Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu deluje pomalo kao moj dvojnik. Ali nije. Međutim, i on je prošao jedan neobičan put gde je na nekoliko mesta mogao da izabere ispravno ili ovo što je uradio i u više situacija je izabrao da ide ovim težim i komplikovanijim putem. Pričali smo o njegovom odrastanju, formiranju i razvoju, a ono što je zapravo možda najvredniji deo epizode je jedna potpuno iskrena ispovest čoveka koji se četiri godine na vrlo ozbiljnoj i velikoj skali bavi elektronskom trgovinom u Srbiji, konkretno auto delovima, gde ćete kroz vapaje i iskustva videti kakav smo mi to narod i kakvi smo mi to kupci. I kako tretiramo prodavce, kako tretiramo svoje automobile, kako ih tretiraju majstori, šta mi to zapravo vozimo i zašto elektronska trgovina zvuči kao divna ideja, ali u praksi često nije toliko romantično. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Neko će možda reći da sam u goste u podkast doveo blizanca, što nije baš prvi takav slučaj u istoriji ovog podkasta, ali nije u pitanju blizanac, u pitanju je jedan simpatični mladić koga sam ja upoznao pre nekog vremena, koji mi je ispričao deo svoje lične priče i uputio me u to šta sada radi, i, kako da kažem, ova epizoda može da bude interesantna nekome da nešto iz nje nauči, može da bude dobro upozorenje za druge, kako kaže ona izreka if I can’t be a great example I can be a horrible warning. Nije naravno baš tako to je možda preterivanje, ali jeste priča o tome kako se iz nekih relativno teških okolnosti, nekog vrlo skromnog početka stvara jedan preduzetnik koji uvek traži prostor, uvek traži način, uvek nešto čačka, uvek nešto kopa, povremeno iskopa nešto dobro, povremeno iskopa nešto što se pretvori u problem, mnogo puta izađe kao pobednik, mnogo puta izađe kao neko ko je možda prevaren ili izneveren, i, u tom procesu, kako Čerčil kaže, najvažnije je, nije da li ćeš pobediti ili izgubiti nego da nastaviš iz poraza u poraz da ideš bez gubitka entuzijazma, što ja kod tebe vidim, Nemanja, i zato mi jeste važno da ispričamo celu priču, ali ajde za početak, da ne bih ja pravio to sumirano, čime se ti danas baviš, ajde ti ukratko sumiraj čime se ti danas, ko si ti i čime se baviš?

Nemanja Stojčević: Gde si. Zdravo Ivane, hvala što si me ugostio. Ja sam Nemanja Stojčević i dolazim iz Dobanovaca i trenutno se bavimo e-commerce-om, to nam je glavni posao. Jedan sam od suvlasnika firme deloovi.com i bavimo se, da kažemo, trgovinom, prodajom auto delova, ovaj, na internetu, eto.

Ivan Minić: To je onaj portal na koji su ljudi ako su tražili neki deo ili karoserijski ili ili elektroniku ili nešto slično, koji ima dva O, deloovi, dobro, ovaj koji ste vi pretvorili u neku beskonačnost i tamo ima beskonačno stranica i delova i varijacija i svega.

Nemanja Stojčević: Jeste, jeste. Tako je. U suštini to je sada neki da kažemo generator novca ovaj kod nas trenutno i ovaj pored toga se bavimo sada još jednim projektom pored, pokušavamo nešto da da gradimo eto isto u lokalu. Ovaj…

Ivan Minić: Okrenuo si se ka lokalnoj sredini.

Nemanja Stojčević: Pa da, u suštini mala sredina, iz malog mesta dolazim, blizu smo Beograda i onda tu ovaj nekako poznajemo ljude, poznajemo da kažemo i te neke ovaj logističke puteve pošto su sad Dobanovci su jako dobro i vezani sa ostatkom Srbije i onda koristimo tu šansu da se pozicioniramo sada i pre ekspanzije za neke stvari.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Dobro. Pričaćemo o tome šta sada radiš, pričaćemo kako si došao do toga, svakako ljudima preporuka da bace pogled i istraže, ovaj, ali ono što što je važno je da ti u principu želiš da podeliš razne neke specifičnosti i stvari koje si ti naučio o biznisima u kojima si bio, malo i da bi ljudi bolje razumeli te biznise, malo i da bi bolje razumeli iz sebe, iz pozicije kupca, da ne bi bili prevareni u nekim situacijama, jer toga posebno kad su u pitanju auto delovi, ovaj ima dosta, to je jedna od retkih oblasti u kojima ima toliko ponude gde suštinski ako ne znaš baš tačno, vrlo lako možeš da da budeš obmanut od strane nekog nelojalnog servisera ili nečeg slično, a kako ovaj svima iskustvo govori, majstori generalno nisu najmoralnija kategorija ljudi u Srbiji, u bilo kojoj oblasti da se bave. Tako je. No, hajmo da krenemo redom, kako inače krećemo u Pojačalu, da krenemo sa našim smajlis pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Nemanja Stojčević: Uf, ja sam hteo, to, ovaj, ja sam hteo uglavnom da sklapam računare. To mi je bila ogromna želja da kad porastem, ja radim u nekoj firmi, posle ove velike kompanije koje su se pojavile, da sklapam računare. To mi je bilo onako želja kao klinac i to je neki da kažem pokretač mase stvari kod mene.

Ivan Minić: Pa dobro, ali time si se i bavio i to i jeste bilo osnovno za sve ostalo.

Nemanja Stojčević: Jesam, jesam, da, nisam, nisam radio u nekim sa da kažemo firmama, nisam nešto, ali sam uglavnom onako sklopio sam, ne znam, stotine računara, što prijateljima, što komšijama tamo lokalno, što ovaj radio sam i neko vreme kao sistem administrator pa smo tu sklapali hardvere i za da kažemo tu neku korporaciju u to u to vreme za za te brojne računare. Ali u suštini to mi je nekad uvek bilo ono, još od kad smo dobili te prve računare ono Pentium 1, 2, 3, 4, ono i oni i ovaj procesori i ostale te neke stvari, to mi je bila neka želja znaš. Voleo sam, razmišljao sam ono zamisli da imaš neograničeno hardvera i da ređaš te komponente da možeš u ovu ploču da staviš ovu grafiku jer si video tamo u svetu kompjutera, da to daje najbolji performans i to mi je da kažem neka ono baš velika želja bila.

Ivan Minić: To je bilo neko vreme u kome smo svi tačno znali svaku oznaku, svake komponente koja je išla u naš računar i svaku oznaku svake željene komponente koju možda ne možemo sebi da priuštimo.

Nemanja Stojčević: Jes, da.

Ivan Minić: Malo su se vremena promenila za za neke od nas, neki i dalje daju, neki se i dalje lože. Svaka čast na entuzijazmu. Ovaj, a kakvo je bilo tvoje okruženje, kakvo je bilo tvoje odrastanje, kako je to sve izgledalo?

Nemanja Stojčević: Pa u malom mestu, ovaj za za razliku od sada eto sad mojom decom i celom ovom pričom i roditelja trenutno kod nas to je prosto bilo totalno drugačije. Ja gledam, mi smo u tom periodu 90-ih godina, ja sam 90., pa kažemo te 93., četvrte, pete, šeste već kad se prohoda i kad se malo opusti vreme provodili na ulici ovaj sad je to mala sredina pa je ovaj Beograd bio daleko od nas. Odlazili smo tipa jednom jednom onako mesečno odemo ta, taj McDonald’s bila jako velika stvar znaš kad odeš u Mek, dođeš u selo i kažeš ej ja sam sad znaš bio u gradu. Ali smo odrastali, lopta, bicikli, dosta vremena smo provodili u krošnjama drveta, znaš to je bilo ono popneš se na drvo, jedeš razna voća tamo po po po lokalu, ovaj neki meštani nas nisu ni voleli zbog toga i jurili ali ovaj ima dosta tih stvari, ali u bazi je na početku samog tog je da kažemo fudbal, bicikli, vožnja, roleri, istraživanje tog, da kažem zelenila tih nekih šuma i nekih kanala tu pored Dobanovaca a posle toga ovaj kroz srednju školu, osnovnu školu i to, ti računari pa povezivanje sa sa društvom, eto malo nekih igrica i ostalih stvari.

VAZDUHOPLOVNA AKADEMIJA

Ivan Minić: A kakve su bile osnovna i srednja škola?

Nemanja Stojčević: Što se tiče iskustva nekih pa ok. Ja šta znam ja po završetku osnovne škole, upisao sam Vazduhoplovnu akademiju dole na Dorćolu i tad je bilo onako vau, ovaj osnovna škola, odličan đak, kad sam prešao tamo u Vazduhoplovnu kad sam video kojom brzinom se ljudi menjaju, bilo mi je fascinantno, ekipa sa kojom smo mi krenuli u prvom prvom razredu srednje škole, kompletno se promenila. Škola je onako dosta stroga bila u tom momentu, ovaj jako je teško bilo da se prolazi i profesori su uglavnom bili profesori sa Mašinskog fakulteta. Dosta ljudi će verovatno i prepoznati tu ekipu ljudi, ali da kažem ekipa koja je krenula od prvog razreda, menja se, mnogo ljudi padne godinu jednu, drugu, treću i bilo je onako dosta dosta teško. Prirodne nauke, tako da ovaj meni je da kažem jako naporna bila srednja škola zbog samog transporta iz Dobanovaca, pošto pošto sam ja ovaj hteo sa svojim drugarima da upišem Teslu tada, e Tesla je bila baš onako dobra na glasu i ovaj imao sam poene i imao sam svega, ali nešto jednostavno nisam imao sreće. Posle se to ispostavilo da je zapravo ovo što sam upisao jako dobro jer posle sam dobio neke druge benefite i neke druge preporuke i ostale stvari ali ovaj kako se zove transport taj odlazak u školu je bilo menjanje tri četiri prevoza pa se krene nekad i dva sata ranije pa se juri na na Brankov most sa opštine pa trčiš dole na na tramvaj pa da l’ ima tramvaja, da l’ ne, onda ideš na baniju pa opet tramvaj, uglavnom ovaj te četiri godine je bila vožnja tramvaja. Tad je za mene ona velika, ja se nisam ni vozio do tad znaš, a onda ovaj onda sam se tu tu izmorio posle tog tog perioda. Mislim nije to neki napor ali je bilo onako ti četiri, ti ideš u školu, ne znam, određeni broj časova po 45 minuta, odmori i onda imaš dva sata gore, dva sata dole. Tako da je to bilo eto malo izazovno.

Ivan Minić: A što baš Vazduhoplovna akademija?

Nemanja Stojčević: Pa ja sam hteo te neke smerove za računare, znaš. Baš zbog toga što sam to voleo tad u tom nekom momentu i onda je bila Tesla, računari, telekomunikacije i posle toga je bio da kažemo onaj filer ostalih želja, jer sam tu imao i bodove i imao sam i želju da da to upišem, međutim, da l’ je meni Vazduhoplovna bila, sad ja ne mogu da se setim da l’ je to bilo do 10 ili do 15 škola koje se pisalo na onoj listi. Ako je bilo do 15 da mi je bila neka 12, 13. želja u u toj celoj priči. Al’ posle se ispostavilo, ja sam taj mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje, i onda se ispostavilo tu da ovaj kako se zove, da sam tu naučio dosta nekih stvari, onda smo tu radili to neko pred programiranje, taj početak upoznavanja sa tim ovaj C, C++, C taraba i onda crtanje u CAD-u i ostalim tim nekim softverima do kojih ja nisam mogao da dođem onako i onda mi je to postalo jako zanimljivo, znaš. Tu tu sam onda ovaj to znanje koristio taj CAD posle kroz neku kažem iskustvo u Rusiji i dan danas eto neki ti crteži koji se menjaju.

Ivan Minić: Ja sam imao to i znao sam jako lepo da radim u CAD-u, znao sam i neke osnovne stvari u Solid-u i par godina sam to kao nešto i reduckao tu i tamo, crtao, ono nacrtao roditeljima kuhinju za početak kad je trebalo da se sređuje i onda jedno 15 godina nisam upalio CAD i sad mislim da ne bih znao ništa. Jer je zapravo CAD bio u tom trenutku, mislim ja sam znao da koristim sve grafičke softvere, ali CAD je bio jedini u kome sam ja samo kucao, ja ništa nisam crtao.

Nemanja Stojčević: Da. Tako je.

Ivan Minić: Znači samo kucaš koordinate i to je to i ako kapiraš to na taj način, ti postaneš besmisleno brz u odnosu na sve ostale, samo da bi to mogao da radiš, moraš da imaš celu sliku u glavi da tačno znaš šta je gde, koliko je i tako dalje. Ja sam to tad sa dovoljno malo godina i dovoljno prazne glave imao sve, sad pitanje je da l’ bi išta od toga moglo. Ali jeste bilo jako zanimljivo i magično na neki svoj način, a tek kad kreneš da radiš 3D, pa onda CAD je bio zanimljiv, ali Solid je bio mačka. Zato što u CAD-u ti crtaš, ali taj 3D objekat ima samo konture, on nije nije prava stvar.

Nemanja Stojčević: Tako je, da.

Ivan Minić: A u ovome imaš sve i onda možeš da pošalješ to i na glodalicu i na ovo i na ono i to onda bude onda bude ludilo. Mislim, meni je isto ono kompjutersko konstruisanje bilo deo ove robotike koju sam koju sam išao u srednju. A šta ti je bilo najzanimljivije u u srednjoj i kakva je bila ekipa?

Nemanja Stojčević: Pazi, ekipa je uglavnom, ovaj ti đaci koji su upisali tu školu, neki su išli namenski tu zbog aerodroma, zbog tog razvoja, i sad masa ljudi iz te Vazduhoplovne akademije se otišlo je na na svetske aerodrome i radi održavanja, radi sada mehaniku, radi da kažemo limariju, sređuju te avione, ima neke sumanute satnice, zarađuju i do 10.000 EUR mesečno. Jedan drugar mi se sad, baš sam pričao s njim, u Izraelu trenutno, oni bombarduju, on radi tamo, ima neke super sate i bežali su malo, jurcali, ali su se vratili znaš, i lepo zarađuju. Tako da, a ta ekipa ljudi koja je došla upisala sam neke ljude koji onako da kažem mozak geniji, jedan drugar sa mnom, sedeli smo zajedno u klupi, on je rešavao zadatke pre nego što ovaj postavi, i to je bila neka ozbiljna mehanika ili fizika ili elektrotehnika, on čovek je stvarno bio što se tog dela tiče ovaj jako dobar. A ostatak se borio da prođe, samo da prođe, ono tu su bili, bilo nam je zanimljivo, bili smo preko puta Zološkog vrta i onda smo uvek imali pogled na na na životinje, što se tiče te neke razonode, a što se tiče druženja dosta je bilo kontrolisan način oblačenja u toj školi. Nisi mogao da dođeš kako si hteo, ovaj bilo je jedna na primer jako jako ozbiljno obezbeđenje sam ulazak u školu je bio poseban. Nije se trpelo ništa, jedan udarac, letiš iz škole, prosipanje neke vode, letiš iz škole. Tako da je masa ljudi baš, baš ono, mislim da je znaš, 10ak, 15 iz te prve generacije možda završilo, ovaj svi su ovi dolazili, ulazili, odlazili, zašto je to toliko bilo na tom nivou ne znam, ali smo dosta naučili tamo baš, baš dosta. I ta matematika posle koja se koristila i dan danas se ne znam primenjuje u ovim poslovima i Excel-i i te neke kalkulacije i ti neki programi na bazi tad tog nekog načina razmišljanja, zapravo kod stvaranja neke slike, ideje od tog projekta, za programiranje, baš ono što što si ti pričao za tu kuhinju je potekla odatle znaš, kako rešiti problem, pa kad su se završavali ti maturski radovi, napravi neki, neki program da nešto radi pa da je oni grafički prikazan, znaš, tako da ovaj i društvo i mislim nekako bilo pomešano, eto tako da završim.

Ivan Minić: Ti si 5 godina mlađi, što u principu taman dovoljno da si ti u srednju školu išao u nekom periodu koji je bio možda period nekog najvećeg uzleta ove zemlje, očekivanja, došle privatne banke, međunarodne, došlo gomila multinacionalki, aerodrom oživeo u punom smislu te reči, ono nakon sankcija i svega, i onda dosta tih stvari koje su rađene u tom periodu, a da se tiču obrazovanja je bilo namenski pravljeno. Dosta tih ljudi su školovani za neke pozicije i na srednjim školama i na fakultetima za neke pozicije za koje je kao bilo izvesno da će ih biti.

Nemanja Stojčević: Da.

Ivan Minić: Znači ti u suštini znaš za šta se školuješ, ne znam u tom periodu recimo konkretno što se fakulteta tiče eksplodiralo je bankarstvo na ekonomskom. Koje sad uopšte nije atraktivno gotovo nikome, ali u tom trenutku pre 20 godina to je bila fantastična šansa, prilika za za neke mlade pametne ljude. I meni se čini da je to bila priča i sa tvojom školom, da je ona namenski preoblikovana sa idejom da se stvore kadrovi koji će sad nakon 10 godina…

Nemanja Stojčević: Tako je.

Ivan Minić: …ne letenja ili minimalnog letenja biti tu da omoguće da to zaista raste sa idejom da Beograd bude ono što je delimično i postao centralni hab za ovaj deo Evrope što znači da treba i kompletan servis da to prati.

Nemanja Stojčević: Tako je.

Ivan Minić: Šta je bilo s tim?

Nemanja Stojčević: Pa u suštini izvorno škola je Petar Drapšin bila pa se ona prebacila na to, ono što je benefit tada bio je ta diploma koja je važila, ovaj koja i dan danas važi na tim svetskim aerodromima. I zapravo usmerenja kao što su ne znam mehaničar, taj limar i te te neki poslovi koji se rade na kompletnom održavanju, servisiranju aviona zapravo su traženi i dan danas. I ovaj, naši, naši ti đaci rade kao kontraktori pod nekim posebnim ugovorima u tim zemljama, dobijaju i da kažemo i neke papire i dokumentaciju, čak i otvaraju firme po Sloveniji, ovaj dobra priča je moj rođeni brat je ovaj, trenutno radi baš u Sloveniji na održavanju i kako se zove, ovaj on nije završavao vazduhoplovnu, ali ovako našao se kroz te neke da kažemo priče. Imao nekog iskustva na na samoj Tesli, na aerodromu i onda je uspeo da uđe tamo i pravo ovako on kaže da je jako zadovoljan u toj priči. Tako da, ovaj, ja mislim da i dan danas, ovaj se dosta te ekipe školuje dole, škola je imala posle došlo u neke nenormalne zahteve od strane broja bodova, od strane upisivanja, neki smerovi su kao i za kuvara, ovaj bili da kažemo jako teško, jako teško doći. Čak na bazi samih ocena pa su ljudi ono sa sa nekim takmičenjima, sa dodatnim bodovima skupljenim na na nekim drugim stvarima mogli da ulaze, ovaj, tako je i Vazduhoplovna došla u jednom momentu ne znam 95 bodova, 100 bodova, znaš, do do limita, čak je preskočila Teslu, koja je tad u tom momentu kad sam ja upisao bila, eto to je ta neka razlika, taj gep se stvorio. Tako da, ovaj, i dalje, i dalje ona obrazuje te te neke kadrove koji onda traže posla na na na aerodromima i i da kažem za tu grupu ljudi još uvek nije nađen neki, da kažemo tehnički razvoj u vidu AI-ja ili sad ovih nekih stvari, oni i dalje zadržavaju svoje pozicije i dalje su im pozicije šta kažu sigurne. Ako tako može da se kaže.

Ivan Minić: Pa dobro, mislim postoje stvari koje će uvek morati možda ne više ne da rade, ali da prekontrolišu ljudi.

Nemanja Stojčević: Da.

Ivan Minić: Ovaj i verujem da da budućnost barem za našu generaciju koja će valjda uskoro u penziju, ovaj, da biće dovoljno dugo posla da, da mi možemo da budemo ok sa tim.

Nemanja Stojčević: Da.

ŠTA POSLE SREDNJE ŠKOLE

Ivan Minić: A osim tih četiri sata dnevno u prevozu, leto, zima, hajde leto manje pošto je leto raspust, ali zima, sneg, kiša, sve, haos, uh, kako ti je izgledao ostatak dana, šta si radio, šta te je interesovalo, šta si mislio da ćeš da radiš nakon škole?

Nemanja Stojčević: Pa ja sam nakon škole mislio da ću da odem baš na Mašinski, hajde da krenem sa sa krajem odgovora jel, ovaj, hteo sam da odem na Mašinski fakultet zato što u većini slučajeva ljudi koji završe tu Vazduhoplovnu nisu imali problema prvih par godina na na na Mašinskom, jer je uglavnom to znanje naučeno u srednjoj školi. Meni se posle otvorila ta Rusija sa, sa, sa ujakom neka opcija da odem preko i onda sam ja razmišljao, e ok, stavljam na crtu onih 2 sata vožnje, nekako sam se bio izapalio u celoj toj priči, rekao sam ok ajde ovaj teška vremena su bila, pričamo tamo negde 2008., 2007. godina i bilo je dosta nemaštine i sam po posao da se nađe u Srbiji je bio skoro onako jako težak. Ja znam pogotovo od nas u Dobanovcima ova velika kompanija Nelt je tada došla pa je to bio neki način dodatne zarade, ono kao mladina, da zaradiš za more ali posao, tada, tada kreće priča zapravo kad ja završavam, to CV-jevi, znaš. Više ne možeš ti da odeš da razgovaraš s nekim kadrovikom, sa nekim HR-om, to ne postoji, ti odlaziš tamo i ne znaš s kim da razgovaraš, koga da pitaš i onda kao e kao e pošalji CV. Na koji email, pa kao e evo na ovaj. Niko zapravo to nije ni čitao, tad je teško bilo za, za poslovanje.

Ivan Minić: Mislim, to je period, da kažem, koji je potpuno drugačiji. Ko se ne seća potpuno drugačiji od u odnosu na to kakva je situacija danas, gde ono za jednog zaposlenog, hajde, OK trenutno je neka kriza, ali prethodnih par godina zaposleni može da bira gde će da radi odnosno ima mnogo veći, mnogo veća ponuda posla nego što je potražnja radnika. A to je još uvek period u kome nema dovoljno, ponude posla, naročito nema dovoljno ponude nekih malo boljih poslova, nekih malo sigurnijih, trajnijih poslova a nezaposlenost je solidno velika i onda je dosta teško naći, posebno za prvih nekoliko poslova nešto što je ok. Znaš ono, kad si klinac pa fizički rad jedan, drugi, treći, uvek možeš da odeš bereš maline, ali ako ćeš to da radiš posle tridesete negde si se preračunao.

Nemanja Stojčević: Pa ok ovaj odgovor na kompletno pitanje, to neko ispunjavanje vremena je bilo, zapravo, šta je meni bilo zanimljivo, meni je tada Knez Mihailova bila, centar Srbije, centar sveta u tom momentu znaš. Te, te, Knez Mihailova i u tim izlazima, sam i gledao taj neki hardver, gledao neke zanimljive stvari i ovaj, gledao i te, na primer prvi put došao u susret sa Eplovim proizvodima, onaj, iPad Nano, onaj shuffle i one stvari što su bile to su bili tada u izlazima u Knez Mihailovoj bilo vau, gledaj ovo i onda prolaz tu svašta je moglo da se vidi i izlazak na Kalemegdan na kraju jeli. Kalemegdan je sam po sebi, naše školovanje prebacio u neki nivo taj drugi. Tako da je u svom tom putovanju šlag na tortu i nešto lepo čega se sećam ta Knez Mihailova tada. Da kažemo krajem te 2007., osme godine, kakva je bila, kada nije bilo tada nijedan šoping centar u Srbiji, kad se sve dešavalo tamo, kad su ulice bile onako krcate, pre sad ovih nekih influensera ovih zaskakanja po Knez Mihailovoj, čudim, tad je baš bilo to drugačije. A ovaj, ono što sam radio tamo, u Dobanovcima kada dođem, kada dođemo da l’ de, uglavnom se opet izađe sa svetim tim društvom, svako priča neku svoju anegdotu, za sve je taj grad bio nešto novo, što nismo tamo viđali. E bio sam ovamo, bio sam tamo, provodili vreme i pa bavili se sportom znaš. I dan danas u generaciji sa kad sednem sa tim prijateljima niko nije niko ne puši cigare, to je onako fascinantno. Ta naša, startna ekipa, nas tu ne znam 10ak možda dvoje troje propušilo u međuvremenu, možda neko uzme da ono pućka na nekim sad ovim dan danas nekim tim žurkama ali opet to nekako to to nije došlo do nas to, nikad nam nešto nije značilo to u u toj nekoj priči. Ali smo svi sad u tom periodu krenuli da da jurimo te neke poslove, uvek i tokom školovanja da bi mogli da odemo na more. Na primer to je, vukao se prašak, vukao se pirinač, nama je taj tad bio centroprom, on je na ulazu Dobanovca pa je bilo ono imali smo neograničen pristup tada, kroz bake, ne znam majke koje su radile pa donosile ono pred rok isteka, cepali smo one cipiripi blokove, one prave i one ostale stvari znaš. Tad je, tad je to bilo tamo je, tad sam otišao, radio sam, ne znam, mesec, dva dana ovaj na ne znam da l’ veruješ da postoji, ali na sortiranju pirinča, znaš donesu ti, donesu ti paletu pirinča iz Vijetnama i to je sad vijetnamski pirinač, ne znam i ti sad ono, ubaciš ga kroz neki separator, on ima velik broj onih sita kroz koje prolaze i sad ja klinac ne znam 2, koliko je to bilo, 15, 16 godina, 17 to kao ono za mesec dana, podigneš onaj džak preko leđa, prebaciš u ono sito, izlazi ono, metkovi znaš šta sve iz Vijetnama može da dođe. I onda radiš separaciju i onda čekaš na drugoj strani čist pirinač, vezuješ ga i bacaš ga na paletu. Eto, tako da su ono i prašak i pirinač i svašta nešto dole.

DOBANOVCI KAO RADNIČKI KRAJ

Ivan Minić: A generalno, ovaj, u vreme kada si ti odrastao i formirao se, Dobanovci su bili radnički kraj.

Nemanja Stojčević: Jeste, jeste. Tamo prebačen za tada da kažemo, kad se ulazi iz tog dela u Surčina, taj Centroprom koji je ogroman i dan danas je onako vau kad se vidi na to neku privredu Jugoslavije tada, kad se pređe tu je i ta pruga koja je sve više i više funkcioniše i sad ako nekog pitaš za Dobanovce, oni kažu, pruga. To je najveći problem sada pošto ljudi, u 8 sati voz prolazi, i sad, taj voz kad prođe, ti ne možeš da se isključiš sa sa auto puta. To je kolaps. I kako se zove, kada uđeš sad tu, do duše Nelt je tu, ali uglavnom ta stara neka privreda, IMT je tu, sklapali su se kamioni, mnogo ljudi je radilo u IMT-u, pored IMT-a, imaš tu Čelik, imaš Planum, ima tu nekih stvari, tih, ovaj, da kažemo, firmi koje više i ne postoje, koje imaju neke velike prostore, ali definitivno PKB je na primer u tim mestima pravio mala naselja, pa mi imamo taj neki deo koji se naziva naselje sa nekim zgradama gde su da kažem, zaposleni PKB-u, dobijali te stanove od 20., od samog samog preduzeća. I dosta radničke klase je bilo, koja je uglavnom onda u tom nekom periodu 2000-ih i kako to propada, ostajala je onako da kažem dosta surovija je neka atmosfera tamo bila nego što je danas.

Ivan Minić: Centroprom je, ja zaista, impresivan, kad prođeš pored njega, ono vidi se da je malo zub vremena ga je načeo.

Nemanja Stojčević: Da, da.

Ivan Minić: Ali ja sad kapiram da je to prostor, ovaj, u kome, gomila nekih drugih firmi, sada ima svoje kancelarije, ima ne, i to je mnogo važno, zato što, te zgrade su kvalitetno pravljene, ti i dan danas, bez obzira što su zapuštene, relativno lako možeš sebi da stvoriš tamo uslove da nešto praviš i to su neki resursi koji su nam ostali, zahvaljujući kojima mnoge neke manje sredine, mogu da, imaju te firme koje uzmu jednu, dve, tri kancelarije, pa se prošire na pet, pa uzmu deo magacina, da nema toga, to bi sve bilo neuporedivo teže. I verovatno se ne bi dešavalo tu.

Nemanja Stojčević: Jeste, pa tako je. Tako je Nelt, mislim Nelt je, kad je došao ja se sećam tada ono, neka mala firma sa nekim dobrim ugovorima, počela da radi tu logistiku, dostavu, pa je dosta ljudi prošlo kroz taj Nelt, tu poznanika pa onda, znaš, jedna ozbiljna korporacija, baš na nekom nivou, koja je neprestano se razvija i, i, i doprinosi samoj opštini i ostalim stvarima. Tako da i, i ostale te neke hale i dan danas se koriste ne znam, za za parkiranje nekih vozila, što ti kažeš, neki manji preduzetnici su videli to kao opciju da iskoriste nešto što stoji. Ali ta arhitektura, da kažemo te korporacije, tih, za vreme Jugoslavije, to to je i dan danas, mislim ja ja se sećam kad je taj Centroprom radio, to kad dođeš kao u ovim filmovima ono, to ljudi idu, dolaze, odlaze, trake neke pune nešto, znaš, ti kad probaš te, ja i dan danas nekako se sećam tog bloka kojeg smo jeli znaš. A a sad kad uzmem te neke blokove da l’ su se sad to promenili ti sastojci, da l’ sad on da li je ovo bilo dozvoljeno ono mislim da sve ima svoje.

Ivan Minić: Mislim da se i sam proizvod promenio, a drugo naša očekivanja su se promenila 700 puta u međuvremenu.

Nemanja Stojčević: Jeste.

Ivan Minić: Ali taj, taj trenutak, mislim zvučaće glupo, ali, ja sam završio, kao tu srednju za robotiku i fleksibilne proizvodne sisteme, i sad kao, kažeš robotiku, svima je jasno šta je. Fleksibilni proizvodni sistemi, šta je to? Park, to je automatizacija, trake, robot koji hendluje između traka i slično. Prvi put kada sam video pokretnu traku uživo ja sam odlepio potpuno. Što je bilo, u, firmi u kojoj su radili moji roditelji u proizvodnji.

Nemanja Stojčević: Da.

Ivan Minić: Jer, brate magično je. Znači ti staviš nešto i ono se kreće. I skreće i ukršta se i izlazi i ulazi, ponovo uze, znači. Pri tom, ono, tada je to sve još bilo i komplikovano i ta mehanika je bila kompleksna, to je sve bila neka hidraulika pneumatika. Nije bilo kao sad, ono elektro servo motor koji je lagan, mali, može da radi šta hoćeš, ne. To je tad bila ozbiljna bre mašinerija. I to je bilo impresivno na svoj način.

Nemanja Stojčević: Jeste, jeste, nema šta. Najviše ja mislim materijal od kog je sve to pravljeno znaš. Taj kvalitetan čelik, obrada i ostale stvari, taj materijal i dan danas mislim te te stvari dan danas postoje, znaš, fizički.

Ivan Minić: I mnoge od tih mašina su ispravne, sa svim svojim ograničenjima. Ali one se i dalje koriste zato što su napravljene kako treba.

Nemanja Stojčević: Jeste.

Ivan Minić: Nisu najefikasnije, možda troše previše, čega god, energenata, koji god da se koristi, ali većinom su i dalje funkcionalne mnoge od njih.

Nemanja Stojčević: Ja mislim sa bezbednosti na radu, sa sa da kažemo nekim tim standardima što što u tim proizvodstvima, ne znam sad u farmaciji i tim sve sve to što dolazi do te neke bezbednosti do do kontaminacije i ostalih stvari. I sad je sve to otišlo u neki veći nivo da oni sada i moraju da koriste posebne legure, posebne neke stvari da to izgleda nešto, ja mislim da da samo ne postoji taj bezbednosni taj element koji mi nismo imali 80-ih i 90-ih te kacige na glavi i ovo ono što smo sve radili ovako što kaže ćele i glava, ali ovaj mislim da je to dosta promenila industrija. Znaš da sertifikati, standardizacija to je promenilo. Da te mašine možda imaju i bolji performans čak i sad i posle ne znam ja koliko ali, znaš, ako pipneš ovo odseći će ti prst. Taj neki princip.

Ivan Minić: Slažem se. Čini mi se da i ljudi tada su bili skloniji da ne pipnu, nego što su sad. Sad ljudi pipaju šampone.

Nemanja Stojčević: Jeste. Tako je. Ovaj, to su ti neki objektivni problemi ovaj napretka koji koji nas more.

RUSIJA: SOČI, SABETA, JAKUTSK 

Ivan Minić: A pomenuo si da si nakon srednje škole odlučio da sa ujakom odeš u jednu avanturu.

Nemanja Stojčević: Da, da. Sa njim mi je bilo dobro, znaš, mi smo, ovaj kako se zove, ponudi mi neku priču, u tom momentu je bilo kao e, ajde ideš s nama kao fizički radnik. Pff ja reko, ok, koja je priča? Bila je neka lepa plata tada, nekih 2.000 dolara u Rusiji, koji se uplaćuju u rubljama na neki račun pa se konvertuju u u u dolarima pa da bi došlo u Srbiju slagaću te, ali u suštini u evrima, pa kad dođe u evrima, prebace ti u dinarima i ti od onih 2.000 dolara imaš 1.400 evra. To je ne znam sad 100 i nešto hiljada dinara. I kao ok gde mi, gde mi je novac. Ja mislim kroz sintezu, svaki put kad gurnem karticu bilo je znaš kao koliko imam para na računu, znaš. Ti nisi mogao da znaš, zato što je ovaj to bilo, uglavnom tad sam bio u Sočiju pa nije bilo toliko drastično, ovaj, bilo je lepo. Radili smo na nekom hotelu Kameliji, tad sam upoznao Rusiju, upoznao, malo je njihov taj narod, ali to je da kažemo i dalje taj zapadni deo Rusije koji je ovde na na Crnom Moru. I tu mi je bilo ok, tu sam bio par meseci i ovaj, posle kad sam se vratio, ovaj, dobio sam ponudu jedne isto velike firme, baš velike, koja je spadala u pet najvećih građevinskih, da kažem poduhvata na svetu, ta Sabeta koja se radila. Odlazim tamo i ovaj, tad prvi put uzimam neke pozicije nekog da kažemo menadžmenta u u u vidu nekog vođstva nekog broja ljudi i njihovih radnih sati, plaćanja viznih statusa i i da kažemo kompletne administracije. Tad upadam u ozbiljne probleme, to je bilo ufff to je bilo nevreme, dolazim na neko gradilište, tad u tom momentu kome kasne plate ne znam, mesec dva dana, zato što zapravo niko nije seo i očistio taj Excel, pripremio neke tablice i poslao jednu, da kažemo kompletnu svesku na na na uplate u centralu u Beograd. I tad se puno radilo, tad kad sam sleteo, neka zanimljiva priča je da kad sam sleteo prvi put, ono ja krećem na put i nosim jaknu znaš. Pošto te visoke temperature i i niske temperature kad je ekstremno visoka temperatura, kao sada, ti možda nosiš šorc, da bi izašao napolje, majicu, znaš sve, ne možeš da ideš golišav niti ne znam sada u u boksericama, isto važi i sa ovim. Ne možeš ti da nosiš dve jakne. Ti možda nosiš jaknu i nešto što je pod jaknom, na što se kači negde tu. Ali ja ponovo ovaj kupio vijetnamku reko ovde znaš, sad ću ja neko ja. Mislim, i bila je dobra, imala je dobru postavu. Sleteo sam u Nerjungri, to je deo Jakutska. Mislim da je bilo plus šest ili plus sedam sati, slagaću te, centralni deo tamo blizu. Ono, slećem tamo i dolazim ovaj, neki hotel. I sad uhvatim onaj, golim rukama svoj kofer, i prelazim odatle pa ne znam sad kao preko puta ulice samo da, da se čekiramo u hotelu. I dolazim u hotel i ne mogu da odlepim ruku od od onog kofera znaš. I onda prolazi mi kroz glavu ko koji sam ja, znaš mislim to je onaj, pa čekaj ja ću napraviti, znaš, sad ne smem ni da pustim dok se to ne ugreje. I onda shvatam gde sam došao znaš, al ti kad mislim, ja hoću da kažem da su nekad zime i hladnije u Beogradu nego u Sibiru, znaš. Ti ovde kad dođeš kad neko krene ona košava, ti čoveče obučeš jaknu onu on prolazi kroz tebe kao kao kroz puter, znaš. Taj vetar, oštar vetar, vlažnost, temperature i ostale stvari Beograd ume da bude jako onako hladan. A posle sam radio pa imao nekih dve, dve i po godine iskustva da kažem, tri u totalu u Rusiji, uzimajući u obzir taj taj Soči. Prošao sam centralnu, bio sam u Moskvi, bio sam u Tjumenu, bio sam gore u Sabeti, pa tamo Lensk, Irkutsk, Jakutsk, dosta toga, upoznao sam dosta, da kažemo, i drugih ovih, druge nacionalnosti, Uzbeci, Kirgizi.

Ivan Minić: Rusi, Sovjeti generalno svi.

Nemanja Stojčević: Tako je, Sovjeti. Bravo. I svašta sam video tamo, znaš. Mnogo sam radio, zapravo nisam imao šta drugo da radim. Imao sam kontejner koji je bio udaljen 20 minuta od gradilišta i kontejner u kom sam radio. Imao sam belu onu kacigu kad izađem na gradilište, moraš onaj sejfti protokol da prođeš. Rusi su onako dosta hladni kao kao nacija. Ja nemam nešto onako da kažem, što me iznenadilo. Žene u Rusiji, jedino što su ono stvarno, kad vidiš te ortodoksne ono made in Russia, plave oči, plava kosa, visoke, bele, ten, ono, stvarno su bre kao anđeli. Žene te te ta grupa ljudi, kod njih, kako one su kao anđeli. A ovo već kad krene mešavina Sovjeta, to je to može da izgleda svakako, znaš.

Ivan Minić: Baš, ovaj, mislim to ljudi baš ono često ne znaju, ali zapravo dobar deo tih sovjetskih republika koje su to u nekoj više ka centralnoj Aziji, svi oni izgledaju kao Azijati, uopšte ne izgledaju kao evropski, da kažemo beli ljudi kao što što što Amerikanci zovu Caucasian, ni apsolutno nema veze sa tim, i vrlo često su tu vrlo izražene kose oči, vrlo izražena, potpuno drugačija građa, ten koji je potpuno drugačiji. A ti ne očekuješ da oni govore ruski, znaš.

Nemanja Stojčević: Ovaj, baš mi je sad u u u delovima bio neki Ukrajinac, ovaj, baš imao neku ludu situaciju, ja sam naučio taj ruski da govorim, tečno, komunikacija u vidu pismena i to je bila odlična tada, sa tim kadrovicima dok smo vodili te knjige migracija, pisanje, zavija karta i ostale tu, tu logistiku. Posle se to izgubilo, brzo je došlo, brzo se izgubilo verovatno zbog toga ovaj. Ali sad kad je bio Ukrajinac, znaš, većina tu ljudi kad prepoznaš, ti vidiš da su oni Rusi, da liče slični nama, a kad vidiš ove dole ja stvarno ne mogu da kažem da oni govore ruski, znaš. Masa njih govori ruski, ja sad ih u Dobanovcima, dosta njih je došlo, i ovaj, nešto sam sad počeo da treniram u malo, vidim u teretani dolaze treniraju razumeš, i puštaju one ruske pesme i onda ja pitam kao govoriš ruski, govorim, i onda vidim zapravo da je ta mešavina, zapravo oni stvarno ne liče na Ruse, ali ruski je tamo kao engleski sa ove strane i ovaj dosta ima primera.

Ivan Minić: Sad ja vidim tu po po ovim po dostavljačima i sa par sam pričao i bilo je i Turkmenistanca i Tadžikistanca i mislim meni je fascinantno kako oni dođu do ovde uopšte, da bi radili to, ono, dostavu glovo, wolt, nije bitno. Da. Ovaj, i vrlo često se jako loše snalaze i sa engleskim, ali nalaze neki način da se sporazumemo. Svi su uglavnom vrlo pozitivno nastrojeni, ništa im nije teško. Nisu oni koji te zovu da siđeš ispred nego ti donesu do vrata što, mislim, jeste negde i osnova te usluge, ali ti vidiš da je to neki težak put i neki težak život da to da, dobar deo tih sovjetskih republika i dok su bile sovjetske republike da je tamo bilo teško, a kad su odlučile da se odcepe, kad su suštinski prepušteni sami sebi, da su neki su se snašli korektno, većina se nije snašla gotovo uopšte u, u toj celoj priči.

Nemanja Stojčević: Pa gledaj, ja nekako kad ih vidim ovde, ja nekako setim se sebe iz tog perioda Rusije znaš. Jesmo mi bili beli, drugačiji, znaš, masa naših ljudi onako i lepo izgleda, atraktivno, i dosta naših ljudi koji je otišlo tamo su se vra, i završili sa brakovima i sa, sa, sa nekim ženama dosta odatle, napra, nekih problema, ali ja kad pogledam njih sada ovde, nekako setim sebe i taj, tu neku penetraciju mene na, na, na ruskom tržištu, ajde da kažem tržištu rada ili bilo, svi su zatvoreni, prema njima i teško se uči jezik zato što niko ne shvata da ti to ne razumeš. Znaš, niko ne krene iz priče, pa on čovek ništa ne zna. Znaš, ja kad sam otišao tamo, ne znam “pažalujsta”, oni “pažalujsta” koriste kao, dobar dan, izvoli, kao, evo, treba ti nešto, kao neka uzrečica. I paket, ono prvi put kad sam došao u radnju, ona žena se istrese na mene, izdra na mene, “da paket, paket, paket”, šta paket, ja uzeo ne znam, dva proizvoda, stoji mi u rukama, znaš, evo vadim pare, vadim karticu, razumeš, ona kao paket. I onda posle shvatim da je to zapravo kesa. Okej ni ne mogao sam mislim nije baš. Ali ovaj, ja bih samo rekao da mi nemamo Glovo, znaš, meni je Glovo, ono kad dođem u Beograd, kad smo razvijali ovaj projekat, pa dođem ovde, ej kao ljudi hajmo Glovo, kao daj šta ti je. Ja kontam da, da znaš ovde se dosta toga koristi. Kod nas toga nema. Tamo, kod nas, još u Dobanovcima još primitivno zoveš ove ljude, oni ti donesu ako su raspoloženi, ako ne, neće. I, ali, ovaj ova kurirska služba velika, koja, sa kojom radimo i, ovaj, mnogo smo smanjili štete, lomove, lošu komunikaciju i neke loše prakse sa našim ljudima od kad su krenuli da za njih da rade, da kažemo ti Azijati ili taj, ta grupa ljudi. Ovaj, ovaj, momci kada dođu oni su uglavnom tihi, ne žele da imaju nikakvu komunikaciju, njima se objasni zašto se šta radi, da ništa mi ne radimo tu zato što je nama dosadno. Da u tim nekim velikim kutijama stavljaju se manje kutije, da mi možemo njemu da pomognemo. I mi, nama smo u tom delu posla, u tom transportu, vožnji kamiona mislim da, da, da rade kako treba, eto.

POVRATAK KUĆI I PROPUŠTENA ŠANSA 

Ivan Minić: Kako si odlučio da se vratiš?

Nemanja Stojčević: Pa zanimljiva priča sad, supruga nije tu pa mogu da pričam, znaš. Pošto sam napravio neku dobru reputaciju gore stvarno. Ja sam trebao da preuzmem tada na, na toj Sabeti i i neke ozbiljne izvršne pozicije. Miroslav Ilić je bio ovaj šef gradilišta po tom nekom građevinskom sektoru on je trebao tad da da napušta firmu ja sam to trebao da preuzmem to su stvarno bile pozicije koje menjaju život, stvarno neke i onda sam ja doveo suprugu na na gradilište. Moja supruga inače profesionalni kuvar jela vidi se po meni, lepo me hrani, i ona se bavila ugostiteljstvom i dan danas radi u vrtiću i onda je bilo kao e, hajde da budemo zajedno. Jer ja sam već neki period prošao, a zajedno smo u braku, delimo neke stvari, ona nije pored mene i rekoh hajde i onda sam preko tih nekih ljudi te neke svoje reputacije jedan od, ne znam možda na prste nabrojiš ljudi koje je povelo suprugu i dobilo to. Međutim, ona kad je došla ovaj, to gradilište je imalo neke galopirajuće razvoje, imali su neke da kažemo ovaj rokove koji su morali da izvode i da dovode neograničen broj ljudi, i onda se na tom gradilištu skupljala kompletna gradilišta koja su tada bila pod tom firmom i fluktuacija je bila jako velika i problem u toj priči je bilo nedostatak smeštaja. I onda zapravo nisam mogao da, nismo mogli da dobijemo neke uslove da mi budemo nešto odvojeni. U toj nekoj priči jer je niko nije mogao da bude jer je bio ono troje ljudi u prostoriji, četvoro kako god i odradili smo taj neki period onda je rekla e znaš šta, meni ovo ne odgovara, ne sviđa mi se i mene već tad umor ovaj kroz to i onda sam odustao. I tu sam napravio neku grešku, da nisam odustao ta ekipa je baš, baš sam pričao skoro sa jednim prijateljem koji je ostao da radi ta ekipa je nagrađena ekstra, od nekih bonusa do nekih ono kažu da su neki ljudi izašli na milion milion dolara premija, neki su dobili stanove po Moskvi, neki su i dan danas u Moskvi, imam dobre konekcije, imao sam stvarno dobre rezultate, napravio sam neku dodatnu vrednost tamo i mislim da, ne do Bog da mi treba, da bih mogao ponovo da da odem. Ali to je bilo ono ej kao ne odgovara, hajmo kući, skupili smo dovoljno para da počnemo da ono pravimo i kuću, svadba i ostalo, znaš kako to ide i, eto tako spuca se taj novac, vrati se u Srbiju i onda od nule opet ispočetka, znaš.

Ivan Minić: A je l’ postojala neka ideja šta kad se vratiš?

Nemanja Stojčević: Pa jeste, ja sam stalno, stalno se bavio, da kažem, morao sam da izmislim posao zato što je to mala sredina, jer sam znao koji je to put, ono, čak dva sata držanja u autobusu i koji je to put da dolaziš svaki dan, da kažem, u, u grad ovaj, prevozom. I onda sam ono razmišljao daj nešto da napravim, nešto pratio sam šta se radi preko, kako se radi, ovaj… Zanimljiva stvar je… neću puno da, ja, ja sam počeo i da, da strimujem, možda i prvi u Srbiji neke, neke, neke igrice tad, sastavio neku konfiguraciju, napravio nešto, instalirao onaj XSplit, počeo da strimujem neke igrice, napravio nešto, i došao sam do neke neverovatne publike, nešto 200, 300 ljudi tada, ovaj, sa nekim malim sponzorom. I to mi krene super, baš onako ljudi dolazili. Imali smo tada neke grupe na Fejsbuku, pratili smo neke turnire, i to krene onako usponski i meni svi kao u kući, kakav si ti kreten, zabavljaš decu, na šta to liči, kao pališ kameru. I onda su to, toliko se učestalo ponavljalo da sam ja rekao, e znaš šta, slušaj, okej, hajde ja da batalim ovo, nije ovo za mene, i to mi je jedna od najgorih odluka koje sam doneo. Zato što ova ekipa sad koja je aktivna sada, baš aktivna, baš na… oni su dolazili kod mene tad na strim. Bilo je zanimljivo, znaš, ti igraš neku igricu, imaš čet tada, da kažem… pazi to kad sam radio ja sam na primer… igrica je League of Legends, pa je ta američka ova ekipa, tamo Hotshot i neki koji su strimali, imali su taj CLG, je bio taj tim. Pa su oni na nekom od foruma svojim objasnili proces strimovanja, da li sve parametri i ostale stvari, minimum hardver, znaš. I ja reko’, čekaj bre, hajde da probam. A ja… ali zanimljivo je u Dobanovcima što je ovaj… mi smo imali bre neki internet ADSL neko ludilo, onaj… znaš, ćale ono podigne slušalicu pukne, znaš, ludilo, ne možeš da veruješ. Tako da je kvalitet, onaj bit rate i ostale one stvari bili ono baš problem. I to sam gurao nekih ono dva, tri meseca, imao sam dobru publiku, i dan danas mi piše ta ekipa ljudi i ovaj, drago mi je da se setim tog perioda, ali to mi je nekako sad znaš ono, često hoću da ovim auto delovima dođem do tog, znaš, momenta. I kažem, pa čekaj bre, već si jednom napravio tu grešku, već si jednom izašao iz cele priče koja je bila dobra. Tako da ovaj, to mi je neka ozbiljna škola što sam to batalio. Jer bih sad ovaj, palio kameru, razumeš, i igrao ono što volim, provodio vreme kući, verovatno sad, pazi to je bilo… ja mislim 2009., 10., morao bih da proverim, znaš. Znam, nick mi je bio Spitfire u toj nekoj priči i to je to, mislim eto 90… sad, onaj… nisam imao zapravo neke ciljeve, to, to sam hteo da nastavim da radim, međutim… i to je neko tržište nenormalno. Ta publika, ako ti prestaneš u jednom momentu, ti tražiš pauzu, znaš to… to bi nekako naglasio tim ljudima koji to rade. Ako se pravi pauza u tim nekim stvarima gubi se ta publika. Zapravo se ona ne gubi, ona je tu ali prelazi u… znaš kao materija, pređe u neki drugi oblik, ode, ode kod nekoga drugog. I onda ti kao ugasiš kao e sad ću ja da odmorim, svi čekaju mene, znaš… E onda ovaj drugi pegla tu igricu, on napravi nešto, bude zanimljivo, pola ljudi ostane kod njega, pa se ti upališ, pola se vrati i onda onako podeliš svoju publiku, eto, zato što nisi konstantan i ne radiš to. A nemaš nikakav…

Ivan Minić: A pritisak je ogroman da budeš konstantan.

Nemanja Stojčević: Jeste. I ne samo to, nego niko te bre ne razume, znaš, ti kažeš ja palim strim gledaju me neki ljudi, a sramota te da podeliš strim među prijateljima, razumeš. E ti sad ja, ja tamo u… u… nisam ni… retko ko je od mojih prijatelja dolazio, znaš. Jer te sramota, podeliš, kao videće, reći će ti ovo. Ja sam naučio od prijatelja, sad suvlasnika sa mnom u autodelovima Pavle… to je negde kod njega sam naučio na primer taj neki mentalitet grada, koji mi nismo imali, znaš. Je, ti si vamo, imaš taj neki osećaj pritiska u selu, znaš. Šta će reći prvi komšija, šta će reći u ovoj prodavnici ako ti nemaš da mu daš dva dinara, šta će reći ovi u crkvi, ako nisi upalio sveću ili si poljubio krst na neki čudan način. Ne, ne znam, znaš. A ovi u gradu su znaš ono, živiš na spratu, imaš ne znam, pet, šest komšija na tom spratu, tri, nemam lupam, porodica, i oni se stalno menjaju. Znaš, ovaj podstanar, onaj podstanar, onaj podstanar… ma briga te da l’ ti veruješ, ne veruješ, da l’ si ti ateista, šta ti radiš, ko ti dolazi, ko ko, je l’ znaš… I onda je to neki onako sukob dve sfere koje su totalno drugačije, znaš. I da sam verovatno bio tamo, izgurao bih tu priču. Verovatno bih izgurao priču da sam imao dobar internet, znaš. Samo da je internet bio pravi. Tako da eto, tu je prestalo to i onda ovaj, sam se zaposlio tu, eto tu sad dolazimo zapravo do auto delova. Tad počinjem da radim auto delovima, baš u Dobanovcima, eto slučajnost. Ovaj, jedna velika firma iz Grčke radi akviziciju jedne firme u Srbiji, jednog dela firme u Srbiji i otvara ovaj, magacine u Dobanovcima i kreće da ih radi i ta ekipa s Petlovog brda prelazi zapravo u Dobanovce. I ja tad dolazim, da radim tu nabavku, kao referent nabavke, počinjem da radim, upoznajem se s poslom, vidim da je opet sve to Excel, opet sve to SQL, neke baze podataka gde ja znam da plivam. One neke funkcije u Excelu koje su ubrzale sate i sate prekucavanja ljudi koji su do tad radile onaj VLOOKUP i ostale stvari, da filujem podatke iz dva, tri Excela paralelno i da ja to formatiram te izveštaje u vidu ponude. I ta eto, počinjem da radim i onda tamo počinjem svašta da radim. Zavolim i firmu, zavolim i posao, i onda dam sebe malo više nego što je trebalo. Nekako sam puno sam učio jer ja sam pored kompletne te nabavke, bavio se i tu održavanjem mreža, sistema i i onda sam radio posao koji volim, znaš, jer ja nisam mogao da apliciram za poslove za hardver, za ovo, jer jednostavno nisam imao, znaš, nisam imao ni, ni škole ni, nisam imao nikakvog iskustva. Taj CV je bio prazan, posle te Rusije, menja se sve, okej tu sad imam i preporuke i neke stvari i, i neke svoje ovaj, ali ovaj kako se zove, do tad nisam mogao da i onda dolazi hardver, dolaze računari, mreže, access point-ovi, Cisco, štampači, prodavnice, port forwarding, ostale stvari, učim, super i radim ovo paralelno, znaš. I tako da sam to izgurao jedno vreme i tako sam upoznao i auto delove i dobavljače i ostale stvari.

PET GODINA I ODLAZAK IZ KORPORACIJE

Ivan Minić: Šta ti je bilo najinteresantnije, mislim… danas se baviš tim, kao, sopstvenim poslom… proces dolaska do toga nije baš linearan, bilo je tu između svašta nešto, ali šta ti je tu bilo najinteresantnije u tom njihovom biznisu što ti se učinilo kao da može da bude zanimljivo?

Nemanja Stojčević: Pa gledaj u suštini ovaj, svi mi volimo automobile na neki način, svako voli neki brend i kad dođe i uhvati taj neki deo tog brenda on kao, vau super znaš. Ovaj, meni je to bilo zanimljivo taj procurement iliti ta nabavka tih delova, odakle oni dolaze, kako oni izgledaju, kako se radi ta logistika. Bilo mi je zanimljivo da vidim te magacine kako se ta roba odvaja i kako izgleda neki red da ima ne znam 1000 hauba. Kako jedna hauba leži na drugoj, kako to izgleda. Sve je to bio neki izazov, sve to bilo zanimljivo za nas koji volimo te automobile. I taj uvoz i onda polako komunikacija. Komunikacija sa tim nekim dobavljačima iz Azije, iz Južne Amerike, iz Evrope, svaka zemlja ima svoju neku priču, te učenje tih carinskih ovaj postupaka, deklaracija, dokumentacija, tovarenje robe u kontejnerima, pomorski transport, istovari, reca dole, dole Bar. Ta logistika, sve je to nešto podjednako bilo zanimljivo. Da ne kažemo taj IT koji, koji je došao tad tu oko tog sistema, kačenje na računara, šerovanje i ostalo to, to mi je onako bilo posebno da kažemo, van auto delova što me nekako ono još dodatni, dodatni effort davalo.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome više kad budemo došli do, do ove vaše sadašnje priče. Koliko si bio tamo? Šta je bilo sledeće? Što si menjao?

Nemanja Stojčević: Pa da, ovaj kako se zove, tamo sam bio pet godina. Ja mislim da se završio sastanak tako, mi smo… mi smo tada menjali softver u toj firmi. Menjali smo zapravo su menjali dosta stvari. Menjali smo i WMS iliti warehouse system management, pravili smo one takozvane zmije za za pikovanje pozicija odvajanje. I prešli smo na neke nove da kažemo ERP-ove, koji su bili totalno drugačiji i ja sam radio integraciju toga nešto tri, četiri dana, nismo spavali, taj grčki IT ovaj koji je bio tu, Sotiris, prijatelj iz Atine. Provodili smo dosta vremena zajedno, spavali smo po kancelarijama i to je bilo ono super, znaš ono, priča pice, Koka-Kole i radiš ono što voliš, znaš. Setuješ mašine, testiraš, ubacuješ poziciju… E onda ovaj kako se zove to se sve skupilo s tim poslom, nekako sam očekivao da ću biti tretiran malo drugačije posle svega toga, ali nisam. Korporacija je, svako gura svoju priču, svako ima svoje obaveze. I onda sam ovaj… onda je došao jedan, mislim da je neko preuzeo tu nabavku da radi kome sam ja trebao da polažem neke račune, to mi se nije svidelo, jer kako se zapravo, zapravo puni jedan kontejner robe u Kini. Ovaj, on se puni tako što se od tog jednog dobavljača ovaj polako na bazi kufta, kubature, veličine kontejnera, puni proporcionalno da kažemo tim profakturama. Sad ti, na jednoj profakturi kupiš 100 delova, na drugoj 200 delova, na trećoj 300 delova i ti oni ti kažu: “E, ostalo ti ovoliko.” I onda se ti boriš za cene, ovaj boriš se za količine, boriš se za sve i onda to tako pakuješ. I onda sam posle, pošto sam ja radio kompletne provere cena, svega, i onda ovaj to se radilo na jedan poseban način, pa kad je došao taj čovek u korporaciju u Atini, radilo se na totalno drugi način, pa sam ja trebao da obrazložim zašto sam ja ne znam dva, tri centa, nisam prijavio ili sam tovario kontejnere, i onda sam u jednom momentu rekao okej, znači nemam ja dodatno nade oko eto nešto se sastanak završio, ja mislim da sam skinuo one slušalice, izvukao računar onaj iz stola, bacio i rekao ovaj, odbijte mi od plate sve što treba, ja idem. Tako se završilo. S tim što sam ja sa tim vlasnikom firme sada, gospodinom Vasiliosom onako i dalje prijatelj. I ovaj, mi smo posle toga na nekom drugom projektu u Makedoniji otvorili jednu, jednu e-commerce platformu. Tu sam ja zapravo testirao to svoje znanje, jer ja dok sam radio u toj firmi, u Srbiji, za to, za te delove, ja sam zapravo podigao jako puno šopova u Srbiji. I to su sada stari šopovi, poznati šopovi, rade dugo, ljudi su navikli na te ljude, oni imaju neke svoje lagere, imaju neke svoje proizvode, to su već ljudi koji su u tom periodu imali neke lagere i rešili su da idu na onlajn.

Ivan Minić: To su bili distributeri?

Nemanja Stojčević: Tako je. Da kažemo, partneri, distributeri delova koji su radili to na Beogradu. Oni i dan danas su aktivni. Ja, ja ih poznajem verovatno i mene poznaju dosta njih. I rade posao i dalje, iako je tržište sad naraslo, ima jako puno konkurencije, tada su to radili ljudi iz niše, a sada rade ljudi više iz niša da kažemo e-commerca. Ljudi koji znaju da pozicioniraju znači te šopove i da rade dobar marketing. Sada oni preuzimaju niše koje su profitabilne. Što ima logike, je l’. Ovaj, tako da sa tom, sa tim… ja sam odlučio da testiram to u Makedoniji, to svoje znanje, te baze podataka koje sam imao, s tim što je razlika između, između Makedonije i Srbije to što se odavde povlači direktno iz magacina gde roba ocarinjena, a tamo je bila priča da se radi uvoz iz Soluna. Pošto okej, Makedonija je na granici pa je to bilo logistički jako lagano odraditi i tad smo testirali, u jednom Skoplju se to pokazalo jako dobro. I taj posao i dan danas radi. Firma super radi, proširila se i lokalno. Ja sam tad izašao iz priče, radio na nekom drugom projektu i tad na tom projektu sam upoznao Pavla. To je i Pavle mi je rekao, “e, kao ja volim auto delove”, dolazi čovek što kaže, iz garaže i kaže, “hajde da pokrenemo zajedno ovaj taj e-commerce.” Ja sam rekao… To radi u Makedoniji, ja se bojim Beograda. Jer ja znam koje sam šopove napravio u tom momentu u Beogradu. I on je rekao kao, “pa šta ima da prodamo, šta ima da izgubimo zapravo, investiraćemo neki novac”, u početku je to bilo ne znam 50 hiljada evra nas dvojica što smo ubacili za, za servere, za programiranje, za ostale stvari, za neke operativne troškove koji su trebali da dođu u narednih 6 meseci. I ja sam stvarno mislio, da ćemo mi igrati, igrati WoW-a, tih 6 meseci. Znaš, dođem lepo igram WoW ako zvoni telefon. Napravili smo platformu ovaj, zajedno, ušli smo tu ovaj pola pola u taj posao, napravili smo platformu, platili programera, programer je odradio taj posao, pustili je, pustili lajv. Našli jednu firmu preko prijatelja, koja je radila taj Google Ads, ovaj znam da je, da smo uplaćivali novac, neku stranu američku firmu Unholy Church, znam da je bila neka adresa znaš, gledam onu fakturu i ne verujem, znaš. Ljudi su odradili dobar posao, složili su te reklame kako treba, s njima smo radili jedan određen vremenski period i onda sam ustanovio da zapravo, ako nastavimo da da radimo s nekim drugim, da outsorcujemo taj marketing, da mi nećemo moći da izdržimo, jer mi nismo imali tada prihoda. Mi nismo tada imali prihoda, sve je bila investicija što se tiče sredstava i onda sam ja otprilike preuzeo taj marketing posle, uz, uz te neke stvari koje sam našao na internetu, ovaj konverzije, Nedima, tog nekog besplatnog sadržaja, tako sam došao eto i, i do tebe, upoznao tebe na podkastu, ostao oduševljen posle tvojih da kažemo, ovaj izlaganja. I onda sam naučio sam to da, da rangiram. Al’ smo mi tako ušli u posao. Krenuli, otvorili firmu. Ima mnogo stvari tu koje su zapravo bitne za, za samu kompaniju, koje eto mogu da kažem šta je možda napravilo razliku i šta nas je održalo u toj priči. Pošto sam ja znao da, među majstorima tada u tom momentu jako puno ljudi zna za auto delove Dobanovci. Dobanovci su tada postali, među majstorima: “E, imaš u Dobanovcima, ta i ta firma radi.” Svi su ono masovno išli u Dobanovce, kupovali te delove. Ogromna količina majstora koji to dan danas radi. Mi nažalost, nemamo ovaj kupce koji su profesionalna lica, majstori, serviseri. Uglavnom radimo fizička lica, ali sam znao da ta fizička lica, kome majstor kaže u onoj gužvi, “zovi delove Dobanovce”, da će oni pozvati nas. I tu smo uradili tu neku optimizaciju, i zapravo nas je to održalo. Ja odlazim tamo ovaj, bio si kod nas, na samom ćošku raskrsnice gde se i nalazi taj veliki magacin, ulazim u jedan fast fud, pločice i, faktički pločice i neki prozor, nalepljeno na izlogu fast fud, ono, pljeskavice, i uzimam taj prostor. Svi kao, šta ćeš ti na kraju sela, idi na centar, otvori posao. Ja reko, gle, aj mi krenemo ovde. Jedina mi logika tada bila, znam da će ljudi prolaziti koji dolaze iz grada da kupe te delove, i ono što je bio dodatni benefit u celoj toj priči je, ja mogu da reagujem mnogo brže od svih ostalih komercijalista u Srbiji. Zašto? Ako ti poručiš deo od mene, ja mogu da odem u taj magacin, proverim taj deo, spakujem ga i pošaljem ga. U slučaju da dođe do da je taj deo polomljen da ga zamenim, u slučaju da je leva za desnu stranu i mogu mnogo toga da uradim, dok ne dođe ta kurirska služba po te delove. Dok ovi drugi, imaju drugačije probleme. Njima treba roba prvo da stigne, pa dok je ubace u sisteme, urade uvozne kalkulacije i ostale stvari koje treba, pa dok izdaju račune, dok pakuju tu robu, dok šalju, uglavnom to nije dan za dan, nego dan za dva dana, pa se drugi dan ustanovi da nije to taj deo, pa u međuvremenu mušterija odustane jer jer je dobila sa druge strane, to je nas napravilo neku neku ogromnu razliku, sama ta pozicija i lokacija u Dobanovcima, baš na tom magacinu koji je glavni i najveći magacin u Srbiji. To je to je to eto napravilo razliku. I onda smo ovaj… hteli firmi da damo naziv delovi sa tri o, jer sam ja bio u fazonu, hajde da damo tri o, jer sam tada baš učio onako ozbiljno SEO, provodio sam dosta vremena i radio sam neku ono pripremio sam taj neki sadržaj koji ću da optimizujem, da, da izbacim i, kao, hajmo 3 o. I kolega kaže, “Pa nemoj 3 o, hajde da stavimo dva o, kao deo ovi.” Znaš. Ja reko, “Hajde.” I onda napravimo zapravo, neku, zanimljivu stvar, mislim iskoristimo ta dva o kao levu i desnu stranu automobila. Pošto se zapravo se tako i deli. Kao leva strana levi retrovizor, desno desni, levi far desni, far, migavac ovo ono i tako napravimo odvojimo te, te stvari. Deloovi. Pa pokrademo kompletan ovaj, Google-ov taj sistem jer ja sam rekao: “E kad uzmemo ta dva o, možemo da koristimo sve što Google radi.” Znaš, da Google nekad ima ono logoe…

KAKO SU NASTALI DELOOVI

Ivan Minić: Logoe, da.

Nemanja Stojčević: Da, ima evente na bazi dva O. Onda on gura tu neke stvari. Reko mi uvek možemo, ono, Deloovi prva godina, deloovi, d l o, o pa jedan, v i, prva godina. Pa druga godina, treća i onda ubacimo to onda je bila da kažemo i nešto smešno je bilo kao, e, ‘aj stavimo ženske grudi znaš za ove profesionalne majstore, leva, desna i delovi, znaš. Tako da je to bilo zanimljivo i tad smo gurnuli i iskoristili smo te boje. Nisu iste kao Google, ali meni se svidelo ja sam rekao, okej, mi smo onlajn, idemo na onlajn, znaš, tržište nije, fizičko tržište u Srbiji, naše tržište je onlajn, hajde na tom Guglu da damo nešto, što i podseća na taj Gugl pošto je to neograničen broj, broj proizvoda. To je 150.000 proizvoda dostupnih trenutno, koji odgovaraju za ne znam koliko, taj kros referenc jedan deo odgovara na više modela, to je velik broj delova, ja kažem e vidi pošto će svi ono dole da idu na pretrage kao na Guglu, od 1 do ne znam ni ja koliko imaš, hajde mi to da stavimo beskonačno. I tako da, eto to, to je bio taj da izgra- da kažemo ta izgradnja brenda, sve se to desilo brzo, ušli smo u taj lokal, dva računara. Dva računara, ušli. Pričao sam ti priču za itison sad, postavio itison, sutra krećemo da radimo, pukla cev, otvaramo, da kažemo prostor ono, tri prsta vode, izbacuje itison. Ovaj, osuši stolove, ono, dva bela stola iz Ikee, naši računari kao radimo. Došao moj ćale ulazi u radnju, kaže: “Pa gde su vam delovi, deco?” On, on tad nije mogao da shvati razumeš, da mi zapravo nemamo delove i da mi radimo taj outsorsing, da pružamo… Mi zapravo pružamo usluge, jeste to e-commerce, ali u ovoj niši specifično, mi zapravo pružamo usluge. Mi zapravo…

Ivan Minić: Posredničke usluge.

Nemanja Stojčević: Tako je. Mi zapravo radimo istraživanje tog vozila i ostale stvari. Tako kreće firma, ubrzano te 2022. u, u krajem godine i, zapošljavamo tu kolegu jednog, jer, ovaj, ja nisam lutao sam nešto sam rešavao na drugom projektu, kolegu koji pakuje i tako kreće to. Sad tu, veći, firma se razvija hvala Bogu iz godine iz godine napredujemo, tu smo negde na desetak zaposlenih plus par saradnika koji radi. Video si onaj poslovni prostor, imamo pet prodavaca koji su dostupni, telefoni stvarno zvone i u suštini najbitnije je što mi možemo da optimizujemo to, jer, sami radimo optimizaciju, radimo in-house i programiranje, in-house i CRM, in-house ovaj… kako se zove reklame, i SEO i ostale stvari, eto i AI sad u krajnjem slučaju.

ŠTA SE DEŠAVA KAD NARUČIŠ DEO

Ivan Minić: Ono što, što je meni bilo super interesantno jer kao znao sam deo stvari, ali zapravo nisam, nisam znao previše, jeste prosto kako izgleda taj ceo proces. Jer okej, mi smo svi u nekom trenutku dobili to od nekoga preporuku: “Idi tamo kupi”.

Nemanja Stojčević: Jeste.

Ivan Minić: Znaš ono, nemam pojma, ko god ima noviji, malo auto, brisače ne može da kupi na pumpi, zato što više nisu brisači, isti, nisu standardni, nego treba da ideš negde da ih kupiš. Je l’ možeš da ih kupiš u Škodi? Možeš, ali zašto bi dao 7 puta više novca nego što košta taj isti brisač i kao, ima kod koga treba da odeš.

Nemanja Stojčević: Jeste.

Ivan Minić: I svi smo mi u nekom trenutku bili, nešto smo uradili tog tipa, ali to su opet firme koje imaju jedan određeni set stvari. Znači, oni uvoze par stvari, oni uvoze nekoliko brendova, pokrivaju to i to je to. Kako kada ti pokušavaš da praviš marketplejs na kome u suštini ima sve?

Nemanja Stojčević: Da.

Ivan Minić: I šta to sve znači? Zato što verujem da većina ljudi to ni ne zna, za mnoge delove postoji veliki broj varijacija, koje su sve taj deo. Samo nije isto.

Nemanja Stojčević: Jeste, jeste. To bi zapravo to je zapravo i fokus, nešto što eto može da se sad ovim putem i prikaže publici, da oni shvate, kako zapravo funkcioniše jedna nabavka auto dela, šta ona sve sastoji, koji je proces nabavke i kako izgleda ta, da kažemo isporuka. U suštini, ovaj, majstori sada, kao majstori, problem je sa njima jer većina tih da kažemo ovaj servisera i i ljudi radi u u nekim sivim zonama, crnim, dosta njih nije ni registrovano, dosta se bavi time, i ustanovili su i oni sami da ovi veliki igrači, veliki dobavljači auto delova, koji se sada zapravo, zapravo finansijske institucije, koje zapravo novac ulažu u lager taj i, s kojima nema te igre, nema nekih, oni oni mogu da idu pod nekim cenama koje ne može da isprati ni jedan ovde uvoznik u Srbiji. Ovaj, i te margine i te, rokove isporuke i kvalitet i sve ovo ostalo. Oni su čak i tim majstorima ponudili te neke super rabate i onda majstori zapravo su zap- najvećim delom prodavci delova. I sad se sve više spustila ona priča, ovaj: “E, sad ćemo mi da častimo te ja ruke ili ovo ono, i proda ti neko kvačilo za 90.000 dinara”, koje zapravo košta 45.000. Ti kad okreneš par brojeva telefona, par komercijala ustanoviš da je zapravo ta baš velika razlika. A kako funkcioniše jedna nabavka delova? Znači, ti u suštini, odeš kod nekog ko se razume, on sumnja pa znaš šta je problem u kolima, da l’ je to kočenje, da l’ je ovo, da l’ je ono ili dolazi mali servis. Ako on ne ode kod majstora i majstor mu napiše neki spisak delova.

Ivan Minić: Dobro, ali ‘ajmo da pričamo za nešto gde znamo egzaktno šta je.

Nemanja Stojčević: Okej. Evo ovde su to…

Ivan Minić: Hajde to je mnogo lakše, slomio si far, slomio si migavac, nije bitno…

Nemanja Stojčević: Jeste, ja kažem… najbolji… možda je da se dohvatim retrovizora, zato što… ja uvek uzimam retrovizor kao neki model za to poslovanje zato što retrovizor viri, u Beogradu je sada haos za parkiranje, to se dobro zna, tako da ljudi ostaju bez retrovizora lagano. I to je kao: “E, kao, otkinuo mi je neko retrovizor, dobro, šta sad, idem dalje, poručiću retrovizor”. Momenat kad taj čovek pozove, masa ljudi zove ne pripremljeno: “E ja vozim takav i takav auto”, to je već bilo dosta priča na internetu, ne znaju ni šta voze, ni, samo znaju boju, ne znaju ni broj vrata, zanimljivo je da ne znaju ljudi da li voze s troje ili petoro vrata, jedan deo kupaca. Ali, ovaj, kada pozovu zamolimo ih prvo da daju broj šasije, jer svaki taj deo koji jeste, on, on odgovara po nazivu na primer za ne znam, neku Opel Astru, ili nešto, ali odgovara pogotovo branicima, on, ne znam za Audija branik je… ja nemam pojma… to za jedan model ima 7, 8 opcija. Da li su to rešetke, da li se menja, modifikuje sve, to je, to je katastrofa, i sve mora da se radi po broju šasije. Pod uslovom da taj čovek od koga ti nisi kupio taj auto… Pardon. Nije spucao taj auto i stavio neki branik koji je on hteo. Onda je to veliki problem, onda ti više nemaš šasiju za nešto što ne postoji, a nešto je ugrađeno, što je što postoji, a šta je ugrađeno, to niko ne, ne zna. Ti pozoveš telefonom i mi ti tražimo broj šasije, kažemo da ćemo javiti, i onda kreće zapravo ta pretraga. Taj broj šasije se ubacuje u alate koji se koriste, na bazi tog broja šasije se izvuče kataloški broj koji odgovara tom vozilu. I onda dolazimo do klasifikacije kvaliteta delova. To je ono zapravo što je što je jako bitno za, za ljude da znaju. Jer većina ljudi, da bi pobedila u toj e, elektronskoj trgovini, ne nude ljudima kvalitetne stvari. I i sad ima jedan problem u celoj toj priči, iskustvo prodavaca koji rade, jer isto kažemo sad to… pošto su velike korporacije ušle u Srbiju zadnje 3 godine, veliki sistemi, velike te firme, tržište za prodavca auto delova je… ludilo. I ono sada ide, ne znam up to 200 hiljada, neto zarada plus nekih bonusa u Srbiji. I takvih ljudi nema više. Nema ko da vam preporuči u tom momentu šta vi da ugradite na vaša vozila. Ajd sad da se vratimo na onaj retrovizor… Retrovizor nije strašan, komad plastike, sa nekom elektronikom, ali kad se radi o delovima motora, velikom servisu, kočnicama i sve… ljudi prob… guraju najjeftinije stvari samo da prođu, pričaju ljudima da je to bezbedno, i onda se krene na put u Grčku ili negde pa granica…

Ivan Minić: Dobro, ali hajde daj nam konkretne primere. Znači, evo imamo nekakav retrovizor, nekog automobila koji je čest.

Nemanja Stojčević: Evo, okej. Znači kod retrovizora ima tu neka ta specifikacija u zavisnosti od paketa opreme vozila, da li se zatvara, ne zatvara, poklapa, sija, ne sija, ostali od tih stvari koje su sastavne. Na bazi kompletne opreme on ima instalaciju raznih broj pinova. I sad, taj retrovizor se pravi na više mesta u svetu. Ovaj, pravi se iz originala. Znači f- fabrika koja to pravi, sa logom te firme, sa originalnim brojevima ga pravi, ga za prvu ugradnju. I u suštini takvi delovi na sebi imaju da kažemo te gravirane logoe. Aftermarket delovi… to je prvi kvalitet. Taj kvalitet koji dolazi u toj priči, iste te firme koje rade za originalno, oni samo nemaju, zbog prava, ne smeju da koriste logove firme, i tu je cena već dosta, dosta jeftinija, to je da kažemo, može nekad se desi da je da je razlika između zamenskog dela i kineske proizvodnje tajvan, tajvanske bude 7, 8 puta jeftinije od originala. I onda kad ti u nekom momentu čoveku kažeš: “Da, ali original retrovizor se kreće od 700 do 3.000 evra, 4.000 evra, 6.000 evra”, ne možeš da veruješ na primer klasični ovi automobili koji se voze ovde, imaju stakla retrovizora koji se auto zatamnjuju. I to staklo košta 2.000 evra. Na primer staklo. 1.000 evra, 700 evra, 800 evra. Sve zavisi šta još ima u tom staklu. To ljudi ne vode računa dok, dok ne dođe do toga da ti neko kaže, e znaš, znaš kad ti se zatamni staklo? E to je to. Tako da, postoje ti proizvođači, onda imaju tu evropski proizvođači uglavnom Poljska koja je u pitanju, neka Italija, Španija. Baš Španija, jedna firma koja se radi proizvodnju tih retrovizora, odatle se i nabavljaju ovi retrovizori. Tajvan, i onda ide Kina. Kina sada, ja sam bio u Šangaju, prošle godine, baš na sajmu auto mehanike i oni su podigli svoje kriterijume i zapravo oni oni njihovi proizvodi su dobri. I kada ti popunjavaš onaj check box njihovih proizvoda, ti zapravo možeš stvarno da dobiješ jako dobar proizvod u jako dobrom pakovanju u Kini. Tako da i oni imaju, kvalitet proizvodnje se sada podigao na nekom velikom nivou.

Ivan Minić: Ali možeš da dobiješ i jako jeftin proizvod, vrlo niskog kvaliteta.

Nemanja Stojčević: Jeste. Jeste. Možeš da dobiješ jako jeftin proizvod, koji je zapravo i ovde najviše rasprostranjen u Srbiji, gde se kutija plaća par centi. Kutija prvi put iz ruke u ruku ona totalno deformisana, kad se proizvod izvuče iz te kutije ne može da se spakuje. Koriste neke posebne pene ili neke stvari to ne može da se spakuje. Taj deo odgovara, on po standardima homologacije i ostalim sertifikatima odgovara i masa ljudi kupuje, nažalost u Srbiji je tržište, kupuju se stvarno najjeftiniji delovi, ali ono što smo rekli malopre, zapravo ti možeš da ponudiš čoveku, za neke proizvode čak i 10 opcija. I to je razlika, to na primer krene razlika, da najjeftiniji bude retrovizor, ‘aj kažem običan neki retrovizor, neka Škoda, pa ne znam, bude retrovizor od 4.000 dinara za neku Fabiju, pa ide ne znam… 8.000, 10, 12, 15, iz originala 30 na primer. I sad ovaj, zapravo oni su svi identični. Ugrađuju se odgovaraju po broju šasije, sve to… ko god pravi, on pravi da to odgovara, neće da pravi…

Ivan Minić: Ali nisu identični.

Nemanja Stojčević: Izgledaju identično, skroz. Težina tog proizvoda je drugačija. Kvaliteti plastike od kog tog taj proizvod se pravi je drugačiji. Instalacije su jadne, to je neki, da l’ ima bakra uopšte u tim instalacijama. Izolacija, ti kad otvoriš to, to je, on završi posao, ti prođeš tehnički pregled, stoji na kolima ne otpadne, sve okej, ne menja izgled vozila osim ako nije na primer branik ili neki far jeftin koji ovaj, branici su zapravo najveći problem tu jer jer taj taj kvalitet se najviše odražava na kalupe branika, na proces proizvodnje branika.

Ivan Minić: Sve velike delove, koji mogu lako da se deformišu.

Nemanja Stojčević: Jeste.

Ivan Minić: Gde je gustina plastike, gde gustina plastike pravi razliku.

Nemanja Stojčević: Jeste, ti ne možeš da veruješ na primer koliki koji broj majstora trenutno ovaj muči muku sa kineskim branicima, znaš. Ti njega uhvatiš na jednoj strani, super, mi ga prodamo, mi mi govorimo to ljudima. Ovaj star je… Znaš, ne možeš ti kad te pozove čovek koji vozi vozilo čije je trenutno tržište, vrednost 700 evra, mu kažeš, kupi branik od 400. Znaš on kaže: “Mićo, vidi ovaj, ovaj je još ova godina da se registruje i” znaš, ali opet mu kaže: “Dobro, ali onda imamo problem taj kad vi odete kod tog majstora, kod tog limara, taj čovek čupa kosu s glave”, znaš. A najveći problem je što, nećeš da budeš realan kad se, znači ja kad ti kažem: “Najjeftiniji branik koji ne može da se upaše”, ima tih nekih problema koji košta toliko. Ne možeš ti da očekuješ od majstora da ga on upaše. Znaš da to izgleda fenomenalno, da ti uzmeš onda gledaš zazore. Ne možeš. Ta plastika je, vidi, čak i da je izlivena savršeno, dok dođe ovde transportom, pomorskim, jer oni stave jedan u drugi, jedan u drugi, onaj što je jadan, mučenik, prvi odozdo on mora da ima deformacije. Znači mora da ima pod težinom, pod, pod nekim tim suncem u tom kontejneru, i spoljnim efektima. On, on definitivno je drugačiji. Tako da, kvalitet jako puno utiče, mi smo se dohvatili omota, da kažemo karoserije automobila, ali na primer ta ta potrošnja, još nekih stvari koje zapravo su jako bitne i zbog sigurnosti nas, to su kočnice, diskovi, amortizeri, opruge i ostale stvari, pogotovo da kažemo motori i te neke stvari, tu je zapravo još luđa razlika. Znači još luđa razlika u kvalitetu, jer zapravo branik će da stoji, neće otpasti, dobar je on, malo će da viri, platio si ga 5.000 dinara, farbanje je sad 100 dinara, ti si se za 150 evra rešio problem branik. To bi te ranije koštalo 600, 700 evra i ne znam ni ja koliko. Ali najveći problem je s ljudima što ljudi ovaj, traže jeftinije pločice od jeftinijih, znaš. I onda ih pitaš: “Al’ to treba da koči? Nije, nije poenta samo da bude novo, to treba da koči”. Više ni škripanje nije problem, znaš, niko te više ne pita: “Al to škripi”, znaš, sad je problem samo koja je to cena i ono što ja vidim ne prođeš neke stvari. Fasi… trgovina auto delovima je fascinantna, kad misliš da ćeš negde proći da napraviš neku razliku da si napravio nešto, ti, ti ne možeš da prođeš. Problem je što, jednostavno čovek kaže: “E pa našao sam nešto jeftinije”, il’ mu je neko obećao i onda ulaziš u priču, ti već u suštini kada izvučeš taj broj dela i pošto mi radimo sa desetak prodaja u Srbiji, velikih uvoznika, i ja već znam da je to problem. Dal je to ne znam Mazda, Honda ili neki, ja već znam da je to problem u startu. I onda ti čoveku kad kažeš ja sam krenuo da im govorim, vodite računa gde kupujete, samo da možete da vratite. Moj neki savet. Zato što okej, sad ću ja da zovem Peru, i onda on zove Peru i sad, Pera ako nije stručan prodavac, nema iskustva, nema znanja, ne koristi neke baze, Pera njemu proda ono što je prvo dostupno. Pera upada u problem zato što ne može taj deo da vrati, a prodavac, kad mu dođe pogotovo kad je auto na dizalici i taj deo neodgovarajući to bude veliki problem. Doduše ljudi neće da odustanu, znaš, niko neće da odustane od nabavke delova ako mu ti kažeš nema, on mora da traži, da l’ na kraju je Amazon ili E-bay neko rešenje, pa da se ide preko, da se uzima taj deo. Ali zapravo ovaj, jer ne možeš da veruješ ima neka scenarija, gde ti na primer, neki katadiopter onaj mačje oko takozvano, ovaj ili ili neki segment, gde, gde ti ne možeš da registruješ vozilo, a to ne može nigde da se nađe, ne može da se kupi, znaš koliko ljudi te zove, ja, ja sam svrstavao te kupce, imam neki ja taj neki šablon kupaca, imaš one jadne kupce koji ne pitaju koliko nešto košta. On ima auto u dvorištu koji vredi 6, 7 hiljada evra. Da li je to možda neki Volvo, da li je neki Saab, da li je to neki kvalit… neko kvalitetnije vozilo koje on kupio tada za neku vrednost, nešto mu znači, on ne može da ga registruje. Nema, tog plampe ne postoji u Evropi. Znaš, i sad ti ne možeš da napraviš neki dogovor, nema, ti ne prolaziš tehnički ili ili da platiš nekog. Niko neće te pusti ako ti fali, ako je razbijena stop lampa ne može, sad, takvi su rigorozni zakoni. Opet i rigorozni zakoni su doneli nama i-komercima probleme, jer naš narod u stanju da uzme tu stop lampu prođe tehnički pregled vrati ti i kaže “Ne odgovara”. Ti: “Kako ne odgovara, gospodine?”, niko nam nikad nije prijavio da to ne odgovara. To ne odgovara, i ja hoću, hoću pare, i onda dolaziš do onaj problem, onaj zakon za zaštitu ovaj potrošača 14 dana povrata, bezuslovnog, sa nekim elementima. E, onda zapravo tu stvarno počinje taj neki, da kažemo, veliki problem potrošača i kupaca auto delova i naš problem u niši.

ORIGINAL, EVROPA, TURSKA, KINA

Ivan Minić: Pričaćemo, pričaćemo šta sve ljudi rade i koliko je to strašno na neki svoj način, ali ‘ajde da malo probamo da, da još bolje oslikamo celu, celu stvar. Dakle, okej, mi tradicionalno volimo nemačko auto, volimo italijansko auto, volimo francusko auto. Okej, krenulo je, pre 15-ak godina malo ozbiljnije i Koreja, generalno Azija, Toyota, Mazda su se priznavale i pre toga, i Honde i tako dalje. Ali ako gledamo tržište, dominantni su evropski automobili.

Nemanja Stojčević: Nemačka, Nemačka da.

Ivan Minić: I vrlo verovatno pošto su to podaci koji su je li javno dostupni, ljudi ih znaju, da i svi uvoznici se fokusiraju na to. I da ti ako imaš jedan od ono, top 10 modela koji su na polovnim automobilima, Golf, Passat, Audi A4, Octavia, Fabia, Superb, šta god. Da su to vozila za koja u principu imaš izbor. Za koja u principu imaš sve na stanju. Naravno ima varijacija, ima svega, ali to je nešto gde tebe ne boli preterano glava. Imaš izbor. Pa sa šta ćeš da izabereš.

Nemanja Stojčević: Tako je. E sad.

Ivan Minić: E sad, ljudi verujem da mnogi nisu svesni da taj izbor postoji. I da, ako imaš tu, tu, taj ceo portfolio opcija, da možeš da kupiš originalni deo, da možeš da kupiš deo koji proizvodi taj proizvođač i da je tu obično 30-ak % niža cena samo zato što nema oznaku…

Nemanja Stojčević: Tako je. Trademark, da.

Ivan Minić: I da imaš taj, tu tu celu gamu tih nekih evropskih proizvođača, gde u velikoj većini slučajeva, nećeš pogrešiti to je sigurno, vrlo okej. Znači, zavisi sad šta je ali u principu, to je ipak na nekom EU nivou kvaliteta koji ne sme da bude ispod određenog nivoa. Sećam se ono jedno vreme su hit bili delovi iz Turske. Jer kao, to je Evropa al’ nije Evropa, pa zbog carina i ostalih stvari.

Nemanja Stojčević: Da, ali su iskustva s turskim delovima su onako, karoserijski, karoserijski i okej mogu da prođu, ali rasvetna grupa je katastrofa. Ja, ja stvarno ne znam kako oni ljudi mogu da spakuju lampu u onakvu kutiju, ona kutija, neka firma iz Turske, to, to to su kutije koje ja mislim u novine da umotaš onaj old school princip novine da ga umotaš da je to 10 puta sigurnije, ja mislim da čak i ako ispadne ova iz beksa lampa neće se polomiti, ali u onim njihovim kutijama, koje imaju neke luftove, koji su univerzalne kutije, u koje se staje više lampi, ti ono mućkaš, vidi da se ne lažemo, dođu i nekih, neki prvik kvalitet ugradnje delova, poznati Valeo, Magneti Marelli. Dođe ovolika kutija, znači tolika kutija, a dođe ovoliki deo. I sad je to neka skupa lampa za BMW, ne znam neka unutrašnja lampa stop, i ja ne znam, da l’ da guram novine, da l’ da je prebacim u drugu kutiju, onda pakovanje nije original, znaš mi otvaramo sve zbog, da kažemo nekih drugih problema koje imamo. Mi zapravo u praksi otvaramo sve delove na licu mesta, proverimo sve, i onda ovaj, ja sam napravio i taj video nadzor koji prati pakovanje i prati prodaju, da zapravo vidimo da da da i molimo ljude da otvore pre nego što odu. Imamo čak smo odštampali na principu molim vas otvorite delove u radnji, bilo kakvo oštećenje… jer jednostavno, ljudi su na sve spremni, znaš, neko uzme taj električni uređaj, mislim ko god uzme neki bilo kakav električni uređaj za vozilo i gurne ga u struju, i pokvari ga zato što on ima problem sa nečim drugim, ne s tim, on ne može da vrati taj deo. On ga je zapalio, on je on je krivac. Onda oni dođu, on ne radi, znaš. I onda ti pošalješ pa to ide posle do proizvođača, pa zapravo proizvođač odluči da l’ to ne radi ili radi, eto. Tako da, da da da da kažemo vratili smo se na Tursku, ja sam malo skrenuo ali poenta je da da su turski delovi popularni i pogotovo među vozačima lakog teretnog programa, jer oni koriste te lampe, te neke retrovizore, ali taj kvalitet da kažemo, možda C kvalitet, trenutno.

Ivan Minić: Naravno. Ako imaš vozilo koje je često, imaš izbor.

Nemanja Stojčević: Da.

Ivan Minić: Vrlo verovatno možeš brzo da nabaviš stvari, vrlo verovatno ćeš imati izbor koliko ćeš nešto da platiš, i sad ono, gotovo uvek ako nisi u prilici da platiš najbolju opciju ćeš u srednjoj kategoriji dobiti nešto što je vrlo, vrlo OK, i nećeš imati problema s tim.

Nemanja Stojčević: Super, ja bih rekao, super, eto.

KAD VOZIŠ NEŠTO RETKO

Ivan Minić: E sad, šta se dešava kad voziš nešto što je ređe?

Nemanja Stojčević: Uf, pa to bude… na primer ove… daću ti jedan primer A klase Mercedesa, znaš, A klase, B klase, C klase. Mercedes je jedini taj proizvođač tih, da kažemo retrovizora koji ti ne možeš da kupiš kompletan retrovizor. On ima kataloške brojeve za nosač retrovizora, za poklopac, za donji poklopac, za migavac, za staklo i onda ljudi koji voze te stvari, zapravo imaju samo taj neki A kvalitet ili original. I onda kad te pozove neki čovek A klase sada, ti ne možeš njemu da ponudiš kao za Škodu, na primer okej Mercedes je Nemačko vozilo, zastupljeno puno, nije kao da kažemo Honda, Mazda i te neke da kažemo ovaj esktremni ekstremno daleka, daleka vozila, ali ovaj zapravo, problem, oko toga. Prebacio sam se sad na Mazdu, setio sam se nečega.

Ivan Minić: Pričaćeš i to. Ali šta se onda radi? Znači, ti moraš da sastaviš to iz gomile nekih delova i to će na kraju koštati mnogo.

Nemanja Stojčević: Pa da. Da. Taj retrovizor na primer onda košta 700 evra. Ti kad kažeš čoveku koji vozi A klasu koja vredi 2.000 evra da mu je retrovizor 600, 700 evra i to neki B kvalitet, on kaže, haos. A za neka vozila kao, na primer, što je Honda, ti uopšte ne možeš da kupiš nove delove. Otpadi, jako veliki otpadi, da kažemo, sa oni čak imaju liste čekanja. Znaš, ti sad, ti si slupao Hondinu stop lampu i sad je čekaš dok neko ne obrne Hondu na krov, da ostane ta lampa čita. Evo. Tako da imaš liste čekanja. Dosta, dosta delova za ta, da kažemo, ta vozila azijska, daleka Azija, Japan, imaju problema. Mnogo ljudi kupuje tog MG-a, kupuje ovaj da kažemo BYD, kupuje svašta nešto i već pozivaju da traže farove. Mislim, normalno, okej auto, automobili su pod garancijom, verovatno su oni dobili novac za to što im se dogodilo, ali takve stvari, stvari ne mogu da se nađu. I imaju ona vozila koja polako izumiru. Sve izumire, ali Golf dvojka nikad, je l’? 

Ivan Minić: Hvala Bogu. 

Nemanja Stojčević: Za ta neka vozila koja su u tom nekom, da kažemo, periodu, već polako nestaje delova, već se gubi tržište, već ulaze u taj rang, ne mogu da se registruju zbog nedostatka. Ali što se tiče izbora, definitivno, znaš, kad me neko pozove i kaže da je kupio neku Mazdu, to su fenomenalni automobili, poznati motori. Honda, mi vozimo Hondu u firmi, takozvanog Svemirca, kolega Pavle i ja ne znam gde nismo bili, šta nismo, mislim da je ta Honda izgradila firmu za delove, pošto nismo imali u tom početku to neko lako dostavno vozilo, i onda je Honda vozila. Šta sve stane u Hondu sa tim magičnim sedištima, to je, ti ne možeš da veruješ, on kad obori ta sedišta, ja mislim da mi natovarimo pola kontejnera u nju, ali opet kad je neki problem, kad je nešto, juri se polovno, znam kad je on nabavio retrovizore, polovno, vrata polovno, i postoje te neke stvari koje zapravo stvarno moraju polovno. Kad ti hoćeš da prodaš nekome vrata, sad vraćam se na vrata, ima, možda se ja malo širim u neke sfere, oduzimam vreme, ali jako je zanimljiva ta prodaja, kompletna prodaja, pošto ti već kad se javiš na telefon, kažeš dobar dan, znaš da li nečega ima ili nema kad čuješ Volvo. Na primer, sad neka anegdota. Reno, Dacija i ta grupacija trenutno imaju problema sa bazom podataka i nijedan prodavac auto-delova u Srbiji koji koristi te lako dostupne i jeftine softvere, ne pričamo sad o nekim skupim softverima gde proveravaš šasiju i košta tri-četiri evra pa ti sad da bi prodao deo, to su cene nenormalne, Reno, Dacija i ta grupacija ne mogu da se dešifruju, ne mogu da se dekodiraju i to je sad ogroman problem. Nešto može, nešto ne može, starija vozila mogu, nova vozila ne, to je takav problem da ti spuštaš ljudima telefon i mislim da im svi spuštaju, da moraju da zovu ne znam, predstavnike ovde, da su to cene katastrofa jer ne možeš da dešifruješ, a niko ne želi da šalje četiri vodene pumpe, tri hladnjaka, ne znam ni ja čega. Isto tako, na primer, sa Volvom. Volvo kao auto, znaš i sam, onako, jako je na glasu, dobar kvalitet, ja ga ne volim baš zbog tih baza podataka, ali jedini je Volvo od svih proizvođača auto-delova da ti odeš na staklo retrovizora, imaš jedanaest opcija kataloških brojeva, i onda na to dodaju onih sedam opcija proizvođača. Nekad se desi da taj proizvođač zbog tehnološkog postupka proizvodnje tog dela skine nešto što je nenormalno bitno. Znaš, hladnjak, pa skine neku cevčicu koja kao ne treba, a zapravo se na tu cevčicu kači nešto. Bude, evo juče sam imao primer, sve firme rade istu kopiju i svi su skinuli to, jedan kopirao drugog, a taj zapravo element je jako bitan u tome, tako da, i to je isto onako, izazovno dosta. 

Ivan Minić: A šta se radi kada nemaš lokalno dostupno nešto, a želiš da ispoštuješ kupca? Ako možeš. 

Nemanja Stojčević: Postoje sad te firme, to što sam ti rekao, baš velike korporacije koje su ušle na srpsko tržište, koje sada imaju magacine po Evropi, i s obzirom na to da smo mi, da kažemo, ta neka odvojena grupa, ja sad imam pregovore s tim ljudima za slanje, i biću kratak. Aziju zastupa Alibaba, Ameriku zastupa Amazon, mi smo nešto između, nas niko ne pamti, ta Jugoslavija, tih dvadeset miliona stanovnika, gore-dole, mi nemamo nikako, da kažemo, tu priču, i onda za razliku, na primer, od Hrvata koji su u Evropskoj Uniji, njima lako dolaze ti delovi. Poljska, cela ta logistika koja jednom kad pređe u Evropsku Uniju, to brzo dolazi. Ovi veliki dobavljači, oni sada nabavljaju robu u roku od jedan do dva dana, kada je ta roba dostupna. Postoje neki magacini, originalni delovi, tu zapravo nastaju problemi, može da se dođe do tih delova, čeka se petnaest do dvadeset dana, zavisi odakle deo dolazi, zavisi ko radi carinu. Mi sve to nabavljamo sa, svu grupu ljudi, ja zato i na sajtu sam napravio jedan deo ovaj… kažem, hajde pozovite i probamo da nabavimo deo baš mislim da je to ispod hero sekcije. Jer mi onaj Chat GPT rekao masu puta dok sam radio taj copywriting, “Daj naglasi da ljudima možeš nešto da nabaviš i što nemaš na sajtu.” I zapravo možemo da nabavimo jako puno. Mi radimo te uvoze. Masa ljudi misle, pošto je sajt takav kakav jeste, svi koristimo slične baze jer se te baze, nisu vezane za Nemačku firmu TecDoc i, i ovaj, ne polažu prava, svi imamo podjednake slike, opise i sve, mi smo to nešto menjali. Ali ovaj… trudimo se da nabavimo ljudima. I onda, onda ovaj, kad pozovu ljudi, mi odradimo preračun i radimo uvoz. I ne grešimo, stvarno ti ovi prodavci koji rade, jako, jako puno imaju iskustva, dobro rade svoj posao, vole taj posao pre svega i to nas možda i razdvaja što zapravo tebi jako puno znači u toj priči kao u bilo kojoj drugoj niši u kojoj ulaziš sam, da ti neko pruži stvarno pomoć. Da ti kaže “Ej, menjaš hladnjak, zameni antifriz. Ej ako menjaš hladnjak uradi i ovo.” Ako radiš taj veliki servis nemoj da ti bude teško da zameniš i ovo. Pogotovo kad je neki frik oko, oko brenda, oko modela. Kad ti kaže, “Ej BMW, ne znam, remenicu, zameni ovo, zameni ono, uradi to”, znaš jer ti to dolazi na naplatu i to je neka greška. A taj prodavac isto usmeri tog čoveka kad dođe kod te nabavke delova. Znaš kad ti na primer neko kaže gospodine tražite po uh polovno doslovce bi čovek trebao traži polovno. Bar kod nas jer jer ovi su uh mi smo povezani sa jako puno dobavljača u većini slučajeva je sve to nešto isto i slično. Za neke te firme smo i među 20 najvećih kupaca u Srbiji. I ovaj kako se zove tako da tako da uh ako nešto nema u Srbiji i rok za isporuku je avansna uplata 15 dana ako se taj deo zapravo nađe.

Ivan Minić: I postoji opcija po kojoj vi pretražujete magacine koji su po Evropi.

Nemanja Stojčević: Tako je. Tako je.

Ivan Minić: Šta se dešava ako nema ni toga?

Nemanja Stojčević: Pa vidi, dešava se. To je 10% 10% poslovanja da dođe do tog momenta da zapravo jednostavno deo ne postoji. Dolazi do toga da ne možeš da prođeš tehnički pregled da registruješ auto, potpuno zdrav auto, koji ima neku vrednost za tebe od tih nekih ne znam te vožnje i svega, da l si ga dobio od oca nasledio ti ne možeš da ga rešiš. Onda se jure ti ti otpadi. Juri se Amazon. Amazon ima jako puno stvari ali to je sve mačka u džaku jer ti opisi na Amazonu kao i neki drugi opisi oni dodaju na primer originalne brojeve za koje je pitanje da l taj deo radi. Jer i se nekad zbog tih plagijata korišćenja da kažemo uh trademarka i ostalih stvari igrala igra brojeva. Gde ti originalni broj zameniš tri mesta i sad proizvođač ne znam bilo koji ne može da te u toj priči uhvati a zapravo kad neko pretražuje on mora da zna da su ti u toj generaciji tom vozilu menjali brojeve, razumeš da taj deo odgovara. Tako da e ta vozila uglavnom ovaj moraju da se snalaze ili polovno ili Amazon ili eBay i da rade neki sopstveni uvoz u sopstvenoj režiji jer jer niko neće da da rizikuje.

AUTOMOBILI KOJI DELE DELOVE

Ivan Minić: Uh ono što isto mislim da mnogi ljudi ne znaju osim onih koji su zaista entuzijasti i vole automobile prate tu celu stvar jeste da mnogi automobili dele gomilu delova. I kada ne znam Octavia Golf Passat Jetta dele deo to je normalno. To je mislim očekivano negde. To je isti motor, to je ista gomila stvari. Sad neke karoserijske nisu ali okej kao gomila mehaničkih delova jeste ista. Međutim postoje naravno brojni slučajevi gde je to isto a nemaju veze marke jedna sa drugom.

Nemanja Stojčević: Jeste, jeste. Ima i toga.

Ivan Minić: I ja sam svojevremo vozio dosta egzotičan automobil koji sam mnogo voleo smart forfour stari gde mi je rečeno imaš dva servisa u kojima možeš da održavaš ta taj auto kako treba, jedan je za Mercedes drugi je za Mitsubishi, reko dobro kakve veze ima jedno sa drugim, pa kao to ti je Mitsubishi Colt u suštini. Sad ima neke delove koji su od Mercedesa i ima taj jedan servis koji ono stvarno ljudi kidaju i divno iskustvo imam sa njima ali kao ako oni nešto ne mogu ili ne znaju oni će te poslati u Mitsubishi. Zato što prosto oni to znaju.

Nemanja Stojčević: Da, da. Da ima ima.

Ivan Minić: I sad to je sve češća stvar postala kod automobila sa unutrašnjim sagorevanjem jer niko ne želi da razvija kompleksne sisteme

Nemanja Stojčević: Tako je.

Ivan Minić: to je skupo. Inovacija je tu pakao

Nemanja Stojčević: Tako je.

Ivan Minić: nego u suštini samo se karoserijski nešto razlikuju a u suštini ispod

Nemanja Stojčević: Jeste isti motori isti problemi. Jeste jeste jeste isti motori isti problemi oko karoserije neke ono maglenke koji koštaju 600 dinara za po komadu za ne znam Renaulta Megana nekog da l za Renaulta, nisam siguran, ali znam da posle idu i za Porschea. Ista maglenka sve je isto. Sad ko zna kupuje ovu, ko ne zna plaća 10.000 dinara. Znači razlika je ono a a uh isto kod tih nekih delova. To su ti ta da kažemo ta iskustva prodavaca samih. Taj old school prodavci koji su zapravo nema ih puno

Ivan Minić: Vi u katalogu ne vidite te stvari.

Nemanja Stojčević: Ne. Desi se desi se da sada katalozi od kojih mi kupujemo, kada mi ubacimo taj originalni broj koji izvadimo u u u njihovu pretragu njihovu ponudu. Desi se da oni imaju neke aplikacije kad odeš u te aplikacije ti zapravo vidiš za koje to sve motore modele odgovara i to je takozvani taj cross ref sistem, cross reference sistem i u tom cross reference sistemu zapravo stvarno možeš da vidiš. U praksi nekad se pogodi nekad ne. To ti je ona priča znaš ja kažem ova čaša ne znam može da ide u kafanu može da ide i ne znam na vamo. Ali poenta je priče da može a i ne mora da bude znaš, može a i ne mora biti kako kažu oni. Tako da uh u većini slučajeva je dobro, nekad nije. Nažalost otkrije se da nije kad je auto na dizalici kad je ovaj besan, pa onda bude ej bre šta si ti meni ovo poslao, a ti sigurno verovao si nekom katalogu. Ali ovaj ima ima sve više i više toga i sve više i više se koristi taj taj takozvani sistem i uvek je bio ti imaš ljude ja znam te ljude servisere koji održavaju na primer Touarega, koji održavaju te te au automobile Audi BMW a oni tačno znaju koji deo može da se ugradi na taj motor koji nije od tog motora. I onda onaj čovek kad te zove sutradan posle ne znam ni ja kog perioda kupio je auto od Pere, kaže a poslali ste mi pogrešan deo. Gospodine jeste vi prvi vlasnik? Pa nisam. Pa postoji ta neka šansa ali postoji, da je zapravo neko to budžio. Evo prosta žargonska reč budžio. Jer je kako se zove u u u tom nekom znaš oni ranije su se ljudi svašta radili razumeš u onom 80-ih 90-ih aha to je ventilator, okej odgovaraće, pa kako bre čoveče nosači ovo ono, da l’ uzima prostor? Ma ventilator ko ventilator prva druga brzina i to je to. Sad je to sad je to dosta dosta kompleksnije i dosta drugačije.

Ivan Minić: A kakva su pominjao si neka, ali hajde da pričamo malo više o tome. Kakva su sama iskustva sa kupcima? Koliko smo užasni kupci?

Nemanja Stojčević: Uf… Pa ja kažem ono što se tiče e-commerca znaš uh ja ću kazati šta sam mislio da neće šta sam mislio da je e-commerce. Ja sam mislio da e-commerce, ja sedim posao, neki ljudi kupuju nešto što im treba i ti im šalješ to. I oni to dobijaju u roku od 24 sata. Oni sretni, ti sretan, nema komunikacije. Zapravo uopšte nije tako. Znači zapravo je to jedno ovaj mi imamo taj onlajn, guramo te neke reklame, naša roba se za razliku od neke druge robe ovaj drugačije reklamira mi zapravo se bori borimo se za pozicije na internetu. Proizvodi se kupuju kad nešto crkne ne zato što je nešto lepo na Instagramu na Facebooku a zašto neko smišlja dobar real pa kao neko će kupi hladnjak. Ovaj ne ide. Šta sam hteo da pričam, da se vratim na na kupce. Ovaj što se tiče onlajn kupaca, tih kupaca ko kupuju na sajtu uglavnom oni kupuju sami, masa njih pogodi deo, masa njih ne pogodi deo. Niko ne traži nikakvu pomoć iako iskače neka slušalica tamo ima neki chatbot, pomaže se i automatski mi smo vezani sa Viberom. Svim ljudima govorimo ja mislim da je Viber usmeni vid komunikacije između kupca i prodavca u svim prodajama na svetu, aj sad na svetu, pošto Viber nije toliko zastupljen gore u Americi oni više rade WhatsApp i ostale stvari, ali hoću da kažem da sva komunikacija slikovnih poruka, videa, zapisa i ostalih stvari ide preko Vibera. Uglavnom e gospodine kako ide vaš broj telefona sad vam šaljem ja poruku na Viber pa pošaljite mi broj šasije ako imate sliku dela. U to ubrzava prodaju nenormalno. Ali kupci onlajn, dođu na sajt, kupe deo. Pogode il ne. Ako ne pogode deo oni zovu kažu vi ste im poslali pogrešan. Nikad ne kreće priča izvinite mislim da sam kupio nešto što mi ne odgovara. Uvek vi ste mi poslali pogrešan. Vi im objasnite da niste. Daju vam broj šasije zamenite deo, ali vi ste kao e-commerce već u problemu, platili ste neku poštarinu, neko je spakovao neku robu, izdali ste neke račune, storniranje i ostale stvari. I onda ima onih grupe ljudi, nažalost ne znam odakle ti ljudi evo ja apelujem za ljude da da da jednostavno to ne rade. Ljudi ako odete na neki sajt, dođete na neki sajt, popunite vaše podatke ku izaberete proizvod, završite ceo proces poručite neku robu. I ja vas sutradan pozovem dobar dan vaša roba je odvojena. Ne možete da me pitate odakle meni vaši podaci. Mislim to je banalno. Znaš koliko je to slučajeva. Nisam ja to poručio, kod vas neko me hakovao smrtni slučajevi neke priče, to je to je katastrofa. To je što se tiče tih onlajn kupaca. Vidi mi kada smo samu firmu otvarali, jako puno novca smo dali za pravni segment. Sve se stvarno legalno, od prvog dana se radi na belo to bi istakao. Imali smo i tržišnih inspekcija, imali smo i poreskih inspekcija. Stvarno radimo sve na belo jer da ne radimo sve na belo ja ne znam kako bi se spohvatali. Ja iskreno svaka čast svakome. To je ogroman ulaz robe. To je ogromna klasifikacija robe. To su to su sada uh nivelacije, nisam ništa znao o nivelaciji cena dok nisam ušao u ovaj posao. Znači ono kad mi je neko rekao nivelacije

Ivan Minić: I kamo sreća da ne znaš ni sad.

Nemanja Stojčević: Kamo sreća da ne radim nivelacije po celu noć. Ali ovaj nivelacije, ponude, uh da kažemo te ulazne kalkulacije da se to računa margina i ostale stvari. I onda ovaj uglavnom ti ljudi neće da preuzmu robu, imaš onih imaš konkurencije koje je u početku dosta kupovala skupe robe, ne jave se ne nepostojeći brojevi, ono probaš da izguglaš ne možeš ništa da nađeš, platiš ne znam 3.000 dinara prevoz zato što ta hauba košta 1.500 dinara se pošalje putem kurirske službe. Brani košta hiljadu, mi ne zarađujemo od toga, eto da naglasim pošto ljudi misle kao e ja vama dam te pare. Ne zapravo mi damo uh firmi koja radi uslužno transport za nas, jer ona kaže ovo ti je u gabaritu, ovo ti nije u gabaritu. I onda ljudima šalješ takve stvari onda masa ljudi neće da prihvati. I to su ti onlajn kupci koji stigne im taj deo i kao ja jednostavno neću to da prihvatim. Neki nas pozovu fer i kažu izvinite ja ovo ne želim da prihvatim deo će vam se vratiti, ti onda posle odmah uđeš u fazu da dočekaš deo da otkažeš da pripremiš povrat i ostale stvari. Neki ljudi se odmah ti blokiraju telefon više se ne javljaju. Ovaj problem nastaje kad se radi onaj uvoz o kom smo pričali malopre. Ja sam probao to da se zaštitim pravno razgovarao sam sa par advokata, oni kažu vidi zakon za potrošače njih štiti oni mogu da poručuju koliko god hoće, mogu da rade šta god hoće ovaj u roku od 14 dana imaju pravo da ti vrate. I onda sam ja rekao, ali vidi mi radimo avansne uplate, radimo uvoz preko preko tih dobavljača koji iz uvoze robu, uh ti delovi ne mogu da se vrate. Ja trenutno na ja ja pretpostavljam da ove veće prodaje imaju nenormalno lude lagere za ljude koji su uvozili. Ja se plašim tih brojeva pošto smo mi došli na nekih 20.000 eura lagera uh samo delova za četiri za ovih četiri godine, ja mogu da da da ove firme koje su da kažemo tu i i bolje pozicije od nas na Google-u, imaju veće prodaje ja ja ne mogu da zamislim koliko oni imaju tih delova. Ovaj jednostavno ljudi neće da preuzmu, traže avans nazad prete advokatima i odmah kreće priča e tržišna inspekcija. I imali smo, zvali ljude dođu, sve se radi na belo, sve se radi ovako tržišna in inspekcija i oni stvarno imaju problema, i njih ima ljudi malo u toj nekoj priči. I oni dobijaju te stvari i oni to ne vole da rade, niko ne nađe znaš ono da ide sad da pretura ali ima ima zapravo velik broj takvih ljudi koji odustanu od od specijalnih porudžbina za njih. To postoji možda da se napravi neki ugovor u vidu uslužnog uvoza ili neke kao delatnosti da mi uradimo neke usluge za njih, ali onda je to slanje dodatne dokumentacije na te pakete. Da oni to nešto potpišu pa da se oni nešto slaže, pa da l to treba da se overava kod notara znaš i onda kao okej. I onda izbegavamo, znaš, izvinimo se ljudima nemojte kod nas malo smo mi smo firma dešavalo se svašta, znaš da čovek poruči delove u vrednosti od 10.000 evra. Ja ga pozovem izvinite mi ne možemo to da isporučimo. Pa što, ovo, ono… Ja rekoh, ne dao Bog da tražiš povrat i to da meni ostane na stanju gotovo. Ja mogu ključ na bravu, imam 10.000 eura uh povrat i veliki problem ovde zato što kada radiš sve delove, sve kategorije za sve modele, šansa da ti prodaš nešto ponovo je jako mala. I opet kad dođe do toga to treba nešto da lageruješ tri godine i da se sećaš gde si ga ubacio u policu da ti odeš do tog dela. To je katastrofa. Vodimo mi evidenciju stvarno imamo. Ja sam čak i napravio na sajtu delove na akciji gde sam dao 20 30% na te delove, da oni samo izađu, da to ne ne neke pločice za neki BMW M5, ne znam neko ludilo 200 EUR pločice ja pitam ovog glavnog ovde servisera, kažem jesmo mi to brate nekad nismo prodali. Ja kažem to to to to nećeš prodati nikad. A ovi su ljudi uvezli to za nas čovek tražio onda odustao. Možda je to jedan od tih vozila u zemlji i više ne i to je to. A ovi drugi što se javljaju na telefon oni su razni, znaš, to je komedija to to je zapravo podkast za sebe da se napravi da ono rangiramo- Ljudi jednostavno javljaju se nespremni oni kada pozovu prvo ne znaju koga su dobili. Baš zbog tog tih Google reklama i svega, oni traže Peru iskočim ja na taj keyword, pozovu mene, jesi ti Pera, nisam, onda me čak i ne pitaju jesam ja Pera, nego poruče delove, ti im kažeš to je tu, uu ja sam ne znam u Paraćinu gde ste vi? U Dobanovcima. Pa nisam ja hteo od vas da poručim ti nabavio neke delove. Pa onda mora da počne razgovor dobar dan dobili ste delove mi smo u Dobanovcima, kako možemo da vam pomognemo. Pa i dalje ovaj kaže, pa vi niste ne znam u u u Čačku. Pa nismo u Dobanovcima smo dobio si nas. Al to je taj keyword i i ovaj Google koji opet usmerava razne ljude. Neće da se potrude ljudi da pročitaju šasiju. Kad ih tražiš za šasiju kao da si im tražio broj tekućeg računa. Ovaj, ima jako mnogo ljudi koji se uvrede. Kao molim kao da ti dam broj šasije mog vozila. Pa reko, to je ono javno dostupan dokument. Šta ja mogu da uradim sa brojom vaše šasije? Verovatno postoji, verovatno neka opcija da ja mogu da pozovem dilera i da proverim kilometražu originalnu, ne znam. Mada je to zabranjeno da se radi, ja koliko znam, ne može ni jedan diler da proveri na bazi toga bez vlasnika vozila. Tako da, ovaj, zovu oće da kupe, neće da kupe, pa ti neko i vređa, pa ti neko i preti. Ti uradiš sve što možeš pozoveš 30 brojeva da mu obezbediš deo i on ti je danas nešto nervozan i kaže e sad neću namerno da kupim od tebe. Neću da preuzmem baci ga, radi šta god hoćeš… Trgovina ja ka- znaš šta je ono što svima govorim što me postala uzrečica, znaš akademski građani kada jure šopove da kupe delove knjige računare ne znam ovi koji vole surf jure daske, svako ko nešto voli ima neke uslove i ima neko iskustvo znaš kupuje knjige. Mi zapravo targetiramo uh ljude kojih ima 2,5 miliona po nekim dostupnim podacima, broj registrovanih vozila u Srbiji, mi zapravo jurimo ljude koji su samo punoletni. Znači oni moraju da prođu lekarski pregled. Da li je on uh psihički sposoban. On može da bude na tom lekarskom pregledu da se ponaša normalno, da se potrudi da ga prođe, al kad ga prođe znači ti ne znaš s kim razgovaraš.

PORUČENO NA PET MESTA

Ivan Minić: Dobro svi koji su učesnici u saobraćaju znaju da jako veliki procenat nenormalnih ljudi učestvuje u saobraćaju. Sve više i više. Ovaj i kad god mi neko priča kako je uh situacija u zemlji bolja ja ga samo podsetim kako izgleda uh u prajmtajmu biti na Gazeli to jest sasvim dovoljno ili na Autokomandi ne daj Bože. Uh, onaj fenomen koji mi je isto bio zanimljiv nisi ga pomenuo a mislim da je bitno da se pomene jeste uh ta stara srpska dobra naručena pet mesta i ko prvi stigne pobedio je.

Nemanja Stojčević: U da, da kako sam to, da, to vidiš da. To je to je neka stvar neka stvar koja počinje da me užasava, znaš. Kako je čovek sebi dao za pravo tako nešto da uradi. Ja sad mislim pričam realno, opet ja dolazim iz te male sredine pa će reći ovaj zgrade aj beži… Ali hoću da ti kažem jednu stvar kako ja mogu da pozo- znači da sam ja spreman da ja pozovem pet različitih firmi. Pet različitih firmi dam podatke, dam brojeve, brojeve šasije, i poručim deo i ja čekam taj prvi deo da dođe i ja ga uzmem. I kad ga ja zovem kažem što niste uzeli, kaže ovaj je bio brži. I ne- ne, da nema, ja kažem ovaj, dule kod radi, Duća koji radi kod nas, ja njemu kad krenem, kaže pa šta te bre čudi, što se uopšte nerviraš, zašto se uopšte… Ja i dan danas posle četiri godine, evo sad ulazimo u petu godinu u decembru ja i dan danas ne mogu da verujem, znaš. Ti jer mi smo sklapali te računare ti kad kupiš kod nekog sreta na po- ti ovaj kaže e mogao si, ja onda kažem ja nisam bio dovoljno pripremljen, nisam odradio domaći. Znaš ono kad se jurile te grafičke baš taj period. Znaš ja sam pratio ne znam šest sajtova u to vreme i nađem nađem to gde je najjeftinije i kupim i onda ne može niko da mi kaže e brate bilo je kod Pere jeftinije. Ja sam se potrudio. A sad je ovo ovo je znači taj zakon, ja mislim kad bi napravili neki ono sastanak forum prodavaca auto-delova i kad bi pričali o problemima svi bi isto rekli taj zakon zato što on štiti fizička lica od pravnih i ja se slažem s tim da oni moraju da se zaštite zbog prevara i ovih svih dešavanja, ali mi je fascinantno fascinantno da to čovek svesno ne da iskorišćava, nego zloupotrebljava taj zakon. I on je spreman da ga zloupotrebi do granice to je granica bezobrazluka da ti meni posle 14. dan čeka i dođe i kaže vrati evo. I ne do-

Ivan Minić: Dobro, mislim ti primeri su nažalost poznati i u nekim drugim oblastima, i to su oni momenti gde uh su sve češći slučajevi da ljudi ne kupuju garderobu nego onosno kupe garderobu za neku prigodu, iskoristi je za tu prigodu i vrati. Postoje stvari koje ne možeš da vraćaš, tipa donji veš i slično, to ne može da se vrati, ima specijalna kategorija, ali kao sve ostalo, mislim, da, posebno to mislim mi smo muškarci i nosimo majice i šortseve šta neke i sve ostalo ali žena koja ima svečanu haljinu će je obući jednom, možda će je obući dvaput i to je to. I onda sam baš sam slušao horor priče vezane za to, horor priče vezane isto za cipele koje su za neke specijalne situacije gde to postaje relativno redovna stvar i ti u principu ništa po tom pitanju ne možeš da uradiš osim da sedneš promisliš napraviš malo drugačiju kalkulaciju gde ćeš na neki način probati da uračunaš i to, ali je to vrlo teško.

Nemanja Stojčević: Pa gledaj, ja kažem ako se slažeš sa mnom, zadnjih pet šest godina je počela ta neka priča, pokreni svoj posao budi svoj gazda, svi to mogu, sve je to lako, ovo ispiranje mozga društvene mreže i ova ludnica što se dešava. Svi prodaju neke kurseve, šta ti kažu svi su neki mentori svi se znaju i ovaj ja ovi ljudi što su počinjali u stanovima te neke male stvari pa da rade unikatno za tebe, znači baš specijalno te za te, masa ljudi kupe neke skupe džempere ili neke skupe stvari izvezu tvoje ime, znaš, uh to jest u uvez vez odrade, kako se već pravilno kaže. I sad tu piše Nemanja ne znam, Nemanja i Nataša Nemanja i znaš neko ime nešto da nešto znači. I sad ovaj čovek neće preuzme to od BEKS-a, AKS-a, dajem primer, kad mu to stigne. I šta se desi tu? Desi se tu da ovi ljudi ne mogu ništa s tim da urade. Ali doslovce ja mogu da zamislim te haljine evo baš jurimo nešto sad za tu neku svadbu te te haljine probaš pa juriš ja ih gledam danas i okrećem se i ubijaš strašno. Znaš ja ne ja ne ne vidim neko rešenje, ne vidim kako može to da se reši osim ako nije znaš ja bi ja mislim da bi to moglo da se reši ako si ti popunio neki šablon na internetu, završio sve kako treba i obavio, ti si saglasan da da nema vraćanja da po svojoj odgovornosti kupuješ tu robu. Ja ne znam kako drugačije i obavezan si ako si sam samoinicijativno popunio te podatke, obavezan si da to preuzmeš. Pa znaš šta to liči. Znaš, mene čovek zove i kaže odakle vama moji podaci? I ja onda WooCommerce, orders, izvučem sve odštampam, pošaljem gospodine odakle meni vaš broj telefona, vaša adresa, broj stana, ili kaže onaj ostavi kod komšije? Odakle meni ja vas ne poznajem ja nikad nisam video. Vi ste udaljeni 200 km od mene, primer.

Ivan Minić: Dobro, vidi, od tih ovaj tradicionalno uh srpskih uh veština, mislim da su svi ljudi u nekom trenutku nekog od prijatelja koji im je išao na nerve rešili tako što su stavili, recimo pre 10 12 13 godina oglas u Halo Oglase prodajem Golf dvojku u odličnom stanju 1000 EUR i broj telefona.

Nemanja Stojčević: Jeste to je bila dobra fora da.

Ivan Minić: Jer lepa stvar s tim je bila što je to štampano. I to će sigurno trajati sedam dana.

Nemanja Stojčević: Da.

Ivan Minić: Znači pošto se te novine vrte i posle tri meseca, neko će zvati i za tri meseca, ali realno će posle 7 dana da prođe udar. Sad ono, naći će svoj oglas na Kupujem Prodajem i tražiće da se obriše i biće obrisan, ali jesu mnogi ljudi radili takve stvari i sigurno da imate ogroman broj porudžbina, na godišnjem nivou je to

Nemanja Stojčević: Da da. Više od 10 hiljada. Više da da.

Ivan Minić: I onda na 10.000 sigurno postoji slučaj gde je komšija naručio nešto da bi nekog iznervirao ili Ali to je jedan. A ako se to desilo 50 puta sigurno nije to. Ja se sećam pre, tako desetak godina, ovaj, kad su se pojavile, uh, prvi put kod nas se pojavilo ono da kada naručiš picu garantuju 30 minuta, osim u ekstremnim vremenskim uslovima, ali ti kažu da li ne mogu da garantuju i bilo je bili su brojni slučajevi gde dostavljač se dogovori sa tobom da za to što ćeš da ga častiš sačeka da zakasni. I ja se sećam, ovaj, ja se sećam da sam pričao sa sa jednim od tih ljudi, kako su se oni borili sa tim. Postoji pošto su naravno ovaj znanje pokupili napolju pričali to nije bilo franšiza ali jeste znanje pokupljeno tako… Kao postoji količina frouda koja je uračunata. I ok je ako je fraud ne znam, do 10%. Ali onog trenutka kad pređe 10% nešto nije u redu i stvari moraju da se prate. I na kraju će se pratiti time ono što će imati GPS u svakom vozilu imaćeš sve što treba jer jednostavno ne vredi, znaš kao, i ako si ti vozač ono kao i sa serviserima i slično, znači ne može samo jedan KPI da ti bude da ti bude validan. Pričao sam tu priču nekad u Pojačalu al mislim da je da je super, moji drugari su držali, drže i dalje, veliki, jako veliki servis mobilnih telefona i uh oni uvek nagrađuju za najboljeg servisera nedelje. Ali najbolji serviser nedelje nije serviser koji je obavio najviše servisa. Najbolji serviser nedelje je serviser koji ima najveći procenat obavljenih servisa bez da mu se nešto vratilo na ponovan servis.

Nemanja Stojčević: Aha pa dobro okej, da.

KAKO SE MERI KVALITET USLUGE

Ivan Minić: Znači jer ti imaš čoveka koji je, potpuno imaš suludih brojki, ja sam par puta ono kad svratim pa gledam, imaš čoveka koji je uradio 320 servisa ove nedelje.

Nemanja Stojčević: Nedelje? Da. U je…

Ivan Minić: Jer on radi u suštini jednu stvar, sad lupiću nije bitno, uh konektor USB-C.

Nemanja Stojčević: Aha okej, da levom ide čisti menja da.

Ivan Minić: I on samo to radi. I on to može da uradi jako mnogo, ali ono, ako ne uradi kontrolu kvaliteta, ako ne proveri to kako treba, opet solidan broj se vrati, i ako on ima uh 300 servisa i 35 povrata, a ima kolegu koji ima 100 servisa i ima dva povrata

Nemanja Stojčević: Procentualno je drugačije. Da da. Ovaj je bolji.

Ivan Minić: ova je bolji. I onda se ima set kriterijuma, ali ne može da bude jedan kriterijum zato što ako je jedan kriterijum optimizuješ na pogrešnu stranu.

Nemanja Stojčević: Da, mi smo mi smo u suštini ubacili kod nas u sistem baš KPI-jevi u vidu prodaje i baš računamo te povrate ali je jako teško izračunati povrat kao stepen greške. Lažiraju se, ljudi koji vraćaju te delove, u većini slučajeva ono što smo mi što nije neki ono da majstor uzme, samo otvori kutiju, kaže nije to taj deo, i vrati, i onda on kupi taj deo. Isti taj deo jer pazite ne ne ne može tek tako da vam se vrati deo ako je nešto izvučeno po šasiji, znači postoji tu par scenarija, prvi scenario menjano je nešto buđano je li. Znači nije više deo po šasiji. Druga stvar proizvođač je pogrešio. Ali ako je taj proizvođač pogrešio onda sam ja u obavezi da dostavim neku dokumentaciju proizvođaču, kažem vidi ovo, za šta si ti sve to pravio. I kaže da se pravio, nije jer rek’o Pera iz Malog Mokrog Luga da to nije to, znaš. I ima ona opcija prošao tehnički pregled sad prodao da li to izdao nije nije važno. Ali hoću ti kažem da je ta zloupotreba isto ono majstori oko te prodaje, sad hajde nadovezaću, otišao sam na majstora ponovo, ali opet, oni su najveći trgovci auto-delova, bez ulaza bez izlaza. Znaš kao sad ruke su im 3.000 dinara, da ruke su 3.000 dinara al zaradio je 10.000 na delu. Znaš

Ivan Minić: Da da da i vrlo je izvesno da nažalost mnogi majstori će izabrati to da ti pokažu cene dela koji je originalnog proizvođača ili prve alternative, a naručiće nešto deseto.

Nemanja Stojčević: Znaš šta ti je sad znaš šta je sad popularno, sad je jako popularno da kada odeš da kupiš auto na na placu. Vlasnik placa ode u neku firmu i traži predračun, hoću sve da mi zameniš. I ja sam došao i čovek mi pokazuje predračun i kao evo ovo smo uradili na na kolima. Ja kažem, pa ovo je predračun. Da to je urađeno na kolima. Pa da l ovo je ponuda? Pa ne kao šta ti meni ne veruješ? Pa rekoh ja se bavim prodojam autodelova mogu u roku od dva minuta na dizalici da proverim sve ove delove i da vam kažem svaku stavku da l ste menjali l niste. Pa dobro, kao to je znaš, stoji u fioci u ladnici, znaš. Ovaj, vidi, zloupotreba, ti ja kažem, bilo koji čovek koji dobije od majstora predračun, on treba da da se zapita zašto nije dobio račun. Razlika između računa i predračuna, on treba to da vidi. Ne govorimo, sad da napravim ja neki ono kao problem s majstorima, ja ne volim, svi mi radimo svoj posao svako radi kako zna i ume i to je to. Ja mislim da za najbolje servise, za ruke, za odlične majstore, prvo do odličnog majstora ne može da se dođe sad trenutno, zamahira u njihovom poslu ne može da se dođe. Druga stvar, oni ljudi znaju da naplate svoj posao i kod njih nema te prodaje preprodaje delova, jer je ja sam pitao i ove čak dobavljače delova. Kako vi funkcionišete, kad majstor uzme pet kvačila, jer on nema znanja da izvuče… kvačila su specifična, sad ima tri četiri dela u kvačilu, da l je plivajući zamajac. Ako čovek menja samo kvačilo, ne menja plivajući zamajac, ako je bio na primer Valeo plivajući zamajac a on hoće da stavi set kvačila Lukov oće to da nalegne pravi probleme, čoveku to opet košta. Ti setovi kvačila sa menjanjem su od 500 do 1.000 EUR. I čovek kad bi znao šta se dešava u pozadini ja mislim kad bi većina ljudi zapravo znala kako im se servisira auto i šta se menja, da bi oni stvarno bili u problemu da neko voli taj auto neko neko vozi porodicu tim kolima. I onda ti kao nikad ne bi pristao na primer da ja kažem e Ivane ajde plati 300 EUR sada i miran si pet godina ja ti garantujem ovaj da voziš taj deo. Ili zaaberi opciju B, plati 50, ne znam 50 EUR, i ono kao, biće to u redu kao eto to bi trebalo da izgura taj period, ti kad pitaš kako to pa ja ću to da budžim, malo malo ovoga, malo onoga, malo lepljive trake i žice kao. Znaš žica rešava sve. I ti mu kažeš, bre čoveče, pa zbog čega to? Pa znaš, ja nisam siguran, da l to ide, da l to, ti kažeš ne slušaj neću da pričam bre o tome, to je novi auto, za mene ima neku vrednost, pogotovo ako je to ti kažem, znaš, imaš ljubitelje automobila znaš te grupe BMW, Alfisti, koji vole svoja vozila i on taj čovek voli taj auto, on ga je birao, znaš. Mnogi ljudi kupuju automobile ima tu par opcija. Početnici kupuju za početak kad dođu neki ljudi kupuju auto zato što ga vole, ulaze u kredit zato što ga vole, oni hoće da plaćaju tu ratu, jer vole taj auto. I hoće da ga održavaju. Imaš ljude koji kupuju auto jer im je neko nekad rekao e Tojota se ne kvari. Znaš ja baš imam problem ovaj, Dragan Dragan on pozdravljam ovim, pozdravljam pošto ćemo se smejati ovaj firmi, čovek vozi Toyotu, voli Toyotu i vozi 2 CHR i stvarno CHR je lep auto ali ga većinom voze da kažemo žene i ovaj devojčice i ali on voli taj auto njemu sportski izgleda i ne vezano i sad imam isto drugara tu kolegu Nemanju, koji radi sa mnom i on isto vozi Toyotu. I ti automobili se ne kvare. Nema greške. Ko god može da priušti Toyotu, osim ako nije prevrtana na krov, vađen motor, pregrejana ostala bez ulja, Tojota do ostavi nekog jako stvarno teško i evo ko god ono bira auto biraj tu Toyotu kupi i zato i drži cenu i zato ima razlog. Ali ja jednostavno nisam taj taj taj znaš kao auto se ne kvari. Ja hoću da vozim na primer ono što što volim da vozim, jer ja smatram da da to sam spreman i da plaćam, i održavanje, i servisiranje, i ovo, i zato hoću da se ugradi taj deo kakav treba. Samo sam hteo da ti kažem ono, jer kad bi znao za nešto što voliš da ti neko rešava neki… Znaš skinuti šus pleh dole ili neku zaštitu, neku podlošku. Pa onaj ko je crtao taj auto, kad je radio proračune, kalkulacije, kad je video kako se on ponaša, kako utiče spoljni efekti, prva, druga, peta, deseta godina, i ko je stavio tu neku zaštitu motora, neko podkrilo, postoji razlog, ne prska voda, ne ulazi elementi, ne korodira ovo ono. On skine to i dok skida odlomio žabicu i skine ono i ne vrati. I ti kao gde mi je deo, kao tu je to je polomljeno, ne mogu da sastavim vamo tamo ti kao, zbog čega pa je od polomljeno ovo, polomljeno ono, posle dve godine onda ubrzano moraš da radiš velike servise, ubrzano čuju se stvari roleri, španeri sve to što ide, za veliki servis pokreće taj motor odmah čuješ ti neke te te stvari što neko ugrađivao. I ja se opet zato vraćam znaš ja bih voleo da znam šta se ugrađuje, ako mogu da biram. I to je to savetovanje sad se vraćamo kroz teme nazad ali to je savetovanje znaš, dešava se tu, ti imaš proizvođača Monroe, amortizera, imaš proizvođača Ininih setova. I sad super, Ina je poznata, dobri su to setovi na ceni su, ali svaka druga kutija Ine dolazi ne znam odavde ova dolazi odavde i sad ti gledaš ako je Ina došla ne znam iz Evrope, Španije, ne znam ja sad da ne lupam gluposti da dosta stručnih ljudi, a s druge strane gledaš ako je došla odavde. Svako gura svoju neku politiku. Svaki prodavac će. Svaki prodavac kaže e ovi ovi amortizeri nisu dobri, ovi su dobri, ovi nisu dobri, ovi nisu dobri. Mi nismo imali povrate, da je neko nezadovoljan, zapravo najveći pro najveća prodaja je hladnjaka koji su najjeftiniji. Ne možeš da veruješ. To su hladnjaci, prosek cena hladnjaka je 60 EUR. 60 EUR. Osim ako nisu automatski menjači, koji hlade i onda ulje u menjaču. Mi smo prodali tih hladnjaka, ja ne znam ja za tri godine mislim da smo prodali 3 4 5 hiljada hladnjaka. Nijedan nas čovek nije pozvao kaže e taj kineski hladnjak curi voda. Mislim hladnjak nije neka tehnologija, saća sa plastikom koje se zanituje

Ivan Minić: Ali evo baš pre neki dan konkretno oko toga uh stariji automobil super služi, lepo je održavan otac mog prijatelja. Nije mogao 7 dana da nađe ko će da mu zameni hladnjak, na kraju je zamenio sam.

ANEGDOTA O A-KLASI I PUMPI ZA GORIVO

Nemanja Stojčević: E, ja imam, ja imam vidi ja imam anegdotu… sad će da se smeju… Žena mi vozi A-klasu, znaš. Mercedes A-klasu i to pre…

Ivan Minić: Zato si ti malopre pričao, sve traume.

Nemanja Stojčević: Uh… Ja imam trauma sa tim kolima, znači mogu da, možemo jedan podkast o mojim problemima. I ja sam sad u delovima razumeš. Ja samo kažem ovim mojim, a mi poručite mi to. Idem kod majstora koji to menja znaš ja već znam u čemu je problem dobro. I dođe žena kući parkira auto, otvori kapiju, opet upali auto, da ubaci auto u dvorište, neće, zakuca. Šta je sad? Ovi kažu, možda je ovo, položaj, ne znam ovoga, onoga, ovoga, ili kao možda je pumpa. I ja ono ChatGPT, znaš ono, sad ti radiš tri četiri sata u Chat GPT-u, ja sam ti pričao ono sa subskripcijom koji plaćam, on ima neku istoriju mojih kola stvari, i onda on zna, brate, on se nadoveže šta sam ja menjao, znaš koja je bolest kad ti on kaže, e, da, al ti si tad i tad menjao to, znaš, i kao to je sigurno, pumpa, goriva vamo tamo. I ja pumpu goriva, deca, škola, vrtić, jedan auto ta imamo, s onim pričam, bio zaglavio pa sam prodao svoje nije ni važno i jedan majstor ne može, drugi ne može, treći ne može, ovom nije došao čovek na posao. Neke lude priče, ja brate šta ću, YouTube gledam, gledam one indijce i rasturaju mercedesa u pesku. Znaš on onaj čovek farba u pustinji, farba auto bez komore, razumeš, on ga farba četkom ono leti sve on ga

Ivan Minić: Dobro, bude mat malo, ali ono to je sad lepo.

Nemanja Stojčević: Ima onaj onaj, kako se zove pomorandžinu koru. I dignem ti ja na klocne čoveče, zavučem se ja od 130 kg ispod auta, skinem onu zaštitu, skinem ovaj rezervoar, jedva ga izvučem, pogledam rezervoar, dobar, pogledam pumpa. Četiri šrafa na pumpi. Nije stvarno ništa komplikovano četiri šrafa izvučeš pumpu potopiš novu i ubaciš džekove i vratiš. Naravno tu su korodirali šrafovi, naravno da je popucalo nešto, naravno ono što kaže moj, moj otac kaže, sve što je krenu po lu, moglo je da krene. krenulo je. Uglavnom, uradio sam sam, hoću da ti kažem. I a ovo je bilo rizično jer ja nisam ni dizalicu, ja sam na klocni me i to su naprave da da tu A-klasu čoveče da nigde ne možeš da priđeš pumpi, nego, znaš, BMW je napravio isto to, ali ti skineš zadnje sedište i imaš ovako parče lima i odmah imaš pristup pumpi. Odvrneš i zameniš pumpu. Vidi, dva minuta posla. Ja, meni, padne na pamet, sad ću ja da uzmem brusilicu i da napravim taj prostor, ja vamo tamo, čitam po forumima. Razumeš? Kao ne ne ne, to je jako bitan taj, da li to znaš neka statika, tu da l to održava, neku drži neki deo motora. Kažem nemojte, molim vas, seći, nemojte to da radite, nije praksa. Tako da sam zamenio, al hoću da ti se nadovežem na to i ne možeš da dođeš, ima nekih banalnih stvari koje se rešavaju brzo, rešavaju se tipa u dva, tri minuta, a ima opet nekih stvari koje su kompleksne znaš, ja i dan danas, evo, ja i dan danas radim u tim autodelovima, što se tiče karoserije, proizvođača, naziva, proizvoda, odakle dolazi, kako se pakuje, ko je ko je dobavljač, ko je preprodavac, šta je… imam ludilo znanja, znači stvarno ludilo znanja, ali što se tiče mehanike, velikih servisa i toga, ja to znam, mogu da odradim, ali ja ne garantujem, ja ovom dam nekom to da proveri, kad je gužva u firmi, kad je ludnica. Jer je dosta, dosta specifična c- cela priča znaš.

Ivan Minić: I dobro, da si bio pametan ne bi se vratio iz Rusije a onda ne bi odustao od IT, to je tako dosta stvari ne bi

Nemanja Stojčević: Da, da sam bio pametan, da

SAVET ONIMA KOJI OTVARAJU ŠOP

Ivan Minić: Ovaj, ali šta kažeš sad evo, još malo je pet godina kako radiš ovu priču.

Nemanja Stojčević: Pa vidi, ja šta bih rekao na bazi sebe i na bazi ljudi koji počinju. Znaš uh masa ljudi sada otvara te šopove i pokušava, znaš, da se mi vide da je to neko tržište i da to tržište raste. Ima sad velikih firmi koje ja kažem čiste sneg znaš. Oni olaze jako puno investiraju da prebace ljude sa analogne kupovine preko posrednika na digitalnu kupovinu jedan na prema jedan, da oni prođu dobro. I sad imaju stvarno neke ludih akcija. Ljudi koji kupuju preko sajtova ja sam čuo neke gume neke cene za gume nenormalne. Neke cene za diskove za skuplja vozila ono prođu dobro. Tako da ima, ima tih nekih velikih firmi, firmi koje ti čiste sneg. Što se tiče ovih ljudi što sada dolaze na to tržište, znaš. Dosta ljudi kažu, imali ste sreće znaš. Imali ste sreće, ovo, on. Ja kažem, okej, mi smo strateški birali Dobanovce, to je prva neka stvar. Druga stvar ovaj, poznajem kompletan taj magacin, ja pritom sam ja podigao sigurno 10 shopova u Srbiji, ne računajući Makedoniju posle Crnu Goru i Crnu Goru i to. Ja sam direktno uvozio sve te delove koje se prodaju u Srbiji, znači te kontejnere. Pričao sam sa tim velikim korporacijama, sa njihovim agentima, kompletna ta priča. Radio sam razvoj tog sistema, tih baza podataka, morao sam da savladam SEO, morao sam da savladam Google Ads, morao sam da s savladam tu neku da kažemo kompletnu digitalu. Od Photoshopa, formiranje tih fotografija hvala Bogu je izašao Chat GPT mislim ta jezički ti modeli koji sad olakšavaju poslovanje. Pa sam na bazi tih modela mogao da da da to ubrzam, te grafike sad je to jednostavno što ti kažeš ništa nema smisla, ništa nema logike, sad prave grafike ljudi. Kod nas se prave grafike kao da se prave za za znaš, kod nas radi ta agencija i ono skloni taj proizvod na poslednju stranu izbaci svoj identičan i to je to i i ovaj broj broj sad kako hendluju svi radnu snagu kako ih katuju kao da je trava samo paf. Biće teško. Biće izazovno.

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio jednu neromantičnu e-commerce priču.

Nemanja Stojčević: Tužiš da me pre

Ivan Minić: Jer mislim da je to važno, mislim da ljudi zapravo ne kapiraju da ništa od toga nije onoliko jednostavno koliko na prvi pogled deluje. To ne znači da sigurno nema smisla, možda ima možda nema to je na svakome individualno da odluči. Ali da prestanu da romantizuju i to kakvi su ljudi i kakvi su kupci. Ima divnih kupaca. I to naravno stoji i na kraju dana najviše se posao i radi zbog tih ljudi, ali u zavisnosti od toga šta radiš kojoj se publici obraćaš, procenat tih ljudi je negde veći, a negde manji. I sve je manji i manji. Tamo gde je manji je dosta teško raditi.

Nemanja Stojčević: Jeste.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Nemanja Stojčević: Hvala tebi Ivane na svemu. Na šansi na na svemu. Eto ja se nadam da sam preneo nešto što je ovako, zanimljivo. Pazi, ako sprečimo nekog da otvori šop, uradili smo veliku stvar.

Ivan Minić: Znaš ja često ljudi to neki i znaju i pominjao sam ja to ja imam ljude koji mene zovu tako s vremena na vreme da im ugasim ideju. Jer oni imaju oni drže i onda ja dođem i ugasim im ideju i onda ne moraju više da brinu o tome.

Nemanja Stojčević: Aha da ti me izbušiš kao balon da.

Ivan Minić: A suština je da samo treba i kritički element uključiti u celu priču i da ne možemo da razmišljamo o tome da će sve biti idealno, jer nigde nije idealno a ovde posebno nije idealno. I to moramo da uzmemo u obzir.

Nemanja Stojčević: Samo što bi dodao ono što si eto, kada se gleda jedna na primer kada neko želi da razvije nešto sad u ovom svetu gde se samo savetuju ljudi da razvijaju nešto, ja ne znam ko će na kraju da da da uopšte radi, nije ni važno, niko ne pogleda probleme niše niti može da sagleda probleme niše. Svi gledaju šta će oni da to unaprede u tom nekom user experience-u i u tom nekom da kažemo prvom utisku. Taj prvi utisak je jako bitan ali ovaj, oni gledaju kako to da reše. Mi kad smo razvijali taj e-commerce da si sedeo tu pored mene i da si mi rekao e slušaj znaš, okej sad imaš probleme kupca, znaš ovaj će dođe da te vređa. Ti kažeš pa šta će da me vređa ja sam mu dao najbolje cene u Srbiji. On će da te vređa, iz razloga što se njemu auto pokvario, on je pod emocijom. On neće da čeka tebe ili neka priča… Ja bih rekao u redu. E ovaj ne zna da čita, znaš. On mislim nismo prošli kroz brojeve šasija, to ću ti pričati jednom ako budeš hteo pripremiću ono, scenario kakvih ljudi ima. Ne znaju čoveče ono Y da kažu on ju, je, jo na primer najjači lik je brate, h kao bolnica. Kako gospodine h kao bolnica. Pa hospital! Kakve bre veze ima hospital čoveče! Znaš ti sad on koncentrisano unosiš tu šasiju. Hoću da ti kažem samo da sam znao koji su problemi niše, da imaš tu ljude, pa da imaš ljude koji rade za tebe, kao veliki izazov u jednom e-commerce-u, optimizacija, menadžment ljudi koji ti možda jesi želeo ili nisi nema veze onda potražnja tržišta za tim zaposlenim koja je sve veća i veća, sve problematičnija i problematičnija i na kraju imaš transportne kompanije, pakovanje robe. Onda imaš zakon pa onda imaš pored zakona imaš ovaj, uh poresku pored poreske imaš tržišnu, na kraju imaš kraj meseca, uh plaćanje nekih poreza i doprinosa u nedogled. I to samo raste, a ljudi žele da da cene ostanu što manje da da za što manje para urade servise, ne znam sad informacija, ulje skočilo tri četiri puta u narednih dva meseca. Sad taj servis koji si radio za 8.000 košta 10, ali ti ćeš meni da spustiš vezu dok ne proveriš to je ono za tri mesta. Znaš, tako da je ovaj, dobro je da se, dobro je da se raspitaju samo oko niše i da gledaju samo probleme eto to je moj savet. Prvo probleme da reše pa onda ovo ostalo.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno i da ste naučili da li nešto treba da radite ili ne treba da radite. Da imate sada malo više materijala za razmišljanje kada budete donosili odluku da uđete u nešto svoje. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Pozdrav.