Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Današnja tema mislim da je važna iz više razloga. Jedan od glavnih razloga jeste to što, evo, bliži nam se početak školske godine, i to je naravno za sve ljude moje generacije a sad već i redovan stres zbog klinaca koji kreću u školu ili se pripremaju za školu, a obrazovanje nam je jedna od najvećih tema, jer čemu može da se nada zemlja koja nema dobar obrazovni sistem, čemu može da se nada zemlja koja nema obrazovanu omladinu, i koja na tim testovima koji su u životu važni, ne mislim na samo ove na kojima se mere nekakvi rezultati, pada iz godine u godinu. Nažalost, ja imam taj utisak, evo u godinama unazad, kada god sam u životu imao prilike da pričam sa nekim ko je pedagog, vaspitač ili bilo šta slično, a ima neko bogatije iskustvo, iz generacije u generaciju slušam sve više horor priča. Manje sa decom, više sa roditeljima. I došli smo u neku situaciju u kojoj, neću da kažem da deluje da je bezizlazno, ali je vrlo izvesno da je veliki put pred nama. A danas imamo jedan dosta neobičan pogled na tu celu priču, pogled koji je s jedne strane iznutra, a sa druge strane iz polja koji uzima u obzir i neka druga okruženja, neka druga društva, neke druge obrazovne sisteme, ali i neke naše vrlo važne tradicionalne vrednosti, pitanja, identitet, kao nešto što polako, ali sigurno, iz meni neobjašnjivih razloga, ovde postaje fluidno, i sad da ja ne komplikujem beskonačno. Pre nekog vremena sam dobio jedan mejl koji me izuzetno zainteresovao, seli smo na kafu, ispričali se i ja sam shvatio da mi treba tu priču da ispričamo u Pojačalu, ako ništa drugo ono da ljudima damo temu za razmišljanje, a što da ne, možda se i nešto promeni. Ja ulazim bez velikih očekivanja, ali sa velikom nadom. Jelena, dobro mi došla.

Jelena Angelovski: Hvala.

Ivan Minić: I hajde sad molim te ti objasni da ne bih ja sad ulazio iz digresije na digresiju, ko si ti i čime se baviš?

Jelena Angelovski: Ja sam profesorka srpskog jezika. To je ono što sam završila, i to je ono što nisam htela da radim kad sam studirala. Kada sam upisivala srpsku književnost ja sam bila u grupi, obično u toj grupi ima nas 80-ak, to jest bilo nas je tada kad sam ja upisivala, i uvek si imao grupu onih koji upisuju to da bi predavali srpski, i imaš grupu onih, među kojima sam bila i ja, koji će raditi sve samo da nikad ne uđu u školu, nema šanse da uđemo u školu, mi ćemo biti u izdavačkim kućama, mi ćemo se baviti, nemam pojma, nekim pisanjem ili pisanjem u novinama i tako dalje, samo škola to je onako težak neki kao mediokritetski izbor, i mi to sigurno nećemo raditi. E, to sam bila ja. I onda sam godinu dana posle izlaska sa fakulteta ušla u školu, i do danas nisam izašla iz nje.

Ivan Minić: Dobro, ali školu u koju si ti ušla je jedno, a to što radiš danas nešto sasvim drugo.

Jelena Angelovski: To jeste, ja sam poslednjih osam godina u Švajcarskoj, i tamo predajem opet srpski. To je isto nešto na šta se ne bi mnogi kladili, kad smo upisivali pošto ja imam dve sestre, moj tata je, kad smo mi upisivale fakultete, bio jako razočaran mojim izborom, i jedan od argumenata mu je bio ti nećeš nikad moći u inostranstvo sa tim tvojim srpskim jezikom, šta je tebi, na kraju od nas tri sam ja jedina koja je u inostranstvu. Tako da, da, Agencija Lords to je u stvari neki lajtmotiv.

Ivan Minić: Šta znači to da predaješ srpski u Švajcarskoj, odnosno kako je to izgledalo na samom početku, kako izgleda danas, pričaćemo posle detaljnije ali čisto da ljudima oslikamo.

Jelena Angelovski: Da. Ja sam dakle tih prvih petnaestak godina radila u Pančevu u osnovnoj školi, predavala sam srpski u svojoj osnovnoj školi praktično. I onda sam saznala da naše ministarstvo prosvete redovno raspisuje konkurse za nastavnike srpskog i za učitelje koji su već u sistemu, dakle već rade u osnovnim školama u Srbiji, i koji žele da odu u inostranstvo na neki period da tamo predaju u takozvanoj srpskoj školi u inostranstvu. Ta srpska škola ima taj kolokvijalni nadimak dopunska škola zato što ona podrazumeva u stvari nastavu koja traje tri časa nedeljno i deca dolaze tu, postoji neki miks predmeta, deca našeg porekla dolaze na te časove i nastavnici koji su dakle poslati iz Srbije rade sa njima po posebnom programu te nastave, i ja sam provela dakle tih šest godina u tom sistemu nastave u inostranstvu, bila sam nastavnica, posle toga sam postala koordinatorka tih škola, to je da kažem jedna administrativna uloga nekoga ko organizuje nastavu u tim školama, ali sam ja i u tom periodu bila u nastavi i dalje. I onda sam prošle godine dobila otkaz. Ali pošto nisam nameravala da se vraćam i pošto s druge strane sam imala neko u stvari razmišljanje o tome šta je to što ja znam da radim, šta je to što u čemu sam ja najbolja, mislim u Švajcarskoj ljudi mogu da rade razne stvari, ja sa ovoliko godina bih mogla da radim različite stvari, međutim na kraju sam sela sama sa sobom i razmislila o tome šta je to što najbolje znam da radim i došla do tog odgovora da ja i dalje ću da radim taj posao za koji mislim da najbolje, da ga najbolje radim a to je da predajem srpski. I otvorila zajedno sa koleginicom koja je imala sličnu sudbinu kao ja to jest takođe je dobila otkaz, otvorila školu našeg jezika i kulture koja se zove Zmaj isto kao ona moja škola s početka priče, u koju sam išla i u kojoj sam radila. Tako da ta škola Zmaj eto postoji već jednu celu školsku godinu i načinjemo drugu.

KAD PORASTEM BIĆU 

Ivan Minić: E dobro. Pričaćemo detaljno o tom iskustvu i zapravo ceo drugi deo razgovora ćemo posvetiti svim tim saznanjima, iskustvima, prilagođavanju, tome šta si saznala, koliko si upoznala lokalnu kulturu i kako se mi u nju uklapamo ili ne uklapamo, šta si naučila iz drugih zemalja, jer si jedno vreme koordinirala i ostale zemlje. Ali hajde da krenemo kako inače krećemo u Pojačalu, sa našim Smajlis pitanjem, šta si htela da budeš kad porasteš?

Jelena Angelovski: Lepa Brena.

Ivan Minić: Mislim da još uvek nismo imali taj izbor. Podržavam, podržavam, svaka čast. I kako je to radilo za tebe tokom odrastanja?

Jelena Angelovski: Pa u stvari mislim da je važno. Ja sam pre nekih, ja mislim prošle godine imala jedan divan zadatak, kraljevačka Povelja ima tu neku ediciju gde poziva pisce i spisateljice, pošto je i to takođe nešto čime se bavim a što eto nisam pomenula u uvodu a verovatno postoji neki podsvesni razlog za to. U svakom slučaju, pozivaju pisce da napišu jedan splet priča svojih sećanja iz detinjstva. I ja sam stala i mislila sam ja ne znam tačno koja su mi prva sećanja i šta i onda me je odjednom tresnula ta Lepa Brena i počela sam ovaj da pišem o tome i da razmišljam malo više iz ove perspektive o toj svojoj ranoj i možda prvoj fascinaciji i shvatila da ona zapravo mnogo govori o mnogim mojim kasnijim izborima. Ja bih sad ono mogla bih da se zezam, ali bih mogla i ozbiljno da odgovorim jer mislim da je važno. Mislim da sam ja kod nje u tom njenom, kako da kažem, u toj njenoj pojavi i u tome šta je ta pojava značila za naše okruženje i prosto ceo mizanscen u kome se ona pojavila u tom periodu značila nešto što je meni i dan danas važno kada se oduševim nekom osobom. A to je da je ona imala izvesnu ozbiljnost, profesionalizam, ali u isto vreme i neku strast i neki eros koji je zaista bio zarazan i za koji ja mislim da predstavlja recept za ono kao neku dobru priču u bilo kom poslu i za bilo koju osobu. Tako da, ja mislim da to nije bezveze, al sad kad bih odgovorila ovako kako si me pitao, da to je to je u stvari u mom ranom detinjstvu imalo veliki uticaj na to da postanem jedna od glavnih zvezda gradskog parka u Pančevu, ovaj, moja mama je bila baš onako oduševljena kad krene sa mnom popodne pa me ovi penzioneri zovu Breno, Breno a ja kao mašem, ona kao šta je s tobom, kao koji ti ovo drugi paralelni život imaš, tako da da to je bila ta moja prva velika uloga.

Ivan Minić: Mislim da ovi prostori, i kad pričamo o tome mislim na šire ove prostore čak šire i od okvira bivše Jugoslavije, sve ono što je, svih tih desetak zemalja koje su u ovom delu Evrope, ako gledamo sa kime smo se graničili – ne mislim na Austriju i Italiju, ali manje više sve ostale, nisu nikada imali takvu zvezdu, nisu nikada imali tako dobro i ozbiljno spakovan proizvod koji je apsolutno mogao da konkuriše bilo gde na svetskom tržištu. I postoji razlog zašto je ona jedna od retkih koja je na mejnstrim način izašla iz okvira. Postoje kultni heroji, sve je u redu, Boban Zdravković je bog u Bugarskoj. Ali Boban Zdravković ima svoj kultni status ovde na jednom nivou i to je to. Ja mislim da je Boban Bog, i moji prijatelji iz Niša to mogu da potvrde. Ali suština jeste da je to ipak nekakav andergraund, da je to ipak nekakav kult, da je to ipak nekakva niša, nekakva specifičnost, a da je Brena bila Madona, i da tu nema ne nekih nekih velikih razlika ni po čemu, ovaj, kada to sve pogledamo, imali smo skoro tu situaciju da je ako se ne varam u prvom broju Vogue Adria je bila Brena, u drugom je bio, mislim bio Đoković, ili je bilo obrnuto, ali mislim da je u prvom bila ona i to pravljenje taj neki set fotografija, i opet je to bilo pet nivoa iznad bilo čega drugog što na ovim prostorima postoji. Njena transformacija posle i uspešnu poslovnu ženu i sve ostalo je fascinantna. Načini na koji su se sve te stvari odvijale, imao sam prilike da slušam i nju i Bobu jedno veče kada su pričali o tome kroz tih nekoliko godina tranzicionih kako su prolazili i kako je to sve izgledalo, potpuno, potpuno vau, ovaj, i Brena je baš ozbiljna carica i jako dobar izbor za sam početak. A kaži mi kako je bilo okruženje, kakvo je bilo Pančevo u tom periodu odrastanja, formiranja?

ODRASTANJE U PANČEVU

Jelena Angelovski: Pa Pančevo je bilo u ne samo tom najranijem periodu o kom sam malopre govorila nego i posle sve do mog odlaska u stvari na studije u Beograd, mesto koje je bilo ozbiljno kulturno središte i u tom smislu je ono mene i baš u velikoj meri na na važan nekako način formiralo. Ja danas recimo dešava se tad tamo u Cirihu smo organizujemo nekakva kulturna dešavanja i ja pozovem ovog, pozovem onog, i moji prijatelji odande me često pitaju samo mi reci jel sad i ovaj iz Pančeva, ja kažem jeste iz Pančeva, normalno da je iz Pančeva, mislim, ja ću morati nekoliko godina takve stvari da organizujem dok ne potrošim, a verovatno ni tada se to neće desiti, sve te talentovane ljude iz raznih polja, s tim što ih sad ima neuporedivo manje nego što ih je bilo recimo kada sam ja bila mala, ali to je zaista jedna čudna koncentracija ljudi iz najrazličitijih oblasti kulture, od glume preko likovnih umetnosti, o muzičarima da ne govorim, piscima da tek ne govorim. Dakle na jednom malom mestu, u jednoj zaista zatvorenoj sredini gde ja i dan danas kada prođem ulicom znam sve ili većinu ljudi koje sretnem. Tako da se tu stvorila jedna onako dosta, ja bih rekla, pogodna klima za nekoliko generacija, pre mene, posle mene, od osnovne škole pogotovo u gimnaziji, mi smo imali zaista jednu onako vrlo, vrlo blagonaklonu atmosferu za odrastanje i za potragu za tim nekim svojim interesovanjima. Razne stvari su nam nuđene koje su bile prilično dragocene, i pokazale su se prilično dragocene u godinama koje su došle. A naročito s obzirom na to da smo odrastali u 90-ima. Znači, to je to je jedna bila ja mislim izuzetno srećna okolnost u gomili nesrećnih kojima smo bili okruženi.

Ivan Minić: Nedavno sam upao u onu zečiju rupu i x sati proveo ponovo preslušavajući neke intervjue Nebojše Glogovca. I razne stvari sam o tome svemu shvatio ponovo, mnoge stvari iz njegovog života sam znao sticajem okolnosti, potrefilo se da smo mi slučajno radili poslednji veliki intervju koji je dao, iz nekih potpuno čudnih razloga u trenutku nije znao da će bilo kakav problem biti kad se desio, mesec dana je još on bio sa nama. I neke dve stvari sad, do neke dve stvari sam došao. Prva stvar je, mi nikad više nećemo imati glumca kao što je Nebojša Glogovac, mislim, to je ne, jednostavno ne. A drugo, da je to možda jedna od najtežih stvari na svetu koje možeš da budeš, i da se to videlo u svakom dužem razgovoru kada malo obratiš pažnju na neke sitnice i na neke detalje, da ta količina talenta i ta količina osećajnosti i empatije i svega u nekom trenutku te u životu ubije. Fantastično je, jako treba da odigraš ulogu koju će svi zapamtiti, ali je vrlo destruktivna za samu ličnost. Ali ono o čemu što sam slušao, bilo je zapravo dosta priča o Pančevu, jer on je čovek iz Hercegovine, rođen u Trebinju. Ja vodim neko poreklo iz Trebinja, nažalost u svesnom stanju nikada nisam bio tamo, to kad sam išao sa dve tri godine, ja se toga ničega ne sećam. Znam da je predivno, jednostavno nikad nije bilo usput, moram da odem jer mnogo me je sramota da nisam bio. Ali prema svemu što znam o tim ljudima i o tom prostoru, savršeno mi je jasno da je on odande. Ali onda je pričao puno o tome kakvo je bilo njegovo odrastanje i formiranje u Pančevu i koliko je s jedne strane bilo divno to što ne živi u Beogradu ali živi jako blizu, može uvek lako da dođe gde god, šta god da treba, pa i od toga kad je bio mali išao na ovaj, mislim da je on išao kod Bate Miladinovića, ovaj, ili je išao kod Mike, nije bitno, ali u oba slučaja to je, da kažem, podrazumevalo da on mora da pređe Pančevac, da dođe nekako do Doma omladine, do RTS-a, da prođe tu celu priču i da je on to kao malo dete išao, da su ga puštali. Znači svedočio mu se o tome da se osećao bezbedno i da kao celo to iskustvo koje priča vezano za Pančevo je neverovatno. I sada se dešavaju isto neke stvari koje, mislim ja primećujem, sigurno i ti primećuješ kao i ako dolaziš povremeno. Ovaj, ja znam jako puno ljudi koji su u prethodnih par godina kupili stan u Pančevu. Zato što nisu mogli da ga kupe u Beogradu. Ili su mogli da kupe 37 kvadrata za njih četvoro. I onda su samo doneli odluku da umesto toga kupe 80 u Pančevu i da im ostane za dobar auto i da im bude manja rata za kredit. I neki sjajni ljudi grade sebi život koji je delom i tamo. Sad, oni gube neko vreme u tom komjuting-u u Beogradu, nadam se da će to sa vozom i svim ostalim stvarima da to bude lakše i brže, neki od njih to baš i rade zato što su na Novom Beogradu pa im je relativno lako da iskombinuju vozom da dolaze, ni ne koriste auto, ali hoću da kažem da postoji čitava jedna generacija ljudi koji su sjajni ljudi, još uvek mladi, u najboljim godinama, u punoj snazi, koji su se opredelili da svoj život baziraju tamo. I da se to oseti. Ja idem isto na jedno par meseci imamo tamo par prijatelja koje obiđem i oseti se to. Recimo jedan od njih pored ostalog ima i kafić u kome volimo da sedimo. I potpuno se promenila garnitura ljudi koja sedi u prethodne tri godine. Nije se promenila, ne kažem to kvalitativno, bili su jedni, i drugo i treći su bili dobri ljudi, pristojni, nikad tu nije bilo problema. Ali ima mnogo više ljudi sa porodicama, sa nekom, nekim patuljcima koji trče oko njih, kojih nije bilo ni blizu toliko. I mislim da će to dati jedan novi lep život Pančevu, čini mi se barem da je tako.

Jelena Angelovski: Mene to jako raduje. Ako to ako to tako bude, zato što je mnogo ljudi i cele generacije su i otišle iz Pančeva, i to se recimo sad vidi u letnje vreme kada se mi svi sa raznih strana vratimo, i evo bilo je sad prošle nedelje neko dešavanje gde su se ti ljudi skupili i odjednom si imao utisak da si ušao u neku vremensku mašinu, vidiš ljude koji su izlazili na to isto mesto ali pre 20 i 30 godina, i onda nekako kako da kažem, brojčano, fizički vidiš koliko tu ljudi fali i nisu više u tom gradu, ali da, znam da se Pančevo mnogo gradi, znam da puno ljudi dolazi iz ovih razloga koje si rekao, i ako su to ljudi kao što ti opisuješ da jesu onda je to super stvar. Onda to mene mnogo raduje.

Ivan Minić: Evo ja znam takve. Znači ja sigurno živim u nekom vrstu babla. Sigurno da postoje i ljudi koji dolaze iz drugih nekih razloga i ekonomske migracije i sve to. Ali mislim da to pruža jednu jednu lepu novu šansu Pančevu da iskoristi to što će takvi ljudi svoje živote bazirati tamo. Posebno sa celom situacijom gde dobar deo tih ljudi radi hibridno, što znači da zapravo ne gubi svaki dan dva sata na prevoz, nego dva, tri puta nedeljno, da ostatak vremena svoj život zaista bazira na tome da je deo lokalne zajednice, da tu ostavi svoj novac, da tu provodi svoje vreme, da koristi te parkove, da koristi te zelene površine, pa i šoping molove pa i sve ostalo što postoji, ali nije tu sa idejom da je to spavaonica, nego je tu zato što je to život. Dobro, a kada je došlo vreme za faks, ti si znala šta hoćeš ili kad si kad si došla do toga, kad si spoznala?

GIMNAZIJA U VREME ŠTRAJKOVA I PROTESTA

Jelena Angelovski: Pa znaš kako, ja sam bila baš štreber. Imala sam onu prilično dosadnu đačku biografiju, sve do gimnazije ono, bila sam dobar đak, volela sam srpski, u stvari lako mi je bilo da naučim gramatiku, razumela sam sve to, za razliku od matematike i onda sam išla na takmičenja. Znaš da je to i danas, ovde meni je to sad ovako izdaleka kad gledam skroz fascinantno, taj kult takmičenja koliko je ovde prisutan, to je bilo tako i kad sam ja bila mala, i išla sam na ta takmičenja iz srpskog, i dobijala sam kao neke nagrade i tako sam ja stekla utisak da je to nešto u čemu sam ja dobra. I onda sam upisala gimnaziju, i ja sam gimnaziju završila one godine kad je bilo bombardovanje. A znači prethodne četiri godine, evo sad sam srela tog jednog svog profesora koji mi je rekao vi ste bili generacija koja nije imala ni jedan čas od 45 minuta. Jer su to bile, to su bile te godine štrajkova, nekoliko tih štrajkova, to su bile godine studentskih protesta, i to je bila na kraju ta godina bombardovanja. I rekao bi čovek da sam ja kroz tu gimnaziju prošla onako kao bezveze iz ono pola radnog vremena, ali u stvari ja to smatram zaista i najvažnijim periodom svog odrastanja, zato što smo mi kao gimnazijalci bili jako uključeni u taj neki mali pokret, mali protest koji se baš u toj pančevačkoj gimnaziji Uroš Predić tih godina pojavio, zato što je postojala, postojao je izvestan sukob koji je Ministarstvo prosvete imalo sa nastavnicima, profesorima naše škole i postojala je ta neka nepravedni pokušaj smene naše direktorke. I tu su se đaci u stvari pobunili i mi smo kao gimnazijalci, možda drugi, treći razred, stupili u stvari u štrajk, ali smo dolazili sve vreme u školu i osmišljavali neku vrstu programa, imali smo književne programe, imali smo predstave, imali smo rok maratone, imali smo, dakle sve vreme smo bili u školi i nešto smo radili i za mene je to bilo to je dakle koincidiralo sa studentskim protestima u Beogradu isto se vreme dešavalo, ali smo mi to u Pančevu u okvirima te gimnazije radili, i za mene je to bilo nešto ono neverovatno važno i ovaj što se danas kaže formativno. A profesori koji su u to vreme bili profesori u gimnaziji ostali su ono najugledniji ljudi u pančevačkom društvu i u našem društvu uopšte, a ljudi s kojima sam ja u to vreme bila u tim zbivanjima danas su opet neki vrlo važni ljudi, i u našem društvu i u nekim inostranim društvima, tako da to je meni nekako signal da su to bile velike i važne stvari iako je u to vreme eto tako izgledalo kao niste imali ni jedan čas od 45 minuta. E, kažem, znači ta poslednja godina moje gimnazije kad je trebalo da se pripremam za prijemni nije bila po svemu čudna, i mi nismo ni polagali prijemni ni to je sve tako nešto bilo navrat nanos, ali sam ja znala da ću da se prijavim za srpsku književnost, i prijavila sam se i na FDU, na dramaturgiju. Tamo nisam položila prijemni, ali je za mene u stvari najvažniji period bio taj period pripreme tog prijemnog. Mene je pripremala profesorka koja se zove Jelena Žurić i koja je danas moja jedna od najdražih koleginica i prijateljica. Ona me je pripremala za književnost, njen suprug Vule Žurić, koji je naš pisac, me je pripremao za dramaturgiju i ja sam dane i noći provodila sa njima. To vrlo brzo više uopšte nije bila priprema, gde mi kao sedimo i ona meni drži čas, nego su to bili beskrajni razgovori o književnosti, gde sam ja naučila najveći deo onoga što mi je ikad trebalo i što sam ikad znala o književnosti. Ali više od toga ona mi je, ona je uradila ono što veliki profesori književnosti rade, veliki profesori uopšte rade, a to je otvorila mi je neke prozore. Pokazala mi je neke gurala mi je stalno neke knjige, te knjige nisu bile školska lektira, ali su bile knjige koje treba da pročita neko ko hoće da se zarazi time. I ja sam se time tad zarazila. Dakle, ja sam već i odlučila da ću to studirati, ali ja u stvari nisam znala koliko to volim dok ona meni nije te knjige ponudila, dok ih ja nisam progutala i u tim razgovorima sa njom i sa njim zapravo otkrila koliko je to mnogo veća ljubav nego što sam ja mislila da jeste. Tako da, nekako je išlo kao naopako, ja sam prvo donela odluku, a onda sam se tek oduševila tom odlukom da tako kažem.

STUDIJE KNJIŽEVNOSTI I PRVI ČAS U UČIONICI

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je bila, ja znam dosta ljudi iz te generacije koji su tada upisivali srednju, recimo, ili upisivali fakultete na osnovu uspeha u školi ili već kojekakvih nekih posebnih problema, tu školu završe. Oni su godinu dana stariji od mene. I mislim na ove koji su upisivali srednju pošto je to bio problematično i na nekim fakultetima je zapravo pušteno da se upiše mnogo više od kapaciteta zato što je bilo logično i ljudski da se tako postupi pošto nisu deca kriva za neku konkretnu situaciju. Međutim, ono što znam da je bio slučaj na dosta fakulteta jeste da je to tada pušteno tako kako je pušteno jer je moralo biti, nije bilo druge opcije. Ali da je ideja bila da se ti klinci sačekaju na kraju prve godine, na početku druge i da se to očisti. Da bude dosta strožiji kriterijum i da prosto suštinski, ono gde ćemo imati možda previše, previše ovaj, studenata na nekim smerovima i tako dalje, da se to u tom procesu reguliše. Negde to jeste bio slučaj, negde nije bio slučaj, ali svakako ni to studiranje nije bilo normalno. Ovaj, kada je, kada je sve počelo, i na tim prvim kontaktima i sve, jel to bilo ono što si zamišljala, jel to bilo ono što si želela?

Jelena Angelovski: Misliš na faks? Ne. Ne, pogotovo što sam ja izašla iz iz tog nekog, kako da kažem, iz epruvete te moje profesorke Jelene Žurić, gde je ona meni najlepšu verziju toga kako izgleda predavati sa ljubavlju i strašću književnost pokazala. Ja sam došla do takvih profesora naknadno na fakultetu, ima takvih profesora na, na, našoj katedri za srpsku književnost, bilo ih je naročito u vreme kad sam ja studirala, ima ih i danas jer su to neke moje kolege znam da su da ih ima i danas tamo. To su istinski ono posvećenici, ljubitelji, i ljudi koji umeju kroz taj svoj nastup, kroz tu svoju živu reč, i ono živu vatru i neku ljubav koju prenose na studente, da te stvari predaju. Nema ih mnogo, imaš uvek naravno i one koji to vide kao jednu jako, jako zamornu manje više, kako da kažem, ogrešiću se o književnost ako je budem opisala, kao, kao nekako vrlo dosadnu i vrlo onako kroz neku taksativnu kao jedan ne znam školski predmet, kakav ja zamišljam da ima u ekonomiji ili na pravu, koje nisam htela izričito da studiram. I onda kao dobiješ neki predmet koji se tako nekako opšte zove, pa ima neka opšta poglavlja pa taj profesor tako neko nešto opšte predaje, a ti gledaš dal ćeš da padneš u nesvest od od dosade. Takvih predmeta je bilo takođe, i ja pretpostavljam da to tako na svakim studijama mora da bude, ja sam, kao što rekoh, imala taj štreberski tu kondiciju tako da mi nije bio problem da to i odslušam i ispolažem. Ali to nije bilo to. Međutim, srećom već na prvoj godini je bila ta narodna književnost, koja je do danas meni jedna od omiljenih naših, da kažem, epoha u književnosti, koja me je oduševila, jer je tu bila ta profesorka Nada Milošević Đorđević, koja je ne samo naš najveći stručnjak, nego jedna baš velika carica, koja nas je potpuno zapalila za to. U momentu kad smo mi došli, onako, sa 19, 20 godina i kao sad, epska poezija, kakva epska poezija, ništa ne razumeš tu onda vidiš, naučiš da je to nešto što govori, kao Grčka tragedija, o onome što svako od nas svakodnevno proživljava, i neko iskustvo koje je krajnje univerzalno deli s nama.

Ivan Minić: Ja sam isto mnogo voleo književnost, takmičio sam se i pisao sam, takmičio sam se i ja na pravopisu i gramatici, ali sam pisao i dobijao gomila nekih nagrada kad sam bio klinac, to je bilo onako super rešenje da te profesori ostave… Ovaj i imao sam tu sreću da je u osnovnoj i u srednjoj imam fantastične profesore, ali sam isto tako imao nesreću da nemam samo njih, nego oni su došli u nekom trenutku. Prvo sam imao u srednjoj školi dve godine pakla, ovaj, i svađa i svega, upravo zato što sam imao sa druge strane profesorku starog kova koja je bila vrlo, formalna oko svega toga i pritom predaje to budućim inženjerima i robotičarima. Dakle, nisu, nisu naročito zainteresovani za to o čemu priča. Nas par koji jesmo kao, ja drsam u njenoj poziciji ja bih bio srećan što imam par ljudi koji zapravo hoće da me slušaju. I onda insistiranje na nekim glupostima, na nekim beskonačnim tumačenjima, ponavljanjima nekih nekih beskorisnih stvari. I vrlo često mi se čini, ovaj iz razgovora sa drugima, da, ti ljudi mogu da učine da ili zavoliš, ili zamrziš, ne postoji način da ostaneš ravnodušan prema tome, nema nikog ko je srednja linija eto. I sad, prve dve, prve dve godine je to bilo tako da da zamrziš, a druge dve je bio čovek za koga smo tražili da nam bude razredni, ovaj nismo dobili, ali smo tražili i ja sam mnogo ponosan na to što smo mi to tražili, što smo se sindikalno organizovali još u mlađim danima. Ovaj, ali on je učinio to da gomila malih robotičara ode na društvene nauke. Nije pomoglo što su ljudi iz stručnih predmeta bili takvi da smo dobrim delom zamrzili i mašinstvo. Ovaj, ali taj momenat gde postoji nešto što je zapisano u nekakvom kamenu, i u kamenu sigurno glinenim pločicama pošto je toliko zastarelo, na čemu se insistira umesto da pokušaš da probudiš nešto kod te dece, po to, umesto da pokušaš da, one koji su zainteresovani stimulišeš da učine svoj život lepšim i zanimljivijim tako što će zavoleti još jednu stvar, postoji onaj, foku se na u najboljem slučaju medijanu ili obično na na ono što je ispod toga i ti kroz vreme vidiš vrlo, vrlo, jasno i očigledno regresiju ovaj do nekog trenutka. I onda mi je strašno kad, kad neko kaže da je to tako i na fakultetu. Da si ti u stvari uzela time da se baviš uprkos tome kakvo ti je bilo obrazovanje u većini.

Jelena Angelovski: U većini da, ali s druge strane, ljudi koji su za mene bili ključni u obrazovanju su po pravilu predavali srpski. I evo to se nekako podudara sa ovim što si ti sad rekao. Da, može stvarno i da ti se smuči život, a može a može to da bude i jedno neverovatno iskustvo i ja sam imala takvo i baš crno-belo iskustvo ili dosta loše ili jako dobro i na fakultetu je bilo slično. Bilo je ili profesora koji je, o stvarno on mrak mi padne na oči nama svima a bilo je i onih koga smo stvarno gledali kao neka, nad ili polunatprirodna bića, i to je velika stvar. Ne znam kako je na drugim fakultetima, ali ovde je tako bilo u to vreme. Ima tu još jedan momenat koji meni u stvari nije bio sasvim jasan dok nisam prvi put ušla u učionicu kao nastavnik, a to, kod nas na fakultetu dođe relativno kasno. Što je šteta, budući da će se većina nas na kraju krajeva ipak baviti time i raditi u učionici, mi imamo jedan predmet. U to vreme smo imali jedan predmet, i onda u okviru tog predmeta imaš neku obavezu da slušaš nastavu i da dođeš i da održiš jedan čas ili već ne znam koliko je to časova bilo. U svakom slučaju, to je bio moj prvi čas u životu koji sam održala, mislim da je bila, mislim da je bila Treća beogradska gimnazija ili ne znam tako nešto ali negde sam u Beogradu bila. I ti sad ne znaš šta ćeš predavati. Mislim izvučeš kao tu temu. I ja izvučem baš narodnu pesmu, koja se zove Dioba Jakšića. I padne mi mrak na oči, zato što ja znam da pesma Dioba Jakšića počinje stihom mjesec kara zvijezdu Danicu.

Ivan Minić: Što je dosta problematično.

Jelena Angelovski: Odličan uvod za čas, jel?

Ivan Minić: Kad prvi put dolaziš da predaješ ljudima koji su par godina mlađi od tebe i gde divljaju hormoni.

Jelena Angelovski: I kao sad hajde Jelena.

Ivan Minić: Dobro treća beogradska ako je bila, oni su uvek bili štreberi.

Jelena Angelovski: Ne znam šta je bila, čak ne znam ni da li je bila osnovna ili srednja, evo sad nešto razmišljam da mislim da se to u stvari u osnovnoj čita. U svakom slučaju, znam da mi je to bio prvi čas koji sam održala i bila sam u agoniji šta ću da radim sa tim i kako će to sve da izgleda ali onda sam se malo udubila u pesmu i shvatila da ja u stvari sa njima treba da govorim o tome kako izgleda to kad se dva brata posvađaju, kada jedan brat hoće da ubije drugoga, gde to još imamo u mitu, istoriji, u filmovima, u bibliji gde god hoćeš. Na kraju krajeva i u životu. I taj čas je ispao strava. Zato što smo mi pričali o nečemu što se kao vezuje za neke plemićke porodice iz srpskog 15. veka a ti na kraju bukvalno imaš priču o nečemu što se dešava svakoga dana među njima. Njima je bilo odlično, meni je bilo još bolje i ja sam se vratila kući i bila u fazonu ovo je stvarno posao za koji ti kad dođeš kući možeš da kažeš ja sam danas nešto smisleno uradio. Mislim sad iz ove perspektive, posle celog života u učionici ja znam da je to posao koji ima jednu kontradiktornost a to je da s jedne strane ti svakog dana zaista legneš u krevet s tom idejom ja sam danas nešto smisleno uradio. A s druge strane to je jedan grozan posao za ljude koji hoće odmah da vide proizvod svog rada jer ti to ne vidiš nikad ili vidiš jako retko to je prosto jedan kontinuum koji se mora pratiti pa ne znam dođeš na 20 godina 30 godina mature pa ti oni kažu e da znate mislim hoću da kažem ti znaš da si uradio dobar posao ali to vrlo često nije opipljiv rezultat nego je neka vrsta osećaja aj tako da kažemo za ljude koji vole da vide konkretan proizvod to ne radi tako.

Ivan Minić: U najboljem slučaju to možeš da zapališ neko mlado biće za neku temu to može da bude dobro a može da bude i loše za to mlado biće u nekoj kasnijoj fazi u zavisnosti od toga za šta se zapravo opredeli jer mislim da mislim da taj izbor ako je izbor da voliš književnost da voliš da čitaš i da gradiš svetove čitajući jer svako od nas kad pročita knjigu ima svoju verziju toga što je pročitao svako od nas je zamislio nešto potpuno drugo. Što sa većinom drugih umetnosti nije tako, u nekoj meri jeste možda i sa muzikom ali u većini drugih stvari je dosta egzaktno, možeš ti da tumačiš kako želiš ali ako si video iste stvari manje imaš da domaštavaš kako imaš ovde. Ali je dosta teško živeti od toga šta god da izabereš da je neki put kojim ideš. Mislim ja i sam negde živim od pisanja najmanje lepog pisanja više nekog komercijalnog pisanja. I znam dosta ljudi koji žive od komercijalnog pisanja. I oni to rade zato što imaju veštinu koja je potrebna za to, neki su povremeno i srećni zbog toga. Većina nije. Zato što kao i inače u advertajzingu i marketingu ono najviše čemu možeš da se nadaš je da će tvoj posao biti da pomažeš dobrim proizvodima i brendovima da dođu do ljudi a u realnosti nisu samo dobri i vrlo često je tvoj posao da pomogneš lošim momcima da prodaju nešto što nije dobro nekome kome to ne treba, tako što to upakuješ u lepe reči. Tako što od toga napraviš nešto što ljudima izazove neku emociju, jer na kraju dana svi mi kupujemo priče. U kom god one obliku na kraju bile, neko je prvo morao da ih napiše pre nego što ih je otpevao, odsvirao, naslikao ili snimio ili izgovorio nije važno. Dobro, a kako se osoba koja je baš po svaku cenu htela da izbegne školu na kraju zadesila u školi?

KAKO JE POČELA DA RADI U ŠKOLI

Jelena Angelovski: Pa ovaj sad događaj koji sam ti ispričala to je bio prvi tu tu mi se okrnjila ta ideja da tako kažem jer meni je taj čas zaista bio ono otkrovenje kad sam videla kako to izgleda kao sa te druge strane. A onda sam provela godinu dana u pančevačkoj biblioteci i to je bilo lepo iskustvo, ja sam volela tamo da radim ali bila sam u fazonu okej ja treba ceo život ovo… mislim nestvarno mi je bilo dosadno, vrlo mi je bilo dosadno. To je jedna stvar a drugo stvari su se tako namestile, moja prva nastavnica srpskog iz petog razreda, zvala se Ljilja Aleksijević, i ona je bila moja prva omiljena nastavnica srpskog i do kraja njenog života smo nas dve imale vrlo jednu posebnu vezu. A ona je meni bila interesantna zato što tada znači to je moj peti razred to je 91. godina. Znaš da su u to vreme nastavnici kad deca nešto drugo rade čitali novine. I sad imao si nastavnike ili nastavnice koji čitaju recimo Praktičnu ženu ili Ilustrovanu politiku ili tako nešto. A Ljilja Aleksijević je čitala Borbu. Što je u tom momentu bio jedan vrlo kako da kažem, izrazit stejtment. I ja u petom razredu nisam mogla to da znam ali sam otprilike već neke stvari kapirala jer je ona nama nešto i govorila što smo mi polupola razumeli, ali znaš, sve to tako u kombinaciji je meni gradilo jednu sliku nastavnika koji nema samo tu ulogu da nešto ocenjuje, predaje, pregleda kontrolne. Nego ima i ulogu da ima nekakav stav. I da taj stav njegov i taj njegov integritet jesu deo njegovog posla. I to je za mene bilo vrlo impresivno, ja sam, kažem, taj blizak odnos s njom održala celog života i potrefilo se da ona odlazi u penziju i da je njeno to radno mesto sad bilo upražnjeno, i onda me je ona pitala da li bih ja htela da dođem. I ja sam to, meni je to prvo mislim bilo da me ona uopšte predloži da ja nju tu nasledim mi je bilo kao ogromna nekakva čast, o kojoj ja sad tu nemam ni mnogo pravo da mislim ja tebi da se sad tu premišljam nego je to to bio je izazov, bio je i veliki ono kao da l’ ja to mogu da l’ sam to ja da uđem u te njene cipele. I ja sam kao bila nekako odlučila da probam. Bez nekih velikih očekivanja. Ali onda sam tu ostala i to je bilo to. Ja sam tako počela da radim u toj Zmajevoj školi u Pančevu, u kojoj sam ostala sve do odlaska u Švajcarsku.

SRPSKI KAO NAJVAŽNIJI PREDMET

Ivan Minić: Kaži mi, iz ugla mladog pedagoga, srpski je da kažemo ono uvek, kako god da posmatramo stvari, jedan od dva najvažnija predmeta u školi. Za početak to su dva predmeta koja se polažu u svakoj varijanti prijemnih i prosto imaju najveći fond časova u svakom od oblika daljeg školovanja. I tu postoji mnogo stvari koje su izuzetno zanimljive i divne. Postoji mnogo stvari koje nisu baš toliko ni divne, više su suvoparne formalne koje prosto moraš da naučiš da bi pisao pravilno, da bi ovo da bi ono. Ja se sećam, kažem, i takmičio sam se ali recimo jedna od stvari sa kojom sam uvek imao problema su bili akcenti. Ja sam akcente učio napamet i to je bio jedini deo jer prosto objašnjeno mi je da nemam sluha ispostavilo se kasnije da to nije tačno, ali u tom trenutku, možda je i možda je i došlo posle uz pubertet, ali ja stvarno nisam čuo neke stvari dok mi ljudi to nisu objasnili na potpuno drugačiji način, 15 godina kasnije. Ja stvarno nisam čuo razliku, nisam prepoznavao te stvari, znao sam da ocenim gde je, okej, taj deo nije bio problem ali koji je, to mi je, nisam kapirao. A sve ove ostale stvari sam zapravo, zahvaljujući jednom gospodinu koji mi je predavao srpski u osnovnoj školi, profesoru Miloradu, naučio kroz neke njegove potpuno sulude, ali predivne, predivno ilustrovane pesme i mi smo kompletnu gramatiku znali zahvaljujući stihovima koje je on napisao i to je bilo fantastično. Da nije bilo toga meni a verovatno i većini drugih bi učenje pravopisa i gramatike bilo pakao. Ti dolaziš u živote te dece nakon njihovih učitelja i učiteljica koji su sa njima proveli četiri godine formirali ih i u tom trenutku već i napravili im neke navike koje su dobre ili loše zavisi kakvi su ovi oni bili, i veliki je stres tog prelaska. I to je trenutak kada oni prvi put treba da rade nešto ozbiljno. Jer sve ovo pre toga je relativno jednostavno bazično ono, minimalna su očekivanja i sve ostalo. Dakle, dešava se veliki skok, njima je to najosetljiviji period koji su do tog trenutka imali i dalje su mali ali su i veliki i ponosni i kako onda, sa svim tim, i sa njima?

Jelena Angelovski: Pa ovo što si rekao na početku, srpski je jedan od najvažnijih predmeta, da, ali ima tu još jedna stvar koja je možda bitnija, a to je da oni u stvari najviše vremena tog školskog provedu sa nastavnikom srpskog. Oni, evo sad, ja pričam o tome kad sam ja predavala ne znam da li se nešto promenilo, ali u petom razredu imaju pet dana, svakog dana u nedelji imaju čas srpskog. Pa onda imaju recimo četiri, četiri puta nedeljno.

Ivan Minić: Mislim da i matematika isto ide svaki dan.

Jelena Angelovski: Jeste, srpski i matematika. Jeste, ali šta je sad tu, šta je sad tu interesantno, okej, postoji ta gramatika, pravopis, to se uči kao što se uči sve ostalo. Ja sam nekako, nismo se mnogo oko toga kidali, niti njima pravila neku vrstu stresa. Imala sam taj utisak da ako nastavnik ume to, ako on to sam dobro razume pa ume to i da objasni, onda ostatak nije mnogo težak da dete završi ono što je njegov deo posla. To ne bih kako da kažem mnogo energije trošila na na taj deo posla. Više bih se, da kažem, fokusirala na priču o književnosti, to jest o čitanju. Zato što ja mislim da je književnost zaista, umetnost generalno, najvažniji instrument vaspitanja. Ja iza toga ono, zaista stojim. I ne samo kao pedagog, nego i kao majka, koja je svoju decu ono podizala tako što sam im čitala religiozno svako veče pred spavanje. Mislim da je to jedan od najvažnijih alata koji svaki roditelj ima, koji ume da čita. A i onaj koji ne ume, možda priča priče. Dakle neverova… Evo sad si ti malopre ovaj taj storytelling pomenuo, on je zaista moćan, a moćan je alat i u vaspitanju. Možda i najmoćniji. Profesor srpskog ima tu ono, taj neviđeni blagoslov da taj alat ima na raspolaganju na svakom svom času. Matematičari, geografi, istoričari, oni mogu da pričaju priče, uvek postoji taj element priče kada nešto predaješ, to je jako važan deo našeg posla. Ali mi imamo tu mogućnost da im čitamo priče najvećih pisaca ili ono narodnog genija ili kako god hoćeš. I da onda kroz razgovor o tim pričama, mi sa njima dolazimo do nečega što će u krajnjem ishodu biti za njih od životne važnosti. Ja ne znam odgovorniji posao i ne znam važniju stvar koju škola treba da uradi.

Ivan Minić: Ima tu još jedna stvar koja, mislim da je jako važna i meni se kroz školovanje pokazala kao prilično značajna. A to je da, ako imaš dobrog posvećenog profesora, profesorku srpskog i ako imate nekakav odnos koji je odnos gde će svako dete dobiti neku količinu pažnje, neće biti fokus na nas par najboljih, čak ćemo mi možda biti i u drugom planu jer možemo mi to sami, pa ćemo mi nezavisno od redovnog časa imati svoje… Ali, ako taj profesor radi dobro svoj posao. Ta deca će biti bolja u svim predmetima, zato što će za početak znati da se izraze. E… Postoji i porf, performativni momenat u svemu tome. Znači jedan od razloga zašto sam ja imao fantastične ocene iz svih predmeta je što sam umeo da bullshittujem. I kad ne znam, ja ću da ti ispričam tako da ćeš ti da kažeš, dobro, samo se skloni. Samo nemoj više. Znači ono, u redu je. I a to nikad ne bi bilo slučaj da mi nismo imali tu komponentu cele priče. Jer jedna stvar je čitamo iz čitanke, druga stvar je hajde da pričamo o tome, treća stvar je hajde da nešto od toga možda i odglumimo, hajde da izanaliziramo, ali ne i da izanaliziramo, analiza dela sad ću ja tebi da ispričam šta ti treba da si shvatio iz ove pesme Milana Rakića ili nije bitno. Jer ako mi ti kažeš da ja sam to trebao da shvatim, ja to nikad neću prihvatiti. Ali ako me navedeš da ja razumem da je to stvarno tako, pa ako mi čak nekad i kažeš vidi, ovi su tumačenjem napisali ovo, ali nije to baš tako. To možda je mišljenje tog jednog kritičara koji je tako zamišljao, nego hajde stvarno da svako od vas dođe do nečega. Ti onda to zapravo razumeš. A kada nešto razumeš onda s njim možeš nešto i da radiš. I kada razumeš stvari i kada umeš da se izraziš tebi se otvara čitav jedan svet. A to jedino mo… Mislim OK, imaš deo možda na muzičkom ili na… Ali u suštini to jedino možeš da naučiš na srpskom. Jer nigde drugo ne postoji prostor za to.

Jelena Angelovski: Jeste. I zato je danas u stvari ta nastava maternjeg jezika, sad malo širim da kažem rakurse i na druge zemlje, uh se zasniva ne toliko na gramatici uh i na tim nekim teorijskim stvarima, koliko na razvijanju uh pismenosti, to jest tih takozvanih jezičkih kompetencija. A to su kompetencije slušanja, govorenja, pisanja i čitanja. Jer one su baza za svako učenje i za svaku uh za svaki dalji uspeh ili napredak u akademskom smislu.

Ivan Minić: Mislim, ja se sećam nekih čak b… Ono možda iz ove perspektive, mada ni nije, ali hajde sad, matoriji smo. Ovaj banalnih banalnih stvari, ali bilo je onih momenata kad igramo igru, hajde da nađemo što više sinonima za reč. Hajde da nađemo što više reči na slovo. Hajde da vidimo da. Što nije bilo za ocenu. Ali jeste bila ideja da, ako dođemo do 10 reči, da smo napravili super stvar. I svi smo se osećali bolje zbog toga. Ne samo ta osoba koja je došla do 10… Tu naravno kao bolji učenik čekaš malo, čekaš. Kad se ispuciju svi. Da onda pokažeš šta možeš i iznerviraš se kad neko ubode nešto pre tebe što si zamislio, kao i na zanimljivoj geografiji na kraju dana. Ovaj, ali to jeste stvarno, to su neke sitnice koje su prilika da ti napraviš neku razliku i u nekom trenutku u životu će to kad se najmanje nadaš da predstavlja veliku razliku. Možda će na fakultetu to biti razlika između položenog ispita i ispita koji si pao. Zato što si umeo da objasniš nešto što ne znaš baš tačno, ali možeš da sklopiš i da predstaviš. I onaj sa druge strane se oseća da je to koliko si se potrudio dovoljno.

Jelena Angelovski: Da, da, da. Sigurno. Jer retko ko bi se u takvoj situaciji potrudio.

RAD SA TINEJDŽERIMA I POVERENJE ĐAKA

Ivan Minić: E, dobro. Kako je bilo sa klincima? Kako ti se čini taj neki period kad ga sad gledaš?

Jelena Angelovski: Uh to je bio period koji je uh koincidirao to jest bio paralelan sa tim mojim uh uh privatno važnim periodom kada su mi se deca rađala. Tako da sam ja uh tako dve-tri godine radim, pa onda idem na porodiljsko, pa dve-tri godine radim i to je tako trajalo 10 godina. Uh ali je meni bilo jako uh važno i interesantno u stvari zato što sam doslovce generacije dece uh eto pančevačke iz uh te Zmajeve škole ispratila i nekako ih pratila i u godinama koje su sledile. Baš u tom jednom bliskom kontaktu. Dakle, ne samo kao neko ko im je predavao srpski, nego kao neko ko im je bio eto tu. Jer sam ja nekako svoju ovu da kažem nastavničku personu gradila upravo na tom poverenju koje sam opet stekla zahvaljujući tome uh što sam zahvaljujući tim sadržajima koje nam nastava srpskog to jest konkretno književnosti nudi, imala prostora da s njima razgovaram na teme na koje su oni imali potrebu da razgovaraju, a nisu imali s kim da razgovaraju. I skoro mi se desilo, jedna generacija koja sad ima 25 godina, znači slavili su 10 godina male mature, uh sa nekim od njih sam se videla i oni su rekli, znate šta smo, mislim sve je to bilo super, svi ti vaši časovi, sve je to lepo, ali znate šta smo najviše voleli? Najviše smo voleli onaj čas kad kao, uh imamo neki poluslobodan čas i onda vi meni kažete, dobro, vi nama kažete napišite sad na papirićima sva pitanja o seksu koja imate anonimno i dajte i ja ću da odgovaram. Ja sam stvarno to radila sa nekoliko generacija i bilo je pitanja raznoraznih, uključujući i ona na koja nisam znala da odgovorim. Ali i ona na koja je bilo jako važno da im neko odgovori jer sam ih čitala i nisam mogla da verujem da oni imaju to uverenje. Uh i ti časovi su bili zaista dragoceni. Hoću da kažem, neko je toj deci koja su u tom momentu imala 14 godina dao blanko da pitaju šta god hoće. Bilo je tu pitanja koja uopšte nisu imala veze sa seksom. Ali su bila pitanja koja oni nisu mogli nikom da postave.

Ivan Minić: Sve se to je u tom trenutku se sve to pomešano.

Jelena Angelovski: Da. Baš to. Jer ja danas kada kada razmišljam sada su moja deca u tinejdžerskim godinama i uh kada razmišljam o tome šta je meni važno za njih u ovom momentu, to je da nađu neku vrstu odraslog autoriteta koji je dobar i stabilan autoritet i u koga bi oni mogli da imaju poverenje. Jer taj uh uh adolescentski period nekako čudno se potrefi da tada kada im je neka vrsta uh stabilnog autoriteta bitna, nekako biološki i prirodno oni se odvajaju od autoriteta roditelja. I to tako treba i mora da bude i to je zdravo i sve OK. Ali jako je važno da u tom momentu oni imaju u ponudi neke autoritete koji će im biti oslonac ako već neće uh da se potpuno ono poveravaju roditeljima ili da sve slušaju što im roditelji kažu i tako dalje, jako je važno imati taj neki krug autoriteta koji to mogu da budu za tu decu. Odlično je kada škola može to da ponudi, nekad to može da bude porodica, nekad to može da bude i ne osoba s kojom može ovako dete da sedne pa da razgovara, nego iz nekog sveta pop kulture ili šta god, ali škola zapravo ima to kao jedan od svojih zadataka. Ja sam to u tim godinama zaista videla kao nešto što je možda najdragocenije uh uh nešto što mogu ja u svom poslu da ponudim i istovremeno što meni moj posao može da ponudi. Zaista me je to ispunjavalo i bilo mi je jako važno u tim godinama.

Ivan Minić: Pa, mislim… Svi koji… Sad ima jako puno opcija kako se možemo baviti roditeljstvom i ja nemam decu da da imam, bilo bi mi jako teško da odaberem put kojim bih krenuo, ja bih to verovatno gledao po uzoru na neke ljude za koje mislim da su sjajni roditelji pa bih se s njima savetovao, ne bih pročitao sve knjige jer onda bi dobio neka cepanja. Ovaj, ali ako postoji jedna stvar oko koje su svi saglasni, to je da u tom odnosu između deteta i roditelja OK je da budete drugari, ne treba da budete najbolji prijatelji i slično jer kao to nije ni ni prirodno ni ni normalno ni tako dalje, ali ono što jeste najvažnije na svetu je da postoji odnos poverenja u kome dete može da ti kaže sve. Da ti ne bi prećutalo nešto što je važno. Jer obično te stvari koje su takve da dete želi da ih prećuti su nešto što ti promeni život. I mnogo je bilo priča ovaj u prethodnom periodu na tu temu i skoro skoro sam slušao neki podkast sa ovaj Gaborom Mateom gde je onako je domaćin podkasta priča svoju traumatičnu priču uh o nekoj vrsti seksualnog uznemiravanja, zlostavljanja, gde je on na kraju onog izlaganja uh pita je li to, kako on šta on misli, je li to uništilo život? On kaže da jeste. On kaže nije ti to uništilo život, nego to što nisi imala kome to da kažeš. I što sam 20 godina kasnije ja prva osoba kojoj to smeš da kažeš. Jer to što ti se desilo je strašno, ali to što si ti bila sama sa tim isto to to ovaj iznutra uh jelo toliko godina, to je ono što je strašno jer ili nisi imala kome da kažeš ili si pokušala nekome da kažeš, taj neko te nije razumeo, izabrala si pogrešnu osobu ili si izabrala pravu osobu koja je bila pogrešna u tom trenutku prema tebi. Ali to su neke stvari koje koje mislim da su esencijalno važne i samo imati ljude koji ti u sistemu malo otvaraju neka vrata je mislim užasno značajno i to se svi mi mislim sad je to ta neka priča obično da pamtimo samo lepe stvari pa pokušavamo da pamtimo samo one svetle primere, iako je bilo ovih drugih koji su da su velike al da ne ulazimo sad u u dubiozu dalje, ovaj to jeste uh neki trenutak u kome ti u idealnim okolnostima među svojim nastavnicima vidiš autoritete, vidiš ljude koji mogu da ti upravo to popale neke lampice, otvore neka vrata, neke prozore, pokažu ti nešto uh čime će to na kraju da rezultuje upravo zato što je taj put dosta dug i krivudav, niko od nas ne zna. Ali mislim da se svi sećamo tih ljudi koji su uradili neke dobre stvari za nas, a da smo pokušali da zaboravimo ove skotove koje ne treba pamtiti i koji su samo bili tu da nam zagorčaju život u periodu kada je nam i onako i samima sa sobom nije baš nije baš lako. Kada se pojavila ta, kada si saznala da postoji ta opcija za inostranstvo, šta si znala o tome, sa kojim predznanjem, s kojim svešću si se uopšte prijavila za to i šta ti je bila ideja?

ODLUKA O ODLASKU U ŠVAJCARSKU

Jelena Angelovski: Ideja nije bila samo moja. Ideja je bila zajednička, moj muž i ja smo odlučili da idemo u inostranstvo. Odatle je to krenulo. Dakle, prvo je došla ta odluka, a onda je došlo traženje opcija kako to da uradimo. I pošto sam ja završila srpski i nikad neću otići u inostranstvo onda sam ja bila ta, uh našli smo uh to kao varijantu, meni je izgledalo interesantno, izgledalo mi je jako izazovno u profesionalnom smislu, jer sam ja tu već dolazila ovde u školi gde mi je bilo lepo i tako dalje do neke faze zasićenja, ne zasićenja u smislu da ja više nisam mogla da ostanem u školi i da mi je to bilo nešto teško i mnogo, nego da mi je bilo suviše lako.

Ivan Minić: Da, da. Nema novih izazova, ti si postavila dobru osnovu i to sad samo ide. A nema prostora ni za kakav poseban razvoj dalje.

Jelena Angelovski: Da. Da. Ja sam bila negde u onom profesionalnom smislu na tom platou i bilo mi je zgodno da nešto tu promenim, ali da ne promenim baš sve nego da se to negde i dalje u tom nekom dvorištu dešava, a s druge strane imali smo tu privatnu ideju da uh da se odselimo, naša deca su u tom trenutku imala 12, 8 i 5 godina i smatrali smo da je to otprilike poslednji voz što se njih tiče i njihovog nekog prilagođavanja na novu sredinu. Tako da je to bila ta da kažem konstelacija koja je posle jedno godinu dana rezultirala uh našim odlaskom i taj posao jeste nešto što se meni činilo pre nego što sam počela da ga radim da će biti skoro isto, mislim predajem srpski, deca su deca, škola je škola, šta sad, a onda kad sam otišla na prvi čas videla sam Jelena ti sad sve ispočetka moraš da učiš jer ovo nije ta škola, ovo nisu ta deca i poslednje, ali ne najmanje važno, ovo nije taj srpski koji ti predaješ. To jest skroz skroz nešto drugo. Mislim, moja osnova i ono što sam imala je bila dobra, ali uh to je bila dobra u smislu nekog osećaja koji imam kad vidim dete, kad razgovaram s njim, da znam otprilike da procenim u kojim okvirima mogu da se krećem, šta mogu da očekujem i u nekom da kažem zanatskom smislu kako nastava treba da izgleda. Sve ostalo je bilo u stvari novo.

Ivan Minić: A kakvo je bilo okruženje, kakav je trenutak kada ti dolaziš tamo? Jer mislim, dolaziš u zrelim godinama, dolazite kao porodica, sigurno to baš nije bilo toliko glatko kao tranzicija i sve ostalo, ali prosto dolaziš u jednu uređenu zemlju, zemlju koja nema, nije imala rat nikad, koja ima čokolade, sireve i noževe i manje više satove i to je to i banke. I gde prosto u odnosu na ovaj naš haos ovde, ovaj stvari funkcionišu dosta drugačije. Sa druge strane, zemlju koja apsolutno nema jedinstven identitet. Čak ni oni koji bi se nazvali Švajcarcima nisu Švajcarci, Švajcarci ne postoje. Postoje, mislim mogu da se identifikuju tako, ali oni su Francuzi, Italijani, Nemci u nekoj kombinaciji. A sada i sve više svi ovi ostali koji su tamo pronašli sebi neko mesto gde gde treba biti to jedna predivna zemlja koja nije kao ni jedna druga zemlja na svetu.

Jelena Angelovski: Da, jeste to sve tako. Pa da krenem u stvari od ovog što si mi na početku pitao. Ta taj momenat tranzicije koji traje u stvari svega nekoliko meseci, taj prvi udar je bio dosta simboličan ilustrativan za sve ono što će doći u tim možda u tih godinu dana prilagođavanja ili dve godine. Uh zato što je to bilo pitanje birokratije, prelaska iz ovog sistema u onaj sistem. Znači mi smo ceo svoj život prebacivali tamo, to je troje velike dece iz škole, nas dvoje, naši životi, uh traženje stana. Sad ono, samo kad kreneš da da nabrajaš šta sve treba uraditi da bi jedan ceo život, ali jedan zreo život porodični prebacio, to je stvarno mnogo posla. I mi se to se dešavalo negde u ovo vreme, eto početak školske godine. I mi smo odavde kada smo kretali uglavnom nailazili od ljudi na neku vrstu, ono, to je bila podrška, ali nekakva, rekla bih, zabrinuta podrška. Jao, šta ćete sa ovim? Šta ćete sa onim? Kako ćete zdravstveno osiguranje? A kako ćete socijalno? Kako ćete ovo? I mi smo bili u fazonu nemamo pojma. Čekaj, da odemo pa ćemo da vidimo. Ali, razumeš, sva ta pitanja bez obzira koliko si ti disciplinovan u tome da sagradiš nekakav betonski zid da se to odbija od toga i da ti teraš tu svoju vrstu i da ono ne ne obazireš se na to, ona utiču na tebe i ona te duboko uznemiravaju u stvari. 

Ivan Minić: I mislim ta pitanja su dobronamerna, ima ih mnogo i stvarno jesu problem. 

Jelena Angelovski: Jesu problem, jer slažem se. Ali uh smo mi tako se podesili, da vidimo samo metu i da idemo korak po korak, što je najvažniji savet koji ja svima uvek dam šta god da je u pitanju, ali pogotovo ove stvari, jer ako gledaš sve odjednom odustaćeš pošto je mnogo toga i strašno je. I onda smo mi otišli i ja sam u roku od nedelju dana samo splasnula, u smislu tog te nervoze, stresa i brige i samo sam odahnula. Ništa se nije još uvek desilo. Mi i dalje nismo imali stan, mi nismo imali vize, deca nisu bila upisana u školu, nije se ništa moglo rešiti za nedelju dana. Ali na koji god sam šalter otišla oni su uzeli papire i rekli dobro, čujemo se, javite to se rešilo. I ovo se rešilo i ono se rešilo. I ja sam odjednom imala jedan potpuno drugačiji mentalitet, sama, kao, to nisu nikakve strašne stvari. To su samo nekakvi problemi, oko kojih se svaki rešio. Ako nije, pa i on će se rešiti. Jel kao čega se ti sad sekiraš? I to je za mene bilo zaista ne otrežnjujuće, nego uh uh stravična stravična promena u načinu na koji sam ja prihvatala sve ono što mi se desilo od tada, a nadam se i ubuduće.

Ivan Minić: Šalter je svuda isti, ali šalteruše nisu.

Jelena Angelovski: Da, i to je tačno. I to je tačno.

PRILAGOĐAVANJE PORODICE I PISANJE KAO TERAPIJA

Ivan Minić: A dobro, mislim kad si mogla da odahneš i kad si mogla da pogledaš oko sebe, gde si i kad si videla gde si, kakav ti je bio osećaj?

Jelena Angelovski: E onda je došlo, onda je došla ta druga faza. Znači kad sam mogla da odahnem i kad sam videla da će te tehničke stvari da legnu i da se srede, onda je došla u stvari život. I došle su te stvari koje sad ja kao ja i moj muž kao moj muž i naša deca treba da u u tom novom okruženju se redefinišu na neki način. I tu je sad ja mislim bitan ovaj momenat naših godina koji si pomenuo. Znači ja sam u tom momentu imala 38 godina. I mislila sam uh znaš ovo što sam malopre rekla za školu, ja sam odlazila na nastavu ono žmureći, znala sam sve što treba da predajem uh ono u malom mozgu u levom nogom i tako dalje. Dakle jedan vrlo jedno vrlo komforna situacija u kojoj je meni sve u mom životu poznato, jasno i ne ne zahteva od mene neki nap. Nije baš uređeno, ali hoću da kažem poznato mi je. Osećam se nekako suvereno u svemu tome. Ali ta suverenost i samouverenost je u stvari lažna. I to je jedna uh jedan u stvari prazan egoizam, koji dolazi sa srednjim godinama prirodno kod svih nas, kao znaš sad sve, popio si svu pamet sveta. I onda dođeš i ne znaš kako u prodavnici da tražiš kese za đubre da kupiš, pošto ne znaš kako se to kaže na nemačkom. A ne možeš da bacaš đubre u bilo koju kesu nego moraš u tu kesu. I ti se odjednom osećaš kao debil. Jer bez tog prevodioca ili nečega ti ne možeš da kupiš kesu za đubre. Ili kažeš nešto, ali kažeš nespretno, pa te onda kasirka ispravi, pa ti kao, ali to su to je na svakom koraku. To se brzo razvije ta ta veština, pa uvek to prvo gledaš jer onda ćeš s njom na našem jeziku da komuniciraš i biće ti lakše. Ali hoću da ti kažem, odjednom si glup za sve. Došao si kao, sve si svu si pamet sveta popio i odjednom si glup za sve, za svaki korak svakog dana. E to je takođe jedno iskustvo koje je za mene bilo jako lekovito. Bilo je traumatično, da, ali je to brzo prošlo jer sam se ja samo malo presabrala i shvatila da to što mene nervira, da je to samo moja sujeta. Šta meni smeta, to što ne znam pravilno da izgovorim? To što ću gramatiku da pogrešim, to što ne mogu prostu rečenicu da sastavim, a živim od pisanja i od predavanja, i to je ono jedino što ja znam da radim, kao nešto što ima veze sa jezikom, a sad sam ovde mutava. Da. I šta sad? Tako da je to bila da kažem druga faza. I treća faza koja je bila najbolnija i naj uh uh napornija je bila faza prilagođavanja dece. Zato što se deca nisu na jednak način prilagođavala, zato što je to za nas bilo, mi to nismo mogli na na takav način da racionalizujemo kao što smo svoje bolove mogli da racionalizujemo. Znamo svoju decu, znamo da su različita, znamo šta znači promeniti školu iz naselja u naselje, a kamoli ovako. To je nešto što smo mi očekivali i čemu smo uh uh na šta smo bili spremni, ali ti nikad ne znaš kako će taj scenario ići, nikad ne znaš koliko će te pogađati kada se dešava tvojoj deci to to je posebna priča. Tako da to je bila ta faza koja je trajala zapravo godinu, dve dana, tačnije do korone. I mi smo se taj naš period inicijalne integracije završili u te dve godine, aj tako da kažem i uh uh meni je u tom periodu ja sam vrlo brzo otkrila jedan način kako da sebe lečim od svega toga što mi se na svakodnevnom nivou dešavalo. Ja sam pisala. I tad sam u stvari prvi put pisala u životu. Uh pisala sam uh objave na društvenim mrežama, i one su prvo bile za stvarno samo moju porodicu, kao da se sad ne čujem sa svima telefonom ili da ne prepričavam i onda je ta publika počela da raste, i onda je počela da raste i moja neka odgovornost u načinu na koji ću to da napišem. Zato što sam stalno razmišljala o tim kao pismima iz tuđine, znaš ono kao što pišu ovi iz dijaspore. I sad ti tu imaš dva modusa. Jedan je modus da kukam, a drugi je modus da se hvalim kako je sve top i najbolje na svetu. I mene je ono, džigericu sam dobijala od oba ta modusa i bilo mi je samo važno da ne upadnem ni u jedan, ni u drugi. A bilo je stvari o kojih bih kukala, a bilo je i stvari koje bih stvarno hvalila, kao ljudi, pa je l vi vidite šta ovde imaju, je l vi vidite ne imaju u smislu nekom materijalnom nego kako je to prosto rešenje, zašto mi ovo nismo uradili, kako je jednostavno, pogledajte kako im je ovo super, pogledajte kako im je ono super. I sad ja sam to sve htela da ispričam, ali nisam htela da zvučim kao ti koji odu u inostranstvo pa pišu, pogledajte kako im je ovo super. A nisam htela ni da zvučim kao ovi koji kukaju. I onda sam u stvari pronašla humor kao način koji je uvek dobar kada hoćeš tako neke ekstreme da uh da ubiješ i pisala sam na taj način, bilo je meni zabavno, bilo je drugim ljudima zabavno i to je mene pro guralo kroz ceo taj period. To mi je bilo najvažnije.

Ivan Minić: Nešto između Grtalice i Lazara Džamića.

Jelena Angelovski: Da.

KAKO IZGLEDA SRPSKA DOPUNSKA ŠKOLA 

Ivan Minić: A kaži mi taj deo koji se tiče samog posla i toga da si ti otišla tamo i došla suštinski u situaciju da si na nuli i da prvo treba da upoznaš i i tu decu i te ljude i to okruženje, i švajcarska nije jedinstvena nego je svaki, svaki deo je priča za sebe, svaki grad je priča za sebe, ljudi iz različitih sa različitih mesta, iz različitih razloga su tamo, ovaj, i ima najnajrazličitijih profila. I to što ti radiš ima jednu divnu osobinu, a to je da ih je li, približava njihovoj otadžbini, ali ima jednu drugu osobinu, a to je da nije obavezno. Ovaj i da ako nije interesantno i ako nije njima relevantno oni neće dolaziti. Što znači da džabe ti to sve pokušavaš da radiš. E sad, kako se kao kao štreber, ovaj u nekošenom snalaziš u u toj priči. Kako ide to taj proces.

Jelena Angelovski: Da. To je proces. Srećom ja u tom momentu više nisam štreber. To to su me naučile godine u školi, ali to me je još više naučilo roditeljstvo da nema jednostavnih rešenja i da nema tih pravolinijskih recepata i da najgore što možeš da radiš to je da budeš krut uh u smislu da voziš neku priču i ideš za nekim ciljem koji niti je u interesu toj deci, niti odgovara situaciji na koju si naišao. Dakle, moraš da budeš fleksibilan i moraš da budeš spreman na improvizaciju. To je, to su dve osobine koje naš školski sistem uglavnom ne poznaje u nekom formalnom smislu kako je to zamišljeno planovima i programima, ali u učionici svaki nastavnik zna da je to realnost. I ti i ovde kad uđeš u učionicu ti radiš sa onim što ti je na raspolaganju. A tamo tek, praktično radiš samo sa tim i moraš da se prilagodiš onome što ćeš da zatekneš jer postoji ta jedna uh uh jedna bitna da kažem ono činjenica koju treba imati na umu kad razgovaramo o tome. Ja nemam odeljenje dece koje su sva prvi razred i sva drugi razred. To izgleda kao seoska škola. Dakle, zavisno od opštine, zavisno od grupe, ali dešava se da su u jednoj grupi od dvadesetak dece i prvi razred i osmi razred zajedno. Da su svi pomešani. A da to nije jedini način na koji je ta grupa heterogena, nego je ta grupa heterogena i po nivou znanja. Tako da imaš prvaka koji govori savršen srpski i imaš osmaka koji ne zna da bekne. I ti sad treba svoju nastavu, koja traje tri školska časa, da prilagodiš i jednom i drugom i svim nivoima i svim uzrastima istovremeno. To je bukvalno ono metodički sistem ringišpila. Da stalno neko nešto drugo radi i da se ti kao jedna osoba prilagođavaš svima njima praktično istovremeno. Tako da je to jedan vrlo, vrlo metodički zahtevan posao.

PROGRAM MINISTARSTVA I STVARNOST NA TERENU

Ivan Minić: A kaži mi, kako je to postavljeno? Znači, šta je ono što ti dobiješ kao materijal zadatak, šta je ono sa čime ti raspolažeš i od čega treba da kreneš? Kako je zamišljeno da to izgleda, pa sad kako stvarno to treba da izgleda o tome ćemo pričati.

Jelena Angelovski: Postoji program. Program je propisan od strane Ministarstva prosvete, kao i svi programi u našim školama. Taj program je, u velikoj meri, ogromnoj meri neupotrebljiv. Zato što je napisan sa idejom o toj deci u inostranstvu koja ne odgovara realnosti. 

Ivan Minić: A šta je ideja? 

Jelena Angelovski: Pa ideja je da oni mogu i treba da uče onaj isti srpski jezik na primer, koji se uči u ovde u školama u Srbiji. Naravno to je isti jezik, ali način na koji se on radi, metodika tog te nastave, ne može da bude ista. Jer postoji jedna suštinska razlika, deci ovde srpski je maternji jezik. Prvi jezik, jezik kojim su oni okruženi i koji upoznaju na različite načine i iz različitih izvora. Deca tamo, srpski jezik uglavnom znaju iz porodičnog okruženja i taman ga znali i perfektno, oni ga znaju u okvirima svoje porodice. Već kad se susretnu s nekim tekstom, već kad se susretnu sa nekim žargonom, već kad se susretnu s nekim dijalektom i tako dalje, oni su u priličnoj meri izgubljeni. I ti onda imaš nastavnu jedinicu jotovanje. Ili funkcija genitiva. A tebi je važno, ne važno nego ono to ti je jedini cilj, da oni taj jezik savladaju kao instrument komunikacije. I to možda ne samo komunikacije, ovako sedimo i razgovaramo, nego i da mogu nešto da pročitaju, da mogu da se izraze na neke malo složenije načine, da ga nauče kao jedan da kažem školski jezik. Ali to se mnogo razlikuje, to mora mnogo da se razlikuje od načina na koji se on uči ovde. To je, ali srpski je samo jedan predmet. Postoje još dva predmeta. Jedan je neka vrsta mešavine recimo istorije i geografije ili za mlađe prirode i društva to jest sveta oko nas, a jedan je zove se Osnovi kulture srpskog naroda i to je opet neka mešavina recimo muzičkog, likovnog i tako to to je opet nešto gde se ti umetnički sadržaji na različite načine implementiraju u nastavu. Svaki nastavnik tu, činjenica, i to je prednost tog načina, ima slobodu da koncipira svoje planove, na način na koji hoće, da te nastavne jedinice modeluje onako kako odgovara njemu i toj grupi s kojom radi. I to je super stvar. Ali taj program, taj ti okviri su zaista nerealni, i to je ono što sam ja vrlo brzo shvatila, a posle, kada sam postala i koordinator pa sarađivala s drugim ljudima, tu godinama i pratila kako izgledaju stručna usavršavanja i kako izgleda u stvari, kako izgledaju ti napori da se ta nastava podrži, ja sam shvatila da većina tih ljudi ima dobru nameru, ali ima jedan bazični problem, a to je da ne zna kako stvari na terenu, u učionici izgledaju. I to je. Nemoguće je onda apstraktno razmišljati o tome, škola je vrlo praktična stvar. Mora se znati stanje na terenu, da bi bilo šta isplanirao. To je to.

RAZLIČITE GRUPE I PROMENA PRISTUPA NASTAVI

Ivan Minić: Zadatak osobe koja je na poziciji na kojoj si ti bila jeste da radi sa više različitih grupa. Znači, nije to samo jedno naselje, nije to samo jedna priča. Sad, naravno, u zavisnosti od toga mi imamo zemlje u kojima je dijaspora ogromna, i to sigurno ne može jedna osoba da pokrije niti dve tri, imamo zemlje gde je to mnogo drugačije, gde se to svodi na na nekoliko dece i tako dalje. Kako je izgledalo to kad prosto imaš mnogo različitih grupa sa kojima dolaziš u u susret? Sve to od tebe zahteva da se u realnom vremenu fino podešavaš prema njima, što je jako teško. Sa druge strane, i ti si neko ko je potpuno nov u toj sredini i ti ne znaš kako funkcioniše njihova škola, za početak. Jer kako bi znala. Šta su neke najzanimljivije stvari koje si naučila u tom procesu?

Jelena Angelovski: Jeste, tako je. To je meni bilo dragoceno iskustvo, to menjanje grupa, zato što sam zahvaljujući tome naučila puno o našoj zajednici, recimo ja sam konkretno u Cirihu, i moje te grupe su bile u različitim opštinama u tom gradu i tako dalje. I kad je zajednica velika, kao što je naša zajednica tamo velika, ti možeš da vidiš nijanse i razlike kao što ih vidiš u Beogradu. I ja znam šta mogu da radim sa decom sa kojom sam petkom u školi u jednoj opštini grada Ciriha, a znam šta mogu da radim, nešto potpuno drugo, sa decom s kojom sam subotom u drugoj opštini koja je par kilometara udaljena. Ali ta deca, te porodice koje žive u toj opštini, funkcionišu na drugačiji način, deca su odgajana na drugačiji način i njihove mogućnosti su jedne. U ovoj drugoj opštini su drugačije. Interesovanja, interesovanja, i sve. Tako da je moja nastava u jednoj i u drugoj grupi, iako govorim o istoj zemlji, o istom gradu i o praktično dve susedne opštine, je umela da bude poprilično različita, i verujem da će mnoge moje kolege se složiti sa tim da imaju slično iskustvo. To je jedna stvar, i ti u stvari kroz to, kroz tu decu upoznaješ zajednicu. I vidiš da je, to je pogotovo za švajcarsku tipično, da tu postoje nivoi. Da tu postoji ta stara dijaspora pa imaš decu koja su recimo treća generacija koje čiji su roditelji recimo ili rođeni tamo ili otišli tamo kao deca i tako dalje. Ali da imaš i decu koja su tek druga generacija, čiji su roditelji ovako kao ja, kao mi, došli tek, pa su to deca koja su nekako opet na drugačiji načini odgajana i drugačiji je njihov srpski i drugačiji je njihov i drugačija je njihova veza sa Srbijom i tako dalje. Tako da tu postoji mnogo finesa. I ne može se jedan plus jedan gledati ništa od toga. To je, to je jedno iskustvo koje mi je bilo važno. A drugo je ovo što si upravo pomenuo, a to je što sam ja stalno i pogotovo u tom prvom periodu intenzivno upoznavala švajcarsku školu. Jer su moja deca u tom momentu krenula u švajcarsku školu, i švajcarska škola ima tu lepu mogućnost da dozvoli roditeljima da prisustvuju času. I postoje kao periodično ta neka otvorena vrata. Ja pretpostavljam da se to i ovde možda negde praktikuje, da roditelji mogu da sednu i… Da, u prvom razredu, čim roditelji samo dođu, protiv želje svih, haha… Ali znaš, mogu da sede ceo dan u školi. I onda sam ja to stalno koristila kad god sam mogla, pogotovo što su mi deca takvog uzrasta da sam mogla da pokrijem sve, od predškolskog do srednje škole. I gledala šta oni rade. I videla da to veze, ali veze nema sa našom školom. I da ja moram ozbiljno svoj pristup da promenim da bih mogla da radim sa decom koja su u toj školi ceo svoj dan, i onda dođu kod mene u neku ono drugu dimenziju. U srednji vek. Bukvalno. Jer sam, jer je moja nastava na početku izgledala, kao što je izgledala i u Srbiji, ja stanem i pričam. Ja vidim posle pet minuta, posle 10 minuta ova deca hoće da crknu. Ne mogu više da izdrže, vrpolje se. I onda vidim, dođem kod njih na čas u švajcarsku školu, i vidim da postoji jedan deo časa koji se zove input. Taj deo časa traje pet minuta maksimum. I učiteljica njima u tom delu časa kaže u principu šta treba da rade. I onda oni rade. I ta ta učiteljica naravno, sve vreme je tu, ona će sa njima da se konsultuje, oni će dolaziti kod nje, ona će učestvovati u svemu tome, ali da ona stoji i da drži banku ono eks katedra, pa toga nema sve do gimnazije. To se ne radi. I ja sad treba da očekujem od te dece koja su bila tamo i prepodne i popodne u školi, i došla uveče kod mene, da oni slušaju mene kako im pričam o Branku Ćopiću 20 minuta, pa nema teorije. I tu sam tu sam ja u stvari u najvećoj meri promenila svoj pristup, uh, tako što sam korak po korak prilagođavala koncept svoje nastave, onome što ta deca imaju kao svoje školsko iskustvo, onome što im je poznato, onome što očekuju i onome što oni mogu kao učenici da na neki način obuhvate. 

Ivan Minić: I kako je to izgledalo u praksi? 

Jelena Angelovski: Uh, u praksi je to izgledalo tako da sam uglavnom birala temu časa. To i dan danas tako radim, i da sam u tu temu časa koja je obično bila svakodnevna. Tipa, palačinke. Bilo šta. Ugrađivala sadržaje za koje sam ja mislila da su toj deci važni. Pa će onda najmlađa deca da crtaju palačinke, ovi srednji će da pišu recept kako se prave palačinke, ovi najstariji će da napišu jedan sastav ili esej o tome kako oni vole da jedu palačinke kod svoje babe, sad jako banalizujem, ali hoću da kažem, svašta se može kroz taj princip tematskog integrisanja nastave uvući u u, uh što se sadržaja tiče u jedan čas. Zašto je bitan taj tematski momenat? Zato što mi imamo tu heterogenost grupe. Gde je bitno da svako ima zadatke koji su prilagođeni njegovom uzrastu i nivou znanja. A s druge strane, isto nam je bitno da taj čas ima neku glavu i rep, da ta deca imaju neku ideju o tome šta smo radili, gde smo bili i kako je to sve izgledalo. Ono što je važno, po mom mišljenju, jeste da te sve aktivnosti, ti svi sadržaji budu srodni sa svetom u kojem oni žive, iskustvima koje oni imaju, uh navikama koje imaju, i šta hoću da kažem? 01:23:34 (CUT3 STARTS) Hoću da kažem, uh srpska škola generalno ima tu neku vrstu opterećenja da deci ugura u glavu sve one nacionalne ambleme, simbole, kao neki ono kao mini folklor, koji će onda ta deca ovde kad dođu ili već nemam pojma kad treba da se prikažu preko ovaj Skajpa ili preko WhatsApp-a, da kažu: ‘Evo ja znam da izrecitujem ovu recitaciju, evo ja znam ovo o Svetom Savi, o Kraljeviću Marku, Milošu Obiliću,’ i super. Ta deca nemaju blagog pojma o tome šta je kontekst priče o Svetom Savi, o Milošu Obiliću, o Marku Kraljeviću, o opancima, o perecama, šta god hoćeš. Znači, za šta god da se uhvatiš to je šuplje. Zašto? Zato što nije zasnovano na nekom stvarnom životnom svakodnevnom iskustvu. A učenje mora da prođe, da počne u stvari, da krene iz svakodnevnog iskustva. 01:24:26 (CUT3 ENDS) I tu je bio taj kako da kažem, to mesto gde sam ja osećala da srpska škola promašuje u svom konceptu. I, kažem, imala sam tu sreću da sam imala slobodu da potpuno koncipiram čas kako ja hoću, i to sam i radila.

PLANIRANJE ČASOVA I FIDBEK OD DECE

Ivan Minić: Ti imaš tri časa, u kojima treba da prođeš sve ove stvari koje suštinski isto mogu da budu povezane u jednu celinu, ima smisla da budu povezane, jer većina tih stvari se zapravo i provlači kroz… kada pričaš o istoriji, možeš da se dotakneš i geografije, tu sigurno postoji i nešto što iz vizuelnih umetnosti ili iz muzike može da se pojavi i tako dalje, i sve to može da bude na lep način prepleteno. Sad, koliko u tom slučaju gde imaš decu od 7 i 15 godina, svi to mogu da razumeju, je pitanje. Ako ga baš previše spustiš, onda će ovima biti dosadno… Ne mogu ni da zamislim kako izgleda to balansiranje, ali, uh… suština toga svega je da bi, ako ja to razumem kako treba, na kraju te priče, oni trebalo da znaju, poznaju i vladaju se svojim jezikom, znaju i poznaju istoriju, geografiju ili kako god, da poznaju svoju zemlju i njenu kulturu. U obimu u kome je to moguće, i u obimu u kome te osobe to zanima. Neke zanima više, pa će se fokusirati na jedno, drugi zanima nešto drugo, pa će biti ovaj na to više fokusirani, ali, kao, ideja je to da se taj… ta veza… da se poveća kvalitet te veze. Jer, na kraju dana, pravi odnos će imati samo kada su u, postavljeni pa mogu da da nešto od toga dožive. Ali ja hoću da kažem, to je veliki zadatak. Jer… naša geografija možda nije baš toliko komplikovana, ali naša istorija jeste prilično obimna i kompleksna i uh sigurno se ne gađa ni na koji način sa onim što će oni učiti u školi i neće biti previše kontakata sa svim. Takođe za našu kulturu je vrlo zaduženo bilo i to što je, što je bilo deo te istorije. Ti imaš te klince koji su tu prvi razred, oni će sledeće godine biti tu kao drugi, oni će one tamo biti tu kao treći. Kako si uspevala i kako si osmislila da se stvari ne ponavljaju previše, da prosto kroz te faze prođu na adekvatan način? I šta ti je, šta si dobijala od njih kao fidbek, pošto mislim da je to u suštini najvrednije nešto sa čime si mogla da radiš?

Jelena Angelovski: Da. To je ono što si, što si rekao kada si počeo priču o toj školi, ta škola nije obavezna. Ta škola se, uh, ta nastava se odvija ili popodne, predveče, ili subotom ujutru. Ko hoće da dolazi u tom terminu? Znači u švajcarskoj škola traje i prepodne i popodne. I onda je ovo njihov treći dolazak u školu. Ako dete stvarno to neće ili su njegovi roditelji jako uporni pa ga dovode, eto to su neki momenti kad ja kad kažemo kao eto, to dete je došlo zato što mora, ali to su zapravo retke, retke situacije da dete možeš da nateraš ako neće. Glavni fidbek je to da l’ dete to rado dolazi ili ne dolazi. I da l’ je to nešto na gurku, na ucenjivanje ili na neko potkupljivanje, ili dete, ono, tu sam i ja ću da dolazim. Mislim, na kraju krajeva on dolazi zbog društva koje je tamo napravio, pa i to je OK. Dolazi zbog toga što sam mu ja super, i to je OK, on ni zbog čega ne mora da bude u toj školi. I po tome mi vidimo, kako kako radimo. To je, to je glavna povratna da kažem, uh, informacija. A što se tiče toga uh kako se kako se postiže to da oni ne rade jedno isto svake godine, za to je bitno planiranje, i za to je bitna izvesna kreativnost nastavnika, a budući da je taj sistem jako komplikovan i da se nastavnici često smenjuju, vrlo retko se u stvari desi da ti imaš jednu grupu kojoj predaješ iz godine u godinu u godinu, nego se mi tu malo onako kružimo i ne predajemo, ovaj, stalno istoj deci, i tako da onda tu kad se promeni nastavnik, onda se promeni koncept. Po meni je bilo dosadno da radim isto svake godine, moj godišnji plan je svake godine drugačije izgledao i ja sam to menjala onako kako se meni dopadalo. Uvek sam za neku, da kažem osu, uzimala književna dela. I onda sam pravila te spiskove književnih dela koja ćemo prolaziti, onda su ta književna dela diktirala teme, a onda su teme diktirale sadržaj i to je bila neka neka veza koju sam ja napravila, tako da meni bude interesantno, a da njima bude korisno i po mogućstvu isto interesantno.

Ivan Minić: Je l’ bilo fidbeka u smislu diskusije? Je l’ bilo pitanja? Je l’ bilo želja? Je l’ ono, da žele da nauče nešto, je l’ možete da nam spremite o ovome za neki sledeći put? Je l’ bilo toga ili su bili pasivni uglavnom? 

Jelena Angelovski: Ja sam jedne godine, uh na početku školske godine, njima podelila papiriće. I rekla napišite sad čega se setite, ali ono, u prvom momentu, kad pomislite na prošlu školsku godinu, čega se prvo setite i šta vam se najviše dopalo što smo zajedno radili, to mi napišite na papirić, jer sam imala utisak da ta kao prva asocijacija će biti za mene neko, ovaj, dobra dobra informacija u kom smeru treba da idem. I onda sam čitala te papiriće i na jednom je pisalo ‘kad smo jeli ćevapi’. Tako da fidbek postoji. 

Ivan Minić: Sve prolazi, samo sa ćevapi su večni.

Jelena Angelovski: Hoću da kažem, oni su u švajcarskoj školi dosta kako da, s jedne strane prilično slobodni i mogu da izražavaju i želje i tako dalje, ali s druge strane oni znaju gde su im limiti, gde su im granice. I švajcarska škola, od vrtića, znači od četvrte godine je koncipirana kao stub njihovog društva tako da se napravi jedna, da kažem, dobro organizovana i disciplinovana mala armija. I ta deca već od četvrte godine, pete kada su u tom predškolskom, uh, jesu deo tog sistema. I u tom sistemu se traže povratne informacije, usvajaju se sugestije i tako dalje, ali je to u jednom strogo kontrolisanom okviru. I ja sam radila sa tom i takvom decom. Dakle, dobijala sam povratne informacije, one su mi pokazivale, ono, malo su mogle da me usmere levo i desno, ali to nije išlo van onoga što jedan učenik može da, da kao pojmi kao nešto što bi on voleo ili ne bi voleo u okviru sistema koji mu je već dat. Nije to išlo mnogo van toga, ako si na to mislio.

TEHNOLOGIJA U UČIONICI

Ivan Minić: A koliko je u tome što si radila, tehnologija imala ulogu, koliko je bila prisutna? Jer kao, ako pričamo baš o srpskom, tu baš…

Jelena Angelovski: Tehnologija… u to vreme… mislim naravno da uh sad, kad sad kažem u to vreme to je pre devet godina, ali tehnologije nije bilo ni u kom obimu u vreme kad kad smo mi išli u školu.

Ivan Minić: Sad kapiram da i ima po nešto. Ovaj, naš najveći domet je bio grafoskop. Ovaj, ali mislim da za neke stvari danas to može da bude veliki blagoslov zato što onog trenutka kad nešto možeš i da im pokažeš, a ne samo da im opišeš, mislim da im je lakše da da stvore neku vrstu asocijacije, da ono. OK imali smo one ogromne karte i ja sam odrastao želeći da imam ogromnu kartu negde na zidu, srećom prošlo me je. Ovaj ali mimo toga učila su bila izuzetno limitirana. Kako je to, što se toga tiče, ovde? 

Jelena Angelovski: U švajcarskoj je tako da učionice imaju zelene table sa sunđerima koji se, ono, peru pod vodom, brišu i imaju bele krede. Za mene je to bilo stvarno iznenađenje jer sam ja došla iz Srbije, koja je još u ono vreme imala i bele i pametne i ovakve i onakve table. Dakle, tehnologija je u tom uzrastu osnovne škole s kojim sam ja i radila, vrlo limitirana. Vrlo limitirana i vrlo svesno, da kažem, je taj izbor svestan. Oni imaju mnogo jako interesantnih, kreativnih učila i tako dalje, ali tehnologija u principu ne ulazi u školu sve do negde četvrtog razreda. U četvrtom razredu oni dobijaju svoje tablete, na njima se radi većina zadataka. Sad pričam o švajcarskoj školi, i oni u tom momentu ulaze u taj malo drugačiji vid školovanja. Ali sa sasvim malom decom radi se što se učenja tiče na jednom vrlo, vrlo bazičnom nivou i gleda se da se deca za osnovne životne veštine pripreme pre nego što stupe u kontakt sa tehnologijom. Za mene je opet bilo važno da, kao što ti kažeš, mi u nastavi srpskog u stvari baratamo i naše kulture baratamo sa puno apstraktnih pojmova. Znaš, ja šta god da pomenem, za šta god se uhvatim, kako da im objasnim osim ako im ne pokažem. I tu sam ja koristila svojevremeno i u srpskoj školi i sada koristim sve ono što tehnologija može u tom smislu da mi pruži, ali kažem, deca su u Švajcarskoj do dosta, dosta kasnog uzrasta prilično zaštićena od svega toga.

KOORDINATORSKI POSAO I RAD SA KOLEGAMA

Ivan Minić: Kako je izgledalo to kada si prešla na tu koordinatorsku poziciju? S jedne strane, bila si kažeš i aktivna i dalje i u nastavi, ali dobila si priliku da vidiš barem donekle i kako to izgleda izvan onoga što ti je do tog trenutka bilo poznato. Mislim, pomenula si mi Australiju, pomenula si mi Island, pomenula si mi Finsku, što svaka od tih zemalja je planeta za sebe.

Jelena Angelovski: Nisam bila koordinatorka ni na Islandu ni u Finskoj, imala sam kontakt sa tim kolegama, ali jesam bila u nekim drugim zemljama, u Belgiji, u Luksemburgu, Češkoj, Kipru i tako dalje. I bila sam i u Švajcarskoj. S tim što sam ja kada sam dobila taj posao zamišljala da će mi to biti na neki način, kako da kažem, opterećenje zato što je to neka uloga koja se svodi na administraciju i na rad sa odraslima, znači kolegama i roditeljima, što je u principu ono što ja najmanje volim u školi, a sklanja te od rada sa decom. Srećom, ja sam i dalje radila jedan deo radnog vremena sa decom i imala sam neke grupe još uvek, a taj rad sa odraslima se ispostavio kao izuzetno koristan i za mene zanimljiv, zato što sam imala priliku da u stvari radim sa kolegama tako što sam posećivala njihovu nastavu, gledala kako to izgleda u nekim drugim okolnostima, u nekim drugim učionicama sa kolegama koji imaju različita, drugačija, dakle iskustva od mojih i meni je to bilo jako dragoceno i jako interesantno da sa njima u stvari zajedno iznalazim rešenja za raznorazne situacije praktične koje su zaista zahtevale i jednu dozu improvizacije i jednu dozu iskustva, tako da se nas nekoliko kada se skupi ono može otprilike da iznađe neko rešenje. Hoću da kažem, mnogo tu postoji različitih scenarija, a malo gotovih recepata. I ta vrsta kombinatorike koja uključuje stvarno mnogo činilaca zahteva nekoga ko će biti spreman da traži pomoć, zahteva nekoga ko će biti tu sa nekom vrstom iskustva da tu pomoć pruži i zahteva neku vrstu saradnje svih tih faktora. A mi smo tamo onako malo kao na ostrvu. Znaš, postoji to ministarstvo ovde koje nam je neka, da kažem, matica i sa kojom mi komuniciramo, ali ta komunikacija na terenu i u praktičnim životnim situacijama ne znači mnogo. Mi moramo praktično kao grupa nastavnika, kao kolektiv, kao jedna mala škola da te situacije rešavamo i meni je to bilo jako interesantno.

ŠKOLE MATERNJIH JEZIKA I OČEKIVANJA RODITELJA

Ivan Minić: Kada se priča o tome da bi trebalo i ovde da se uradi reforma školstva, Galeb je imao dosta nekih lepih epizoda na tu temu i razgovora sa ljudima koji su to radili i u bivšoj Jugoslaviji, bio je i Slavko Gaber, pričao za Sloveniju i tako dalje. Super su, zanimljive epizode, topla preporuka koga zanima. Često kada se priča o tome šta su nekakvi uzorni modeli koji mogu da se gledaju, imamo ne znam japanske škole, imamo škole u Skandinaviji, imamo razne neke stvari i ono što je zanimljivo bez ulaženja previše u detalje, ali onako sa nekim pogledom sa 5.000 metara, je da su ti sistemi u suštini potpuno razvijeni i da to znači da ne postoji jedno rešenje za problem koji imaš. A ja sam recimo imao razgovor pre par godina, bio sam poslom nešto u Holandiji i našao se s prijateljem koji tamo živi već 20 i kusur godina, koji ima dve ćerke koje su prošle taj njihov, njihovu školu. I mene je to baš zanimalo kako izgleda iz nekog, ne znam ni ja kakvog razloga, ja sam čudan čovek, volim tako svašta nešto da pitam. Meni je on počeo da objašnjava i meni tu ništa nije bilo jasno. U smislu da tamo u suštini postoji i osnovna i srednja škola koja je organizovana na jedan od x načina, da postoje hrišćanske škole, da postoje nešto što je na pola i da postoje ove građanske škole i da u smislu vaspitanja vrlo često su te hrišćanske ekstremno konzervativne, što kao kad kažeš Holandija i ekstremno konzervativna meni to baš ne ide jedno s drugim. Sa sve onim raznim nekim uniformama koje izgledaju zastrašujuće kad sretneš tu decu na ulici, ovaj, do toga da imaš ceo spektar pa do najliberalnijeg mogućeg. I onda ta deca zajedno idu na fakultete i tako dalje i meni to ništa nije jasno. E sad, naravno svaka zemlja verovatno zahteva milion nekih tumačenja ovaj i i razumevanja specifikuma za koje nemamo ni vremena ni uslova, ali kroz taj rad sa ljudima, koliko su problemi različiti, a koliko su isti?

Jelena Angelovski: Misliš na probleme u školi u okviru sa kojima su se kolege sretale u radu sa decom na tim različitim lokacijama? Da, da. Isti su čak ne samo u okviru naše škole nego u okviru svih škola maternjih jezika, jer mi tamo imamo dobru saradnju i sa recimo samo u kantonu Cirih ja mislim 27 ili 29 maternjih jezika se uči. I to su sve škole koje su koncipirane ovako manje-više kao naša. I mi svi sarađujemo. I to su isti problemi. Bez obzira da li uče tamilski, da li uče hrvatski, da li uče španski ili ruski ili bilo koji drugi jezik. Dakle to su škole koje nisu obavezne, to su škole gde mi gostujemo u švajcarskim školama u njihovim učionicama, pa onda tu postoji opet posebna dinamika odnosa između naše škole i švajcarske škole kao domaćina, pa postoji taj taj problem motivisanja dece da dolaze u školu koja nije obavezna, pa postoji problem dolaska kasno popodne ili u subotu ujutru kao nepopularnih termina. Dakle sve su to isti problemi. A onda dolazimo u ovaj deo specifikuma, to jest posebnih, drugačijih problema. To uglavnom ima veze sa konkretnim tim tipovima zajednica naših ljudi u različitim krajevima Švajcarske koje umeju da budu zaista u kulturološkom, obrazovnom, sociološkom smislu potpuno, potpuno drugačije. I ti onda s jednom grupom roditelja naravno možeš jedno da očekuješ, a s drugom nešto potpuno drugačije. Jedna grupa roditelja ima od tebe kao nastavnika i od tvoje škole jedna očekivanja, a druga neka sasvim drugačija. Neki roditelji kažu, ja sam to i radila, pitala sam roditelje šta je vaš cilj? Šta vi hoćete da vaše dete u ovoj školi ove godine postigne? To bi i trebalo da bude isto jedna informacija koja mi je važna. Neko hoće samo da dete nauči ćirilicu. Neko hoće da dete nauči dobro da govori tako da se ne bruka kad dođe ovde u goste. Neko hoće da dete nauči istoriju, da zna godine, da zna imena i tako dalje. Neko hoće da se dete druži sa našom decom.

Ivan Minić: Neko hoće da dete nauči verziju istorije koju oni znaju.

Jelena Angelovski: I to. I to. Da, da. Neko mislim, raznih tu ima sad ni ono naviru mi iskustva, ali imaš ti to, pomenula sam Branka Ćopića. Kada je bila korona, znači imali smo onlajn nastavu, znači ja sam bila u kućama svim tim roditeljima jer su me slušali i onda sam ja imala primedbu zašto čitam deci priču na jekavici. To je bio Branko Ćopić. I onda sam ja roditeljima objašnjavala da je jekavski izgovor izgovor standardnog srpskog jezika i tako dalje. I to je sve u redu, ja mislim da je to dobro, jer je to i takođe jedan zadatak škole. Ali hoću da kažem, sve ono sa čim se susreću škole kada je reč o roditeljima kao delu i presudnom delu tog trougla, đaci, nastavnik, roditelji, može jako da varira u zavisnosti od toga gde se konkretno nalazite.

Ivan Minić: Ja mislim da ni jedan roditelj koji je čitao Branka Ćopića ne bi postavio to pitanje.

Jelena Angelovski: Pa ja mislim, ali znaš imaš i roditelja koji ga nisu čitali, i to je skroz okej. I pogotovo ih imaš u dijaspori, znaš. I to je isto i to je isto jedna realnost.

Ivan Minić: Naravno. Ima različitih dijaspora. Ima dijaspora gde su svi ljudi sa prostora bivše Jugoslavije jedna celina zato što nemaju baš mnogo izbora. Oni su odbačeni kolektivno pa su jedino mogli da se usmere jedni na druge ili su dovoljno dugo tamo da su otišli zajedno i ostali zajedno. A ima gde je to vrlo podeljeno i gde je to i sukobljeno. Al dobro, da ne ulazimo u ovu našu problematiku, kapiram da tamo u normalnim zemljama nikom nije jasno zašto mi to tako ovaj i zašto mi ne možemo da funkcionišemo kao normalni. 

KAKO JE NASTAO ROMAN MIKA 

Ivan Minić: Jedna stvar koju si pomenula, o kojoj nisi pričala dovoljno, a koja mislim da je važna i za ovaj sadašnji deo priče a i za deo priče koji sledi jeste to da si se ti u tom periodu tamo ovaj sebe lečila pisanjem. Što je super. I što je imalo razne vrste posledica. Šta si to pisala, osim statusa hajde da kažemo to, kako je to evoluiralo dalje?

Jelena Angelovski: Evoluiralo je tako da je jedna od čitateljki tih statusa bila Vladislava Vojnović koja je urednica edicije koja se zove Azbučni red. To su romani, azbučni romani za decu i mlade, izdaje ih Službeni glasnik i ideja tih, koncept tih romana koji je zamislio Goran Petrović jeste takav da je to roman koji ima 30 poglavlja, koliko ima slova azbuke i da praktično svako poglavlje je posvećeno jednom slovu azbuke i da tako ide priča. I ja sam znala naravno za tu ediciju, volela sam je, čitala sam je, neki od mojih najdražih pisaca već imaju knjige u toj ediciji i sada kada je Vladislava postala urednica te edicije, ona je na osnovu tih statusa koje je čitala procenila da bih ja mogla da napišem roman i rekla Jelena imam jednu ideju, mislim da ne postoji u našoj književnosti roman o odrastanju u dijaspori, a pošto toliko naše dece odrasta u dijaspori ja mislim da je to šteta i da je prosto ono, nije, nije realno da tako nešto ne postoji. A s druge strane ne znam drugu osobu koja bi to mogla bolje da napiše zato što imaš iskustvo sa decom, imaš iskustvo sa decom u dijaspori i…

Ivan Minić: I sa svojom i sa tuđom.

Jelena Angelovski: I sa svojom i sa tuđom i kao još pišeš. I ja apsolutno nisam delila njeno mišljenje da je to moguće. Ali ona je rekla ništa se ti ne brini, ona je ona kao vodiću te ja kroz taj proces. I zaista me je i vodila, ja sam pisala taj roman devet meseci i posle devet meseci rodio se taj Mika, to je roman koji govori o odrastanju jednog dečaka, koji odrasta dakle u Švajcarskoj i koji čiji roditelji su iz Srbije i koji zapada u jednu krizu. Mislim ja sam kažem sve vreme u stvari prolazila, pišući taj roman prolazila jedan kurs kreativnog pisanja kod Vladislave Vojnović, koja je mene ne samo učila osnovama sklapanja, tog zanatskog sklapanja priče, nego me vodila i kroz proces pisanja u smislu na koju stranu sad da krenemo, šta da brišemo, šta da vraćamo, roman za decu je li to sad ja sam nekako bila i opterećena tom vaspitnom ulogom, ona me tu malo isto na neki način da kažem učila, bukvalno me učila, vodila za ruku i mnogo ispravljala. I ono što s što ja uvek kada razmišljam o ljudima koji su mi najviše značili u životu i koji su u najvećoj meri uticali na to što sam ja radila u pozitivnom smislu to su uvek bili ljudi koji su me mnogo ispravljali. E Vladislava me je mnogo ispravljala, ali je generalno ideja odakle je krenuo roman bila ta da to bude dete kome se odjednom poruši nekoliko ono kula i koje se nalazi u jednom nezgodnom periodu u životu. Ja sam nekako birala da to bude glas koji će meni biti potpuno dalek. U smislu da mi treba izvestan spisateljski napor da uđem u tu perspektivu. I onda sam smislila da to bude dečak i da ima 12-13 godina. Znači sve ono što ja nisam. I da pratim njegovo odrastanje i život te njegove porodice. On je na da kažem tom pragu adolescencije u školi ima jednu situaciju gde se od njega traži da pronađe koja je njegova supermoć, to pred njega u stvari postavlja pitanje identiteta i to se ispostavlja kao jedna ono slaba karika njegova i nešto što potpuno urušava njegovu sigurnost u sve kada je reč o njemu samom jer on odjednom se nađe u situaciji, kao pa ja ne znam ništa, ja sam ono čovek bez svojstava, ništa ja ne znam.

Ivan Minić: Ja ne znam ništa što ne znaju i svi ostali.

Jelena Angelovski: To se ono potrefi u isto vreme sa jednom krizom koja se dešava u Srbiji. On je sve vreme u kontaktu sa svojim babom i dedom preko raznih pomagala i preko Skajpa priča sa njima. To je jedan bitan deo fabule zato što je meni važno da bilo mi je važno da ljudi vide da postoji jedan čitav set odnosa koje deca odande grade sa svojim pogotovo babama, dedama, ali i rodbinom, prijateljima ovde koji je u tom virtuelnom svetu i koji uopšte nije…

Ivan Minić: Koji je sad moguć, a koji nije bio moguć pre deset godina.

Jelena Angelovski: Koji je apsolutno moguć. Ja sam tu iskoristila jednu životnu situaciju koja je meni bila beskrajno simpatična, moja prijateljica dobra odande je davala svom sinu, on je imao kao neki vozić koji je napravio od gajbica za voće i onda kad baba pozove on stavi babu u tabletu, znači uzme tablet, baba je na tabletu, on je stavi u te u taj vozić od gajbica i onda je vozi po celom stanu, babu u tabletu i tako priča s njom i tako se igra i baba obilazi kao stan. To je meni bilo mnogo slatko. I Mika na taj način isto priča sa svojom babom. Uglavnom on saznaje u tim razgovorima da je se njegov deda našao u jednoj vrlo teškoj situaciji, da njegovom dedi hoće da oduzmu njivu. I to su neki investitori, pa pritom dakle to je roman za decu i mlade i ja pokušavam nešto iz te stvarnosti iz srpske da implementiram u taj roman što će da na način na da to bude razumljivo, a da s druge strane ne bude ne bude neka bajka nego bude nešto što bi se stvarno i moglo desiti. I ti investitori hoće da otmu dedinu njivu. A Mika ima i babu, znači to nije baba i deda nisu muž i žena nego je baba od jednog roditelja, deda od drugog i ta baba ima neku svoju hipi prošlost jer to o tome smo isto Vladislava i ja često pričale, znaš još uvek se u našoj literaturi su babe ono s maramama u keceljama, u stvari pisci opisuju generaciju naših baba, a babe generacije naše dece su babe koje su ono šezdesetosme bile hipici, je l’. I ovo je Mikina baba je takva i ona organizuje jedan građanski protest u tom selu gde taj deda ima taj problem sa investitorima i tamo nastane potpuna ludnica znači prava revolucija i Miki se to mnogo dopadne i Mika odluči da pobegne. Od mame i tate. To je sad taj deo gde se moj pedagoški ovaj, moja pedagoško viđenje malo kosilo s mojim spisateljskim viđenjem, ali je Vladislava rekla da je to skroz okej i podsetila me na mnoge romane gde deca prave razne gluposti koje ne bi smela da prave i iz iskustva dece čitalaca Mike ja znam da im je to omiljeni deo. Pogotovo zato što Miku često čitaju i deca koja žive u inostranstvu i onda su oni često onako se zapitkuju, pa je l’ bi ja mogla tako i tako dalje…

Ivan Minić: Hajde, pa svi smo u nekom trenutku pobegli od kuće.

Jelena Angelovski: Eto, e tako je i Mika pobegao od kuće, i došao u Srbiju i učestvovao u tom protestu i imao je vrlo bitnu ulogu, a to je on je pisao ove transparente. Da bi pisao transparente on je morao da nauči ćirilicu koju Mika nije znao. Ali je onda naučio i tu se sad povezujemo sa tim konceptom azbučnog romana i on je postao tamo glavni na protestima, baba i deda su dospeli u jednom momentu u zatvor, neću sad baš sve da otkrivam, ali ono što je bitno to je da se Mika vratio svestan toga da on ima jednu supermoć, a ta supermoć to je taj sloj njegovog identiteta koji se razlikuje od identiteta koje imaju druga deca u njegovoj školi, u njegovom razredu, a to je to da on zna ćirilicu. I da on kad napiše broj tri, to za njega nije samo broj tri nego je slovo z na primer i to sad postaje nekako stožer njegovog samopouzdanja. Naravno to nije samo ćirilica i to nije samo taj sloj identiteta nego i ono što je on proživeo u Srbiji, a to je borba za slobodu. I tako je on taj roman Mika konačno izašao i u sledećih godinu dana on je postao prilično primećen na tim nekim regionalnim i i nacionalnim konkursima i dobio nekoliko nagrada, što je za mene bilo stvarno ravno čudu. Budući da je sve to za mene bilo neko onako iskustvo, kao nisi siguran da l’ sanjaš ili ne sanjaš, ali u svakom slučaju mnogo zabavno iskustvo. Jer je onda krenula ta serija u stvari nastupa, gde sam ja promovisala Miku, a promovisala sam ga uglavnom u dijaspori zato što prosto zahvaljujući prirodi svog posla, poznajem mnogo ljudi koji su u dijaspori i zvali su me na razne strane i ja sam na svim tim promocijama u stvari stupala u direktan kontakt sa tom decom koja su kao Mika i sa tim roditeljima koji su kao Mikini roditelji. Jer meni nije bilo važno da prikažem samo da tako kažem, krizu odrastanja u inostranstvu, meni je bilo važno da prikažem i krize identiteta i sazrevanja koje prolaze i roditelji i bračne krize i krize koje prolaze stari ljudi u Srbiji i ono na šta se sa čim se oni suočavaju, kao neko ko ko ne bi trebalo da se na- nađe u situaciji da da ovaj brani stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju da na njih ima pravo. Ekološka tema je takođe bila vrlo vrlo bitan činilac tog romana i ta ta razlika u pogledu na ekologiju dece koja žive u inostranstvu i dece koja žive ovde. Vrlo, vrlo jedan važan interesantan momenat. I ta cela da kažem epizoda je za mene bila neverovatno dragocena i moram da kažem, neverovatno zabavna, ja sam se sjajno provodila sve to vreme dok se to dešavalo sa Mikom.

OTKAZ BEZ OBJAŠNJENJA 

Ivan Minić: Dobro, i kakve je to posledice imalo?

Jelena Angelovski: Pa u principu ovo sad što sam ispričala to je cela priča sa Mikom. Ja ne znam da je da je Mika imao neke direktne posledice na ono što će se kasnije dešavati. Ja znam da je Mika recimo ušao njegov odlomak je ušao u nacionalnu čitanku, ta nacionalna čitanka se koristi svuda u dijaspori u srpskim školama i meni je…

Ivan Minić: To je godišnje izdanje gde ide nekakav sadržaj, šta je to?

Jelena Angelovski: To nije godišnje izdanje, to je udžbenik. To je udžbenik koji se koristi u dijaspori, to je čitanka, ali je koncipirana tako da ima i sadržaje iz kulture, sadržaje koji bi mogli da se uklope u ovaj koncept nastave o kome sam pričala. I tu urednici, postoje urednici za različite predmete, uključuju sadržaje za koje misle da bi mogli da budu interesantni deci u dijaspori i Mika kao praktično jedini roman koji mi imamo za decu koja odrastaju u dijaspori, dakle jedini roman koji govori o njima, jedan njegov odlomak se tu našao. I to je meni bilo jako interesantno da na neki način produžimo taj njegov korak i da vidimo do koga sve može da dođe. Mi sad, ja sad znam da postoji recimo u San Dijegu, tamo postoji naš kulturni centar, oni imaju školu, oni imaju predstavu Mika, koju su napravili na osnovu tog romana i oni su mnoga iskustva iz te predstave prepoznali kao svoja lična iskustva. Za mene je to onako bio veliki, veliki kompliment hajde da tako kažem, ali u stvari mnogo više od komplimenta.

Ivan Minić: A čitanka se ovde priprema, objavljuje i distribuira.

Jelena Angelovski: Tako je. Tako je. Tako je.

Ivan Minić: Dobro. I?

Jelena Angelovski: I ništa, to je znači mi smo taj Mikin život se negde otprilike tu malo, malo se to sve stišalo. Ja sam nastavila da radim taj svoj posao, sve do prošle godine. Prošle godine u ovo vreme, baš u ovim nekim danima pred početak školske godine desio se jedan, desila se jedna serija potresa u toj organizaciji srpske škole, koja je imala veze sa produžetkom ugovora nastavnika koji su uvek angažovani na jednu godinu, naši ugovori se uvek produžavaju za jednu godinu, i to se desi obično na proleće, tako da mi možemo da se preko leta pripremimo u oba slučaja i da nam je produžen i da nam nije produžen ugovor za sledeću školsku godinu. I to je bilo znači prošle školske godine, meni je produžen taj ugovor, a pred sam početak školske godine na sajtu ministarstva pojavio se jedan novi spisak na kome nisam bila ja i nije bilo još jedan broj mojih kolega. I to je bio kraj što se tiče angažovanja mog za srpsku školu, ja nikad nisam dobila objašnjenje zašto se to desilo. To je bilo to. Prošle godine je bila 21 godina kako sam ja bila u sistemu obrazovnom sistemu Republike Srbije i to je bila moja poslednja godina u tom sistemu. Ja više nisam u tom sistemu a od avgusta prošle godine ja sam bila u situaciji da moram jako brzo da smislim šta je to što ću dalje raditi, to je sad ona priča sa početka našeg razgovora.

Ivan Minić: Nećemo da idemo previše u detalje, što se tiče ovog ostalog, ti si probala svim normalnim metodama da dođeš do informacija šta se desilo, zašto se desilo, pokušala da imaš sastanke sa relevantnim ljudima u ministarstvu, ništa od toga se nije desilo, nisi dobila nikakvu informaciju, ostavljeno je to tako u vakuumu i to je status te cele priče. E sad siguran sam da je to za tebe bilo izuzetno teška stvar, ne zato što si se navikla na to, nego zato što prosto prvo nije fer. Stvari ne funkcionišu tako među odraslim ljudima, ja se bar nadam, naročito ako je to već potvrđeno, ti si već napravila planove i onda se samo odjednom pod okriljem noći desila nekakva promena i nema nikakvih informacija. Drugo zato što taj prozor u kome ti treba da reaguješ je vrlo mali, a okej, sada si već deo tog društva, imaš neke kontakte, poznaješ to društvo, vi ste kao porodica deo svega toga, ali nemaš support sistem nikakav nego si ti u principu prepuštena sama sebi. I treba nešto da uradiš. A mislim, godine u kojima smo mi sad nisu baš idealne za preduzetništvo. To se obično kreće ranije ko je namerio nešto tako. E sad, pomenula si na početku da si najviše razmišljala u tom trenutku šta je to što najbolje možeš da daš od sebe, šta je to što umeš da radiš, vrlo je jasno nakon ove priče šta je to što umeš da radiš. Ali opet kako to postaviti i kako od toga napraviti nešto kada to već postoji. Okej, sada može da postoji na drugačiji način i sad nema više nikakvih ograničenja koja imaš ovako. Ali opet to je nešto potpuno novo i drugačije. I šta si ti radila?

Jelena Angelovski: Znaš ono na početku kad, kad sam pričala o svom školovanju, da sam rekla sam ja bila štreber, pa sam onda rekla da više nisam bila štreber, međutim jedno zrno tog štreberstva je ostalo u meni, a to zrno je diktiralo sledeće, ako ti uradiš sve što treba i kako treba ti si onda okej, ti si onda bezbedan i ništa loše ne može da ti se desi. E to je jedno jako pogrešno uverenje na osnovu kojeg sam ja, da kažem, bila mirna jako dugo vremena, a možda nije trebalo da budem mirna. Hoću da kažem, ta vrsta, ta vrsta… Ja bih to najpre uporedila sa onim osećajem slobodnog pada. To sam često mom mužu u tim danima govorila, da imam utisak kao da me je neko izbacio iz aviona i da sam ja sad bez padobrana u slobodnom padu. I taj osećaj, to iskustvo zapravo jeste nešto od čega sam ja sve vreme u godinama pre toga strahovala, zato što sam ja bila deo jednog sistema gde je samo trebalo da radim to što znam da radim i to što dobro radim, i to je tako išlo. Ja nisam mislila ni o čemu drugom i ni o čemu van toga. A sada je odjednom trebalo videti kako da ti, od onoga što si tih godina skupljao kao neko iskustvo, kao da se bukvalno zagledaš u sebe i da vidiš šta je to što ja sad mogu da ponudim, koji je to sad moj kajmak koji mogu da iznesem na pijacu. Jer sad je momenat da zaboravimo to uljuljkivanje u neke, da kažem, okvire koji su možda i bili apstraktni ili sam ih ja izmislila, nemam pojma. U svakom slučaju, sad je momenat kad si ti sama i kad moraš da vidiš šta je to što možeš da ponudiš i da li to može da obezbedi život, i to smislen život, ne samo za tebe nego i za tvoju porodicu. Jer upravo taj sudar između dva sistema, gde smo mi iz jednog ekstremno neuređenog sistema prešli u jedan ekstremno uređen sistem, jeste bio šokantan, ali nije bio do kraja završen jer sam ja još uvek bila deo ekstremno neuređenog sistema, to jest ovog ovde sistema. I ta poslednja, da kažem, pupčana vrpca se vrlo nasilno prekinula u tom momentu i onda je sad trebalo nekako levitirati i snaći se u tom vrlo uređenom sistemu koji bi u takvoj situaciji imao sistem podrške, a ti si suštinski bez njega, nisi bila deo njega. 

Ivan Minić: Ti jesi bila deo, ali u stvari nisi bila deo njega. Mislim, poređenje koje ja volim da pravim, i ja ne mislim uopšte da si na bilo koji način pogrešila u svom pristupu i svojoj proceni, jer ti si svesno izabrala život koji je tako ustrojen i uređen. On ima svoj plato u smislu da nikada nećeš postati milioner kao nastavnica i profesor, jer to se ne dešava, ali upravo zato ćeš imati neku vrstu svog sopstvenog mira i sve što uz to ide. Međutim, problem sa životom je što je život kao saobraćaj, možeš sve da uradiš kako treba i da se ništa ne završi kako treba. I ako je taj saobraćaj u Švajcarskoj, mnogo su veće šanse da će sve da se završi kako treba nego ako je u Turskoj. Ako je kod nas, onda je nešto između. I ni taj saobraćaj nije isti svuda, i onda to kada te neko uzme i prevrne i istrese i ostavi te sa, sa ovaj traumom i svim da se boriš, a moraš relativno brzo da da napraviš nešto što će biti održivo, jeste stres za svakoga, čak i za nekoga ko je navikao na takve stvari, ko je napravio svoje životne izbore da budu takvi, da radi hazarderske stvari, da je preduzetnik, da ide na rizik… Obično pedagozi nemaju tih ambicija.

Jelena Angelovski: Da, da.

OSNIVANJE ŠKOLE ZMAJ

Ivan Minić: E sad, ti tu jesi stekla mnoge važne kontakte, mnogo znanja, upoznala si tu zajednicu i ta zajednica je upoznala tebe. I taj odnos je pre svega lični, mnogo manje ima veze sa institucijom koja stoji iza toga zato što oni ne vide tu instituciju isto kao što ta institucija ne vidi njih.

Jelena Angelovski: Tako je.

Ivan Minić: Ali oni vide tebe. Šta je to, šta si ti tu videla kao priliku, kao nekakav resurs, kao neku mogućnost, i kako je to uopšte, mislim kako je to uopšte krenulo i izgledalo, jer evo godinu dana kasnije pričamo o tome kao lepoj priči, ja sam siguran da pre godinu dana nije to delovalo kao nešto što će biti tako da brzo poleti i bude stabilno i bude ispunjavajuće na više polja.

Jelena Angelovski: Da, izgledalo je kao hajde probamo i da vidimo šta može s tim da se uradi. Ta koleginica o kojoj sam već govorila zove se Ivana Marčeta i ja smo istog u istoj nedelji shvatile da da delimo sudbinu i čule smo se telefonom i rekle, čekaj ali mi sad imamo priliku da uradimo ono o čemu smo pričale mnogo puta ranije kada smo govorile da, evo sve ovo o čemu sam govorila, šta mi smeta u srpskoj školi, šta bih volela da može drugačije, ali sam ograničena tim sistemom, šta bi tu trebalo menjati, šta mi… evo ti sad. To je to. Mi sad to možemo da uradimo. Ja se sećam da posle tog razgovora sa njom gde sam ono shvatila da je ona hoće isto što i ja, da da to kreće, da ja uopšte nisam mogla da spavam ne od straha nego od uzbuđenja što konačno mogu sve to što sam htela. I to je u stvari krenulo sve jako brzo. Ne samo u smislu u kratkom periodu od tog momenta, nego su stvari počele jako intenzivno i dinamično da se dešavaju zato što smo mi od prvog momenta odlučile da budući da je situacija zaista takva da mi imamo školu i da nudimo školu ljudima koji već imaju školu, dakle postoji ta ponuda, postoji baš i u tom mestu gde smo i tako dalje, sve to već postoji, mi treba onda svoju školu da podignemo na nekoliko stabilnih nogu. Jedna noga je sigurno ovo što ti kažeš to da su oni nas poznavali, da su znali šta mi kako radimo i da su imali ogromno poverenje u nas. Dakle, poverenje zajednice je jedna od ključnih stvari bez koje mi ne bismo uopšte u to ulazile. Dakle, da se to desilo pre pet, šest godina kad tamo nismo znali nikog to ne bi bio uopšte scenario. Druga noga koja je bila važna jeste ta da smo mi znale tačno kako hoćemo da radimo sa decom i da taj način na koji ćemo raditi s decom bude takav i znale smo da će biti takav, da će ta deca hteti da dolaze kod nas i samo kod nas. Mislim, to zvuči možda neskromno, ali iskustvo govori da je tako.

Ivan Minić: Posle 20 godina kasnije imaš pravo na to.

Jelena Angelovski: Da. A i treća stvar koja mi je ovo je sad sto sa tri noge, ali ta treća.

Ivan Minić: Dobro, tradicionalni srpski tronožac da.

Jelena Angelovski: Treća stvar koja je bila važna, a to je da taj sistem podrške o kome smo malopre govorili, koji u Švajcarskoj nama nije bio dostupan jer mi nismo bili deo tog sistema, da u nekom ličnom smislu, u smislu da ja nisam izgubila posao u Švajcarskoj, nego sam izgubila posao u Srbiji, a živim u Švajcarskoj je samo delimično tačan. Jer u Švajcarskoj i dalje postoji sistem podrške za takve inicijative kao što je naša. Mislim na inicijative pospešivanja, razvoja jednog jezika i jedne kulture.

Ivan Minić: Da, da, samo je bitno da dolazi iz lokala, jer ovo što ste vi radili, vi ste bili pa dođoši iz Srbije tamo. A sada ste vi neko ko je tamo i ko to organizuje za ljude tamo, to želi da pravi.

Jelena Angelovski: Tako je. I kada su se te tri, da kažem te tri tačke oslonca sklopile i kad smo mi videle da imamo podršku zajednice, kad smo videle da to sa decom u školi predivno i super funkcioniše, i kad smo videle da nas i tamošnja zajednica to jest institucije te zajednice prepoznaju kao instituciju ili da kažem nekog činioca ko koji bi oni rado podržali onda je to bila gotova priča. I onda je to samo išlo. I išlo je u svim mogućim pravcima koje su nama bile interesantne. Znači ideja je bila takva da mi ponudimo na početku ono bazično, školu. Ali onda je bio prvi roditeljski sastanak i meni jedna mama prišla i rekla je l’ imate vi dramski klub? To bi bilo baš super. Ovde nema dramski klub na našem jeziku. Ja sam rekla, imamo. I tog momenta je nastao dramski klub. I sledeće nedelje je nastao i drugi dramski klub, jer nije bilo u onom u dva mesta smo bili. Onda se neko javio i rekao, a da li postoji kurs srpske književnosti ali ne za decu nego za ljude koji su ovde završili već neke škole, imaju 20-ak godina, a htele bi da prođu taj program koji se recimo u Srbiji uči u gimnaziji, da pročitaju i te narodne pesme i Lazu Kostića i Jovana Jovanovića Zmaja i Borislava Pekića i Miloša Crnjanskog i sve i da im neko to da kažem ispredaje. Ja kao ja bih to najviše volela da radim. I od sutra je postojao kurs srpske književnosti. Pa da li postoji za malu decu, jer srpska škola kreće od sedam godina, nekad se upisuju i predškolci od šest, ali u stvari sada već većina roditelja zna da je kritičan period za taj razvoj jezika taj rani period, dakle govorimo o periodu od godinu i po do tri godine i od tri godine do pet godina, je l’ imate to? Evo imamo sad i to. I onda ljudi čuju za to i onda ta mašina počinje u nekom stilu ono perpetuum mobile da se zahuktava. Gde zapravo ono što mi radimo, nije, ne moramo toliko više da vučemo, nego se te stvari manje više same odvijaju zato što ta zajednica tamo funkcioniše tako kao i zajednica pretpostavljam bilo gde, da je i proaktivna u smislu da traži šta joj treba.

Ivan Minić: Da to je tačno. Onda kad nađeš dobro magare.

Jelena Angelovski: Tako je, tako je, tako je. Tako da se nama sad vrlo često dešava da nam ljudi takve stvari predlažu i onda mi to slušamo ako se to poklapa sa onim što što i mi želimo. I ja sam mnogo puta u toku ove školske godine ono morala da se štipnem i da pomislim, čekaj. Je l’ ja sad ovim ljudima ovde stvarno čitam recimo Juditu Šalgo koja je pesnikinja koja je i ovde na neki način marginalizovana i malo onako andergraund. Ja to čitam u Cirihu u biblioteci, i ovde sad ima i nekih ljudi koji uopšte nisu naši, gde mi njima nešto prevodimo, pa razgovaramo o tome, pa tumačimo. Kao, to je, meni se to graniči sa nekim ono…

Ivan Minić: Eto, ovde niko nije normalan.

Jelena Angelovski: Da, da.

Ivan Minić: I dobro, nešto što je delovalo kao potpuna katastrofa pre godinu dana, kako bi ga opisala nakon godinu dana?

Jelena Angelovski: Ima onaj jedan mim na koga sam na koji sam ja vrlo često pomišljala ove godine, kao otprilike, ovo je najgora godina i najbolja godina mog života. I stvarno to jeste tako. Da ja sam, vrlo je, vrlo je intenzivno sve bilo. Ono što, taj momenat početni momenat toga kako se to desilo o tome sam ti pričala, da ja nemam, ne mogu da zamislim bolji scenario. Ne u smislu, ne u smislu ovog kao što se dobro završilo, nego i onog lošeg. Jer to loše što se desilo je mene stvarno u velikoj meri promenilo kao osobu. Glupo je sad možda to govoriti iz ove perspektive, ali taj, ta vrsta razočaranja je bila za mene neophodna da stvari u svojoj glavi, kada je reč o svojim prioritetima, posložim drugačije. I da pobedim u stvari nešto što je bio, verovatno, najveći strah, a to je ta kako da kažem… ta vezanost za nešto što je sigurno. I kao što je predvidljivo. Jer sam ja bila ono izneverena od onoga što sam mislila da je sigurno i naučila da se s tim, da se to može preživeti i naučila da je to nešto što u stvari dobro. Dobro kad dobiješ taj šut u guzicu pa onda kreneš u nekom pravcu u kome si se možda kolebao da kreneš, ne možda nego sigurno. I mislim, ja znam da sve dok ovo pričam, govorim neka opšta mesta, ali budući da su sad ona da, da sam ih kao lično preživela, iz perspektive nekoga ko je bio ziheraš mislim da ona za mene sad imaju neko drugačije značenje i da meni više nisu opšta mesta. Moram naravno da napomenem da ja jesam u suštini ziheraš, ali da sam i ziheraš koji je spreman na rizike i naš odlazak u Švajcarsku je bio upravo to. I kad, kada se te stvari tako poređaju, ja u stvari tu tu ziherašku komponentu nisam skroz imala kao neku komponentu svoje ličnosti, nego je to bilo nešto što mi je bilo verovatno nametnuto kroz porodicu, školu i ceo sistem kroz koji sam prošla. A kog, čega sam se sada eto otarasila.

Ivan Minić: Znaš kako, mislim da ono ako pričamo o ljudima koji su preduzetnici oni obično imaju tu neku sklonost ka riziku koja je veća nego kod prosečne osobe, s tim što mi živimo u zemlji u kojoj se većina ljudi kocka pa je sad pitanje šta je sklonost ka riziku prosečne osobe. Ali to je ta velika razlika, rizik je neophodan, rizik je onaj koeficijent kojim se umnožava nekakav rezultat, količina rizika je povećala

Jelena Angelovski: U slučaju uspeha krajnji rezultat.

Ivan Minić: Ali je velika razlika između toga da se ti baviš rizikom kao važnom temom ali pokušavaš da pametno ulaziš u to i budeš proračunata i da kockaš, jer ako kockaš može da bude super a može i da ne bude i šanse su zavisi od toga za šta se odlučiš, al u najboljem slučaju 50-50, ako je novčić. I možeš da dobiješ tri, četiri…

Jelena Angelovski: Puta za redom.

Ivan Minić: Puta za redom. Svaki put kada pokušaš šanse su i dalje 50-50 i može sve da ode dođavola. Drago mi je što, prvo drago mi je što smo ispričali ovo zato što mislim da je jako važno. A drugo, drago mi je što su se stvari možda slučajno potrefile na način da se to desi ovako sad gledajući unazad kad svi možemo da budemo pametni naknadno, da se desi u idealnom trenutku u smislu da si ti dovoljno mlada, a dovoljno dugo tamo. Da je dovoljno vremena prošlo da si ti upoznala dovoljno ljudi jer da se desilo za pet godina bilo bi ti teže. Jednostavno svakome je teže da se pokrene i da izađe iz nekakve svoje čaure kako vreme više prolazi. I ti sad zapravo imaš priliku da izuzetno vredno znanje koje si skupljala i iskustvo kroz tih 20 godina u periodu kada su deca polako ali sigurno već velika, na najbolji mogući način najbolje od sebe daš svim narednim generacijama u aranžmanu koji ćeš na kraju dana ti diktirati. Okej, nikad ne diktiraš sama, uvek postoji neko tržište, neki klijenti nešto, ali imaš neuporedivo više slobode nego kad postoji nekakav birokrata iznad glave koji kaže znaš ali to mora da se uklopi u ovo što nema nikakvog smisla.

Jelena Angelovski: Da, ima tu, ima tu još jedna stvar koja nadilazi da kažem lični momenat ove priče. A to je da kao i mnoge stvari koje su u ovom sistemu šuplje, pogrešne i nestabilne, ta škola u inostranstvu takođe pokazuje svoje probleme. I to što se dešavalo na početku prošle godine je otvorilo nekoliko tih pukotina, dakle ne samo kad je reč o nama u Švajcarskoj nego se to desilo još u nekoliko zemalja i dešavalo se tokom ove školske godine. I ono što se što je usledilo kao posledica jeste to da su da se pojavilo nekoliko ovakvih privatnih inicijativa kao što je škola Zmaj u Švajcarskoj. I da se polako stvara u inostranstvu u toj našoj dijaspori jedna paralelna obrazovna mreža. Jedna paralelna mreža koju čine zapravo ljudi koji hoće da to taj sistem obrazovanja makar u inostranstvu, našeg obrazovanja, izgleda drugačije. Ona je za sada vrlo mala i obuhvata praktično nekoliko tih škola, mi smo povezani i razmenjujemo iskustva i super funkcionišemo, ali nekako u perspektivi kada razmišljam o tome, ja mislim da bi to mogao da bude možda neki način ili hajde da kažemo neka projekcija kako, kako bi se moglo, kako bi se mogao rešiti problem ozbiljno šupljeg sistema obrazovanja. Dakle uz postojanje nekih paralelnih sistema obrazovanja, jer mi smo govorili o tome da smo mi gubili poslove, nastavnici u inostranstvu, ali nismo pomenuli ono što je važno, a to je da je mnogo naših kolega ovde imalo takvu sudbinu odmah posle nas tokom prošle školske godine.

Ivan Minić: Sticajem okolnosti čitao sam neke predloge reforme koja bi trebalo da stupi narednim godinama koja je dosta slična onome što se trenutno dešava u Hrvatskoj gde suštinski se nastava reorganizuje na način da nastava klasična bude uvek prepodne, a da popodne bude za te razne neke dodatne vannastavne aktivnosti, kreativne radionice i sve slično. Mislim da je jako teško napraviti da funkcioniše sistem sa ljudima koji su ubijeni u pojam, razočarani, ili nikada nisu ni bili motivisani da se time bave. Mislim da je jako teško ovaj zameniti te ljude preko noći jer mislim da naša ekonomija ne može da podrži skoro ništa od onoga što, što što ovde postoji. Videćemo kako će to, ovde postoji svašta nešto zanimljivo od sadržaja ovaj kao taj neki dodatni program, ali kao neko ko je deo jedne takve priče mogu da kažem da celu prethodne dve godine vrlo oseti to koliko je naroda siromašio i koliko ne može mnogi ne mogu sebi da priušte neke od tih stvari koje bi baš jako želeli da omoguće deci. Ali jednostavno te stvari su prve koje se seku jer mi nismo imali baš previše toga što smo mogli da sečemo. Tako da videćemo, ali ono što svakako mislim da jeste pozitivan primer je da to može da bude model po kome će se razvijati škole u dijaspori, barem u onim zemljama, gradovima gde su zajednice brojnije pa to i može da bude posao, a ne samo nečiji hobi u slobodno vreme. Imamo gomilu tehnologije koja može da omogući da neke od tih sadržaja stignu na najdalju tačku Novog Zelanda, ako treba da stignu, ovaj tako da rešenja postoje, model postoji, dobra volja postoji, proof of concept postoji. Tako da mislim da imamo sve dobre sastojke za jedan dobar recept. E sad, šta će, kako će biti dalje videćemo, ali mnogo mi je drago da evo možemo da kažemo da ti puna entuzijazma ulaziš u novu školsku godinu. Ne znam mnogo ljudi koji ulaze sa entuzijazmom u novu školsku godinu.

Jelena Angelovski: Da, da, to je tačno. Hvala ti puno.

Ivan Minić: Hvala tebi. Želim ti puno sreće. Vi ćete u opisu epizode imati ovaj linkove i dodatne informacije da se informišete o svemu o čemu smo danas pričali ovaj pa i proširite dobar glas, pošaljite nekome link za ovu epizodu, kome mislite da može da bude interesantno. To bi bilo to, ja vam se zahvaljujem i mi se vidimo ponovo naredne nedelje.