Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Bogdan Drešević. On prethodnih godina predvodi FIRST Lego League takmičenje u Srbiji. Njegova priča je vrlo interesantna i ona je u nekom smislu priča jednog momka koji je kroz poslovni deo IT-a odlučio da gradi svoju karijeru, ali nikada nije zapostavio volonterske aktivnosti, nikada nije zapostavio vannastavne aktivnosti i neformalno obrazovanje. A uvek su nekako u svemu tome veliku ulogu imala deca, jer sve što uložimo od njih će nam graditi budućnost u kakvoj ćemo živeti. E, ovo je priča o njemu i o FIRST Lego League takmičenju i o tome kako postoje sjajne inicijative koje se održavaju iz godine u godinu, opstaju, rastu i grade se, ali kojima je zaista potrebna podrška i pomoć. I svako od nas može da pomogne na neki način, a neki mogu da pomognu i na načine koji će pomoći da se te priče rašire, budu veće, ozbiljnije i dalje stignu. Svakako, poslušajte kako se gradi nešto što će učiniti bolju budućnost, podelite sa onima kojima možda može da bude interesantno i ispratite kako će se cela priča odvijati, jer eto, svake godine neki klinci odavde idu na regionalna, a nekad i na svetska takmičenja i takmiče se sa decom iz drugih zemalja u robotici. Uživajte. 

Znate da sve lažne priče na internetu počinju sa rečima: “Mnogi su me pitali…”? E, mene zapravo jesu mnogi pitali kada ću pokrenuti neku vrstu mentorskog programa, kursa ili nečega sličnog. Ja sam to jako dugo izbegavao da uradim, iz prostog razloga što nisam smatrao da je to adekvatan način da radimo one stvare koje kao konsalting radim godinama, a to je pomoć preduzetnicima i onima koji to planiraju da postanu. Međutim, vremenom sam shvatio da postoji jako veliki broj zajedničkih problema i da je to možda nešto što zapravo u malim grupama može da se prođe vrlo efikasno, može da bude povoljno i može nekome da da sva ona najvažnija razjašnjenja i informacije koja su im potrebne da bi doneli adekvatnu odluku. Bilo da se tek upuštaju u biznis, razmišljaju o tome da pokrenu svoju priču Ili da imaju biznis koji je sada u nekoj poziciji, na nekoj prekretnici ili prosto pokušavaju da ga spreme za neki naredni korak. Više informacija o tome možete videti na sajtu Pojačala. Prva generacija kreće početkom oktobra, a ukoliko sve bude kako treba, na svaka tri meseca ćemo pokretati istu priču. Postoje dva programa, jedan je za one koji tek planiraju da pokrenu biznis, a drugi je za one koji imaju biznis. Sve ostale informacije pročitajte na sajtu.

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Možda ste primetili, a možda i niste, ali u poslednje vreme sam se kroz nekoliko epizoda pozabavio nekim temama koje mislim da su jako važne i tiču se dece, obrazovanja dece, budućnosti obrazovanja i prosto kako svi možemo da decu pripremimo da kroz svoj život prođu lakše i postignu bolje rezultate, šta možemo da uradimo da im pomognemo da ovaj svet učine boljim pošto mi očigledno nismo baš u tome sjajno prošli za sad, ali bitka i dalje traje. I u okviru svega toga istraživao sam i pravio neki spisak ljudi koji bih voleo da sa mnom o tome pričaju. I jedna od prvih tema, jer je zapravo vrlo slična i nečemu čime sam se ja bavio i vrlo sam sudbinski vezan na neki način za brend Lego i za Lego robotiku kao pojam, je bila i tema takmičenja koje se naziva FIRST Lego League. Koje postoji jako dugo i koje je zahvaljujući mom današnjem gostu aktivno i na teritoriji Srbije, region to ima nešto duže, pričaćemo o svemu tome, ali u suštini u prethodnih nekoliko godina i klinci odavde prolaze kroz ceo proces koji je izuzetno lep, interesantan, stimulativan, pomaže da nauče svašta nešto novo i da možda malo drugačije pristupaju rešavanju problema u životu, ideaciji, rešenja i slično. Jer FIRST Lego League zapravo funkcioniše drugačije od hakatona u kojima sam ja uglavnom bio uključen koji su kratkoročnog tipa. Postoje neka pravila, postoje neke informacije, ali deca dođu, imaju jedan dan ili dva da nešto naprave ili odrasli, nebitno u nekim radnim situacijama. Ali ne postoji nekakav proces, program i tako dalje, što sve ovde postoji. No, da ne bih ja sad pravio uvod od 10 minuta, koristim priliku da pozdravim mog gosta Bogdana Dreševića, koji vodi jednu nevladinu organizaciju koja se zove Prava priča i u okviru koga se rade i razni drugačiji projekti, ali su dosta fokusirani na edukaciju, na rad sa Lego kockama u raznim formatima, i naravno organizaciju FIRST Lego League-a u Srbiji. Tako da, Bogdane, dobro mi došao.

Bogdan Drešević: Hvala puno. Hvala na pozivu i neizmerno mi je drago da mogu da budem gost u ovom podkastu koji i sam pratim već duže vreme.

ŠTA JE FIRST LEGO LEAGUE

Ivan Minić: Tvoja priča je, da kažem, pionirska priča u smislu ovoga što radiš. Pričaćemo, da kažemo, hronološki kako je do svega toga došlo, ali hajde da za sam početak čisto ljudima oslikamo, damo im neke osnovne informacije. Od kad si ti u tome, kako je i kada takmičenje stiglo, koliko izdanja postoji i u par rečenica kako izgleda. Pa ćemo kasnije pričati detaljnije.

Bogdan Drešević: Dobro, dobro. Ovaj, mi smo već sedam godina u tome. A došlo je tako što smo mi 2018. pokrenuli fondaciju, jedan posto za podršku mladim talentima Srbije. I tu smo zapravo pomagali, to jest podržali mlade talente da odu na raznorazna međunarodna takmičenja. Tu smo zapravo podržali ekipu iz Prve kragujevačke gimnazije da ode na FIRST Lego League takmičenje u Sloveniju. I onda smo se mi tu zapravo prvi put susreli sa tim takmičenjem. Ovaj, tek posle smo mi shvatili šta je to, koliko je to kompleksno, kakav je to program. I posle toga smo, kada smo videli da zapravo ovde postoji prostor i potreba da se ovako nešto ponovo organizuje u Srbiji, kontaktirali smo partnere iz Slovenije, doveli smo ponovo FIRST Lego League u Srbiju i polako krenuli sa organizacijom. A, evo sad opet ovaj malo, malo brže, prvi deo koji smo mi organizovali jeste Challenge program za starije, za decu od 10 do 16 godina, a onda posle toga smo uključivali i druge divizije, za mlađu decu. Ima poseban program za decu od 6 do 10 i za još mlađu decu od 4 do 6. Ovaj verovao ili ne. I ovaj, tako da program se širio, obuhvatio je sve više i više škola, više učesnika, više, više timova. Polako su i škole i nastavnici i profesori prepoznali ovaj nas kao kao organizatora. Od prošle godine FIRST Lego League takmičenje je u kalendaru Ministarstva prosvete, ovaj kalendar takmičenja i smotri. I to je isto donelo određenu određenu popularnost, ali i to što smo mi već dugo, dugo u tome. A ono što bih isto potencirao jeste da FIRST Lego League nije samo takmičenje iz robotike. To je samo jedan mali deo svega onoga što FIRST Lego League jeste. Takmičenje iz robotike je taj deo gde deca puštaju robota za stolom. Robot savladava određene misije, prikuplja određeni broj poena. Ali postoje i drugi delovi koji se odvijaju u učionicama gde deca, odnosno timovi dece, predstavljaju sudijama njihove projekte. Objašnjavaju dizajn robota, konstrukciju, način programiranja, strategiju, i demonstriraju osnovne vrednosti programa. Tako da, taj deo robot igra je u stvari takmičenje iz robotike, a ovi drugi delovi je nešto što je ovaj celokupan FIRST Lego League program.

Ivan Minić: Pričaćemo, pričaćemo o samom tome detaljnije. Meni je zapravo bilo fantastično da tu postoji gomila situacija gde, da kažemo, deca na vrlo kreativne načine rešavaju neke probleme koji u suštini nemaju svoje rešenje kroz robota nego kroz nešto što je opet neka vrsta mašine, stroja, procesa proizvodnog ili tako dalje. I da i to ima svoje mesto, da i to ima svoju, da kažem, poziciju u okviru celog takmičenja i da nije samo pravljenje Lego robota. Iako, kao neko ko je bio deo prve generacije u Politehničkoj koja je imala prilike da se igra sa Lego robotima, nema mnogo boljih stvari od Lego robotike, iako je to tad sve bilo jako jednostavno, rudimentarno, danas je to mnogo kompleksnije. Prosto je neverovatno šta sve možeš sa relativno jednostavnim elementima da napraviš, ako imaš malo kreativnosti, kako da ih uposliš i šta sa njima da radiš.

Bogdan Drešević: Jeste. I sve te stvari koje ti dobijaš kroz Lego robotiku, i vi koji ste učili robotiku kao predmet, sve te stvari smo imali, i stepene slobode, i senzore koji se koriste, i servo motore i sve ostalo. Što smo kasnije dobili ovde kao elemente. Pa sad dobro, možda za neke stvari je malo rogobatno, ne može baš da se napravi tako kako bi se napravilo da je od nekog drugog materijala, i dalje možeš da napraviš sjajne stvari. Ali i taj prvi trenutak, taj najjednostavniji robot koga praviš, robot koji prati crnu liniju… Kad ga pustiš i kad on stvarno prati crnu liniju u kom god obliku da si je napravio, to je prilično impresivno.

Ivan Minić: Jeste, jeste. Kad doživiš.

Bogdan Drešević: Da. I drugi deo koji je isto ovaj tu interesantan to je taj projekat koji deca pripremaju.

Ivan Minić: I on se izbacuje na početku sezone kao na zadatu temu, na neku broad temu.

Bogdan Drešević: Od svake godine FIRST Lego League izbacuje novu temu. Ove godine je biodiverzitet, prošle godine je bila voda, energija, saobraćaj, svemir. I ovaj u toj temi deca su rešavala konkretan problem koji je najčešće ovaj već prisutan u njihovoj zajednici. I onda su projekat za taj problem predstavljali timu sudija. Sudije su ocenjivale njihovo rešenje.

Ivan Minić: To se znači na nivou sezone na početku se najavi šta je tema i oni imaju x meseci vremena pripreme za to. Znači nije kao na hakatonu gde se na početku otkrije tema i imaš par sati da osmisliš i realizuješ neko rešenje, nego ovde imaš proces gde zaista možeš da dobro razmišljaš o tome.

Bogdan Drešević: Jeste, ima, ima dosta vremena. U principu prijave se obično otvaraju, to je to, to je globalno, od 1. aprila, gde u principu tada imamo i mi vremena da prikupimo sve zainteresovane škole, da odradimo našu kampanju, da odradimo i promociju, da predstavimo šta je to FIRST Lego League program, ovaj, kako može škola da se uključi. A oprema prijavljenim školama stiže u septembru mesecu. Gde mi škole isto hrabrimo da krenu da se spremaju čim dobiju opremu. Jer baš to što si ti rekao, treba dosta vremena da se spremi za samo takmičenje. Takmičenje je u februaru, i ti tu imaš određeni broj meseci gde ti moraš svaki deo da iskoristiš. I tačno se vidi da oni timovi koji troše najviše vremena, koji posvećuju najviše vremena pripremi za program, oni su posle i najviše rangirani na na samom takmičenju.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pričaćemo detaljno kako to sve ide, ali ovaj hajmo da prvo ispričamo kako je došlo do svega toga, odnosno da ispričamo tvoju priču i da počnemo sa našim Smajlis pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš.

Bogdan Drešević: U različitim periodima života hteo sam nekako i različite stvari. Neki put je bilo i trenutaka kada nisam imao jasnu sliku, ideju, ali ono čega se ja jasno sećam i šta je dosta povezano sa ovim šta radim danas, jeste da sam hteo da budem trener. Ali ne sportski trener, već edukator, odnosno neko ko pomaže ljudima da razviju određene veštine. Ovaj kada se to javilo? Kad sam došao na studije u Beograd upoznao sam čitav svet neformalnog obrazovanja i neformalne edukacije. Posećivao sam razne radionice, seminare, predavanja i slično. I bilo mi je fascinantno kako, koliko ti ljudi znaju i način kako oni mogu da prenesu to znanje drugima. Jer ja sam video kako mogu da ti promene percepciju, način razmišljanja, da te pokrenu na neki, na neki korak. I hteo sam ja da budem u tome. Da budem deo cele te priče. I inicijalna ideja jeste da sam hteo da ja držim takve radionice i takva predavanja. Ovaj na kraju eto nisam ni mogao da pretpostavim, pretpostavim da ću se pretežno baviti decom. Jer mi ono šta radimo jeste da držimo i Lego radionice ovaj deci, ali i ljudima koji rade sa decom. Jer ono što mi ovaj pretežno ovaj radimo kroz udruženje jeste da mi pružamo podršku mentorima, odnosno profesorima i nastavnicima da spremaju decu za FIRST Lego League program. Ovaj a onda je posle to došlo i na neki veći nivo, kroz edukuaciju gde obučavamo nastavnike i za ovaj i za korišćenje Lego edukativnih setova, Lego robota, da primene ne samo za FIRST Lego League program već i šire u svakodnevnoj nastavi ili u nekim svojim ovaj poduhvatima, školicama programiranja i slično.

Ivan Minić: Kaži mi to je, to je sad već sve u trenutku kad si ti već svoj čovek na studijama, a kakvo je bilo odrastanje i kakvo ti je bilo okruženje u smislu i neposrednog okruženja i škole i nastavnika i svega. Jer obično ljudi koje to povuče su imali nekog dobrog nastavnika ili nekog ko ih je stimulisao na nešto tako.

Bogdan Drešević: Da. Pa ovaj ja sam se dosta ugledao na, prevashodno prvo na svog ćaleta, svog oca. Ovaj, onda u drugom smeru i na svog ujaka. Jer obojica su bili uspešni u svojim oblastima, u onome što su oni oni radili. I ovaj imao sam priliku da dosta provodim vremena sa njima u firmama u kojima su oni radili. Ovaj onda sam zapravo tu krenuo da upoznajem kako funkcioniše sistem kompanije, kako, koja se odeljenja tu postoje, šta se tu sve radi. To su konkretno bila proizvodnja alata, alatnica, ovaj i slično.

Ivan Minić: Inženjerska priča.

Bogdan Drešević: Inženjerska priča, da, da, da. Ali nekako uvek sam bio tu na nekom onom drugom delu. Ovaj ali to mi je bilo stvarno ono dobro i obojica su bili neko ko su imali svoje privatne biznise i bili su na visokim pozicijama u u korporacijama. Ujak je na primer sad ovaj uspešan preduzetnik, prethodno je bio ovaj korporacijski čovek. A onda ubrzo ovaj posle toga isto neki uzor koga sam ja imao jeste moj kum koji me je krstio. To je Vladan Atanasijević.

Ivan Minić: Mi, ti poznaješ tog ovaj tog čoveka.

Bogdan Drešević: I to je bilo vrlo zanimljivo iskustvo. Jer ja kada sam došao u Beograd, ja sam, to je bilo u periodu studija. Ja sam išao sa njim kolima iz Kragujevca za Beograd. On je tad radio u Beogradu, a živeo je u, živeo je u Kragujevcu. E ja sam, celo društvo mi manje više bilo u, bilo u Kragujevcu, išao sam u Beograd na studije. Ja sam tu zapravo imao priliku da ovaj, sad za razliku od toga kada sam ja bio ovamo nekim firmama u Kragujevcu, ovo je bilo u kolima gde sam ja čuo njega kako on priča sa svojim kolegama, sa klijentima. Jer je obično na tom putu održavao i neke sastanke i pozive. A onda kada nije bio na pozivima onda smo mi pričali tako o biznisu, o raznim modelima biznisa koji postoje i slično. I uglavnom je to bilo da je meni je postavljao raznorazna pitanja ovaj, kako sad šta funkcioniše, da tako kažem čelendžovao me je. Čelendžovao me je. Ovaj to je bilo ovaj dosta interesantno. Jedan primer, bilo je priče kao prolazimo pored pumpe i onda on sad mene pita kao, kao pa dobro kao šta prodaje pumpa. Kao prodaje gorivo. Ovaj pa dobro kao jel prodaje još nešto? Kao pa dobro kao prodaje ovaj, prodaje neke grickalice, vodu, hranu, ovaj slično. Kao, kao pa dobro, dobro, dobro. Koji su im troškovi? E i onda sad krenemo da brainstormujem i da nabrajamo troškove. Da i onda on mene pita kao, pa dobro, koliko treba automobila da prođe na dnevnom nivou da bi oni bili profitabilni. I onda ti sad vidiš da postoji čitav neki ovaj sistem iza tih nekih stvari gde je koje je tebi prevashodno usluga da svratiš na na 50 minuta i ovaj otvori ti vidike i da kreneš da razmišljaš tako malo šire.

BENZINSKA PUMPA KAO LEKCIJA IZ BIZNISA

Ivan Minić: I prosto je, znaš ono kad, kad ti to postane deo života ili kad razmišljaš o tome i kad to analiziraš onda počneš da primećuješ stvari koje nikad nisi primećivao ranije. Jer recimo, meni je taj fenomen bio fascinantan jer je to se zapravo desilo u periodu kad sam ja počeo više da vozim, imao svoj auto i tako dalje. I ti shvatiš da u jednom periodu, sad to više nije problem jer je manje-više standard svuda visok, ali u jednom periodu postoji ne mali broj ljudi, i to onih ljudi koji su relativno platežno sposobni, koji ciljano staju na jedan konkretni brend pumpi iz razloga što je WC uvek čist. Ne brate to je jedna od najvažnijih stvari na svetu. Jer ako hoću da da nešto završim za 5 minuta i usput kad sam već tu ću otići, jer onda par sati neću i tako dalje. Ako odem i zgrozim se neću više nikad stati na tu pumpu. A to je bilo uobičajeno. Cele devedesete ne prilaziš. Bolje u šumu da odeš, ako ima nego da da priđeš uopšte tamo. Druga stvar kao šta imaš od ponude? Sve to krenulo od toga da imaš žvake, Coca-Colu, vodu i ako treba ne znam tečnost za ali on ima pet stvari na pumpi. Sad su pumpe bolje opremljene od većine prodavnica. Zašto? Pa zato što je to idealna prilika da nekome naplatiš 100 EUR goriva i ako je potrošio 100 EUR goriva i ide sa decom i sve, potrošiće još par hiljada dinara sa ogromnom maržom, na gomilu nekih drugih proizvoda. I shvataš kako se cela jedna biznis vertikala koja uopšte niko nije razmatrao uopšte to kao stavku, sad postala bitna. Da ne znam recimo znam to konkretno jer sam pričao sa ljudima iz te industrije dosta da kao duvanskoj industriji da su im pumpe jedan od najvažnijih stvari.

Bogdan Drešević: Tamo distribuiraju proizvode, da.

Ivan Minić: Mislim distribuiraju i tamo, i trafike i sve, ali kao to je, to mora da bude opremljeno, ful, ful, ful. Prodavnice i trafike onako, ako ne stigneš nema veze, pumpa mora, jer nekome ako treba… Znači to je neverovatna stvar na svetu. I onda shvatiš da, da je to tako, i da recimo za gomilu nekih stvari koje to mi je posebno bilo zanimljivo, ovaj, da proizvode koje možda na mnogim mestima nećeš videti zato što je ekskluzivno, nemam pojma, Coca-Cola, Pepsi, da ima samo Coca-Colu. Na pumpi ima. Zašto? Pa zato što diktiramo uslove i možemo da uradimo šta god hoćemo. Po mnogi proizvodi koji su se pojavili na ovom tržištu sa, iz inostranstva su prvo došli kroz pumpe. Ja Dr Pepper volim godinama, ljudi su mi donosili iz celog sveta ono kad kad idu negde, Dr Pepper postoji kod nas prvostepeno na pumpama. Jer ako ljudi tamo to hoće da kupe možeš vrlo brzo da da utvrdiš da li, a oni imaju i svoju distribuciju i sve ostalo. Da ne ulazimo sad beskonačno u pumpe. Ovaj, gospodin Atanasijević je jedan izuzetno zanimljiv čovek sa kojim je uvek zadovoljstvo razmenjivati mišljenja i ukrštati mišljenja i on je šta reći što se kaže, video mnogo i svašta i naučio mnogo u tom procesu i celo njegovo i obrazovanje i stručno formiranje i sve je za jedan podkast za sebe. Biće prilike i on da, da sedi na tom mestu. Imali smo mi par razgovora na ne, u drugim nekim formatima ali doći će jednom i u pojačalu. Ali imao si još jedan paralelni univerzitet tokom studija.

Bogdan Drešević: Jeste, jeste. Neformalni MBA program. Ovaj u prevozu.

PRVA KRAGUJEVAČKA GIMNAZIJA

Ivan Minić: A kaži mi… Hoću da te vratim na to zašto mislim da je jako važno jer sam mnogo ljudi koje znam koji su tu negde naših godina negde između nas je to jako bitna stavka. Prva kragujevačka gimnazija.

Bogdan Drešević: Da. Pa Prva kragujevačka gimnazija je nešto što sam ovaj hajde upisao ali je bilo nešto što se podrazumevalo u mojoj porodici i u društvu. Jer tradicija, da. Ovaj, jer moji roditelji su završili Prvu kragujevačku gimnaziju, ovaj i kum i ujak i moja pokojna baka je radila tamo, ovaj, pre nego što sam ja došao, došao u gimnaziju. I bilo je to nešto ono kao kao da, nemaš šta ti tu da da misliš kao šta ćeš da upišeš. Ideš u Prvu kragujevačku gimnaziju. I dosta drugara mojih iz osnovne škole je isto upisalo, baš, baš tu školu. Ovaj moj rođeni brat se pobunio, on je bio taj koji se pobunio pa je otišao ovaj u ekonomsku. I onda je bilo pitanje kad k njemu kao, i taj kampanja ubeđivanja da, da ovaj upiše Prvu kragujevačku gimnaziju, međutim on nije hteo. Tako da ovaj, ali mislim čovek je i uspešan, ima i porodicu i ovaj naučio je dosta toga, završio je fakultet i sve je to ok, ali nekako ovaj u mojoj porodici tu šire Prva kragujevačka gimnazija je bilo nešto što se, što se podrazumevalo. Moja rođena sestra je isto upisala gimnaziju, ona je otišla u specijalizovano matematičko odeljenje. To je nešto što se isto pokrenulo tih godina u okviru Prve gimnazije, gde su oni radili naprednu matematiku ovaj, i fiziku. To je bilo od sedmog razreda osnovne škole, znači sedmi i osmi razred osnovne škole i posle kroz kroz gimnaziju. Ovaj, njoj je isto to dosta ovaj pomoglo i ta matematika posle i na fakultetu i dalo je dosta dobru osnovu, ona sad na primer radi u Guglu. Ovaj, i dan danas ono kaže da je taj smer dosta, dosta ovaj, koristio u životu, a ono što sam ja upisao to je bio prirodno-matematički, matematički smer. Tako da nastavnici su, i profesori su bili dosta, da tako kažem korektni i nije nije bilo prilika da se, da se bilo ko provuče, kao što je to bio slučaj u osnovnoj školi. Tačno se znalo ovaj, koliko moraš da znaš da bi dobio koju, koju ocenu. Čak i ako izbegneš neko, neko ocenjivanje, posle te ovaj sačeka, čak i sa nekim umanjenjem određene određene ocene. Ali tu sam isto stekao neke radne navike, odgovornost i samo to razmišljanje da zapravo moram da budem dobar đak kako bih posle ovaj mogao lakše i da se snađem u, u životu, da da napredujem i, i slično. Ovaj, s druge strane to okruženje, u Prvoj gimnaziji je isto gde dolaze uglavnom ljudi koji imaju slične ambicije, slična stremljenja i prijatelji koji ti ostanu za, za ceo život.

Ivan Minić: Da takva su i iskustva ovih mojih drugara koji su iz iz Kragujevca. I svi su oni u nekom trenutku, jer ti misliš da si velik kad upisuješ srednju školu, a realno si mali još uvek. Kad završiš, već si veliki konj, OK, ali kad upisuješ, još uvek si ti ne znam dete šupalj. I taj ta škola je velika i ozbiljna. Zgrada. Sa baš ozbiljnim ulazom, sa baš ozbiljnim stepeništem, sve je. Znaš da dolaziš na neko važno mesto. Čak i ako možda nisi svestan toga i ne doživljavaš to, jednostavno i i i sve to kako izgleda i same učionice i prozori i miris i naravno ko je sve hodio tim hodnicima. Godinama su vrlo važni. To što pominješ za za ta posebna matematička odeljenja to je suštinski vrlo sličan program onome koji se održava u Matematičkoj gimnaziji. Tamo deca su se takmičila na na takmičenjima iz matematike, bara bar sa decom iz Matematičke gimnazije. To je za one koji prosto nisu u tom uzrastu želeli da idu u drugi grad, da se sele, da sad teraju da sačekaju šta god, ali suština je da evo moj dragi prijatelj ima sad klinca koji to završava i trenutno su ovaj trenutno biraju, gledaju fakultete gde će ići ovaj u inostranstvu. I on mi kaže koliko je to njemu kao IT-jevcu, giku, matematičaru, programeru koliko je njemu sjajno to šta je sve njegov sin naučio i kako oni sada mogu da vode razgovor o, o, o, o raznim stvarima jer to su sad već situacije u kojima su oni egal.

Bogdan Drešević: Da.

Ivan Minić: Ovaj tako da, koliko god nekad nije loše kad u srednjoj školi se samo provučeš i budeš što manje obaveza i svega. Ima svoju dobru stranu, iako je škola dobra i iako je takva da je prihvatajuće okruženje i stimulišuće okruženje. Slična priča je za Karlovačku gimnaziju koja je uvek stimulisala ljude koji se interesuju za umetnost, ljude koji se interesuju za jezike, koji se interesuju za neke vanstandardne stvari. Bili su oni dobri uvek i sa matematikom, fizikom i sve ostalo, ali su više naginjali na tu stranu. Ovo je jedan takav primer da, da u gradovima i dalje postoje škole koje su dobre, kao što i u Novom Sadu postoje, zna se. Koje gimnazije su dobre kao što se zna i u Nišu da je Borina gimnazija pojam za sve ostalo i da prosto svako ko ima neku ambiciju teži da da ide tamo.

Bogdan Drešević: Jeste. I to je škola koja je najstarija u u Srbiji. Znači ne računajući Karlovačku gimnaziju pošto tada nije bila deo, nije bila Srbija kada je nastala tako je. Jeste, ali čini mi se da kroz kroz tu istoriju, Prva kragujevačka gimnazija je održala standard. Ovaj, gde se znalo ovaj tačno kako možeš da, da ovaj, da upišeš Prvu gimnaziju i šta si, kada je i završiš. Ovaj dala ti je dobru, dobru podlogu i dala je širinu zapravo, da ti ovaj razumeš dosta, dosta stvari, dosta pojmova, kako za, kao što si, kao što je sin tvog prijatelja značilo za, za IT tako i za raznorazne druge društvene nauke koje su takođe ovaj isto važne, sve zavisi od preferencija.

LETA U LONDONU, ŠKOLA JEZIKA I POSAO NA GRADILIŠTU

Ivan Minić: Kroz taj proces školovanja, jedna od bitnih stvari jeste da se kroz treću i četvrtu godinu profilišeš i napraviš neku ideju, plan, kuda dalje, šta i kako. Kako ste, kako te je škola spremala za to, kako su se tvoja interesovanja oblikovala?

Bogdan Drešević: Pa ja sam ovaj, evo sad sam spomenuo da sam se okrenuo dosta tim nekim neformalnim ovim drugim obrazovanjima ovaj na na fakultetu, ali isto tako i kroz srednju školu, ovaj, nikad nisam imao da tako kažem mirno leto, osim posle četvrte godine ovaj, ovaj kada sam već ovaj upisao fakultet. Jer baš me je otac ohrabrivao da ovaj ulazim u raznorazne firme, bilo da su, bilo da je to bila njegova firma ili neke druge firme gde sam ja aplicirao i da tu provodim zapravo a, letnji, letnji raspust. Ovaj, ono što mi je isto ovaj bilo zanimljivo jeste da ovaj u jednoj takoj, takoj firmi u kojoj sam bio, ovaj prvo što su me pitali sad kolege ovaj upoznajemo se, i oni me sad pitaju kao, kao pa dobro da, piješ kafu. Ja reko kao ne pijem kafu. Je l pušiš? Ja kažem ne pušim. Kao pa dobro kao kako ćeš da praviš pauze ako ne piješ kafu i ne pušiš? Ovaj, da počeš… Da. I onda mi se zapravo tad prvi put to neko uverenje krenulo da mi se razbija gde sam ja mislio da, da je zapravo taj savršen svet, onaj koji dolazi kad ti kreneš da da radiš. Da ovaj da kompanije i sistemi funkcionišu ovaj savršeno. Ovaj, ali meni je to bilo sve, sve zanimljivo. Ovaj i zahvaljujući ovaj dobroj, ćaletu, i ujaku, bio sam tu u raznoraznim odeljenjima u raznim firmama. Kako, kako uz pomoć, uz pomoć njih tako i sam ovamo gde sam aplicirao i imao sam priliku da budem i u proizvodnji, i u nabavci, i u prodaji, i to su bili neki neki manji, manji poslići. Ovaj da tako kažem. A ono iskustvo koje mi je vrlo, vrlo značilo jeste da u tim periodima ja sam, ja sam bio u Londonu. A to je bila ideja da idem u školu jezika, kako bih mogao da usavršim engleski jezik. I onda je tu isto bio jedan prijatelj koji se zove Nenad Luković, on dugo živi i radi u Londonu, ima i, i, jer je imao firmu, firmu tamo koja se, koja se bavi građevinom. Ovaj, i tu je bio neki dogovor da ovaj, ja sam se prvo raspitivao da odem u tu školicu pa je onda on predložio da ovaj, da ja odem u tu neku koju on preporučuje, i da pored toga ja budem kod njega u firmi i radim na, na građevini. Ovaj raznorazne, raznorazne poslove. Ovaj tako da to sam bio na mesec, mesec dana, ovaj posle prve, druge i mislim i treće godine srednje, srednje škole. I ono što mi je bilo dosta zanimljivo jeste da ovaj prva stvar koja je meni Nenad dao kada sam ja došao jeste mapa koja je bila u formi ovaj knjige, gde su bile iscrtane linije metroa, linije autobusa, adrese itd. Itd. I ovaj on je meni rekao, ovaj, ja ću tebi ujutru da pošaljem na koju adresu treba da da dođeš, evo tebi mapa, ovaj kad ti se završi škola, što je bilo negde oko oko 11 sati, dođeš na tu adresu i videćemo šta treba da kreneš da, da radiš. I ono što je bilo zanimljivo jeste da, ovaj ja nikad nisam znao ni gde treba da idem, ni šta treba da radim. Jer mi je ono ubacivao tamo gde su mu zapravo falili radnici i gde je bilo potrebe. I to je bilo jedno super iskustvo jer prepodne, sam imao priliku da učim, da učim jezik, da zapravo pričam sa, drugim ljudima iz raznih krajeva sveta, i da se upoznajem sa njima. I onda posle, posle toga u zavisnosti od koju adresu dobijem na telefonu, ja odlazim i vidim koji me posao, posao čeka i šta treba da radim. I to su bili poslovi na primer iznošenje šuta, postavljanje pločica, postavljanje rasvete, postavljanje nekih ormara, stolarije i tako dalje, tako da sve ono, sve ono što je trebalo. Ovaj, i on me to dosta ovako malo, ovaj usmerio i u principu, naučio me kako treba da ovaj da da radim. Da moram da dođem na na vreme, da moram da da razmislim unapred kako to treba da da izgleda, šta je šta je cilj svega toga što mi radimo. Uvek mi objašnjavao i malo ono širu, širu priču. Šta je to što, kako to doprinosi ovaj, i ljudima s kojima on s njegovim klijentima, sa kojima sarađuje, i kako je taj delić što ja sada radim tipa ono nameštanje nekog ormara ili iznošenje šuta, deo šire slike kao što je gradnja i kuće ili renoviranje kuće. Ovaj tako da to je bilo stvarno super i ono što je dodatno bilo ovaj bilo izazovno jeste što sam ja tamo otišao sam. Ja sam sam u Londonu bio ovaj sa nekih svojih 16-17 godina, ovaj nisam bio ni punoletan, ali ta samoća, mislim samoća ali to ovaj to iskustvo je meni nekako toliko toliko dalo gde sam ja tada krenuo zapravo i da se preispitujem šta je to što sam ja ovaj do sada uradio i šta je to što ja, što ja želim, ovaj da uradim. I s druge strane, nagnalo mi je da upoznajem ljude, ovaj jer bio sam onako ono društven, ali nikad, nikad nisam imao priliku da sad ono kao moram nekako da upoznam ljude da se, da se snađem. I to je bilo nešto što, što je ovaj krenulo, krenulo i tada, tu sam upoznao i druge naše ljude koji su se bavili raznim raznim poslovima. Pa se sećam da je isto ovaj bilo, jedan deo kao organizacija žurki. Gde je moj posao bio da na jednoj ovaj kući koja se nalazila na reci Temzi organizujem ovaj dolazak, ljudi i tu neku žurku. Tako da to je to je bilo stvarno nešto ovaj neverovatno jer je to su to su bile raznorazne skulpture od leda, neki pesak se donosio, palile su se neke, neke baklje i to je za mene bilo ono neverovatno, neki klinac iz iz Kragujevca koji je sad u Londonu na nekoj elitnoj žurci gde su bili stariji ljudi i ja sam tu bio zadužen za neku organizaciju, za neku za neku pomoć. I ovaj i takođe sam tu ovaj imao priliku i da upoznam tako, tako dosta, dosta ljudi.

Ivan Minić: A je l’ ti bilo neobično kad si otišao u London prosto kako kako sve funkcioniše? Mislim, ja prvo, prvi put kad sam bio, uopšte u Britaniji, meni je trebalo dosta vremena da prihvatim da neće auto doći sa one strane s koje ja mislim da će doći. I s koje je jedino logično da dođe. Ali nema veze on i to treba tako i to… U redu. A onda i dosta nekih drugih stvari koje ono, srećeš u svakodnevnoj interakciji koje su prosto drugačije. I neće se prilagoditi tebi, znači ti moraš da se prilagodiš njima.

LONDONSKI METRO I LJUDI KOJI ČITAJU U PREVOZU

Bogdan Drešević: Da. Ovaj tad nisam vozio, ovaj, tako da nisam imao priliku da da ovaj da isprobam sebe kako bih se snašao sa druge strane ovaj ulice u vožnji, ali ovako kao ovaj kao osoba koja je došla tamo. Ovaj, jeste mi bilo fascinantno. Ovaj, pogotovo način kako kako funkcionišu ljudi i kako funkcioniše ovaj saobraćaj. I nešto što me stvarno najviše zadivilo jeste metro. Kao nečovek koji nije video metro, ovaj kao… Ali mi je bilo stvarno, stvarno ono super da ti uđeš dole ovaj u podzemnu, sačekaš, sačekaš metro koji ide vrlo, vrlo često i dođeš na željenu destinaciju relativno brzo. I sve se odvija ispod ispod zemlje.

Ivan Minić: I da ako menjaš linije, ti ne izlaziš najčešće napolje.

Bogdan Drešević: Da, ne izlaziš, nego ono presedaš i ideš, da. A ja ovaj pre tog iskustva sa sa Londonom nisam ja bio nešto po nekim po nekim gradovima jer išli smo ovamo na na more u Grčku, Crnu Goru i manje više to je to. Tako da to mi je bilo baš onako nekako ono iskustvo i ono evo sad ovaj sad i kad me pitaš bilo mi je isto interesantno da ovaj da ljudi u metrou i prevozu svi čitaju. Znaš. Svi čitaju knjige ili čitaju Kindle ili čitaju fizički ovaj ovaj ovaj knjige. Ovaj, i to posle ovaj kad sam kad sam zapravo evo gledao ovamo i u i u Beogradu dosta manje ljudi je čitalo. Da. A dosta ljudi je bilo na telefonima ili ovako gledalo i onda ovaj tako nekako ono i to sam video i posle kad sam dosta sam koristio ovaj javni prevoz i onda sam i ja provodio dosta vremena čitajući knjige baš u gradskom prevozu. Jer ti ako si koliko, sat, dva u prevozu dnevno provedeš, kao zašto ne iskoristiš to vreme za nešto za nešto dobro. I u Londonu isto je bilo uh nekako uh svi svi dolaze u u London. To jest ja baš kad sam pričao ovaj sa sa nekim profesorima koji su na na fakultetu, ono što su mi oni rekli jeste da a tamo je konkurencija najjača i onda ljudi dođu da se da se oprobaju da vide kako to kako to funkcioniše i mnogo mnogi od njih se vrate jer im ne odgovara taj taj tempo. Tako da nekako ono tad sam se isto ono osećao da je London centar sveta. Što možda u neku ruku i i jeste bio ovaj.

Ivan Minić: Ja sam, ja sam imao osećaj… Ja sam dva puta u životu imao osećaj da sam centar sveta. Treći put nisam bio toliko fizički blizu, ali sam imao takav vajb u sebi. A to je bilo Njujork, London i Japan konkretno Tokio, ali ja nisam bio, ja sam bio Kobe, Kjoto, Osaka, ali sam imao taj osećaj da je i Tokio u nekom smislu centar sveta. Sad objektivno gledano bio sam i u Pekingu, nisam imao taj osećaj. Imao sam osećaj da je to jedna od najvažnijih i ono prestonica na svetu sve to… ali nisam imao osećaj da je to centar sveta. Nisam imao taj osećaj ni u Bangkoku, nisam bio u u u u Indiji sam bio samo po manjim gradovima, nisam bio ovaj u u Mumbaju, ali ne verujem da bi da bih imao taj vajb. Jednostavno ima nešto posebno u gradovima koji su takvi. Znaš Minhen je neverovatan, ja Minhen obožavam, ali Minhen nije centar sveta. I Minhen je možda centar neke industrije, centar kapitala, Frankfurt je centar kapitala, Cirih i Ženeva i Bazel su centri kapitala, ali nije centar sveta. Berlin je centar sveta. Zato što je carski grad. Istanbul je centar sveta na svoj način. Ti kad stojiš na trgu u Istanbulu ti imaš osećaj da se sve vrti oko tebe.

Bogdan Drešević: Svi ti saobraćaji u Istanbulu. Jeste. Ne bih ne bih ja ne bih probao ni negde gore ovaj.

Ivan Minić: Ja ne bih mogao da probam da vozim celo tu priču ovaj sa sa Britanijom. Znaš ta ta ideja da ja nešto levom rukom treba da menjam to mi ne ne sviđa mi se.

Bogdan Drešević: Mislim da je lakše voziti levom stranom u Londonu nego ovaj desnom u Istanbulu.

Ivan Minić: Vidi uh Indija je u odnosu na to 100 puta gora, i ima ovih zemalja koje su, koje su ludilo. Ja sam po Africi recimo imao te te akcije gde prolazi, u jednom trenutku prolazi, ne preterujem, 5000 ljudi na na motorićima. I ti stojiš i gledaš 5000 ljudi kako prolaze na motorićima koji svi izgledaju isto. Nisu ni isti al su svi neki slični, i oni svi prolaze, i ti sad čekaš, i oni prolaze, prolaze znači ne stoje, nego idu ide ide ide. Ali dobro, mislim svaka zemlja ima svoje i kad mislimo da je naš saobraćaj užasan, može mnogo gore, i ovo je loše, ne treba da bude gore, i ovo je na granici, ali može da bude gore. 

FAKULTET I ODLUKA DA NE UPIŠE MASTER

Ivan Minić: Kako te je to sve oblikovalo, šta šta ti je bilo razmišljanje kad je došlo vreme za fakultet? Šta si hteo i kako si pristupio tome?

Bogdan Drešević: Da, pa ono što je isto bilo ja ja sam tamo obilazio fakultete u Londonu i jer je ideja bila ovaj ja sam želeo da upišem tamo fakultet. Međutim tamo, ako si ovaj državljanin neke države koja nije u Evropskoj uniji, školarina je 10, 15.000 evra na godišnjem nivou. A ako jesi ovaj u Evropskoj uniji, onda je to već dve, tri hiljade evra. I onda je već tu bilo priča kao ono kao teško, teško da da može tako nešto da se da se realizuje. Ovaj pa sam zato upisao ovaj London School of Commerce fakultet u Beogradu, koji je bio ogranak britanskog univerziteta uh Cardiff University. Ovaj i to sam završio ovaj tri godine i bila je isto razmišljanje tada da ja idem u London na na master na master studije. Ovaj tako da ja sam uvek nekako i tad kad sam video video London onaj prvi put i kad sam upoznao i naše ljude koji su koji su radili tamo, ovaj neki su imali svoje kompanije, a neki su bili ljudi koji su došli da da rade ovamo baš kao ja. Privremeno oni su dugoročno bili na na građevini. I video sam da da je život tamo onaj dobar, ali nije baš bio ovaj lak, pogotovo taj deo kako se probiti, jer je konkurencija dosta dosta jaka. Ali meni je zapravo bila ideja da ovaj završim ovde bečelor studije i onda posle na master da da odem u London ili u nekom slučaju da ovaj da svakako odem u London. Ovaj ali planovi se menjaju.

Ivan Minić: Kako ti je bilo na na fakultetu?

Bogdan Drešević: Da, uh na fakultetu je bilo uh dobro. Uh to je bio britanski program. Ovaj njihov program. Profesori su bili, bili su i neki Britanci, ali su uglavnom bili naši ljudi koji su držali predavanja. Tako da oni su i meni na fakultetu uglavnom pričali o tom o Londonu i o i o Engleskoj i o tome šta šta tamo još ono sve sve postoji i kako život izgleda izgleda tamo. Uh tako da ja sam imao priliku i dosta smo radili praktične stvari i neke inovativne inovativne stvari. Tipa ovaj proučavali smo ovaj savremene knjige iz iz menadžmenta, iz iz marketinga, Filipa Kotlera na na primer. Ovaj i onda ono video sam da ima dosta tih nekih uh metodologija koje se i dan danas primenjuju u kompanijama. Ovaj konkretno baš kada sam pričao i sa Vladanom u ovaj u u prevozu, ovaj onda smo baš ono o tome pričali da se on susreo sa time kroz radno radno iskustva, a ja sam imao prilike da o tome učim na na fakultetu. Uh taj deo se ovaj se dosta promenio jer ja sam nekako sve više i više bio za za neki praktičan deo. A ne za ne za studije. Ovaj i ono što sam ja bio odlučio jeste da mislim još posle posle ove druge godine jeste da ja neću da upisujem master uopšte. Da ja zapravo želim da krenem da radim što pre. Ovaj tako da to je bilo malo negodovanje od strane ovaj roditelja kao da nemam, nemam master, kao nemam ceo, ceo fakultet. Ali ovaj imam osnovne bečelor studije i to je nešto što sam ja smatrao da je da je dovoljno. I pokazalo se stvarno da da mi jeste bilo dovoljno posle i za za poslove koje sam koje sam radio, za kompanije, za ovo što što sada radim i ovaj privatno i u okviru udruženja i i ovaj i sve ostalo.

Ivan Minić: U suštini taj neki format koji je naravno internacionalno je bečelor, kod nas je to bila viša škola kao kao neka ideja kako to da se izvede. To je format koji je vrlo zahvalan. Gde ti kroz to u suštini naučiš sva osnovna znanja i sve osnovne veštine, ti imaš jako dobru osnovu da nešto radiš. Ako hoćeš neku nadgradnju, to možeš kroz kroz dalje školovanje, ali možeš i kroz praksu. Bečelor nije nije zanemarljiv. U u inostranstvu. Kod nas se često posmatra na taj način, ali u suštini nije. Zapravo je prilično korektan nivo znanja i dobra polazna osnova za mladu osobu koja želi nešto da radi. Kad imaš 45 godina i kažeš da si završio bečelor a nemaš ništa da pokažeš da si radio, onda to jeste objektivno… Kao i bilo koji drugi fakultet ovaj. Ali taj deo, znaš ono master školovanje u raznim formatima, da l’ je neki MBA ili nešto slično, sada sve više ti omogućava da se za to kvalifikuješ na nestandardne načine. Time što imaš, ne znam, 10 godina iskustva na direktorskoj poziciji, izvršnoj direktorskoj poziciji. Možeš da upišeš nešto za šta se ne kvalifikuješ svojim obrazovanjem. I na kraju ćeš dobiti adekvatnu akademsku, ne samo lepu diplomu i tri slova, dobićeš i adekvatno akademski sve što treba zato što ispunjavaš te uslove koje je neko na polju rekao da su, je l’ te, jednako važni, ako ne i važniji. Tako da, sve ima svoje. A uh, ta ta ideja sa poslom… Šta ti je bila ideja da radiš?

PRVI POSLOVI I CISCO eXcel PROGRAM 

Bogdan Drešević: Da. Pa ja sam ovaj sad i kako je, provodio sam dosta dosta vremena u različitim firmama, firmama. Kako volontiranje, tako i neke prakse. I posle toga, kako sam došao u u kako sam bio član raznih studentskih organizacija. Uh, tako sam zapravo i video šta sve postoji, ovaj. Tipa firme koje su sarađivale sa tim organizacijama, sve ove radionice i i seminari koje sam ja imao priliku da pohađam. To je bilo iz oblasti finansija, psihologije, ekonomije, ličnog razvoja. I meni zapravo, to je meni bilo nešto interesantno. Kao, ja želim to da radim. Ja želim da se bavim edukacijama. Ja želim da da držim edukacije i da se bavim organizacijom. Tako da, ja sam već tu ovaj, dosta, uh, čak sam imao prilike da u okviru tih studentskih organizacija organizujem događaje. Bilo da su to bili neki veći događaji kao što je sajam zapošljavanja ili ili ovaj, tako nešto, ili da organizujem te edukacije. Jer meni to, to je ono što manje-više ovaj sada, sada radimo. Jeste da organizuješ, ne moraš nužno ti da budeš predavač. Ja sam tada bio, bio ovaj, dosta, dosta mlad da bih, da bih bio ovaj predavač. Držao sam neka predavanja, ali ne u tom rangu. Ali mi je bilo stvarno super da ja nešto ovaj organizujem i da omogućim priliku nekim drugim ljudima da nešto nauče. Bilo da sam ja taj koji koji predaje ili ili neko drugi. Ovaj, ja sam inicijalno želeo time da se bavim. Ovaj, to je bio nekako moj, moj cilj. Ovaj, ali opet ovaj tu se putevi ovaj račvali i i malo i promenili. Uh, moj prvi posao ovaj ne računajući ovo u Londonu što ovaj što sam što sam radio i pre toga ovaj neke isto neke manje manje praksice. Jeste, bio da sam ja radio u jednoj američkoj kompaniji gde smo mi pisali biznis planove. To su bili biznis planovi za firme koje treba da uđu na američko tržište. Bilo da otvore ogranak ili da da pokrenu firmu, ali to je taj biznis plan je bio deo njihovog procesa apliciranja za za vizu. I onda je meni tu bilo super iskustvo gde sam ja, učeći, učio sam o biznis planovima na na fakultetu, ali sam zapravo imao priliku da ih, onaj, napišem i da vidim šta to sve treba da da sadrži, a kako to, kako to može posle, ovaj, da se da se primeni, da se da se prati. I to je bio moj prvi posao. Uh, to je bilo uh dok sam ja bio na fakultetu. Tako da bilo je malo, malo nezgodno ovaj uklopiti dan, znači dok sam bio na fakultetu i ubrzo i ubrzo, ovaj neko vreme, neko vreme nakon, nakon studija. Ali bilo je dosta nezahvalno uklopiti, jer je to bilo po američkom radnom vremenu. Gde sam radio preko Skajpa od dva, tri sata do 11, 12, 12 uveče. A prepodne sam ovaj išao i na ovaj na na fakultet, ovaj učio sam i takođe sam ono dosta morao da kombinujem oko predavanja, da nadomešćujem kada ovaj kada ne dođem ili da vidim ovamo na na poslu da, da se nekako ono uklopim da ne da ne dođem, evo jedan dan pa posle nadoknadim i ovaj i tako to. Ovaj, tako da to je to je bio onako dosta, ovaj dosta izazovan, izazovan period. Gde mi je ono ceo dan bio, bio popunjen i nije mi se svidelo to da ja do 11 sati ovaj moram da budem za za računarom. Ovaj, tako da, potpuni drugi režim, režim rada. Svi rade od, od 8 do do 5, a tebi, ti radiš ono uveče. A imaš neko prepodne koje ovaj moraš opet da iskoristiš za faks i za za učenje. Ovaj, uh, međutim onda se isto pojavila neka, uh, neka prilika. Uh, zapravo dve prilike su se pojavile. A prva jeste baš u tim organizacijama u tim manjim firmama koje su se prevashodno bavile edukacijom. Komunikacijom, pregovaranjem, u, neverbalnom komunikacijom i, ovaj i slično. I tu se pojavila prilika da se ja da se ja zaposlim. Ovaj, to je bila manja, manja firma od nekih pet, pet ljudi. I bilo je dobra, dobra prilika, nešto što sam ja hteo. Ali istovremeno se pojavila još jedna prilika da ja budem deo Cisco-vog eXcel programa. To je bio program koji je uh prvi put pokrenut na nivou jugoistočne Evrope. Ovaj gde je uh gde su Cisco-vi partneri dodeljivali jednog novozaposlenog koji će otići u u Cisco kompaniju, učiti o prodaji, učiti o Cisco-vim, Cisco-vim proizvodima i posle tih godinu dana on će se vratiti u tu partnersku kompaniju, taj sistem integrator. U mom slučaju to je bio bio Aseco, Aseco kompanija, gde, gde bih onda taj taj zaposleni odnosno ja, promovisao Cisco-ve proizvode unutar kompanije, ali i eksterno sa, sa sa klijentima, kao ovaj Cisco vendor, vendor menadžment. Ovaj, tako da, ovaj, verovao ili ne, ja sam tu bio u nedoumici kao da l’ da idem ovamo ili, ili onamo. Ovaj, međutim ovaj nešto što sam tada razmišljao jeste da, manje više, ovamo u ovim edukacijama vraćaću se. Ovaj ili, biće nekako što je povezano. Otvoriće se prilika, to je bila manja firma. A ovo sa sa Cisco-om je nešto što se pruža jednom u životu. I to je stvarno bilo tako. Tako da, taj eXcel program je nešto što je bio te godine, bio je godinu dana nakon, i mislim da je i, sada ovaj ima, ali nema mnogo ljudi koji koji idu na taj na taj program. Ovaj, bili smo mi, nas par iz iz Srbije, iz Hrvatske, iz Bosne, iz Mađarske, iz Makedonije, Bugarske. Tako da, na nivou jugoistočne Evrope. I onda smo ovaj tu sam imao priliku da da upoznam i ovaj ljude koji su bili na visokim pozicijama u u Cisco-u. Ovaj baš zaduženi za za jugoistočnu Evropu. I da vidim neki njihovi, ovaj način razmišljanja i i planove. I zapravo zašto je bitno biti deo tog tog tog programa. Jer ono što je meni dalo, mislim, pre svega, tamo su isto bile ovaj edukacije. Bili su uh treninzi o o prodaji, ovaj, o project management-u, o Cisco-vim rešenjima. Tako da, to je bilo nešto gde je moj, hajde da kažemo ono, prvi, prvi veći, veći posao. A nakon toga, nakon tih, tih ovaj godinu dana, ovaj ja sam se vratio u Aseco i radio sam baš to što se ovaj očekivalo, očekivalo od mene. Tako da, bio sam u odeljenju prodaje. Bio sam zadužen za, za Cisco-ve proizvode, za komunikaciju sa, sa ljudima iz Cisco kancelarije u Beogradu, i za pozicioniranje tih proizvoda eksterno ka klijentima.

Ivan Minić: I dobro to je onako, lep posao, mislim, imaš dobar brend, iza koga i ispred koga si uvek spreman da staneš jer oni prave najbolju opremu na svetu, jednu od dve firme koje prave najbolju opremu na svetu. I sad je to nešto gde u principu, posao je to pregovaranje i dogovaranje oko uslova, načina otplate, šta koja, koji komad hardvera i koje softversko rešenje je adekvatno, da li možda uzeti ono što ti sad treba ili nešto malo predimenzionirati jer će ti kroz vreme trebati. Uglavnom, to su neki pregovori, dogovori, ali u suštini ono što je najvažnije kod nekog onako ko ne želi da se bavi prodajom po svaku cenu nego želi da se bavi prodajom kada veruje u to.

Bogdan Drešević: Znaš proizvod u koji veruješ. Da.

Ivan Minić: Znaš da prodaješ nešto što je dobro. Sad da l’ ćete se dogovoriti, nije bitno, ali nije deo prodaje da ja tebe prevarim.

Bogdan Drešević: Jeste.

Ivan Minić: Nego je deo prodaje da nađemo najbolje rešenje za tebe s kojim ćeš ti biti zadovoljan. Šta dalje?

PROJEKT MENADŽMENT I IZAZOVI U RADU SA LJUDIMA

Bogdan Drešević: Ovaj dalje, a tu sam tu sam ono bio i bio sam baš u odeljenju, odeljenju prodaje, a bio sam dosta mlad kada sam ušao u sve to. Sa 22, sa 22 sam krenuo da radim, 20, 23, 20, 24. I ono, zašto su mene videli, jeste da, da budem account manager, odnosno da budem osoba koja se, koja se bavi prodajom. Ovaj i tu evo sad ono kao ono, šalili su se pošto sam ja ovaj bio pogotovo tada ono i i, ovaj, mršav nisam, nisam imao stomak. I oni kao pa kako ćeš ono, gde ti je kao stomak? Jer ono ti u principu dosta treba da si na terenu, ovaj i ručkovi i pića i, ovaj, tu se isto sklapaju poslovi i da dosta ideš da posećuješ ovaj klijente. I ja sebe nisam nisam video u tome, barem ne, ne tada. Ovaj, meni ono što mi je bilo, što mi je privuklo pažnju, jeste project management. I ovaj baš kad, kad sam pričao sa sa Vladanom, ono što je on meni rekao ovaj od toga se, on se sećam, jeste kao project manager ti je destobojac. Kao, on mora od svega da da zna pomalo, od svake ovaj veštine, da zna da planira, da upravlja, da da organizuje. Ovaj i meni je to bilo, meni je to bilo super. Tako da sam ja, ovaj, mislim, ve, već, već ono prošlo je, ovaj dve, tri, dve, tri godine. Prešao sam u, ovaj, u project management. Pa sam onda, ovaj, posle toga sam bio i drugim kompanijama. Radio sam i kao Scrum Master, i kao Product Owner i radio sam za za naše tržište, za strano tržište, uglavnom za DACH regiju. Za ovaj, za Nemačku i za i za Austriju. I to je nešto što i dan danas ovaj radim. I dalje sam ovaj u ovaj u project management-u. I to je taj neki, hajde tako kažem korporacijski put koji je mene vodio ovaj kroz kroz život.

Ivan Minić: Dobro. Svidelo ti se to što treba da budeš desetobojac, ali je l’ ima stvari u project managementu koje ti se ne sviđaju?

Bogdan Drešević: Pa dobro, ima. Kao i svakom poslu, ovaj.

Ivan Minić: Problem su ljudi, mislim, da se razumemo iz mog ugla.

Bogdan Drešević: Pa dobro ima, jeste, ima i toga, ovaj. Tebi je posao kao project manageru jeste da je to većinom komunikacija ovaj sa klijentima, ovaj i ovaj, interno. Ali ono što se meni sviđa jeste da si ti operativno, na dnevnom nivou uključen ovaj. Sad sam trenutno i uključen u ovaj, u ovaj, radim na kompleksne bankarske sisteme za, za banke. Gde ovaj, sad razumem i vidim kako funkcioniše ovaj development i testiranje i biznis analiza. I sviđa mi se da budem, da budem u svemu, u svemu tome. Ali jeste, najveći izazov ovaj jesu, ovaj, ovaj ljudi. A evo sad, sad sam se podsetio, ovaj, baš kad, kad smo bili na nekom putovanju. I taj neki vodič, ovaj bili smo konkretno u Barseloni. Ovaj, i ono što je taj kao onaj vodič on je pričao, on je radio u finansijama već dugo, dugo, dugo vremena i onda je odlučio ono kao da, da dâ otkaz, ne znam u kojoj državi, u dru- državi bio, i odlučio je da dođe u Barselonu da radi kao turistički vodič. Ovaj, i ono što on kaže, jeste kao, ti kad upoznaš ovako ljude na odmoru, kao svi su super, znaš kao sve je sve je super, sa svakim možeš da popiješ piće, sa svakim možeš da se dogovoriš bilo šta, jer dogovor je je jednostavan. Ali ovaj pošto sad smo svi opušteni. Ovaj, a a u poslu već kad ovaj pogotovo kad ima i nekih kašnjenja, nekih izazova kad je onaj i pritisak sa raznih, sa raznih strana, ovaj već to dosta komplikovanije i komplikovanije. Ovaj, tako da to, to je isto ovaj neka, neka interesantna priča.

Ivan Minić: E to su oni momenti gde ovaj se šeruju skrinšotovi ili CV-jevi ili sa LinkedIn stranica, gde neko ono, gradi 25 godina karijeru sistem inženjera u nekoj firmi, i nakon toga je ili stolar ili ima farmu gusaka recimo, eto to. Znači nešto gde ljudi nema. Nešto gde nema kontakta sa ljudima. A često ni sa tehnologijom. Ali dobro imamo mi još da da guslamo do tog do tog trenutka.

Bogdan Drešević: Da.

FONDACIJA JEDAN POSTO I PRVI SUSRET SA FLL-om 

Ivan Minić: Time se i dalje baviš, i to je da kažemo ta jedna komponenta tvog profesionalnog puta. Druga komponenta jeste zapravo sve ovo što što ima veze i sa LEGO-m, i sa sa ostalim stvarima. E u kom trenutku na ovom putu koji si opisao, se ti uključuješ u tu priču, u kom trenutku se to uozbiljava? Prosto, kako je, kako je stvar tekla? Jer, pobegao si, ne pobegao, ali odlučio si da ne želiš život u kome ćeš da imaš zauzetih 18 sati dnevno, i onda si ipak napravio sebi da ne bude baš 18, ali 14 da.

Bogdan Drešević: Da. Ovaj, to je bilo na primer, ovaj kad, kad sam krenuo da radim, ja sam opet ostao u, ovaj, u dobar prijatelj sa ljudima iz tih studentskih organizacija. I dalje sam posećivao te neke radionice i seminare za, za koliko sam, koliko sam slobodnog vremena, vremena imao. I spomenuo sam fondaciju jedan posto koju smo pokrenuli 2018. 18. godine gde smo zapravo, tada prvi put ušli u neki ozbiljniji, ozbiljniji poduhvat. Gde smo mi imali neku odgovornu, ulogu. Gde smo trebali da uradimo nešto za neku školu, za neku grupu dece i da ih podržimo na odlazak za za, za određenu konferenciju, seminar ili za neko takmičenje koje se nalazilo u inostranstvu. A sredstva nije jednostavno skupiti. Ovaj to je nešto što, ovaj, i škole ovaj, ovaj, znaju. I sad se trudimo da im, da im pomognemo. Ali tada isto, kroz saradnju sa kompanijama kao što i sada radimo, ovaj se trudimo da im omogućimo taj taj odlazak, jer ima dosta talentovane dece koje treba podržati. I onda je u tom trenutku se, što sam spomenuo, prvi put smo se susreli sa FIRST LEGO League, takmičenjem. Ja sam takođe imao potrebu da vratim nešto Prvoj kragujevačkoj gimnaziji jer i zajednici, mojoj. Jer ja sam tu, ovaj, proveo dosta vremena. Odrastao sam, ovaj, i onda sam nekako ov, ovaj, video da, da njima treba podrška da odu na, na to takmičenje u u Sloveniju. I onda smo mi preko fondacije podržali taj taj odlazak. I to je ono bilo, ovaj, bilo, bilo super. Ja sam se sa tim profesorkama uh čuo pre toga. Organizovali smo ovaj operativno, na brzinski ono šta šta treba, podržali smo njihov odlazak. Ali nikad mi nismo nešto više pričali o svemu, svemu tome. A posle, kada smo bili na jednoj jednoj konferenciji, i kada sam ja igrom slučaja sreo te profesorke iz Prve kragujevačke gimnazije. I onda smo, normalno, ono ovaj seli pa smo i pričali o tome, kao, kako vam je bilo, a koji s- da l’ ste imali nekih uspeha i te da, i te da. I onda su one meni krenule da pričaju o o FLL-u. Ovaj, i onda sam ja samo slušao i ovako, ono u u sebi sam rekao, kao, kao vau. Jer je to, ovo što smo i spominjali, uh nije, nije samo takmičenje iz robotike i programiranja, nego je sveobuhvatan program. Jer deca kad prolaze kroz taj program, oni dobijaju razne veštine. Oni, dosta je praktično. Oni treba da sarađuju u timu, treba da da komuniciraju međusobno. Treba da isprezentuju to to timu sudija, ali treba da isprezentuju na taj način da sudije mogu da razumeju, da isprezentuju bitne stvari, da dobro istraže, da se pripreme mesecima za tako nešto. Sa druge strane, programiranje robota, treba da programiraš da bude funkcionalan, da savlada, ovaj, što više, što više prepreka. Treba da to sve-

Ivan Minić: Jer za svaku tu je poligon drugačiji, u suštini.

Bogdan Drešević: Jeste, da, da, da, to je sad s- s- shodno te- shodno temi. Ovaj i meni je to bilo neverovatno. I tada su te profesorke pričale, kao pre toga je bio organizator u Srbiji, sada već više godina nema. Oni idu direktno direktno u Sloveniju. I kažu one kao, kao bilo bi dobro da neko organizuje FIRST LEGO League program u, u Srbiji. Kao, kao je, ona kad je s- kim god je pričala, kao niko nije bio zainteresovan. I u tom trenutku, sad prvo, pomisao što sam, što sam ja ovaj pomislio, jeste kao, pa mi ćemo da organizujemo. Kao, mi ćemo ponovo da organizujemo FIRST LEGO League, ovaj u, u Srbiji. I ovaj, i tako smo zapravo ono kao baš pričali o toj opciji. Te profesork, profesorke su me spojile sa, sa Zavodom Super Glavce, iz Slovenije. A Zavod Super Glavce, oni su direktan partner sa LEGO Education i sa FIRST, pošto FIRST LEGO League organizuje FIRST kompanija koja se na globalnom nivou bavi organizacijom takmičenja iz robotike i LEGO Education, u okviru LEGO grupacije, ovaj koji se bavi pre shodno uh prodajom LEGO edukativnih setova odnosno LEGO robota, i obukama za nastavnike i stručan kadar, kako bi oni radili sa, sa decom. Dakle LEGO Education je posebno odeljenje odnosno posebna divizija u okviru LEGO, LEGO grupacije. A tako da, i to takmičenje se organizuje u preko 100 država na, ovaj, na celom, na celom svetu. I onda smo mi došli u kontakt sa Zavodom Super Glavce, uh, rekli smo njima, ovaj da mi želimo da to, da to organizujemo, da smo mi mladi ljudi, da da da hoćemo da se, da se bavimo time, da da radimo. Oni su bili, ovaj, kao, ono okej, kao, može. I popunili su neka dokumenta, i neke formulare da, da apliciramo i zvanično za, za tako nešto. Tako da mi smo to ovaj, ovaj popunili. Mi smo, imali smo više sastanaka sa, sa njima. Ovaj tu oko pripreme isto su nam pomogle profesorke iz Prve gimnazije. I ovaj, i onda su oni nas pozvali da odemo u Sloveniju i da vidimo kako to takmičenje izgleda uživo. Jer mi smo samo čuli o tome, mi nikad nismo se bavili organizacijom bilo kog takmičenja za, za decu. Ovaj i ne znamo kako izgleda FIRST LEGO League. Međutim, to je bila 2020. godina, period korone. Gde mi nikako nismo mogli da se organizujemo za odlazak za, za Sloveniju. I bilo je isto pitanje, da l’ ćemo mi moći da organizujemo takmičenje uživo? Ili će morati da bude onlajn? Gde su nama već, ovaj nakon što je on i prihvaćena ova i aplikacija i, videli smo da ćemo mi da, da, ovaj, da postanemo organizatori. Uh nama su isto slali određene materijale da nas pripremaju kako mi to da organizujemo onlajn.

KAKO SU POSTALI ORGANIZATORI TAKMIČENJA U SRBIJI

Bogdan Drešević: Složićeš se, kako ti onlajn da organizuješ takmičenje iz iz robotike ovaj? Kako onlajn da se da. Nije to to. Međutim mi smo onda ovaj malo smo, malo smo ovaj pomerili. Tada se pomerila sezona. Jer, ovaj rekao sam isto ovaj okvirno tajmlajn projekta. Da je u principu uh prijava timova i ovaj prikupljanje timova iz iz škola, jeste u periodu od aprila do do maja, juna, eventualno posle ovaj ovaj septembar, ali u septembru se dobija oprema. I takmičenje jeste u, u februaru mesecu. Jer posle ova svetska takmičenja, regionalna takmičenja, već kreću da se organizuju posle mart, april, jun, jul i, i ovaj, i ti meseci. Tako da tad se završava sezona. Ovaj međutim onda su i oni tada su odložili. To se globalno, globalno pomerilo. I onda smo mi organizovali nešto kasnije i imali smo baš priliku da bude, da bude uživo takmičenje. Ono što je bilo isto dobro jeste da je prva škola koja je bila domaćin, bila Prva kragujevačka gimnazija. I zapravo te profesorke su nam pomogle u, u organizaciji. Ovaj one su bile tamo, takođe kolege iz Slovenije su došle u, u Kragujevac i isto su bili tu kao ispomoć. Normalno, mi smo dobili ovaj pored onih materijala i u slučaju korone i, mislim sve, sve je propisano. Sve je, sve je standardno, koje uloge treba da, da postoje. Kako treba da izgleda takmičenje. Ovaj, sam, sam događaj, priprema, priručnici, ovaj, i sve ostalo. I onda smo se mi po tome pripremali. Ali eto, nismo imali ovaj iskustvo da da zapravo vidimo taj, taj događaj. S tim da je dobra bila stvar da su da su profesorke bile te koje su nam isto pomogle i događaj je baš bio u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji.

KAKO IZGLEDA TAKMIČARSKI DAN 

Ivan Minić: A kaži mi to kad ste kad ste ovaj prvi put bili pozvani i prosto to takmičenje u Sloveniji. Ja pratim godinama na nivou informacija, povremeno sam gledao i ono kako izgledaju snimci, kako izgledaju najbolje prezentacije i slično, jer jeste zanimljivo vrlo. Koliko je to veliko, pošto izgleda baš veliko?

Bogdan Drešević: Jeste. Uh Slovenija ima nekih hajde tako kažem 60, 70, 80 timova i škola samo za ovaj Challenge program, za, za starije. I kad se doda za ove mlađe to je to je mnogo veliki, veliki broj. I ono što oni organizuju, oni organizuju više događaja. Znači mislim da imaju tri takmičenja kod, kod sebe. I onda imaju ovo četvrto gde idu pobednici sa, sa njihovih takmičenja, plus iz naše regije isto dolaze najbolji timovi. Iz naše regije, Hrvatska, Crna Gora, Crna Gora i Srbija. Ovaj, mi za sada organizujemo jedan, jedan događaj, ali eto kako je ovo krenulo da raste ovaj za koju godinu verovatno će krenuti isto da se, biće potrebe isto da se organizuju, organizuju više, više događaja. I kolege iz Slovenije, oni su već, već dugo u tome. Dosta su, dosta su uhodani, da tako, da tako kažem. I onda zapravo ta, ta atmosfera, uh, je nešto što je neverovatno jer imamo, na primer, uh, robot igru, taj deo oko takmičenja iz robotike. Jedan sto gde jedan tim pušta svog robota. Robot savla- savladava misije na na terenu. Drugi sto se nalazi odmah pored. Drugi tim za tim stolom pušta, robota. Jedan meč traje dva i po, minuta. I onda, istovremeno se puštaju roboti i sad se gleda koji će robot da savlada, ko je, koju misiju. Da l’ će uspeti, da l’ neće, da l’ neće uspeti. I to je stvarno super. Da, ovaj, pošto je taj deo je, ovaj, ograđen ti, ti stolovi. Ali sva, sva deca dođu, dođu tu i navijaju. Navijaju za svoje timove, navijaju za za za druge timove. Ah, imamo i super moderatore koji ono, kao, kao sportski komentatori pa pričaju, ono šta se dešava. Dokle je stigao robot, nije uspeo ovu prepreku, sada se vraća u bazu, a sada, sada se pokušava ovo. Kakav potez, pogledajte ovo, znaš, tako da to. Tako da je atmosfera je nešto što je stvarno neverovatno na samom događaju. I takva atmosfera, a, traje tokom čitavog, dana. Ovaj od 10 ujutru kako krene, kako krene ovaj događaj, pa sve do, do ovaj do, do četiri, pet, do kad se ne, ne završi. A izgleda tako, uh, što uglavnom je to fiskulturna sala. Jer je to najveća prostorija gde ovaj gde uh, gde mi možemo da organizujemo taj deo takmičenja iz robotike. Ah dva stola u sredini, a po obodu uh, fiskulturne sale se nalaze štandovi timova. Oni na tim štandovima uglavnom donesu i raznorazne postere, brendirane materijale, uh, svoje robote. I onda ti kao posetilac kada dođeš na na to takmičenje, ti imaš da vidiš robot igru, ovaj i robotiku kako, kako idu po, po stolu, i prolaziš kroz, kroz štandove, timova i vidiš, u principu šta je to što su timovi uradili i pripremili. Koji su, projekat, koji je projekat pripremili. A jer taj drugi deo koji se odvija u u, učionicama, tu zapravo, timovi predstavljaju svoj inovativni projekat. A, robot dizajn objašnjavaju sudijama kako je robot programiran, koje su to strategije robota. I demonstriraju osnovne vrednosti kao što su zabava, inkluzija, inovacija, i slično. A inovativni projekat je nešto što je interesantno. Gde deca, na zadatoj temi, koja je svake godine različita. Ovaj treba da da pri- pripreme određenu prezentaciju. I oni pripreme ovaj i postere i onda ti isto kao posetilac možda dođeš i upoznaš se sa njihovim radovima na na štandovima. A onda oni uh imaju termin kada odlaze u učionicu i kada oni moraju da predstave sudijama projekat.

Ivan Minić: Pominjao si mi neke neke projekte koji su, koji su bili posebno zanimljivi prethodnih godina, pričaćemo malo i o tome, ali ovaj uh pomenuo si skalu toga svega u Sloveniji gde to postoji godinama i gde postoji regionalna komponente i sve ostalo. Kako izgleda skala u Srbiji, odnosno kako se razvijala kroz godine?

Bogdan Drešević: Da. Pa mi smo zapravo prvi put krenuli sa 10 timova. Ovaj tad je isto bilo ovaj to nam je bio isto jedan od uslova za organizaciju da barem 10 timova moramo da da skupimo da organizujemo. Ovaj i to je bilo ovaj izazovno jer ovaj mi smo uh aplicirali kad su već bile otvorene prijave i posle i nekako na brzinu na brzinu ovaj bilo je malo vremena ali smo uspeli da da skupimo 10 timova. I to je neki minimum od koga smo mi krenuli. A posle toga broj timova je krenuo sve više i više da da raste. Ovaj Challenge program za za starije se ovaj razvijao pa je posle bilo 12, 14, 16. Sada, sada imamo preko 20, ovaj još još ne znamo tačan broj ali biće 22, 3, 4. A onda posle treće godine krenuli smo da uvodimo i ovaj program za mlađe. Prvo smo uveli Explore program za decu od 6 do 10 godina starosti. A onda koju godinu kasnije smo uveli i Discover program za decu od 4 do 6 godina.

Ivan Minić: I sad objasni šta kako izgledaju ovi programi za za mlađe? što su drugačiji dosta od ovog.

Bogdan Drešević: Jeste. Završni događaj za challenge, za ovo starije jeste takmičenje. Znači takmičenje gde se vrednuje svaka oblast, gde se timovi nadmeću, gde pobedničke ekipe idu dalje na regionalna i svetska takmičenja. A završni događaj za explore jeste festival. Festival gde zapravo sva deca su su pobednici. I festival izgleda tako, mi smo mi smo prvo organizovali samo za explore, posle smo i objedinili ovaj i za discover, ali to izgleda tako što isto ovaj u velikoj sali, u ovom slučaju, često smo napolju ovaj bili kada je malo i povećan taj broj tih timo… tih mlađih timova. Ovaj u savremenoj školi organizujemo svake godine, u zadnje vreme baš baš napolju gde isto deca dolaze sa svojim štandovima, sa materijalima koje su koje su pripremili i predstavljaju svoj projekat. A oni isto pripremaju projekat samo na na manjem nivou. Oni pripremaju projekat koji isto zavisi od teme i ne programiraju robota tako da savladava prepreke na na stolu, već prave neke motorizovane delove, tako da se njihovi modeli okreću, pokreću, ovaj i slično. I oni imaju deo kada dolaze isto u učionice i pred timom sudija, mi ih zovemo Radoznalci kako bi bili deci ovaj prijemčiviji i bolje zvučalo, oni predstavljaju svoje svoje radove. I zapravo sam to ja isto ono video ovaj prvi put zapravo šta mogu da urade deca od šest, sedam, osam, osam godina. Da oni ako imaju dobre dobre mentore, ako se ispravno radi radi sa njima, oni isto mogu da da predstave svoj projekat. To je isto nešto što što sam video ovaj na hakatonu koji koji ste vi organizovali, ali taj deo isto meni ovaj neprocenjiv. I ono što je isto ovaj i First i Lego što rade i što je i onako cilj jeste da su napravili te programe tako da dete od od četiri godine ide kroz jednu diviziju, kroz kroz drugu diviziju i u First Lego League programu može može biti 12, 12 godina.

ZAŠTO MLAĐA DECA IMAJU KREATIVNIJA REŠENJA

Ivan Minić: Meni je najfascinantnija stvar i stalno to ponavljam da ta mlađa deca zapravo često imaju mnogo zanimljivija i lepša nekada i, svakako kreativnija, ali nekada čak i kompleksnija rešenja nego što imaju starija deca. Jer nekako mi se čini da klinci nisu… njihov mozak je još uvek otvoren za sve vrste ideja. A ovi koji već imaju 12, 13 godina, njima su već objasnili šta sve ne može, i u principu ne može ništa. I onda su oni mnogo zatvoreniji, mnogo konzervativniji. Često pokušavaju da da nekom, smešno je to reći u njihovom uzrastu ali, tehničkom izvrsnošću impresioniraju, a ti ne možeš da budeš tehnički izvrstan za nekoliko sati. Ovaj, ali možeš da prikažeš lepo proof of concept neke kreativne ideje, možeš da osmisliš mehanizam i prikažeš kako bi trebalo da radi. Teško da ti možeš da napraviš da isprogramiraš nešto jako kompleksno. I onda je to videli smo nekoliko puta u prethodnim godinama te situacije gde ovaj gde bi mlađi timovi bez problema pobedili u starijoj kategoriji. Gde zapravo visoko plasirani timovi iz starijih kategorija, zvuči grubo ali, u mlađim ne bi imali šta da traže. I to je fascinantno, jer oni su patuljci, oni su malecki. Ovi od 13 nisu mali. To su tu negde, naše visine, možda su 10 centimetara niži. A ono su mala deca, i naravno mislim, beskrajno je preslatko kada oni bilo šta prezentuju, mogu da zamislim kako je tek sa ovima koji imaju četiri, pet godina, koji su u tome. Sigurno, mislim pričaćeš, ali sigurno za njih to nije toliko, da kažem, intenzivno i kompleksno i tako dalje, ali treba zavoleti tehnologiju.

Bogdan Drešević: Jeste, a posao mentora jeste da napravi takvo okruženje i takvu situaciju da oni zavole, da im se to predstavi na pravi način, da im se predstavi kroz igru, jer oni ako se igraju i ako im se tako predstavi, oni će to i da da zavole. A svi ti roboti i Lego edukativni setovi su intuitivni i mogu lako da se koriste i deci je neverovatno zabavno kada oni nešto ono isprogramiraju, nešto ono isprogramiraju i kad urade kad vide zapravo kako se to pomera, okreće i šta i šta to radi. Jer tu se isto ono dešava kao, ako neće da radi, kao ajde da da vidimo zašto neće da da se izgura do kraja. Ovaj, ono što isto smo mi videli jeste da na na challenge takmičenju imamo timove i decu iz osnovnih i srednjih škola. I takođe deca iz srednjih škola dođu sa jednim pristupom, a deca iz osnovnih škola dođu sa sa drugim. I vidi se da je to velika razlika. Takmiče se u istoj kategoriji ovaj deca od 11, 12 godina sa sa ovaj 15, 16. Tako da mogu da pariraju, to hoću da kažem. Ovaj, i isto imamo prilike da su deca iz osnovnih škola dobijala nagrade i dobijala slotove za za regionalna takmičenja. A ono što mi je isto interesantno kod kod mlađe dece jesu da su ona ovaj dosta, kako da kažem, iskrenija. Jer ono što je poenta na na na našem takmičenju jeste da deca rade sama. Mi imamo određene priručnike i dajemo podršku mentorima, ali mentori ne smeju da se bave programiranjem. Iako mogu to da rade, jer deca ono što ti radiš od septembra, od oktobra, ti znaš, ti radiš sa istim preprekama koje će biti na samom danu takmičenja. I mentori lako mogu da uđu u programiranje i da napišu to isprogramiraju sve da radi savršeno i da to funkcioniše. Ovaj, i onda kada ti dođeš na dan takmičenja, ti prezentuješ taj kod i zadatak sudija jeste da ovaj da otkrije i da vidi da li se to stvarno desilo, da li deca mogu da objasne kod. Ovaj, i sa starijom decom to već se ono posle nekog vremena u diskusiji može da se da se provali, a sa mlađom decom kad ih, kad ih pitaš, oni ti odmah kažu, “A to je mentor radio.” Znaš kao, ne znam ni, ne znam ja to. Da. Tako nekako onako iskreno i slatko, ali ovaj, ali ono, i to je, to je zapravo okej, to je ovaj festival, mislim, nije ono poenta, treba da budu samostalni, ali ovaj, ali eto to je nešto što je isto ovako zanimljivo i interesantno.

Ivan Minić: E kada analiziraš šta su i kako su radili, ima tu nekih sjajnih ideja, jer oni ne znaju previše koncepata, ali imaju sasvim dovoljno koncepata da na osnovu njih mogu da naprave neku zanimljivu kombinaciju, da mogu da dođu do rešenja. E sad ono što je sa našim hakatonima specifično jeste da u principu deci ne treba ništa. Mogu da koriste bilo koju tehnologiju, ali mahom će koristiti Scratch, App Inventor, treba im računar za to i to u principu ima, ovaj, po ekipi jedan računar je uvek moguće obezbediti i tako dalje. A ovde pričamo ipak o tome da se koristi nekakav hardver koji nije trivijalan, znači koji treba i da se nabavi, treba da se upoznaš sa njim i tako dalje. E sad tu postoji čitav sistem kako priča funkcioniše, to se i menja kroz vreme, ove godine ćemo imati nekih nekih promena po tom pitanju. Ali prosto, evo sada ovo sluša neko ko ima želju da okupi neku decu, sad da li je škola, ili nije škola, nego je nekakav neformalni tim ili nešto, ali šta su šta su naredni koraci i kako šta funkcioniše?

KAKO FUNKCIONIŠE LEGO ROBOT

Bogdan Drešević: Pa evo možda da objasnim baš nekim bazičnim primerima kako funkcioniše Lego robot. Ovaj Lego robot sadrži određene komponente, motore, senzore, brick koji je povezan Bluetoothom za za ovaj za za tablet ili za za laptop, i gomilu drugih Lego kockica. I od tih Lego robota, što se uglavnom i radi kroz školice programiranja, deca naprave raznorazne konstrukcije. Helikopter, autobus, kola, neka vrteška, ljuljaška, ovaj i slično. I sad kako deca programiraju, pošto je to ono što mene ljudi isto onako pitaju, kao kako dete od pet, šest godina programira. On ima na tabletu program koji je blokovski i onda oni samo prevuku, na primer, blok motora, ovaj na ekran, parametrizuju, odnosno obeleže tu da je 10, kliknu play, motor se okrene 10 puta, a motor je deo neke vrteške, recimo, i onda se vrteška okrene 10 puta. I to je taj neki početak, pa se posle toga ide kretanje i naprednije funkcije. A za First Lego League to je još neki dodatan napredni, napredni korak, gde oni zapravo treba da pripreme svoj projekat shodno, shodno temi.

Ivan Minić: Ali kako se uopšte prijavljuju? Nova ekipa hoće da se takmiči sledeće godine…

Bogdan Drešević: Pa prijavljuju se ovaj, imamo forme koje su otvorene na našem sajtu, a ono što je što im je potrebno jeste kotizacija, uplata kotizacije koja se prosleđuje ovaj Legu i u okviru koje Lego šalje i distribuira te FLL setove, First Lego League setove. Ovaj ima i za mlađe, to su i dosta jednostavniji setovi, a za starije tu su ove prepreke, podloga i slično. I pored toga treba da imaju robota. Robot je ovaj nešto što mogu da, to ga to ga kupe ili da iznajme od jedne godine i svake godine koriste istog robota za, za pripremu. Na samom takmičenju mogu da se koriste delovi iz drugih bilo kojih Lego setova, sve dok su originalne Lego, Lego kockice. I imaju dosta dodataka, jer ti na takmičenju a ti ne praviš ovaj autobus ili vrtešku, nego praviš robota koji je funkcionalan. Znači on treba da, da sadrži neke neke hvataljke ili da da on može da da pomeri prepreku, da da može da da podigne kockicu, da može da povuče nešto. Tako da robot na samom takmičenju izgleda, mislim ima razne varijacije. Ovaj, ali najčešće je baza neka neka kocka ili, ovaj ili tako nešto i onda se nadograđuju te konstrukcije i te te prepreke. Kako oni mogu da kako možeš da povučeš, da pokupiš, da da uzmeš kockicu, da je preneseš na neko drugo mesto i sve što je u u skladu što se dešava na, na terenu. A tako da kada, kada ekipe ispune te uslove, a onda oni dobijaju, kao što sam pomenuo, set u septembru mesecu, kreću da se pripremaju. Mi im takođe dostavljamo priručnike za, za mentore, gde recimo za ove mlađe kategorije je dosta jednostavno. Ti bukvalno imaš lekcije, imaš 12 do 15 lekcija gde imaš tačno opisano šta treba da radiš sa njima. Da pratiš instrukcije i da bi dobro spremio, spremio decu. Normalno, ovaj ako hoćeš to da podigneš na neki veći nivo, potrebno je da se da se uradi i više od toga, ali u priručnicima je tačno, tačno objašnjeno. Za stariji uzrast se takođe, postoje postoje priručnici, ali dosta je potrebno tih raznoraznih ovaj dodatnih stvari, dodatnog napora da se uloži, da se istraži, da se koriste raznorazni materijali na internetu, ovaj, kako bi se napravio što što bolji robot i što bolje pripremio za samo takmičenje.

KO SU MENTORI I ŠTA IM JE POTREBNO

Ivan Minić: Koji je profil ljudi koji su obično mentori? Da li su to uglavnom nastavnici, profesori…

Bogdan Drešević: Da, mentori su nastavnici, profesori srednjih škola i osnovnih, takođe osnovnih škola, učitelji za mlađu decu.

Ivan Minić: Jel moraju da budu informatički nešto posebno pismeni ili nije neophodno?

Bogdan Drešević: Ne mora, nije neophodno. Ovaj, ono što na primer za Challenge takmičenje za starije uglavnom je tu više mentora, gde može da učestvuje, uglavnom je tu i informatičar, ali učestvuju i nastavnici matematike ili biologije ili nekog drugog, nekih društvenih predmeta. Jer oni isto mogu dati doprinos kod, kroz pripreme za projekat, gde je, podjednako važno da timovi imaju dobar rezultat, ne samo u ovom delu za programiranje. A ovaj deo oko, za mlađe, to je dosta intuitivan. I sama priprema ne zahteva da nastavnik ima neko predznanje. Treba da bude dobar pedagog, da voli da radi sa decom i to je nešto što je što je dovoljno. A ovaj, eto si spomenuo sad za najmlađe, ovaj deo za Discover i tu ja sam kao, šta mogu da rade deca od od četiri, pet godina. Ovaj to je to je mislim, inicijalno je napravljeno tako da da ti neko podlogu, kako ti možeš da radiš sa tom decom. Ti ne koristiš velike Lego kockice, ti koristiš Lego Duplo setove. To su to su te veće Lego Lego kockice. I pripremaš ih isto u skladu sa sezonom, ali nemaš Lego robote i dosta je drugačiji način. I ono što smo mi isto, ovaj, hteli, a nije sad po tim Lego Lego preporukama bilo jeste da vidimo kako će ta deca da se snađu u učionicama, da ta deca od četiri, pet godina probaju da da predstave nešto. Ovaj, jer obično deca od četiri, pet godina dođu na festival, njima bude strašno zabavno jer se na festivalu nalaze deca iz drugih škola, iz, iz cele Srbije. Mi festival učinimo zanimljivim, imamo raznorazne druge saradnike koji, koji izlože svoje radove ili, na primer, humanoidna robotika ili razna Lego konstrukcije, pa neka neki drugi roboti, pa uvek imaju te neke zanimljive stvari. Tako da deca su konstantno u tim nekim aktivnostima i bude dosta zabavno za za njih. Ovaj, a već za stariju decu tu je glavna, glavna akcija jeste u samo takmičenje i isprogramiranje koje se odvija, odvija na stolovima. Ali eto, oni ti i ti najmlađi ovaj, opet kad uđu u učionicu, oni ne mogu baš da da predstave, ali tako kroz ta neka ono pitanja i ovaj kroz to neko ohrabrenje, ti možeš da vidiš koliko su oni radili, da li su naučili neke, neke pojmove, vrednosti programa, da l’ im je poznata tema, ovaj FLL-a. I to je isto ono super i to dođe kao neki neki prvi koraci u ulazak u ceo ovaj svet Lega.

PROJEKTI KOJI SU OSTALI U SEĆANJU 

Ivan Minić: Ako pričamo o ovome što rade starija deca, to su prilično, da kažem kompleksni zadaci koje oni uzimaju, prvo mislim prilično često kompleksne društvene teme sa kojima se oni hvataju ukoštac, a onda i princip toga što rade ume da bude kompleksan. Daj mi par primera iz prethodnih godina, projekata koje si baš zapamtio i koji su ti bili posebno interesantni. Mogu da budu oni koji su i pobedili, ali ne moraju da budu, prosto nešto što što je posebno bilo zanimljivo i teme i šta su oni konkretno uradili u okviru tih tema.

Bogdan Drešević: Pa da, evo ja baš imam neke teme koje su konkretno ovaj i pobedile. Jedne godine tema je bila energija, ovaj i ono što je bio bio rad ovaj konkretno je Prve kragujevačke gimnazije koja koja je pobedila tu jeste da su oni osmislili način dobijanja ovaj toplotne energije. Tako što ti uzimaš koštice od šljive koje, koje dolaze kao nusproizvod u procesu proizvodnje rakije i tako što od njih praviš brikete i tako što ih posle koristiš za za loženje i za i za potpalu. I ono što je isto dobro jeste da su oni osmislili čitav proces oko toga. Tipa, ovaj, koštice moraju prvo da se suše, pa onda moraju da se, da se presuju da bi se dobili briketi. Pa onda sad su isto radili ovaj istraživanja u laboratorijskim uslovima, kao kako se to odnosi u odnosu, kako to sagoreva u odnosu na ugalj, u odnosu na na drvo, da. Ovaj, i onda su zapravo sa sa tim projektom su otišli i izašli pred pred sudije. Ali to je jedno nešto što je interesantno jer taj taj projekat on sadrži i taj neki sveobuhvatni biznis deo, da tako kažem. Gde su oni na primer ono našli i način kao koliko će to sve da košta, da se tako nešto, proizvede. Ono što se isto ohrabruje ovaj mentorima i deci jeste da pričaju sa stručnjacima iz tih oblasti. Tako da su oni ovaj dosta vremena proveli i na fakultetima, da su proveli i u nekim destilerijama, da im se objasni taj proces, kako to, kako to nastaje. I to je nešto što eto ovo i u možda u svakom domaćinstvu… zastupljeno je u dosta domaćinstava. Ovaj tako da su oni osmislili način kako oni da uzimaju te, te proizvode, kako da ovaj prave brikete i kako kako posle da, ovaj, da vraćaju destileriji ovaj da koji će da koriste za dobijanje toplotne energije ili nekim drugim drugim domaćinstvima. A još jedan primer koji je bio jeste kada je tema bila bila svemir. I ono što su isto deca uspela da da urade jeste da oni su zapravo ono videli… mislim polazna osnova jeste problem, kao u nekom svakom ono poduhvatu. I onda šta je bio ono problem, jeste da astronauti ne mogu da osete hranu, nemaju, nemaju miris. Ovaj i onda su oni to istraživali i napravili su neke, neke kapsule. Pa su onda čak ovaj preko Twittera se dopisivali sa, sa astronautima i slali njima pitanja, slali videe ovaj oko, oko svog projekta. Pa su pomoću 3D ovaj štampača ovaj uradili tu neku kapsulu kako bi to izgledalo, kako šta bi to sve trebalo da bude, ovaj i slično. Onda isto kad je bila ovaj tema tema voda, onda su isto bila deca, mislim da su to bila baš deca iz tvoje škole, iz Politehničke, jedne godine, u stvari jesu da, to su to su bila ta deca. Oni su osmislili način kako pošto prosto stvar jeste, hajde da kažem opet taj neki ono izazov jeste da u Beogradu se ulice peru sa pijaćom vodom. I oni su osmislili način kako da ti od klima uređaja ovaj dobijaš mislim uzimaš tu neku vodu koja koja ona kaplje, kako tu vodu možeš da distribuiraš ovaj dalje i kako ta voda može da se koristi za za pranje ulica. Tako da uvek su, uvek su projekti nešto ovaj interesantno i ja sam, kad je dan događaja, ja volim da odem ovaj u te, u te prostorije, u te učionice gde su sudije i da da vidim ovaj šta je, šta su deca smislila i koja je, koja, koja je tema.

Ivan Minić: Neko ko sad ovo sluša i simpatično mu je, a možda je u poziciji da pomogne celu priču, na koji način može da se uključi, gde je potrebna podrška, za šta su potrebna sponzorstva, kako to funkcioniše? Da li možda neko može da podrži ekipu, da subvencioniše nabavku opreme za ekipu i tako neke stvari. Šta je tu sad sve potrebno, pomenuo si mi da se od ove godine menjaju setovi koji će se koristiti. Odnosno možda ne od ove, ali uskoro će se promeniti i da stari setovi više neće moći da se koriste.

Bogdan Drešević: Jeste. To je, to je baš veliki izazov. Ali, evo da krenem redom. Sponzorstva, imamo situaciju i kada ekipe traže, traže sponzorstva, individualno i samostalno i ima firma lokalna koja, podrži ekipu za nabavku setova, za finansiranje kotizacije. A mi takođe sarađujemo sa nekim kompanijama i mi ta sredstva koristimo za organizaciju događaja i za podršku ekipama. Podržavamo uglavnom ekipe iz manjih manjih krajeva i sad sve zavisi od tome koliko imamo sredstava na raspolaganju, to toliko možemo i da podržimo škola. A u zadnje vreme, ovaj, hvala bogu ovaj, moram da kažem da smo podržali baš dosta timova da, ovaj i u smislu finansiranja ovaj i kotizacije i robota ili finansiranja kotizacije. A ono što je sad jeste ovaj glavni glavni izazov jeste i što se do sada nikada nije desilo jeste da, novi setovi koji dolaze, i dolazi i novi novi vid takmičenja, gde ti nećeš moći da koristiš stare setove, nego moraš nove. A sada na ovom takmičenju ti možeš da koristiš ove setove koji su aktuelni i možeš da koristiš setove koji su bili aktuelni pre pre više godina, pre 10 godina, prethodna serija Lego edukativnih…

Ivan Minić: Kompatibilni su.

Bogdan Drešević: Da, da. Oni su kompatibilni. I sad je glavni, pošto i takođe taj novi vid takmičenja, ovaj menja određene stvari. Tipa, isto jedan od razloga jeste zato što se First i Lego razilaze. First će nastaviti organizaciju nekih svojih takmičenja što već i rade, a Lego ostaje, Lego Education ostaje u ovoj priči, i ovo takmičenje će se zvati Lego, Lego League. Tako da to su te neke prve, prve novosti. Takođe koriste se novi roboti koji se zovu Computer Science and AI, ovaj, dakle, imaju određeni moduli, određene lekcije gde se koristi i veštačka inteligencija. I, mi se sada pripremamo za za taj period. Tako da to je dosta, dosta stvari su i nama nama nepoznate. Ali ono što jeste glavni izazov i glavni finansijski izazov jeste da sve ekipe moraju da imaju novog novog robota. Mi sada u ovom trenutku, ako imamo situaciju da ne možemo da da obezbedimo ekipi novog robota, iako oni nemaju sredstva mi možemo da obezbedimo nekog starog robota ili ovaj, stariju verziju, ako je funkcionalna i koji može njih da spremi. Sada kako dolaze novi roboti mi više nemamo tu tu mogućnost. A mi moramo svim, mislim svim školama, ali moramo da da obezbedimo nove robote kako bi oni mogli da učestvuju ovaj dalje u u takmičenju. Ono što, što mi smo već krenuli da radimo na tome, i od ove godine mi isto planiramo određene, određene donacije, i hvala bogu imaćemo za određen broj broj škola. A sledeće godine, to jest sledeće sezone, imamo isto vremena da da se ovaj, da se bolje pripremimo, jer sledeće sezone ćemo verovatno da organizujemo i taj stariji deo takmičenja i novi. A tek od one tamo godine, znači za dve tri godine, ovaj mi prelazimo na potpuno novi vid, vid takmičenja. Tako da opet, hajde da kažem, imamo vremena da se, da se pripremimo, ali s druge strane, ovaj dosta je škola, dosta, dosta je ekipa, i jesu potrebna sredstva i tim školama kako bi mogli da nabave novog robota i da i da učestvuju u programu.

KOLIKO KOŠTA OPREMA ZA JEDNU ŠKOLU 

Ivan Minić: Koliko uopšte košta jedan set otprilike?

Bogdan Drešević: Da. Pa sve zavisi ali od nekih 300, 400 do 600 evra.

Ivan Minić: Znači za jednu školu je nekih soma i po evra otprilike nešto što je što je potrebno.

Bogdan Drešević: Pa da, da, da, nešto što je što je potrebno. Ovaj sve zavisi ovaj od od ovih setova ali to nije nije mala investicija. Tako da ono što jeste dobro jeste da škola kada jednom kupi može da koristi i u svojoj nastavi i za razne druge ovaj druge stvari, ali opet za škole koje imaju ograničene budžete nije tako jednostavno da nabave novi, novi set.

Ivan Minić: Jasno, ja to pre svega pitam da bi prosto ljudi koji možda su u prilici da pomognu imali neku sliku…

Bogdan Drešević: Da, da.

Ivan Minić: …koji redovi veličina su. Ako odvoje ne znam, 5000 evra, to znači da će možda moći 10 škola da opreme, na primer.

Bogdan Drešević: I ovi novi setovi su još skuplji, da stvar bude gora. Tako da ovaj, to je isto sad ono imamo izazov gde su ovi trenutni bili bili već ovako cenovno cenovno jači, i sada dolaze novi setovi koji koji su još malčice skuplji.

Ivan Minić: Ono što sam ja negde ispratio, interesujući se godinama unazad za tu celu priču, je da prvo taj ceo ekosistem Lega gde bi gde je bila robotika, je nekoliko puta menjao ime. I dobar deo tih setova koji su istorijski da kažem bili za to, ovaj mogu da se nađu na kupujem-prodajem i slično, ali ih uglavnom nema ovde u redovnoj prodaji. Dakle kada odeš u Lego prodavnicu kod nas, nećeš naći to što ti treba verovatno. Barem je to neki moj utisak. Šta ljudi treba da znaju o tome?

Bogdan Drešević: Da. Pa to jeste izazov koji je, ovaj koji je prisutan na na tržištu, ovaj, odnosno više, više ono bio, bio prisutan. Mi otkako smo krenuli da, da ovaj, da organizujemo First Lego League, mi smo zapravo videli da nema nekog u Srbiji ko se bavi distribucijom Lego edukativnih proizvoda, odnosno Lego robota. I onda smo mi u više navrata, pošto mi smo bili udruženje i organizujemo takmičenje, kao ono, dovoljno je sa naše strane, ovaj, da se pojavi neka organizacija koja će da se bavi, da se bavi time. I pričali smo dosta sa raznim firmama, uglavnom su to bile i neke edukativne institucije, bili su i neki distributeri koji su uvozili raznorazne igračke i niko nije hteo da uđe u sve to. Ovaj, zašto? Zato što, postoje, postoje kriterijumi, propisani od strane Lego Education, kako ti možeš da postaneš ovaj distributer. I neki od tih kriterijuma jesu da prvo stvar, moraš da radiš sa sa školama. Ovaj, ne radiš sa firmama i sa sa fizičkim licima. Škole opet imaju ograničene budžete. Ovaj nisu to neke prodaje ili neka neka neka sredstva. Sa druge strane moraš da imaš specijalizovanu obuku za nastavnike. I prevashodno time ti treba da se baviš. Ti treba da se baviš obukom za nastavnike za korišćenje tih Lego edukativnih setova. I ono što se dešava takođe ovaj u svetu i što je cilj Lego Educationa jeste da se ti setovi koriste ovaj u u nastavi kao deo, kao deo nastave.

Ivan Minić: Kao učilo. I na geografiji, i na biologiji, i na čemu god.

Bogdan Drešević: Ima, da. Ima i postoje i ti setovi. Ovaj, baš i za, ovaj za, i za fiziku i za ekologiju, ovaj, koji su posebno tako napravljeni. Ali ideja jeste da se, da ti savremeni savremeni setovi i roboti uđu u školski sistem i da se koriste kao pomagalo u nastavi. Što i jeste nešto super jer to je nešto naj najsavremenije. To ti, te priprema, priprema decu za 21. vek i za budućnost. A, da, i pored, pored svega toga, kao distributer treba da se ima određena podrška za, za klijente, u slučaju kvara motora ili, ovaj ili senzora, i ceo neki sistem i lanac kako to treba da funkcioniše. Predavači treba da da budu i, to jest da za da završe ovaj i seminar u okviru Lego Education akademije. I ovaj, tako da nije nešto što bi svako hteo hteo da krene da se radi. Ovaj međutim mi smo onda ovaj, jedne godine odlučili kao, hajde hajdemo mi to da radimo, ovaj da, da krenemo da se, da se bavimo time jer je to nešto što će da, upotpuni ovu, celu ovu priču. Jer nije mislim, super je da se organizuje takmičenje, ali mora da se da ovaj da bude ceo, da bude ceo sistem tu i da se, da postoji neko mesto gde će, ekipe moći da se, da se edukuju na pravi način i gde će moći da nabave robote. A tako je nastala organizacija Edukocka, ovaj, koju smo pokrenuli pre, pre dve godine, i, prvenstveno sa ciljem da se time bavi. Međutim onda smo opet naišli na neka ograničenja i neke uslove gde, opet ta priča kao, nismo deo Evropske Unije i ne možemo da imamo saradnju sa nekim distributerem koji je u Evropskoj, Evropskoj Uniji. Tako da, mi smo tu negde u tom ono, još uvek u tom nekom ono onom periodu, ispunjavamo, ovaj, delimičnu tu, tu svrhu, i takođe smo se malo i prilagodili ovaj tržištu, pa organizujemo i raznorazne neke druge edukacije i radionice, dosta radimo sa sa firmama, gde ovaj, držimo i neki Lego team building, Lego radionicu za decu zaposlenih, u sklopu Family Day događaja, i, ovaj, i tako nečega. Tako da, to, zapravo, ovaj, isto nešto što, što ovaj eto ono, bude, bude ovaj interesantno i za tu decu, makar to bio taj jedan jedini trenutak da se oni upoznaju, pa eto ako ih zainteresujemo, možda dođemo do tih do tih škola pa da učestvuju i na FLL-u i da, da upotpunimo ceo, ceo program.

KO SVE MOŽE DA OKUPI TIM

Ivan Minić: A za First Lego League, mora da bude škola?

Bogdan Drešević: Ne mora. Može bilo koja grupa ljudi može da se, mislim grupa ljudi ali može bilo koji pojedinac da, da sprema da sprema decu. A, mi smo imali iskustva gde su to roditelji koji su okupili decu, decu prijatelja ili gde su spremali, ovaj, ista neka neka odeljenja, i isto oni mogu da, ovaj, da spremaju. Tako da, svako ko je zainteresovan može da da se uključi. Ovaj, sećam se da ovaj jedan roditelj koji je spremao, ovaj, on je prve godine ušao, ušao u sve to, i posle je rekao ono, da mu to oduzima dosta vremena i da, da nije mogao više da, nije mogao da postigne. Imao je svoju, svoju firmu. Ovaj, koja nas je podržala ovaj, jedne jedne godine, ali posle nije mogao da da jednostavno to postigne. I ono što što je isto ono i stvarno, stvarno dobro jeste da mi ovaj organizaciju FLL-a i kroz, kroz udruženje, sve radimo volonterski i organizacija je neprofitna. I isto tako, mentori i profesori iz osnovnih i srednjih škola, oni, koriste neko svoje slobodno vreme, jer ovo nije deo, ovaj, deo nastave. Koriste svoje slobodno vreme za pripremu dece na, na program. I to je stvarno nešto što je, što se dosta, dosta ceni.

Ivan Minić: Divno, ali mora da se uzme u obzir da ako neko hoće da uđe u to, da je ipak neka vrsta žrtve.

Bogdan Drešević: Jeste, jeste. Pa, kao i sve. Na neki način.

Ivan Minić: Pa mislim, taj osećaj, eto mogu iz ličnog iskustva da kažem, taj osećaj kada vidiš da se to dešava, i kada vidiš lica te dece i kada vidiš reakcije, i kada vidiš šta su napravili na kraju dana pošto mogu ja sve to, sve ovo prvo mogu da apstrahujem. Ali inženjer u meni kad vidi šta je šta je to dete napravilo, i kako se to dete oseća kada vidi da nešto što je napravilo radi ili se pokreće ili radi ono što su planirali, to je, to je jedan neverovatan osećaj, i apsolutno je vredno, ali isto tako ono, nešto… to su ti one neke stvari koje u različitim fazama života su za različite ljude. Kad si mlad, potpuno je okej da se daš na taj neki način, kad, dođeš u neke godine kad moraš da biraš, možda treba da biraš prvo svoju porodicu i sve ostalo, pa onda opet kad malo kasnije, to zahteva malo manje hands on rada, možda treba da budeš taj ćale koji će da skupi troje, četvoro dece i da ih vodi, da l’ na kampovanje, da l’ na First Lego League ili na hakatone, nije važno, ali da da se sve to radi. Da prosto ono da neko ko možda trenutno nije u poziciji da nešto tako radi, polako… ako je to tema i ako je važno biće aktuelno i za par godina kad možda budete u poziciji. Svakako ima mnogo načina na koje ljudi mogu ovo da podrže. I svojim vremenom, i energijom i ako su u prilici sredstvima. Nebitno koji je iznos u pitanju to svakako pomogne ono, uvek dobro dođe i ketering i šta god da je potrebno, ovaj, može mnogo da doprinese celoj priči. Tako da, kome bude interesantno, imaće informacije gde može da se obrati i šta treba da radi. Dinamika je da i sada to sve kreće u septembru po planu.

Bogdan Drešević: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Tako da, sada počinje ciklus koji će trajati do do februara. Pa onda i dalje. Imajte to u vidu, pratite, slušajte, istražite linkove koje ćemo postaviti u opisu, jer ovo je još jedna od zaista sjajnih priča koje treba podržati jer mnoge firme su se usmerile ka deci koja su starija. Ka deci, ka studentima i tako dalje. Ako se ne zarazi sa šest, sedam, osam, devet godina, neće biti inženjer sa 20. Mlad inženjer. Retki su slučajevi.

Bogdan Drešević: Da, to je često ovaj što ovaj neke neke firme sad hajde, ovaj, kad nas odbiju za za sponzorstvo ili za donaciju navode kao jedan od tih razloga kao, kao nije im ciljna grupa. Kao nisu, nisu studenti koji potencijalno mogu da dođu da rade tu, u toj firmi. Ali u principu, ovaj, nekako najbitnija ciljna grupa, da, tako da… Neke, neke firme to ovaj ne prepoznaju, neke prepoznaju. Ovaj, zahvaljujući tim firmama mi možemo isto da, da funkcionišemo i tako se, tako se finansiramo. Ovaj, moram isto priznati da, da imamo podršku uglavnom i opština, jer ono, ovaj, kad mi organizujemo takmičenje, challenge takmičenje je uvek u nekom drugom gradu. Ovaj, bio je prvo Kragujevac, pa Jagodina, Šabac, Požarevac, sad smo opet u Kragujevcu. I pogotovo ima u tim, u tim manjim gradovima je nešto gde mi možemo da aktiviramo zajednicu. Dolazi dosta… da, dolazi dosta, dosta dece. Ovaj, i uglavnom se uključi i opština. I oni nas isto podrže na primer za, za ishranu za jer kod nas na primer evo sad nisam video na ovaj, na nekim drugim regionalnim takmičenjima gde sam gde sam bio deca uvek plaćaju, plaćaju obrok. Ovaj, ali mi svake godine finansiramo baš uz podršku ovaj opština i, i, ovaj, i kompanija.

Ivan Minić: Ima mnogo prostora i prilika, da ljudi pomognu, ako, ako im je interesantno. Ako misle da im to nije ciljna grupa, onda verovatno ne očekuju da će im firma funkcionisati još neko duže vreme. Jer ti klinci će u jednom trenutku, ovaj, biti studenti, početi da, da rade, a pravo da kažem, gledajući šta neki od njih rade, mogli bi komotno da prođu u raznim firmama kao juniori bez većih problema. Ne može možda da se napravi sve to što treba da prave u Scratch-u, ali naučiće i, i ovo ostalo što treba, i kad u Python uđu da da pišu, mene prilično fascinira šta, šta osmisle i naprave. Bogdane hvala ti puno. Keep up the good work. Ako ikako možemo da pomognemo uvek ćemo biti tu i da podelimo informaciju i da, i da uzmemo učešće, ovaj to je isto bilo i prethodnih godina. A vi šta znam, proširite dobar glas o svemu ovome o čemu smo pričali danas, pošaljite nekome ko bi možda sebe mogao da vidi u ovoj priči, bilo kao učesnik, bilo kao neka vrsta podrške. Inicijative ovakvog tipa funkcionišu na bazi entuzijazma, ali ništa ne može da funkcioniše večno samo na bazi entuzijazma. Ovaj, polako ali sigurno postajemo previše stari za to, i svaka vrsta pomoći i podrške je više nego dobrodošla, a videćete… kada to prvi put doživite… iako je svakodnevica prilično turobna i teška, to je jedan mali proces isceljenja, to je jedan mali proces koji vas napuni energijom za narednih par nedelja makara, a nekad i par meseci. Tako da pratite, slušajte pojačalo, a mi se vidimo ponovo naredne nedelje.