Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Andreja Žujković. Dečko, programer koji je prethodnih dvadesetak godina proveo u IT-u, ali koji to poslednjih desetak radi na malo drugačiji način od onoga na šta smo svi mi navikli. Neću vam odavati previše, to će biti u najavi same epizode kada ona krene, ali reći ću vam da priča počinje u jednom selu pored Kruševca, da kroz Kruševac i Beograd vodi do Južnoafričke Republike u kojoj je neko vreme živeo i vodio jedan zanimljiv posao, koji je kasnije preselio ovde. Ne znam nikog ko radi ono što on radi i potpuno mi je fascinantno bilo kada sam otkrio da ta vrsta posla postoji, koliko je zapravo značajna i koliko je kompleksna na jedan svoj način, a zapostavljena. Niša kojom se on bavi, u njoj ima samo dvadesetak firmi u svetu, a skoro svaki dan se u poslu srećemo sa proizvodima na kojima oni rade. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić:  Pre nekog vremena sedim ja sa jednim izuzetno lepim sredovečnim čovekom, mojim dragim prijateljem, a prijateljem i današnjeg gosta i on meni kaže u jednom trenutku, “Ti skupljaš te čudake.” Reko: “Jeste, skupljam, poznato je od ranije.” Kaže, “Imao si, sećam se da si jednom rekao da da Erceg programira u Excel-u.” Reko: “Jeste, Erceg programira u Excel-u.” “E, imam jednog što programira u PowerPoint-u.” I ja sad kažem “Dobro, pobogu…” A i dosta je blesav ovako, čovek ima neobičnu životnu priču, možda ne bi bilo loše da se upoznate. I ja kažem dobro, mislim… pogreši čovek. Ovaj, kažem dobro hajde da sednemo, sednemo mi, čovek meni objasni sve… Ja sam onako gledao zbunjen poluvremena i sa otvorenom vilicom. Ovaj, ali da, postoje ljudi koji, nije baš da programiraju u PowerPoint-u, ali programiraju za PowerPoint, da bi ljudi mogli da koriste PowerPoint. I tu se postoji cela jedna industrija proizvodnje PowerPointa na veliko. Koja je nama verovatno, većini vrlo nepoznata, jer kod nas je to nužno zlo koje koristimo na nekim prezentacijama, to se uvek pravi navrat nanos. Ili oni koji se bave baš to Keynote-ovima, prezentovanjem, oni to cickaju mesecima. Ali to je sve što se kaže zanatski, to je sve umetnost. A postoji industrija proizvodnje PowerPointa na veliko.

Andreja Žujković: Da.

Ivan Minić:  I tu ti imaš vrlo značajnu ulogu prethodnih godina. Pričaćemo o svemu tome, ali hajde za početak, da ovaj, pre nego što krenemo hronologiju i genezu bolesti i sve to, da ti kažeš ko ko si ti i čime se ti baviš svojim rečima. Jer ja ne bih znao da objasnim.

Andreja Žujković: Evo ovako. Ja sam Andreja. Ja sam bivši programer i sadašnji preduzetnik. 

Ivan Minić:  Usrećio si se.

Andreja Žujković: Usrećio sam se baš tako. Ono što se kaže sam sebi ovaj, da se usrećim…

Ivan Minić:  Jeste, u život.

Andreja Žujković: Baš to, baš to.

Ivan Minić:  A čime se baviš kao preduzetnik?

Andreja Žujković: Kao preduzetnik bavimo se pravljenjem alata za ovaj pomenuti PowerPoint. 

Ivan Minić:  Šta znači alata?

Andreja Žujković: To znači ono, add-inovi, integracije, servisi, aplikacije koji podržavaju rad ovih ljudi koji prave slajdove. 

Ivan Minić: U suštini jedna od od od velikih stvari jeste da kad ti to radiš na kilo i na stotine slajdova postoji vrlo velika šansa da se podvuče neka greška i materijalna u smislu sadržaja i da u dizajnu nešto promašiš i tako dalje. I većina tih alata pričaćemo šta tu sve ima i kako to sve može da funkcioniše, u suštini služi za to da ti pomogne da proveriš, iskontrolišeš, uporediš i tako dalje, jer te stvari sam PowerPoint ti ne daje kao alat. 

Andreja Žujković: Tako je, tako je, mislim to je ono što se zove productivity alati gde ti pomažeš čoveku da on bude efikasniji, da on manje greši, da onda kvalitetniji output i tako dalje. Ono možda vredi pomenuti na koji način ti ljudi rade, jer ono što si rekao industrijska proizvodnja slajdova, to je nešto što ja kad prvi put objašnjavam ljudima oni gledaju me belo baš sa otvorenom vilicom jer prvo malo ljudi zna da postoje ljudi koji celog života prave slajdove i to im je zanimanje, a još manje ljudi zna da postoje kompanije koje rade 24/7, u tri smene, 7 dana nedeljno i imaš ono open space sa 200, 300, 500 ljudi koji štancuju slajdove, pomeraju boksove. 

Ivan Minić: I u suštini kad pričamo o tome, to nije ona varijanta meni treba prezentacija za prekosutra pa ti ja pošaljem nego je to saradnja sa velikim firmama, velikim sistemima kojima trebaju stotine slajdova stalno raznih, koji to dobijaju u raznim formatima i oblicima i neko treba da im to i napravi ili organizuje, sredi, uredi, popravi i tako dalje, i to su uglavnom da kažemo B2B saradnje velikog obima.

Andreja Žujković: Jeste. Al pazi to je jedan deo marketa. Znači jedan deo marketa su ti industrijski proizvođači. I tu je vrlo unapred jasna slika. Oni snabdevaju uglavnom Big 4, konsultantske kuće, investicione banke, finansijske velike institucije i tako dalje. I tamo se zna, zna se brand book, zna se template, zna se sve i oni bukvalno to štancuju na veliko. I mi njima pomažemo tu da budu produktivniji, da ta taj output koji da gomila ljudi bude što bolji, što konzistentniji. Ali, ti imaš tu nekoliko segmenata, ti imaš takođe agencije koje rade samo pitch deck, samo keynote specifikacije. Imaš one koji su specijalizovani za startup pičeve kojima je storytelling bitnija stavka, kojima je ono istraživanje i priča koju će da ispričaju kroz tu prezentaciju bitnija stavka i ljudi kojima to treba idu tamo. E sad, nije da ni oni rade bez alata i njima treba nešto da se pomogne u drugom nekom domenu, drugi su problemi tu, ali ovi industrijalci su da kažem jedan deo jednačine dok ovi umetnici su na skroz drugom kraju. I nekoliko grupa između.

Ivan Minić:  To da, da, da, taj deo gde gde neko radi to ono vrlo posvećeno, detaljno, gde je svaka stvar bitna. To znam, to sam viđao i vrlo često ovaj firme same pripremaju sadržaj pa im onda dizajn studio to sredi ili zajedno rade jer oni znaju svoj biznis ali ne znaju kako da ga pičuju pa je to neki proces. Ali da kažem tu tu nije ta vrsta masovne proizvodnje, to je nešto što se ipak radi sa malo više mozga i posvećenosti i tako dalje. I tu naravno ima alata koji pomažu, ali ono što ja znam da postoji kao marketplace godinama unazad jesu template-i i jesu one oni alati za grafikone i slične stvari jer ono što imaš je vrlo rudimentarno u 90% slučajeva radi posao ali posebno ovima koji hoće nešto kompleksnije treba nešto više ili oni to znam da postoji isto kao tool-ovi samo su ih uglavnom koristili van pa ih samo ubacivali kao slike za crtanje ono organizacionih chartova i sličnih stvari što prosto mislim sa onim što onda imaš kao kao osnovne osnovne stvari možeš na nekom prostijem nivou, na nekoj maloj firmi, možeš da prikažeš takav org chart, na nečemu velikom i kompleksnom ne možeš i vrlo često to što možeš da prikažeš kao chart ne može da se prikaže na jednoj slici nego je to nekakav preview a onda se ide i zumira se ko porodično stablo za prethodnih 30 generacija. 

Andreja Žujković: Jeste.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić:  No. Dobro. Pričaćemo o tome kako si uopšte došao do tog, zašto se pobogu ne baviš nečim normalnim. Ovaj… pričaćemo o svemu ostalo, ali hajde da krenemo hronološki sa našim Smajliz pitanjem i sa tvojom ličnom pričom kako si ti uopšte stigao tu gde gde si bio i naše uvek prvo pitanje je šta si hteo da budeš kad porasteš.

Andreja Žujković: Šta sam hteo da budem. Hah. Sad, kad razmišljam na tu temu, ima ono šta sam ja pričao da želim da budem a ima ono šta sam radio. I tu je razlika. Ja sam želeo da budem vozač Formule 1. 

Ivan Minić:  Dobro. 

Andreja Žujković: I dan danas ja obožavam da vozim i ono vozim 27 godina već, prešao sam kilometre i kilometre na dva, na četiri točka i to mi je, to me drži. Ali, kad malo bolje pogledam, ja sam od klinca samo majstorisao. Ja sam uvek držao neki šrafciger u ruci.

Ivan Minić:  Znači hteo si da budeš radnik u garaži Formule 1. Koji povremeno vozi.

Andreja Žujković: E vidi, ima i toga, imao sam jedan taj period u životu kad sam ono budžio kola. Znaš, od 20. i neke do ove 30. godine, tada je bila ona popularna scena 402 metra, pa ovaj Beograd raznorazni autoklubovi i tako dalje. 

Ivan Minić:  I koji auto može u koji motor, šraf na šraf se…

Andreja Žujković: Jeste, jeste, jeste, i sve ono, doba mehaničkog tjuninga i početak mapiranja i ove svega toga. Znači ono, početak 2000-tih. I tu pričam s jednim prijateljem koji je imao mnogo bolji automobil od mene i ja mu kažem e imam taj i taj projekat, ne znam, tad sam sklapao Kalibru Turbo to mi je voja jedan od evo dana danas neprežaljenih automobila, i dve godine ja tu radim nešto, to se šrafi, to ovo to ono. I on me gleda i kaže: “Ja to nikad nisam radio.” Ja reko: čoveče kako, imao si M3-ku, imao si ovo, ono. Kaže: “Da. Ali postavi sebi jedno pitanje. Šta više voliš? Da voziš il’ da šrafiš?” Ja sad stavim ovako, ipak bih ja da vozim. Ali, šta je sad šta je suština? Sad sam shvatio, ja celog života nešto popravljam. Bukvalno, celog života nešto popravljam, to je na početku bio bajs, pa je bila mehanika, pa je bila elektronika, pa posle toga računari, pa sad organizacije, pa ljudi pa… Reko, čoveče bre moja životna misija je da majstorišem.

Ivan Minić:  Ko je jednom u životu popravljao ljude, on kad vidi pokvaren televizor on ga zagrli.

Andreja Žujković: E. Sve jasno.

Ivan Minić:  E, ali taj momenat koji opisuješ, ovaj… Jedan od omiljenih vozača i dan danas mi je mnogo teško kad ovaj, razmišljam o svemu šta se desilo i kako se desilo – Mihael Šumaher. Jedan od razloga zašto sam ja Šumija voleo, jeste zato što je bio drkadžija i na svoj način radio sve i niko normalan ne bi otišao iz onog Benettona u onaj Ferari, a s druge strane, niko ne bi onaj Ferari pretvorio u ovaj Ferari.

Andreja Žujković: Da.

Ivan Minić:  I to je meni fantastično. Ali najzanimljivija stvar je bila još ovaj, iz tih prvih njegovih dana… dobro, on je imao celu uvodnu karijeru sa kartingom, sa svim nižim tim formulama i sve to. Ali, taj momenat gde su to pričali ti ljudi koji su gostovali u prenosima i koje čije intervjue smo čitali, da on čovek taj automobil poznaje podjednako dobro kao svaki od mehaničara i on u svakom trenutku svakom od mehaničara daje bolju dijagnostiku nego što bi bilo ko drugi to može da uradi. Jer on dok vozi, zna svaku stvar i kao i nekad je to nešto što mu svi kažu da je lud i da je to nemoguće i onda se ispostavi da je tačno. To je taj nivo osećaja koji imaš. I ne mora, to nije uslov. Uopšte ne mora da bude tako, ti možeš samo da budeš neverovatan vozač. Možeš da znaš, ne znam, vuče mi zadnji kraj, to je nešto što osećaš u vožnji a ne znaš zašto je to i ne zanima te zašto je to. Tebe samo zanima da tu raketu sprovedeš koliko već krugova po stazi. Ali ima nešto kad znaš zašto se to dešava i kako to radi.

Andreja Žujković: E to je, to je ono, to je ono što je mene kopkalo. Ona filmska rečenica: “Oduvek sam mislio da u automobilu žive mali ljudi.” E, to je ta priča, samo što sam ja mislio da ono u televizoru žive mali ljudi i onda sam počeo da rasturam ovaj, električne uređaje i odatle je počelo ludilo. 

ODRASTANJE NA SELU I DEVEDESETE

Ivan Minić:  Kakvo ti je bilo okruženje, gde si odrastao? 

Andreja Žujković: Ja sam seosko dete. Ja sam prvih 18, 19 godina živeo na selu. I ono prošao kroz ono tradicionalno vaspitanje, obrazovanje, poljoprivreda, ovaj, fizički rad. 

Ivan Minić:  I tu uvek ima nešto da se popravlja i čačka. 

Andreja Žujković: I tu obavezno ima nešto da se popravlja i čačka, baš to. Eto to, ovaj, za šta god da se uhvatiš još ako ti izraziš želju da želiš, uh, pa to je podsticaj maksimalan. Mislim ako ti kažem da evo ti ja ja ne živim više uh u Kruševcu još od 2000. godine. Ja dan danas kad odem kod roditelja mene sačeka pet stvari po kući koje bi trebalo popraviti.

Ivan Minić:  Nekad, eventualno. Kad dođu na red.

Andreja Žujković: Kad dođu na red nije nije hitno “Hajde pošto si već tu aj molim te” znaš… Ja sam ja prvo sam se nešto raspravljao s njima ranije “Ljudi, kako možete da živite, ne znam, ne radi vam svetlo u kupatilu… Nije bitno, sačekaćemo mi kad ti dođeš” znaš. Tako važi. Dobro, okej.

Ivan Minić:  I ovaj, kako ti je bilo to odrastanje? Kako ti je bilo okruženje? Mislim, preko si vuklo te to, sve, a hvala bogu tu uvek ima nešto da se popravlja. Ali da kažemo to, tokom škole i svega, je l’ bilo nekih stvari koje su ti bile posebno interesantne? 

Andreja Žujković: Znaš kako, uh, odrastanje devedesete. Znači, sve smo radili preko štapa i kanapa. Sve smo ovaj nešto budžili. Niko nije imao para da uh da kupi nešto novo ili ako dobije neko to je ono vau, vau. I to je ne znam, to je isto bilo podsticajno okruženje, sad kad uh kad pogledam jer jednostavno nisi imao da kupiš, pod broj jedan finansijski, pod broj dva retko su se i nalazile stvari, mislim iz uh iz doba elektronike, iz oblasti elektronike, to je ono uh u maloj sredini pogotovo. A ovaj, i onda si bio osuđen da juriš neke časopise, izdanja Info, niš, gledaš neke šeme od pre 20 godina, šta bi ovde moglo da se iseče, šta bi ovde moglo da se stavi, hajmo od ovoga da pravimo neki pojačavač, hajmo ovaj da, da, da pravimo neku radio stanicu, ovaj, nešto i to je uh, sad kad pogledam ja sam u to vreme uživao da ono, crtam ploče, lemim žice, ovaj, sve to, to mi je, to sam mislio tada da ću moći da radim ceo život.

Ivan Minić:  A ovaj, je l’ bilo tu još nekog od koga si mogao da učiš, od koga s kim si mogao da se posavetuješ ili si baš ono bio prepušten tome šta možeš ti da nađeš i kako se snađeš?

Andreja Žujković: Dobro, nisam ja to radio sam. Ja sam ono ciljano upisao elektrotehničku školu, tu sam imao ekipu drugara koji su se interesovali za iste stvari i tu smo imali par nastavnika koji su bili entuzijasti po tom pitanju i koga možeš da pitaš šta god želiš i koji hoće da ti da resurse, koji hoće da ti odgovori na pitanja i meni je to bilo sasvim dovoljno. Ja sam se zadovoljavao time da mi popravimo neki stari gramofon, da ja uzmem neki magnetofon od ranije i da mu ne znam, promenimo namenu. Da na njemu može da se snima nešto drugo. Ovaj, u to vreme, kao i većina klinaca u srednjoj školi barem iz tog nekog mog uh šireg okruženja, to su bile svirke, bendovi i onda treba ti pojačalo, treba ti pedala, treba ti zvučnik, kutija, ovo ono. I to su to su bila dva neka stuba koja su hranila jedan drugog.

ELEKTRONSKI FAKULTET I LEKCIJA O DISCIPLINI

Ivan Minić:  A, tokom srednje škole kad je trebalo da se smisliš i odlučiš šta i kako dalje? Bilo da je to posao, posao ili je to sad opet neko studiranje dalje i to sve, šta si razmišljao, kako si razmišljao? Šta su bile okolnosti, šta šta si mogao da očekuješ?

Andreja Žujković: Za mene tad nije bilo dvoumljenja. Elektronika, elektronika, bavimo se time, želim da radim to. I onda je bilo samo pitanje jel se spremamo za elektronski faks u Nišu ili se spremamo za ETF. I ja sam se spremao i za jedno i za drugo, i na kraju je prevagnuo elektronski fakultet, i ono, otišao tamo. Bio tamo, fejlovao tamo. Ovaj… Tako da za mene u tom trenutku nije bilo dileme. Stvarno. 

Ivan Minić:  Znači Elektronski.

Andreja Žujković: Elektronski, baš tako.

Ivan Minić:  Ovaj, i uh sa kojom idejom, sa kojim usmerenjem? Šta si prosto razmišljao i šta mislim kažeš da si da si fejlovao, ovaj… to je jedan od najtežih fakulteta u zemlji, bio i tad i danas je jako težak i jedan i drugi, Elektrotehnički fakultet su izuzetno teški. Imaju možda na različitim mestima nagazne mine ali ne znam, elektronika jedan, elektronika dva na u Nišu je uh, ko to, ko to prođe stvarno grehota da ne diplomira. Mislim stvarno je smešno i glupo ako to preživiš to je kao da si preživeo Prvi i Drugi svetski rat pakao. Znaš, ne moraš baš da se sapleteš ispred kuće posle toga. Ali jeste, Niš je bio… jedan i i zbog elektronske industrije koja je OK u u svojim problemima bila od 90ih, ali i taj fakultet i to okruženje i taj grad je bio rasadnik fantastičnih ljudi u toj oblasti i gomile malih firmi koje su se izrodile iz EI i iz samog fakulteta, gomila nekih tu ludaka koji su bili priča, mislim pričali su ovde ovaj, moji prethodni gosti recimo gospodin Kecman… o tom prekom… Pa, ovaj pozdravljamo… šta je sve tamo bilo i šta se sve tamo radilo. I u tom smislu jeste bilo vrlo stimulativno i sve to. Ali… Je teško. Teško teško.

Andreja Žujković: Jeste, jeste. Ono što sam ja shvatio tamo posle neke dve i po godine, uh jeste da fakultete ne završavaju pametni nego uporni i disciplinovani. I to je bio početak mog fejla tamo. Zašto? Ja sam u srednjoj školi prošao ozbiljno jak dril. Toga nisam bio svestan. Mi smo imali neverovatne nastavnike tu koji su nas bičevali strašno. Gde je 35 učenika, konstantno 32 keca. 32 nedovoljna, trojica su ono koji koji znaju nešto. Ja te trojice…

Ivan Minić:  Ta trojica su prvi na republičkom.

Andreja Žujković: E, baš to, baš to! Ovaj, i iako ja tu sam bio iza njih, nisam bio u toj trojici, možda sam bio šesti ovaj, sedmi, tako nešto. Ja odem, prođem prijemni ovako, upišem, prođem prvu godinu bez mnogo znojenja. Znači gledam ljude koji su došli iz gimnazije, koji se muče sa OET-om, sa ovim, sa onim, i tako dalje. Ja sam to raščistio bez mnogo problema. OK, pomučio sam se bio malo sa ovaj pismenim ispitima, iz matematičke analize, diskretnih struktura i tako dalje, što, ja sam praktičar bio. Ja želim da vidim brojeve, zadatak i sve to. Ja tebi da pričam i izvodim teoremu i tako dalje to mi, to mi je bilo jako strano, jako naporno. I ja sam prvu godinu prešao maltene lagano, i kao “ljudi, šta vi pričate, ovo uopšte nije toliko strašno.” E… he… he… Onda dolazi druga godina. Onda dolazi čuvena elektronika 1 i još ovaj dosta sličnih takvih predmeta. Tu nekako, ovaj, ne nekako plivam al’ više davim se nego što plivam. Onda dolazi treća godina, ja vidim da ja tu obnavljam drugu, pa vidim još neke stvari koje dolaze iz treće i tako dalje. I ja posle neke tri godine tu podvlačim crtu i kažem vidi. Možda bi mogao ja ovo da izguram, al trebaće mi… za još jedno 6 godina. Da li je to vredno? I tu stvarno, stvarno sam bio obeshrabren. Ono što sam kasnije shvatio jeste da sam ja bio maksimalno nedisciplinovan. Da sam ja bio maksimalno lenj. I iz današnje perspektive mi je jako žao što to nisam izgurao. Okej, ja sam posle ovo otišao drugim putem ali iz iz neke sadašnje perspektive jako mi je žao što ja nisam bio dovoljno disciplinovan da to tamo izguram. Jer ono što znam sad jeste, fakultet tebi ne daje toliko znanja koje ćeš ti da upotrebljavaš u radu posle. On te nauči kako da učiš i kako da budeš radan, disciplinovan i ovaj predan onome… kako da primiš nova znanja. 

Ivan Minić:  I ne možemo da ignorišemo to da ta neka baza koju dobiješ jeste važna.

Andreja Žujković: Apsolutno. 

Ivan Minić:  Znači, mnogo je teško postaviti uh bazu bez toga da te neko natera da učiš stvari koje nećeš. Jer ti kad učiš samo ono što ti treba, to je super osim ako treba da radiš nešto gde ti trebaju fundamentalna znanja. Znači ako je tvoj posao, evo sad ću ja da lupam i pravim paralelu koja nema smisla al nema veze. Ako si ti ono stomatolog i samo skidaš kamenac, brate, ne moraš da znaš ništa. Nije bitno ono, možeš da naučiš čoveka za mesec dana kako se skida kamenac i on će skinuti kamenac, ne treba ni da bude stomatolog za to. Ali ako treba bilo šta kompleksnije da rešiš a nisi naučio osnove ti ne znaš odakle da kreneš. Odnosno, ako treba sad da učiš osnove da bi učio nadgradnju, to je pakao. 

Andreja Žujković: To je, to je težak pakao i ja sam taj deo toga prošao posle kad sam počeo da radim. I onda mi je bilo jasno ovaj, zašto neke stvari su trebale da se uče. 

Ivan Minić:  Ti si imao jednu vrlo nezgodnu situaciju, ona se desila i nekim mojim drugarima. Ovaj, neki su je prevazišli, većina nije. A to je da iz dobrih, jako dobrih, ozbiljnih škola, kao što je bila Matematička gimnazija i dalje, kao što su bile neke tehničke škole, ti kada dođeš, upravo to, na prvoj godini, ti prolaziš i dalje mahom stvari koje si ti već učio ili makar dotakao ako te je interesovalo. Možda nisi učio.

Andreja Žujković: Tako je.

Ivan Minić:  Nisu svi prošli to na taj način ali morao si da ih zagrebeš ako si se bavio time, ako ti je bilo interesantno. I ti dolaziš sa jednim načinom rada. Na prvoj godini ti taj način rada prođe perfektno. I sad do druge godine treba da promeniš način rada, to ti niko ne kaže, naravno, i tebi nije jasno zašto ne prolazi sve ono što je do tog trenutka radilo jer, ako ćemo iskreno, bilo bi fer da prolazi. Zato što do tog trenutka tvoje shvatanje znanja je, bio si dobar đak i sve ostalo, zato što si vodio računa o šta se priča na času. I ti reprodukuješ to i ako pamtiš dobro, a ja sam pamtio ko slon hvala bogu, ti ne moraš da učiš ništa. Ne moraš. Jednostavno na tebi je samo da svojim rečima reprodukuješ ono što si čuo. Još ako umeš da to ispričaš… Mislim, ako umeš da… Onda to zvuči sto puta bolje nego što zvuči original i svi se zaljube u to kad slušaju i to, to je super. Dobro. I ti si shvatio da to neće da, neće da bude.

SVET KOMPJUTERA I PRELAZAK NA RAČUNARSTVO

Andreja Žujković: Ja sam shvatio to neće da bude i onda sam rešio da se rastanem s time. Ali poslednju godinu dana pre toga ja ulazim u jedan porok koji se zove igranje igrica. Koji se zove Warcraft 3. Unreal Tournament i tako dalje, tako dalje.

Ivan Minić:  Znači, pogrešio čovek.

Andreja Žujković: Pogrešio čovek, šta ćeš. I onda znaš onda smo danima i noćima igrali to i onda sam se ja vratio kući i nastavio to isto. I u jednom momentu dolazi moj otac, koji čovek je ono iz ekonomske struke, koji nema veze sa time, koji mi je inače by the way pre nego što sam upisao faks, na zadnjoj godini srednje nudio kaže aj da ti kupimo računar, evo svi ljudi to imaju, ono. Kažem mani me. Mani me toga molim te, znači ne nemoj ovaj, hvala ti, razumem ideju ovaj ali nisam ti ja za to. “Jeste, da popravljam još jedno!” (smeje se) E, e, e baš to. I uh, dolazi on kod mene jednog dana i baca mi na na sto Svet kompjutera. Otkud tebi ovo? Znaš kao kreni tamo stranu 24 i vidi šta tamo piše. Okrenem, pogledam i piše, “CET otvara prvi fakultet za uh za računarstvo, softversko inženjerstvo” i tako dalje i tako dalje. Kaže: “Jel tebe to interesuje?” Reko, vidi, ovo izgleda dobro na papiru. Ali slušaj, meni se tu, hajde da ja vidim… Ja sam ga samo zamolio da me stavi na autobus. “Vidi, pošto nemam para, stavi me na autobus…” Vidim Beograd, pogledam o čemu se radi. Stvarno? Kaže: “Sedi na autobus, idi pogledaj u čemu se radi, ako ti se svidi…” Okej, odem ja puknem iz Mihajlovu, popričam tamo sa uh sa ljudima. Tad još to nije bilo otvoreno, znaš oni su tek to promovisali. Popričao ja sa tu sa vlasnikom, sa dekanom, sa ovaj još nekoliko ljudi i meni je ono izgledalo kao vau priča. I ja dolazim kući i kažem “Vidi ono je fenomenalno, ali ima jednu manu. Koju, reko? Košta. Ozbiljno.” E to nije tvoj problem. Tvoj… čoveče to nije tvoj problem ako ti se sviđa idi ovaj radimo to. Dobro. Ja tu upišem, u prvoj generaciji. Od druge godine već sam bio njihov stipendista, od treće godine već sam radio u industriji. Tako da tamo sam se pronašao ono ful fulova što se kaže, jer oni su tada napravili nešto što je zaista manjkalo na svim državnim fakultetima. Mislim pazi, ja sam na Elektronskom učio Fortran 77.

Ivan Minić:  E ima nešto, ima kao bolje, kobol.

Andreja Žujković: Kobol, jeste. Pisali smo ga na papiru. Pisali smo ga na papiru… Posle C se radio na na drugoj godini, pa je tu uh tu je ovaj, bože sećam se neka kao računarska laboratorija ulaziš tamo crno-beli ekran 10 inča. Ei Niš! Ti kad ga uključiš vidiš koski onom drugom tamo i u drugoj učionici uh ovaj, koja je to uh tehnologija bila. Ali recimo tu se radi o C i tu si jedino nešto mogao da dotakneš računara, kasnije godine na RTI smeru su radili ozbiljnije stvari al trebalo je doći dotle. Ovde od prvog dana je bio akcenat na tome rade se upotrebljive stvari, rade se praktične stvari. Okej, mi imamo jako dobru osnovu teoretsku iz computer science-a ali nećemo da širimo priču mnogo izvan computer science-a. I oni su tu na početku doveli fantastičnu ekipu koja je došla. ETF, FTN, Matematička gimnazija, Matematički fakultet… Gde su bila ona imena: Ljuba Protić, pokojni Neđa Bokan iz iz Matematičkog fakulteta, ljudi iz uh sa FTN-a i tako dalje… 

Ivan Minić: brutalna ekipa profesora. Plus oni godinama imaju svoje demonstratore za sve testove koji su tada bili koji… što je tada bio baš ozbiljan big deal. I ja danas kad kažeš “dobio sam uradio sam licencirao sam se za ovo za Cisco, za ovo,” to sad više… mislim da se to ne posmatra na taj način, možda grešim. Znači nisam dovoljno u tome više ali tada je to bio big deal, tada je to stvarno značilo garantovalo ti brate priliku posao i sve. I oni su to godinama radili pre nego što su napravili fakultet. 

Andreja Žujković: Tako je, da. Tako je, tako je. Oni su uh zbog uspeha sa time i uzeli da prave fakultet. Tako je. Tako da meni je to leglo ko budali šamar i ja sam se naložio na to i onda sam tu i stvarno bio dobar i radio sam ono, sediš kući pišeš kod svaku noć ovaj, i ne možeš da se rastaviš od monitora jer, jer te vuče. 

Ivan Minić:  Znači našao si se u tome.

Andreja Žujković: Našao sam se u tome, baš.

PRVI POSLOVI I BANKARSKI SOFTVER

Ivan Minić:  A, kaži mi kako je izgledao taj put tog prvog posla, u struci, prvog posla koji je to što ti treba.

Andreja Žujković: Pa ono, prvo sam se zaposlio u nekoj firmi to ona ne postoji davno davno, mislim zove, Pexim.

Ivan Minić:  Perbit? 

Andreja Žujković: Perbit. To je neki nemački ogranak firme, radili su HR softver, kadrovska evidencija, godišnji odmori, obračun plata, i tako dalje i tako dalje. Da da da, i oni su tad, oni su tad krenuli da prave web varijantu toga i to na na Microsoft platformi, pričamo o .NET framework 1.1 i ovaj, i to vreme. I tu smo radili ja i još jedan lik koji je znao otprilike koliko i ja. Znači, dva juniora su zatvorena u sobu i izvolte dečaci to radite.

Ivan Minić:  Ajd snađite se. 

Andreja Žujković: Snađite se vi ovaj, super, i tu sam video neke onako jako interesantne prakse. Gde uh sećam se jedan od kupaca tog softvera je bio NBS, koji je to dobio iz, uh, o bože, iz donacije. 

Ivan Minić:  Donacije NGO i tako dalje… 

Andreja Žujković: Znači, donacija NGO i tako dalje, mislim da to je bila 2000. šesta godina tako nešto. I uh inače u to vreme Narodna banka imala fantastičan IT. Oni su birali kadrove sa matematičkog fakulteta, imali su fantastičan IT, i mi odlazimo tamo, radi se demonstracija tog softvera, a to izgleda tako što vlasnik firme na sastanku, tu je ne znam vice guverner, ovaj, onaj, neka neka delegacija ne znam kog sve ljudi, i nas dvojica koji sedimo u uglu sale, sa laptopom i ovaj mi pripremamo te primere, stored procedure, uh uh peglamo podatke i tako dalje, u realnom vremenu. (smeju se) Da ne ono “needless to say”, nisam se mnogo zadržao tu. Ovaj, posle toga, posle toga, zaposlim se u Pexim-u. 

Ivan Minić:  Sadašnja Asecco, tadašnji Pexim. 

Andreja Žujković: Sadašnji Asecco, tadašnji Pexim. I tu mi je tu mi je jedno od mesta gde sam stvarno fantastične stvari naučio. Tu mi je bio šef uh Borko Novaković, sad je uh već dugo godina faca u Microsoft-u, i on je čovek koji je mene naučio ono što se danas zovu SOLID principi, znaš ono, programiranje kako to treba da se radi. Ali to je te komedija bila jer to je bilo još vreme pre Stack Overflow-a. Tako da ti si probleme morao da rešavaš sam kako znaš, da kupuješ one debele knjige, ono Java za početnike u 2.500 strana, jedno ja imam kući ovaj i dalje punu vitrinu toga. I uh, ono što sam zapamtio iz tog perioda jeste u Pexim-u je imao neku kancelariju kod CD delčeva tamo i imala je soba bez prozora. Koja se zvala pušionica. Tu su išli ljudi je l’ te na cigaru. I uh ako ćeš nekog da nađeš mora da ga nađeš tamo. E, moj šef je uh pušač, ja nisam bio, i onda čim ga nema a meni treba, jer sam zaglavio negde, ja odem otvaram uh vrata sobe koja, vidiš samo dim, ni ništa više, i borko “Jesi tu, jesi tu, brate jesam molim te kaži mi šta to to to i to”, on meni kaže u dve rečenice “Hvala lepo, idem ja trčim da” ponovo i tako u krug. Tu su, tu su bile ono ovaj jako dobre varijante, tu smo recimo uh, tu je bila ekipa koja je radila tada uh BI Data Warehouse rešenja, tada je SQL Server uh 2005 izašao prvi put sa onim Data Warehouse integration servisima OLAP kocke i tako dalje. Tu niko ovde živ nije, nije radio, mi smo to pravili. I ono što iz današnje perspektive mogu samo da čestitam tim ljudima koliko su oni bili hrabri mislim, na onom menadžment firmi, mi, kao ekipa smo svi bili ono 20, 25, 6 godina. Ni-niko, niko stariji sve možda Borko je još jednog menadžera tu, niko stariji. Oni su imali toliko poverenja u nas i u naš rad, da su nas slali na implementaciju ozbiljnih projekata. Baš baš. Mislim, to ono sećam se uh, šalje nas firma u Bejrut. Neka libanska banka naručila tamo, ono… Lepo, stvarno. I uh, dogovoreno sve idemo ja i, ja i drugar u jednoj turi treba da se krene u ponedeljak i u petak nas gazda firme zove i kaže “Momci imam uh malo teške vesti. Šta je bilo?” Kaže “u Libanu je ubijen ministar unutrašnjih poslova, zavedeno je vanredno stanje.” Mi smo zvali ambasadu. Oni kažu da ono uz mala ograničenja nije to toliko strašno, ali ja sam došao vas da pitam jer ste vi za da idete ili niste. Ako niste, razumem, nema problema, sačekaćemo, odložićemo, ali hteo sam da vas pitam. Mi se pogledamo ono, kao dve budale kažu “Što da idemo naravno, idemo čuj pobogu. Treba probati falafele.” Da! Tako da tu, tu je stvarno bilo, bilo momenata to mi je, to mi je period u to u programerskoj karijeri gde sam tehnički naučio najviše. 

Ivan Minić:  Pa, znaš šta… velika stvar je kad ti dođeš kao mlad čovek u sistem koji radi ozbiljne i važne stvari. I okej jeste malo pritisak i jeste na početku sigurno impostor i sve, je bi ga, jer ti znaš da tebi tu nije mesto sada. I znaš da, da ćeš ti da zaradiš svoje mesto tu, ali ne znaš koliko ti treba vremena, da l’ ti treba dva meseca ili pet godina. Na dva, tri, pet meseci si možda spreman, na pet godina nisi u tom trenutku spreman da se obavežeš nikome ni za šta. Ali, to je zapravo jedini način da stvarno naučiš kako nešto radi jer posebno danas ajde to u ovo naše vreme pre 20 i kusur godina, nisi ti mogao ni da ga napraviš da radi a da ne znaš ništa. Tako je. Da radi efikasno to, da ne pričamo o tome, to je sad već matematika za sebe, ali samo i da radi je bio pakao. Sada možeš da ga napraviš da radi, tako što napišeš jednu rečenicu u chatbox, i on napravi da radi, ne dao bog da neko pogleda kako radi, jer ja sam pre neki dan pročitao specifikaciju koju sam zamolio veštačku inteligenciju da napiše, ja sam joj diktirao šta bih ja voleo i on je to iskonstruisao u specifikaciju. I kao, super je on to napisao specifikaciju, osim što dve najvažnije stvari radi četiri puta komplikovanije nego što bi trebalo. Pa kao što ovako? Pa ja mislim da je to bolje… Nije bolje matori veruj mi znači, ono, i onda prepravimo i bude ok. Ali, da sam ga samo pustio. Neki softverčić koji treba da uzme sliku i da radi neke stvari sa njom. Znači, potrošio bi 20 puta više resursa nego što treba. Jer, ali, ovo je, ne, ne veruj mi ne treba, znači prosta je stvar, veruj mi da ne treba. Uh, hoću da kažem taj trenutak kad ti zapravo radiš na nečemu gde je važno da to radi. Gde stvarno postoje bre nekakvi stakeholderi koji su bitni… Ne radi ne, ne mogu ljudi da puste pare. Ne mogu ljudi da podignu pare. Ne radi banka, ne može da ne radi. I ako ne radi, mora da se reši u pola sata. To te, brate, nauči i očeliči bolje nego bilo šta drugo. 

Andreja Žujković: To te očeliči ozbiljno, jer recimo ta naša ekipa je sa Peksimom tad prošla gostovanje po skoro svim bankama u zemlji i regionu. I ti sediš. Tad je bio neki, ja mislim, Teza imala neki data centar onda u Srbijašumama ili u Crvenkapi, ili tako nešto. Mi smo sedeli tamo, radili. I sad, ti zabodeš neki malo teži upit i ono kao, u redu, otići ću ja da skuvam sebi kafu dok se to završi. U roku od tri minuta zvone telefoni na celom spratu. Šta je bilo, tajmautuju transakcije na šalterima. Idi nađi budalu koja je to stisla. Tako da prođeš takve drilove. Imao sam i ja svoju nesreću gde sam isto u toj banci pobrisao nekih 150 miliona transakcija u jednom momentu. Al’ hvala bogu imali su uh veoma dobrog veoma sposobnog DB admina pa me čovek spasio.

Ivan Minić:  Dešava se…

Andreja Žujković: Dešava se, šta ćeš…

TEREN, MAKEDONIJA I SAGOREVANJE

Ivan Minić:  Dobro, ono što jeste bio core toga što ste radili jesu bili bankarski softveri, softveri za finansijske institucije, stvari koje su zahtevne koje moraju da rade brzo, efikasno. Pre svega moraju da rade tačno, nema grešaka u zaokruživanju jer od grešaka zaokruživanja bude veliki problem posle. Znači, sve te neke stvari koje, koje zahtevaju da ti postaneš ozbiljan inženjer. I šta s tim onda?

Andreja Žujković: Pa uh u nekom trenutku, ja se umorim od tog terenskog rada jer u nekom trenutku firma je pogodila, ja mislim pošto tada implementacija jednog tog softvera je trajala 10 do 14 meseci. Dođe ekipa na teren i radi jednu banku. I u tom trenutku to je ja mislim bila ona ekspanzija kada je Peksim prelazio u Aseko, kad su iz ekipe od 80 ljudi došli na 400 u roku od pola godine i posle prodali firmu. Oni su pogodili nekih šest, ako se sećam, paralelnih projekata…

Ivan Minić:  Paralelno. Nije ni mnogo.

Andreja Žujković: Ovaj, u Makedoniji, i poslali nas da to radimo.

Ivan Minić:  Dobro.

Andreja Žujković: I naravno, platili su debelo dnevnice i sve to, al čemu to, mi smo bukvalno spavali po tim kancelarijama, radili 12 sati. Nikom nije bilo teško. Kažem ti, baš mlađi, mlađi, još dobra ekipa bila. Tu smo se mi tamo lepo organizovali, ovde je banka, tamo iza ćoška je kafana. Mi smo u banci do osam, devet…

Ivan Minić:  A u Makedoniji…

Andreja Žujković: A naravno, naravno.

Ivan Minić:  Da se razumemo, tačno.

Andreja Žujković: U Makedoniji nema loše kafane.

Ivan Minić:  Nema, nema.

Andreja Žujković: Jednostavno, jednostavno…

Ivan Minić:  E, ali znaš, mislim da je i važna stavka što kao, OK, mlad si, lud si, sve u redu, imaš dobru ekipu, al bre znaš da radiš nešto što je važno. Da. Znači nije ja brate došli smo da radimo nešto to neće posle niko ni da koristi i mi se pravimo da radimo da bi se opravdalo nešto, a ne brate, ti znaš da će to ljudi da koriste i glupo zvuči, ali da će to ljudima da promeni život. Jer taj trenutak gde ono, otprilike je to taj trenutak, kada sve banke uvode e-banking koji zapravo radi. I pre toga je možda postojalo nešto al to ne daj bože nikom. Ali ovo je nešto što zapravo radi i za fizička lica i za firme i za sve. Brate, to menja ljudima fundamentalno život. Za početak, ne moraš više za svaku stvar da ideš u banku. Nego većinu toga možeš da rešiš u kancelariji. Zamisli sad na 50 stepeni treba četiri puta danas u toku dana da odeš u banku i čekaš red. Pa treći put se obesiš brate u redu.

Andreja Žujković: Ali ta ekipa je, ja danas kad pogledam to ono ko na sastavi i tu stvarno svakom čast. Da, znali su nešto, znali su itekako. I svakog od nas je bilo sramota da otaljava posao. Baš. I mi smo to stvarno radili super. Ali opet kažem, zbog tog vođenja projekta koje je bilo kako je bilo i tog komitmenta koji ko zna ko preuzeo u to vreme, mi smo, ja sam dolazio kući ko iz vojske. Jednom u tri meseca, na vikend. I sećam se tada devojka, kasnije supruga, i ona meni kaže, ti radiš i noću. Molim? Kaže, ti noću puniš tabele, pišeš funkcije i tako dalje, ajde reko ajde molim te nemoj da preteruješ. Uzme telefon i snimi me. Kaže evo. Uuu, preterali smo. 

Ivan Minić: Dobar, dobar. Znači ja u stvari ne treba da ustajem od stola. 

Andreja Žujković: Preterali smo. I onda ja onda ja kažem, OK, ne, ne, ne, ovaj nije ovo više za mene, to jest ne želim više da živim na ovaj način, mani pare, mani ovaj sve to, i onda odem zaposlim se u banku. Zašto? Da se odmorim brate. Veruj mi, to mi je bila prva motivacija. I tu se zaposlim u Findomestic banku. I tu je isto bila veoma dobra ekipa, to je vodio Duško Marković, čovek koji je ono direktor funkcioner iz doba socijalizma. I kod njega je sve bilo organizovano po P. S.-u. I kod njega sam ozbiljno video po prvi put šta znači pozitivna motivacija, a ne bičevanje naroda. S njima nisam… mislim, nisam se tu nešto mnogo zadržao jer…

Ivan Minić:  Iskreno rečeno prvih par meseci je trebalo samo da se odmoriš.

Andreja Žujković: Video sam da je tempo rada, kada radiš in-house i kad radiš za klijenta, nije ni izbliza isti. Mi smo tu imali rokove interne. Kad može? Može za tri nedelje. Može za tri nedelje, a ja ga ne uradim za tri nedelje, dođe ovaj ta žena koja je tražila tu funkcionalnost, je l’ gotovo? Nije gotovo. Kad će da bude? Pa može još za dve? Može još za dve. Znaš ono, nemaš hard deadline, nemaš pritisak, nemaš ništa. I onda čovek se opusti onako ovaj baš, baš fino. Nema pritiska, al nema ni izazova.

Ivan Minić:  I ne napreduješ.

ORION TELEKOM I SASTANCI ISPRED TRAFIKE

Andreja Žujković: I ne napreduješ, mislim nema ovaj, nema tu šta. Onda promenim malo industriju i odem u telekomunikacije. Tu zajedno sa nekim ljudima koje sam znao iz iz doba Peksima, odemo u Orion Telekom. Tadašnji. Tamo se pravila ekipa koja je trebala da uradi overhaul tog njihovog internog softvera koji je tad postojao još iz doba Sezam Pro-a…

Ivan Minić:  Da, oni su, Orion je u stvari nastao kao merger nekoliko provajdera, Neobee i svašta nešto i svi su oni bili dobri al svako koristio svoja rešenja i to.

Andreja Žujković: Tako je, tako je. I glavna okosnica tog rešenja, sećam se, bio je neki CRM iz iz Sezam Pro-a i to je sve trebalo zameniti. I mi smo dovedeni kao ekipa stručnjaka koja će to da sedne i da uradi. I sad, tu je bilo ozbiljnog razmimoilaženja, između onoga šta menadžment vidi da treba da se uradi i šta mi vidimo da treba da se uradi. To ti je kao svako renoviranje stana. Gde god zakopaš, ispadne ti još jedan dodatan posao. Oni su u to vreme ja mislim širili se, uvodili IPTV, uvodili VoIP i tako dalje, su bile nove servisne linije sa svojim softverima koje je trebalo integrisati sa svim tim stvarima i to je širilo posao oho-ho. A originalni dogovor je bio da se to zameni za godinu dana, angažujemo ekipu stručnjaka koja će to da uradi i to je to, o ovome, time završavamo posao. Mi smo radili dve godine. Nismo uradili ni trećinu tog posla jer kažem, to se samo horizontalno širilo dalje, i onda je došlo do ozbiljnog nekog nerazumevanja između vođstva tehničke ekipe i generalnog menadžmenta tu. I na kraju, na kraju, to je ono, rasformirao se tim, otišli smo, oni su to posle rešili na neki drugi način. Ali recimo, tu sam upoznao drugog čoveka koji je imao najveći uticaj na moju programersku karijeru, Bora Kovač, koji nam je bio tad development menadžer, i koji je recimo zbog nas trpeo ozbiljne kritike glavnog menadžmenta. Zašto? Zato što je on timski sastanak držao ispred trafike. Čovek koji je držao do toga – uradite šta se dogovorimo, nije bitno koliko vremena treba, sve ostalo je nebitno. Ako ti uspeš da uradiš posao za dva sata, idi brate kući, ja nemam ništa protiv. E, i pošto je tad firma bila mislim 63. blok, ovaj koliko se sećam, mi smo imali timski sastanak, ono retrospektiva nedelje, petak u 3 popodne. Do 4 je radno vreme, mi u 3 izađemo iz firme, odemo 100 metara levo od trafike, sedneš, uzmeš pivo, otvoriš, i mi vodimo sastanak. To je priča o tome šta se radilo u toku nedelje, funkcionalan sastanak, ali tamo. Jao majko. On je, on je išao na ribanje jednom mesečno što se toga tiče, šta ti radiš tamo, na šta to liči, ovaj, kakvu ti sliku ovaj pružaš o firmi, ovo ono, ovo ono, al on je to uredno branio i rezultati su bili iza njega i kao… 

Ivan Minić: Vidi, i ja se slažem sa tim da je suština da, ono, odrasli ljudi se međusobno dogovaraju i ne treba im neki preterani menadžment. Odrasli i odgovorni ljudi. I da u toj varijanti je samo stvar toga kako se oni organizuju i tu mogu da dobiju neku vrstu podrške, smernice i slično, naravno posao može da se redistribuira i sve to, ali ako ja tebi moram da organizujem vreme, onda tvoje vreme ne može da se plati onoliko koliko može da se naplati vreme čoveka koji je u stanju da se sam organizuje. Ne da bude prepušten sam sebi, nego da se sam organizuje. Nikad nije prepušten sam sebi, uvek može da pita, uvek će dobiti pomoć i sve ostalo. Ali znaš, kao, ja sad nemam šta da radim. Nemoguće. Znači ono, nemaš šta da radiš, radi na sebi. Tamo uvek imaš posla. Veruj mi.

SOPREX, MALI TIMOVI I POSAO BEZ POLITIKE

Andreja Žujković: Ovaj tako da da… I, ovaj, kad se ta epizoda završila, opet preko Bore, ja završim u Soprexu. Soprex je za mene i dan danas jako dobra firma. Tad je bila mala firma, možda 20-ak ljudi. Ono što sam isto naučio u okruženju Oriona jeste da ne volim organizacije koje imaju mnogo ljudi. Gde ima ono više nivoa odlučivanja, gde ima razuđeno po dipartmentima, i gde je sve to, ja volim manju sredinu, manje okruženje. Dal to ima veze s tim što sam došao iz male sredine ili šta je, nemam pojma, možda. I meni je Soprex legao super. To je bila tad jako dobra firma, jako zdrava atmosfera. Mislim, ja sam tu došao kao neki tim lider, nas je bilo četvorica ili petorica. Ako ti kažem da posle pet godina od tog trenutka, četvorica od te petorice ljudi imaju svoje IT firme jako uspešne, onda možeš da zamisliš kakva je to dobra ekipa bila. I ja sam stvarno bio zadovoljan tu i ono ne bih menjao nikad, da me nije napao, drugo srbijanski virus.

Ivan Minić:  Pričaćeš i, pričaćeš i o tome, ali mislim da je fora zapravo tog rada u malim timovima, u malim firmama ili u većim firmama koje su organizovane na taj način u tome što u malim firmama nema politike. Odnosno, ima firmi u kojima uvek ima politike i kad je dvoje zaposlenih tu ima politike jer nemaš da se dogovoriš sam sa sobom, ali u suštini mi sedimo, radimo. Mi se ne bavimo time kako ćemo da a, kako će oni pa onda ko će kome da uvali, ne brate, sedimo, dogovorimo se, podelimo i uradimo i idemo dalje.

Andreja Žujković: E to je, to je recimo isto jedna lekcija koju sam doneo iz Oriona, a to je, ja želim da rezultat mog rada zavisi od mene. Ili najvećim delom od mene. U nekom korporate okruženju ili velikom okruženju to nije tako.

Ivan Minić:  Makar da se prepozna.

Andreja Žujković: I to je nešto što je meni jako smetalo. Jer ti znaš sigurno, programeri su ljudi koji jako vrednuju svoj rad. Koji su jako emotivno vezani za ono što što oni naprave. I onda kad ja vidim da sam ja napravio nešto, što znam da znači za firmu, a to se ne vrednuje nego se gledaju neke druge stvari, pa meni je žao, meni je jako žao i ja se tu ne osećam cenjenim i ja neću da budem tu.

Ivan Minić:  Postoji ta, sada je malo drugačije, ali pre desetak godina, a to je neki period okviran o kome pričamo, 10, 12 godina, postojala je ta situacija da si ti imao izbor. Da si ti mogao da kažeš, ja ne bih ovo. I ti imaš izbor šta možeš. U jednom periodu je imao izbor da od ptice mleka možeš da nije problem. Sad u tom periodu baš nije bilo tako, ali si imao izbor ako si ti neki malo seniorniji inženjer ti si mogao da biraš šta želiš za za neke naredne korake. Podrazumevalo je to i neke kompromise. U jednoj vrsti posla, u jednoj industriji, na jednoj poziciji ti ćeš imati mnogo veliki pritisak, al’ ćeš imati značajno veću platu. Možeš da ideš na nešto što je više lajt, ali nećeš imati toliko veliku platu, al ćeš imati dobru platu. Imaš izbor. Sad je malo problematično, mada i sada ljudi koji imaju iza sebe ozbiljan senioritet i trek rekord imaju mogućnost da biraju, ali u tom jednom periodu je baš bilo, ljudi su se malo i razmazili što se toga tiče. Ali jeste mnogo važna stvar da, ono, posle… Znaš, svi smo mi odrasli u u Srbiji, i odrastanje u Srbiji ti omogući da kada počneš da radiš prvo želiš da rešiš neke stvari koje su ti nedostajale u životu. Tačno. A ne možeš baš da ih rešiš sve, al ćeš da rešiš u prvu godinu, dve ćeš da kupiš gomilu nekih gluposti koje je trebalo da imaš pre 15 godina a nisi, imaćeš ih sad. E, ali kad to prođe, a bilo bi dobro da prođe posle godinu, dve jer nije normalno da ostane nakon toga, onda zapravo treba da biraš da se u životu vodiš stvarima koje imaju smisla, a ne samo stvarima koje ti donose pare. Možeš ti i da izabereš život u kome te ne zanima ništa i ti si plaćenik, ko da više. Al onda nemoj da očekuješ ispunjenje iz posla.

Andreja Žujković: Da, da. Onda si stvarno plaćenik. I ja gledam, pošto poslednjih 10 godina više sam zapošljavao ljude nego što sam ja radio u tehnici, i tačno vidiš takvog čoveka. Tačno vidiš i kroz njegovu istoriju u CV-u i ovako kroz razgovor, i to je u to vreme ono bez da tobogani, čokolade, fontane i tako dalje. U to vreme su ljudi prelazili za neku mizernu razliku, zašto, eto ponuđeno ti je, idem šta ima veze. I ja sam te ljude odbijao jer znam da od tog čoveka neću dobiti ništa. Ja tog čoveka… znao sam tada već koliko znači lojalnost. I da to treba da se gradi, i da to treba da se nagrađuje. A čovek koji razmišlja na taj način on ne dobacuje dotle i jednostavno, ne, ja sa njima ništa.

Ivan Minić:  Mislim, svako ima pravo da bira svoju motivaciju, da se razumemo, ali ja često kažem da za stvari koje su ti poslovi gde se stvari ne ponavljaju pretežno – znači, imaš sad nešto, treba ti se reši. I nećeš brate imati takav posao više ili će baš to isto da se ponavlja pa treba sad da naučimo i da… To je idealna situacija da kao konsultanta uzmeš dobrog plaćenika koji hoće da uzme što više na dan, sat, ali će za sedam dana da ti reši devet meseci učenja. Brate, plati ga koliko košta, on dođe, nauči, izgrebite se, svako od onaj rođeni na kraju, i to je to. I kad se sretnete – super. I kad treba nekom nešto slično, rado ćeš ga preporučiti jer je on svoj posao uradio super. Ali, kao, nije to nešto što ćeš držati u firmi takav model jer je vrlo teško. Može za neke poslove. Takav čovek je odličan za sales.

Andreja Žujković: Jeste.

Ivan Minić:  Ali za šta drugo? A i tu, šta je cilj? Je l’ cilj što više ili je cilj da bude da ima smisla? Jer ako je cilj što više to je KPI koji će on da ispunjava tako što će da dovodi klijente od kojih će mnogo da boli glava. Koji sa razlogom ne mogu da nađu nekoga ko će da im uradi posao.

Andreja Žujković: Tako je. Tako je.

Ivan Minić:  Znaš, a ako je cilj da se naprave referentni projekti sa klijentima sa kojima ćeš raditi dugo, on to ne može da ti donese, jer to se ne uklapa u ono što njemu maksimizuje prihod. Tako da, nije on čovek zao, on čovek samo funkcioniše na jedan način. Neće ga promeniti on to i nema potrebe… Mislim, to se naravno… mislim, to može da se reši ono kroz stimulacije koja nije jednokratna nego imaš jednokratno nešto, ali ako klijent ostane godinu dana onda imaš neko, znači čak i ako odeš iz firme imaš neku. I onda se drugačije baždare ljudi i sve to. Sve motivacije su legitimne. Znači, nisam ja u fazonu, ovo nikako ne treba ovako. Brate, je l’ ti hoćeš da skupiš za učešće za stan i nećeš da provedeš 10 godina u tome nego hoćeš pogineš dve godine da to uradiš? Savršeno legitimno.

Andreja Žujković: Jasno, jasno. Da.

Ivan Minić:  Znači samo nije za mene. Ja ne volim te ljude. Ne mogu sedim s njima na kafi, ali dobro. I sad dobro. I, dakle, počelo da te žulja.

Andreja Žujković: Počelo da me žulja…

Ivan Minić:  Čekaj čovek proklet.

DRUGOSRBIJANSKI VIRUS I ODLAZAK IZ ZEMLJE

Andreja Žujković: Jeste, jeste, stvarno ovaj, čovek je proklet. I, ono što meni, ja sam u tih, tih godina bio jako nezadovoljan svojim životom. Ne znam da ti objasnim danas zašto, ali tako je bilo.

Ivan Minić:  Koliko bilo bolje tad nego danas!

Andreja Žujković: Da, mislim, meni žena tad kaže, čoveče, mislim mi se tad Soprexu lupam al imao hiljadu i po evra plata ili tako nešto, 2013, 14. godine, mi živeli u Mirijevu, plaćam stan 200 evra, ovaj imam još 100 evra nekih troškova sa strane, i ja sam bio dobar ja vozio tri auta, razumeš, ono. Zgrada, zgrada imala pet parking mesta, od toga tri bila moja automobila. Znaš kako sam bio omiljen u komšiluku. I jao… tako da, ona me pita, čime si ti nezadovoljan, nama je super. Ali meni je smetao okruženje, meni je smetao… meni je smetala država, meni je smetala što je ovako, meni je smetalo što na šalteru me neko šikanira, što ovo, što ono, i negde drugde je bolje. I ja sam zapeo da idem. I tad sam predao bio prvo za vizu za UK. Pa su me tu odbili na neku tehnikaliju, ovaj išao sam na, na neki apelacioni sud, ovo ono, nije od toga nije bilo ništa. U redu. I onda ja dobijem fiks ideju idemo za Finsku. Sećam se, u to vreme je u Espu Microsoft imao neki development centar nešto. Ja se čuo tamo sa nekim ljudima, konkurisao, ovo, ono, to mi je delovalo super. A sa druge strane za nekoga koji voli automobilski sport i hevi metal…

Ivan Minić:  Finska kultura je idealan meč.

Andreja Žujković: Malo taj jezik, malo je…

Ivan Minić:  Hoće malo jezik.

Andreja Žujković: Nije to toliko strašno, otišao sam, učio sam ga nekih ovaj skoro godinu dana. Eto kad kažu, e ima 16 padeža, ima ovo, ima ono, da, ali nije to toliko komplikovano.

Ivan Minić:  I ne mora da se koriste mislim padeži.

Andreja Žujković: Ali… ali meni to nije bilo teško i ja sam imao taj cilj, idemo tamo i sve to. I u međuvremenu to se nekako oteglo, ne dešava se, ovaj ti neki konkursi prolaze i sve to. I onda ja na Infostudu vidim oglas, irska firma sa, ne znam, kancelarijama u Nemačkoj, traži ljude za odlazak u Južnu Afriku.

Ivan Minić:  Uf.

Andreja Žujković: Prijavim se. Pozovu oni mene na razgovor, prođem ja taj tehnički deo. Posle par nedelja, dolazi čovek Švajcarac koji je menadžer tamo, upoznajem se s njim tu u Beogradu, pričamo. I on kaže, vidi, mi imamo ogranke u pet zemalja sveta, najveći deo firme je u Kejptaunu, nama treba development tim koji će na početku biti troje četvoro ljudi za malo veće in-house projekte. I mi bismo želeli da te ljude dovedemo tamo. Platićemo vize, relocation, sve to kako ide. Kažem ja sam za. Hajde OK, zaposlićemo još dvojicu ljudi ovde, ja sam za. I onda sam jedno sedam meseci proveo skupljajući papire. Otišao u njihovu ambasadu u Bugarsku. Jer ja tad nisam znao Južna Afrika i SFRJ nisu imali diplomatske odnose, ovaj jer su bili na suprotstavljenim stranama i nikad ambasada nije postojala, ovde ni dan danas ne postoji, a naša tamo postoji, inače. I otišao ja u Bugarsku, skupio papire za tu critical skills vizu. I veruj mi, otišao sam sa registratorom. Sve, ono ne znam, obrazovanje, employment history, ovo, ovaj, svašta nešto, sve u tri primerka, prevedeno, apostilirano i tako dalje. Sa registratorom ja dolazim na šalter. Dobar dan, dobar dan. Ja sam došao za critical skills. Ona gleda, žena ovako, kaže, dobro. I naravno iza mene se stvorio red od jedno 50 ljudi jer ja sam tu prolazio sat i po vremena. I kaže, žao mi je, mora da vas odbijem, fali vam jedno uverenje. Molim? Fali vam uverenje da, ne znam, niste osuđivani i ovaj, iz opštine. Reko, ja imam to uverenje iz suda, kao što treba. Da, kaže, ali treba i iz opštine. Reko u specifikaciji vašoj evo je, piše da je to opcioni papir. Evo piše optional. Kaže, da, ali treba. Reko, gospođo, ja odavde ne odlazim dokle vi mene ne rešite. I tu dignem frku neviđenu, i posle malo rasprave vidim prolazi iza šaltera tamo neki stariji čovek, pita je šta je bilo, o čemu se radi. Pa eto gospodin je došao to, eto ta, takva i takva situacija. Kaže, došao za critical skills? Kaže, da. Šta mu fali? Kaže fali mu to.

Ivan Minić:  Je l’ mu fali još nešto?

Andreja Žujković: Kaže, ne, ne, sve drugo ima, samo to. Prvo je pita, a koliko, koliko ljudi tebi godišnje dođe za critical skills? Pa kaže, pet-šest, možda. I ti njega drndaš za ovo? Hajde molim te. I onda mi kaže, pošaljite, molim vas taj papir, imate rok dve nedelje, pošaljite ga poštom, nikakav problem. Rešeno vam je, završeno vam je. I ja dobijem, ne critical skills, ja dobijem exceptional skills, ovaj na konto toga što je intervenisao čovek koji je ovaj, ne znam koji čin već imao tu. I posle toga, ja se pakujem, 15. oktobar 2015. i letimo za Cape Town International.

DOLAZAK U KEJPTAUN: TROŠKOVI I BEZBEDNOST 

Ivan Minić:  Dobro. I sad, ovaj, imao sam prilike, i moji kumovi su neki period proveli u Južnoj Africi, imao sam prilike da pričam i sa ljudima odande koji su dolazili ovde za razne neke poslove, bio sam u Africi, u dva navrata, ali nisam bio u Južnoj Africi. Bio sam u Ruandi, bio sam u Etiopiji, i jedna i druga zemlja su bile potpuno drugačije od onoga što sam ja očekivao a nije da ne znam i da se nisam raspitao. Nije sad da nisam se bavio dubinskim istraživanjem, ali imam vrlo jasnu predstavu ono znaš, mislim imao sam tu varijantu kao idemo u Etiopiju ja, videćeš more. Koje more? Brate, komarci, koji komarci na 2.400 metara nadmorske visine nema ptica i to, i tako dalje. Sad, nije da nisam znao ništa, ali nisam znao šta me čeka ni na jednoj ni na drugoj adresi i u proseku sam se pozitivno iznenadio. Etiopija mi i dalje vuče taj neki vrlo jak utisak težine, siromaštva, bede, iako je njima četiri puta bolje nego što je im bilo pre 10 godina. Znači ono GDP je otišao 4, 5 puta 4, 5 za, za, za relativno kratak period. Međutim Ruanda je na mene ostavila neverovatno pozitivan utisak. Jer u suštini ljudi očekuju da je Ruanda to, brate pesak, i nigde nema ničega, Ruanda je Zlatibor. Mislim Kigali je Zlatibor.

Andreja Žujković: Ljudi očekuju da je Ruanda onaj iz devedesetih jer se posle toga nisu informisali.

Ivan Minić:  Svašta tu i dalje postoji kao niz posledica toga što ti imaš građanski rat koji odnese toliko žrtava na taj način u tako kratkom periodu. Znači statistika kaže ne znam 98,4% populacije je direktno pogođeno time što se dešavalo. Ali suština je da za početak ne očekuješ da je sve savršeno zeleno i da postoji hlad i da su da je sve čisto, uredno, da su ljudi lepi, da su ljudi visoki, da… da imaš, mislim ja sam znao zbog jednog od prethodnih gostiju ovaj, gospodina Krče, koji je tamo takođe predavao, ja sam znao da oni imaju i prilično dobar fakultet sad već tehnički i da se dosta bave time i vrlo pozitivan utisak. Ali kažem, potpuno neočekivano u smislu da u mojoj glavi to ne bi trebalo da izgleda tako. E, sad za Južnu Afriku sam čuo svašta i iz različitih perioda. Neki su tu bili sa ovaj, početkom devedesetih do dvehiljaditih, tada se desila najveća društvena promena tamo, suštinski ovaj aparthejd i sve to. Onda od 2000. na ovamo se isto dešavalo svašta, a onda postoji i to šta se dešavalo od Covida na ovamo jer ih je i on jako teško, oni su ga baš teško pregurali, pregurali Kovid. I posebno, ovaj naravno svaki grad je priča za sebe, ali baš sam slušao za za Kejptaun i za Johanesburg, potpuno drugačije priče.

Andreja Žujković: To su stvarno dve različite potpuno destinacije.

Ivan Minić:  I mislim fizički su prilično daleko.

Andreja Žujković: Nama to na karti sve izgleda to je 5 milimetara, ali to je tipa hiljadu i nešto kilometara letite se avionom.

Ivan Minić:  Jeste, jeste. Ovaj, e, sad kažem, ti si ti si i dalje vezan…

Andreja Žujković: Jesam.

Ivan Minić:  Za, za, za tamo. Znači 10 godina kasnije ti radiš sa njima i ovaj ali ono ne mora to sad da te zanima. Hajde sad ispričaj i, i, dolazak, i upoznavanje, navikavanje, i kako je izgledao, da kažemo, razvoj te priče iz tvog ugla.

Andreja Žujković: Pazi, tamo ma koliko da te neko pripremi, koliko god da ti saznaš, iščitaš, razlika je toliko velika da, da te to šokira. Znači, to tamo nije druga zemlja, drugi kontinent, to je druga planeta. Baš. I mene šokiralo to što, iako je Kejptaun najevropskiji grad tamo, ubedljivo, najveći turistički centar ono, pored Singapura jedna od najpopularnijih destinacija južne hemisfere, ali tamo je društvo pravljeno po ugledu na američko. I tamo, recimo retko gde možeš da ideš pešaka. U Johanesburgu nigde, u Kejptaunu ponegde. Tamo je sistem zdravstvene zaštite identičan kao u Americi, ne dao ti bog. 

Ivan Minić: Ne dao ti bog ako nemaš ili mnogo novca ili neki jako veliki visok nivo osiguranja. 

Andreja Žujković: Ako ti kažem, recimo jedan od razloga koji je koji je kod mene prevagnuo da se posle toga vratim, u tom trenutku ćerka je bila jako mala i mi smo morali da da ovaj, radimo neke specijalističke preglede na svakih mesec dana, ovo, imala neki neki problem tu. Ja sam tamo da bi mogao da bi mogao to da platim, morao bih da imam paket zdravstvenog osiguranja koji u tom trenutku košta kao dve trećine moje plate. Za mene je bio šok posle nekoliko meseci. Kažem ti ja sam u Mirijevu sa hiljadu i po evra primanja, ja živim ko car jer svi troškovi su mi 400, 500 evra. Ostalo zezamo se. Ja sam tamo otišao za platu od 7.500. U tom trenutku to deluje ti kao vau skok, ja se 23., 24. u mesecu pozajmljujem od kolega, ovaj da se skrpim do kraja meseca. Ček, ček, ček, ček, stani malo. I onda vidim da zdravstveno osiguranje košta katastrofa, da, da generalno život, stanovanje tamo košta mnogo. Sa druge strane ja kao Srbin odmah sam se navukao i ispunio neke svoje komplekse, kupiš BMW od 4000 kubika jer tamo je jeftino gorivo, registracija ne košta ništa. A zašto ne košta ništa, pa osiguranje za odgovornost u saobraćaju nije obavezno. Ti platiš tehnički pregled, i tehnički pregled se radi samo onda kada vozilo menja vlasnika. Što znači ako ti voziš jedan auto 20 godina, 20 godina ne mora niko da ga pregleda. Fenomenalno. I ti platiš 20 evra za nalepnicu i ti voziš, benzin tad nije bio nešto, sad su tu negde. Šta ću, kupim BMW od 4000 kubika, ajmo brate.

Ivan Minić:  Jedna bitna stavka koja se uvek povlači kao tema jeste pitanje lične bezbednosti.

Andreja Žujković: E, to je jako zeznuto. To je jako, jako zeznuto. Ja lično nikad nisam imao strah. Slušao sam raznorazne priče. Tamo ti ljudi odmah kažu, vidi, inače, firma u koju sam išao tu je menadžment bio ful evropski. Znači, to su bili Nemci, Englezi i tako dalje, tu je i u većini firmi, pogotovo u firmi iz IT-a, iz finansija ili tako nešto, menadžment tamo je pogotovo viši menadžment belci i većinom stranci. Većinom zbog obrazovanja jer posle toga sam video da njihove obrazovne institucije, pogotovo iz sfere tehnike, to je, to je baš katastrofa i zato njima treba bilo ko iz Evrope ko zna nešto. I oni su mi ljudi jako lepo uputili. Vidi, pravila su ti takva, takva, takva i takva. Pravilo broj jedan, na ulici na sebi ne smeš da imaš ništa vidno. Znači, ni skup sat, ni prstenje, ni ogrlice, ni ništa da ti viri iz džepova i tako dalje. Ništa vidno ne sme da imaš na sebi. Kad sedneš negde u kafić nikad novčanik, stvari na sto. Nikad jakna na, na stolicu. Nikad, sve što imaš tvoje mora da ti bude tu, tu, da možeš da ga pipneš.

Ivan Minić:  Ne idemo.

Andreja Žujković: Ne, ne idemo.

Ivan Minić:  Dobro, ja ti kažem, ja ti kažem.

Andreja Žujković: Onda, ja sam živeo u u onome što se zove gated community. Imaš 5, 6, 10 zgrada, oko toga ide betonski zid tri metra, iznad njega ide žica kroz koju ide struja, imaš kapiju, tu su naoružani čuvari s dugim cevima i sve to, sve to tako ovaj funkcioniše. Ti odatle sedneš u kola, odeš u tržni centar, parkiraš u podzemni u podzemnu garažu, izađeš iz auta, opet odeš u auto i tako dalje, vratiš se nazad. Znači ti nemaš dodira sa onim crnim svetom između. A tamo kolko nejednakosti možeš da vidiš, to mi je, jedino tamo sam video čoveka koji… Znaš kružni tok, mali kružni tok, koji u onom centru ima, ima onaj betonski stub sa, sa plavom strelicom, i oko toga, možda pola metra prečnika. E tu se sklupčao baja, zagrlio onaj znak, pokrio se nekim ćebetom i on spava, ubija. Tu mu na na ovoliko od glave prolazi ono guma od od kamiona, on spava.

Ivan Minić:  Pa naravno mislim imali mnogo tu problema mislim i to je jedna od od od zemalja sa i najvećim procentom HIV-a i sa mnogo problema sa drogom i tako dalje, i vrlo verovatno sve to ima svoj uticaj na na celu tu priču.

FABRIKA SLAJDOVA I TONE PAPIRA 

Ivan Minić:  A šta ste vi radili od posla?

Andreja Žujković: E, mi smo, da, firma za koju sam tamo otišao da radim, masovna proizvodnja slajdova. Tu tu dolazimo do priče o PowerPoint-u. Oni su tad i dan danas, oni imaju masovnu proizvodnju slajdova, i mi smo došli tu da njih digitalizujemo. Jer…

Ivan Minić:  Pošto su pravili slajdove na glinenim pločicama.

Andreja Žujković: Nisu pravili slajdove na glinenim pločicama, ali su imali recimo…

Ivan Minić:  Na papirusu.

Andreja Žujković: Klesali su ono ko Asteriks… Imali su jako dobar taj proizvodni proces. Jako lepo definisan. Ali ručni. Šta to znači? Ti imaš određeni broj tačaka kroz koji prođe slajd u svom životnom ciklusu. Ja ovde pravim neki storyline. Ti praviš layout. Onaj tamo popunjava sa elementima. Onaj tamo farba. Onaj tamo prevodi. I to putuje. I oni su uzeli, e, oni su to zvali towers. Znaš one one kao plastične fioke gde, gde se guraju papiri. I svako je imao naslaganih desetak tih. Svaka fioka je bila obeležena određenim nazivom i šifrom. I ti odradiš svoj deo jednog slajda, odštampaš verziju koju si uradio, gurneš u fioku, odneseš na sto koji je tamo. I on tako svoje, i on tako svoje, i tako dalje i tako dalje. Znači, mi danas pravimo prezentaciju koja ima 100 slajdova. Svaki od tih 100 slajdova će se odštampati najmanje od 8 do 15, možda čak i 20 puta.

Ivan Minić:  Jedno manje drvo.

Andreja Žujković: Njima su šleperi papira dolazili svaki dan. Mi smo, do duše moram da kažem, na početku radili stvari koje nisu imale s PowerPoint-om. Pravili smo time-keeping aplikacije. Znaš ono, čekiraš se evo došao si na posao ovaj. Tamo se smenski rad kontroliše vrlo rigorozno. Tu sam prvi put video, to je ono doba bilo i dalje USB stikova i i i toga, tu sam prvi put video da na nalog njihovog klijenta, se ljudi pretresaju, za telefone, USB-ove i tako dalje, pre nego što uđu u kancelariju gde su računari. I to nisu oni izmislili, to je izmislio njihov klijent koji dolazi dvaput godišnje da ovaj, proveri da l’ se sprovode sve te mere.

Ivan Minić:  Industrijske tajne i ostalo.

Andreja Žujković: E, ovaj sve to. Jer oni su uredno imali, imali su radili su u to vreme ja mislim za tri glavna konkurenta. I onda su morali da imaju odvojene kancelarije, fizički gde ti ljudi sede, serveri fizički odvojeni. I naravno ti dokažeš da se ulazi na otisak prsta, da ljudi ne mogu da ovaj da prođu ovaj iz jedne prostorije u drugu, da se oni ne vide, da ovo, da svašta nešto tu. I kažem mi smo tu radili te uobičajene aplikacije prvih godinu dana. E, onda je u jednom trenutku došao zahtev. Dolazi na moj sto zahtev od mog tadašnjeg menadžera, to je, isti ovaj čovek što je dolazio u Beograd, Patrik Boker, moj danas veoma dobar prijatelj, i on kaže, vidi, mi hoćemo da se stvarno otarasimo ovih papira u potpunosti, i nama treba, nama treba način da neograničen broj ljudi modifikuje jedan pptx fajl u realnom vremenu. Probali smo kroz one SharePoint slajd biblioteke, probali smo kroz ovo kroz ono, ništa od toga nije išlo. To hoćemo da napravimo, to je projektni zadatak. I istraži, vidi. Ja sam počeo da istražujem, vidim, aha, vidi, može da se napravi neki plagin za taj PowerPoint. Ajde da vidimo kako. Prvo, može kroz VBA. Nemoj brate VBA molim te, to me vraća odmah u u devedesete, nemoj nemoj nemoj. Ovaj, jel ima neki drugi način molim te. E ima drugi način kroz .NET, može tamo ovaj, neki VSTO, ovo ono. Reko super i onda smo krenuli tu da analiziramo i ja sam imao neku grubu ideju kako bi to moglo. I meni menadžer kaže, e, znaš šta, trebalo bi da mi prvu verziju ovoga izbacimo za jedno 4 meseca. Kažem, Patrik, my friend. Prva verzija ovoga može da bude za dve godine i 4 meseca. Mi u tom trenutku imamo u kancelariji tri Srbina i dva čoveka iz Zimbabvea. Ovaj, to mi je tek poseban gušt bio, gde smo imali dva programera iz iz Zimbabvea, gde za jednim stolom sede Srbi, za drugim stolom ovaj oni. I mi smo u nekom trenutku bili primorani da ih prekrstimo. Zašto? Mi naravno pričamo, razgovaramo na srpskom. I sad ja pričam na stranom jeziku i u našem razgovoru referišem se na tebe po imenu. A ti ne znaš zašto. To je jako nekulturno. A nismo hteli da pričamo na engleskom. I onda šta ćemo? Ajmo njih dvojicu da prekrstimo u Goran i Zoran. OK. Oni su postali Goran i Zoran. I, i dan danas, i dan danas ovaj, ti ljudi ja ponekad se u šali ovaj kažem dobar dan Zorane šta ima i on mi kaže nema ništa sve OK. Ovaj, i, uh, da mu kažem čoveče, sa ovim timom, pored održavanja nekih postojećih sistema, to je nemoguće. Može za dve godine, i pod uslovom da mi zaposlimo još ljudi tu. Kaže, OK, preneću ja tvoju informaciju, pa ćemo da vidimo. Dobro. Prođe par dana, stiže meni u inbox invite za neki sastanak, neki tamo gospodin O’Sullivan. Ja pitam, Patrik ko je bre ovaj O’Sullivan, ne znam nikog ovde ko je, ko se tako preziva. E, kaže, znaš šta ima novo? Ja sam preneo onu tvoju informaciju za onaj add-in i ovaj, vlasnik firme će doći sutra sa Malte ekskluzivno da priča sa tobom. Zašto? Kaže, on hoće da čuje i da vidi ko je taj čovek koji mu je rekao da ne može. Dobro. Dobro. Spremiću se ja malo ozbiljnije za, za sutra. I tu, uh, stvarno, imao sam ozbiljan jedan sastanak gde sam morao da obrazložim debelo. Prvo moj predlog kako bismo mi mogli da napravimo to što se traži. I da postoje ozbiljni rizici jer tako nešto do sad niko nije radio i tako nešto do sad mi nismo radili, nemamo pojma o, o tome. I ajmo mi da smanjimo tu specifikaciju zahteva na nešto mnogo manje, da bismo mogli da se obavežemo na rok. I onda ja izboksujem da ta specifikacija se smanji jedno pet puta. Da dođe na nekih dvadesetak posto originalne, i da za godinu dana mi to izbacimo. Što na ozbiljne mišiće smo uspeli posle toga. Ali tih godinu dana je bilo jako, jako veliko rudarenje u nepoznatom. Jer, vrlo malo ljudi ima, sada je, druga priča, u to vreme koji je znao taj Open XML standard. Dokumentacija za PowerPoint, za bilo kog Office SDK nije postojala. Ti otvoriš, vidiš samo ono to do dve tačke, ne nema ništa. A, pojuriš negde taj, tad je već Stack Overflow ovaj postojao. Pojuriš tamo, pojuriš onlajn, vidiš da ljudi nemaju pojma, i, dođeš do informacije od ljudi koji su radili na tome, kaže: znaš šta, mi smo stigli da to implementiramo u Wordu, ovo smo stigli da implementiramo u Excelu, a PowerPoint je ostao to be defined. I onda tu nabasamo na čoveka, mislim da se zove Eric White koji je radio u tom timu. Koji je radio u tom timu te godine, koji nam je dao neke resurse, whitepapere, šta da čitamo, šta da gledamo. Te smo mi to izučili onako baš inside out i odatle je nastao taj prvi PowerPoint plugin. I tu sam ja već ušao u priču razvoja aplikacija za PowerPoint, za Office 365 kasnije, i generalno za ceo taj Office ekosistem. 

Ivan Minić:  Mislim u perspektivi to što ste vi dobrim delom dobili zadatak da pravite jeste u suštini da napravite od nečega što je statično kolaborativni alat.

Andreja Žujković: Da.

Ivan Minić:  Što smo posle kroz Office 365 u nekoj meri i dobili, prvo u nekoj meri sad je to već prilično to. Većina ljudi koja je imala tu želju u prethodnih desetak godina je to radila kroz Slides na Google Slides, ali u smislu nekih naprednih stvari, slajds i dan danas 5% onoga što je Powerpoint.

Andreja Žujković: Jeste.

Ivan Minić:  Za većinu stvari to sasvim okej završi posao, ali za neke ozbiljne stvari, neke kompleksne stvari, nije realno da možeš da napraviš na taj način. Dobro. I vi napravite to i šta, i pustite to.

OBRNUTI APARTHEJD I ODLUKA O POVRATKU

Andreja Žujković: Mi to pustimo, to radi. U međuvremenu, ja sam se integrisao tamo u IT zajednicu Cape Towna, koja je prilično mala. Tu sam upoznao raznorazne ljude, tu sam počeo da radim neke projektiće sa strane. Ovaj, ne znam, bio neki neighbourhood watch, pa neke mobilne aplikacije sitne, pa ovaj, takve neke stvari. I ovaj, i iz ličnih, pre svega socijalnih razloga, ja rešim da se vratim nazad. Jer shvatio sam u nekom momentu tamo da ja ne mogu da svarim taj obrnuti aparthejd koji je tamo na snazi od 2000. godine pa nadalje. Gde ti imaš stvari koje se sasvim legalno zovu, ne znam, Black Economic Empowerment Act, koji kaže, ti kao firma moraš da imaš toliko procenata crnaca, toliko procenata obojenih, toliko procenata toga i toga, ovaj, toliko belaca. Ako nemaš, plaćaš globu na godišnjem nivou koja nije mala. I ti, ako se zapošljavaš negde, prijavljuješ se na konkurs, tamo ima ona rasna podela, i prvo mesto su crnci, drugo su obojeni, treće su valjda Indusi, pa četvrto belci, još ako si belac plus stranac, ti si onda onako poprilično na dnu liste.

Ivan Minić:  Dobro, ali ti si bio exceptional.

Andreja Žujković: Džabe što sam ja exceptional, ja sam tamo i dalje temporary. To sam isto shvatio. Bez obzira što meni tamo piše exceptional, to se smatra privremenim boravkom. Iako sam ja dobio na pet godina, to se i dalje smatra privremenim i ti ne možeš sa time da završiš ništa. U smislu, ja nisam mogao da dovedem ADSL. Ja nisam mogao da dovedem internet u stan. U to vreme tamo plaćali su se megabajti na pripejdu. A ja došao ovde sa ono SBB flat kabla… skidaš sve živo, strimuješ šta god hoćeš i i tamo kupujem megabajte na 256 na trafici. To to je onako bilo teško prilagođavanje. I tu sam shvatio, ti ne možeš u banci da digneš kreditnu karticu, ne možeš da neku osnovnu pozajmicu dobiješ, sve to jer si ti i dalje privremeni. I onda tu, opet kroz neka prijateljstva saznam da je taj moj exceptional skills tipa na dva koraka do nešto što oni zovu permanent residency. Nešto što je ono, trajni boravak, lična karta i to sve, nisi njihov građanin, ne možeš da glasaš, ali nemaš pasoš, ali sve ostalo mimo toga imaš. Ja se prijavim za to i dobijem to. Tako da, eto imam to dan danas i ovaj, to mi je jedna od stvari što mi omogućuje da i dan danas odem tamo, odem u proseku jedan godišnje. Sviđa mi se iz nekih razloga da budem tamo, priroda je fantastična, ovaj to okruženje je jako lepo, ceo taj potez tamo rt dobre nade, sastajanje dva okeana… stvarno izmišljeno mesto. Baš, baš.

Ivan Minić:  Ali… lepo je otići u cirkus, nije lepo živeti u cirkusu.

Andreja Žujković: Jeste. Jeste. To je, to je baš, baš ta stvar i ja sam shvatio u nekom momentu da ja mogu da živim u gated community, meni to ne smeta, ali ako moje dete koje ima godinu dana treba da poraste tu i samim tim da to percipira kao normalno okruženje, e to nisam hteo. To jednostavno nisam hteo i ovaj to mi je bio problem. I tu u nekom momentu upoznam nekog našeg lika koji je radio u Australiji. Jer ideje mi je bile da idem dalje. Pošto mi je moja ta viza otvarala put i za druge zemlje Commonwealtha. Ja sam mislio okej, tu sam već na pola puta, idem ja do Australije. I tu pričam sa čovekom, on je tad bio na doktorskim studijama tamo, radio već nekoliko godina, plata je načelno bila bolja, finansije su bile bolje i on kaže burazeru, cost of living je ogroman. Troškovi su ogromni. To što si ti zaglavio u Južnoj Africi sa, ono, net profitom mesečnim malim, ovamo ti je još manji. Veruj mi ja čekam da završim i idem. Gde ćeš da ideš? Kaže ja sam mislio da idem ne znam u Šri Lanku ili Tajland ili tako nešto. I onda mi čovek kaže rečenicu koju nikad neću da zaboravim. Kaže: vidi, nama je tržište globalno. Mi radimo za globalnog customera. Tebi je nebitno gde ćeš da živiš. I prema tome najpogodnije bi bilo da živiš negde gde je porez mali, gde su stvari jeftine, u nekoj trećoj zemlji trećeg sveta.

Ivan Minić:  Gde je lepo, bezbedno…

Andreja Žujković: Jeste. I onda ja to pobrojim i kažem mhm… Mesto gde je lepo, bezbedno, jeftino, možda se vara na porezu i tako dalje. Ja bre znam idealnog kandidata.

Ivan Minić:  Bio sam, došao sam.

Andreja Žujković: I bio sam i došao sam. Tako da, eto, time sam izlečio onaj drugosrbijanski virus jer sam tamo video… tamo sam inače sarađivao sa mnogo ljudi koji nisu Afrikanci. Sa mnogo ljudi koji su iz Engleske, Nemačke, Švajcarske, Amerike i tako dalje. I onda sam video bre su naši ljudi pametni. Su naši ljudi inteligentni, bat…

Ivan Minić:  Snalažljivi, preduzimljivi, sve to moraju. Mislim inače onako.

Andreja Žujković: I onda, i onda shvatio da mi sami sebe kao narod nipodaštavamo, da mi pričamo kako smo mi loši, kako smo mi lenji, kako smo mi ovo, kako smo mi ono. A zašto? Zato što niko nije, taj što priča nije otišao vani da vidi kakvi su drugi iz prve ruke, nego ako je išao, ovaj išao u Beč na dva dana ili ovaj i tako dalje, nije nije otišao dalje od toga. I onda smo nazad.

POČETAK ICEFYRE-A I GODINE OUTSOURCINGA

Ivan Minić:  I šta s poslom?

Andreja Žujković: Još dok sam bio dole, iz ovih projekata sa strane rađa se priča o IceFyre-u. Ekipa, firma, zašto mi to da ne radimo onako ljudski. Zašto da ne. I ja sam u ovoj firmi dao otkaz i kaže zašto ideš, reko ljudi, ja želim nazad u Srbiju, to je to. Pa nama je baš ovaj sviđa nam se kako ti radiš, sve si super odradio dosad, reko ako vi dozvoljavate da mi radimo remote, ja sam za, ako ne žao mi je, sve najbolje i to je to. I onda iako nikom pre toga to nisu odobrili, oni kažu nema problema, može remote, ja dođem ovde i nastavimo saradnju B2B. Ovaj otvara se firma. Za ove druge projekte zapošljavaju se prvi ljudi i mi 2017. krećemo i krećemo sa svim onim kao i svi ostali, a to je outsourcing. Jer smo uzimali projekte šta si mogao da nađeš, koliko god si mogao da nađeš. Nije bila tehnologija bitna, ne znam imao sam ljude koji su radili dot net, imao sam ljude koji su radili javu, imali smo u nekom trenutku neki mali tim koji je radio PHP. Ovaj, posao je… posao je stizao sa svih strana i onda retko šta možda odbiješ. Ajde u redu uradićemo i ovaj to je nekako išlo. I ta priča je rasla sama od sebe od negde 2017. do 2020. 21. gde dolazimo već na nekih 35 ljudi, gde ja vidim da ja o menadžmentu ne znam ništa. Da ja pravim neke katastrofalne upravljačke feilove jer se ne bavim menadžmentom a i ne znam da se bavim istim.

Ivan Minić:  A ne znaš ni da treba da se baviš.

Andreja Žujković: E, u tim trenucima shvatam da treba da se bavim time i shvatam da ja o tome nemam pojma.

KRAJ ZLATNOG DOBA OUTSOURCINGA

Ivan Minić:  I sad imaš tu taj tu tipičnu boljku znači svaštarite. Što znači niste ni za šta konkretno specijalizovani, ni u čemu ne možeš da kažeš da ste jako dobri, osim što verovatno nema mnogo ljudi koji znaju da programiraju PowerPoint. Ovaj ali u suštini ono ni po čemu se ne ističeš. Okej imaš kontakte, to ti jeste način da dobijaš neke poslove, ali ako se situacija tamo odakle su kontakti zakomplikuje, posla neće biti to je to. I mislim to što se suštinski desilo u našoj IT industriji, odnosno u outsourcing delu te industrije koji je većinski, jeste da je to presušilo samo na različitim mestima u različito vreme i da zato firme otpuštaju. I nije čudno što otpuštaju, ali kod nas je to doživljeno kao mnogo tragičnija stvar nego što je bilo gde drugo. U drugim zemljama je normalno da ti menjaš posao na godinu dve tri, normalno je da se firma ugasi kada se završi projekat, ako ne bude uspešna i tako dalje, jedino kod nas to sve sramota.

Andreja Žujković: Nama se to desilo pre ovog glavnog talasa. Jer sam si pomenuo Južna Afrika je teško preživela kovid. I posle toga kod njih je inflacija za nekih godinu i kusur dana otišla preko 30%. Ja sam u tom trenutku, mi smo imali većinu ugovora sa klijentima iz Južne Afrike i to su uglavnom bili ono dvogodišnji ugovori, jedan je na tri godine, i to zakucaš. I ne menjaš, tebi je super, jer imaš predvidivost su- ovaj i nemaš rizik, ali uslovi su ti koji jesu. Za prvih osam meseci pošto tamo po zakonu ne možeš da posluješ ni u jednoj stranoj valuti, tamo ne smeš ni čak kao fizičko lice da imaš da poseduješ stranu valutu, ako želiš, ako ti trebaju devize, moraš da kupiš i da dokažeš sa avionskom kartom 15 dana pre polaska i tako ludilo neko što se toga tiče. I ja sam tamo morao da naplaćujem u randima. I onda ja tamo fakturišem u randima, to dođe u evre i za evre dođe u dinare, i imam dve konverzije u međuvremenu. I rand prema evru je pao za preko 30%. I za tih nekih 8 meseci, moja margina je doviđenja. Nema toga o- nema ništa. I ja onda u tom trenutku krećem da pregovaram sa njima, spremio sam onako jako dobar pič, koji kaže ej ljudi, vidite takva i takva situacija je bila, naši troškovi su ovoliki, inflacija je nama pojela evo vrednost u evrima, sve to i sve to. Molim vas da mi to ispregovaramo. A ono interesantna sitnica, pre toga mi smo jedno vreme sarađivali sa Mihom Matlievskim, čuvenim feil koučom. I ovaj on i njegova ekipa radili su nam tu neki projekat sa nama, i on mi je rekao, kaže: ej, vidi ovi tvoji klijenti nisu nešto, oni će vas da drže samo dok vi budete bili jeftini. Ja se u tom trenutku uvredio jer znaš ono u to doba ti si mislio da si poseban, znaš ono naš problem je poseban, mi smo kao tim posebni, mi našim klijentima dajemo kvalitet, mi našim klijentima dajemo dodatnu vrednost, mi smo cultural fit, oni nas vole i tako dalje i tako dalje. Gde me je čovek odo oka kaže vidi vi ste njima jeftini i to je to. Ništa iza toga. Ja sam kod svakog otišao i napravio onaj pitch i rekao ljudi, znate šta, mi ne da smo na break even-u, mi smo u minusu. Ja sa vašim timovima svakog meseca generišem minus. Molim vas izađite mi u susret, ovaj da pomerimo ovo za 7%, 10% i tako dalje, ne bi li smo nastavili da radimo jer znam da vam treba. I znaš kakve sam odgovore dobio? Razumemo mi tebe. Sve je to tačno. Sve super. Ali jako nam je žao ne možemo ništa da uradimo. 

Ivan Minić:  Dobro. Okej.

Andreja Žujković: I onda je kreće ideja o tome da to tako više ne može, neke timove smo pogasili, neke ljude smo prebacili na na druge akaunte. I ja tad već počinjem da razmišljam o proizvodu, počinjem da razmišljam o nečemu našem i ja tad kapiram da je outsourcing HR biznis, nije inženjerski biznis i to je ono što mene nerviralo već neko vreme. Tu žuljalo me, al nisam znao tačno šta je.

IZUZETNI I ZAMENLJIVI U IT-U

Ivan Minić:  Pa mislim vidi to ono ljudi su u jednom periodu romantizovali outsourcing zato što su margine bile velike i obim posla je bio ogroman. Ja se sećam outsourcinga od 2000. godine do 2026. Prvih 10 godina ta ta margina niti je bila toliko velika, niti je to bilo toliko slatko, ti ljudi su… to su bile uglavnom male firme, radili su se ozbiljni projekti, to su bile dobre plate, ali te dobre plate su sada na nivou plata koje imaju juniori. Ja to su imali ljudi koji imaju 15 godina iskustva i koji su aždaje. Jednostavno do 2010., 12., 13., 14., uopšte nije bilo nešto preterano romantično biti programer, biti u toj priči. E onda se desilo to sve što se desilo i onda je 10 godina bilo hleba i igara, para i veselja, ovaj al se to završilo. I ja sad mislim da opet kažem, ti izuzetni ljudi neće imati problem ni da se zaposle, ni sve ostalo, ali da svi ovi ostali će imati značajan problem da prvo se nađe svrha za njihovo poslovanje- postojanje jer oni su zamenljivi. A drugo to da postanu izuzetni zahteva da se oni lično mnogo trude. A to nije nešto sa čime dolazi veliki procenat ljudi u firmi. Jer da su hteli da se trude, možda bi bili ne znam sportisti, umetnici, možda bi bili preduzetnici, ne bi želeli da rade samo 9 to 5. Što je potpuno ok. Ali ti to želiš da bi ograničio odgovornost, obaveze i sve ostalo. Ako ti treba da radiš od 9 do 5 a od 5 do 9 da učiš da bi… to vrlo mali broj ljudi želi.

Andreja Žujković: To to sam video kroz preduzetništvo, da najvećem procentu, 5% ljudi želi da vodi nešto i da organizuje nešto. 95% želi da neko drugi odluči umesto njega. Samo da uradi šta mu se kaže. Uradi, reci ti meni šta ja treba da uradim, i čovek će to pedantno da uradi, i opet ja to pozdravljam, i sve je to sve je to ok, ali sam iznenađen bio tom raspodelom.

Ivan Minić:  Mislim da je to nešto što ono, prosto moramo da prihvatimo. 

SPECIJALIZACIJA ZA POWERPOINT

Ivan Minić: Kako ste se vi reorganizovali?

Andreja Žujković: Mi smo onda počeli da se tražimo. Hajde pravićemo neke stvari naše, nećemo da radimo outsourcing, radićemo neke custom projekte. Onda smo u dobili neke sitne projekte iz domena digitalizacije gde smo radili mala i srednja preduzeća, hajmo da vam automatizujemo ovo, da vam da vas opismenimo ovde i onda, to je bilo ok, al to je bilo malo isporadično. I u nekom momentu, a inače u paraleli ovaj tim koji radi PowerPoint za Cape Town on štancuje i dalje. Oni sede ljudi rade i ovaj to je to, njih niko od njih ne dira. Ja u nekom momentu kažem čekaj bre. Mi radimo ovaj PowerPoint već pet godina. Isporučili smo tamo do sad par desetina projekata, daj da vidimo šta ima tu. Pogledam, industrija softvera za PowerPoint ima možda dvadesetak firmi globalno. Toga dva tri veća igrača, i ostali nekih manjih, sve zajedno može na prste da se nabroji. Reko pa mi nismo ništa iza ovoga. Što mi ne bismo to radili? I to mi je nekako bio prirodan izbor. Znaš skapiraš da da imaš nešto sve vreme tu, što možeš da iskoristiš, što je super, što ideš tamo tražiš nešto fensi industriju… Ne znam tad je web3 bio ovaj web3 je bio hype, ovo, ono, da radimo to, da radimo to… I kažem čekaj čekaj čekaj čoveče, ovo radi mali broj ljudi na svetu, mi smo se dokazali da to znamo, i to je jako dobro, jeste da je niša mala, da je ograničena, ali je dovoljno velika da mi možemo tu da napravimo promenu, da napravimo neku finu razliku. I odatle ide specijalizacija u PowerPoint. Tu je bio još jedan dodatni cut u firmi, jer jednostavno nisu svi želeli da to rade. Znaš i imaš i dalje ko što sam i ja bio tamo 2010. ja sam hteo da radim latest greatest tech i to je to. Ne interesuje me. I to je bilo ljudi kaže šta? Ja da radim tamo da da kopam nešto po XML-u da radim tamo ovaj jer taj VSTO i dalje vuče svoje neke korene iz VBA COM+ modela i tako dalje to je tehnički poprilično zastarelo al hajde. Ja to neću da radim ovo. Nećete okej ljudi žao mi je, firma strateški ide u ovom smeru, ko želi, ko ne zna obučićemo ga, a ovaj treba da želiš da to radiš. Ako ne želiš, žao mi je, mi nemamo dalje posla za tebe. I tu smo se rastali od određenog broja ljudi i odatle all hands on deck se bavi PowerPointom.

Ivan Minić:  I koliko ljudi na čemu ste radili u prethodnih tih nekoliko godina? Šta je tu šta su bili neki ključne tačke mislim, pomenuo si u jednom trenutku firme došla na tridesetak ljudi, 35 ljudi. Znači i sad si imao scale down. Na koliko ljudi si se spustio, kako se ta priča razvija, šta sada tu konkretno radite mislim i i ono u smislu neki brojki i rezultata, onda i konkretno brate šta radite? Šta, šta radite, zašto kome to treba uopšte?

Andreja Žujković: Posle ta neka dva scale downa, mi smo na nivou 10 ljudi. Tu smo, tu smo i sada. I to je ekipa koja komforno operiše sad. Mi smo onda uzeli naša iskustva tog tima koji je već pet godina radio projekte za ovog klijenta iz iz Cape Town-a i tu smo već upoznali i ja i ti ljudi koji koji to rade, upoznali smo već dosta grafičkih dizajnera, slide dizajnera, skapirali smo kako ti ljudi razmišljaju i šta su njihovi tipični problemi. I onda smo krenuli da pričamo o tome, online, kroz LinkedIn, počeli smo da tražimo savete drugih ljudi iz industrije koji se bave produkcijom slajdova, i počeli smo da pričamo o tome e mi smo pravili projekat za to, to, to i to je l’ neko imao isti taj problem? I onda smo počeli da skupljamo ljude koji imaju isti problem. I kad smo skupili određeni broj njih rekli smo, a vidi, ovo je već kandidat za neki proizvod. I onda sednemo i napravimo pretraživač slajdova. Videli smo da uh ljudi da te agencije koje prave slajdove, kad završe to, šutnu negde na na neki drive tamo, G Drive, Sharepoint gde god. I kad njima treba nešto odatle, e onda ti provedeš pola sata, 45 minuta da skroluješ kroz ovaj ogroman tri, koliko god on dobro bio organizovan, po datumima, po klijentima, po naming konvencijama i sve to, ti ćeš da provedeš neko ozbiljno vreme da nađeš slajd koji ti treba. A treba ti zato što na njemu imaš onaj komplikovani org chart za koji se sećaš da ti je trebalo tri dana da ga skockaš i da napraviš i ne bi da ga radiš od početka. Prvo što smo seli napravili tu je pretraživač koji prođe kroz celu strukturu PPTX fajla, sve što se vidi i što se ne vidi, i on to indeksira i po svemu tome možeš da tražiš. Meni treba ovaj na temu XY, posle smo dodali tu i ovaj neki jezički model koji ti ovaj…

Ivan Minić:  Kontekstualizuje sve…

Andreja Žujković: Tako je, koji to kontekstualizuje i onda ovaj možeš da tražiš po tome, možeš da tražiš po nekim tehničkim karakteristikama, možeš po ovome po onome, jer takođe jedna od stvari koja je tu problematična bila hajde pretpostavljam da znaš, ljudi koji prave to njima je verzionisanje noćna mora. Presentation final underscore final final underscore version 32. Šta je to? Tako da recimo to je prva stvar sa kojom smo izašli pre nekih godinu i po dana. Ovaj, stvar koja se zove Deck Finder, i to nam je to nam je bilo onako sasvim sasvim prvi uspeh da kažem. Eto. Posle toga uh maksimalno ulažemo u uh marketing, u uh promociju, u aktivnu prodaju i u ono širenje kruga poznanstva, gde, uh, posle nekih godinu dana rudarenja po LinkedIn-u, dobijemo priliku da se upoznamo sa ozbiljnim influenserima iz industrije slajdova, Dejmien Nofar ovaj i i ljudi kao što su on pa ne znam ovaj Boris koji organizuje Presentation Succeed i to ne znam da l’ si znao da jedna od dve svetski najveće konferencije za prezentacije se održava u Sofiji.

Ivan Minić:  Ne.

KONVERZIJE, TEMPLEJTI I KONTROLA KVALITETA

Andreja Žujković: E. Ovaj i tu smo već postali malo poznatiji u društvu i onda smo dobili priliku da pričamo sa više agencija i onda saznaš za neke borderline probleme koji su tipa: e mi radimo u Google Slides-u zato što nam je brže, ali treba da isporučimo klijentu u PowerPoint-u i onda kad završimo sve odradimo export i posle toga sedi jedan čovek još dan i po da ispravlja sve to od nule, pa što, pa zato što su fontovi u jednom i drugom sistemu totalno drugačiji, da su ovaj dimenzije drugačije, da kako se renderuju chartovi drugačije i sve to. I onda se njima ne isplati da to rade. Onda sednemo bavimo se time par meseci dođemo do toga da mi možemo da napravimo konverter koji to radi, naprimer. I to nam je ovaj to nam je isto bila oblast čime smo se bavili prošle godine. Pa onda ne znam interesantna fora nam je bila isto sa uh prebacivanjem sadržaja iz jednog templejta u drugi. Vi ste velika firma, uradili ste rebrending, a iza toga već imate 10-15 godina raznoraznih prezentacije što internih što ovaj klijentskih koje su u starom templejtu. I dobar momenat je bio, došao je neki tip iz iz Nemačke koji ima elearning platformu, i koji kaže mi smo radili rebrending, ali imamo nekih jadnih 20-ak hiljada slajdova koje bi hteli da prebacimo vamo, kad smo tražili to slajd agencijama koje naplaćuju xy evra po satu, videli smo to je milionska cifra i kao nema vajde da se to radi tako mora da postoji drugo rešenje. Okej. Možda postoji drugo rešenje, napravili smo nam rešenje koje je bilo nekih 80-ak posto tačno i flagovalo je slajdove koji nisu uspešno prebačeni i onda ti svaki pedeseti doradiš ručno i to je njima bilo ovaj sasvim sasvim kul. Tako da tu tu ima gomila gomila problema, recimo nešto čime se bavimo sad je uh kontrola kvaliteta. Ovaj, jer ti znaš da ljudi koji prave slajdove na tom nivou za ono McKinsey i slične klijente to mora da bude perfektno za 50 inča ekran to mora da bude perfektno za za za bilo šta. Tu je sasvim normalno da se desi da ti u copy-pasteu provučeš uh font koji je sličan a nije identičan onome koji je u masteru. Ime, veličina je jedan manja, ili je paragraf spacing negde omanuo ovaj i sve. Okej, ti ljudi što to rade stvarno imaju oštro oko on vidi uh misaligment u jedan piksel istrenirao se, istrenirao se ozbiljno…

Ivan Minić:  Jel ti znaš da može da se vidi pola piksela?

Andreja Žujković: Znam. Ja sam to imao situaciju pre 20 godina, objašnjava pazi još, još gledam u onaj Samsung 753s što je kao Aha! Ovaj Bože…

Ivan Minić:  Akvarijum. Ovaj i gleda i kaže promašila se za pola piksela. Ja kao to je nemoguće. Nije, imaš neparan broj, stavila se da bude centrirano. Kao kako vidiš pola piksela? Pa sivo je. Nije crno i belo nego ima sivo jedan thread. I ono ljudi to mogu da mogu da vide. A fora je što svaka takva stvar ma koliko bila glupa može drastično da pokvari utisak. Znači nećemo sad da kažemo scena sa vizitkom u American Psycho, ali to su ti ljudi.

Andreja Žujković: Da, to. 

Ivan Minić: Oni se neki ne primećuju ništa jer nije bitno, a neki vide svaku sitnicu.

Andreja Žujković:  Mislim, ja ja sam video svoju prezentaciju, uh prezentovali smo na Vivaldiju nešto pre dve godine, ja mislim u Rovinju i ovaj bilo mi je… tu bio je onaj veliki zid sa puno ekrana i ne znam šta, i to je ogromno. I ono, ja imam neke vrlo jednostavne, tu ima malo teksta pa se ništa i ne vidi u smislu nemaš ni sa čim da uporediš, i ja vidim svoju prezentaciju za koju mi nije palo na pamet da proverim kako će to izgleda na projektoru, to je proveravano na ekranima, raznoraznim, i to je sve bilo super, ali kad je to otišlo na projektor, ja se okrenem iza mene i pogledam je l’ realno. Bilo mi je, bilo mi je teško. Tako da se vratim nazad, ima tu ima tu dosta nekih tehničkih stvari koji mogu da olakšaju život tim ljudima. Da ono na jedan klik dugmeta ti njemu proveriš jel su mu sve boje u redu, jel mu sva poravnanja u redu, da li mu je sav tekst prisutan, da li ima negde overflow, da li negde o- ima te stvari. Ono to troši neko, potroši pet minuta, neko potroši 15. Ali do kraja dana to bude dosta vremena. A i druga stvar i kad se provuče greška, jednom u 50 to dođe kao ozbiljan minus za firmu.

PREZENTACIJE U DOBA VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

Ivan Minić:  Zanimljiva industrija, zanimljiv ugao. Ovaj, mislim da ljudi koji koji nisu u životu nikad nešto ozbiljnije prezentovali, pravili neke sadržajnije prezentacije koje imaju svašta… ono, ja ne znam kad, kad imam keynoteove uglavnom imam prezentacije sa lepim slikama. I to mi je poenta, jer ta slika je atmosfera onoga što ja pričam ili ilustracija, ali je vrlo retko ima sad tu nešto mnogo nekog teksta, grafikona i slično kad pričam nešto javno. Ali kad pričaš na sastancima to su uglavnom slajdovi na kojima ima dosta teksta, ima dosta grafikona, ima izvučenih nekih stvari i tako dalje. I trenutno je li ovaj imamo tu celu situaciju sa AI-em, i svi prave sada prezentacije i slajdove Claudeom ili nečim i ti ne možeš da objasniš ljudima da to što tebi to lepo izgleda na tvom Macbook Pro-u sa retina ekranom ne znači da će iko to moći da pročita kada ga pusti na projektoru ili ga pusti na televizoru koji je full hd. I to što je ono 8 piksela veličine font, ja to obožavam, ali ja nisam normalan znači ne treba gledati šta ja volim i šta ja ne volim to uopšte nije praktično. I ono pošto je to obično neki HTML koji je negde podignut, ako ne radi internet, ne radi ni prezentacija kako treba, i tako dalje i tako dalje i tako dalje. I dalje, ono, kako kaže, svetska ekonomija ovaj, stoji na Excel-u, i to, to, to će ostati tako izvesno još dugo vremena…

Andreja Žujković: Da, da. Blago grašiću.

Ivan Minić:  Ali imamo i tu drugu situaciju koja je zapravo velika i važna a to je da jedan vrlo ozbiljan deo posla u raznim industrijama je u Powerpointu. Ja sam sa konsultantima ozbiljnijim u životu radio svašta nešto i meni je uvek bilo užasavajuće što njihove prezentacije sadrže tu količinu informacija…

Andreja Žujković: Da.

Ivan Minić:  Jer oni u suštini od toga prave priručnik, knjigu, white paper šta god. Ja kažem dobro al moja logika je to treba da se prelomi lepo u InDesignu i da se stavi i da se ljudima odštampa i da im se da a prezentacija treba da bude 30% toga. On kaže dobro okej ima smisla razumem, ali deliverable je prezentacija. Deliverable nije taj PDF. Pa što ne promenite? Zato što se ovako radi 30 godina i to su očekivanja ljudi. I možda ćeš ta očekivanja promeniti, ali verovatno nećeš.

Andreja Žujković: Verovatno neće. Neće jer evo recimo skoro sam pričao sa jednim dizajnerom iz Poljske koji kaže naši klijenti su konsultanti i oni uglavnom ti daju neki draft, i ti trebaš da doradiš taj draft, da ubaciš podatke, da to vizuelno središ. Kaže, sad sam počeo da dobijam draftove koje je pravio Claude. I ja na jednoj strani imam 300, 400 free elemenata svi različito formatiranih. Šta ja da radim sa tim? Da se upucam ili da ga pravim od nule, ispočetka.

Ivan Minić:  Ne ne ja sam skapirao da u velikom procentu slučajeva, posebno te situacije sa exportom, eksport iz slajdsa ako nije kompleksno je još i ok uglavnom, ako je kompleksno onda jebi ga. Ali sve te stvari koje ti nude opciju da on ti izgeneriše nešto pa hajde kao da ti eksportuje to je kao ona stara priča koja mi nikad neće biti jasna zašto je takva a to je kad pomeriš sliku u Wordu sve se slomi svuda. E tako isto i ovo. Zato što su to neki elementi koji su verovatno ja sad ne znam kakva je tehnologija iza toga ali ako gledamo kako bi to funkcionisalo na nekom webu jer je relativno slično, sve je to na neki način par elemenata apsolutno pozicionirano, ostalo je relativno, ti kad skloniš ovo apsolutno, to relativno se raspadne potpuno, i ono, ako ne diraš ništa i ako ga to to je ok, ali u svakoj drugoj varijanti je to pakao. Da da je radije je počelo. Najveće pare bi napravili na prebacivanju 4 3 u 16 9. Ja da ti kažem.

Andreja Žujković: Da. Da. Ovaj to si apsolutno u pravu jer ja tek kad smo radili ovu konverziju template-a sam video koliko starih prezentacija ima u 4 3…

Ivan Minić:  Čak to možda i sad može da bude proizvod koji ima nekog smisla mada mislim da je dosta kompleksan posao.

Andreja Žujković: Nema tu neku publiku. Ono što je interesantno u tim konverzijama sad, to će to, ovaj, o tome razmišljamo, verovatno ćemo to raditi sad na jesen. Došao je čovek koji ima agenciju u Ukrajini i kaže moji dizajneri rade u Canvi. Ja reko molim bre? Kaže, oni rade u Canvi. A reko a vi ste PowerPoint agencija? Jesmo jesmo. Pa dobro kako to funkcioniše? Pa kaže nama klijenti traže PowerPoint format i mi uradimo u Canvi i eksportujemo u PowerPoint i kao taj eksport mnogo bolje radi nego iz Google Slides-a i to. Ja reko da, znam, probao sam. Ovaj al reko te pitam a što vi to radite? Pa kaže, imam tu neku poprilično mladu ekipu i niko od njih ne želi da uči PowerPoint, jer je to već je l’ te malo kompleksniji alat i treba ti da se investiraš možda jedno godinu dana da bi naučio dobro. Ovaj, detalje svega, oni su se obučili da rade u Canvi dovoljno dobro i oni to štancuju, i to njih dalje ne interesuje. A problem nastaje tu, posle tog eksporta, to jako lepo izgleda, to je složeno kako treba, al iza toga nema ništa. Jer taj konsultant klijent, on želi da iskoristi taj layout za neku drugu stranu. On želi da iskoristi taj master koji koji postoji ovaj jer on je to platio na kraju krajeva i on će iz te jedne prezentacije nekim copy-paste-om napraviti još 5-6 zavisnosti kad mu koji pitch treba sa varijacijama i tako dalje i tako dalje, a on iza toga nema ništa. I on kaže je l’ bi mogao ti iz postojećih slajdova da izvučeš ono zajednički sadržalac i da se i da se izgeneriše template sa sa masterom sa layout stranama sa svime? Reko ajde da probam. Evo trenutno isprobao. Može. Mislim, videćemo oće li to…

Ivan Minić:  Da dokle može, ali deo posla može sigurno.

Andreja Žujković: Može može i te kako može, uh, ono, relativno lako je naći slične slajdove, vizuelno slične, i ovaj, i posle toga mi od tih sličnih izaberemo jedan koji je reprezent i ja ću sve one velike elemente u drawing area da spakujem da budu placeholderi pozadi i to će biti relativno dobar layout. Dosad, po nekim eksperimentima, ovaj, to radi sa, sa onom 70-75% tačnošću, a nismo ni još blizu finalnog rešenja.

PUBLISHER, TEAMS I SKYPE

Ivan Minić:  Ovo je super. Ali opet zanimljivo je da se neko bavi nečim što nije Excel i nije Word. Jer ti imaš osećaj kao da je to ono taj PowerPoint je tu negde sedmo, osmo prase, ovi ostali alati u principu to niko ni ne koristi.

Andreja Žujković: Da. Da.

Ivan Minić:  I kao to je to. Mislim ja se sećam pre 300 godina, ono Publisher kad se pojavio, bio je jako zanimljivo rešenje ko nije koristio InDesign i sve te stvari koje mogu uvek svašta nešto da naprave, a to niko nije koristio. To je bukvalno koristio mislim užasno mali broj ljudi za jedan izuzetno kompleksan alat i zato je i negde u u šestom planu i više ga niko ne koristi. Ja samo… samo kad bi mogli nekako da ne znam, donesemo neki zakon zabranimo Teams, ja bi, meni bi svi problemi u životu bili rešeni.

Andreja Žujković: Dobro, moram da kažem da mi kao firma koja radi sve u Microsoft okruženju, uh, ne možemo bez Teamsa. Poboljšao se Teams, nije ono što je bio pre jedno dve godine, moram da kažem. Uh, ako meni on na Mac-u funkcioniše ovaj, fenomenalno, ovaj, to je za mene dovoljno dobro. Ali da je i dalje nezgrapan, da je i dalje nepotrebno komplikovan, da vidiš da je upravljanje fajlovima u Teamsu po mom mišljenju skrpljeno i ubačeno u SharePoint na silu, nije to da bude dobro rešenje, tako da…

Ivan Minić:  Bar nije Skype.

Andreja Žujković: Joj! Joj! Joj joj joj! Nemoj sad, sad sam se podsetio Skype for Business, uh, tako je. Znači taj trenutak kada sam ja obrisao ikonicu sa telefona… Znaš ja sam od onih ljudi što kad neko umre od prijatelja i kolega ja ne obrišem broj. I onda mi iskoči posle šest meseci da se prijavio na Viber jer su ovi vratili broj operatera i to… jednostavno onako, ima Džordž Karlin celu priču o tome koliko je empowering na jedan način kad ti gledaš nekog i obrišeš ga iz imenika, e ga precrtaš, e ja ne volim da brišem ljude iz imenika. Ali sa takvom radošću sam obrisao Skype aplikaciju sa telefona, znači brate! Ja ne znam dal postoji osoba kome se Skype nije smučio.

Ivan Minić:  Pritom ono kad se pojavio bio je čudo i obožavao si ga, ali sve što dođe u ruke Microsofta i oni uzmu da srede interfejs…

Andreja Žujković: Ali te komunikacione alate oni su propaštavali redom. Redom zaista.

Ivan Minić:  Jebi ga. Pogreši čovek. Nekad je bio NetMeeting pre 30 godina, bio kao lutka. Andreja hvala ti puno.

Andreja Žujković: Nema na čemu.

Ivan Minić:  Želim ti puno sreće dalje sa ovom pričom i ono nadam se da da vam je bilo korisno i interesantno. Istražite, biće linkovi u opisu, ali eto da vidite čime sve ljudi mogu da se bave i gde mogu da naprave vrlo značajan i ozbiljan rezultat zato što vide problem koji je nedovoljno atraktivan da bi ga neko ogroman rešavao, a dovoljno veliki da to ima smisla za jednu malu firmu koja može time da napravi i dobar rezultat i dobar impakt i da isplati plate na kraju meseca bez većih stresova. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.