Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Srđane, dobro mi došao.

Srđan Bogićević: Bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si jedan od gostiju koji se bavi, ako pričamo neobičnom, ali sa druge strane izuzetno važnom temom, o kojoj nema dovoljno prostora i ne priča se dovoljno. Ti si u to ušao iz ličnih razloga i to se vremenom razvijalo, ispričaćemo ceo tvoj put naravno, ali kada sam probao da uobličim u jednu nekakvu reč ili frazu to čime se baviš, najniže, najbliže što sam stigao je neuroistraživač. A šta bi ti rekao, kako bi ti opisao to čime se baviš?

Srđan Bogićević: To je zapravo reč koju sam ja nekako izmislio na našem jeziku, ako za mene, nazvao. Možda verovatno i postoji, možda ne, ne znam, ali s obzirom da se više bavim istraživanjem, ali ne ono laboratorijskim istraživanjem nego čisto čitanjem naučnih studija, onda sam došao do te reči, kao, pa da, neurobiologija odnosno neuronauka, aha, ja sam neuro researcher znači neuroistraživač i eto u Kanadi tako sam počeo i jednostavno meni je neka strast istraživanje ljudskog potencijala odnosno ljudskog mozga. I onda znaš kako čitaš sve te naučne studije i reference, to sam počeo još davno, pre sad nekih rekao bih hajde baš specifično naučne studije nekih osam, devet godina, možda 10, nisam dobio ni jedan drugačiji naziv koji bih opisao ovako hajde da kažem čime se ja bavim od toga. Tako da to što si ti došao sa tom rečju to je čak najbliža reč kojoj sam i ja došao i nemam neku bližu sem nje.

Ivan Minić: Direktan povod za gostovanje i prilika koja se ukazala je tu zato što je pre nekoliko dana, ajde u trenutku kad izađe epizoda biće tu malo više dana, ali pre nekoliko dana je izašla tvoja treća knjiga, ali koliko ja znam prva u Srbiji…

Srđan Bogićević: Druga u Srbiji.

Ivan Minić: Druga u Srbiji. Za izdavačku kuću Stet, naše prijatelje i knjiga se zove Biologija zakona privlačenja i nema nikakve veze sa zakonom privlačenja. Što mislim da da nije loše jer nisam siguran kako bi se razumeli ako bismo ušli u te metafizičke teme. A ovako ako smo na na teritoriji nauke, mislim da ćemo moći dobro da se razumemo, ali to je knjiga na kojoj si jako dugo radio, to je najzrelija stvar koju si uradio, znam da je i proces sa izdavačem bio zahtevan i bolan na momente, ali hajde nam malo reci o tome šta je zapravo, šta se nalazi u toj knjizi, čemu ona služi i za koga je ona.

Srđan Bogićević: Dakle, to sam baš promišljeno uradio, Biologija zakona privlačenja jer sada znamo da u našem mozgu zapravo i postoji nešto što se zove neuralni krug privlačenja. Ja sam to već godinama pričao o tome, ali sam više pričao kao ideju da se lakše konceptualizuje to znanje da bi ljudima lakše dočarao kako to funkcioniše nego što sam znao da postoji zvaničan termin. U trenutku kada smo mi dogovorili saradnju sa Stethom da napravimo moju knjigu, da ona bude objavljena zvanično, ja nisam još uvek znao da postoji zvaničan termin neuralni krug privlačenja nego oni su u procesu proveravanja kompletne knjige, znači ono svaka rečenica, svaka referenca, došli do toga…

Ivan Minić: Fact checking.

Srđan Bogićević: To nije bio fact checking, to je bilo surovi fact checking, jer kada se bavim, ja se bavim znači naučnim činjenicama i sve što izađe iz mojih usta, sve što je na mojim društvenim mrežama, sve se lako može proveriti. I sada oni da bi zadržali naravno da bi sebe zaštitili, što je i te kako mudro bilo, oni su odlučili da provere svaku rečenicu. I onda sam preko njih saznao da postoji neuralni krug privlačenja. Ja ga koristio, sad njih šest godina, da bi ga lakše ljudima objasnio jer i drago mi je što si rekao da nećemo da ulazimo u neke metafizičke stvari jer ja lično ne verujem da mi bilo šta u životu privlačimo, nego mi zaista aktiviramo krug koji nam omogućava da drugačije stvari vidimo i doživimo.

Ivan Minić: Kao petlju, kao ciklus.

Srđan Bogićević: Kao ciklus, jer ono što mi radimo, jeste što sam ja naveo u knjizi, jeste da postoje neka tri osnovna biološka gradivna bloka apsolutno svake promene, svesne promene. Svesna promena znači da ja odlučim da imam neki cilj, imam neku nameru i sad treba da idem ka tom cilju i treba da jednostavno uspijem neki novi identitet koji ja treba da postanem da bih ostvario taj cilj. I za to važi ovaj princip. Sad ovo ne važi na primer ako osoba okrene, ne znam, kod depresije, anksioznosti, pod teškim traumama, nekim stvarima, to ipak malo drugačije funkcioniše. I dalje važi princip pažnja, percepcija, ponašanje, ali ne iz ovog ugla o kome mi pričamo, o kome ja pričam u knjizi. I ti ako hoćeš da promeniš svoj život, sva promena života uvek kreće sa pitanjem šta želim. Ili ja bih čak drugačije preformulisao jer ljudi vrlo često, mi ne znamo šta želimo, što je sasvim normalna stvar, bolje postaviti pitanje na šta obraćam pažnju. I onda kad postaviš pitanje na šta obraćam pažnju, to automatski kreće da utiče na moju percepciju, odnosno kako sada vidim stvari, odnosno kako ih tumačim. I ako dobijem odgovor, znači dobijete neku mapu okej sad treba da se ponašam u skladu sa time, eto ga ponašanje. I ti ulaziš u proces promene, gde ti naravno dobijaš povratne informacije iz okruženja, šta pije vodu, šta ne pije vodu, šta radi, šta ne radi, pa ćeš da se prilagodiš i ako u nekom trenutku zadržim fokus dovoljno dugo ka toj promeni, ona će nastati. Sada, kada će nastati, kako će nastati… Ja ne verujem da iko to zna. Ja ne znam definitivno, možda Bog zna, verovatno Bog zna. Ja ono kažem hajde, prepustiću Bogu ili većem umu neka on ili ona odluči kako će to da bude, na meni je da imam svoje zašto i da idem ka tome. I upravo to je knjiga, govori taj mehanizam kako da usmerim pažnju, percepciju i ponašanje na način da kada aktiviram mozak, da on krene da radi za mene. I ako ja tebe pitam Ivane, okej, koji deo svog dana ti realno provodiš svesno? Realno, objektivno.

Ivan Minić: Vrlo mali.

Srđan Bogićević: Hajde da kažem, 24 sata imamo. Recimo da spavaš u proseku 6 sati. Uzmemo kao referencu, znači 18 sati si budan. Od 18 sati koji si budan…Hajde neka provodim 20-30% objektivno svesno. To je baš optimistično, čisto da se razumemo, ali hajde da kažemo.

Ivan Minić: Aj da provodim 20-30 objektivno prisutan.

Srđan Bogićević: Ajde. Onda je moje pitanje, šta ćemo sa ostalih 70-80%? Onda koje misli i osećanja i ponašanja demonstriraš u tim delovima dana kada nisi svestan? To je bila moja opsesija jer stalno sam slušao i one knjige čitao, znaš Moć podsvesti i kako podsvest funkcioniše, kako radi… Pa se pitam okej, čekaj, da li postoji način da da naučim ovaj mozak da baš u tim delovima dana radi za mene? Po meni, i ovo što sam ja do sada naučio, postoji, nije to uvek tako jednostavno, ponekad mi objašnjavamo stvari suviše jednostavno nego kakve one zapravo jesu jer ako bih ušao sada da objašnjavam kompleksno mislim da ne bi se svidelo ni tebi, ni meni, ni gledaocima, naravno.

Ivan Minić: Mislim vidi, stvari mogu da budu jednostavne, to ne znači da su lake. Ima mnogo jednostavnih stvari koje je dosta teško izvesti, posebno kontinuirano. Ti ako hoćeš da napraviš neku promenu koja je privremena, jednokratna, ti možeš da je napraviš mimo svega, uvek, jer je to jedan impuls koji ispratiš do kraja i to je to. Ali ako hoćeš da napraviš sistemsku promenu, da se… To je u suštini bukvalno promena tvog identiteta, ti si sada drugačiji, jer se po defaultu ponašaš drugačije. To zahteva i odluku i disciplinu i vreme i da nađeš način da to pomiriš u sebi i pomiriš sa sobom zato što ako se non-stop opireš, to prosto neće da se desi. Ako se konstantno u tome da se opireš, mislim u jednom trenutku ćeš odustati.

Srđan Bogićević: Znaš šta je fazon tu što recimo kada pričamo o klasičnom zakonu privlačenja, ima tu dosta dobrih stvari i stvari koje su i te kako naučno potkovane. Problem leži što kada ljudi generalno u toj industriji propovedaju stvari koje su ne jednostavne nego suviše jednostavne dolazimo do tačke iluzije. Do tačke koje reč da kažem bukvalno da ti više ne znaš ni šta je šta. Znači previše stvari koje su olako rečene bez ikakve doze odgovornosti i nisu jednostavno objašnjene na pravi način da ih ljudi ne znaju. I što je savršeno, okej. Problem je kada ti tvrdiš da nešto znaš i onda ideš u krajnost i znaš, recimo gluposti neću sad da dolazim to neke stvari ali zašto sam joj napisao knjigu, s kojom sam znači demistifikovao te stvari. Kad ti kaže nekom čoveku nisi ostvario svoju želju pa to obično bude pa nisi ostvario jer nisi vibrirao na visoko na visokoj frekvenciji. Mislim kakvo je to objašnjenje?

Ivan Minić: Ne, mislim da si mnogo lepo ovaj juče to na promociji pomenuo. Nemam ja problem sa NLP-om, imam problem sa ljudima koji se bave NLP-om.

Srđan Bogićević: Dobro čisto sad da dam disklejmer pošto će dosta ljudi ovo gledati. To je bilo, ljudi nemaju kontekst kako sam ja to izgovorio, ja sam to trnku baš imao veliki problem sa NLP-om, ali to je više došlo iz Kanade, gde su ljudi tvrdili stvarno mnoge neke stvari. Mislim Ivane, tebi ne mogu da objašnjavam, ti znaš šta su oni tvrdili. To je to ne može, ne može, ne može da se opiše rečima. Ja sam rekao sinoć ja priznajem, meni su ljudi, inače čovek koga si ti spomenuo pre potkasta mi je zaista promenio mišljenje oko toga i ja sam shvatio da nije problem do NLP-a. Ma nije problem do bilo kog modaliteta. Ma možemo mi da pričamo šta hoćemo, i zakon privlačenja i religija i modalitet i nauka, šta god, ima to sve dobrih stvari, ima i loših stvari. Ali uglavnom je izazov do ljudi koji pričaju o tome. Jer ako ti meni dođeš nakon svog znanja koje sam zaista stekao prethodnih 12 godina i ti meni kažeš i kažeš mi nonšalantno, ne znam, uverenje se menja ovako, u sekundi. I onda ja te pitam “Okej, hajde mi sad objasni mehanizam promene uverenja”, 99,9% slučajeva ljudi neće znati mehanizam, ja će ti tako reći…

Ivan Minić: Za početak ljudi ne znaju šta je uverenje.

Srđan Bogićević: To je druga stvar. I ako pogledam tvoj život on nije baš refleksija toga što ti pričaš. Vrlo, vrlo mali broj ljudi, to je fragment ljudi na društvenim mrežama koji zaista žive ono što govore. Mali broj ljudi. Znaš i to je velika iluzija današnjeg sveta jer na društvenim mrežama sve je suviše pojednostavljeno, sve je ulepšano, sve je… velika iluzija istrgnuta iz konteksta. Jer sada ti i ja snimamo epizodu koja će trajati ne znam ni sam koliko će trajati, jedan klip će biti tamo, ljudi nemaju kontekst, izvuku iz njega svašta nešto i onda donose presudu na nepotpune informacije. Gde fali kontekst, gde fali istorija, gde fali mnogo stvari koje mi ne znamo. Sad da recimo ti znaš odlično mnogo mi poučimo na društvenim mrežama ljude. Kako ja tebe Ivane da poučim na bilo šta kada ja nemam pojma kontekst tvog pitanja sa neke strane, istoriju tvoju, tvoja uverenja, tvoj sistem vrednosti, okruženje i mnoge faktore koje ljudi ne spominju kada se pričaju o promeni, i sad mi tebi dajemo savete. Na taj recimo meni je tebi savete. Nema šanse da ti dam savet. Ma ne bilo bi suviše neozbiljno. I onda recimo sa neke strane ja i ne radim hajde da kažem sa ljudima znaš, il 1 na 1 ili bilo kako jer sam shvatio, prvo nisam kompetentan, a treba da ima stvarno zaista neverovatan set veština da budeš ili rekao bih hajde da kažem i kvalifikovan da li psihoterapeut terapeut coach, nije ni bitno. Ne pitam čak ni striktno formalno obrazovanje, pričam bilo koje obrazovanje koje te uči veštine koje su potrebne da bi radio sa ljudima. A s druge strane shvatio sam da ovaj, čak i tada mnoge stvari tu nedostaju. Znaš opet, neko to mora da radi, neko treba da bude i ja sam zahvalan što postoje ljudi koji se time bave, ali to je tako težak posao.

Ivan Minić: Jeste, i mislim to je isto česta diskusija bila i sa par gostiju koji su iz tih profesija da naravno, ta diploma ne znači ne, ne znači ništa. Znači nešto, da, apsolutno. Ali nije garancija da preko puta tebe je zaista kompetentna osoba, osoba koja je stalo, osoba koja je objektivno dobra u svemu tome. Diploma znači da je ona prošla set obuka, to ne znači da ume to da primeni i dalje i vrlo često mislim ne znači da živi u skladu sa vrednostima na koje se ti na neki način želiš da se ugledaš.

Srđan Bogićević: Moram samo sekundu izvini, rekao si malo pre pre ovoga da smo imali neku situaciju gde smo pričali o mojoj selidbi, sad smo pomenuli kako recimo ne znam doktora. Imaš doktora koji ima diplomu a ono, žuti prsti, znaš onako, puniji i tebi daje savete. To je ta klasična priča “Do as I say, not as I do”.

Ivan Minić: Tako je.

Srđan Bogićević: To je recimo moj veliki izazov kada pričam sa ljudima generalno, iako ne, ja stvarno ja ovo priznajem, ja imam jako teško mi je da pričam sa bilo kime ko diplomu uzima kao apsolutni amin. Znaš, jako je izazovno i trudim se da razumem ali baš imam ono hard time da sa ljudima koji se drže sa samo toga.

Ivan Minić: Mislim imaš i drugi ekstrem, a to je da vrlo često kod nas se romantizuju ljudi koji su uspešni u čemu god. I onda ti uzeću kao najjednostavniji primer, nemam ništa protiv čoveka, ali Novak Đoković je najbolji u istoriji u udaranju loptice preko mreže. I to sad znači da treba da nas savetuje o svemu u životu. Pa može da te savetuje kako se pobeđuje, kako se bude istrajan, kako se drži disciplina, kako se prevazilaze ono krize i sve ostalo. Sve to što ima veze sa njim, ali, i okej, može da te savetuje u vezi ishrane jer je on imao problem koji je rešio ishranom. Okej, sve to super, ne znači da treba da te savetuje oko gomile drugih stvari o kojima on ne zna ništa. I većini običnih stvari u životu on ne zna ništa zato što nikad nije živeo običan život. Njegov život je bio isprogramiran od njegove sedme godine. On ne zna kako je otići na ekskurziju, on ne zna kako je gomila tih nekih stvari koje… i mislim, s jedne strane je on možda izgubio nešto time, na drugoj strani je dobio mnogo, ali prosto ne treba… uspeh ne znači da su ti ljudi srećni, zadovoljni. Uspeh ne znači da bi voleli da živimo život koji oni žive, mi možda želimo njihov auto ili kuću, ili šta god, sat. Ali to ide u paketu. A eto konkretno ako se dotaknemo te cele priče sa, sa da, sa influenserima i sa svim tim. Ja baš jako ne bih voleo da živim živote nekih od njih jer čovek koji je prošao kroz depresiju i prolazi kroz depresiju u kontinuitetu jako dobro prepoznaje to u detaljima kod drugih ljudi. Ti ljudi su u teškom kurcu. Samo niko neće da priča o tome. Kad bi pričali o tome, bili bi mnogo veći nego što su sad. A možda ne bi bili toliko popularni, možda ne bi imali toliko brendova, jer brendovi ne vole da se asociraju sa tim. I onda balansiraš između toga i da uspešan si imaš savršen stan kupatilo koje je kao iz filma, ali si potpuno neispunjen i živiš promašen život i osećaš se kao promašen. Al’ dobro to je, to su teme za njih i šta će sa tim da rade. Sviđa mi se što se povremeno neko od tih ljudi otvori i onda shvatiš da je to ljudsko biće jer do tad nije, do tad je avatar. Ovaj mislim da to čini naš medijski prostor jer to je realno medijski prostor, bogatijim, ali da ima još mnogo prostora za napredak. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Nego pošto si u Pojačalu idemo onako kako idemo u Pojačalu i hajde da krenemo ovaj razgovor iz početka našim smajlis pitanjem šta si hteo da budeš kad porasteš.

Srđan Bogićević: Pop.

Ivan Minić: Zašto?

Srđan Bogićević: Hteo sam da budem pop zato što kada smo znaš išli na nekad na liturgiju ja se sećam jedne prilike, baš specifično, mislim da je bilo… ne mogu da se setim koji je bio veliki praznik. Da li je bio Božić ili nešto je bilo… e bilo je baš onako, možda oko Božića, ja onako mali i sad vidim neke ljude u crnom mantilu i svi idu kod njih. I ja pitam majku rekoh “Ko su ovo ljudi?”, kaže “Sine to su ti popovi”. Rekoh “A šta oni rade?”, a ona kaže “Pa pomažu ljudima.” Aha, reko, ja hoću da pomažem ljudima. Ja sam kao mali hteo da budem pop. I onda kasnije zapravo ta vizija se samo širila, ja sam shvatio posle jednog trenutka da budem motivacioni govornik, pa su nekom trenutku hteo da budem ne znam kao duhovni, kao učitelj znaš. Na kraju sam hajde da kažem postao više naučni edukator ako to tako možemo nazvati, tako da sam uvek imao tu neku notu u sebi gde sam hteo da pomažem ljudima. A to mi nekako imalo smisla i zapravo, verovao ili ne, ja se baš onako i dalje bih voleo na neki način, iako nisam u religiji, ja sam vrlo rano odlučio, ne želim da budem u religiji jer ono, majka mi je katolikinja, otac pravoslavac i onda sam vrlo rano video znaš, ne, ovo je ovako, ne, ovo je ovako, ne, ovako… Pa čoveče, ko je u pravu? Onda sam shvatio “Okej, nije ovo za mene”, ne želim da budem uopšte u u u tome. Ali zaista bih voleo da u nekom trenutku, recimo imam, da me neko pozove od crkve da pričam, da dam neko predavanje jer verujem da bi moglo da bude jako korisno ljudima znaš, da dođeš sa strane… Recimo zapravo su jako otvoreni oko toga, znaš, ipak ja sam otišao jako davno odavde i živeo sam u Kanadi godinama. Mislim još uvek cirkulišem Kanada – Balkan. I tamo su recimo jako otvoreni, dovedu ljude koji su van religije da drže predavanje jer tebi je cilj da zajednica raste na svim mogućim nivoima. Jer ako ti imaš samo jedan pogled i tvrdiš da je to jedini put onda ulazimo do nekih ekstrema i nekih stvari koje nisu baš najbolje. Tako da sa neke strane ne, ne, mislim nemam želje da budem pop, a sam možda postao neuro-pop…

Ivan Minić: Kako ovaj… Iako ni ja, nisam ni na koji način zagrejan za religiju, pričali smo o tome, meni je estetika toga jako lepa, ali to je to… mislim da je uloga crkve kroz istoriju imala jako pozitivne i jako negativne strane, kao i manje više sve, ali te pozitivne strane su zapravo zaista velike i važne. I taj momenat da je to bilo mesto okupljanja, da je to bilo mesto obrazovanja, da je to bilo mesto koje je bilo centralna tačka nekih zajednica, da su ljudi kroz to bili upućeni jedni na druge, da… i dan danas ima mnogo slučajeva, i ja u tim slučajevima razumem zašto ljudi to rade iako mislim da u proseku situacija nije baš sjajna… Da ljudi koji imaju lokalnog sveštenika koji je sjajan su upućeni na njega i upućeni ka… Cela zajednica je upućena i ne kažem da je to alternativa za psihoterapiju, ali ako će neko lakše da se otvori osobi, a osoba je sposobna da sasluša, razume, da savet ili utehu jer nekad ti ne treba savet, nekad ti samo treba uteha. To je ok. Mislim, treba doći do koraka kada presečeš i kažeš, ok, hoću da idem i na terapiju jer mi treba, mislim da mi je to potrebno da bih napravio neki naredni korak u životu. Kao što ljudi koji imaju prefinjena čula, ti si iz Požege. Ne čuje se previše, znači nema magle tako da ne vičemo jedan na drugoga. Ovaj, ali ti si iz Požege, ti si odrastao tamo, u nekim od podkasta koje sam slušao si na momente pričao malo o detinjstvu i ja bih voleo da podeliš neke stvari. Kakvo je to detinjstvo bilo, jer nekako stvari koje se dese u tom periodu nas odrede za ceo život.

DETINJSTVO U POŽEGI I VRŠNJAČKO NASILJE

Srđan Bogićević: Dobro, odrede deo nas. Znaš, ja ne volim… volim da kažem baš ta nauka me je naučila da istorija nije tvoja sudbina. To je vrlo bitna stvar, ljudi to često zaborave, ne često, češće nego što mislimo i nekako znaš, kad ti je još okolina nametne identitet ti se nekako poistovetiš sa time i teško izaći iz tih okvira ali na primer ja bih rekao u limitiranih načina pogleda.Znači ja sam zapravo rođen u Hrvatskoj. Ja sam se rodio u Splitu, kada je izbio rat, moji su otišli iz Splita za Požegu jer otac mi je bio vojno lice u u u Splitu. Otac mi je inače iz Požege, majka mi je iz Slavonije, onda smo otišli za Požegu i detinjstvo kao detinjstvo bilo je, uh, miks. Recimo prvo neko moje najranije sećanja, ja se sećam odlično, je bilo poprilično zeznuto, jer ja se sećam, ono otac je tada bio vojno lice i moja majka smo znali da je bila Hrvatica, kada je izbio taj rat to je bilo baš onako nekim slučajevima da se sme ja ono “Mi ne možemo da idemo nigde gde nije bila vojna pratnja.” Znači nas prati te vojska da prati bukvalno, znaš šta ja znam. Mislili su da je izdajnik ili šta već, ko će ga znati. I recimo ja se ba, sećam odlično tih godina iza moje majke da nađe neki posao to je i tamo je to je bilo jako teško naći. Nije to baš bilo jednostavno da da da neko zaposli, znaš Hrvaticu na primer. I recimo tada sam doživljavao nešto, što tada nisam mogao da razumem, da neka deca u okolini su me zvali “mali Hrvat”. Znači, ti kao dete sa 6-7 godina ne znaš šta te zove mali Hrvat. Nemaš pojma. To je ja bih rekao bio neki vid diskriminacije u tom trenutku, ali opet nije to toliko bilo osetljivo u početku. Onda sam imao jedan period koji je aj da kažem bio jako lep, koji bih svakom detetu poželeo. Igra se u dvorištu, iza zgrade, znaš igraš fudbal, košarka u bačkaru, izbio je taj rat ’99 onda kad je bilo bombradovanje bilo nam je najlepše detinjstvo tad, na svu sreću nisu nas nigde pogađali. Uživali ono, jeste bilo zajebano za za stresno, ali su se deca, ti nemaš pojma. Naše ime ima 11 godina, devet godina. I onda je počeo jedan pakao mog života generalno gde recimo negde oko 2000., 2001. godine naš ono, bili smo deca, igramo se sa strane i sad ono deca zadirkuju jedni druge. Ja u jednom trenutku jednom dečaku nazovem nekim pogrdnim imenom. Koje je bilo samo pogrdno ime, ništa drugo. Normalna stvar, to je veća kažem, normalna stvar. Ništa, mislim zadirikivanje. Međutim prođe par dana… Počeše druga deca me zovu tim istim imenom. Prođe mesec dana, zna te celo odeljenje, pola škole, mislim ništa nije jasno. Odjednom počinje to hajde da kažem neki vid, pa emotivno, mentalnog nasilja da kažem. Mislim kad te neko konstantno, više to nije podrugivanje, to je sada namerno zajebavanje. Opet, deca ti nemaš pojma, ne znam da razumeš neke stvari, znaš proći će, ma nije prolazilo.

Ivan Minić: Ali s druge iskreno u tom trenutku nismo baš toliko mali.

Srđan Bogićević: Dobro, sad 12, 13 godina ti i dalje nisi svestan, nemaš pojma, sad ja tom trenutku nisam od koga na to bezbedan, da se nekom obratim, jer da budem potpuno iskren moji su se prvi ljudi jedva sastavljali kraj sa krajem. Ja se sećam dana kada smo mi sa njim dan jeli samo krompir. Nismo imali hleba na stolu, o kakvim se nedeljama da li to je bilo duže. To ono, ja gledam njih, oni ljudi ne znaju gde se nalaze, dvoje dece treba prehraniti, mislim jako zeban period za njih je bio, znaš. I za mene, ja nisam mogao kome da se obratim i onda to počelo da da prevazilazi, sve moguće granice postaje i fizičko u nekom trenutku. Dolazim do trenutka kada ja pred školu ne želim da idem u školu. Znaš ono izmišljam da sam bolestan, da me glava boli, da imam temperaturu, našim dim decu se popinju na drvo da me niko ne bi zajebavao. U jednom trenutku bilo jako brutalno, znaš, baš je bilo brutalno. I da nije bilo tada poplarni igrice Counter Strike pitanje šta bi, da li bih uopšte bio živ. To me spasilo i izvuklo… Igraonica… Bez zezanja igraonica.

COUNTER STRIKE I PRIJATELJI KOJI SU GA SPASLI 

Srđan Bogićević: Počeo sam igrati tu igricu Counter Strike i to je tada tada sam prvi put došao u dodir sa virtuelnim svetom, znaš sad da recimo sad već prolazi par godina, znaš ja već krećemo srednju školu, sada već nismo mali, kao što si rekao, ali i dalje ja prolazim kroz taj neki vid pakla, da ti svaki dan doživljavaš da te neko naziva pogrdnim imenom, da te neko omalovažava, zajebava, da prebijem oko konja naš ja mali mršav, nikakav bio. Znači ne da da pomislim da da… šta ja živim uopšte ovde, znaš… da je ono da se ubijem, a tada nisam znao kako bih to uradio uopšte, ovaj… Na sreću… I kako sam prolazio, i to je već počelo da formira neko moje mišljenje o zemlji, društvu, ljudima, gde ti više znaš, nije to samo maltretiranje, ti gubiš osećaj bezbednosti, sigurnosti… Nikom to nisam pričao. Ja mislim da dan danas, pa moji roditelji nisu baš to, pa ne, mislim da ne znaju tačnu priču kroz šta sam ja prošao. Niti ikome… Ljudi ne treba da znaju, nisam javno odlučio da im ikada ispričam jer kažem ti, u jednom trenutku sam teo i da nikom ne pričam. Na sreću bilo je tu par nekih momaka koji su bili stvarno znaš ono kul i face koji su eto mene gledali na drugačiji način, oni su mi dali nadu u bolje sutra. Bilo je specifično dva, tri momka… Ovaj, gde ja se sećam, kad smo svi hteli nešto da budemo u životu, ja sam hteo da budem kao oni. Jer oni su mi pokazali šta… Jer ja sam stvarno tada prolazio kroz jeben period. I ono, bukvalno, znaš, šta će da radiš, znaš šta ću, brate, daj da mi neko samo, daj da mi neko udari auto. Samo da se završi. Samo da se završi. Ali bukvalno taj fazor i ta dva momka, kasnije tri, su mi pokazali šta znači biti čovek. Ja se sjećam odlično, ovaj, verovatno on neće voliti što ću ja ga sad spomenuti, ali mislim da ipak neki kredit treba da mu se da… Kad su svi hteli da bude nešto, ja sam da budem kao Vuki. Jer Vuki je bio momak… lep, zgodan, devojke su ga volele, pre svega bio je dobar čovek. Još uvek je, nadam se, ovaj… nismo baš u toliko kontaktu… Život razne druge stvari, ali želim da znam, ovako kad prvi put pričam zapravo njemu, i prvi put pričam o ovim stvarima. Ovaj, on je bio čovek. Gledao me je kao ono koja jesam, ko potencijalno mogu biti i bio mi je uzor, naš. Teretana, zdrav život, disciplina, kulturan… Ja mislim nemam ko, reč da kažem, mislim čovek. Naš bio je to još jedan i drugi momak po imenu Lazar, treći Ivan, to su sve momci, nisam sa njima toliko više u kontaktu, je li se razvije život na različite druge stvari, ali apsolutno da spomenem njihova imena jer da nije bilo njih ne bih ja danas verovatno ovde. Oni su me izvukli. Virtuelni svet me izvukao, zato recimo u današnjem svetu kada su društvene mreže, meni ovo nije ništa novo. Ja mnogo volim virtuelni svet. Ne do tačke gde sam ja u ono u iluziji živim, virtualnom svetu, ja jako sam prisutan u normalnom svetu, ali virtuelni svet je meni sve dao. Naš, tu sam postao neko. Zahvaljujući igrici ljudi su me počeli ceniti. Ja sam sve sam hteo samo da pobegnem iz tog grada, brate moj. Ja sam jedva čekao da pobegnem odatle. Što pre… kad sam dobio priliku brate da se zakunem više se nikad neću vratiti. Zapravo ja sam se zakleo više nikad neću vratiti u Srbiju. Da se nikad neću vratiti na na Balkan, da nikad neću oženiti Balkanku. To je bilo do te mere, mislim to je koja je to trauma bila? Čoveče ja u Kanadi idem upoznam devojku ona kaže “Ne znam ime Marina, ja doviđenja”. Znaš ono, naša cura, “Doviđenja, ma ne želim da čujem”. Znaš jako duboke traume, nije to sad ja to ne mogu da ispričam dočarava, i to je bilo baš brutalno na jednom trenutku. I sad, ali evo sada zanimljiva stvar ironija je da žena mi je Makedonka, evo pre dva dana sad ne znam kad je sat, emitujem, pre dva dana sam se vratio u Srbiju i radim sa sa Balkancima, naš ljudima odavde. I volim naše ljude. Mislim, ja sam ti rekao ja nemam ambicije da idem van Balkana, želim da ovo bude bolje mesto za život, samo sam ja prošao kroz takav neki put. Ne znači da svako mora da prođe. Hajde da pomognem deci, ja sam to rekao, ja imam veliki projekat koji mi je životni projekat. Jedan od razloga je baš ta zajednica, ja je nisam imao. Imao sam je malo kasnije, ali ona je bila virtuelna. Ne želim deca da imaju virtuelni svet, nije to prava ljudska konekcija. Meni, ja se sećam kad mi Lazar pošalje poruku, on je bio baš onako, baš onako popularan momak. Svi su ga voleli. Ja sam se pitao “Čoveče, što se ti sa mnom družiš?” “Što, pa iz nekog razloga on mene vi… da l’ me video kao mlađeg brata, ja ga nikad ga nisam pitao. Voleo bih recimo danas jednom da mu kažem…”

Ivan Minić: Vidiš, svako ko je prošao kroz nešto slično, zna tačno kako si se osećao i kako se sad osećaš oko svega toga.

Srđan Bogićević: Mislim on to i ne zna. Znaš, nadam se da ću imati priliku da ga vidim i da mu kažem. Ja ga nikad nisam za njega spominjao, ovo je prvi put da ikada ga spomenem, ne znam zašto ga spominjem baš kod tebe, nemam pojma, ali ovaj, ali je lepo da ga pomeneš. Da. Jer, znaš… imati prave ljude… Da neko kaže “čovek”, mislim da to je ultimativni kompliment koji može neko da dobije. I ono i dan danas kažem ti momci, stvarno… da nije bilo njih, pitanje je gde bih ja uopšte bio brate, znaš. Vrlo je to bilo, ja sam moglo na totalno drugu stranu, naša droga je bila oko mene, brate. Kriminal je bio oko mene. Znaš, bilo je tu mnogo loših nekih stvari. Iz nekog razloga ja sam se ugledao na njih, da budem kao oni. Možda to nije čak ni fer bilo prema njima, da se negde iznad njih podižem i da ono, da ih stavim na neki, ono, pijedestal, kakva god se već drugačija reč iskoristi. Ali, ono, nadam se, kažem, da ću jednog dana imati priliku da im kažem šta za mene znači ovaj dan. Jer zaista, zahvaljujući njima, sam verovatno ostao živ. I to nije, ono, preterivanje. To je zaista iskreno. Znaš, pored svega toga, kad ti dođeš, pazi, ja dođem na trenutak, nikad ne zaboravite, jedan dan, dolazi. Mislim, ja nisam protiv tih ljudi, ja sam tim ljudima stvarno istinski oprostio. I ono što je jako teško prihvatiti, barem meni je bilo: svako ko te zlostavlja je takođe zlostavljan. Ja sam to tek kasnije naučio, shvatio, razumeo. Ja sam i u jednom trenutku, to je bila 2017-2018. godina, imao spisak. Svih ljudi koji su mi nešto loše rekli, uradili, nažao učinili. Zapisao sam imena. I išao sam mentalno, kognitivno i iz srca da kažem, opraštam ti. Veliki je spisak bio. Pričam ti o sto plus ljudi. Veliki je spisak. Nije spisak, neka niko ne izvuče iz konteksta, ne daj bože nešto da uradim, nego je spisak kome hoću da oprostim. Ja sam znao da nema šanse da moj život iole bude koliko-toliko u miru, dok ne oprostim stvari iz prošlosti. A onda sam išao da oprostim sebi stvari koje sam i ja uradio, na koje nisam uopšte bio ponosan. I pravo da ti kažem, kada sam došao prvi put u životu nakon sada brdo godina, otišao sam, jedan, dva, tri dana sam otišao na ta mesta gde sam doživljavao najteže stvari. Baš taj jedan specifičan dan koji nikad neću zaboraviti, ali nije to zaboraviti u lošem smislu, nego će ostati zauvek. Sećanje. Nemam ja više emotivno opterećenje ili bilo kakvo sećanje, ali sećanje je i dalje tu. Kada su stvarno iz čista mira došli momci, pa su me popišali, pa su nas ispljuvali, istukli bez razloga. A, hajde da ga bijemo, naši. 

Ivan Minić: Najgora stvar koja se dešava, i to je dosta ljudi komentarisalo zbog svega što se ovde izdešavalo u prethodnim godinama, i od Ribnikara i tako dalje, jeste što ti uvek imaš neke kolovođe. To je par onih koji, obično su to problematična deca, deca koja trpe nasilje u porodici ili nešto slično, i onda im je to izlaz. I kao, to je strašno i sa tim… Nije da ne možeš ništa da uradiš, ali oni imaju realan problem. Drugi problem, mnogo veći, je što čim se formira neka grupica koja je malo veća, postoji ogroman procenat dece koja se samo priključi toj grupi da ne bi završila na drugoj strani. I ta deca uopšte ne žele to i ne razmišljaju o tome na taj način, ali se ne osećaju dovoljno sigurno da ostanu na drugoj strani, da se priključe onome ko je žrtva ili, ne znam, da ostanu neutralni. Ništa, ne možeš da ostaneš neutralan, moraš da staneš, moraš da izabereš stranu. I onda tako nastaju te situacije gde je to ekstremno masovno. Uvek ima nekoliko koji iniciraju to sve, ali promena u društvu koja mora da se desi je da ne treba pratiti to, da ne treba biti deo takve priče, nego treba ipak malo više ljudi to da zaštiti. 

Srđan Bogićević: Ima par momaka koji su baš prednjačili u tome. Ja sam tek kasnije saznao neke stvari. Kad sam video njihove porodice, onda mi je bilo sve jasno. Ti ne možeš da očekuješ da tvoje dete bude bilo šta drugačije. Dete je manje-više refleksija roditelja. Tu i tamo nađe se poneki izuzetak. Da se, recimo, ti skloniš od svega toga. Zašto je to tako? To niko od nas ne zna. Ali kada malo bolje pogledaš, meni su bile jasne neke stvari. Opet kažem, mene je neurobiologija naučila mnogim stvarima o traumama, mislim, ja sam bio u depresiji, pričam o onoj kliničkoj depresiji. Znaš, jednog dana sam stvarno otišao da skočim sa mosta, u jednom trenutku. Vratio sam se nazad, eto, iz kojeg god nekog razloga, ali taj period mi je pokazao da u nekom trenutku ja znam kroz šta sam prošao. Međutim, ja nisam jedini. Ja znam drugu decu koja su čak i prošla gore nego ja. Ne znam gde su oni danas. Ja se nadam da su ti ljudi koliko-toliko u miru, rekao bih. Znam specifično par momaka koji su stvarno to prošli. Ja sam bio mala maca. Kako god zvučalo, ja sam bio mala maca. I voleo bih da vidim dokle su došli i šta su uradili od svog života. I onda baš iz tih razloga ja imam neku svoju želju da sve pare uložim u decu. Da im dam kroz neke druge medijume drugačiji vid obrazovanja. Životno važnog obrazovanja koje stvarno neće dobiti u školi. Ništa protiv škola, nema to veze sa školom. Jednostavno, neke stvari će im trebati u životu, a pre svega da dobiju osećanje pripadnosti. Znaš, ja sam u jednom trenutku došao u Kanadu, sam, bez igde ikoga, bez engleskog, ništa nema. Ulazim u jednu grupu, zove se Toastmasters, neprofitna organizacija za javni nastup. I tu je neka ženska, Džeri kako se zove, 50 i nešto godina, onako crnkinja, znaš kakav govornik. Ja rekoh, vau čoveče, voleo bih da budem kao ona. I ja rekoh, doći ću na sledeći, samo da pitam, međutim, ja sam nekako promašio dan. I odem u drugi Toastmasters, u drugi klub. I, dobar dan, dobar dan, otvaram vrata, 15 crnaca. I vidiš, ja sam promašio klub, a sad mi glupo da izađem. Rekoh, najbolje da ne pomisle ne daj bože nešto sad, ja niti znam engleski da pričam, niti znam ništa. Ja rekoh, jebote, gde sam došao? A oni, brate, kako su oni ustali, mene dočekali. Ja sednem, rekoh, ja sedim iz poštovanja. To je trebalo neka dva sata sad se tu vežba, a strašno ništa, ja prvi put. Pa razumem, možda pet posto od onoga što su oni pričali, deset, uvrh glave. Ali taj osećaj, koji sam ja toliko dugo želeo da imam, sam konačno dočekao. Da te neko prihvati. Da me neko prihvati. I jedno godinu i po, dve, ja sam bio jedini belac u tome. Međutim, to nikad neću zaboraviti, posle se klub proširio. Znaš, bilo je tu dvadeset i nešto crnaca, jedini ja belac. Bilo je kao Black Month u Kanadi. A moj jedan omiljeni govornik je T.D. Jakes. Jedan crnac koji ima tako dubok glas, tako malo deblji, puniji. Vrhunski govornik. I sada treba ja, ja pričam na engleskom tečno. Već pričam 2017. godine, pošto je to bilo 2015-2017. Ja već osećam tu pripadnost. Ti ljudi su mene zvali u kuću. Na druženja. Mislim, meni je to i sada, sav se naježim. Bilo je neverovatno. I neću to zaboraviti. I sada kao crnac, neko ko te, neka crna osoba dakle, je inspirisala. I sada ja ustanem i kažem, ljudi, znate šta? Ovo ja kao jedini belac kažem, a oni viču, ne, ne, ne, ti si jedan od nas. Ti si naš, kažu. I znam, to je bila šala. Ali u tom trenutku meni je to bilo sve. E, neko te je uhvatio, onako zagrlio. Kao da je mali Srđan konačno dobio taj osećaj pripadnosti. I to je ono što ja volim da radim sa svojim radom. Sa svojim ljudima. Da li na mom institutu. Da li na mojim seminarima. Da ljudi dobiju osećanje pripadnosti. Ali sada, kada pričamo o pripadnosti, vrlo sam pažljiv kako pričam o tome. Ne neka ekstremna pripadnost ili te neke stvari. Već jednostavno da znaš, dolazim u prostor gde me niko neće osuditi. Recimo, sinovac, kad je bila promocija knjige, ja sam se zaista osećao, mogao sam da se osećam ogoljen. Da kažem sve što mi je na duši, jer sam osećao tu stotinu ljudi koje ja znam. Koji su, brdo njih, moji prijatelji. Da mogu da budem, uvek sam ja ko zaista jesam, ali da stvarno budeš ono ko zaista jesi. Da sebi dozvoliš da lupiš neku glupost. Da imaš neke lapsus, da se desi šta god, jer te neće osuđivati.

Ivan Minić: Pa vidi, prvi korak za to je da se ti osećaš dobro sa sobom. Da ti znaš ko si i da si ti zadovoljan time. To ne znači da treba da staneš u tom trenutku. Ali ako si ti okej sa sobom, onda može da ti bude manje važno ili potpuno svejedno šta će neko drugi misliti. Neće ti nikad biti svejedno šta misle prijatelji jer ne treba da ti bude svejedno i zato slušaj me.

Srđan Bogićević: Da, stalo mi je do nekih mišljenja, čoveče. Nije do svih, ali do nekih mišljenja mi je stalo.

Ivan Minić:  Mislim, iako često mogu da budu jako kontraproduktivna, jer po prirodi stvari, posebno ovde, mislim da su druga društva otvorenija za to, ali posebno ovde, prijatelji su često previše zaštitnički nastrojeni. 

Srđan Bogićević: Dobro, mi smo se baš dogovorili da budemo onako otvoreni, znaš, da smo malo drugačiji u komunikaciji u doba ovog interneta. 

Ivan Minić: Ti imaš super ideju za biznis i živiš za to, i prijatelj ti kaže, ali daj ipak možda sačekaj, jer se plaši šta ako nešto pođe naopako. Nije on to tebi rekao zato što te ne voli, zato što ti ne veruje, njega je strah. I ljude je generalno strah od novih stvari i promena ovde, zato što je ovde ovako volatilno kako jeste. Mislim, ko je obišao svet, imao je prilike da vidi da smo mi u najboljih 15% i dalje, ali ako gledaš da smo mi u nekakvoj centralnoj Evropi, ovo je dosta ludo za centralnu Evropu, koja je sva na note i sva je perfektna.

ODLUKA O ODLASKU

Ivan Minić: Preskočio si jedan deo, hoću da te vratim, zato što mislim da je značajno, jer to jeste iskustvo koje fundamentalno menja život, a to je odlazak. Kako si se ti uopšte odlučio, što si se odlučio, kako je to izgledalo, rekao si da nisi bio dobar ni iz engleskog, ništa, to je baš jako veliki korak. Mnogi ljudi su taj korak napravili devedesetih, ali to je bilo vrlo konkretno, bežanje od rata u nešto gde u tom trenutku imaš zemlju koja je otvorena da prihvati te ljude. Ti si otišao na svoju inicijativu. 

Srđan Bogićević: Znaš šta se desilo, to je bila sad 2012. godina, u jednom trenutku ja sam tada bio u jednoj network marketing kompaniji i prvi put sam došao u kontakt sa radom na sebi. Nikada nisam znao šta uopšte znači rad na sebi. Iako sam imao Vukija koji je tada, znaš, ja se sećam 2006, meditacija, teretana, čitanje, ja sam rekao kakva bre druže meditacija, kakvo bre čitanje knjiga. Što je ispalo onako zanimljivo jer sam ja kasnije baš ušao u sve to što je on tada radio, pričam pre 20 godina. I ja sam ušao u network marketing kompaniju, što mi je bilo baš onako simpatično, super neki posao, pomažeš ljudima, vamo-tamo. Međutim, sada ljudi koji mene znaju, vrlo često kažu da možda preterujem ili da ne mogu baš da se poistovete sa tom slikom, što mi je jasno, ali istina je da ja u tom trenutku nisam bio baš najbolji čovek. Znaš, po nekoj mojoj subjektivnoj proceni… 

Ivan Minić: Ljudi koji rade u network marketing kompanijama obično nisu. 

Srđan Bogićević: Dobro, ali ne pričam za to, samo generalno moja neka subjektivna percepcija kaže da nisam bio najbolji sin, najbolji brat, definitivno ne najbolji prijatelj. Da sam u situaciji da sam morao stalno da gledam sebe, da se zaštitim, da sam tu malo otišao na neku, ako ću tako da je nazovem, narcisoidnu jednu stranu, da me samo zanimalo ja, ja, pa ja. Ne da sam ja gazio preko drugih ljudi, ali jednostavno više sam bio u interesu ja nego drugi. I tada sam bio u vezi s jednom devojkom, nažalost, pukla je ta veza, što mi je baš mnogo teško palo. Neke sam gluposti tu napravio, s jedne i s druge strane, više s moje, naravno. I onda, u našoj network marketing kompaniji, sam takođe napravio brdo nekih gluposti. Nisam znao za bolje, jednostavno, našao sam se u jednom trenutku, nađem se u situaciji da sam u dugovima, da sam bez partnera, bez prijatelja. I kulminacija je bila 2013. godina, 10. decembar, moj rođendan. Ja u Novom Sadu, bukvalno sam se uvalio sestri u stan, bukvalno sam se uvalio, rekoh Nale ja nemam para, nemam ništa, ne znam gde ću, šta ću, nemam kaže, ajde dođi kod mene. Bukvalno me je spasla u tom trenutku, da imam negde samo da budem. I tih dana ona je bila vani, pošto se udala u Novom Sadu, mislila je da će se zadržati, čisto da bude sa mojima, nakon onoga, ne znam šta je već bilo tada. Ja se nađem sam, brate, već mesecima, bez ikoga, ičega, bez prihoda, ne mogu da nađem posao. Neće niko da te zaposli, znaš, ne gledaju te nikada, ti si depresivan. Bila je depresija, roletne spuštene, mračno, i ja čoveče, rođendan, brate, niko da ti čestita. Nikada neću zaboraviti, sećam se, ja sam rekao, čoveče, taj dan, 10. decembra 1988. godine, svi su te slavili. Ljudi su se veselili tvom dolasku na ovu planetu. I 25 godina kasnije, 3, 4, koliko je već bilo, sam sam, kao da ne postojiš. Nikoga više kao da nije ni briga. Niko te niti slavi, niti šta. I ja gledam, aha, znači ja sam samo jedan fragment, zrno peska na jednoj plaži, totalno nebitan u ovom univerzumu. Rekoh onda, dobro, znači da sam završio svoj život. Znaš, već sam hteo par puta da se ubijem ranije, a hajde sada stvarno to da učinim. Ja sam otišao u Novi Sad, na most, na Štrandu, tamo, i rekao, šta ću ja više ovde, brate. Nema izlaza, nema ničega, nema smisla. I onda sam prešao s druge strane, brate, kad sam video koliko je to visoko i jezivo. Sad se ja smejem, brate, nije tako lako skočiti. Nije tako lako skočiti. Nekako mi je više imalo smisla, da je nekako lakše promeniti se nego skočiti. Ja sam otišao s druge strane i počeo da se smejem, počeo da plačem, brate. Onako tresao sam se, plakao, rekao, Bože, jebote, da li imam samo nešto da odaberem? Pa znam da mogu da promenim život. Ne mogu dublje, brate, da potonem od ovoga. Sada da ljudi dobiju neki kontekst. Ranije te godine, 2013. godine, jedna moja prijateljica, tada u toj network-marketing kompaniji, mi je rekla, pošto je videla katastrofu upravljanja finansijama, jer sam u jednom trenutku stvarno zarađivao dobro, tad recimo, ne znam, u tom periodu, 1.000-1.500 evra, nije bila mala svota novca. Pa kao duplo sad? Pa razumeš, baš je ono, znaš… Još mlad. Ali ako ti zaradiš 1.000-1.200 evra, nije teško potrošiti 1.700. Razumeš? Nije teško potrošiti. U Beogradu, pogotovo. I ja tada nisam dobro baratao sa finansijama, ja sam počeo da pozajmljujem, pa ću vratiti. Međutim, kad je vrag odneo šalu, ona je videla potpuna katastrofa oko novca, ona mi je rekla, što ti ne pogledaš ovaj film Tajna? Kao zakon privlačenja, a ja nemam pojma ni šta kaže, kaže to će ti pomoći, pogledaj malo, može ti nešto pomoći. Ona je tada htela istinski da pomogne. Dala mi je neke knjige da pročitam. Ja rekoh, hajde da pogledam taj film Tajna. Nikad neću zaboraviti, ona priča o zakonu privlačenja, misli, desiće se, zamisli, ostvariće se. Filozofija života, ne znam ni šta znači reč filozofija, kao da imam filozofiju života, kaže ciljevi, kakvi bre ciljevi, ja nemam pojma ni šta želim od života. Ja se sećam, ja sam to pogledao, ja sam rekao, kakvo je ovo sranje, brate, šta si mi ovo uvalila. Ok. To je bilo to. Batali. Iz nekog razloga taj dan te večeri ja brate u najmogućem crnjaku da kažem u životu ja brate čujem kao da mi je neko rekao reč zakon privlačenja. Zašto, kako, zbog čega Ivane, da li je to moja glava rekla, da li sam to stvarno čuo glas, da li sam se istripovao

Ivan Minić: Da, nešto uzela da te kopa.

Srđan Bogićević: Nije ni bitno. Ja sam dobio nadu da postoji bolje sutra. I dolazim kući, isplakao sam onako sa svoju dušu, znaš, istresao sam se jer sam video shvatio sam da mogu da nestanem i znao sam da ne želim to čoveče, želim da živim. Ja želim da živim jer nisam došao ovde da bih samo eto, znao sam da imam nešto u meni. I rek’o hajde biće bolje. I stvarno znaš, a tada je bilo utorkom novine i tu su bili oglasi za posao. Ja zovnem utorak i sećam se kafana, ja u kafani više ne postojim baš sam ove ove prošle nedelje saznao, to je bilo kod Sveta u kafani na Karađorđevom stadionu, samo taksisti su dolazili, sećam se odlično. Ja došao i čovek me zaposli čoveče. Ja prvi dan dnevnica 850 dinara. Znam kao da juče bilo. Ja ti odem u knjižaru, knjižara radila do 10, ja u 9 zatvorio, bilo onako znaš gotovo, odem i kupim knjigu Zakon privlačenja od Ester i Džeri Hiks. Ta knjiga je meni dala nadu u bolje sutra. Ja sam tu knjigu iste večeri pročitao. U toj knjizi se pisalo par jednostavnih principa, koji su i dan danas moja rekao bih zvezda vodilja, koje sam ja naučno i objasnio i pronašao stvari, a to je kaže, ima neku viziju svog života, znači, ako ne onda makar viziju svoga dana. Postavi svakog dana nameru šta želiš da uradiš, budi zahvalan, vizualizuj svoje snove kao da su već postali deo tebe i preduzmi akciju na svaku ideju. To je bilo pet jednostavnih principa. Nisam znao zašto funkcionišu, nisam znao da li funkcionišu, ali su mi činilo se da se osećam bolje. I ja sam počeo to da praktikujem. To je bio decembar 2013. I po prvi put ja otvaram roletne, krećem da šetam u kraju, jednostavno osećam se bolje. Radim, već sam u malo boljem stanju bića. 

U KANADU BEZ IKOGA I BEZ ENGLESKOG

Srđan Bogićević: I dobio sam iznenada neku ideju da bih voleo da odem iz zemlje. Znaš, hajde da odem iz zemlje. Nisi ni znao ni gde ni šta ni kako. Kao bila ideja da se ode za Dubai. Ja apliciram za Dubai, međutim intervju sve je super, ali ja jer imam je l’ te i diplomu, kaže, prekvalifikovan. Joj jebote, kako prekvalifikovan, kaže vi imate prekvalifikaciju. Ne možete da budete konobar. Koji đavo spomenuh diplomu da mi je znati, ali uglavnom to je bila neka ideja da ja odem negde. Sad veče je prošlo, tu dolazi nova godina. 5. januar 2014, mojoj sestri je rođendan 6. januara. Ali dan ranije majka tu došla da se ovaj proslavi sesti rođendan i sada sedimo za stolom za ručak, žena od koje smo rentali kuću, žena je imala kuću pored, imala dve kuće. I ona žena Zlata, iz Novog Sada, jedna slikarka. Ovaj, ne znam da li se i time bavi, ali ona je bila baš onako, ona je u u ličnom razvoju i nju mi zvali, sedimo na ručku. Znači sedi ne znam ono moja majka Zlata i moja sestra. I Ivo opet, kao dve, tri nedelje pre toga, te večeri kao da mi je neko rekao glasno, pravo niotkuda Kanada. Samo sam čuo tu reč u mojoj glavi. Brate, znači nisam ništa istraživao o Kanadi, možda sam negde podsvesno video nešto, ali ja nisam svestan toga. I ja onako ustanem, kao da nisam ja to rekao, rek’o znate šta? To sam ja zvekno da je sto puk’o, rek’o ljudi, stanite. Svi oni gledaju ovako svi u mene, rek’o, znate šta, idem za Kanadu. Rek’o za šest meseci idem za Kanadu, krećem svoj život ispočetka. Oni ovako svi u mene, onda ja ovako u sebe gledam, brate, ništa mi nije jasno, meni ništa nije jasno. E, i ja rek’o, znate šta, rek’o ja se izvinjavam, odoh ja u sobu.

Ivan Minić: Gledaš u sebe kao, da li sam ja ovo rekao?

Srđan Bogićević: E, i ja rek’o, znate šta, rek’o ja se izvinjavam, odoh ja u sobu. Ja na internet Google, Kanada, vamo tamo, nađem neke slike, ja ti izvučem slike, odštampam i stavim u neku moju magičnu svesku. I ja, to je bio 5. januar ja kažem 6. juna ću da budem u Kanadi. Sad u tom trenutku, ja ne znam ni kako se ide u Kanadu. Nemam nikog u Kanadi. Ne znam engleski. Ne znam ni gde ću, ni šta ću. I sad ja rek’o hajde, ali dobra mi ideja bila, čoveče, srce mi se ugrejalo, znaš, dobar mi je bio to kao neki znak. Ja krećem da gledam vamo tamo, kad vidim ja, ne treba ti viza za Kanadu sa hrvatskim pasošem. A ja rođen u Hrvatskoj. Zovem majku, rek’o majko, rek’o ja imam verovatno pravo na hrvatski pasoš, kaže sine imaš. Ja odem zaputim se ja za ambasadu, da izvadim pasoš, kaže ne može jer nisam odjavljen u Splitu, onaj kad je bio rat mi niko nije odjavio, kao mora da ideš u Split da se odjaviš da bi dobio pasoš. Okej, nikakav problem. I sad tu ću da skratim priču. Proces je bio baš onako što je sama priča za sebe, bukvalno bi trebao podkast samo za to, da objasnim neke stvari, ali daću par nekih detalja, da u tom trenutku sa niko me ne shvata za ozbiljno. Ja sam do juče bio u depresiji, nikakav, ono svi ljudi su digli ruke od mene, prijatelji, porodica, ali brate ja sam se nekako hajde da kažeš onako izvukao, podigao, našao dva posla da bih uštedeo što više para. I onda sam pozvao prijatelja od mojih roditelja, najbolji prijatelj, da vidim da mi pozajmi novac, jer on zna da je meni ranije već pozajmljivao za Ameriku godinu dana ranije kad sam otišao za Ameriku kad sam već bio ovaj na Work and Travel-u, da ga pitam da li bi mi pozajmio ponovo novac jer sam mu već tada vratio ranije i imao sam neki znaš kredibilitet hajde da kažem kod njega. I čovek kaže može nikakav problem i čovek mi pošalje ja ti odem uplatim za Kanadu. Sad u tom trenutku još uvek nisam dobio ni pasoš. Ne znam ni gde ću ni šta ću, ja rek’o idem da rezervišem kartu za Otavu. Pazi, nemam razlog za Otavu, ali za Otavu, kao Otava je glavni grad, tu ću da sletim. To je to. Ja ti odem kupim kartu, 6. jun. Zovem ambasadu, kaže biće, 3-4 meseca, kako 3-4 meseca ja već kupio Bog te kartu za Kanadu, da l’ će mi stići pasoš. Jedina informacija koju sam ja imao jeste da je industrija nafte u Alberti u ekspanziji, da se na hiljade radnika tu traži, ja kontam doći ću u Albertu, doći ću u Kalgari, neko će mi dati posao ispod ruke. Znaš ono, balkanski, znaš balkanski onaj stil. I sada, među njima hajde kao učim nešto malo engleski, ma nema šanse, ja ne, ništa ne mogu. Ja ne- radim dva posla. Ono, radim u kafiću, radim u restoranu i na kraju se zaposlim u palačinkarnici, tri posla brate ono, radim kao part time, na kraju sam dao otkaz u kafani da bi radio u palačinkarnici i restoranu da bi bila veća zarada. I sad nekako sam ja tu skupio novac, i dan pred polazak za Kanadu ja ono jebote, gde ja idem čoveče. Ja ne znam gde ću. I ništa, došao ja kući u Požegu, pozdravim se sa mojima, pozdravim se sa prijateljima. Ja rek’o krenem. Sad pazi, znači još jednom, ljudi, da dobiju kontekst. Ja imam samo hrvatski pasoš. Ja sam odlučio da ću da budem 40 dana tamo, toliko će mi dozvoliti da ostanem, sigurno. Toliko para imam. Skupio sam babe i dede da pozajmili pare, mama i tata pozajmili neki prijatelji da znaš ono nisu oni imali da mi daju. Ali su se snašli, ja sam nekako skupio se tu tipa oko 1900 dolara. Ideja je bila sletim u Otavu, budem par dana, da uzmem autobus iz Otave za Kalgari, jer je bila jeftinija karta autobuska do Kalgarija nego avionska, međutim problem je što je autobus dva dana, 48 sati vožnje ono ludnica, jer Kanada je prevelika zemlja. Sad još jednom, nemam nikoga. Ne znam engleski, ne znam gde ću. Požega je mali grad, ti znaš. Ja sam tih dana došao sam ranije u Požegu da se malo budem pre nego što odem. Ja sam svakoga zaustavljao na ulici, hej, znaš li nekog u Kanadi? Imaš li nekoga? Znaš, niko nigde nikoga. Rek’o dobro, whatever. Dan pred polazak, ja rek’o, ljudi, ne znam kad ćemo se videti, rek’o ja odoh. Ja sam rekao ja idem i ne vraćam se. I tako sam ti ja 6. 6. došao u Kanadu. Pustili me nekako, došao sam na imigraciono me pustili, odmah dva min- videli su da ne znam engleski, videli su da sam nešto naučio, pitali me samo koliko para imam i koliko ostajem. Rek’o, ostajem 40 dana, imam dovoljno para. Kaže, odlično, srećno. I ja izlazim sa aerodroma, i pogledam u nebo, rek’o Bože hvala ti, šta ću sad. Bio u Otavi, prolaze mi sad tu 7 dana, brate, meni se ne ide za Kalgari. Jer u tih sedam dana ja nisam nikoga upoznao, ja vidim, ja sam shvatio koliko sam se ja zapravo verovatno zajebao. Jer sam došao u drugu zemlju, otišao na drugi kraj sveta, ja nisam sa kim nisam reč progovorio, rek’o kako ću da se snađem u Kalgariju. I ja sam već onda produžio ovaj 7 dana i onda sam otišao u međuvremenu na autobusku stanicu i kupio sam kartu za sledeći ponedeljak. Znači već sam tu već 10 dana. Dolazi nedelja, dan pred polazak za Kalgari, nikad neću zaboraviti, taj dan ja se tresem brate. Rek’o okej. Doći ću ja u Kalgari. Izaći ću iz autobusa. Naći ću neki hostel, toliko ću se snaći. Ali gde ću onda. Nije to tek tako sad ću ja da kucam na vrata vamo tamo, ti si čoveče drvo turista. Nije to baš da ti neko da tek posao i tako dalje. I sada situacija je sledeća. Taj dan, to je bilo već 10 uveče po kanadskom vremenu, u 7 ujutru ja imam autobus za Kalgari. To je bilo 4 ujutru po srpskom vremenu. Meni stiže poruka od mog prijatelja iz detinjstva koji me inače ovaj i poslao za Kanadu, ispratio me, pozdravili se. Kaže, e sada ja ću malo da parafraziram i to tačno kako je bilo, kaže, seronja usrani. Ti si najveći seronja koji postoji na ovom svetu. Ceo život ti, koliko god da je teška situacija tebi Bog uvek nekako otvori vrata, tebe život pogleda, tebe nešto usere, ja ne mogu da verujem, ja ga gledam, ja mislim samo si mi još ti falio brate na ovu muku. Ja brate pod stresom, anksioznošću, ne znam gde ću da idem čoveče, ja razmišljam da se vratim za Srbiju, pa ne bi odatle sam pobegao, ne mogu da se vratim ono znaš. Joj. I ja ne čitam poruke. Iz nekog razloga ja ovako uzmem telefon, vidim na kraju poruka, njegove reči, kaže seronja jedan, našli smo ti posao u Torontu. E sada. Četiri ujutru, verovatno je pijan, radio je u kafiću, rek’o znaš, kakav si mi ti našao posao… zajebava me čovek. Ja odem rek’o hajde da ga zovem, vidim šta on radi. Ja ga zovem, i Ivo on niti je pijan, niti je lud, mrtav ozbiljan, očigledno umoran. Kaže brate nećeš verovati kakva priča, sad mi bla bla bla. Kaže sutra me zovni, čujemo se sutra brate, umoran sam, prekine slušalicu. Ko ti mi sad prekida slušalicu čoveče jesi normalan. 

KOJA JE VEROVATNOĆA? POSAO U TORONTU

Srđan Bogićević: E, sad pazi. Toronto mi nikad na pamet nije pao. Nisam ni razmišljao. Jesam samo video industrija nafte hiljade radnika Kalgari tamo idem. I sad otkud on zna nekog u Torontu? Pazi on se nije zajebavao, to je bio ozbiljan glas. Sad ja ga zovem jedan, drugi, treći put, ma čovek neće ne javlja se ono izgasio zvuk zaspao. Zovem tatu, mamu, niko se ne javlja. Joj ja sad pazi ja već kupio kartu. Pola 11, 15 do 11. Ja ovako, odoh na autobusku stanicu. Uzeo telefon na Google Translate, napisao na srpskom molim vas promenite mi kartu za Kalgari, dajte za Toronto tamo ne ne neću ne znam da pričam engleski. Dolazim na stanicu i ovako stavim telefon čoveku Toronto rek’o Toronto brate daj mi kartu za Toronto. I on mi zameni, uzme moj telefon, ukuca mi da mi proveri znaš na Google Translate, smo tako komunicirali, i on mi zameni kartu, isto je bilo sutradan ujutru u 7 ujutru samo nije za Kalgari nego za Toronto. Ja se vraćam u hostel, počeo opet se tresem, rek’o čekaj stani. Čoveče šta ja radim? Otkud sad Toronto? Ne znam šta se dešava, ništa mi nije jasno. Sad je dal se on dal se on zajebavao možda ništa mi nije jasno. Kad negde oko 1, 1:15 u noći ja ne spavam naravno, stiže mi poruka od oca kaže sine šta je bilo? Rek’o slušaj. Ja ga zovem rek’o zovi mog prijatelja, sad neću da kažem njegovo ime, idi ga budi. Mislim mi odrasli znamo se od devedeset četvrte znamo se roditelji ma tu smo, znamo se. Budi ga kako znaš i umeš. Ja mu pričam pričam, on onako onako smireniji tipa hajde Srle polako smiri se videćemo šta je kako ma rek’o smiri se ti čoveče ja treba da idem. Whatever, spustio mi slušalicu i on. Ja rek’o šta je bre ovim ljudima čoveče jesu oni normalni. Dva sata, tri sata, 3:20, stiže poruka od mog oca kaže sine, tačno je, imaš posao u Torontu. Opusti se i idi tamo, zovni me kad stigneš i pričaćemo šta se desilo. Ja gledam telefon nije mi dobro. Ništa mi nije jasno, rek’o Bože šta god da si i uradio hvala ti. Ono, hvala ti, idem za Toronto. Legao da spavam oko 4, probudio se u 6, spavao dva sata, ono uradio hladno tuširanje, otišao na stanicu. Dolazim u Toronto. Odlazim u hostel, sećam se trčim, rek’o brate WiFi, onaj me gleda čovek ludi sam, pala rek’o WiFi brate WiFi mi daj da zovem tatu, razumeš ono. Ne pričam ništa jezik, video da sam neki ludak onako turista, uzeo mi telefon, ukucao mi WiFi password. I zovem, i evo šta se desilo. Taj dan, on je bio u kafiću, radio je, i sedeli su još tu par mojih drugara. Između ostalog, oni sede za šankom i pričaju o meni kako sam lud, otišao u Kanadu bez ikoga, bez engleskog. A iza njih sedi drugi momak, takođe moj drugar, ali on je bio sa dva čoveka, jednim ocem i njegovim ujakom, i čuju tu priču. I on dođe, kaže, rek’o ljudi čekaj bre, a ja njega nisam video uopšte tih dana, kaže je l’ vi pričate o Srkiju? Ono našem Srkiju? Kaže da, brate, Srkiju za Kanadu. Pa evo ga, moj uja, kaže. Čoveče kom vi pričate momci, kaže, rek’o slušajte evo vam moj broj i kažite tom momku ako hoće nek radi kod mene. I ode. E sada ti meni Ivo kaži. Koja je verovatnoća. Da u gradu koji ima oko 75, 100 kafića ne znam ni sam koliko, baš u to vreme, na tom mestu moji drugari sede pričaju o meni, da se nađe taj čovek od svih lokala i to ne da sedne ne znam tamo napolje ili u nekom ćošku nego baš iza njih, da čuje tu priču i da se potrefi da je i on iz Kanade. Ispostavi se, to je ujak od moje školske drugarice s kojom sam ja sedeo u klupi. Ja sam znao da on da ona ima ujaka u Kanadi. On je naš čovek iz Požege, živi u Kanadi već od 90-ih je otišao, ali ja nju nisam sreo za tih ne znam par nedelja koliko sam bio u Požegi nijednom. Niti mi je palo na pamet niti ga je iko spomenuo. Da stvar bude jača on se dva-tri dana kasnije takođe vraćao nazad za Kanadu. To je naš čovek koji mi je izuzetno puno pomogao, on verovatno nikad ovo neće gledati, njega to ne zanima. Ali on je meni toliko pomogao u Kanadi i dao mi i poverenje i posao i na kraju mi dao i poverenje da mu vodim firmu i da budem tu, i da ono sa njegovim sinom radim, neverovatan čovek koji je stvarno sad i moj prijatelj, kad god ga vidim ja se uvek oduševim i drago mi je, popričamo, i zezamo se. Koji me je naučio biznisu mnogim nekim stvarima, znaš nije lako biti negde pogotovo ja sam bio godinama ilegalno u toj zemlji. Nije to baš tako lako da odeš bez ikoga, bez ičega, ilegalan si ni gde si ni šta si, ja sam par godina bio sam bez prijatelja. Nije bio lagan put. Znaš. Ali ja sam to svesno izabrao taj put. Na kraju naravno ovaj sve je bilo ok. Ono, naravno imam sve hrvatske papire i oženio sam se tamo, ženio sam se iz ljubavi čisto da se zna, obožavam svoju suprugu, imamo predivan odnos i obožavam tu zemlju i dala mi je jako puno, ali dovoljno da mogu sutra da se vratim ovde da ja dam drugima kao što su meni mnogi dali tamo. I tamo sam zapravo najviše naučio koliko naši ljudi, opet to je moje subjektivno iskustvo, ne pričam za druge, pričam za sebe. Neverovatan broj ljudi sam upoznao i ne znam ko mi nije ponudio pomoć brate. Srbi, Bosanci, Hrvati, Makedonci, Albanci, Crnogorci, mala Juga, neverovatna zajednica. I tamo sam stvarno po prvi put dobio taj osećaj pripadnosti, ne samo sa ovim ljudima iz Toastmasters grupe, nego i od naših ljudi. I oni su mi usadili, vratili veru u bolje sutra, u bolje nas, i onda ovaj sa neke strane ono zbog njih tamo zapravo sam odlučio da budem vamo i da samo radim sa našim ljudima. Izvinjavam se, malo sam otišao dublje u neku priču, ne zameri mi ono.

NAŠI LJUDI U KANADI I OSEĆAJ PRIPADNOSTI 

Ivan Minić: Ma ne ne ne sve je super. Mislim da zapravo taj momenat što su svi oni otišli tamo u okolnostima koje uglavnom nisu bile sjajne i bili su upućeni jedni na druge i njima je neko pomogao, i sada naravno da i oni osećaju odgovornost na neki način i imaju želju da pomognu nekom za koga vide da je okej i da se trudi, samo mu eto treba malo i usmerenja, malo i saveta i svega. Jer to je uvek, mislim i ja sam imao ta iskustva, ono, to je najgore kad dođeš u neko društvo i ne znaš brate kako stvari funkcionišu, a nemaš koga da pitaš. A ne možeš ono kroz zvanične kanale da saznaš ništa zato što mnoge stvari ne funkcionišu samo tako.

Srđan Bogićević: Ne sećam se recimo jedan momak po imenu Vlada, on je radio u toj firmi recimo to dečko me tek upoznao. On uzeo ajmo Srki da ti vidiš ovamo da vidiš onamo znaš ti si nov tamo, hteli su ljudi da dočekali znaš, ja sam malo bio i rezervisan prema ljudima zbog celokupne moje istorije. A tamo su me baš ono, brate sad sam se naježio, znaš mnogo toga nikad do sad nisam spominjao ni razmišljao. Mislim nije bilo ni prilike ili iz kog god razloga. Ali stvarno takvi ljudi, znaš i recimo baš sa Vladom i dalje smo u kontaktu. Znao sam ga kad ja kod njega kuće, sad kad sam baš bio u Kanadi ove godine, ono znaš, oni prate mene, prate moju neku evoluciju i rad. Ja uvek volim, ja obožavam, ja kad dođem ja isti dan ne čekam da stanem, ja isti dan odem u tu firmu na primer. Eto to ti je ta povezanost. I ono koliko je meni to značilo. Okej, jesam ja prošao tu i i sranja mislim ja sam se sa sa bivšim gazdom bio i na i na krv i nož i svašta. Mi prošli smo i one ali to nas je ojačalo i omogućilo mi neke stvari, mislim taj čovek je meni dao jednu turku slobodu, ja sam naučio biznis sa čovekom i on dao slobodu da se ponašam kao, kao da je moj biznis čoveče. Mislim, sve je to bilo po zasluzi. Ali znaš tako neke stvari. Pa ljude koji su mi izlazili u susret. Kako su mi pomogli na koji način su mi pomagali, pa prijatelji iz Oplenca pogotovo tog kulturno umetničkog društva. Kad ja nisam imao nigde ništa, oni su me brate prihvatili kao svoga. Znaš, ljudi su došli tu, dali mi, opet pričam ta osećanja pripadnosti. Tamo su mi ljudi dali to osećanje. Ja kad odem, ja kažem ti, prvi dan, ja ono mrtav umoran, ja ću otići, prvi dan u Oplenac, i otići u firmu bivšu. Jer to su dva mesta gde ja volim da obiđem, Toastmasters mi je treća grupa. I stvarno kažem, ljudi sa strane, očigledno su shvatili da neke ne znam političke igre su gluposti to je bukvalno, gde je znaš ono mi smo sada da ne znam šefom pričamo sa da se dogovaramo šta ćemo kako ćemo, političke igre funkcionišu nešto drugačije nebitno ljudi stradali su naučili te stvari videli i tamo se držali zajedno. Ja recimo kad odem tamo, brate mislim, znaš ono ja znam recimo svetsko prvenstvo 2018., ma nikad neću zaboraviti to, svetsko prvenstvo 2018. godine mi odemo u Open ko jedan lokal, sve Srbi. Navijamo za Srbiju. Pola Srba pola Hrvata. Dođu Hrvati i viču ajmo vamo tamo, ja kažem brate zato što ja sam rođen u Hrvatskoj i mene ne zanima uopšte to ni nikakva opredeljenja jer mene kad neko pita ko si, ja kažem čovek, to je sve. Nikad nisam, nikad nisam volio ni da sam Srbin ni Hrvat bukvalno zbog mog odrastanja, mislim kako su se ljudi ophodili prema mojoj majci, kako su ophodili prema mome tati, sa obe strane. I to mene ne zanima. Ali ja znam, čoveče, navijamo svi za Srbiju. Završi se Srbija, idemo se navijamo za Hrvatsku.

Ivan Minić: Za naše.

Srđan Bogićević: Za naše. Ove godine okupacija Bosanaca. Pa to je ludnica bila u Torontu. Ono Centennial Park meni 10 minuta od kuće, brate, mi odemo da gledamo Hrvatski trening mislim znaš kako je to prelepo. Mene ne zanima niko, nikoga. I taj neki, zato ja volim Balkan, volim naše ljude, volim našu okolinu. I zato hoću da na neki način, koliko ja znam i umem i sa kapacitetima koje posedujem, da probam da doprinesem da Balkan bude zaista bolje mesto za život, počevši od sebe, svog kraja, svog rada, pa tek onda država i tako dalje, znaš. Ja baš ono imam neku želju, recimo ja sam živeo u Puli četiri godine. Sada kada je podkast izašao i kada izlazi ja sam se preselio za Srbiju. Nakon brdo mnogo godina. Meni je glavni cilj ili namera da mesto u kome živim, tu probam da, znaš, napravim neki uticaj, komšijama, ljudima oko sebe, pa onda šire. Hajde videćemo kako će to ići.

KANADA: OTVORENO DRUŠTVO BEZ HUSTLE KULTURE

Ivan Minić: Često kažu, nisam imao iskustva zapravo od od tih nekih najrazvijenijih zemalja, Kanada je jedna od retkih u kojoj nisam bio, iako sam u jednom trenutku izvadio vizu, ali sam se nešto razboleo i nisam otišao na to putovanje na koje je trebalo da idem. Ali ljudi koji imaju to iskustvo i generalno iskustvo Severne Amerike, vrlo često ljudi koji su otišli u Kanadu zbog posla se prebace u Ameriku, Kaliforniju, šta god, nekad se vrate, nekad ne. Ali često prave poređenje između ta dva društva. Malo je teško porediti američko društvo jer u suštini u bilo kojoj tački Amerike da si ono je drugačije. Nije isto ako si na Menhetnu i ako si u Kaliforniji, i ako si u Teksasu ili opet nekoj laganijoj državi sa nižim troškovima života i sve ostalo. Ali u suštini ono kako postavljaju vrlo često stvari jeste da se šale na račun toga da je u Kanadi komunizam. Ali u svakom slučaju, i ako to nije komunizam nego nekakav socijalizam kakav god, stalno se priča o tome koliko je to humanije društvo. Koliko je… možeš da ostvariš manje više sve što možeš da ostvariš u Americi. Za neke stvari moraš da budeš u Kaliforniji ako hoćeš da ostvariš, jer ako hoćeš da igraš NBA moraš da budeš u Americi ili u Torontu to je ista opcija. Ovaj, ali kao možeš da ostvariš jako puno toga, ali ne postoji ta vrsta pritiska, ta vrsta ono hustle kulture koja s jedne strane ima super stranu, s druge strane je toksična užasno. I mnogo više štete pravi nego što pravi koristi. Jer nismo baš svi napravljeni za taj princip rada. A ti si u to društvo došao kao padobranac. Kao neko ko baš ono nije imao nikakvog prethodnog dodira, nije znao šta ga šta šta ga očekuje.

Srđan Bogićević: Dobro nije, imao sam dodire, ja sam već bio pre toga na Aljasci 5 meseci pa sam malo iskusio šta me čeka otprilike. Znaš to mi je recimo jako puno pomoglo. Hladno, grtalica. Veruj mi ko nije bio, ne može da razume to, mi smo ja se sećam kad smo ja sad sa ženom suprugom tada moja devojka, pričali, mi smo krenuli u vezu jedno od prvih pitanja bilo je l’ vidiš sebe u Kanadi doživotno. Ja rek’o vidim, rek’o ovo ja ne mogu da živim u ovoj zemlji toliko dugo. Znači ovde je suviše hladno, zimi mislim mi kao u Torontu pa je kao mislim gore Montreal, Quebec, nju Bronswik, to da ne pričam to je tek posebna priča. Ne daj Bože Alberta, Edmonton, Winnipeg. Ja sam obišao sve te, ja sam obišao celu Kanadu manje više, ovaj ali hoću da kažem ko nije bio ne može da razume, kad je zima, stvarno je zima. Ali samo da se nadovežem na tu stvar, jedna velika zanimljivost je po meni da u toj zemlji, recimo uzeću Toronto gde sam tu tu sam živeo, znači imaš 200 nacija, nikoga nije briga ni za šta. Taj narod generalno u toj zemlji je izuzetno otvoren pošto mi svi smo mi migranti. Ja u Kanadi kažem niko nije Kanađanin. Svi smo svi smo mi migranti tamo. I onda svako je došao sa strane i zato su ljudi jako otvoreni i ljubazni, ali to nije ona fejk ljubaznost nego zaista istinska toplina. Ja sam imao prijatelje i Crnce, Indijce, Kineze, Japance, ne znam Nigerijce, ono meni Nigerijci su mi omiljeni ljudi. Znači, Nigerijci, zbog samo zbog prijatelja Nigerijaca sam bio stavio 10 dolara da će Nigerija da osvoji Svetsko prvenstvo onako iz zajebancije, jer navijao sam za Nigeriju. Mislim, imao Nigerijaca, prijatelja, iz Gane, iz sa Kariba, iz Latinske Amerike. Brdo, brdo, brdo ljudi sam upoznao, ja odem u Egipat a mislim dečko koji igra rukomet sa mnom u Torontu, brate desi rek’o hajmo da se vidimo u Kairu, da gledamo svetsko prvenstvo u rukometu. Mislim neverovatne priče. I Kanada je jako otvorena prema ljudima i nacijama. I uprkos svim turbulencijama prethodnih godina, kao manje-više svuda jer Kanada je baš onako bila malo čudna, neću ulaziti u te neke dublje stvari, ta zemlja je po meni dalje ostala jedna od najboljih zemalja na svetu. Ko god ti kaže drugačije, pazi opet, znam da svako ima različitu percepciju ali ja ću reći i dalje ta zemlja ima brdo prilika. I što je najlepše po meni, to smo ti i ja malo pričali pre podkasta, jeste što tamo je nebitan tvoj background. Bitno je samo background dal’ nisi kriminalac. To je jedino što je bitno. Ako ti dođeš u kompaniju i kažeš im šta možeš da uradiš za njih, ne zanima ih da li imaš diplomu, da li si formalno obrazovan na primer tako neko, šta ti meni možeš da doneseš? Recimo moj gazda je bio tako tip, kakva ja i građevina nema veze jedno s drugim znaš palete, vamo tamo, kakvi. Ali ja sam bio uporan, ja sam učio. Da li ti možeš da naučiš? Ja sam imao fenomenalne ljude, znaš, bio taj Vlada dečko koji je znao celu kompaniju pa mi je on pokazivao, objašnjavao, Branko pre njega onda Aca, onda ja pitam Acu, rek’o Aco kako ovo, kako ono, kako funkcioniše, kako pričaš sa klijentima, kako praviš milionske ugovore, šta radiš na koji način, znaš, ja sam se interesovao. I oni su me učili i objašnjavali mi sve šta i kako funkcioniše. Ja sam bio, rek’o čoveče, gledaj inače pazi ja onako iz ni iz čega, došao sam ono, čoveče radiš tako neke stvari, ne samo to nego imao sam ponuda od drugih kompanija na primer ja sam jedno ujedno radio kao konobar vikendom u jednom restoranu tada, ovaj, kod nekih sad da mojih ono drugara, ovaj meni dođe čovek, samo na osnovu moje ljubaznosti, komunikacije, brat ostavi vizitkartu, ja je nisam pogledao, nisam. Ostavlja mi dobar tip i kaže, ne brini za platu, dogovorićemo se. Onako, rekao bih da je bio Indijac ili Nepalac, nisam siguran. Ja mu rekao, hvala, doviđenja, dođite nam ponovo. Ja mu uvalio gurmansku pljeskavicu, kajmak, rakiju, kafu. Čovek prvi put ušao u srpski restoran, ja mu dao redno. A ja, znaš, kako sam ja to onako ljubazno, entuzjastično mu dao. Ja mu rekao, ne treba ti meni. On me gleda, rekoh, ne treba vam meni, rekoh, jeste li prvi put? Jesam, e, ja ću, rekoh, da vam dam šta ćete jesti ovde. Jeste li pili nekad srpsku rakiju? Ja mu rekoh, probajte rakiju, jednu malu, pa ću da vam dam, rekoh, gurmansku. U svežoj lepinji, šopska salata. Čovek ušao namrgođen i izašao sa velikim osmehom. I evo. Lako je sa našom hranom. Sad pazi ovo. Tako je, ali sad pazi ovo. Sad je već prošlo tu dva-tri sata. Jer kada mi je dao ovu kartu, sad neću reći njegovo ime, prezime nije bitno, ja otvorim, kad ono CEO Samsunga. E sad, prolazio sam još uvek, tada sam bio bez papira u Kanadi. Mislio sam da mu se javim svakako. Ali još ti kažem, neverovatno kako ti se vrata mogu otvoriti. Čovek je rekao, ne brini za platu, takvi kao ti mi trebaju, dogovorićemo se. Ta zemlja je i dalje sjajna. E sad, pošto znam odlično kako ove stvari funkcionišu. Znači, može čak i ovo biti jedan reel ili neće pa će da izvuku stvari iz konteksta. Onda se postavlja pitanje koje si me inače ljudi postavljaju stalno, a šta si se vratio iz Kanade, ako ti je tamo bilo tako lepo, šta si otišao odande? Ljudi ne razumeju. U jednom nekom trenutku, ti ja sam shvatio da je svet suviše veliki a život kratak da bi se živelo u jednom mestu. Ja sam oduvek hteo da živim u toplim krajevima i meni Kanada, kakva god da je bila lepa, ja ne mogu sebe da vidim, čoveče, da budem pet, šest meseci u zimi brate. Znači to je zima ljudi ne mogu da shvate. I moja tadašnja devojka, sadašnja moja supruga i ja, mi smo doneli odluku još 2019. želimo da živimo, znaš, delom u Kanadi, delom u toplim krajevima. Balkan smo izabrali tako nam je došlo, nismo ni mi ono smišljeno birali da se vratimo ne znam u Hrvatsku prvo pa u Srbiju, nego tako se namestilo. Svidela nam se Pula, otišli na pet dana, ostali tri i po meseca, na kraju rek’o hajde da se preselimo u Pulu. Onda odatle odlučio sam da se preselim u Srbiju. Znaš nema tu neke da razmišljaš, samo onako dođe. Ali opet mi odemo svake godine u Kanadu. Uglavnom leti kad je najlepše u Kanadi. Ali ja imam mogućnost sebi sam stvorio život da mogu da biram gde ću da živim, ne moram da živim ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, ni u Kanadi, mogu da živim, ako hoću, u Zanzibaru. Znaš, napravio sam sebi sistem, kompaniju i tako dalje, jednostavno biram gde ću da živim, znaš. Ne moram da živim samo na jednom mestu, svet je stvarno suviše velik. I znam da nema ljudi svako mogućnost, sve mi je to jasno, ali ako već imam mogućnost, ja hoću da biram, iskusim i druge krajeve. Znaš ja sam proveo devet šest meseci devet meseci u Kostarici, plus El Salvador par meseci, poslao ne znam recimo Egipat, 4, 5 meseci. Znaš ja i žena odemo pa putujemo, budemo 3 meseca u jednoj zemlji. Hoću da iskusim kulturu da vidim i iskusim ti za…

Ivan Minić: Da l’ te realno za sedam dana ne možeš da vidiš ništa, za 10 dana ne možeš da vidiš ništa.

Srđan Bogićević: Ne možeš ništa. Ja sam Kostariku obišao sa jedne s druge strane, upoznao ljude, kulturu, naciju. Hteo sam tamo da se da se preselim, međutim, žena i ja smo imali dogovor ako 100% nismo oboje ta zemlja otpada. Ja sam baš hteo tamo da živim, svidela mi se ta džungla, priroda, zelenilo, pura vida stalno naša, voće, mislim ono čoveče neverovatno. Ali eto, znaš recimo u Pulu smo otišli čisto iz zezanja. Bili smo u Hrvatskoj kod moje familije, pa ‘ajde obiđemo malo Dalmaciju, pa ćemo da se spustimo u Crnu Goru, pa ćemo Albanija, Grčka, to je bila neka ideja. I ja rek’o ljubavi, rek’o, nikad nisam bio u Istri, a svake godine sam u Hrvatskoj, nikad nisam bio u Istri. Kaže ona hajde, meni je svejedno. Otišli u Pulu na pet dana, ovde smo od nekih mojih klijenata, nam dali kuću da budemo, hajde da budemo kući na jedno 15-ak dana. Onda našli smo rek’o, hajde glupo da budemo, hajde da nađemo da platimo, pa smo ostali na kraju tri meseca, na kraju hajde da se preselimo ovde. I tako je i bilo. Evo sad smo došli u Niš, brate, ne znam gde sam došao. Mi smo došli onako neviđeno. Znam par drugara. Moj prijatelj jedan Darko, kaže Srki evo imaš kod mene kuću, ja ću da te ti rentam, daću ti super cenu. Dao mi fenomenalnu cenu, prelepa kuća, lepo mesto. Ne znam gde sam došao. Sad ja dok snimamo podkast, ja sam se preselio pre dva dana, ja ne znam više ni gde sam došao.

Ivan Minić: Na dobro mesto si došao.

Srđan Bogićević: Verujem. Znači, ja uvek kažem, Bog me ne šalje tamo gde ne treba.

FOLKLOR, RUKOMET I SIN KOJI VEĆ IGRA

Ivan Minić: Jedna stvar koju si pomenuo, a voleo bih da malo to još razradimo pre nego što pređemo na ono čime se primarno sada baviš. Jeste pomenuo si diplomu, pomenuo si rukomet, pomenuo si folklor. Daj mi malo više o svakoj od tih stvari.

Srđan Bogićević: Pa ja sam krenuo svojevremeno da igram taj folklor, gde su mi rekli da imam dve leve noge, što je zapravo bila velika istina, ali folklor… šta god. Šetam, šetam uveče, bila je sreda, četvrtak veče i sad u policiji zgradi policije čujem neku muziku, 2001. druga godina 2001. to bilo, sad moja sestra već upisana bila na folklor. Ja prolazim pored i rek’o, baš onako muzika ono ta-ra-ta-ta, ta-ra-ta-ta… Ja onako, kakva melodija čoveče. Ja odem, tada saznao ću da se to zove Bugarka. Ta melodija je jako mi ušla u srce. Ja rek’o hajde da odem i ja na folklor. Međutim, stvarno sam bio antitalenat i tada ovaj, Mlađo, neki iz udruženja kaže Srki moraćeš malo više da se potrudiš, ja rek’o, nije da se, znaš, al’ stvarno dve leve noge. Ja bih ga, ja napustim folklor, znaš ono, rek’o gde znaš, dižem ruke, šta, ga, napustio, međutim uvek me to nešto u srce, me je vuklo. Da se vraćam se tako par godina i to mi je opet bio jedan od izlaza iz svakodnevne realnosti koja je bila nažalost takva kakva je bila. U međuvremenu sam počeo da igram i rukomet. Ovaj, baš onako mi je prijalo. Požeški klub se ponovo aktivirao i između ostalog, opet zahvaljujući rukometu, folkloru tada Counter Strike igrici, počeo sam malo da živnem, da me ljudi malo ipak dožive drugačije. Da vide da nisam baš sam onako kako su me mnogi etiketirali, jer ja pošle osnovne i srednje škole dobiješ etiketu. I ovaj, ali opet, nije to bilo toliko bolje, ali bilo je, bila je velika ljubav i omogućio mi je da izađem, znaš, ventil. I onda kad sam otišao za Kanadu samo sam nastavio tamo, i onda sam saznao da postoji rukomet. Mislim ono, postoji rukomet u Kanadi ali kapiraš šta kažem ja ko igraju ga naravno. Pa mi se upoznam nekog Francuza, Francuzi igraju puno pa upoznam ne znam ovo ono i ja tamo igram i rukomet i folklor i to mi je bilo onako super da se socijalizujem. Onda sam preko toga upoznavao ljude, onda smo išli smo svuda, prelepe eskurzije, ono išli smo prvenstvo Kanade za Toronto onda odemo ne znam Edmonton, išli smo u gore Montreal, nema, nema gde nismo išli s folklorom išao u Vancouver, Montreal obišao ono mnoge neke gradove. Ali uglavnom išao sam sve busom. Pošto ja nisam smeo da letim tada, znaš, ja idem busom brate 72 sata, onom kršom za Vancouver. Ma kakvi, to je bio šou. Znači ono, kaže otišli bi onom, rek’o brate ne idem ja u avion, rek’o, ne bi da me neko deportuje tada. Kaže idemo autobusom, 72 sata, bez prestanka. Stane onom na Tim Horton’s, tada da uzmeš kafu. Tamo 72 sata, nazad brate. Znači šou, avantura. Tako da mi je baš onako bilo ovaj prelep period i još uvek jeste. I taj folklor dalje igram za svoju dušu. Evo ove godine smo igrali koncert bukvalno u Oplencu smo igrali koncert. Koreograf je, i to su nam dve koreografije, moj sin me video najveća pobeda mog života do sada definitivno, moj sin koji sad napunio tri godine pre mesec i po dana, on je mene video na folkloru da sedi, pokazivali mu na video kako smo obukli našu nošnju. On svaki dan igra. Znači sad ga evo sad, čim sam se malo stabilizovao u Nišu, odmah ga upisujem na folklor. Ma nema šta, nek skače sa strane, odmah ga stavljam na folklor jer voli, sluša. On zna pesme. Ne znam, peva pesmu Žali Zare, peva ove pesme, ne znam sad iz nekih igara naša onaj, kazuj pravo ši, ši, onaj kako se beše, ši… Kazuj pravo, Šikaro Zelena… Ono tata pevaj onaj tata peva, ono zna te pesme. Zna korake, zna ritmove, zna melodije.

Ivan Minić: A oni su u tim godinama kao sunđeri.

Srđan Bogićević: Ma neverovatno! To mi je najveća pobeda, znaš. Tako da baš sam ovaj, ponosan na taj deo i moja supruga takođe to ohrabruje i onako ovaj, mislim ja mogu da pričam o tome brdo nekih stvari ali to je onako da kažem neka suština.

OD ZAKONA PRIVLAČENJA DO NEURONAUKE

Ivan Minić: E sad, kad pričamo o obrazovanju, jedna od bitnijih stvari, bitnijih disklejmera je da ti formalno obrazovan, nemaš titulu za ovo čime se baviš.

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Ali ti jesi malo blesav čovek. Ovaj, i onda si ti tu svašta nešto i naravno, samostalno istraživao, a onda i kroz formalne krugove istraživao i sve ostalo. Pa bih, voleo bih, rekao si kako si ušao uopšte u tu priču, to kroz šta si ušao nije bilo, više je popularna literatura nego što je naučna literatura, ali ti je pomogla da premostiš jedan problem. Ali kako si onda otišao u nauku?

Srđan Bogićević: Da kažem kako sam tačno ušao, nisam ja to baš pričao. Niti ne znaš baš tačno. Evo recimo, bukvalno ukratko. Znači, kako sam ja čitao tu knjigu Zakon privlačenja. To je toliko lepo funkcionisalo za mene da je moj život stvarno počeo da se menja drastično. Dok u jedom trenutku to je sve prestalo da funkcioniše. Zahvalnost ne funkcioniše, vizualizacija, ništa ne funkcioniše i mene je zaintrigiralo. Zašto je prethodnih šest-devet meseci sve ovo imalo smisla pilo vodu i odjednom više nema. I Zakon privlačenja mene zapravo navukao da ja vidim šta stoji, da li postoji neki mehanizam, nešto što može da mi objasni te stvari. Onda sam ja počeo da ovaj, pošto je sad već to bila 2015. godina, počeo sam da čitam prvo knjige, ja sam našao, imao dosta naših knjiga se kupilo, koje su bile vezano za nauku. I onda 2016., ja sam već progovorio engleski jer sam već znaš sebe terao da učim engleski, već 2016. već pričam engleski, manje-više savršeno. Naš, vrlo brzo sam ga ja studirao i počeo da da izučavam. Onda sam počeo na engleskom da čitam literaturu. Kad sam pročitao brdo knjiga o mozgu, o razvoju mozga na engleskom, ja sam shvatio, brate, popularna literatura nije mesto za mene, ja moram ovde da idem malo dublje. Kad sam ušao u naučnu literaturu. Međutim, naučna literatura je poprilično ono, intimidirajuće, jer ne znaš. Ako ne poznaješ anatomiju nervnog sistema, možeš da se slikaš. Mislim, ja sam shvatio da to ne može baš tako kako sam ja mislio da može. I onda sam ovaj počeo samostalno da čitam o anatomiji nervnog sistema. Da malo izučavam, ali to je tako teško bilo, ja rek’o, ima da idem pa šta bude. I nemoguće je da da da čitaš pub med ako ne znaš anatomiju nervnog sistema, ništa nečeš razumeti, znaš aj ja znam šta je medijalni prefrontalni korteks… lateralno jezgro amigdale… ne znam parijetalni deo… ne mislim ono razumeš… I u jednom trenutku, ja rek’o okej. Šta mogu da uradim da je najbolje, najefektivnije? Ono što većina ljudi ne zna, jeste, da ti, možeš, svako može to da uradi, da upišeš takozvane non-graduate studije. Tako se zovu. Non-graduate studije znači samo da ti imaš određene semestre sa zvaničnog univerziteta koji ti škola da, kao priliku da samo ti semestri, tj. ti predmeti izučavaju. Znači ti na primer, imaš Univerzitet u Torontu. I ima semestar, koji traje 6 meseci, četiri uglavnom oko 4 do 6 meseci, i recimo zove se Kognitivna neuronauka. I samo izučavaš to. I sada, ti kao formalni student univerziteta u Torontu imaš svakako to kao predmet. Ali ja neću da da ulazim, da budem u univerzitetu, ja ću da uzmem to zasebno. I to zasebno košta. I u jednom trenutku, moja tadašnja devojka, mene ohrabrila da ja sam stalno hteo da upišem Univerzitet u Torontu. Al kad sam shvatio da to košta od 35 do 50.000 dolara u zavisnosti od mnogih nekih stvari. I da pri tom ja moram da izučavam mnoge stvari koje mene ne interesuju. Ja rek’o, ljubavi, meni je ovo gubljenje vremena. Kaže ona pa što ne ideš drugim putem? Reko postoje, postoje ti načini je li ti bitna diploma rekla meni mi nije bitna diploma ja hoću ovo da znam za sebe, nisam ja imao uopšte nameru da se bavim ovim stvarima. To je bilo za mene i moja želja. Znači, ja sam prva znači 2016-17, počeo preko knjiga naučne literature da čitam, svakako 2017 već sam, 18, sam počeo da čitam PubMed. A 2018. sam već počeo da uđem u formalnu sferu. Znači nisam se upisao kao redovan student. Na primer, ja sada kada bih hteo da se upišem univerzitet u Torontu, ja imam dosta semestara koji bi mi se priznali ako bih hteo da imam zvaničnu diplomu. I onda, recimo, jedno od prvih studija koje sam ja upisao tada, i evo sad bukvalno, mislim, prvi put javno to da kažem, jeste, su bila Fundamentals of Neuroscience. To je bilo čak nije sa Univerziteta u Torontu nego sa Harvarda. Harvard ih je izbacio, non-graduate studije, traje ja mislim semestar. Tipa tada je koštalo 1650 dolara američkih, opet nije mi bilo ni jeftino, ali tada sam ja upisao, i ja sam tu kompletno prošao anatomiju nervnog sistema. Nakon toga sam nadovezivao, brdo, ja sam zapravo završio toliko non-graduate studija da imam mislim da imam realno dva fakulteta završena. Sad, nemam diplomu koja to potvrđuje. Meni je jedan moj prijatelj, neću da ga imenujem, koji inače je pravi naučnik, znači ima PhD odavde, jako popularan je u u smislu u naučnim krugovima, ljudi ga znaju i kredibilna osoba bukvalno ono da ne može biti, on mi je u jednom trenutku govorio je kao, brate Srle kaže, što ne, barem kaži sad si, imaš sertifikata, brate, ma neću, ja kažem čoveče, jednostavno me ne interesuje, nemam potrebu za time. Jer znam i ko sam, i šta sam. A na kraju, znaš šta je zanimljivo, i ovo, kod mene što je kod mene sve transparentno. Ti mene znaš verovatno relativno kratko. Ja nikada, za ovih pet-šest godina koliko sam na našem tržištu, nisam ništa krio. Od samog starta se sve znalo kod mene šta, kako, gde. Ja samo kažem po mom, sad sam ja završio sve te stvari, ja to nigde ne pričam, ali ja sam stvarno bukvalno završio dva fakulteta. Ali nema veze mislim…

Ivan Minić: Ali dobro, ti si te, kako i sam kažeš, ti si te sve stvari završavao za sebe.

Srđan Bogićević: Za sebe.

Ivan Minić: Da bi ti bilo lakše, da bi bolje razumeo.

INSTITUT PRIMENJENE NEURONAUKE

Srđan Bogićević: E sada, u nekom trenutku sam ja shvatio da postoji rupa u akademijskom obrazovanju na Balkanu. Ne postoji fakultet neuronauke. I onda sam ja pitao ljude da l’ biste hteli da naučite malo kako neuronauka funkcioniše. Ljudi su hteli, i odjednom to se raširilo. Ja sam prvi seminar napravio 2023. I onda sam odjednom napravio seminar gde mi stoji nešto ljudi, ali od 130 140 ljudi negde je bilo 300 zavisi sad kakvo je koje predavanje. Čoveče 80% su profesionalci. Psiholozi, psihoterapeuti, koučevi, treneri, neki šta god. Sam shvatio, ja onda sam pitao suprugu, ona je meni govorila, kaže, hajmo da otvorimo naš Institut naš. Sad otvoriti institut nije baš tako jednostavna stvar. Jer ti u Kanadi da bi otvorio institut trebaš da dokažeš da to nije formalno obrazovanje. Da je to neformalna ustanova. Da nećeš imati takve, takve klejmove, da vide kakav je kurikulum i svašta nešto. I ja sam prošle godine dobio odobrenje da otvorim svoj institut Primenjene Neuronauke. Meni je razumljivo. Ja znam odakle ode dole, otpori od prema ljudima poput mene, koji nemaju zvaničnu diplomu, koji nisu prošli te stvari koje su mnogi psiholozi psihoterapeuti prošli, ili ko god da je prošao, nije bitno lekari šta god. Ali opet znaš ono na tu fazon, ja sam prošao duplo više stvari od mnogih od njih… samo, meni nema jedna diploma, jedna diploma koja to pokazuje. Ja imam 30 sertifikata. Ne sertifikata koučinga. Sertifikata sa Univerziteta. Toronto, Stanford, Harvard, Yale, Čikago, Majami. Ja sam prošao sve te, te studije su mene zainteresovale. Znači, ja sam recimo ne znam sedeo lupiću sad evo ima mu par imena, sa, znam James Fong, jedno od najboljih eksperata u u oblasti za fasting. On je profesor na Univerzitetu u Torontu. Znači Džordan Piterson je bio profesor mojoj mojoj supruzi. Ja sam sedeo sa ljudima poput tih, znaš ono, znam da je bio dve ulice od mene na primer čovek. I recimo nikada niko me nije, ne znam da je li diskreditovao, ili gledao drugačije, znaš ljude tamo ne interesuje to toliko. Ovde je malo drugačija kultura, a ja tek sada počinjem da je razumem, ja je nisam to razumeo, toliko sam se otišao bre ono relativno pre 12 13 14 godina i razumem otpore i sve te stvari, ali opet ja kažem, ako zanemarimo tu stvar, jedan papir. Da li je problem moje znanje? Ja sam ti rekao malopre, sve što iz mojih usta izlazi je fact-checkable, što znači, i ako mi neko sad zameri što ponekad koristim englesku terminologiju, jer ja sam odlazio na englesko govorno područje, ja sam studirao sve na engleskom, i svu literaturu na engleskom, sav materijal na engleskom, a ponekad se ne mogu da se setim kako je, kažem, u našem jeziku, nije da se da se pravim sad da sam ja Englez, ne nisam se, vidi se, ali na engleskom, nema tu fact checking.

Ivan Minić: Nema prevoda, jednostavno često nema.

Srđan Bogićević: Nemaš… ali sve što izađe iz mojih usta se može proveriti. Svaka informacija sa mog Instagram profila se lako može proveriti. I onda je moje pitanje, da li je problem u informaciji ili ko priča o informaciji? A uglavnom je ovo drugo za- zajebancija. I ti recimo znaš, moja knjiga State, proces je bio dug i mukotrpan, jer su oni hteli sebe da zaštite, što je apsolutno normalno. Oni su Ivo, ma svaku rečenicu, svaku rečenu su proveravali. Trista nešto referenci i plus su mi tražili, da dodam još neke reference na sve to, ne bi li se da se vidi, da ta knjiga ima smisla. I onda ja sedim, znaš ja recimo imam ljude odavde, koji su pravi eksperti, koji zaista imaju pravo da mi, to stvarno, kažu, a meni jedan dođe čovek sam neću, opet kažem da imenujem, ode mi na Instagram, kaže, moj prijatelj, kolega i kvalitetan stručnjak. Pazi koje reči čovek koristi, a zna sve o meni… I onda meni još uvek bude pomalo nekad čudno, kad ja vidim koliko ljudi se uhvate za te stvari. A svet u kome mi živimo, znaš, te neke te stvari, te za par godina neće više biti bitno nimalo.

RADOZNALOST, TALENAT I GENIJALNOST

Ivan Minić: E vidi, mislim, jedna od stvari koja je nažalost ovde postala mentalitetska odlika, jeste to da kad se pojavi neko ko je radoznao, a ti kad je dete radoznalo, ti ga ućutkuješ. A i kada je odrasla osoba radoznala, prva stvar koju ga pitaš je “a kako, ovo, šta će ti to?” Šta tebe briga šta će mi, brate, ja volim da znam. Malo sam proklet, vikend provedem tako što slušam podkaste, gledam dokumentarce, jer me zanima kako funkcioniše nešto što ne znam ni šta je. Ali do kraja vikenda, znam sve. I nikad u životu mi neće trebati. Osim ako mi možda malo ne zatreba, a i ako mi ne zatreba, ovo gore se osećalo lepo tih par sati koje je učilo neke nove stvari koje imaju smisla.

Srđan Bogićević: Da, da.

Ivan Minić: I na kraju dana, mislim, ja sam dosta u u u u kreativi, to mi je posao, na kraju dana, osmišljavanje nekih zanimljivih kreativnih stvari, kreativne stvari koliko god ih mi romantizovali, su u 99% slučajeva derivativne. Znači, uzeo si dve stvari ili tri ili pet, i iskomvinovao ih na malo drugačiji način. Zato što su derivativne, to će i AI moći da radi vrlo dobro, već sad može i tako dalje. Ali ima nekih stvari koje neće moći. Znači skoro mi je jedan od najboljih prijatelja poslao jednu knjigu, odnosno citat iz knjige, koji dosta objašnjava. Pričao sam ja o tome ovde. Ja sam bio jako dobar matematičar, i osvajao takmičenja i sve, i onda u jednom trenutku tamo negde, pred kraj osnovne škole, ja sam samo prestao da razumem nove stvari, na način na koji sam razumeo sve one pre toga. Pre toga sam sve razumeo intuitivno. Ti mi kažeš, ne znam, piramida, i ja je u glavi okrećem, kažeš presečemo je ravni, ja znam kako ona izgleda, sve znam, to da ti kažem zapreminu, sve sve sve. Ali u nekom trenutku matematika prelazi iz okvira onoga što je zamislivo i opipljivo, što znaš kroz život, operacije i sve ostalo, u nešto što je ipak malo apstraktnije. Ja sam to mogao da naučim, ali ja to više nisam razumeo na intuitivan način, kao što su neki ljudi oko mene razumeli. I ja sam shvatio da, okej, to ne znači da treba da odustanem i da se ne bavim matematikom. Ali ja sigurno nikad neću biti kao oni u tome. Jer oni to jednostavno… oni to vide nešto što ne vidi niko. Ti ljudi koji su išli na matematičke olimpijade, osvajali medalje i sve ostalo. To je to. Mislim, najlakši primer, pošto ja dosta volim te sportske metafore. To je kao, ti možeš da pripremiš ljude na sve, al’ ne možeš da pripremiš na Nikolu Jokića. Zato što kad god misliš da si se pripremio na Nikolu Jokića, on uradi nešto i svi se uhvate za glavu. To nije produkt sistema, to je produkt genija.

Srđan Bogićević: Ima dve vrste genija.

Ivan Minić: Postoje oni geniji koji rade, kao ovi drugari koji su to videli nešto, i vidiš oni su samo bolji od tebe. Ali ti znaš, ako oni stanu, i možeš ti da ih stigneš uz mnogo napora, biće ti teže, ali… a ima stvari brate, koje vidiš i kažeš, to se… nije stvar vežbe, nije stvar ničega. Kao kad je neko savršeni violinista.

Srđan Bogićević: Mogu da naučim.

Ivan Minić: Ti možeš da naučiš savršeno da sviraš violinu. Ali oni koje pamtiš nisu oni koji savršeno sviraju violinu, nego oni koji daju nešto svoje, improvizuju, smisle nešto novo. To se ne vežba. To dođe, brate, odnegde iznutra, i to imaš ili nemaš. Možda možeš da probudiš, al možda ne možeš. Svako od nas ima nešto, al’ možda nema to. I mislim da su to ono… stvari koje su, sa te strane recimo, ja sam otišao jako daleko, ali ono od čega sam krenuo jeste, mi kroz obrazovni sistem, i pričao sam i sa Urošem Petrovićem o tome ovde i u više navrata i tako dalje, mi se trudimo da ubijemo radoznalost kod dece. A onda kroz život se trudimo da ubijemo radoznalost kod odraslih. A to je jedina nada.

Srđan Bogićević: Ma to je jedini moj, hajde da kažem, problem, nije to ni problem, nego više, hajde da kažem, šta god iritantnost možda. Gde… samo zato što nešto ne znaš ili ne razumeš, ne znači da ne može. To je to, pitaju te a kako ćeš bez ovoga, a kako ćeš ovo, a kako ćeš ono. Ne moramo da znamo kako, neko drugi će smisliti način. Znaš, ja sam ti pričao malopre da recimo ja sam upoznao klinca u restoranu tako ima tri, četiri miliona pratilaca na TikToku, na Instagramu, ovamo, tamo i on meni kaže ja sam ovde možda najpopularniji. Kaže svi moji drugari mi svi zarađujemo od ovoga. Kaže šta će mi više od srednje škole i na fakultet i tako dalje. Ne kažem ja da to nema dobre strane, ja samo kažem meni je moje iskustvo recimo bilo katastrofa u školi. Ja bih voleo da nikad nisam išao u školu. Značenjem koje sada imam, ja da ti kažem najiskrenije, voleo bih da nikad nisam išao u školu. Čak i na fakultetu voleo sam, mislio sam da sam gubio vreme, ali nema veze. Moja poenta je bitno da živimo u malo čudnom periodu, gde je jako teško, ja ne znam zašto, znači ne znam zašto, ali je jako teško da ja i ti sebe, da ti i ja, izvinjavam se, da ti i ja sednemo, da se ne slažemo, a da se ipak poštujemo. Jer u većini slučajeva ljudi ako se ne slažu, oni menjaju kompletno sliku o tebi. Ja sam lično doživeo situaciju sa osobom sa kojom sedim i se upoznajem, ovamo, tamo, i sad neka priča i ne znam kako smo došli, uglavnom je bilo do neke promene, ja sam to malo objašnjavao s strane neurobiološkog mehanizma, mislim da je bio mehanizam fokusa. I ja sam to objašnjavao neurobiološki mislim ja, pazi, stvarno nije arogantno nego ja jako puno znam o fokusu. Znači držim to znanje u malom prstu. Znači znam mehanizam kako, zašto funkcioniše, pa sam ono, studirao godinama o tome. Osoba oduševljena. Do trenutka kada me je pitala a koje je tvoje formalno obrazovanje? Ja sam rekao šta je, i ovog istog trenutka se situacija promenila. 

Ivan Minić: Je l’ osoba ostala u sali, u prostoru?

Srđan Bogićević: Jeste. Nema veze. Nema veze, ali moja poenta je, moje pitanje je bilo čekaj, šta se promenilo sekundu pre, ja sam i dalje isti čovek. Da li je moguće da to toliko to definiše, ne možeš da veruješ i to mi je bilo otrežnjenje. Znaš, ja sam danima razmišljao o tome. Reko čoveče zbog čega? Jer ti opet, sad sam ja tu malo ispao naivan ili glup, nazovi kako hoćeš, jer nisam mogao da razumem. Zbog čega je to tako. E sada mene Instagram uči mnogim stvarima ovde kako ljudi funkcionišu i kako gledaju i kako percepcija funkcioniše generalno na neki način oko tih stvari specifično. Od tad sam ja rekao recimo sinoc na promociji knjige, ako zanemarite ko je napisao knjigu, da li je knjiga problem ili je problem ko je napisao knjigu. 

Ivan Minić: Da li je knjiga dobra.

Srđan Bogićević: Da, da li je knjiga dobra. Jer recimo ja znam da je Stef već dobio nekih pitanja od strane nekih ljudi u fazonu zašto on objavljuje tu knjigu. Onda opet pitanje, je l’ problem knjiga ili on? Jer opet kažem Ivan završio je kognitivnu bihejvioralnu neuronauku, imaš degree i napišeš knjigu. Okej, znači ispred Ivana stoji, recimo imaš i master i PhD. MD ili PhD, aj nek bude PhD. Znači PhD Ivan Minić napisao je knjigu “Učimo da zaradimo za tebe”. Srđan Bogićević nema PhD ispred sebe, napisao je knjigu “Učimo da zaradimo za tebe”. I ti i ja smo prošli manje više kroz iste stvari. Ja sam čak više i prošao, daleko više nego ti. 

Ivan Minić: I radno iskustvo iz različitih uglova da bi uopšte iz mog ugla…

Srđan Bogićević: Tako je, jer me zanimalo druge stvari. Pritom ti si to hteo da završiš jer ti mama i tata tako rekli, jer si imao neka očekivanja, pa hajde da upišem ja, tata mi je bio doktor, mama mi je bila naučnica, aj budem i ja. Ja sam otišao zato što volim, jer je to moja strast. I ja sam otišao daleko više studiram. Znači ja zapravo verovatno imam i više znanja nego ti potencijalno, toliko više želje i ljubavi prema tome, i samo to što piše PhD to je neki, to je neka vrednost koja se da kažem, stvar koja se vrednuje i reći će aha, Ivan Minić ipak, Srđan Bogićević ne.

ZAŠTO SU DRUGA DRUŠTVA OTVORENIJA

Ivan Minić: Vidi, mislim da je posebno doktorska titula u praksi zadnjih petnaestak, dvadeset godina dosta izgubila na težini i značaju ovde. Jer smo imali hiperprodukciju ljudi sa PhD-jevima koji, znaš ono, pre 20 godina je to ipak bila garancija da si ako ništa a ono bar ozbiljno zagrejao stolicu, proveo neko vreme, poginuo sa tim. Sad to više nažalost nije. Ali, okej to je jedna stvar. Druga stvar, mislim da je da je taj veliki problem te zatvorenosti i nepoverenja, jer postoji jako veliki broj problema koje na dnevnom nivou rešavamo za koje ne postoji adekvatno obrazovanje. Mislim, ja sam primarno u IT-ju, okej, nije da ne postoji nijedna opcija, sad ih postoji, ali pre 25 godina kad sam ja krenuo nisu postojale. Skoro svi ljudi koji su napravili nešto, koji su sa ovih prostora i globalno su priznati kao nekakvi ozbiljni lideri i profesionalci, eksperti u svom polju, nemaju nikakvo formalno obrazovanje na tu stranu. Znaš, meni se često… evo igrao si rukomet. Igrao sam ga i ja nešto malo, mnogo više sam igrao odbojku al sam igrao i rukomet pošto sam imao malo jače rame, znaš, mogao sam malo da zategnem kad treba a mogao sam i da se pobijem ako treba. I volim rukomet. Iako je ekstremno grub i mislim u jednom smislu nepopularan sport, vrhunski rukomet je zapravo sjajan za gledanje. Brutalan, brutalan. Mi smo imali sreću u Beogradu da bude i svetsko prvenstvo za muškarce i svetsko prvenstvo za žene i tako dalje, i ja se samo sećam da sam ja kad je najavljeno svetsko za muškarce, da sam otišao i kupio set karata pošto mi je arena na sto metara od kuće. Ovaj, i da sam išao da gledam sve utakmice. Bilo je najbolje kad su bili Makedonci jer su oni došli i napunili arenu, bilo je dobro i kad su bili naši okej i lepa stvar je na oba takmičenja su naše reprezentacije uzele uzele medalje. Ali najlepša stvar koje se ja sećam iz svega toga, Danska je bila jaka kao crna zemlja, Danska je uzela zlato, bili su Kristijansen, tad je Hansen bio mlad. Ja sam sve te ljude video na metar. Kristijansenu sam u jednom trenutku bio i ono kao, rukovao se pošto iako nikad nisam igrao krilo on mi je bio fascinantan uvek. Ovaj, i jedno veče u kafiću mom tadašnjem omiljenom koji nažalost više ne postoji, koji je bio pored arene, posle završenog svega, taj dan je bio nešto kraći program, manje utakmica, nešto bilo završeno recimo oko osam. Ja rekoh, ja neću kući, idem ovamo da sednem, popijem neko piće, naručim neku klopu. Sedim ja i sedi sto od mene neki čovek sa laptopom i sad nema nikog drugog. Tu je sako na konobari i nas dvojica. I ja vidim on nešto čuketa na kompjuteru, nešto oko rukometa. Ovaj, on mene u nekom trenutku, on mene pogleda, ja mu kažem je ste bili na rukometu? Jeste. Sednemo mi i pričamo. Mi smo pričali tri sata. Tri sata. Čovek je novinar tipa nacionalne njihove televizije došao je tu. On ni ne radi taj novinarski deo u smislu da da šalje i to ima ljude koji se time bave ali on je urednik pa gleda, pregleda i to sve. Mi smo pričali o rukometu tri sata. Mislim, ja sam tad i pratio rukomet, sad ga više ne pratim odavno. S njim sam pričao o rukometu tri sata. I kad smo završili razgovor on me pogleda ovako: “A ti si, ti si u rukometu nekom?” “Ne, ne, ja sam IT-jevac.” “Pa kako ovo onda, znaš?” “Pa zanima me.” “To je divno. Molim te javi mi se kad god hoćeš da pričamo”, ostavio mi čovek vizit kartu, razmenili smo mailove, čak smo se i čuli par puta onim mailovima čisto da se isčekiramo. Izgubio sam kontakt, nisam više ni išao na rukomet nakon toga, nije ni bilo ovde. Ovaj razmišljao sam kad je bilo nešto u Mađarskoj ovamo gore da da idem, ali. Čovek se oduševio. To me nije diskreditovalo. On je bio jako srećan i ponosan što nekoga zanima i još nešto. I što je našao sagovornika. I nije pravio pitanje oko toga. Sad naravno znaš kao mislim mi jesmo bili posebno bivša Jugoslavija, mi jesmo bili velika rukometna nacija. Pa ti možeš da kažeš sad pa nismo više. Ali ja mislim da on ni sad me ne bi diskreditovao i u životu vrlo retko su me stranci diskreditovali oko takvih stvari. Ne romantizujem ih, sve ima svoje i u mnogim zemljama je jako teško biti imigrant i sve ostalo. Ali nekako mi se čini da su po defaultu ta društva otvorenija, samim tim bogatija, jer mogu da imaju zaista različite ljude. Mi kao da se trudimo da sve ljude ukalupimo da budu isti. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: A ni taj kalup po kome ih pravimo, nije dobar. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Ne radi. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Znači posebno ovo, mislim ono, jedan od razloga zašto sam ja ovo napravio pre osam godina je da kroz ovakve razgovore ljudima kojima je teško, a često su to preduzetnici jer mene najviše oni prate, ali nisu samo preduzetnici, ljudi kojima je teško znaju da nisu sami. Pošto je najgora stvar na svetu ono…

Srđan Bogićević: Opet osećanje pripadnosti, vrati se.

Ivan Minić: Da nisu sami, da su ljudi prolazili kroz užasno teške stvari, nekada slične njima, nekada ne, ali uvek nađeš nešto što je relatable i sa osobom koja nije relatable sa tobom. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Jer je to na kraju najvažnije da bi preživeli sve ovo. Mislim, ja mnogo volim Sajmona Sineka i način na koji on priča o stvarima. Ne volim toliko kako piše, al on sam kaže da je problem u njegovoj disleksiji, da on mnogo bolje prezentuje nego što piše, ali jako cenim, jedva čekam da izađe ta knjiga i samim tim da krenu predavanja na tu temu ovo o čemu priča prethodnih recimo dve godine, a to je da postoje naučni dokazi koji kažu da je jedan od najtačnijih prediktora dužine i kvaliteta života broj dubinskih odnosa koje imaš. Što je nešto do čega sam ja došao intuitivno, ovaj, ali je lepo ponekad kad dođeš do nečega intuitivno pa onda shvatiš da su pametni ljudi već nešto uradili po tom pitanju. I mislim da posebno nama, a kad kažem nama ne mislim na ćelave muškarce nego na sve muškarce, ovaj, baš jako treba prostor, prilika i dozvola da budemo ranjivi. Zato što svi mi stavljamo oklop. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: I idemo u svet. I nekad mora sa oklopom. Prosto glupo je da baš svaki metak primiš i baš svaku strelu primiš. Al ne možeš tako da živiš. Mislim može, ako si kornjača. Al mi nismo. Uh, tako da hoću da ti kažem da sam izuzetno zahvalan na tome što si bio ranjiv, zato što kad neko sluša tvoje šortse i i rilse i sve ostalo ti tu imaš neku ubitačnu energiju. I to je u redu, zato što i treba da bude tako kada pričaš o nečemu što te loži. Mislim, ako nije tako onda ga jebi. Ovaj, ali ljudi koji slušaju sada ovaj razgovor znaju da si ti ljudsko biće. Što ne mora uvek da bude slučaj sa ljudima koje gledamo na rilsima. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Mislim obično nije. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Ovaj tako da mislim da je to jako važno i i i značajno i da je to jedna velika vrednost.

SKINI SA SRCA OKLOPE STARE

Srđan Bogićević: Mogu samo sekundu izvini za oklope, rekao si, ja sam objavio album ovo leto, ovaj pošto pišem svoje pesme. I zove se pesma “Skini sa srca oklope stare”. Ne mora svaki dodir doneti kraj. Ranjivost nije slabost čoveka već otvorena kapija za raj. Meni taj tekst došao, ja sam ga napisao, a zapravo ja ljudi ne shvataju naš ja najviše pesama pišem u najtežim trenucima, ove godine sam napisao šest albuma, ti znaš kakav sam period imao loših, ali baš sad si to spomenuo i jako, mislim generalno ranjiv zaista jesam i sebi dozvoljavam da budem i jednostavno to je onaj ko sam ja na kraju krajeva. Kada sam rekao sinoć shvatio sam da će ljudi da me vole zbog toga ko sam i da me neće voleti zbog toga ko sam. 

Ivan Minić: I ne moraju svi da te vole.

Srđan Bogićević: I ne moraju. Nisam po svačijem ukusu to sam isto rekao i nije bitno nekome ko nisam. I baš kad sam pisao tu pesmu, ono “skini sa srca oklope stare, ne mora svaki dodir doneti kraj, ranjivost nije slabost čoveka već otvorena kapija za raj”, ja završavam tekst, ja gledam, vau i nekako meni deluje da sebe učim najviše kroz svoje pesme. I onda kada sam pisao tu pesmu što je bilo pre par meseci, kao da sam ovom dobio prilike da još više budem ranjiviji. Jer kažem ti, evo sada, nije što se, ja ne znam što sam se ja danas ovako otvorio. Nemam pojma zašto. Eto baš kod tebe sam se tako otvorio, nisam znao šta ćeš da me pitati. Ja nikada recimo nisam spomenuo moje drugare, ljude koje sam nekada voleo, evo prvi put sam ih spomenuo. Zbog čega, kako, ja više verujem da je to manje više tvoj testament prema tebi da, eto, sam se ja osetio kako god da sam se osetio očigledno dovoljno sigurno. Bezbedno, da kažem tako neke stvari jer verovatno negde drugde ne mogu. Nije to sad ni do ljudi, ni do sveta, nego prosto zašto je tako, pravo da ti kažem ne znam.

Ivan Minić: Vidi, ti i ja smo se dogovorili sve u nekoliko poruka. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: I mislim, ja kao nekakav autor svega ovoga. Jedina stvar koju ja u suštini želim da čujem je uh “ja ću doći ti vodi a ja ću da pratim”. Samo to. Jer najgora stvar koja može da se desi, a bilo je takvih slučajeva i uvek će biti jer ljudi su prosto takvi, neko dođe sa naučenim napamet šta god hoće da kaže. Prvo niko ti ne veruje, a drugo je l’ ti važno to? Pitaću te ja. Jer meni je važno da iz ovoga dobijem tebe. Jer ja imam i ja šta pametnije da radim. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Znači ja sam ovde zato što biram da ovo radim, zato što volim ovo da radim, zato što mislim da je važno. I normalna osoba bi odustala al evo 390 epizoda kasnije ja i dalje nisam. Zato što znam da je važno. Znaš juče sam nešto pričao studentima i ovaj i sad došli smo na onaj najvažniji deo u suštini. Dođeš danas da čuješ njihova pitanja. Ako će ih biti. Ako ih neće biti, onda to što sam ja pričao nema nikakvu vrednost. Al ako ima pitanja onda, onda je to sve okej. I u jednom trenutku, ovaj, jedno dete pita: “Okej, kao, a kad treba da odustanem?” Pazi radim nešto, ali kad treba da odustanem? Ja ga gledam ovako, i kažem mislim nije da nisam razmišljao nikad o tome, jesam al nemam baš neki odgovor spreman. Ali mi sine otprilike, kako ja kao inženjer to vidim, pošto ja dosta inženjerski gledam stvari, kao “je l’ imaš bolju ideju?” “Pa, nemam.” “Pa, dok nemaš bolju ideju teraj ovu, a kad imaš ideju za koju misliš da je bolja možeš ovu da pauziraš pa da probaš tu ideju pa da vidiš.” I kao ono, moraš da razumeš jednu, čini mi se jako jednostavnu stvar, a nije uvek jednostavna. Kad ti je teško samo razmisli je l’ treba da ti bude teško? Zato što to mnogo zavisi od toga šta hoćeš da uradiš. Ja u svom životu imam privilegiju da imam dvoje ljudi koji su olimpijski šampioni koji su mi jako jako bliski prijatelji. Nema mnogo težih stvari na svetu koje možeš da uradiš. I u oba slučaja to je 20 godina svakodnevnog žrtvovanja, potpuno fokusiranih na taj cilj i u, i u tim i u drugim slučajevima, sa svom tom žrtvom, sa svim tim fokusom, svim tim talentom, svim tim radom, svim tim suzama, to je prvo bilo nekoliko promašaja. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Pa je onda to došlo. Ako ti je to cilj onda treba da bude teško. I onda prihvatiš, možda ne mora baš da bude uvek toliko teško, ali treba da bude teško. Ali ako treba da ideš na posao i teško ti je da ustaneš iz kreveta, ne zato što nisi dovoljno spavao ili si lenj, nego te boli želudac i ne želiš da budeš tamo. Možda treba da se zapitaš. Ako ti je jedan dan teško nema veze. Jer svi imamo loše dane. Ako ti je dva dana teško, tri. Al ako ti je 15 dana teško svaki dan, verovatno treba nešto da menjaš. 

Srđan Bogićević: Mhm.

OSEĆAJ U STOMAKU I GREŠKE

Ivan Minić: Hoću to da te pitam, jer, mislim ljude koje zanima ta tema zapratiće tebe, zainteresovaće se za knjigu i sve ostale stvari koje radiš, ali bih voleo da malo pričamo i i o tome konkretno šta radiš kroz neke konkretne stvari i jedna od stvari koja mislim da je, da je jako važna jeste ta cela priča o tome da, ovaj, često nam govore da ignorišemo, a iskustvo a sada i nauka kaže da stomak ne treba da ignorišemo baš previše. Možda ponekad. Kad je frka. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Ali da ako stomak nešto kaže, da to nije samo stomak i nervozna creva. Šta bi ti mogao da mi kažeš na tu temu?

Srđan Bogićević: Generalno, ja lično recimo nemam taj osećaj iz stomaka. Ja malo drugačije to gledam, znaš to ti je recimo ono tipa, da li je to intuicija? Ja vrlo često imam takva pitanja, ono, i ja uvek kažem: ne znam odgovor. Ali taj osećaj na primer da li sam ja… ja sam sebe zapravo istranirao da mi, da mi dolazi iz srca. Znaš, godinama sam baš radio jednu tehniku disanja, koja mislim tehnika disanja, to je bukvalno disanje dišeš pet sekundi udah, pet sekundi izdah, samo na nos, sa fokusom na srce. Kao da se povezujem sa svojim srcem. I ja sam nekako bukvalno sebi ono kao, kao mantrao, u fazonu daj mi odgovor. I neka odgovor bude jasan u vidu topline. I ako stvarno osetim toplinu oko srca, potencijalno mogu da uzmem to kao znak ili ne. Većina ljudi bukvalno ima taj osećaj ko što mi ti spominješ taj osećaj u stomaku i to jeste tako za većinu ljudi, kod mene je malo drugačije. Ali hoću da kažem da taj osećaj kako, kako god da je, nebitno da li sad više, da li dolazi iz stomaka ili da li je iz srca, treba pratiti. Jer u većini slučajeva se ispostavi kao dobar. E sada, jedna bitna stvar tu, po meni, ja zaista ne verujem da postoji loš put. Svaki put koji mi izaberemo, svesno ili nesvesno, nas može dovesti negde. Možda ćemo malo skrenemo sa onog puta na kome smo bili, ali opet će nas i taj put odvesti da nešto naučimo. Da nešto vidimo. Da imamo da se prilagodimo. I svakako čak i da ne poslušamo taj osećaj, opet kroz iskustvo ćemo naučiti i vremenom ćemo mu više verujemo, jer će nam iskustvo pokazati aha, evo, možda nije trebalo da ga poslušam, e sada posle toga da li smo bi dovoljno mudri da nakon dva, tri, četiri, pet, šest takvih puta, ovaj, ipak odlučimo da je to potrebno mislim da bi bilo mudro to da uradimo. Ali bih voleo da se promeni narativ da kažu, da ljudi ne kažu napravio sam grešku. Nego da kažu izabrao sam taj put, svesno ili nesvesno, naučio me je nečemu, nije bilo najbolje po mene, izvukao sam pouke, idem dalje. Jer greška sama po sebi nije loša. Zapravo najbolja stvar koja može da se desi je da napraviš grešku. Ja stalno pričam o toj grešci u predikciji koje smo pričali recimo sinoć, ljudi mogu da vide u knjizi o čemu se radi, ne moram ja sad u te detalje ako ti ne želiš, ali što više grešaka praviš to je jedini način da mozak nauči. To je jedini način da telo nauči. To je jedini način da ti naučiš. I što više grešaka praviš to više dobijaš povratnu informaciju. Opet, znači, nije čak ni greška, već je povratna informacija. Koju biraš da interpretiraš na ovaj ili onaj način.

Ivan Minić: Mislim, što ne znači da treba svesno, ciljano ići iz greške u grešku, treba probati svaki put pa i ako se pogreši da nije strašno.

Srđan Bogićević: A znaš šta je problem, Ivo? Problem je opšte uzevši sa naših prostora jeste što su nas naučili od malih nogu da ne treba praviti grešku. Da ne smeš da napraviš grešku nikada, ako naprave da niko ne sazna. I brdo još nekih stvari. I onda mi kao stariji ljudi, to je naučeno, to je ostalo urezano u nas i šta dođe kasnije? Mi se plašimo. A ona bukvalno neuronauka te sad uči da jedini način da mozak nauči je kroz grešku. To je bukvalno način na koji mozak uči. I ako bi ljudi poslušali malo više sebe i da uprkos tom strahu preduzmu korake, jer ljudi misle da vrlo često ljudi misle da moraš da budeš spreman pa da kreneš. A zapravo, češći je slučaj da ti kreneš pa tek osećaj dolazi nakon toga, tek nakon toga dolazi hrabrost, i tek nakon toga dolazi kakva takva jasnoća. Jer recimo ako uzmemo bilo kakav cilj u životu da imaš, ti se nalaziš ovde, znaš, a taj neki cilj je negde ovde, i između postoji jedan veliki međuprostor nepoznatog, gde ti nemaš odgovor kako će stvari da se odvijaju. I po meni najgore pitanje koje možeš sebi da postaviš je kako. Kako ću ja to da ostvarim? Jer ako nemaš odgovor, mozak će da proceni to kao preveliki rizik, on će da te sabotira. Ako umesto tog kako, kažeš sebi, zašto želim to da ostvarim? Zbog čega mi je bitno? Zašto i dalje guram ovaj podkast? Zašto je to i dalje evo 390. neka epizoda? Zašto se pojavljujem, zbog čega mi je važno? Onda neminovno da će svaki sledeći korak, napraviti neke greške. Imaćeš taj osećaj, koji će da ti kaže ovo je dobro ili nije dobro, nekad ćeš ga poslušati, nekada nećeš i to je u redu.

Ivan Minić: Ma vidi, u stomaku mogu da budu i leptirići.

Srđan Bogićević: Mogu. Može da bude i lepo.

Ivan Minić: Znaš, mislim da je da je mnogo velika stvar ta što naša vaspitanja nas dosta sputava kroz konkretno te modele l’ ne smeš da napraviš grešku, da niko ne sazna, da bolje da ni ne probaš ako postoji šansa i onda mnogi ljudi nikad ne probaju ništa. S jedne strane ne ostvare svoje potencijale, s druge strane ostanu željni toliko stvari. A nije baš, nije baš u tome poenta. Postoji, mislim dosta se bavimo našim mentalitetom, ali zato što prosto pričamo o ovim prostorima, znaš… Postoji Svetislav Pešić je rekao jednu mnogo pametnu misao, mislim da je on, ili on ili Duda, al mislim da je Svetislav. Kaže nikad nemoj mariti za mišljenje osobe od koje ne bi tražio savet. Jako jednostavno.

Srđan Bogićević: Ako se ja bavim naukom. A ti nemaš dodirnih tačaka sa time, ja nemam šta od tebe da tražim savet bilo šta vezano za nauku. To ti je isto ko da si na primer, ako uzmemo analogiju, ja igram rukomet, ti si navijač. Postoji razlika da si ti navijač a ja sam igrač. Jesi ti da si igrač, ti bi bio na terenu.

Ivan Minić: Dobro, mi živimo u zemlji u kojoj ima sedam miliona selektora u svakom sportu.

ZAŠTO NAM LJUDI NE DAJU DA SE PROMENIMO

Srđan Bogićević: Dobro, to je sad priča. Ali hoću da kažem, znaš… vrlo pažljivo treba da budeš oko toga u stvari ti si malopre rekao, jedna od najvećih determinanti ispunjenosti života je duboki odnosi. Ubedljivo najveći. Isto tako jedna od najvećih determinanti, ako ne i najveća o tome šta ćeš da uradiš u životu je okruženje. I ne samo okruženje eksterno već i interno okruženje. Kako ti podesiš sebe iznutra, kako podesiš svoju bližu okolinu, svoju spoljašnju okolinu i zapravo bih rekao da je to najveći faktor promene. Ti si nekom trenutku malopre spomenuo da problem jeste što kod nas nekako se mi, sad ne znam da li si rekao tu reč ali ja ću je svakako izgovoriti, da se kao učaurimo. Da ono, budeš u tome i svi te znaju kao takvog i to je to. Meni je Miloš Ćal, moj dobar drugar je pre neki dan imao ril koji je objavio, fenomenalan ril. Kaže čoveče, već šest godina, ne znam, ili sedam nisam fitnes trener a mene i dalje najavljuju kao fitnes trenera. A sad on je to lepo rekao, onako iz mesta ljubavi kaže hoću da kažem koliko je zanimljivo da ljudi te uhvate za jednog identiteta i misle da si ti samo jedan te isti identitet do kraja svog života. I to ti recimo ono kada recimo dođeš, ne znam, ja se pojavim nakon petnaest godina u gradu i kao, znam ja Srđana, ti si onaj bio pre 15 godina i on je bio ovakav onakav, oni misle da sam ja ista osoba. Kao da ljudi ne, neće da ti daju da evoluiraš. Ali ja sad, mislim, znamo zašto. Jer na primer, ti i ja smo iste generacije i mi smo išli u istu školu, završili smo čak isti fakultet. Ti znaš mene ceo moj život i znaš da imam talente, da imamo možda slične talente, da ti imaš čak i neke bolje talente nego ja. Više veština nego ja. Možda misliš da si pametniji nego ja, da si bolji nego ja. I u jednom trenutku ja odlučim da pratim svoje srce. Da krenem ka nečemu što ja istinski volim. Ja se odvažim na taj korak. I sada ti, koji znaš ove stvari o meni, imaš određeno mišljenje o meni i određenu percepciju o meni, ti gledaš u mene i kažeš mi bukvalno, hajde nemoj to da radiš. Povuci se nazad, ili ćeš da mi daš neku kritiku ili ćeš da nađeš neki pametan komentar ili šta god. Ne čak ni to svesno, jer dolazi iz tvog nesvesnog, iz konteksta, jer ti znaš sve ove stvari. Ali ipak, ja sam se odvažio da uradim nešto što ti si takođe hteo ali još uvek nisi smeo. I onda kada ti gledaš u mene, ti vidiš sebe, samo shvati da nisi na tom mestu gde sam ja. I onda hajde ti se povuci nazad, jer ja neću da te dozvolim da ideš napred.

Ivan Minić: Vidi, ja…

Srđan Bogićević: I onda mi tu dolazimo do toga da ti sada, ja osećam inferiornost u odnosu na tebe, a to niko ne želi.

Ivan Minić: Mi smo dovoljno matori obojica da smo kalendarski prošli ono ne znam 10 godina mature, 15 godina mature, 20 godina mature i tako dalje. Sad, moji se nisu ni okupljali veći deo toga, nešto smo se jednom skupili i te ljude suštinski nisam video 20 godina. Sa izuzetkom jedne osobe koju sam video možda jednom, mi nismo se videli 20 godina. Ja i dalje volim te ljude, mislim mi smo bili, moje iskustvo sa školom je uglavnom bilo jako dobro. Ja sam imao jako loše momente sa nekim ljudima, ali moje odeljenje je bilo fantastično. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Drugi ljudi u školi su bili problem. I bilo je, ono, dosta strašnih priča. Ali mi smo bili jako dobro odeljenje i potrefilo se da, da nas je ono bombardovanje zacementiralo. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Da smo se mi nakon bombardovanja vratili i bili, postali smo odeljenje. Nakon sedam, osam godina postali smo to. I to je ono tragedija, što u tom trenutku se mi razilazimo, svako ide u drugu školu, u drugi kraj grada, prve godine imaš neki kontakt, posle ih izgubiš, nije to bilo vreme Vocapa, Instagrama, bilo čega. 

Srđan Bogićević: Da, tek posle je došao MSN i te stvari.

Ivan Minić: I dvadeset godina kasnije ti vidiš te ljude i na jedan način to bude predivno. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Na drugi način to bude strašno. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Zato što vidiš gde se stigne za 20 godina. Neki su na sjajnim mestima, neki nisu. Imali smo jednu situaciju, ovaj gde se jedna drugarica, mislim da smo ostali nešto do tri ujutru, ovaj, jedna drugarica se napila, i onda je pukla emocija i krenula je sa nekom pričom pa ko će da pomogne jedni drugima ako ne mi, koji smo tu bili ne znam, najbliži, najupućeniji, i tako dalje. I sad malo je svima bilo to onako preko glave, al’ svi su bili fini, jedino ja nisam. Jedini ja nemam problem da kažem. Mislim, to mi je jedan od najvećih kvaliteta i najvećih problema u životu. Ovaj, i onda sam ja, kad je završila ono njeno izlaganje, ja sam samo rekao e okej, sve to… ali mi se ne poznajemo. Mi smo se poznavali pre dvadeset godina. Ja nemam veze sa tim detetom. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Vi nemate veze s ovim ko sam ja danas. Ja i dalje imam emocije i ja po prirodi stvari ću pokušati da pomognem svakom za koga mislim da je dobra osoba, i svakom ko je u problemu za koga ne mislim da je loša osoba. Znači, nemam jasnu ideju pa ću probati da pomognem svakom, ali ti se pozivaš na nešto što ne postoji. Vi ne znate ni jednu bitnu stvar koja se meni desila u životu. Niste sa mnom bili ni u jednom teškom trenutku. Jer okej imaš ti teške trenutke u osnovnoj školi, ali pravi teški trenuci u životu dolaze u nekoj kasnijoj fazi. 

Srđan Bogićević: Mhm.

Ivan Minić: Kad za početak imaš mnogo više toga da izgubiš. Mnogo više toga te boli, mnogo ti je teže. Ne želim da umanjujem ali, kad si mali sve ti je strašno a kad si veliki jednostavno sve je veće pa je i to veće. I ona nije dobro reagovala na to ali su… To ćemo prepisati alkoholu, ali ostali su zapravo jako dobro reagovali na to. I mi smo se u nekom smislu ponovo povezali. Ne viđamo se, ali čujemo se povremeno, čestitamo rođendane, ispratimo kome se šta dešava, povremeno napravimo neki ručak nešto, ali kao prihvatili smo kao odrasli ljudi da mi više nismo oni ljudi koji smo bili.

Srđan Bogićević: Pa to je to sasvim normalna stvar, mislim mi evoluiramo konstantno, menjamo se, život nas odvede na različite strane. Znaš ja sam se upoznao, video neke ljude, e baš sam bio u Bariju ovaj, vidim prilazi dečko i kaže ćao Srđane. Ja ih gledam, ćao, on je skinuo naočare, rekoh ti ćeš, jesi ti, kaže jao pa nisam tebi nisam video dvadeset godina. Eto znaš, dobro hajde valjda su me pratili, nije ni bitno. A neko drugi šta god, ali ja bukvalno, gde si, šta si, kako si, mislim ne znam, ne znam ni ko si sada u ovom trenutku. Znaš brdo ljudi vidim i sad ono ne znam, imaš neke asocijacije, ajde dobro sad je malo drugačija stvar zbog instagrama, društvenih mreža, pa onda ljudi mogu da isprate gde si šta si, bio, kuda si, čime se baviš i ako imaš veći folowing onda je to malo drugačije. Ali recimo na primer stvarno gde smo se par puta kad se sastanem sa ljudima a ja ispričam malo o svom životu znaš i onda ne znam ko si to je ovo što ti kažeš. Nisam mu ja rekao bukvalno ne znam ko si ali ne znam ništa o tebi, to sam rekao rekoh šta se desilo. Tvoje dete kad si imao tvoje dece, šta se dešavalo? Znaš pa onda ne znam, ovo, ono, vamo, okej, evo recimo saznao sam za jednog momka našla da sečko je otišao neke kockarske dugove ovamo tamo, ja onako bio šokiran znaš i ja ga pamtim nije takav bio. Al opet šta ja znam šta se dešavalo od 2009. godine do sada. Znaš 17 godina je prošlo. Znaš, i onda mi nekako pogoduje to ako se nađeš u jednom mestu i nisi baš zadovoljan svojim životom i nisi ispunjen u svom životu sve neke ima, sve ti ostalo smeta. Znaš ja sam baš pre neki dan video mislim da se Seka Aleksić, ona žena izbacila video gde je ona ne znam bila gost i rekla je samo kako je imala odnos sa mužem. Mislim, ljudi razapeli, razumeš, ono hoćeš kakvi ste vi, u iluziji ste, ovo ono, a ja gledam, čekaj čoveče, žena ima zaista fenomenalan brak. Fenomenalnu ljubav. Negde gde bi trebalo to da bude normalna stvar, ali pošto mi, znaš to je u ljudskoj prirodi, ako ne, neću reći ne iscelimo, zaista, ali ako ne primetimo na vreme to onda uzme veliki deo našeg bića. Znači na, sve nam smeta. I svaki tuđi napredak mi tumačimo više kao svoj neuspeh. To je zapravo najveća, najveći problem. Jer na primer, koliko god sport bio dobar, ja ne podnosim sportske analogije. Iz prostog razloga što u sportu postoje pobednici i gubitnici. U životu ne postoje. U biznisu ne postoje. Ja, kako ti možeš da izgubiš u životu? Samo u ovom trenutku si pao, e jer ako gledamo tako, ja sam onda toliko žestoko pao, udario glavom o zid, te 2013., okej šta mislim, nisam bio gubitnik samo sam u tom trenutku bio u padu. Kasnije sam se izdigao i povratio sam se. U sportu može da budeš gubitnik. Tako su naučili. To je sa neke strane u redu, ali u životu ne možeš. 

[02:13:04] ŠTA NAS SPORT UČI O PORAZU

Ivan Minić: Ali sport je recimo jedna od stvari…a mislim da si i ti to imao kao iskustvo, možda nisi na taj način, ne znam, ali, mene je sport naučio da gubim. Da, ne! Zato što ne postoji način da ne izgubiš. Ne postoji niko ko je ostao dovoljno dugo da nije izgubio i naravno da prvi put ako si pobednički nastrojen i važno ti je, sve preživiš to jedva, bude strašno…

Srđan Bogićević: Da naravno, uči te da naučiš iz toga i tako, samo problem je što ako ostaneš u tome van sporta imaš mentalitet gubitnika to je problem o čemu ja pričam. Problem je je i ako imaš taj ekstremni mentalitet borca. Zato što to na jednom mestu ima smisla, na na drugom nema. To ti je ono, takav čovek ti treba za rat, a ali ti ne treba za mir. 

Ivan Minić: Mhm.

Srđan Bogićević: Ali opet je to sad, znaš. to ti je ko ona priča, sport je zdrava i jako korisna stvar. Profesionalni sport je užasna stvar. 

Ivan Minić: Mhm.

Srđan Bogićević: Došli smo do toga i tu je uvek najmanji problem sport. Problem je sve ostalo.

Ivan Minić: Kao i sa NLP-jem…

Srđan Bogićević: Uvek su problem ljudi, uvek su problem ljudi, sećam nas sve ostalo.

Ivan Minić: Imamo, znaš, sad ćeš da pomiriš ove sa NLP-jem i sa ljudima, nemoj molim te sad…

Srđan Bogićević: Dobro, nema veze. Ja, evo ja ću se zameriti. Nije, ne bi bio prvi put. Mislim, šalim se, ali gde god ono… ako nešto postane dovoljno masovno mnogi ljudi će to da koriste na pravi način i ako je dovoljno masovno pojaviće se ljudi koji će krenuti da preteruju. I koji će to oterati u ekstrem gde će to postati problem. Pa zar to nije onda bilo recimo i na primer i sa i sa duhovnošću, znaš, ljudi su recimo počeli da budu u fazonu jao, sad sveti mi se Srđane, Dipak Čopra ovo, ja rekoh jao ja to znam neke stvari, već sam već u Kanadi odavno, pa ljudima se srušili svetovi, kad su ne znam kad su izašli neki fajlovi, tamo Epštajnovi fajlovi, te stvari, mislim ja neću sad te stvari znam odlično, ali hoću da kažem znaš kako sve padne. Zato kad ljudi ne možemo da uzimamo ko religiju čoveče, nemoj budeš naša, duhovnost je postala religija. Nauka je religija, ovo je religija, nije smislu nego nažno esktremno. Čoveče moramo da imamo malo neki vid kontrole, i razmišljanja, šta jeste, šta ima smisla, šta nema smisla.

Ivan Minić: Kritičko mišljenje. 

Srđan Bogićević: Znaš u nauci recimo, ja volim ono čistu nauku, gde naučnici sednu, ja sam imao prilike da sednem sa naučnicima i mi debatujemo. To nema, to nije ništa lično. Nego otvorena konverzacija gde ja dajem svoje argumente i da te svoje, mi dajemo svoje i zato recimo ja studente na institutu učim da budu naučnici u tom smislu, izađu iz konstruktivne percepcije, u perspektivu. Da gledaju iz više uglova. Zato si mene recimo pitao nekoliko puta, najlepša nauka je nauka percepcije, da li me je više o životu naučila nego bilo šta? Kako da razumem sebe, druge ljude odakle dolaze, da shvatim da svako ima svoj filter realnosti. Svako vidi svet na različit način. Svaka osoba koja nas danas gleda vidi nas drugačije. Čuje nas drugačije. Nekome smo simpatični, nekome smo dosadni, nekome smo zanimljivi, nekome smo kakvi god. Mi nemamo kontrolu nad tim stvarima. Ali razumevanje toga nam omogućava da bolje jedni druge razumemo. Recimo, Kanada je mene u tome baš dosta naučila upravo iz toga dolazimo u tu različitih kultura. U nekoj kulturi recimo ne postoji reč bes ili svađa nego kažu da partneri ne plešu u istom ritmu. U nekoj kulturi je, zaista je zapravo drugačije. Ne možeš da prođeš semafor na, na crvenom kako god da okreneš. To se smatra uvredom sa neke strane. U nekim kulturama kad uđe se u kuću, bukvalno znači smatra se uvredom ako ne doneseš poklon.

Ivan Minić: Pazi, i u nekim je uvreda ako doneseš.

Srđan Bogićević: Tako je, i u nekima je da. Znači ti doneseš zato što je to tvoja kultura.

Ivan Minić: I ja sam imao prilike da obiđem dosta zemalja, ne još uvek dovoljno, ali dosta zemalja i meni je Azija u tom smislu bila fascinantna jer sam tamo zapravo mogao da da provedem malo duže vremena i da upoznam lokalce i da shvatim koliko su neke stvari nama čudne.

Srđan Bogićević: Apsolutno.

Ivan Minić: To ne znači da da su loše ili nisu. Neke, iz mog ugla, čini mi se objektivno jesu, zato što vidim koje rezultate proizvode u smislu da ono, ljudi su nesrećni, nema dece, nema brakova jer su se jako udaljili, ali kao sve u svemu to je njihova kultura. Neće oni sad poslušati jednog belca koji je tu došao. Ali, oni isto tako poštuju to što sam ja različit i znaju da postoje neke navike koje ja donosim sa sobom kao Evropljanin i uglavnom su okej sa tim. Ako sam ja pristojan prema njima, oni su pristojni prema meni čak i ako im se možda nešto ne sviđa. Ja bih voleo da… ali Azijati to nikada neće uraditi, da mi kažu ako napravim neku grešku. Al oni to nikad neće uraditi. Ali to su prosto neke stvari gde ono… Mislim, moramo da proširimo vidike. Moramo da da počnemo da da razumemo kako funkcionišu drugi, zašto funkcionišu tako. Al da bi počeli sa svim tim, prvo moramo da razumemo sebe.

Srđan Bogićević: Meni jedan crnac pošto ja sam, pop koji sam, ja sam otišao par, par puta u jednu crkvu čisto zbog muzike. Malo slušam. Ali bilo mi je onako zanimljivo pratim 5, 6 hiljada ljudi, ja upoznam i on kaže, ja baš bih rekao ovako negde ja sam mu kažem, “can you disagree with somebody without disliking him?” Kako je to meni ostalo urezano. Znači, da li možemo da se ne slažemo a da se ipak poštujemo? Jer znaš, recimo na primer, jako je sada popularno na jednom postalo kana, ajmo sad pravoslavlje, nazad, new age, new age je sranje, a onda razmišljaš, znaš, pravoslavlje je tamo negde u Aziji nekome isto new age. Ili katolicizam, nije bitno koja religija, islam šta god. I vrlo često mi ne želimo da razumemo da postoje drugačiji načini. Ja volim da kažem znaš kolko postoji životnih puteva? Onoliko kolko ima neurona u tvom mozgu. Znaš koliko ih ima? Trilione. Stotine triliona. E, toliko životnih puteva ima, ne postoji jedan put ka sebi, jedan put ka Bogu, jedan put ka raju ako hoćemo tako da pričamo, jedan put ka uspehu, jedan put ka ispunjenosti. Ne postoji. Postoji mnogo puteva. Samo što ti ne znaš i ne razumeš tuđi put, ne daje ti za pravo da čak ni osuđuješ. Apsolutno možeš da imaš svoje mišljenje, ali ti da misliš da si bolji od nečega ili nekoga to je poprilično, rekao bih prepotentno, arogantno, nazovi kako hoćeš, jer samo zato što je neko druge rase, kulture, vere, verovanja, načina na koji funkcioniše u životu i ti to ne razumeš, ne znači da nije ispravno ili dobro. Ne znači da je ni dobro ni loše, nego kako ko mi odredimo. Opet kažem, meni je recimo Kanada u tom smislu jako puno pomogla da razumem sebe bolje, ljude i generalno kulture i mislim nervni sistem sama po sebi kao nauka i to u tom znači, zato kažem mene je recimo nauka naučila o sebi, o Bogu, o duhovnosti, o životu, više nego bilo šta. Kada ti vidiš kompleksnost nervnog sistema, kompleksnost mozga, kako to fascinantan mehanizam, kako to funkcioniše. Onda shvatiš da mi u suštini jesmo različiti al nismo ni toliko različiti. Znaš. I ima nešto u tome kada kaže svi smo jedno. Naša, recimo na primer, u jednom, ja znam, zadnjih u nekom periodu, od kako sam radio na nervnom sistemu, i regulisaniji sam i finacijski sam stabilniji, znaš, imam i solidan biznis mislim dobar biznis i živim daleko ispunjeniji i kvalitetniji život, znaš, prvi put sam počeo da primećujem drveće. Jer onako staviš ruku, vau, ovo je živo biće, znaš nisam imao taj taj pogled. Do pre par meseci. Dođe mi leptir i ja gledam vau. Znači to je ono recimo ta ta razlika. Znaš. Malo ok jeste drugačije, kad ti je život ispunjeniji onda drugačije vidiš stvari. Ali mi možemo da naučimo sebe da stvari vidimo drugačije. Treba truda, nije to tako lako. Znaš nije to promena laka, da jeste svako bi se promenio. Ali možemo da se potrudimo. Za početak, hajde da ne osuđujemo sebe, da ne osuđujemo druge, da ćemo, probamo da razumemo sebe a onda i druge. Jer ako razumem sebe malo bolje, imam malo saosećanja i dozvolim sebi da samo krenem da maštam za početak, da vidim okej, da li tu gde se trenutno nalazim u životu kakav život živim, da li postoji nešto bolje? Da li postoji nešto više od ovog? Da li ima neki dar koji ne moram nužno odmah da monetizujem a da ga ispunim, čisto da bi činilo, da se osećam dobro. Jer ja bi ovo i radio i da nisam plaćen, ja sam ovo radio zapravo godinama, kada nisam bio plaćen, ja sam i držao besplatne seminare, održao stotine besplatnih radionica. Radio milion predavanja, snimao se pre kada sam imao samo tri lajka i jedan video pregled na videu. Pravio filmove kada niko nije znao za mene i dok nisam bio plaćen. Usput sam naučio veštine koje su mi omogućile da monetizujem svoj dar, ali sam pre toga imao posao koji je podržavao moj poziv. I ako voliš da slikaš, da pričaš, da snimaš, da kreiraš muziku, da budeš vajar, šta god da je u životu, pa kreni makar da l’ čisto jer te čini dobro, a uz put probaj da stekneš neke veštine. Komunikacije, prodaje, marketinga, brendinga. Kako sebe da ispoljiš, da postaneš nešto, da od ovoga potencijalno sutra živiš, možda hoćeš, možda nećeš. Ali ako ti imaš više ovih stvari na svakodnevnom nivou. Znaš ljudi kažu, šta ako ne znam šta želim u životu? Okej. Nema problema. Šta možeš danas da uradiš da imaš, da kreiraš osećanje nečega što želiš jako? Pa želim osećanje mira. Super. Hajde da razumemo osećanje mira. Šta ti čini mir? Pa evo, sedenje i čini mi mir, da danas popijemo ovu kafu sami, 20 minuta bez distrakcija. Možeš ti meni danas da odvojiš 20 minuta vremena da popiješ kafu bez distrakcija? Mogu. I to jedna stvar. Jedina stvar. Jebi ga, nemam sve druge stvari. Super, danas smo tu napravili veliki pomak, 20 minuta u miru. Da li možemo to osećanje da rekreiramo sutradan? I ti kad kreneš takve male, sitne, naizgled beznačajne stvari, koja akumulacija njih dovodi te do one promene koja postane odjednom vidljiva, kao da je prirodan deo tebe. A svi očekuju da je promena neka grandiozna, da idu vatrometi, ti si na pozornici, tu je aplauz. A promena je danas da budem otvoren prema tebi u ovom razgovoru. Da spomenem neke ljude koje možda nikad nisam spomenuo. Da popijem kafu na miru. Da kažem ne, gde bi ja obično govorio da. Da naplatim svoju uslugu ja, kad do sada sam je davao besplatno. Da odlučim da popričam sa sa svojim šefom gde sam ja izbegavao odgovor. Da provedem 10 minuta svesno da sam tu sa mojim detetom. Da snimim taj video iako nije savršen. To je promena. A ne, ne znam neke grandiozne stvari. Znaš, i ti kada vidiš kako to funkcioniše onda kreneš, aha promenio sam sebe na ovaj način danas. Sutra na ovaj način, prekosutra na ovaj način, malo po malo, malo po malo, ja bolje razumem sebe. Više sam u dodiru sa sobom, sa svojom svrhom, sa onim ko sam ja. Onda bolje razumem Ivana, aha ne slažemo se u ovome, al dobro poštujem čoveka, sviđa mi se. Nek ti se osobe prosto ne sviđaju iz nekog razloga meni nebitno. I u jednom trenutku sam počeo da pitam sebe čekaj stani zašto mi se neko ne sviđa? Šta je tačno to da me da me smeta, pa ja ne znam ovu osobu, ne znam ništa o njoj. I onda sam počeo da čitam… Čoveče počeo sam da u jednom trenutku čitam neke studije, neke stvari koje me nimalo nisu interesovale, a čisto da vidim da li mogu da čitam a da razumem. Nema veze što me ne interesuje. Da li mogu da razumem? I onda sam počeo da pričam sa ljudima, sa temama koji me jednostavno ne interesuju, al čisto da probam da razumem. Sad ja sam malo lud oko nekih stvari, zaista gde sebe stavljam u neke pozicije koje verovatno niko ne bi stavio, jer želim da testiram sebe da vidim šta sam uradio, dokle sam došao, šta mi se dešava, da testiram, ja volim takve stvari da radim. I na primer… eto s tobom kao kao primer, volim da uđem u konverzaciju sa ljudima s kojima se fundamentalno ne slažem. Čisto da vidim da li mogu da i dalje budem čovek. Jer ja verujem da imam još puno posla da radim na sebi, verujem da sam tek zagrebao, da imam još mnogo da učim, što bi rekli ono još mnogo trave da ispasem, da bih došao na neki nivo kome težim, i da stvarno budem osoba koja će da stvari gleda neutralno, ni dobre, ni loše, nego kao stvari koje jesu kakve jesu. Baš takav kakav jesi. To mi je neka želja. U nekom trenutku.

Ivan Minić: Kao što rekoh na početku, direktan povod, a potrefilo se da ste se i vratili za Srbiju što isto nije loše, direktan povod je knjiga koja je izašla. U dogovoru sa ljudima iz Steta, svako ko bude želeo da kupi sa promo kodom Pojacalo, sa C, znači ne sa č, nego sa C, imate 15% popusta, kako na Srđanovu knjigu, tako i na ostala izdanja. Ovaj, Steta. Topla preporuka da istražite to šta su izdali u prethodnom periodu, da generalno pratite ono što rade, jer je u pitanju mala izdavačka kuća koja vrlo ozbiljno i posvećeno bira izdanja, bavi se njima i u suštini, ne mogu to da kažem često, ali za ove ljude mogu da garantujem da to što objavljuju ima smisla. Da l’ vas zanima, to je druga tema. Ali mislim da svakome od nas treba svaka vrsta pomoći da lakše i brže razumemo sebe, jer taj proces je neophodan da bi napredovali, a može da traje onoliko dugo ili onoliko kratko koliko smo spremni da zađemo u nekošeno. Da. Srđane, hvala ti puno na ovom razgovoru.

Srđan Bogićević: Hvala tebi. Baš mi je bilo ovaj zadovoljstvo i eto, malo drugačiji vid razgovora. Ne mora uvek sve da bude znaš ono, nauka, protokoli, promena, ovako mi je baš prijalo jedan pa ne mogu da nađem drugačiju bolju reč osim drugačiji razgovor.

Ivan Minić: Pa dobro. Nisam ja baš tako uobičajen ni čovek ni domaćin u ovoj priči. Vama hvala što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno i korisno, sve linkove ćete naći u opisu epizode, ja vam se zahvaljujem i mi se ponovo vidimo naredne nedelje.