Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Pojačalo · EP 382: Srdan Kosović, novinar, urednik i kolumnista – Pojačalo podcast

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Srdan Kosović. Mislim da je u redu da u 382. epizodi bude predstavnik Mornara iz Bara i podgoričkih Vijesti. Sad ćete možda reći da nije baš uobičajeno da neko bude u ovom konkretnom slučaju predstavnik fudbalskog kluba i jednog od najvećih i najdugovečnijih crnogorskih medija. Ali ni Srdan baš nije uobičajen lik i njegova priča je sve samo ne uobičajena. To je čovek koji je u ne tako malo godina spakovao dosta različitih iskustava čiji život je izgledao pomalo kao Kusturičina a pomalo kao film Gaja Ričija. I ima tu gomila nekih anegdota, nekih od njih smo se dotakli, ali to je život u kome je morao prebrzo i prerano da sazri, u kome je dugo i uporno ostao veran sebi uprkos okolnostima koje su vrlo bile stimulativne da to ne bude tako i gde je na kraju odlučio da između nekih uobičajenih puteva izabere onaj kojim se ređe ide i da napravi nešto što je svoje, novo i drugačije. Od skoro i kolega podkaster, ali o tome više u samoj epizodi. Uživajte.

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome.

Ivan Minić: Uvek je zadovoljstvo kada imam prilike da ugostim nekog s kim volim i privatno da pričam na razne teme, a posebno kada je kolega, mislim od skoro kolega podkaster, i kada je gost iz uvoza. Mislim nije to baš neki uvoz, ali opet ipak je nekakav uvoz, evo ove godine 20 godina od kako je uvoz. Tako da gospodine Kosoviću, dobro mi došao.

Srdan Kosović: Bolje te našao.

Ivan Minić: Aj sad ti objasni zašto si ti kolega podkaster.

Srdan Kosović: Ajde prvo ovako, prvo treba da se svari ta promena, jer kao, bićeš podkaster, bićeš jutuber i tako to, i dalje postoji neki otpor prema tome da bio si ipak u nekom tradicionalnom obliku, gde ono to možeš da pokupiš, a sad treba da prihvatiš, kod mene je to prošlo dosta lagano, čini mi se. Posle skoro 15 godina u vestima sam odlučio da se posvetim nečemu što će biti manje tradicionalno, manje uokvireno, sa više prostora za razvoj, više prostora za eksperimentisanje. I tako je nastao “Vertikala” podkast, još jedna epizoda za kraj prve sezone, to je vrlo praktično, jer sad možeš da pakuješ za razliku. Pre, kad si morao svakog dana da izbaciš novo dnevno izdanje, portal mora da radi, mora da ima 150, 170, 200 informacija koje se objavljuju dnevno, ti samo ovde kažeš, e, evo, kraj sezone, do kraja avgusta se nećemo gledati, pa u septembru ćemo da nastavimo. Znači, ima tih nekih pogodnih stvari koje možeš da upakuješ narativno, koje ne odgovaraju toliko nužno stvarnosti, ali meni su pomogle da nađem nekakav novi oblik izražavanja, novi oblik komunikacije s publikom. I, pre svega, jedan od glavnih razloga, verovatno ćemo upadati u te digresije, meni je glavni problem bio s tim što mi se činilo da više nemam ništa da ponudim u tom formatu koji mi je dostupan. Kao okej, snalazim se u ovim temama ili onim temama, u ovom metodu ili onom metodu, ali kao da sam se istrošio, kao da sam potrošio način na koji to mogu da objasnim, način na koji mogu da budem relevantan, i strah me je bilo da li ću moći to da nađem u nekom drugom formatu, pre svega što je video, dakle, pre je bilo samo ono tekst, pa neke kraće video forme i tako dalje, sad ono da se ponudiš u nekakvom drugačijem obliku i malo da izađeš iz zone komfora, bilo me je strah dosta toga, ali čini mi se da sam se solidno snašao, evo me sad u kategoriji podkastera i jutjubera bez ikakvih rezervi prema toj kategoriji.

Ivan Minić: Od prve epizode privuklo je dosta pažnje, sve ovo što si obrađivao u prethodnim epizodama jesu neke važne aktuelne teme koje si ti obrađivao sada, čini mi se na jedan vrlo pitak način i dalje dovoljno ozbiljno, ali tako da neko zapravo poželi da to konzumira. Nažalost, mislim da se sve to isto pretvorilo u tekst, čak i tekst sa slikama. Slike su važne. Mislim da bi mnogo manji broj ljudi zapravo zaprimio te informacije. Možda bi proskrolovali tekst, pogledali ko su, ne znam, top 10, takve neke stvari, ali suštinski se ne bi udubili. A ovde si ti njima to, okej, sažvakao, ali ne bukvalno, nego izvukao i to složio u pričicu koja drži pažnju, koja ima neki format trajanja koji svako može da izdvoji, da ga pogleda, možda ne sa punom pažnjom ili odsluša, ali sa značajno više pažnje nego kad sluša onaj format. Dva sata, pa onda mislim, znaš ono, ne sećam se šta su pričali prethodnih 15 minuta, ali nema veze, nisam ništa bitno propustio. Tako da mislim da je format kao format jako lep, da si ti to super uradio i da mi je jako drago, i da si našao taj format, da si se u njemu snašao i da se osećaš u njemu komotno, a vidim da su reakcije vrlo pozitivne, mislim, ima raznih, ali vidim da su reakcije generalno vrlo pozitivne i da je to dobro primljeno i da je doživljeno kao kvalitetno, relevantno, nešto što je nedostajalo, nešto što treba, tako da svaka čast.

Srdan Kosović: Hvala. Pa, mislim, oko formata je bilo stvarno najviše rada, najviše istraživanja, najviše pokušaja da se izađe iz onoga što bi bila neka komforna zona, nešto što bi mi bilo poznato, lakše, išao linijom manjeg otpora u tom smislu. Prva, pa, mislim, čak i način na koji je budžetiran, ta budžetirana prva sezona jasno ukazuje da je tu planiran bio neki gost, pa neka jednostavnija montaža, pa onda kad sam video da, mislim, očigledno ima nekih ograničenja koja stižu sa crnogorskog tržišta, je li, ukupnog, medijskog, naučnog, stručnog i tako dalje, i da bi se obradila neka tema na značajan način, znači moraš da imaš eksperta koji dobro razume tu temu, koji lepo priča na tu temu, koji će da bude dostupan baš u tom momentu kad tebi treba da tu temu obradiš, da može da dođe da snimi i da to sve ispadne kako treba. Dakle, to je jedan ciklus koji je prilično zahtevan…

Ivan Minić: I ne zavisiš samo od sebe, nego od drugih, na koje ne možeš da utičeš.

Srdan Kosović: To je pre svega to. I onda sam išao tom logikom, okej, hajde, ja imam nekakvo iskustvo glavnog urednika u vestima, imam iskustvo rada u različitim rubrikama, mogu da posložim da u stvari metod bude ključan, dakle metod obrade neke teme, da ja onda tu razgovaram sa svim tim ljudima koje bih doveo da razgovaram sa njima u nekakvom klasičnom, klasičnijem, lakšem, jednostavnijem formatu, sa predispunjenim ovim uslovima o kojima smo pričali pre, da ja obradim već to, da odradim sve te stvari koje bih odradio inače, i da ih na kraju ja ispričam. Da ja preuzmem na sebe taj najteži deo, okej, nije ni 20, 25, 15, 30 minuta lako održati i energiju, i pažnju, i koncentraciju i tako dalje, što se i vidi u mnogim delovima, segmentima epizode, da negde se i umorim, i negde, ono, ostavimo čak i namerno neke propuste da se vidi način ili metod kako je to sve funkcionisalo, a na kraju krajeva opet da izgradim priču na poverenju da je okej, nije to, dovoljno je ozbiljno, dovoljno je da bude dovoljno i neposredno, u suštini, hajde najkraće da probam da objasnim, moj pokušaj je da otprilike budem nekakav informisani drug koji je stigao da neku temu koja tebe ili nekog drugog možda zanima obradi, raspita se o njoj, dobije sve informacije, i onda ti je prepriča. Dakle, okej, hajde, sad ti nešto nije jasno o tome šta se dešava sa Svetim Stefanom, ili sa nekom aferom, ili nekim zakonima i tako dalje, i ja računam, okej, vidim iz mog iskustva, poslednjih godina da nisam ni ja više toliko voljan da se bavim, kao kad sam se profesionalno bavio time, da se raspitam na svaku temu, ovamo napravim nekakav filter, šta je bitno, šta je nebitno, pojavi se milion tema u toku sedmice, čak i u maloj državi kao što je Crna Gora, šta je bitno, šta je nebitno, aha, ovo je bitno, biće bitno ne samo danas, sutra, prekosutra, već za sedam dana, deset dana, mesec dana, tri meseca, pola godine. Biće bitno i tad, biće korisno i tad. Pričaću sa svima sa kojima treba da pričam i onda ću da ti prepričam to, da ti onda možeš u 20 minuta da dobiješ sve što ti je bitno, a onda ću ti ostaviti linkove, sav materijal do kojeg sam došao, pa ako te zanima dalje, možeš da imaš prilično dobru osnovu, čini mi se, da istražiš dalje ako te nešto baš zainteresuje do kraja.

Ivan Minić: Mislim da je to u suštini tema i format budućnosti, jer za mnoge od nas postoje teme koje su super interesantne, ali za koje nemamo vremena da uradimo celo istraživanje da bismo se u njih uputili, a ja konkretno, posebno kada je tako nešto specifično u pitanju, jednostavno neću to pitati Chat GPT, zato što znam da jako puno informacija do kojih treba doći, koje treba uzeti u obzir da bi se uobličila ta slika kako treba, on ne može da ima i neće doći do njih i tako dalje. Dobiću nešto što je opet vrlo iskrivljeno, nedovoljno tačno, a bolje da nemam informaciju nego da imam pogrešnu. I onda ću ili pročitati neki tekst, komentar nekoga kome verujem, ko se tome posvetio da li u kolumni ili u nekom istraživanju, ili ću odslušati neku epizodu, neki razgovor, neki intervju, ili dođe čovek ovako pa snimi nešto, to lepo, to se mrda kamera, to skače, to ima animacije, to ima grafike, to ima sve. Tako da, mislim da je format pun pogodak, mislim da je to nešto što je baš trebalo da uradiš i svaka čast na tome, stoga od mene sve preporuke. Iako vam nije preterano interesantno to što se dešava u Crnoj Gori, pogledajte kako to može da se radi, pa možda dobijete neku inspiraciju i za ovde ili za vašu lokalnu sredinu ili šta god. Ali svakako mislim da svi treba da učimo od majstora, a ti si jedan velemajstor.

Srdan Kosović: Ja sam jedan od potpisnika one deklaracije o zajedničkom jeziku, pa se ja onda vrlo komotno u tome krećem. I onda čini mi se da pitanja, ne znam, Svetog Stefana, privatizacije neke kulturne baštine, mogu vrlo lako da se razumeju i iz Srbije, i iz Hrvatske, recimo, ne znam, u Hrvatskoj, pitanja Rovinja i drugih sličnih gradova, pa onda, ne znam, afere tek da ne pominjem, a to se sve preliva, jednostavno. Evo Miloš Medenica, koji je bio fenomen maltene isključivo crnogorski, ta epizoda je bila dominantno gledana u Srbiji, zato što je on u jednom trenutku potpuno zaokupirao pažnju publike u Srbiji, i ja mislim da je 60% tih 45.000 neplaćenih pregleda došlo iz Srbije, tako da drago mi je da jedan od tih ciljeva, da taj sadržaj iskorači i van granica Crne Gore, ide u dobrom pravcu.

Ivan Minić: Tako je, neke teme su trenutno aktuelne lokalno, neke su aktuelne uvek regionalno, neke možda nisu, ali će biti, jer će se u nekom trenutku potegnuti ta tema i onda će to opet biti verovatno najrelevantnije nešto što postoji kada je to u pitanju, tako da, pun pogodak.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Ali da te vratim ja, pošto je ovo “Pojačalo”, da te ja sad vratim na moj kolosek i na moj kanal i da ti postavim naše Smajlis pitanje koje postavljam svim gostima, jer vreme je da krenemo da upoznajemo ljude sa tim ko si zapravo ti. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Srdan Kosović: Fudbaler. Uf, nije bila nikakva dilema. Ima neki snimak sa nekog rođendana. Moraću da saznam ko bi mogao da ga ima, ali to bi moglo biti zanimljivo. Meni bi bilo zanimljivo sigurno. Snimak sa nekog rođendana gde sam ja imao možda 4 ili 5 godina i sedim u dresu Zvezde. Ja sam inače bio patološki stidljiv, što je čudno za novinara. Sedim u nekom ćošku, nije bilo doba CD-ova pa da sam mogao da ih prelistavam kao svi štreberi što smo to radili na prvim rođendanima u osnovnoj školi. Ide onaj tip sa ogromnom kamerom na ramenu i pita svakoga kao, šta ćeš da budeš kad porasteš? I ja kažem, Piksi. I to je sve što sam ja i mogao da izgovorim, a da sve objasnim u jednoj reči. Stvarno nisam imao nikakve dileme. Mislim da i sad, kad bih verovatno sve počinjao iznova, opet bih prvo pokušao da budem fudbaler. Moja ljubav prema fudbalu nikad nije popustila. Možda prema savremenom fudbalu to sad ima svoje oblike, doći ćemo do toga ili nećemo, ali fudbaler, i odigrao sam stvarno dosta fudbala u životu. Na kraju krajeva, ovaj pravac u kojem sam otišao je ispao bolji za mene, i u najboljim okolnostima ne bih dobacio dalje od druge crnogorske lige da je sve pošlo kako treba. Mislim da je ipak moj talenat bio limitiran i sveden na nešto što ne bi bili naročiti dometi. Veće su šanse da kao podkaster čuje za mene neko u Hrvatskoj i Srbiji nego što bi čuli za mene kao fudbalera. Iako sam levak, to bi trebalo da mi da neku komparativnu prednost. Levi bek se uvek traži.

Ivan Minić: Pazi, jedan od prethodnih puta kad sam bio u Crnoj Gori na duže od dan, dva, tri-četiri dana, kad je bio poslednji Spark. I najjači momenat je, sad ja sam u sobi, završilo se za taj dan, ja sam u sobi u hotelu, u nekom trenutku će doći Vanja, Jovana, klinci, svi. Sad tu ja kuliram, kreće neko ludilo potpuno da se dešava napolju, ja nemam predstavu šta je, jer kao, brate, otkud znam. Arsenal iz Tivta je ušao u prvu ligu. Znači, oni su to veče napravili potpuni haos, a onda na Ponti, dolazili su vatrogasci u nekom trenutku, znači, bilo je potpuno ludilo. I sad kao, čekaj brate, prvo, znači, okej, ja sam seljak iz Beograda, postoji klub koji se zove Arsenal iz Tivta. Drugo, tu su u nekom trenutku došli fudbaleri. I sad ja vidim, tu je jedan Brazilac, tu je, ne znam, još neki tamnoputi igrač negde verovatno iz Afrike, ne znam, ja kao… Da, da, kao, tu su bila pojačanja za tu sezonu, druga liga Crne Gore, ali dobro, izborili su plasman u viši nivo i bilo je dosta, bilo je dosta ludo to veče, i završilo se slavlje u tri ujutru, tako što su vatrogasci rasterivali.

Srdan Kosović: Setio sam se sad jedne anegdote, kad je bio jedan zanimljiv kadetski turnir u Baru, koji se održavao nekoliko godina, i jedno vreme su dolazile ozbiljne ekipe. Dolazio je Partizan, ja sam čak igrao na jednom od tih turnira, jer nije došla ekipa iz Albanije, iz Skadra, i onda fali jedna ekipa i pioniri Mornara u kojima sam ja tad igrao, hajde vi da uskočite. Igrali smo protiv Partizana i protiv Vardara i izgubili 9:0 i 11:0. Kad nas puste 20 minuta, igrao sam protiv Simona Vukčevića, sećam se da je on bio u tom sastavu. Na jednom od tih turnira bila je situacija gde mi skupljamo lopte. Prva situacija u kojoj ti klinci kao fudbaleri dobijaju priliku da potpišu autogram. U jednom trenutku je neko skapirao da Japanci, na ostrvu si, ograničen si prostorno i tako dalje, nemaju gde sa fudbalerima svojim. Ne znaju šta će da rade s njima. Ima puno fudbalera, nema prostora gde mogu da igraju. U jednom trenutku on je počeo da dovodi te fudbalere u Crnu Goru. I sad, već godinama unazad, skoro svaka prvoligaška crnogorska ekipa ima nekoliko… I drugoligaške, imaju po nekoliko japanskih fudbalera, od kojih su neki napravili čak kasnije i ozbiljne karijere. U smislu, igrali su bugarsku ligu, jedan je pomogao Mornaru u njegovom najvećem evropskom uspehu da stigne u treće kolo kvalifikacija Lige konferencija. Igrao je i drugu sezonu u Uzbekistanu, prvu ligu. Ozbiljni potencijalno fudbaleri, a jedna u suštini simpatična priča. Tako su nama Japanci otprilike kao domaći. Koliko Japanaca, toliko i Crnogoraca.

Ivan Minić: Otkad ste potpisali primirje… Otkad smo se pomirili, do tad je bilo zategnuto. Hteo si da budeš fudbaler, a kakvo ti je bilo okruženje kad si odrastao? Gde si odrastao? U Baru.

Srdan Kosović: Ja sam rođen u Podgorici, što je samo tehnikalija, jer nije bilo mesta u barskom porodilištu, ili je bar to zvanična verzija. Pa sam ja sa 3-4 dana putovao vozom iz Podgorice do Bara. I računam sebe kao Baranin. Kad me potpišu kao novinara iz Podgorice, tu već stigne niz poruka. Šalju ispravke, demantuje i tako dalje, naravno u šali. U Baru sam odrastao, tamo sam živeo do 14. godine, onda sam godinu dana proveo u Beogradu, pa sam se opet vratio u Bar, pa sam opet bio nešto kratko u Beogradu, pa do kraja srednje škole u Baru i tamo sam igrao. Tamo je ta moja fudbalska karijera bila izražena jedino. Igrao sam za Mornar, mislim igrao, nisam baš puno vala igrao. Probali su na više pozicija, prvo na levog beka, gde je bilo najlakše zbog leve noge, pa onda kad ni to nije nešto išlo zbog nedostatka prodornosti, pre svega. Verovatno su tražili, tada se od levog beka nije tražilo puno. Sad bi se tek tražilo. Sad tek ne bih prošao, pa se probalo, kao hajde štoper, hajde zadnji vezni, hajde polušpic, hajde napadač. Ništa od toga nije prolazilo. A od početka fakulteta, od 2007. sam u Podgorici i uprkos nekim konstantnim naporima da se vratim u Bar, tržište nekretnina i sveukupna situacija to čine sve težim. Tako da eto, u Baru sam odrastao, u centru Bara na Topolici, što je u nekim barskim merilima vrlo bitna stvar, da li si u predgrađima, u tim močvarnim delovima kao što je Polje, da li si u Starom Baru, koji je tad imao neku drugu dimenziju, a koji je u međuvremenu postao turistički dosta atraktivan i razvio se delom na lep način, delom na manje lep način, ali eto, dete iz centra Bara, što je bilo nekako značajno. Na pet minuta od mora peške, to je najbitnija referenca.

Ivan Minić: Za sve nas koji smo svako svoje odlaženje na more počinjali prugom Beograd-Bar, i putovanjem koje može da traje od 8 do 48 sati, u zavisnosti od toga koliko imaš sreće. Bar je nekako uvek delovao kao mesto gde vozovi dolaze da spavaju, i ti dođeš u Bar i odmah ideš negde. Nemaš nikakav odnos, ja zapravo ne znam kako izgleda Bar kao grad. A znam da jeste grad i da ima celu priču. Takođe, postoji cela ta komponenta koja je vrlo značajna, a to je da Bar ima i priču sa lukom i sa trajektima i sve ostalo. I okej, svi smo u nekom trenutku, ako ništa drugo, ono devedesetih čuli za rutu Bar-Bari, ali vrlo malo ljudi ima da podeli i neko iskustvo sa tim, zato što prosto to je više bilo, mislim, usmereno ka vama dole, pa bih voleo da malo probamo ljudima i to da oslikamo, zato što kažem ti, mislim da za veliku većinu, a naročito za one koji su koristili onu opciju da natovare kola na voz, da je to bilo mesto gde ti istovariš kola i ideš negde dalje i uopšte ne razmišljaš da je to grad. To je kao nekakva krajnja tačka i kao, to je to. Dotle ide voz.

Srdan Kosović: Mislim da je ključniji razlog tome to što Bar i dan-danas ima problem sa plažama. Barske plaže su najmanje atraktivne, barem ove veće gradske i ove do kojih je lako doći. Dakle ono, istovariš se iz smeštaja, ono tamo izbaciš stvari i odmah ideš na more. U Baru, gradska plaža je odmah pored marine i luke, i kao takva nije naročito popularna ni među Baranima. Dakle, nisu Barani nešto preterano oduševljeni plažom. Onaj taj deo, posle ko ide, ne znam, tamo ima veliko šetalište od ulaza, gde je marina, gde pristaju feriboti, ima veliko šetalište, možda nekih 3-4 kilometra, čini mi se onako odokativna procena, do Šušnja. I između Bara i Šušnja ima neki niz plaža, dakle, može da se uđe u vodu, ali su ono, relativno nepristupačne, dakle, ili je veliko kamenje, ili ima ježeva, ili ima veliko kamenje u vodi, ili ima podvodnih stena i tako dalje, dakle, i mi smo to izbegavali, tu sam se ja najviše puta na ježeve nasadio. I onda ima taj šušanjski deo, koji ono, okej, ima neku svoju privlačnost, neku svoju vrednost, ali nije ni, nije preterano velika. Dakle, ima nekakvo čak i malo zaleđe, tu je neko zimzeleno drveće gde možeš kao da se sakriješ, neki čempresi, neki borovi, i sve ostale plaže su onda dosta gužvovite do Sutomora. Treba ti dva sata leti da stigneš do tamo. A tamo, recimo, ljudi koji dolaze iz Podgorice vozom isto, onim kupačkim, takozvanim, oni najviše idu u Sutomore. Tamo ima najviše plaža i barova. Tamo je, dakle, tamo je nekako ipak epicentar tog nekakvog opšte popularnog, u klasičnom smislu, letovanja, i onda ljudi ono, dakle, stvarno Bar tretiraju kao usputnu stanicu. Odakle ćeš ići u Ulcinj, pa ne znam tamo Ada Bojana, Velika plaža, Mala plaža, sve što on nudi. Ulcinj donosi, naravno, Budva, Petrovac, pa onda tamo Boka. Mislim, vrlo je neobična u tom smislu ukupno crnogorska obala, jer zaista nudi niz neobičnih različitih iskustava, nasleđa koja su drugačija. Ulcinj i Bar, koji su bili pod uticajem otomanskog iskustva i nasleđa, pa onda ovamo Paštrovići i ostali koji su to gradili negde i sa mletačkim iskustvom i u otporu u odnosu na mletačko iskustvo, pa autentično crnogorsko i tako dalje, pa ovamo do Boke koja ima neku drugačiju svoju dimenziju, koja je, eto, vrlo osobena. Tako da, kad od mene neko traži neke savete kao kako da iskusi celu obalu, da iskusi, u stvari, šta da iskusi na crnogorskoj obali, ja mu kažem ono, kao probaj da prođeš celu, jer ćeš stvarno da vidiš, da vidiš dosta toga. U tom smislu, Bar ima vrednost i kvalitet, što je on najviše, barem iz mog iskustva, mislim da nije skromno, eto, bio sam dosta, u svim crnogorskim gradovima boravio dosta dugo. On ima najviše celogodišnjeg iskustva, ukupno godišnjeg. On je grad koji živi najviše tokom cele godine. Nije sezonska stvar. Pa, najmanje je sezonska stvar, dakle, čak je najmanje, barem kako ja mogu da procenim, mislim da je najmanje pomoraca iz Bara. Dakle, Kotor, Herceg Novi, Tivat i tako dalje. Puno ima ljudi koji nisu tu tokom godine i onda oni sa broda šalju pare i pozdrave i pismo, što opet nije loše ovima koji ostaju, zavisi kako ko voli. U Baru, zbog Luke, koja je bila glavna i dalje je najveća firma u gradu, koja zahteva da se radi unutar nje, koja je sad, naravno, podeljena na deo koji je državni i privatni, iako to ima svojih problema, zbog toga je imao najveći potencijal i dalje uspeva da održi najveći broj ljudi u samom gradu. Onda je dosta specifičan način na koji se grad razvijao. Dakle, imao si Crmnicu, koja je jedan od delova stare Crne Gore, Crmničku nahiju, koja je u stvari, je li, ono kao kor Bara, ali nije na moru, nego znači pređeš planinu, pa onda je sa druge strane. Imao si Stari Bar, koji je opet isto, je li, utvrđenje, stari grad koji je imao svoju, pre svega, funkcionalnu dimenziju. I ovo što sad nazivamo Barom, koji je u stvari jedan nekada veliki močvarni deo koji je isušen, isušivan, i gde je pravljen, koji se nekada zvao Pristan, i gde je sada ono što je moderni, savremeni Bar. I recimo, na samom šetalištu je ono što Barani zovu Dvorac kralja Nikole, koji je sad nedavno otvoren nakon tri godine renoviranja, koji je u stvari bio letnjikovac kralja Petra Karađorđevića, koji je on da li prodao ili poklonio, sad već ne znam, ili prodao po povoljnim uslovima kralju Nikoli, a onda iza toga bio lovni zabran. To je toliko bilo van ideje o gradu da je maltene služilo kao nekakvo izletište za kraljevsku porodicu, iako je kralj Nikola u njemu boravio možda tri ili četiri puta, nešto nije bio preterano oduševljen, verovatno je boravio na Cetinju i u Podgorici. I onda čitav taj deo, u stvari Bara, onako kako ga sad poznajemo, sa širokim bulevarima, sa širokim poljem, i onako najviše i dalje očuvan od svih mediteranskih gradova u Crnoj Gori, je u stvari ono što je izgrađeno dominantno nakon 1945. kad je grad počeo da se razvija u tom nekakvom smislu da postane nekakav industrijski centar, kad je pravljena Luka, kad su pravljene, recimo, Primorka, fabrika za proizvodnju hleba, ulja i tako dalje. I ono što je Bar danas jeste u stvari dominantno nasleđe, ono što dominantno ljudi iz Bara doživljavaju kao Bar, jeste ono što je nastalo posle 1945. godine.

ODRASTANJE I MLADOST U BARU

Ivan Minić: A kaži mi, kako je bilo biti dete i momak u tom gradu? Bilo je tu dosta tripovanja, zato što su to bile devedesete godine i tu je bilo puno sumnjivih likova. Lučki grad, šverc, sankcije, Italija, svega je tu bilo. Svako je imao svoju izmišljenu priču o susretu sa nekim od tih Italijana kojima smo imena znali. Verovatno smo i idealizovali neke likove, oni su dolazili tu da se druže sa lokalnim mafijašima, kojih nije bilo malo, koje sad ja gledam na ovim Instagram stranicama “Legende devedesetih” i “Legende podzemlja” i tako te stvari, i vidiš da se neki trendovi u oblačenju vraćaju, što estetski ne izgleda toliko, sad to ne izgleda toliko strašno kako je meni tada izgledalo kad sam tome svedočio uživo, ali svakako malo. Ko god je kopirao žabare, nije loše prošao, da se razumemo. Pa, i ko je krao od žabara, i to bukvalno, doslovno. A eto, dočekivala se ta roba, ta roba se dočekivala opšte. I šanerski, i ovako, kroz neku kompenzaciju. Znam da je bila čuvena priča kao kad je navodno očuh jednog od naših drugova zatekao šverc u toku, kao oni tamo nešto pretovaraju. I onda oni priđu i kažu kao, pa šta treba da ti damo da ćutiš? On kaže, pa pet najboljih štapova za pecanje koje imate. I onda je tako bilo, ono kao razmena, to je funkcionisalo. Oni su verovatno računali neku robu nešto da mu daju, a on je bio očigledno skroman tip, ako se to desilo. To je bila jedna od tih dimenzija, svako je imao neku izmišljenu priču da ga je jurio neko, da je on nešto video, da je on kao nešto tu učestvovao. To je bila jedna od osnovnih stvari. Druga je bila da su počeli aparati za video igre, i onda su oni bili na tim viđenijim mestima u gradu. To je bila jedna od osnovnih stvari u mom odrastanju, ko se tu istakne na nekom od onih aparata, koje danas iz današnje perspektive, kad instaliram Street Hoops ili čuvenog Mustafu, odnosno Cadillacs and Dinosaurs na telefon, pa razmišljam da sam morao da igram na aparatu koji je veći od mene za glavu i po, to mi tehnološki stavlja stvari u perspektivu. A fudbal i plivanje su bili i generacija pre, i moja generacija, i generacija posle, stvari po kojima si najlakše mogao da se meriš, odnosno da u odnosu na svakoga probaš da se izmeriš. I skokovi sa ponte i sa stena, to je kad sam se pre možda šest ili sedam godina popeo na neku stenu, odakle smo skakali kao klinci, pogledao dole i rekao, za ovo je trebao ipak malo drugačiji razum nego ovaj koji sad posedujem. Ne bih se usudio, ni pošto smo to skakali na glavu, naravno. Sad ni na noge ne bih se usudio. Mislim, treba da skočiš između neke dve stene i to. Nažalost, bilo je ljudi koji su to naučili na teži način. I fudbal, fudbal je stvarno bio ogromna stvar. Skoro sam pričao baš pre neku noć sa kumom kako nam je žao što nismo zakačili u nekom svežijem sećanju ono, pravog Deju Savićevića, pa i Piksija. Jer ja se sad ono, ja sad kad razmišljam, nikako u svesti nemam Piksija kao igrača, onog Piksija iz Zvezde, nego Piksija iz Marseja, nešto malo najviše iz Nagoje, ali ono, tada je očigledno postojala ta žica, jer odgovor ono šta ćeš da budeš, pa Piksi, znači da sam se ja vezivao nešto žestoko za to. Sa skromnom tradicijom fudbala u Baru, naravno klupskog uspeha, Mornar je prošle godine, u stvari ove godine kalendarske, ali prošle sezone, osvojio prvi trofej ikad u svojoj istoriji, osvojio Kup Crne Gore, a osnovan je 1923. Znači posle 103 godine je osvojio nekakav… Bilo je igrača koji su istaknuti, Dragoje Leković, recimo, Slobodan Marović je iz Bara, inače pročitao sam, ne znam je li to tačno. Možda je neodgovorno da kao novinar dajem te informacije neprovereno, ali valjda je on jedini sačuvao dres Zvezde iz devedeset prve originalan nošen na onoj utakmici. Sreo sam ga skoro u Baru i pitao ga da li bi gostovao u nekom podkastu koji sam tad planirao, rekao je da bi. Znači bilo je ono, uspeha nekih pojedinačnih iz Bara, ali recimo i iz te moje generacije koja je trenirala i nešto radila sa Barom, niko nije uspeo nešto da uradi, pravili su profesionalne karijere, ali su bili na onom nivou gde sam i ja projektovao sebe, možda malo bolje, možda malo crnogorske lige da je uspelo. Dakle tu nas, detinjstvo nam se uglavnom vrtelo oko škole, šetnje pored mora, barskim korzoom, čekanje leta za kupanje i za skakanje u vodu i fudbal svaki dan.

PIKSI I FUDBALSKA PRIČA

Ivan Minić: Mislim, to sa Piksijem i sa celom tom generacijom, i za mene je to bilo tako, zato što je on bio plav, a ja sam bio plav, bio je nepretenciozan i ja sam bio nepretenciozan tad. I on i ja tad. I bio je potpuni mađioničar sa loptom. Realno, ta Italija 1990. verovatno je bio najbolji fudbaler sveta, u dva ili u tri, i tih nekoliko godina. I onda kada je otišao u Japan, u suštini, pošto je to bilo takvo vreme, mi smo sve informacije vezane za to dobijali tako što svakog drugog meseca u “Tempu” izađe jedna strana i vidiš jednu sliku, i vidiš kako je lep dres. Mom jednom drugaru koji je poznata ličnost, ali nećemo ga autovati, čiji je otac bio vrhunski sportista i poznavao Piksija, u jednom trenutku je poklonio, nabavio mu je dres. I sve si mogao da nađeš. Mogao si da kupiš i dres Milana, i dres Juventusa, i Borusije Dortmund, i sve što je u tom trenutku bilo aktuelno, ali niko nije imao taj dres. I to je stvarno izgledalo neverovatno. Svi smo mi nosili, ko je imao, ja nisam ni imao u tom trenutku ništa od dresova, ali sve su to bile neke kopije. Koje su izgledale bolje ili gore, ali su bile kopije. Ovo je bio pravi dres, gde svaki detalj ti gledaš, pa zagledaš. Da, još devedesetih su imali one printove na dresovima i to je bilo ludilo. To je neverovatno bilo i kao potpuno, potpuno odlepiš. I bude ti, naravno, ljudski žao što se ta neka priča završi ovako kako se završava. Mislim, možda se i ne završava, ali kako trenutno deluje. Pa, bolje da se završi, jer mislim da je teško da se poboljša. Odrasli smo u trenutku kada su ti ljudi zaista bili među najboljima na svetu u onome što su radili. Okej, to je malo drugačiji fudbal nego što je danas. To je malo slabija konkurencija i to ne nužno slabija konkurencija koliko manje para i svega, pa si ti eventualno i mogao nešto iz male sredine, ali oni su stvarno bili mađioničari. Neverovatno. Nije bilo teško zaljubiti se u to.

Srdan Kosović: Kad se postavi pitanje direktno u poređenju sa sadašnjim fudbalom, ne bi ni ti igrači bili takvi igrači danas. Talenat Piksija, talenat Prosinečkog, Mijatovića i ostalih, oni bi bili drugačiji fudbaleri. Ono, male su šanse da oni ne bi bili dobri fudbaleri. Bez obzira ono kao, ne znam, Prosinečki ne bi mogao u današnjem fudbalu jer je pušio toliko i toliko cigara, pa mislim, ne bi mu dali danas da puši. Mislim, prvo generacijski, mnogo manje ljudi iz ovih mlađih generacija puši nego što su prethodne i tako dalje. Znači, ukupne okolnosti bi bile drugačije. Ono što je meni činilo fudbal mnogo magičnijim tada jesu pre svega dve stvari. Znači, prva je ta oskudacija informacija i ono, nedostupnost sveukupne slike o tome kakav je neko zaista fudbaler, gde ti moraš da domaštavaš. Pa, mislim, kao iskustvo između gledanja filma i čitanja romana, gde si ti integralni deo tog romana. Dakle, to kako ti to zamišljaš i kako, naravno ne umanjujući vrednost filma, kao što ne umanjuju vrednost sadašnjeg fudbala. Ali, ti si integralni deo tog iskustva. I svako ima svoju verziju iako čita istu. Kao što svako ima svoju verziju kakav je Piksi zaista bio fudbaler u Nagoji. Ti možeš da imaš ideju o tome potpuno drugačiju od moje. Kao da je svaki put pimplao loptu, barem kad krene sa loptom, pa onda pređe 30 metara tako što je pimpla. Ili Dejo Savićević. Nemaš ideju o tome. Njegova nekonzistentnost je jedan od njegovih problema. Kapelo je na to stalno ukazivao, a ti to nikad nisi video. Vidiš samo magiju, vidiš da je to ukupno sve. Ti si domaštao čitavih nekih devedeset plus odsto njegovog ukupnog fudbalskog pregnuća i napora. Druga stvar koja mislim da je razlika između tadašnjeg i sadašnjeg fudbala, je to što je tadašnji fudbal mnogo više izgledao kao nešto što možeš da rekreiraš na terenu lično. Mislim, to je fudbal pre svega odvajalo od svih drugih sportova. U košarci, ti si bolji košarkaš, ja sam nešto u defanzivi mogao da probam da budem dosadan, ali ni ja ni ti nismo zakucali nikad.

Ivan Minić: Ja i jesam, ali sigurno nisam mogao da uradim ono što sam hteo, ili kroz noge ili 360 i tako dalje.

Srdan Kosović: Evo, ja mislim, ne znam kakve bi to morale biti okolnosti da ja dođem u situaciju da zakucam sa svojih metar i sedamdeset sedam-sedamdeset šest. U rukometu, u vaterpolu, znači vaterpolo ono, izgleda ljudima, pa kad uđeš u more, koje je nebrojeno puta lakše jer je slana voda, pa kad te potopi neki Bokelj, kad samo spusti ruku na tebe, onda skapiraš šta je u stvari vaterpolo, odbojka i tako te stvari. Neke od tih vrhunskih poteza u uslovima u kojima si na pravom terenu i tako dalje, ti prosto ne možeš da rekreiraš kao što možeš u fudbalu. U fudbalu ti možeš da pogodiš nekakav volej, da pogodiš čak i makazice, nespretne i tako dalje, nimalo elegantne, ali niko neće na kraju krajeva ni snimiti to, male su šanse. To u tvojoj glavi može da izgleda zaista kao, potpuno isto kao Ronaldove makazice protiv Juventusa, ili ne znam, Dejin dribling protiv Dinama iz Drezdena, kad nanižeš trojicu u odbrani. Otprilike se skoro svakom, ako je igrao fudbal, desio neki svetski momenat, neki svetski potez. Čak i ako je oduzimanje lopte, ti si mogao da se zamisliš u toj situaciji. Sad, današnji fudbal je toliko automatizovan, logično, ima to svoje objašnjenje, nema igre toliko jedan na jedan, lopta se vraća, automatizmi su ili ponavljanja, i slična stvar je u tome najlakši način da se dođe do rezultata. Mnogo je to različito, mnogo drugačije današnji savremeni fudbal izgleda nego kad odeš da gledaš pet na pet, šest na šest, ljude koji pikaju neki amaterski fudbal. I ja zbog toga jako volim da gledam crnogorsku ligu. Ja volim da gledam drugu crnogorsku ligu i prvu crnogorsku ligu, jer taj fudbal dosta liči na onaj stari fudbal. Ali tu i dalje ima pokušaja da se to svede na neki individualni talenat. Je li to baš dobra stvar za perspektivu crnogorskog fudbala? Verovatno nije, vidimo po tome što je crnogorska liga pedeset treća ili pedeset peta evropska liga u evropskim takmičenjima, i jedna od tri koje nisu imale predstavnika u grupnoj fazi nijednog evropskog takmičenja. Što je, inače, tema sledeće “Vertikale”.

HVATANJE ŽIVOTNOG PRAVCA

Ivan Minić: Kaži mi, taj neki period kada već stasavaš kao momak i kada već treba negde da se odlučuješ u životu šta ćeš i kako ćeš, kod tebe je taj period bio posebno turbulentan. Ali, kako je to izgledalo i kako si ti razmišljao o tome, dobro šta sa sobom dalje, pošto treba doneti neke bitne odluke, treba se opredeliti za neki pravac? Možeš ti njega da menjaš, okej, ali u principu već ti je polako jasno da od tog fudbala neće biti ništa.

Srdan Kosović: Fudbal je davno otpao, fudbal je otpao pošto, da, ovo što si pominjao, turbulentan period. Nekoliko je tu u stvari faktora. Ja sam sa, sad, koliko sam imao, trinaest, nepunih četrnaest godina se razboleo i zbog toga sam živeo u Beogradu godinu dana, ja sam imao rak kože. I onda, ne samo što sam proveo godinu dana ovde lečeći se, i onako taj oblik je sada mnogo lakše rešavati, to je bilo pre jedno dvadeset četiri godine, pa je tad bilo teže, jednostavno. A i došlo je u jednom vrlo nezgodnom periodu, jer je to bilo u osmom razredu. Ja nisam mogao ni da upišem prvi srednje, jer nisam bio, nisam završio još osnovnu školu bio. I onda sam vanredno nešto polagao, ali tek nakon što je prošlo godinu dana, jer imao sam bitnije stvari kojima sam se bavio. I onda sam propustio svoju generaciju. Dakle, ja sam, a kažem ti, bio patološki stidljiv. Znači, za mene je to bio priličan stres da ja sad treba s nekim potpuno nepoznatim ljudima da se upoznajem kad počinje srednja škola, i to mi je bilo onako vrlo nezgodno. I taman onda kad sam se nešto malo aklimatizovao i snašao, onda sam imao recidiv sa sedamnaest godina, pa sam opet proveo u Beogradu neko vreme, pola godine. Znači, tad sam imao sedamnaest godina. I okej, to beogradsko iskustvo ja, koliko god to možda čudno zvučalo, ja ni to ne bih menjao u svom životu. Znači, čak ni to sveukupno jedno godinu i po, dve, iskustvo borbe sa kancerom, jer mislim da je to drastično uticalo na način na koji ću ja posmatrati stvari u životu. Pomoglo mi je sa tom stidljivošću, malo sam uspeo da se opustim i da složim stvari na drugačiji način. A ključna stvar, kad je u pitanju pravac nekakav, kasnije fakultetski, pa i profesionalni verovatno, desila se u četvrtom srednje kad je došao jedan profesor kojeg smo svi prezirali kad se pojavio, jer je bio jako strog, ili je pokušavao, iz sadašnje perspektive kad smo prijatelji sad ne mogu ni da zamislim to, ali je pokušavao barem da ostavi utisak jako strogog verovatno. Prvo, ja mislim da je to bilo prvo iskustvo kao profesora, on je predavao građansko vaspitanje i zove se Neđeljko Đurović, i on je pokrenuo debatni klub srednje ekonomske škole u kojoj sam ja učio, i nije bilo nekog interesovanja naročitog, a kupio nas je, kupio je naklonost prvi put moju i neke moje ekipe time što je kao grobar, veliki navijač Partizana, znao sastav Zvezde iz devedeset prve, što je bilo jedna od glavnih referenci za poznavanje fudbala. Od Stojanovića do Binića moraš da znaš, rezerve ćemo ti oprostiti, ali ovo do Binića mora da se zna. I pošto je bilo malo interesovanja, on nekako nagovori mene i jednog druga iz razreda da krenemo na tu debatu. I meni se to toliko dopadne, ja se u tome toliko pronađem, da je to na kraju uticalo da ja počnem da se interesujem za Fakultet političkih nauka, političku teoriju, jer su uglavnom bile neke političke teme kojima smo se mi bavili, i to je meni zaista nepovratno promenilo, promenilo život. To je zaista bio ključni momenat. Omogućilo mi je i dalje da se dodatno oslobodim i stidljivosti, jer sad moraš, je li, da nastupaš pred nekim ljudima, da nešto pričaš, da se nešto malo raspravljaš. Mislim, ja nisam neka svađalica, zaista nisam, ali nisam ni… Znam da je potpuno drugačija percepcija, recimo, zato što ja volim da se raspravljam, volim da pričam, da debatujem, ali zaista ne uzimam te rasprave kao dramatične nekakve ishode, što vidim da kod ljudi najčešće nije slučaj, i da onda ja naročito preko Tvitera kad krenem sa nekim nešto da pričam, da oni to doživljavaju mnogo dramatičnije nego što ja doživljavam. Dakle, meni je to potpuno normalno da mi imamo sad nekakvo nesaglasje i da nešto različito posmatramo neke stvari, pa da onda nešto pričamo tamo. A da nije nužno da se ubeđujemo. Pa vidim da se to čak prelilo i u ovaj format “Vertikale”, gde je jedan od komentara često kao, pa nema nekog konkretnog zaključka na kraju, pa kao nema presude nekakve na kraju. Pa nema, mislim, nema. Nisam ja sad tu neko ko će da drži nekakvu tapiju, mislim, meni je bitno da odvojim bitno od nebitnog, tačno od netačnog, pa onda ti zaključuj na osnovu toga. Mislim da je debata jako puno pomogla u tome, a kuriozitet je možda da sam se ja mnogo lakše i bolje snalazio na engleskom jeziku u debatovanju nego na crnogorskom, srpskom, srpskohrvatskom, kako hoćeš, bosanskom, hrvatskom. Kod nas je CBHS ili BCHS, ne znam ni tačno kako se to zove. To je već posle mog vremena došlo. Bilo mi je lakše nekako na engleskom da se izrazim, nekako mi je to uvek bilo komotnije. I onako kad pođemo na neka internacionalna takmičenja kao reprezentacija Crne Gore, ja tamo budem ili najbolji ili među najboljima. A ovamo u lokalnom, to je išlo malo teže. Nisam očigledno bio loš, jer ne bih bio član reprezentacije. Ali nisam bio među boljima. Ovi neki Budvani, taj paštrovski i ovamo podgorički segment je bolje funkcionisao na lokalu.

Ivan Minić: A kaži mi, to opredeljivanje i usmeravanje ka političkim naukama, jesi li ti imao ideju šta ćeš da radiš sa sobom?

Srdan Kosović: Nikako, ja sam inače dosta lenj i ja mogu da ne radim. Znaš kako ja mogu da ne radim? Mogu da ne radim ništa. Potpuno sam ja komforan u tome da ništa ne radim i ja… Verovatno sam i tada… Što se kaže, umeš da ne radiš. Uf, znaš kako se lako snađem. A čak se najbolje snalazim… nekom simuliranju rada. Znači onda kao ja pođem nešto kao da radim, u stvari ništa ne radim nego tako čak ne moram ni da ispijam kafe nego tu je ovaj terapeut mi je skoro pomogao da malo ono te, jer posle godinu i po dana zaista nikakvog rada, ovaj što zbog okolnosti što zbog ono ovaj, izbora zaista sam izgubio ono što sam u vestima naučio taj nekakav dnevni pritisak gde ti moraš nešto da radiš ono. Pa me ono naučio nekim tehnikama kao hajde uzmi 15 minuta kao nešto fokusiraj se pa onda pokušavaj da povećavaš. Ovaj i uspelo je zaista je zaista je ovaj uspelo, ali zaista nikakvu ideju nisam imao šta ću da radim. Nikakvu ideju dakle to je kao mislim šta ćeš da budeš. Najbliže što sam imao ideji je da se bavim nekom vrstom akademskog rada, nekim akademskim radom. To je najbliže nečemu što sam imao, ali mislim da bih se zeznuo, mislim da bih se zeznuo da sam otišao u tom pravcu jer ja nisam neko ko dobro podnosi tu vrstu dugog čekanja na validaciju nečega što si radio, znači ja sad treba da čekam godinu i po dana za nešto što sam uložio ne znam koliko rada da to, koliko ljudi pročita, pregleda pa mi vrati, pa mislim, taj nekakav proces ja mislim da u tome ne bi, da bi izgubio motivaciju, da ne bi ovaj to dobro bilo. Ova neka neposredna validacija koju sam ja našao u novinarstvu, taj feedback gde ću ja onda da izgrađujem da da se bru, da brusim to što radim na tom nivou, to je ono što mi je, što mi je pomoglo da se snađem.

POLITIČKE NAUKE, VIDEODROM I NEVLADIN SEKTOR

Ivan Minić: Političke nauke su super zanimljiv fakultet iz prostog razloga što za ljude koje interesuje svašta to je način da nastave onu priču sa gimnazijom gde mogu da nauče svašta, gde mogu da budu u toku sa, sa raznim stvarima, da razumeju svet, da razumeju odnose, da razumeju svašta nešto ono, ovako su te ložile društvene nauke a ne želiš baš nešto potpuno apstraktno tipa filozofiju ili nešto tog tipa ono andragogiju, mislim nije apstraktno ali jeste apstraktno. Ovaj ovde dobiješ svašta to nešto i ti si opremljen za razne stvari, ali ako ne znaš šta ćeš sa tim ti u principu nemaš nikakvo usmerenje. Imaš za one koji su se opredelili za novinarstvo to kao neko usmerenje, imaš sad tu priču da ono dosta ima PR-a, komunikacija kao isto neke opcije koja tu postoji. Ima to kao diplomatija i taj deo priče, al’ kod nas to nikad nije bilo nešto što mislim, naravno, u svakoj od institucija postoje stručni ljudi koji su školovani za to, koji drže te institucije 30 godina, inače bi se raspale, ali u suštini ništa od toga nije nešto za šta ti možeš sad da kažeš da imaš svetlu budućnost. Ti imaš nešto, ali to je to. Možeš da budeš najzanimljiviji čovek na rođendanu, možeš da budeš najpametniji na slavi, ali jel ti znači to nešto u životu, pa…

Srdan Kosović: Pa ima nekad baš znači, a može da se živi od toga.

Ivan Minić: Ima ljudi koji mogu da žive.

Srdan Kosović: Ali na te izuzetke bi se teško bilo ono osloniti.

Ivan Minić: Ima onih stručnjaci opšte prakse takozvani, to mi je omiljena, omiljena formulacija od svih iz medija… I to jedan kolega je to voleo da kaže, a jedan drugi kolega to ću isto referencirati kad već pravim digresiju on kaže, ja toliko volim da gledam ljude kad rade. Ja mogu satima da gledam ljude kako rade ako znaju šta rade. Ja sedim pod klimom i kroz prozor gledam ljude kako rade, menjaju šine tramvajske, to je sve precizno to, ja tačno znam šta bih im rekao da urade drugačije, ja sedim pod klimom pijem kafu gledam ljude kako rade. E a ovo konkretno postoji ta formulacija koja ne znači ništa a znači sve, to je najbolja formulacija. Šta je on? Poznavalac prilika. Ooo. Da. Znaš i to nije ono on je ekspert za to nego to pretenciozno ti sad to moraš tu nešto, ne ne, on je poznavalac prilika. A šta ste vi, ja sam poznavalac prilika. Na koje teme? Na sve teme. Ja mogu da pokrijem sve, šta vam treba, samo recite šta vam treba ja ću vam to rešiti. Ono što jeste lepo, ne znam kako je, baš hoću i to da te pitam kako je bilo to u Crnoj Gori, ali ovde znam mnogo ljudi koji su došli bez ikakve ideje šta će, ali su onda zahvaljujući profesorima i predmetima koje su sreli na fakultetu se isprofilisali prepali. Ljudi su iz nekog razloga iako ne svi naravno i nikada to nije tako, bili dosta motivisani da pomognu i usmere te ljude koji su došli sa nekim motivom. Znaš ono neko, ako ti vidiš da on voli da čita i da ti priča da voli da čita, daćeš mu preporuke koje će mu promeniti život. Jer možeš da mu ne daš ništa, a možeš da mu daš nešto što je bezveze, a možeš da mu daš preporuke koje će mu promeniti život zato što imaš 30 godina iskustva više, i dosta ljudi se na taj način isprofilisalo. Dosta ljudi je na taj način našlo nešto, a mnogi su završili i i dalje nisu imali ideju šta i kako. Kako je to kod tebe bilo?

Srdan Kosović: Kod mene nije bio profesor u pitanju nego kolega sa fakulteta koji je bio tri ili četiri godine ispred, ja mislim da je on bio na poslednjoj ili pretposlednjoj godini, šta je bilo tri plus jedan, pa je onda išao na master u u Budimpeštu. I ja sad nemam pojma kako smo se mi upoznali uopšte, ali ovaj to je bila neka ta starija ekipa sa fakulteta koja je prepoznala tu neku našu mlađu ekipu onu brucošku i uzela ih pod svoje otprilike. Ovaj mislim nisu oni bili nikakvi ono sad nešto ne znam mangupi ili neka ta priča koja bi ono niti su bili iz većih gradova recimo ne znam da je to bila sad neka kao podgorička ekipa pa kao mi iz Bara ono došli sa nekim svojim ovaj kompleksom inferiornosti i to. Pa mislim znaš kako je meni bilo u Beogradu kad sam ja ono sa 14 17 godina još sam ono prve tri sedmice bio na na VMA proveo 2002. u momentu kad ono je pitanje opstanka državne zajednice transformacije u Srbiju i Crnu Goru i tako dalje, gde te ono svi ljudi iz svih ono maltene svi su iz većih gradova i pitaju te stalno kao ono e Crnogorac šta je, kad ćete vi da se odvajate. Ja ono kao ti sad sa 14 godina ne znam šta ti je ono u tom trenutku nemam ni dijagnozu boraviš u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji i treba nekome da odgovaraš zašto ono zašto ćeš da se odvajaš. Ovaj, tako da ono to mi je možda bilo ono čeličenje kao već sam ono preživeo te izazove većih gradova sa 17 još tek ono tad sam još to je neko veće društvo tu pa ovaj ali je postojao nekakav taj kao strah da kao neko iz, mangup će neki probati da ti da ti podvali. Evo sad kratka digresija mislim da će biti zanimljiva, upoznam ja tad jednog strašnog tipa ovaj koji nažalost nije tu, svoju borbu sa kancerom preživeo, koji se zvao Bane Tejić, koji je živeo u novobeogradskim blokovima. I meni on bude fascinantan potpuno mislim pazi upoznaješ likove iz Beograda to je jer u Crnoj Gori je postojala zaista taj neobičan odnos prema prema ljudima koji dolaze iz Srbije gde se delilo na ljude koji dolaze iz Beograda i sve ostale. Kao Novi Sad je nešto mogao da prođe ali svi ostali su bili kao da dolaze iz mesta koje se izmišljeno. Znaš kao kakva Loznica ma kakva Jagodina ma to niko to nije video nikad to ne postoji. Kao postojao je jedino Paraćin jer je drugova majka bila iz Paraćina pa kao ono kao to ne možeš da osporiš. Mada možda je i ona deo, možda je i ona deo šire zavere. I ja odem ovaj zove on mene negde kao hajde dođi do do blokova da ti pokažem da vidiš kako to izgleda, da te upoznam sa društvom i to. Otac ono skeptičan ali pusti me da da odem i upoznam ja tu njegova dva druga. Jedan se zove Uroš drugi se zove Marko. I taj drugi se zove Marko, preziva se Pantelić. I ja kažem pa zoveš se isto kao onaj fudbaler Zvezde, Marko Pantelić sad to je 2005. Marko Pantelić je sad baš aktuelan mislim ultra aktuelan. Kaže pa to mi je rođeni brat. Čekaj dečko, čekaj brate kako rođeni brat a ti se zoveš isto Marko. Pa kaže ja se zovem Marko Mak Pantelić. Reko evo ga dešava mi se ovo dešava mi se ovo. To je to mislim ti ljudi ne postoje. Ja se u stvari ja sad paničim. Dešava mi se ovo što sam ja znao da će da mi se desi. Znači dovatili su me Beograđani sad će da ovde znači ko zna hoću li se ja živ vratiti ono a kako, ako mi nije život baš izvestan a evo sad ti ono u beogradskim blokovima da završiš. Vadi on ličnu kartu, kao pokazuje mi kao evo piše Marko Mak. Reko pogledaj ti kako su se oni spremili brate. Znači pazi ti kako su se oni spremili da mene ono zajebavaju da smem to da kažem u podkastu. I pa prođe to, znaš bude ta noć super vode oni mene negde tamo, sve odlično ovaj i sad ja razmišljam pre možda dve godine, razmišljam o tome reko brate je li se desilo ono brate, mislim je li ono stvarno bilo znaš, kad se desilo ono i kucam ja Marko Mak Pantelić. Izlazi glumac reko znaš šta, možda pa nemam pojma. I uđem ja na Fejsbuk, pošaljem poruku liku koji ima napišem pišem Marko Mak Pantelić, kažem ja sam taj i taj iz Crne Gore, novinar, vidi ovo će možda da bude jako bizarna poruka. Možda ti nemaš pojma ništa o ovome. Ja kažem preko tog i tog tipa, tad i tad, došao je tamo tamo tamo, ne znam ništa o njemu, ne znam jer ja u tom trenutku ne znam uopšte ni da je Bane umro u međuvremenu, i on me zove brate. I kaže brate šta si ti meni uradio jutros, ja gledam poruku sećam te se, ne znam jesi li živ, ne znam ništa, ovaj i onda smo se ne znam tipa posle deset dana ja idem u Beograd nekim drugim povodom i Marko Mak Pantelić i ja idemo da da se upoznamo posle 20 godina. Ovaj tako da veliki pozdrav za za Makija s kojim se sad družim ono baš čuli smo se ja mislim juče prekjuče neki dan. Elem, digresija jaka ali ovaj, ali mislim korisna. Nije bilo tog ono momenta kao to su neki likovi iz većeg grada, oni su, taj ekipa je bila iz Berana, ali su oni toliko bili namazani i zanimljivi toliko su se bavili zanimljivim stvarima ono toliko su lepo uvezivali tu taj teorijski, teorijske stvari koje smo mi ovaj učili na fakultetu sa praktičnim, imali su, imali su nešto što se zvalo Videodrom. Nedeljno gledanje filmova sa političkom nekom pozadinom gde bi došlo možda sedam, osam, deset ljudi, ne više od toga, ali ono, to je nama bilo dovoljno. Gledamo filmove i pričamo o tome šta je ideološka politička pozadina tih filmova. I tu je bilo svega ne znam, od Vendersa, od nemam pojma, nekih ono Ketrin Bigelou, Kjubrika ma baš ono dosta svega do nekih malih i opskurnijih nekih filmova, čak u stvari najuspešnija projekcija je bio Oldboj korejski naravno ovaj gde je došlo neka ekipa…

Ivan Minić: To je prvi oskar ja mislim, je l’ tako beše?

Srdan Kosović: Pa ne znam, ne ne, to mora da si pobrkao Parazit… prvi oskar za strani film kao glavna… Pa zvuči mi zvuči mi tako, i dođe dođe sa prve ili druge godine ekipa koja mi smo tad već bili ja sam tad vodio Videodrom, dođe ekipa kojoj je da li je ispali ih je neko za ispit ili predavanje i znači nisu znali šta da očekuju. Mislim Oldboj sa svojim onaj vrlo eksplicitnim scenama, ljudi su bukvalno povraćali ono i neki su išli i žalili se posle ono šta se prikazuje, jer naj najbolji deo tih stvari je što nas niko nije dirao. Mi smo tu zaista mogli kao nekakvo manje društvo da se izrazimo jer ono nikoga nije zanimalo to što se mi time bavimo, ono niko se nije interesovao od fakulteta, ono iz uprave, iz studentske službe iz, poverenici ne znam pojma ko. I onda nam je ovo moglo čak da napravi problem, znaš ono najuspešnije bilo 100 ljudi tipa je l’ tako nešto u amfiteatru, to je moglo da nam napravi problem jer odjednom ono baš se pogodilo Oldboj, mogli su da dođu na ono na The Man from Earth ili nešto potpuno potpuno benigno. Uglavnom ta ekipa, ovaj pre svega Bojan Baća, koji je verovatno najuspešniji mladi, ne e sad više nije toliko mladi. Naučnik iz iz Crne Gore, on je na mene dominantno uticao da ono ja počinjem malo da, da, da hvatam neke praktične, ne samo koristi, već da se da da se krećemo u tom on nalazimo svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije. Ovaj i zaista to je ono više manje bilo manje bilo od strane nekog profesora nismo mi imali neki prisniji odnos sa sa, sa tom zajednicom. Ovaj bilo je puno i zaista i gostujućih profesora, malo je FPN je bio vrlo mlad fakultet i onda je bilo mladih onih su uglavnom bili saradnici u nastavi, sad je većina njih profesora, ali nažalost je taj fakultet dosta ostao zatvoren i dosta je bio ovaj i dalje je nekako podeljen pa je onda u odnosu na, na, političku podobnost i nepodobnost, merio to koga će da da da da prima unutar unutar unutar svoje zajednice i osoblja. Ovaj, do te mere da je čak dugo, privatni fakultet Univerzitet Donja Gorica, imao mnogo širi pristup angažovanju akademskog osoblja nego što je to bila situacija sa Univerzitetom Crne Gore koji se baš držao za ovaj za samo politički podobne, isključivo, naravno bilo izuzetaka ali ovaj bio je mnogo strožije kontrolisan. Naročito kad je u pitanju niže osoblje nego što je to ovaj pitanje bio privatni univerzitet gde recimo jedan od suvlasnika je Milo Đukanović, dakle, o ovome da se… zaista jedna tema koja bi zahtevala širu širu elaboraciju.

Ivan Minić: Barem jednu vertikalu.

Srdan Kosović: Barem jednu, pa jeste, da definitivno. Druga stvar koja je bila tu jako korisna, što su ti ljudi stariji od nas, oni su se već počeli uvezivati sa nevladinim sektorom koji je bio i ostao vrlo jak u Crnoj Gori. Jer nevladin sektor su maltene započeli, otvorili ljudi koji su imali prilično zanimljive i akademske reference i dosta su bili stručni u stvarima kojima su se bavili i oni su nadomeštali dosta toga što je crnogorskom društvu falilo kad je u pitanju građansko obrazovanje i demokratizacija, razumevanje procesa izbora i tako dalje i tako dalje. I onda su se oni dosta vukli ljudi, ljude, prema, prema sebi. I dosta tih ljudi koji su sad uspešni naučnici ili su uspešni u nekim drugim oblastima su imali neki svoj život u nevladinom nevladinom sektoru. I onda sam i ja tako postao počeo da sarađujem sa nekim nevladinim organizacijama i upravo ta veza me na kraju povela u u novinarstvo.

FAKULTET, OCENE I VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Ivan Minić: Jel bio težak fakultet?

Srdan Kosović: Užasno lak. Jezivo lak. Ja sam u jednom trenutku odlučio da da učim samo ono što me zanima. Jer je bila jedna potpuno neshvatljiva situacija, na ivici neverovatnog, i ne bih krivio nikoga ko u ovo neće poverovati. Imali smo predmet koji je bio prilično izmišljen, dakle koji se zvao čini mi se da se zvao Evropske institucije. Dakle ne institucije EU jer ne bi, mislim da, ma to je predmet koji čita staje u jedan čas, realno, ili dva. I sam način ispitivanja je tu bio onako banalan, zaokruživanje, dopunjavanje i tako dalje. I bila je situacija gde ovaj kolega ili koleginica da ne da ne sužavam krug izlazi posle jednog kolokvijuma, ja sam završio kolokvijum, čekam ostale kolege da da idemo na kafu ili tako nešto, i postavlja pitanje, je li sve urađeno kako treba, dakle preispituje sebe. Jedino pitanje na koje nije siguran ili sigurna da je dao odgovor ili dala je, koliko je poslanika u Evropskom parlamentu, nakon Lisabonskog sporazuma. Ja sam sad to kažem pa, mislim kažem, kao da je bitno, kao ne najbitnija stvar u, prelistava tu neku skriptu i kaže, dok prelistava kaže, nisam siguran je li minus 750 ili minus 751. I ja sad gledam nju ili njega, otprilike tako kao što ti mene gledaš. Ne kapiram, ne ne znam je sam li povezao, i ona ili on ovaj u toj skripti dolazi do tog mesta, naravno tamo je crtica, 750 dakle neko je tom trenutku ja mislim na trećoj godini fakulteta, dolazi a ima prosek koji je, nije, zanemarljiv nikakav i ja sam u tom trenutku razumeo da ili pomislio da razumem da zaista, ocene ne mogu da budu nikakvo očigledno merilo ovaj, znanja na tom fakultetu, i da ja onda zaista ne želim da maltretiram sebe, da bi dobio dobru ocenu, da učim stvari koje me ne zanimaju koje ne, ne, ne planiram da se bavim koje se ponavljaju koje su postavljene tako da ne, ne, ne pomažu mom obrazovanju i onda ovaj sam od tog momenta imao mnogo relaksiraniji odnos, prema obavezama koji onako nisu bile preterano, preterano velike, jer nije bio stvarno nije stvarno bio težak fakultet. Mada ja teško mogu da zamislim situaciju u kojoj bi to bio težak fakultet. Prosto zato što nije, nije tog tipa mislim, da bi on morao da ima neku drugu vrstu stimulacije i znanja i ocenjivanja, zato što sam po sebi prosto, mislim ono učiš političke teorije iz 15. 16. 17. veka pa se merimo prema tome ko ih je više zapamtio karakteristika kalvinizma ili ovaj, tiranicida i…

Ivan Minić: Znaš kako, mislim u većini slučajeva, postoje naravno posebno na tehničkim fakultetima, postoje predmeti koji su objektivno jako teški. Za tu vrstu fakulteta bi mnogo lakše da razumem.

Srdan Kosović: Mnogo mi je lakše da razumem.

Ivan Minić: U jednom trenutku matematika postane užasno komplikovana, i ne moraju svi da je znaju. I većinu stvari ne mora niko da zna, jer kao, to je to. Međutim, na društvenim fakultetima, ili generalno na društvenim predmetima, mnogo više postoji sujete. I mnogo više postoji situacija gde je problem to što, ako nisi učio iz profesorove knjige i nemaš njegovu formulaciju, definiciju. Nema veze što je to što si ti rekao, što je to tačno, ti nećeš proći, ili ćeš proći sa nekim jako niskim ocenama, i, mnogi od tih ljudi nažalost, sebi mnogo daju na značaju, time što će prosto ono, pa mučiti te mlade ljude koji su došli tu, i pokazati im kako je život težak. Ne mora da im pokazuje niko, ako nisu skapirali, skapiraće relativno brzo većina njih. Ali oni često uzimaju na sebe takvu ulogu, i onda to nije, ne mora da nije teško zato što je koncipirano da bude teško, nego što su ljudi teški. I to često ume da bude, ume da bude stavka.

Srdan Kosović: Pa upravo skoro je bio evo recimo ja mislim da je to jedan od znakova da, da, da se ipak nešto pozitivno dešava na tom univerzitetu bio jedan uh događaj, ne znam kako bih ga tačno kvalifikovao i kategorizovao ali na kom je pričalo nekoliko ljudi između ostalog iz akademske zajednice ili ljudi koji su povezani sa akademskom zajednicom. Koji su upravo koji su svi dominantno kritikovali način na koji se organizuje nastava, na koji se ispituje, na koji se kako generalno funkcioniše uh, funkcionišu obrazovne ustanove u Crnoj Gori, i to se dešavalo pod pod okriljem Univerziteta Crne Gore. Što mislim da je jako jako dobra, dobra stvar. A jedna od ključnih teza je bilo da upravo profesori na, na, u tim poljima, naročito u društvenim uh, naukama i humanistici, maltene traže od studenata da repliciraju njihove, njihove teze, njihove kako si ti rekao formulacije, i da sve što izlazi van tog okvira, uh, nije dovoljno dobro za najbolju ocenu, ili za prolaznu ocenu i tako dalje. Ja mislim da je veliki problem što se o tome uopšte raspravlja, mi smo sad pred nekim drugim ozbiljnijim problemom kad je u pitanju šire, šire obrazovanje. Čuo sam jednu lepu tezu i mislim dosta suvislu da, da će obrazovanje, ako se bude išlo prema kvalitetnom, kvalitetnom modelu, više ličiti na antički nekakav model obrazovanja nego na ovaj koji sad, sad postoji. A potencijalni hot tejk ja mislim da, da, u vreme veštačke inteligencije, ocene koje mogu da se daju su, ubuduće isključivo da budu prolazne i neprolazne ocene. Mislim da će, da će obesmisliti u potpunosti bilo kakvo nivo ocenjivanja. Zato što mislim, ideja da ćeš ti zabranom korišćenja veštačke inteligencije nekome mislim, to je prvi instinkt, prva reakcija, verovatno nagonska svih iz akademske zajednice znam da sam se s tim odmah automatski imao problem u nekim raspravama jer ja kao neko sa 15godišnjim profesionalnim iskustvom iz novinarstva a onda radim sa akademskom zajednicom, dosta i držim neka neka predavanja i obuke koje se mešaju sa onim za šta se akademska zajednica ovaj, čime se akademska zajednica bavi. Uh dakle, ako odbacimo to da će se zabraniti korišćenje ChatGPT-ja, Kloda ili čega god drugog, onda jedini način da vi zaista se uverite da neko zna i razume je osim drila, usmenog dakle klasičnog, gde ćete utvrditi u razumevanje neke materije, čak ne verujem ni da će to biti dovoljno dobro u svim ovaj, u svim oblastima, već bukvalno, ako ne znaš jednu stvar ili ne razumeš pre svega jednu stvar, onda si pao. Jer, to je jedini način da ti pokažeš da je to tvoje, da do čega si došao nije, ustvari, da je ustvari tvoj proizvod a nije proizvod nečega što si ovaj, došao preko, došao do toga preko veštačke inteligencije. Jer, ako si razumeo devet stvari ili demonstrirao ono što, kao što veštačka inteligencija, liči na inteligenciju, meni je to jako onaj, jako mi prija ta taj, ta vrsta poređenja je li ta vrsta definicije, dakle ona ima oblik inteligencije, ali suštinski nije inteligencija, već je više tehnološki hek. Ako devet stvari od deset pokažeš da razumeš a desetu stvar koja ishodi iz tih devet stvari ne razumeš, znači da ti ne razumeš ni ovih devet. Tako da prosto ono, mislim da, da u tom pravcu ovaj će se stvari kretati i ne vidim to kao dramatično stvarno ne vidim to kao neku stvar zbog koje treba neko da se da se boji mislim ja evo iskreno u Vertikali nikad ne bih mogao da radim da nije pre tri godine ili četiri godine, ne bih mogao da proizvodim sam Vertikalu, zato što nam veštačka inteligencija toliko vremena uštedi, toliko pomogne, toliko, samo mislim, naučiš da koristiš.

Ivan Minić: Naučiš da koristiš, znaš za šta je dobra, za šta nije dobra, šta da očekuješ, šta treba da proveriš. Šta treba da proveriš jednom, šta treba da proveriš tri puta, pet puta, šta treba na kraju krajeva ručno da, da proveriš.

Srdan Kosović: Nema, nema bežanja od odgovornosti. Dakle to je ovaj proizvod je na kraju finalni, nikoga ne zanima jesi li ti došao do toga uz pomoću veštačke inteligencije ili ovaj ako si ti uspeo da obradiš temu i da je razumeš, sutra ako me pitaš za to, ako ja ne znam da ti odgovorim, neki problem postoji.

PRVI POSAO I POČETAK U VIJESTIMA

Ivan Minić: Kaži ti meni kako si ti došao do prvog posla i šta ti je bio prvi posao?

Srdan Kosović: Prvi posao kao posao, je bio u Ministarstvu odbrane Crne Gore. Ovaj, ali da li se to može zvati poslom hajde zvaćemo ga, to je bio e evo sam pomenuo NVO, dakle ja sam tad nešto sarađivao sa Centrom za demokratsku tranziciju, ovaj iz Crne Gore. I oni su imali neki program nešto što je ličilo na neki internšip, nešto tog tipa i radili su ga, koliko se sećam, sa više ministarstava. I ja sam, mene je zapalo čini mi se ne čini mi se nego, ovaj, mene je zapalo Ministarstvo odbrane, sektor za strateško planiranje odbrane što je zvučalo prilično onako seksi. Ovaj, međutim prvo razočaranje je bilo što taj sektor nije bio u zgradi glavnog Ministarstva odbrane, koji ima ono topove ispred i zastave i tako dalje, već je bila jedna kancelarijica na tuškom putu u Podgorici, znači ono bukvalno dođeš ispred zgrade i uđeš u kancelariju i to je sektor za strateško planiranje odbrane. Toliko je bio važan. Ovaj i za taj posao me više vežu anegdote nego, neki stvarni ono angažman. Ovaj to je bila 2010. leto, uh zatvori se studentski dom znači to je logistički izazov bio jer sam ja živeo u studentskom domu tokom studiranja, pa sam morao kod tetke, a dobro to je onaj jedno od stvari koje ovaj, u Crnoj Gori ide lagano jer ono svi imamo po tri, četiri tetke i dva, tri ujaka i strica ono u Podgorici, jer je tu 200 hiljada od 600 hiljada ljudi u Crnoj Gori. I onda sam ja kod tetke, ovaj tih tri meseca letnjih proveo, autobusom išao po ono, po žaropeku podgoričkom 45 stepeni, onda svaki dan, sad kad treba da vozim za Podgoricu ne ne mili mi se kad, kad, kad pomislim u šta ću, za šta ću da stignem, nije da je u Beogradu nešto puno bolje, ali, ovaj ovde ono lakše lakše podnosim dan i po. Elem, uh, tamo nisam naučio puno. Osim to da ne želim da radim u državnoj upravi nikad. Znači to sam naučio i to nije mala, čini mi se da to nije mala, mala stvar. Mislim stvarno su ti neki ljudi sa kojima sam radio bili, bili divni, ali, recimo, kao pokazatelj koliko te stvari mogu da, da promene nečija očekivanja, u mom slučaju čini mi se pozitivno, dakle da ja imam ovu neku veliku ideju o tome da su svi koji rade u ministarstvima neki, ja sam tad imao 22, ovaj neki veliki stručnjaci eksperti i da čak i strani eksperti koji dođu ovaj, znaju manje ili više. I bila je ta jedna situacija da ja dolazim mrtav gladan na posao znači ono, ostao bez para imam dva eura za voz da se vratim do, do Bara u petak je. I ulazim u tu, u tu, u prostoriju gde je ovaj, kao bila neka menza, nešto tipa mislim, to je bukvalno četiri sobe, od kojih je jedna bila menza. A jedna je takozvana sef soba gde su bili kao poverljivi podaci, koja je uglavnom bila otvorena. Uh i ulazim i taj sto veliki na kojem, koji je služio za ručavanje pun hrane. I ja doslovno mislim da je fatamorgana u pitanju jer sam ja toliko gladan, a nema, nema razloga da bude pun hrane, mislim ni, to se nikad ne dešava. Međutim poklopilo se da neki strani ekspert koji je nama tu pomagao u strateškom planiranju odbrane, a inače strateško planiranje odbrane uglavnom uh, barem to što sam ja radio, ono iskusio, ponašanje vojske u slučaju civilnih nekih katastrofa, nepogoda i tako dalje. I onda je tvoj jedan od zadataka bio da zoveš sve proizvođače džema iz Crne Gore da dođu na neki sastanak gde će da se dogovori neki protokol za, u slučaju neke katastrofe, koliko oni džema treba da ostave sa strane da bi se to koristilo za uh, ovaj, za bukvalno kao rezervu. I ja sad gledam onu hranu na, znači ono, stomak krči, bale idu, mislim ne znam šta se dešava, jer svi sastanci su bili u glavnoj zgradi, nama niko ništa tamo nije donosio. I ne mogu da verujem šta se dešava, ulazim u kuhinju i taj lik koji je onaj koji je nama bio kao nekakav konsultant, ekspert. I koji je po svojoj priči bio uh veteran ratni, nešto je bio u nekim angažovan u ratnim područjima više puta stranac, da ga ne bliže ne opisujem nije, nije ovaj, možda mislim sumnjam da će gledati, pa je čuo, ali, ovaj, nema veze. Pokušava da otvori teglu krastavaca. I on ono krene, ne, teže se oko toga, i ja kažem hoćeš da ti ovaj, da pomognem. Kao, on kao može i ja uzmem nož ono, pustim je l’, je l’ on kaže kao e kako, kako si to uradio? Ja mu sad objašnjavam kako, kako to funkcioniše mehanizam i razmišljam zamisli da su ovoga zarobili sa teglom krastavca. Brate, onaj bi umro od gladi, a on nama je došao da nas uči strateškom planiranju odbrane. Tako da to je moj prvi onaj prvi prvi angažman bio i jedini do vesti znači ja stvarno nisam naradio puno ovaj u životu ono nisam ni letnje one poslove imao nikad dakle, prosto, sve me spremalo ovaj za neku diplomatsku verovatno funkciju ono nešto da ja kao u Mozambiku Mozambiku ili ovaj, ili u nekom, na nekom. Dobro Tajvan ne može zato što nismo prepoznali, eto ovaj to bi mi bio idealan posao da ako biram neki, neki Tajvan bi bio super, ono ako se to pitanje jedinstvene Kine ikad reši, ovaj eto kandidujem se da budem prvi predstavnik Crne Gore na Tajvanu.

Ivan Minić: U trenutku kada počinje tvoja priča sa Vijestima. Kako izgleda medijska scena Crne Gore i koji je, koja je uloga Vijesti?

Srdan Kosović: Crnogorska medijska scena, ja je jako slabo poznajem u tom trenutku. Jer ja nisam bio puno zainteresovan za nešto, za medije. Ja sam, što se tiče navike uh konzumiranja sadržaja ona je bila skoro isključivo vezana u radnom onom smislu, za sportski sadržaj. I to je era tek početka mobilne, mobilnog interneta. Mislim ne baš tek ali, ono, kao, 2006. pete, šeste su oni, bila je godina dana besplatan mobilni interent u Crnoj Gori da bi ono ljude navukli, mislim super je prošlo. I fala im na tome ono, ovaj, i ja sam tad provalio da, ono, kao, svako jutro kad ustanem mogu da uđem na ESPN uh ovaj, kliknem scoreboard, i onda ovaj, box score, i onda vidim ovaj, šta se dešava nebitno. Vidim rezultate, obuhvatim ono odmah ujutru, ne moram da čekam niđe izveštaje, ono najčešće. I sećam se čak momenta gde ovaj, otac i ja treba da putujemo za Beograd rano ujutru, i ulazimo ono, kao, ja pospan ovamo, onamo, idemo kolima do, do, do, ovog, do podgoričkog aerodroma. I ja ulazim i sad ono kako je, kako mi je direktno bilo onaj, nije bila aplikacija nego onaj deš, ulazim u jednu po jednu utakmicu i gledam sad, aha ovde je ovoliko, ovde ovoliko, ulazim na izvesnu utakmicu Toronto Lakersi i sad ono prvo ide recap pa onda moraš da klikneš box. I u recapu piše kao historic night Kobe Bryant scores 81 points i ja kao ocu govorim kao Kobe Bryant dao 81 poen čoveče. Kao kakvo ludilo, sećam se, sećam se, samo išli, ovaj, smo se kretali, znači, samo prema aerodromu kolima. To i B92 tačaka net kros sport. Gde je to lepo bilo kao nekakav maltene RSS feed složeno. Najnovija informacija se pojavi gore, tu uđeš četiri, pet puta dnevno, to podeliš, i to je bilo neko moje dominantno, onaj, medijsko iskustvo pre Vijesti. A moja ideja, moj zaista velikog medijskog iskustva, pismenosti je bila mnogo veća, i grandioznija od te, jer u razgovoru za posao upravo iz CDT-a, su oni, te organizacije koja me je poslala u Ministarstvo odbrane su me preporučili Branu Mandiću, prvom uredniku portala Vijesti. Uh jer je on tražio nekoga ko, kao ono nije iz novinarskog, nema novinarskog iskustva, nema ni novinarsko obrazovanje, al da je eto zainteresovan i tako dosta stvari. I on mene pita kao šta tebe u stvari zanima najviše, a ja mu kažem pa ja o svemu znam baš dosta.

Ivan Minić: (smeh)

Srdan Kosović: I mislim znaš kako me je pogledao ono s pravom, a ja, ali ja ni u tom trenutku nisam ništa ovaj kapirao šta tu nije u redu sa tom, sa tom ovaj pozicijom. Posle ovaj, posle jesam. I, ali verovatno nije imao nešto preterano izbora niti je hteo da se bavi sa tim stvarima, ono što je bilo ključno obeležje, sad više to razumem sad nego što sam tad razumeo, jeste da je crnogorska medijska scena bila svedena isključivo na tradicionalne medije. Dakle, imao si tri dnevna lista, Pobjedu, Dan i Vijesti. Imao si televizije od kojih su samo RTCG i televizija Vijesti bile nešto, nešto ovaj, značajnije. Portal je bio samo jedan, i to je bio Cafe del Montenegro, koji je imao i onaj čuveni svoj, ovaj, forum, i iako ja na tom forumu nikad nisam ovaj, ja sam išao na tvoje forume, ovaj, a… Zato što su bili šireg… Zato što su bili šireg ono, šireg tipa, ovo je bio klasični ono kao raspravljaš o dnevnim političkim stvarima. Bio je i više od toga, al’ sam ga ja doživljavao, doživljavao tako. I naš zadatak je u stvari bio da probamo da pozicioniramo Vijesti. Da ono, probamo da odmah, što je brže, osvojimo tržište, prestignemo CDM po svim nekim merljivim merilima…

Ivan Minić: Parametrima.

Srdan Kosović: Parametrima, hvala ti. E, a onda je taj zadatak se ispostavio mnogo, ovaj, mi smo ga proizveli u nešto mnogo više. Mi smo na kraju postali referentna tačka u stvari za sve buduće online medije u Crnoj Gori. U jednom trenutku smo krenuli i da se rvemo sa regionalnim medijima, ali jedini u Crnoj Gori, ja mislim da, da je i meni lično, a i Vijestima u tom trenutku koristilo što je medijska scena izgledala tako kako je izgledala, jer nam je pomoglo da se izrazimo bolje, drugačije, da nalazimo formate, da više eksperimentišemo. Dakle, manje je bilo stvari koje su već bile set in stone, ono postavljeni nekakvi standardi. Dakle, nije bilo maltene nikakvog naročito standarda kad je u pitanju, kad je u pitanju onlajn. E sad okej, da li smo mi te stvari u nekom pravcu ovaj, mogli bolje da uradimo, ti standardi koje smo mi onda posle postavili, jesu li oni bili valjani ili ne, to je ono, to je ovaj široka priča. Ali nama je koristilo, meni je koristilo jako puno, što nisam imao nekakvu presiju i mislim da je i Brano Mandić bio jako dobar prvi urednik ovaj zato što je on imao manje potrebe da liči na tradicionalni nekakav medij. Okej, sad sve to, sad su i portali posle 15 godina su i više nego tradicionalni, tradicionalni mediji imaju svoje probleme, zagađivanja, limite koji su sad izraženiji više nego ikad i ja mislim da će tek biti.

PRELAZAK MEDIJA NA INTERNET

Ivan Minić: Jedna od važnijih stvari u tom periodu kada u suštini tradicionalni mediji dolaze da postanu digitalni mediji, razni su to radili na različite načine. Jedan od prvih načina jeste bio da ti suštinski imaš onlajn ono isto što imaš u print izdanju. Manje više, ujutru izađe i to je to. Nema ništa novo. Nema komentara, nema ničega i to. Pa da, to je bio početak sam 2000-ih, pa onda sledeća neka faza jeste bila da ipak imaš neki apdejt u toku dana. Mislim, ja se sećam toga, to kao uvek je bilo Večernje novosti pa imaš ono kao koje je izdanje. Nije u toku dana jedno izdanje, nego kao ima apdejtovano, nikad to nisam video uživo da kao ima razlike, ali znam da je kao postojalo, kao, kao tema to. Pa je onda bilo to da su neki počeli, oni koji su bili najrazvijeniji hajmo da kažemo, konkretno to je 92 bila, Blic, Ringier, da imaju i neko dežurstvo, da imaju i neku noćnu redakciju, da imaju nešto, pa makar u nekim oblastima, negde da, negde ne i tako dalje. Ovaj, međutim, uh, u velikoj većini slučajeva, a učestvovao sam dosta u svemu tome tada, uh, sve te veb redakcije, jer nisu bile jedne, jedna integrisana redakcija, nego je postojala veb redakcija, su bile prilično skrajnute i nipodaštavane u odnosu na ozbiljnu redakciju, čak, vrlo konkretno, imao sam iskustvo, držao sam treninge u nekoliko ozbiljnih medija koji danas su među najcenjenijima i kao tradicionalni i kao digitalni mediji. Gde sam ja nakon par sati postavio pitanje ljudima koji su me zvali, a ko su ovi ljudi uopšte, zašto su on, zašto ovi rade ovde? I gde mi je objašnjeno pa mi kad ne znamo šta da radimo sa njim, mi ga pošaljemo u veb redakciju. Ovaj, i to je onako, čini mi se u, u mnogim slučajevima učinilo da ta tranzicija traje mnogo duže. Da ide mnogo teže, da kvalitet toga prilično kaska u početku a kasnije da ono ima mnogo da uhvati priključak u odnosu na one koji su to radili od starta kakva treba. Uh, kako ste vi to radili?

Srdan Kosović: Bilo je naporno dosta. Bilo je, prvo, mi nismo imali nikakvu ideju kako bi to trebalo da izgleda. Dakle nikakvu niti iskustva, niti je ne, mislim sećam se lik je došao sa radija. Zato što je neko otprilike imao neku ideju da bi mogli mi možda nešto tu da radimo sa nekim audio formatima jer on ima kao ono, kao dobar glas, ono, za reklame, super. I zna da radi audio montažu i tako, mislim, okej on je radio isto što i svi ostali, znači, on ono, ubacivao tehnički informacije, ubacivao vesti, ali su postojala recimo, postojala pozicija ljudi koji pune sajt. Šta radi on? On puni sajt. Nemoj njega da ništa… On jedini zna da namesti u CMS to. Ovdje, ovdje smo mi bili svi, ovaj, u toj veb redakciji, svi bili ono, maltene tu, da pune sajt. Znači nas nije bilo puno, koliko je bilo, pet ili šest možda. Imali smo neke sulude smene, jer to je ono bilo kao hajde da probamo nešto da organizujemo pa smo radili nešto 3 dana pa 1 slobodan dokle najezda entuzijazam neki prošao taj originalni. Inače ja sam radio prvo za 50 eura mesečno. Zato što je to bio taj neki dogovor kao sa, sa ovom NVO pa kao to je isto deo nekog pripravničkog nešto mislim, sad se ni ne sećam koliko je davno bilo. Ali posle nekoliko meseci se ono kao pojavilo, pa se onda polako to nešto normalizovalo uslovno rečeno. Ovaj glavni problem je bio upravo to, što niko tu nije imao jasnu ideju kako bi to trebalo da izgleda, moglo da izgleda, na koji način bi to trebalo da se razvija. Kao okej, mi ne radimo sport, sportska redakcija ima neki svoj deo. Ali, sve drugo onda radimo mi. Pa da li onda mi, da probamo da dovedemo neke ljude iz sporta da oni to rade? Pa onda, neujednačeno. Mi to radimo na jedan način, oni to rade na drugi način. Oni rade sporije pa onda mi njih pritiskamo, pa se onda oni bune jer su oni ozbiljna redakcija mi smo vamo neka tehnička lica i tako dalje. Baš je bilo dosta, ovaj, dosta nekako tenzično, nesređeno, a istovremeno je imalo svoj identitet. Pre svega zato što je urednik portala bio vrlo kreativan, i mi tad nismo razumeli ono što on ili je razumeo, ili je to intuitivno uspevao da, da proizvede, da o tebi i o tvom proizvodu se ne sudi, najčešće na osnovu kompletne nekakve slike kakvu ti imaš. Već na osnovu onoga što ljudi očekuju od tebe, odnosno po čemu si ti kao brend prepoznat. Vijesti u tom trenutku, a i sad, su hard news. Dakle to, hoćemo li mi objaviti nešto šta je uradio, rekao, prognozirao Džoni Štulić, mislim nikoga ne zanima. Jer je to uradio i Blic ili nije uradio i B92 u tom trenutku, i ko je još tad postojao, je li bio Telegraf ili Press ili nebitno ono. Ovaj, i ovamo CDM, Pobjeda još nije imala portal, znači to je bilo sve ovaj da se meriš u odnosu na, na, na, na, na regionalne. Ali, dakle, šta je ljudima bitno? Bitno je kako ti obrađuješ političke, ekonomske, društvene teme, dakle te neke dve tri, pet šest stvari dnevno. Mislim, to sad izgleda bolno očigledno. Ono uzmeš Advanced Analytics u Google pa vidiš koliko ljudi tekstova pročita, koliko se zadržava i tako dalje. Mi nismo ni to imali. Nismo imali analitiku nikakvu da, sve je to bilo nagađanje. Jedino što smo imali, smo imali onaj brojač na samom sajtu. Pa nam je to služio kao, kao orijentir. I to je bila recimo velika promena za ljude iz ozbiljne redakcije. Jer sad odjednom oni mogu da vide koliko ljudi zaista čita njihove tekstove. I onda imaš tu klasičan otpor. Ma ljudi na internetu to je, publika, potpuno drugačije od ovih mene čitaju ozbiljni ljudi koji kupuju štampano i to. To što je mene pročitalo 350 ljudi na internetu, ništa ne znači a vidiš ovamo pored neki tekst 9.000 ili… Mislim, tad su te neke brojke bile ono kad izađeš na 4, 5, 7, 8, 10 hiljada to je bilo ludilo. Posle smo izgubili svaku meru ono, o tome izlazili su tekstovi na milion i po pregleda je bilo kad pratiš izbore, što je naravno, stvarno impresivan rezultat pazi na tržištu crnogorskom od 600 hiljada ljudi, ti imaš tekst od milion i po pregleda, naravno čitaju ljudi sa čitavog govornog područja kad je ono koliko je to 20 skoro 20 miliona ljudi plus dijaspora i tako dalje, al’ opet da imaš milion i po pregleda na tekstu, mislim pa to je ludilo. A rutinski da imaš tekstove 100 hiljada, 150 hiljada, mislim nekim ovim tekstovima imali po hiljadu i po komentara i ne znam 150.000 pregleda i tako te stvari ne samo mojim naravno. I taj njegov urednički momenat, gde je on te stvari obrađivao na način na koji drugi mediji nisu obrađivali, ni u regionu sa nekim, nekom vrstom podbadanja, zanimljive uredničke obrade i tako dalje, to je uspelo da izgradi nekakav, nekakav identitet. I to je tako funkcionisalo nekih godinu i po dana. E onda je došla ta velika promena gde ovaj, da dašnji urednik otišao u Ameriku na pola godine čini mi se, i na moje ogromno iznenađenje predložio da ja budem urednik portala. E sad pazi, u tom trenutku, to je 2012. maj ja sam u decembru 2010. počeo prvi put da bavim radim novinarski posao. I ja nisam…

Ivan Minić: Ti ćeš sad da ideš bar na premijera da budeš… (smeh)

Srdan Kosović: E to ćemo u Vertikali neko, kad budem počeo goste da dovodim u Vertikalu e, to ćemo, tamo da obradimo. I ja sa 24 godine ono ja sam, mislim bukvalno se usrao bio ovaj, kao, sad treba da budem urednik portala. A portal konstantno dobija na značaju. To, to je jedno gledanje sa sobom. Šta on treba ljudima da priča? Još sam na fakultetu, ja mislim. Ili sam taman završio, ne znam, nisam. Mislim, 2010. je bila treća godina. Ja sam četvrtu godinu, pa nemam pojma sada da računam. Ili sam taman završavao četvrtu godinu. Ja mislim, tako je nešto bilo. I tad počinje ono kao nekakva naredna era, jer ja sam pokušavao da pravim nešto što će malo da liči na organizaciju. Da probamo nešto da ima nekakve, da ne radimo tri pa jedan sa ljudima, dva vezana slobodna dana, da bi ušli u malo humaniji neki prostor. Mislim da smo to uradili i pre, ko će se setiti sad tačno. I da malo proširimo broj ljudi, da vidimo ono kao hajde da malo segmentiramo, da vidimo kako ćemo da izjednačimo kvalitet, kako ćemo da funkcionišemo sa redakcijom, kako ćemo da organizujemo sadržaj. Dakle, kako ćemo da koristimo te podatke koje dobijamo iz analitike? I tu su nam dosta pomogli ljudi koji su dolazili kao konsultanti. Dosta ljudi koje je MDIF, koji je jedan od suvlasnika Vesti, doveo. Dakle, ljudi koji su dolazili iz Danske, iz Slovačke, dakle, koji su tamo već imali nebrojeno puta više iskustva. Puno su mi pomogli ljudi iz Srbije. Tu dva imena moram da izdvojim. Kad si već pominjao B92, Blic, ili sam ja pominjao, nije ni bitno. Pavle Zlatić. Znači, Pavle, kad sam ja dolazio kod njega u B92, pa je on tad iz Blica tamo, ja mislim, došao tamo. Te neke stvari koje on, ono, koje sam ja kačio da radi, pa kad mi on objašnjava internu logiku, gde, osim toga što me naučio nekim stvarima, pre svega mi je značilo što sam ja validirao da te neke moje ideje nisu nekakve sad, ono, kao da sam ja došao sad na ideju zašto bi to trebalo da izgleda na određen način, pa da mi pomogne da ja osnažim tu svoju argumentaciju ovamo gde se i dalje portal tretira kao drugorazredni, znači sekundarni proizvod. Ono, ovamo je ozbiljna redakcija, novina dominira i tako dalje, ti treba sad da se izboriš za neki svoj prostor i značaj, za plate i za autonomiju i tako dalje. E, ta autonomija je recimo bila zanimljiva stvar, nama je pomoglo to što smo bili sekundarni dugo, zato što kad su ljudi ukapirali značaj portala iz ozbiljne redakcije, već je bilo kasno. Već smo mi tad nametnuli nekakav svoj vorkflou i organizaciju i kriterijume i standarde i nije bilo nazad. Možda bi to drugačije bilo da su ukapirali ono, pa da su probali da nametnu neka pravila, možda i ne bi. Druga osoba koja mi je jako puno pomogla je tad bila u Blicu, sad je u Novoj, Jelena Tušup i sa njom sam jako puno pričao, radio, razrađivao i tako dalje. Mislim da nije ni čudno što ovo gde oni rade sad ima svoj vrlo jasan identitet i jasnu sliku da izgleda na način na koji izgleda. I te neke vrste inovacija su komforne u smislu da nemamo direktnu konkurenciju neku značajnu, veliku u Crnoj Gori, pa da možemo u odnosu na njih da se izmerimo lako i da kažemo e, bolji smo od svih. A s druge strane, ja sam uvek imao poriv i želju i insistirao na tome da se uopšte ne merimo u odnosu na crnogorske portale, već da to radimo u odnosu na regionalne. Zato što ipak na kraju krajeva možda 15 do 20% sadržaja koji tebe razlikuje u odnosu na bilo koji, na Blic, na Indeks, na Kurir, na ovaj, naravno ne pričamo o obliku, tabloidima, ozbiljnim i tako dalje, ali u suštini teme koje obrađujete su iste. Mislim, okej, bavimo se mi stvarima koje se tiču ljudi iz Crne Gore, ali pokušaj puča u Turskoj, zemljotres u Italiji, svetsko prvenstvo, mislim ako prvi neko stigne iz medija, iz regiona do tvog čitaoca, ti kasnije malo šta možeš da ponudiš, da probaš, da mu daš nešto što će onda da mu vredi. Onda smo se mi zaista puno i, čini mi se, prilično uspešno trkali sa regionalnim medijima. I u tom procesu inovirali i sebe i neke formate koje smo radili, pa ove neke lajv blogove koje smo uspeli da razvijemo smo, čini mi se, među prvima radili.

Ivan Minić: Jedna od velikih stvari u tom periodu jeste bila to da pokušaš da objasniš mediju sa kojim pričaš da nije poenta u kvantitetu. I da ako će oni sedamnaesti objaviti isti set agencijskih vesti, koje su objavili svi ostali, da to nije bitno, ni relevantno. Da moraju to, ili kao što si ti rekao, da probaju da prvi to budu. Minut pre drugih, pa da kroz nešto to, probaju, kroz Fejsbuk da doguraju. Ili da jednostavno nemaju to. I ja sam dosta insistirao recimo, jer sam imao prilike da radim sa medijima koji imaju male redakcije. Kad ti imaš 3-oje, 4-oro, petoro ljudi, i nisu svi tu u svakom trenutku, ali imaš ih u toku dana… okej, šta je najpametnije što možemo da uradimo. I kad mi trenutno radimo, mi imamo 200 objavljenih članaka u toku dana. Zašto? Pa zato što 200 članaka. Zašto? Pa ljudi, to, ljudi ono… Okej hajde da uzmemo ovako, imate dva meseca analitike. Hajmo da pogledamo članke koji imaju manje od 50 pregleda. Koliko ih ima? I ima ih 85 posto. Okej tih 85% uopšte ne treba da objavljujete.

Srdan Kosović: Izvini što te prekidam, najteža stvar je objasniti, u stvari najteža stvar za naučiti, je nije šta raditi, nego šta ne raditi. Znači to je, ono, i lekcija koju sam ja posle u svom konsultantskom nekom ovaj, angažmanu, pokušavao da objasnim. Svaki mediji koji iole postoji, i iole zna svoju svrhu i iole ima ikakvog uspeha, on zna šta da radi. On gubi onamo na pitanju šta treba da prestane da radi. Jer, ako ti ne znaš kojim temama treba da se baviš i na koji način da ih obrađuješ, ti onda nisi medij, ne postojiš kao medij i nećeš na tržištu nikad uraditi ništa.

SMANJIVANJE REDAKCIJA I ŠTA SE MERI U DIGITALU

Srdan Kosović: Onamo gde se ti iscrpljuješ, jeste kad vidiš, ne znam, jedan od sigurno problema na koje si naišao, jeste kad kreću smanjivanja redakcije. Je li, bile su redakcije ogromne, pa sad treba da se smanje, i onda jedna od stvari koje sam ja svedočio, u momentima kad ja nisam imao tu vrstu uticaja, možda ni znanja, da možda bih ja uradio tad drugačije. Ali, kad sam sa treće došao u situaciju da ja odlučujem, nisam. Aha, okej, treba da smanjimo broj zaposlenih okej iz svih redakcija ćemo da maknemo po jednog. I ćemo svih redakcija maknemo po dvoje. I šta si uradio? Redakciju koja ti bitna ne treba da redakciju koja ti je manja bitna, on onesposobio si svaku redakciju, umesto da kažeš dobro, ok ljudi od nas očekuju politiku, ekonomiju, sport, a ne očekuju šou biznis, kuvanje i ne znam šta. Ili obrnuto. Pa makni onda te redakcije. Mislim ti svakako mičeš ljude. Bolno je to je najgora najgora stvar koju sam morao u životu da radim je da otpuštam ljude, odnosno da im saopštavam da su otpušteni. Ali svakako mislim ono hoćeš da makneš šest ljudi, pa makni šest ljudi po troje ono troje iz jedne redakcije. Ugasi ti tu redakciju ostavi ovamo da ova funkcioniše da funkcioniše normalno.

Ivan Minić: Ima tu mnogo stvari, to je ono jedan od od velikih problema toga što mi sve vreme pričamo digital je merljiv, digital je jeste, ali je pitanje šta meriš. I koje si KPI-jeve ljudima postavio. I najlakši KPI koji svaki klasičan novinar postavi svojoj redakciji koju koju vodi u tom trenutku jeste broj objavljenih vesti. I ljudi u redu to postignu. I ljudi koji su imali to iskustvo koje si imao i ti u u jednom delu da ono, treba da izađe broj sutra. Tu moraš da skupiš sadržaja za X stranica, jer moraš. Ti imaš ono što želiš da imaš tu i onda imaš čime popunjavaš ostalo. Na webu nemaš.

Srdan Kosović: Tako je. I to je ključno opterećenje tog tog modela. To je ključno opterećenje tog modela i zato ono portali koji se previše zavežu za štampani mediji, pate od toga. Pate od toga jer pokušavaju da simuliraju nešto što nema smisla. Fizički prostor, dakle ovamo imaš i ograničenje fizičkog prostora sa jedne strane i ta, ne može da izađe prazna 23. strana.

Ivan Minić: Ja se sećam, mislim nije to bilo toliko davno, jeste davno bilo, u tom periodu o kome ti pričaš kao samom početku, ja se sećam razgovora sa čovekom koji je urednik u vrlo ozbiljnom štampanom mediju koji sada ulazi u digitalizaciju, koji se svađa sa mnom, zato što ima stranicu u kojoj ima jedan sidebar, središnji deo i drugi sidebar, i on hoće da u svakom tekstu linija bude ista na kraju dole. Znači kraj teksta i kraj i celog sadržaja u sidebaru. Ja mu kažem, al’ to ne mora da bude tako. To ne, ne, to mora tako da bude. Pa mora brate u novinama, gde imaš šlajfne. Ali ovde ne mora. Ne, ne, to tako mora. Ja mu pokažem pet primera, on kaže razumem ja sve tebe, ali mora.

Srdan Kosović: A to je verovatno mali neki poremećaj, on siliraš da nekog. Svi mi imamo malo uče… I ja kad vidim da je nešto ukrivo hoću da bacim monitor, ali…

Ivan Minić: Razumem, znaš, svako se drži onoga što mu je poznato. I onda su ti neki KPI-jevi vremenom evoluirali. Ok, prvo je bilo što više tekstova. Pa onda, što više pregleda. Pa onda, pa dobro jesam nam baš pregledi bitni? Pa bitni su nam pregledi, ali ima nešto da nam je bitnije. Pa broj pregledanih stranica nakon te, vreme zadržavanja i tako dalje. I to je evoluiralo, postalo je sofisticiranije. Na kraju vratili smo se na to da je pregled najvažniji i unique visitor je najvažniji. Najvažniji je koji si na rang listi pa sad da li Gemiusovoj ili čijoj, nije važno. Pričam za Srbiju. Ali ono ako optimizuješ samo na preglede pravićeš sadržaje koji prave preglede. To nisu sadržaji koji imaju smisla, novinski. Varaćeš svoje posetioce svakodnevno i stalno.

Srdan Kosović: I prošlo je vreme jeftinog klika. Dakle mislim da je to ono sad kad si prosto izložen, ja volim da koristim jednu jednu analogiju kod Lakija u podkastu ima jedan genijalan momenat gde on kaže kako je genijalno danas biti nepismen. Da je to dostignuće maltene. Jer zamisli kao prolaziš pored toliko slova i informacija i kao ne zapitaš se šta, šta je ovo. E ja volim to da napravim analogiju kao da li je izloženost informacijama isto što i informisanost. Mislim, ti si bombardovan informacijama i ne možeš da preživiš od informacija. Jesi li informisan? Nisi, nužno. Možda jesi, možda nisi. To što si ti zatrpan, mislim to je kao, zašto uspevaju ja mislim da mediji idu u tom pravcu kao, da liče na concept store. Obećavam da je argumentacija smislena. Ti kad uđeš u Adidas flagship imaš hiljadu i po patika da gledaš. I ti ako ne znaš zbog kojih si patika došao, da napraviš izbor je mislim, prilično je prilično je teško.

Ivan Minić: A i ako znaš zbog kojih si došao, da ih sam nađeš, nema šanse, naći ćeš pet istih, koje nisu te.

Srdan Kosović: Treba da budeš, treba znači da da si odredio da ćeš da provedeš neko vreme tu. E sad kad uzmeš čitaoca, znači ti treba da ga uvedeš u radnju, gde je hiljadu i po informacija, gde on sad treba da se orijentiše, gleda, šta, gleda, jedna tema evo usvaja se izmena ovog zakona, 15 partija se oglasilo oko toga. On treba da izabere koje će saopštenje od tih 15 da pogleda, pa je li to bitno ili nije bitno i tako dalje. A šta je concept store? Znači ti si pošao u Berlin, ne ideš u Adidas flagship, nego ideš u ja sad ću pogrešno ime radnje reći zebra ili žirafa ili Vanja moja me stalno ispravlja. E tamo, tamo dolaze ljudi koji izgledaju ovako ovaj, ko ja, otprilike. Oblače se slično kao meni. I oni su probrali iz Adidasa, probrali su iz Martensa, probrali su iz Carhartta i nemam ti ja pojma, to što će meni da se dopadne. Ili ima šanse da se meni dopadne. Curated. I ja dođem tamo i ne moram, da me bole oči. Imam pet modela, ako mi se dopadne super, ako ne piči. Završio je brzo, svoju potrebu sam vrlo brzo završio. E tako, mislim, sad ono kao, ti ćeš u onom najnovije, koje je bilo nekad sve i svja, znači ono ti treba da pratiš šta je izašlo između 14 i 14:47 i 15:05, 25 novih, ono, stvari je izašlo. I tamo između Džonija Štulića i, izvinjavam se što ga pominjem, ono, kad ne znam šta sam legao na njega, mada jednom smo platili neku veliku kaznu što smo koristili neku fotografiju njegovu, koju nismo smeli. A meni je to jako zabavno, jer nismo morali da imamo tu informaciju. I baš zbog toga ono, to mi je bio posle jedan argument, a kao evo, da nismo objavili ovo niko ne bi znao da nismo objavili, nikoga ne bi bilo briga da nismo objavili. A zbog toga smo propustili da nešto drugo objavimo. I recimo jedna od stvari koje su ovaj mediji isto propuštali da rade, to je jako dugo zbog sujete koju si pominjao trebalo da skapiraju, da su društvene mreže naročito u onoj eri kad je bio potpuni bum i kad je maltene svaka objava garantovala klik, ono kad će svi videti to što podeliš. Da prebole da ako je neko drugi objavio pre tebe pa brate, možeš da se pozoveš na njega i da objaviš. Jer svaki minut koji kasniš te ono, ukopava. Ako je Večernji list objavio da je uhapšen Ivo Sanader i Jutarnji list sad troši 10 minuta da proba da potvrdi samo informaciju da mu znači da mu tamo neki neki čovek kaže pa nije Večernji list ne znam šta ono, pa da, pa debilski neki portal nije da ne izmišljam sad imena, ovaj portala, pogodiću tačno neko pa ću ga prozvati. Nije, znači, pozovi se. I to dok su dok su ono kao RTCG je objavio sad Vijesti treba ono kao da, mislim okej ako pogledaš i ime novinara i tako dalje, pa znamo se svi pa znaš ko ima šanse, kontekstualizuješ i ti. Postoje ono, prosto načini da da se osiguraš, da pozoveš, da se pozoveš okej. Sad kažem i ta era polako ovaj, prolazi i mislim da je brzina ono izgubila na na na značaju, mislim da je kontekst ovaj, taj koji je, koji je ključan. Naravno ne da je brzina u potpunosti nebitna, i dalje je naravno bitno. Breaking news se i dalje dešava. Ali se dešava toliko breaking newsa da onda to samo po sebi gubi ovaj, gubi značaj. Naročito zbog toga što ljudi imaju malo snage više da konzumiraju toliko informacija. I malo snage da razlikuju zaista šta je breaking news od onoga što nije breaking news i da na kraju krajeva sad više vode računa o tome da li je to za njih bitno, nije bitno na koji način je to za njih za njih bitno i mogu da sačekaju. Ono, neće ništa propasti. Možeš da sačekaš tri dana, četiri dana, pet dana, ti neko objasni zašto je to bitno za za tebe, jer će ti to biti bitno i za tri meseca i za pola godine i za godinu dana, ćeš se sećati da ti je to referentna tačka. A ne ta prva informacija koju si, koju si pokupio. I mislim da u tom smislu ima ovaj, da se ukupno u tom smislu novinarstvo i kreće u u dobrom smeru. Ja nisam uopšte ovaj tužan ili uplašen zbog razvoja stvari kao što vidim da je često slučaj, ali mislim da je to slučaj u onim medijima gde ono se pokušava zadržati tradicionalna matrica koja odavno, odavno nije održiva. Prosto nije održiva.

POVERENJE, PRITISCI I AUTOCENZURA

Ivan Minić: Ja mislim da se stvari kreću u smeru u kome se kreće se i u kome se krećeš i ti. A to je da individualni ljudi postaju svetionici i da ti veruješ pojedinačnom čoveku, a sve manje nekakvom brendu koji stoji iza toga. Amerikanci su to imali godinama i sa onim pričama gde okej, ima medij svoj Twitter, ali ima svaki novinar svoj Twitter koji je povezan sa medijskim. Ali ti pratiš novinara. Pa nebitno ako je to košarka fudbal, pratiš novinara zbog trendova, vesti i tako dalje, ali u suštini ti veruješ ono, nemam pojma, Vojnarovskom ili kome god, za, za neke stvari, jer prosto, znaš, meni je, meni je bilo fascinantno. Imao sam privilegiju da dobar deo tih ljudi upoznam. Jer mi je to bio onako kakav hobi, koji sam ja shvatao dosta ozbiljno, kao i sve u životu, i onda sam imao prilike da, da sedim pored tih ljudi, da prepoznam čoveka, da razmenim 10 rečenica, da se zahvalim, da pohvalim, ili da kažem dobro brate, pa ovo ne moraš svaki put. Ovaj, ali postalo je vrlo individualizovano i mi, bukvalno, kao korisnici oni koji imaju sposobnost kritičkog mišljenja i sve ostalo, mi cherrypick-ujemo ljude od kojih ćemo prikupljati informacije. Da li je ta informacija, da li se desio trejd, da li je ekonomska situacija ovakva ili onakva, da li je nešto što se dešava dobro ili loše, ili je ta informacija gde ima dobro pečenje. Znači u različitim situacijama važnost tih informacija može biti može divergirati ovaj dosta.

Srdan Kosović: Kavurma i čvarci tome ne muči interes.

Ivan Minić: To me ne, da znaš. Kao, jebi ga, prosto, stvari se menjaju.

Srdan Kosović: Ja ne vidim ja da je to da je to dramatično. Ja sad sam imao skoro razgovor sa sa jednom koleginicom, koja ono planira da oživi jedan portal, koji koji ima već dugo pa je onako zapušten uslovno rečeno. I kao ja kažem, pa dobro ko ti je ko ti je konkurencija. Pa dobro nema drugih ekonomskih portala. A reko, al’ ima ljudi je li ima, je l’ piše neko na LinkedInu ovaj savete o porezima. Je li piše neko o ne znam, o kreditima ili, to ti je konkurencija. Isto. Jednako. A ne znam koliko se slažeš, ali mislim da je razlog tog povezivanja sa pojedincima prilično logičan. Zato što ti kad si kupovao štampane medije. Znači imao si evo tri u Crnoj Gori, Vijesti, Dan i Pobjedu. Ako si neki profesionalac, koji se informiše zbog toga zato što mu to treba za posao ti si onda kupovao sva tri. A prosečan čovek, prosečan čitalac je kupovao jedan, birao naravno hoće li to, to i to u odnosu na uređivačku politiku i tako dalje, i tako dalje. I u tom procesu gde on dođe na trafiku i da ne znam koliko je bilo, prvo 50 centi, 70 centi pa euro, pa sad, ne znam ni sad koliko košta, nisam kupio novine, ne pamtim. Stvara se odnos očekivanja. Znači, ja sam tebi dao pare, i ako ti izveštavaš na određen način, ja imam određena očekivanja, kako ćeš ti izveštavati. A ako ne izveštavaš, ja imam pravo zato što sam ja tebi dao pare da tražim od tebe korekcije, da se bunim, da dođem u dopisništvo ili u redakciju i da kažem ljudi ono čemu. Mislim da pišem pisma, nisu pisma uredniku ono beznačajan instrument bila, naročito to medijima znači jako puno feedback, naročito kad je bio tako redak i skroman. Televizija, polako pa hajde, počele su pretplate pa ovamo pa onamo, pa onda je reklama, pa ti opet nekako nosi vidiš da nekako ti to plaćaš iako ne direktno. E web je onda to izbrisao. Osećaj. Znači, okej plaćaš ti internet, plaćaš ti gledaš ti neke reklame i to, al sve one dosta suptilne. Znam kad su neki Šveđani dolazili ovaj ili Danci sad ne znam Aftonbladet se zove mediji. I kad uđeš njihov sajt, znači, ne možeš od reklama da se probiješ do sadržaja. To je bilo pre 10 i više godina. I ja im kažem kao, ma kakav je ovo jebo te, user experience ne možeš, ne mogu ništa da kliknem. Kaže ali, džabe je brate. Ako nećeš da plaćaš onda trpi trpi reklame. Evo ti ovde klikni, pa subscribe, pa plati. I taj odnos, gde ono OK sad ti možeš vrlo lako da uđeš i na CDM, i na Vijesti, i na Pobjedu, i na RTCG, i na Blic, i na Kurir, i na Index, i na šta god, i ne moraš ništa da platiš. Ne moraš nikakav odnos da imaš sa s tim, onda ti se smanji snizi tvoja očekivanja kao čitaoca. Ono što je sad generacijski došlo, što se meni dopada, jeste što prvo, to je generacija koja je ipak malo navikla da neke stvari plaća. Znači piraterija je usporila, pa OK, hoćeš i malo i komfora, nećeš baš da se drkaš sa ovaj sa torentima i ne znam ti ja šta, pa prebaci na flešku pa tamo pa ne učitava ovaj format pa li je učitao titl, pa mislim znaš dođeš i u godine kad onako komfor postaje postaje bitan, pa si platio Netflix, pa si platio Spotify, pa si platio ovo, pa si platio ono, to još mlađoj generaciji, koliko vidim barem u ovim istraživanjima koje je koje čitam njima maltene ono što ne plaćaju automatski signalizira da to nije onda ni vredno ni vremena, ni konzumiranja. I šta onda, kao, društveni mediji su prilično izbrisali značaj brendova jer to kad se ti pojaviš na Facebooku je li to Vijesti ili je to neki drugi, ono ljudi koji kliknu u velikom broju slučaja nisu ni obraćali pažnju odakle je to dolazilo, bila im je bitna informacija. I ko je onda to vraćao, vraćao je pojedinac. Znači, ti sad i dalje imaš tu barijeru brenda, kako ću ja sad da komuniciram s nekim Vijestima ili s nekim BBC-jem ili s Guardianom? A imaš ovo Twitter novinara, imaš Instagram novinara gde ti možeš da pošalješ poruku i da realno očekuješ odgovor. Znači, ti pošalješ, kažeš, pa mislim, ova epizoda o Svetom Stefanu, ovaj, tu si zanemario devastaciju iznutra i tako dalje, i to, i on odgovori tom Blaži koji ti je poslao poruku, kaže pa super hajde kao daj mi ono još informacija, daj mi pa ćemo raditi narednu epizodu pa ti se javi onda neki drugi kaže kao e imaš ovo, imaš ovo, imaš ovo. Mislim i ti kad vidiš, komuniciraš sa ljudima i onda ono, postoji, postoji povratna, nekakva relacija, ova koja se izgubila u ovom koraku između štampanog prema, prema webu, sad se vraća gde ti možeš da dođeš i kažeš ljudima hej, znaš šta, mene košta ovoliko epizoda i to, ja imam sad taj i taj te i te pare, ali ako ono, ako vi hoćete da radimo epizodu na kon nečega, pišite mi. I evo ima Patreon, ima Substack, ima to pa ono možete da mi pomognete da napravimo da napravimo tu epizodu. Dakle, ta, prosto relacija mnogo lakše funkcioniše na nivou pojedinca, pojedinca i ovaj i brenda. Na kraju krajeva, čak si i sadržaje pojedinca, u okviru brenda, konzumirao često kao da je potpuno on, kao da veze nema sa brendom. Dakle, ima puno ljudi iz Crne Gore, a verovatno ih ima i iz Srbije, nego manje pratim čije tekstove prate ljudi, prate samo njihove tekstove. Znači, mislim, prate samo, ne znam, dosta ljudi čita vesti samo da vide šta Jelena Ivanović objavljuje. Znači, to su teme koje njih zanimaju i onda su oni samo tu i njoj bi, recimo, ono, ne anticipiram, niti sugerišem, niti, da me ne shvate ni vesti, ni ona pogrešno, ali ono, ona bi mogla da ima tranziciju u to, u ovo nešto slično što ja radim, vrlo lako. Vrlo lako, zato što bi ona imala nekakvu publiku i u tom, u tom okviru. Postoje autori, postoje autori koji su prepoznati. Tako je, ono, to je već mimo volje i brenda, dakle, ne mora čak ni da se, da ono, da radiš puno na tome, da radiš namerno da se izdvojiš. Već ćeš da se izdvojiš samim svojim, svojim radom. Mislim da u Hrvatskoj ima dobrih primera. Mislim da, ovaj, da je Telegram HR počeo da radi jako, jako dobre stvari, upravo na nekoliko stubova. Prvo, odbacivanje jeftinog klika, dakle, i slučajnog klika to, ili je neko video tamo nešto, pa onda došao, pa, mislim, nebitno je. To meni, ako gledam, pa sam zadovoljan što mi afirmiše u feedback-u chat GPT reakcije na ovu, na vertikalu, gde ja kažem kao, pa pazi, vidi, prva epizoda je imala 7000 pregleda, druga 45000, kao, pa kaže, pa dobro, ali super, ali vidiš da, ono, održavaju ti se napredne brojke, znaš, zadržavaju se ljudi, ode normalno nekih 30% nakon 30 sekundi, ali onda posle imaš stabilnu ravnu, znači to su ljudi koji su došli, koje to zanima, a to sad, ti sad uložiš 50 evra po epizodi, dobiješ 25000 pregleda od nje, ako se tebi zadržalo 2-3% ljudi na toj epizodi, mislim šta si onda pravio. Mislim, okej, jesi za te, ali ti je jednaka, dobra, ova brojka od 1000 i ova od 20000, jer si došao do nekih ljudi.

Ivan Minić: Kako je izgledao taj tvoj proces tranzicije? Kako si ti, prvo, kada si i kako si presekao da ne želiš više da budeš deo redakcije, da ne želiš više da budeš urednik itd. A onda šta se sve izdešavalo pa do danas?

Srdan Kosović: Dobra je stvar što nisam ja odlučio da neću više biti glavni urednik, jer ja mislim da je to pozicija sa koje se teško ide. Iako ima i toga, ne nužno zbog osećaja toga šta radiš, jesi li bitan, nisi li bitan i tako dalje. Ima onaj momenat koji je vrlo zavodljiv i gde ti misliš da si tog jutra kad si se probudio kao glavni urednik, ono mnogo pametniji nego noću kad si legao da spavaš. Šta je ono, kao moj medij može da se potrka u apsolutnim brojkama sa Blicem i Kurirom, a mi smo na deset puta manjem tržištu. Kao u apsolutnim brojkama bili smo četvrti u Srbiji, a ako pomnožiš sa deset koliko je razlika u tržištu, onda bismo bili ubedljivo najbolji. Tako da te stvari, nije lako otresti se od tih stvari, nekako imaš i obavezu prema ljudima sa kojima radiš i prema brendu. Ja sam se onako nekako generacijski poklopio, jako dugo nisam ni bio svestan toga da su ljudi poistovećivali vesti sa mnom, ljudi moje generacije ili malo stariji i malo mlađi, jer ono, kao najbliži sam im bio, i plus sam u 30. godini postao glavni urednik vesti, znači 2018. i onda nekako dostigao sam vrhunac koji se može dostići u crnogorskom novinarstvu u tom momentu. I kada je posle pet godina odlučeno da je dosta, a smatram da je vrlo lekovito da postoje te neke vrste mandata i tu pravim analogiju sa razlikom između koledž košarke i NBA košarke. Imaš u NBA košarci dugovečne trenere, ali Greg Popović i Spolstra itd. su ipak izuzeci, mnogo se češće dešavaju promene. A u koledž košarci je potpuno normalno da imaš čoveka po 40-50 godina trenutno. Zašto? Zato što se nešto menja. Njemu stalno dolaze drugi igrači na koledžu. Nema tehničke situacije da igra kao što je Brajant igrao ili Džordan ili Dankan, da igra samo za jedan tim. Nema dinastije 20 godina. Nema dinastije. Dinastiju održava jedini dinastički momenat i upravo trenutno. Evo ovamo gde nema menjanja redakcije. Svake 3-4 godine će doći novi urednici, potpuno nova redakcija i tako dalje. Šta se onda menja? Onda se menja glavni urednik. Da on proba te ljude koji su već tu dugo, da on proba da ih razmrda i tako dalje. Ono što se dešavalo nakon 2023, ja sam od ’18. do ’23. bio glavni urednik. Onda sam bio direktor digitalnih operacija ili kako li se već to zvalo. Sramota da ne znam, s obzirom da sam ja tu funkciju smislio pre nego što sam postao direktor digitalnih operacija. Ona je bila iskreno rečeno penzionerska. Jedno vreme mi je prijalo, u tih godinu dana sam napisao roman, tako da mi je tu super leglo. Iskoristio sam taj momenat i skapirao da ipak koliko god ja mogu da ne radim, a mogu i umem i dobar sam u tome, ima nekih stvari koje bih još radio. Jedna stvar koju još nisam krenuo da realizujem, a ovako konceptualno mi već stoji dve godine, i nadam se da ću na jesen krenuti time da se bavim. I pokušaj da nađem način da se izrazim na najbolji način u kojem sam se izražavao u vestima po mom sudu, a i po reakcijama javnosti, a to su ti nekakvi tekstovi koji pokušavaju da daju zaista, a da ne zvuči pretenciozno, znači s druge strane pežorativno, širu sliku. Kao ok, imamo pitanje, ne znam, litija u Crnoj Gori, trobojke ili političke situacije, odnose i između dve ili tri ili pet, deset partija, nebitno. I imamo oštro polarizovanu javnost po tom pitanju, gde svako sa svoje strane pokušava da iskrivi tu stvarnost i čini onda zaista teškom orijentaciju po tom pitanju. I onda bih ja tu probao da nastupim sa nečim objedinjenim… Da ih sve iznerviraš. Da, ba. Zašto bih iznervirao jedne, kad možeš sve? Ako mogu svakoga. I, boga mi, dobar sam bio u tome. E, sad, došli smo do ovoga, ono, kao, ko će, našta, ono, kao, okej, ako je to u vestima, to ima smisla da ima tu formu. I, ako se sećam, ovaj, da je bila, bila situacija, čak i, ovaj, gospodin premijer, dvadesetosmogodišnji, je pominjao u jednom, u jednom intervjuu, kaže, čitao sam u vestima jednu ponjavu na četiri strane. I onda su me zajebavali, ovako, u širem krugu, kao, još od Đilasa, u našoj borbi se nije niko oglašavao na po četiri i osam strana. A ja sam zaista imao te neke poduhvate koji su, naravno, bili, to su bili vizuelni elementi, elementi veliki, ali bilo je nekih tekstova koji su na po osam strana izlazili. I, ovaj, što je stvarno bilo, onako, manje obično. To ide u specijalno. Pa, ovo, ja sam ga i formatirao da to bude kao neki podlistak i tako dalje. E, sad, da ja sad to radim u nekoj veb-varijanti, ok, naravno, ovo je, nisam ja računao da ću to čitati u printu primarno, to, ok. Greota je da ne izađe, ili bar meni greota da ne izađe u punoj verziji. Ja sam se pomirio sa tim da to ne može prolaziti mimo velikog brenda i na početku u tom istom formatu. Da ja sad kažem, ej ljudi, da li se sećate mene, ja sam onaj što je pre par godina pisao one velike tekstove u vestima gde sam vam probao objasniti neke stvari, malo iznervirati, malo naljutiti i tako dalje. Sad ću ja na Substack-u da počnem da objavljujem iste te stvari i očekujem od vas da vi to konzumirate potpuno isto kao što ste, kao što ste tad. Nije mi se učinilo verovatnim, nije mi se učinilo poštenim, nije mi se učinilo da ja zavređujem novu publiku, a da zaista ne pokušam sam da izađem iz onoga što je zona komfora i na kraju krajeva najdirektnije ignorisao bih stvarnost u kojoj se neke stvari pa konzumiraju na drugi način. Sada se pravim blesav, a da se onda izvlačim na tu priču da ma ne, ma ljudi neće da čitaju ozbiljne tekstove, neće da pravi… Može, naravno da hoće, i uvek jesu, i uvek se samo menja format u kojem ćeš ti to da radiš. I sad ni ovaj format, nikakav spektakl, nikakva evolucija, revolucija, ništa što već negde ne postoji u jednom ili drugom formatu. Ja sam probao da nađem oblik i estetski i narativno i tako dalje koji će meni da odgovara da ja probam ono što smo pričali na početku, da tu budem što opušteniji, da to zvuči što više kao da pričamo ti i ja, tebe zanima ta tema, ja sam se raspitao, ti si mi drug, želim ti dobro, ja želim, ti mi veruješ i ja ću da ti ispričam tu temu na taj način. Tako da je format u tom smislu pravljen da prosto odgovara tome šta je cilj tog sadržaja. Dakle, sve drugo je sporedno, ono svetlo, montaža, sve je u funkciji sadržaja. I pravljeno je zbog toga da nekome ko ono nema vremena, a većina nema, i čak u istraživanju, osećao sam da je tad bilo pitanje zakona o Agenciji za nacionalnu bezbednost i zakonu o unutrašnjim poslovima. I baš je puno bilo rasprave na tu temu i to mi je bilo pitanje za istraživanje u toj fokus grupi u nekom serveju koji sam radio. Znate da je ovo aktuelna tema, koliko vas zna ovo, o čemu se radi? Ogroman broj ljudi ne zna o čemu se radi. Zašto ne zna? Zato što ne mogu da stignu. Aha, okej. Ali bi 15 minuta, 20 minuta, ono, mogao da odvojiš, da pustiš, da slušaš? Pa bi, kada bi imao nekog da mi to sažvaće, pa okej, hajde, probaću ja. Hajde, da probam ja pa da vidim kako će to, kako će to proći. I to nas vodi do nas…

Ivan Minić: Da vidimo koliko ću ljudi da iznerviram sad.

Srdan Kosović: Meni to ovaj nešto ni ne smeta, nešto me ne preterano ne opterećuje. Na kraju krajeva, ja mislim da čak i najveći broj ljudi koji dođe sa ciljem da vodi ili bude deo nekakve negativne kampanje ne kažem negativne kampanje ne kažem ja da imam nikakva očekivanja da se ljudi slažu sa mnom, daleko od toga. Baš nikakva. A postoje naravno koordinisane mreže i tako dalje kojima je cilj da probaju da te odvedu u auto cenzuru i da te spreče da se baviš na stvarima na način na koji želiš da se baviš. To je ono što mnoge je uspelo da da odvede zaista u autocenzuru. Što jedan ja mislim od glavnih problema današnjeg informisanja gde čovek kaže kao, ma gde da se bavim time kad će da mi ono jebu majku ono po celi dan po Twitteru, znači, i po mrežama i tako dalje i tako dalje, da izađeš, da te obradi medeni u svom videu na Telegramu i tako dalje, šta će meni to. I mogu da ih, da ih razumem, znači nije svako napravljen za to, s druge strane ima ljudi koji imaju problema zbog toga što porodica treba to da trpi. Znači ok, lagano je meni, ali treba da čita to i žena i majka i, i deca i braća i sestre i tako dalje i tako dalje. Jebi ga, trpite u mom slučaju ono, ovaj, su naučili da sad da da trpe, i ne da sam im zahvalan na tome što jer ono treba i mene trpite, a onda uz to, ovaj, uz to i sve što ide uz, uz to, što je moj izbor, a ne nikakva, nikakva nužnost. Mogao bih ja verovatno da se skrasim u nekom PR-u i nekom, ovaj, consultingu, niko mi ne brani, nemam kome da se žalim. Ali eto, ovaj, ja sam nekako nisam ipak ono da to je bio jedna stvar ja sam dominantan ključni razlog odlaska iz Vijesti je bio, ja više u ovom formatu i ovom obliku nemam šta da kažem. I glupo mi je da ja zadržavam, čuvam tu nekome, opstruiram nekoga ko bi ono to mogao da da radi, daj da ja probam ono u tom trenutku koliko imam 36, znači imam, imam još jednu karijeru ovaj, u sebi pa makar i polovično uspešna da bude u odnosu na ovu, opet će biti za uvažavanje.

IDENTITET, NEIZVESNOST I BOLEST POSLE VIJESTI

Ivan Minić: Imao si taj jedan period koji je bio vakum i tu se svašta izdešavalo. Neću da te teram da pričaš o tome ako ne želiš, ali mislim da je mislim da je mnogo važno da da objasniš ljudima to kako si se prosto osećao u tom traganju, kako si se osećao u tom procesu gde ti izlaziš sa nekom idejom pa to ne bude ništa. Pa imaš novu, pa to isto deluje kao da bi moglo, pa se ni od toga ne desi ništa. Ti si malo drugačiji u odnosu na većinu ljudi koje poznajem. Ali za veliku većinu ljudi koji su tako neko ozbiljno vreme proveli na mestu i bili to što si ti bio to postane identitetska stvar koju kad izgubiš, izgubiš identitet, koji kad izgubiš nakon 15 godina, često ga nikad ne nađeš. I znam ljude koji su tako zbog karijera u korporacijama koje su prekinute, ne mogu baš da kažem da su proćerdali život, ali su bili ljušture nakon toga. Jer 15 godina nije malo. Ti nisi bio tu 15 godina ali si bio dovoljno dugo. Znaš ono da budem iskren, nekad neko bude ne znam ni ja regionalni direktor ovoga onoga i sutra ne bude ali on i dalje u svojoj glavi regionalni direktor za Centralnu istočnu Evropu to više ono to to on više nije pet godina ali on je u svojoj glavi to.

Srdan Kosović: Jeste da i meni se desio taj taj gubitak identiteta koji mi je bio vrlo otrežnjavajući ja to ne krijem da sam to onako teže u početku malo teže onako prihvatao u smislu nisam bio pretužan zbog toga ali jeste te izmesti ti izgubi si izgubio si tlo po nogama. Ono što je mene mnogo više od toga pogađalo je su ti ti promašaji je li taj taj momenat gde izgubi si pre svega kad sam otišao prvo zašto sam otišao to ti je korporacija prosto je imala tu politiku menadžmenta ljudskih resursa da da to je ono ako to nije ono što ja smatram da je pravično pošteno pametno ni za tebe ni za mene zašto mi to radimo. Ne mogu ja to ne pristajem na to. I kako god je to nekome ono imalo smisla ili nemalo smisla ali korporacije imaju svoju logiku.

Ivan Minić: Nikad se više nisu pronašli. Bili su oni možda uspešni, možda možda im je nakon toga bio komercijalno najuspešniji deo karijere, jer su došli sa visoke pozicije i nisu mogli sledeći posao dobiti na poziciji koja je niža. Ali se oni nikada više nisu pronašli jer su najbolji deo sebe dali negde, ok, ti si dovoljno mlad ušao da to ne mora biti tako. Ali jeste velika stvar i jeste identitetska stvar.

Srdan Kosović: I jeste strašno da okej ne voliš ti to da radiš mislim nije to to je malo i lično a malo je i onako da kažemo nacionalno je l’.

Ivan Minić: Umem ali nemoj, pa ako baš onda hajde. Prosto, prošao si kroz jako zajeban period i uspešno si prošao kroz to. Mislim da su te stvari nešto što ljudi treba da znaju zbog sebe. Ne zbog tebe.

Srdan Kosović: Prvo prvo što nastupi je strah i možda ima ljudi koji koji bi to mogli sami da se odluče kao okej imaš ti up and downs imaš uvek ono iznerviraš se pa kažeš hoćeš da teraš sve u tri lepe i ide ideš i dosta je i tako dalje i to je normalno kad si negde je li 15 godina da da se te stvari da se te stvari dešavaju. Ono što se ovde desilo jeste da ono sve ove stvari koje sam pomenuo pre, međutim kako doneti tu odluku. Prvo što vežeš se toliko identitetski za za taj brend pa ja se sećam mislim to je smešna je stvar. Sad je smešno. Da l sam ja izgubio šifru pa i od mail-a, uglavnom stari Twitter nalog nešto nisam mogao da se ulogujem. I krenem da pravim novi, i kao zauzet username Srdan, pa onda nešto je bilo Srdanum i ako to mu tu u taj nickname ljudi učitavaju više nego nego što je to prosto došlo tako, nemam pojma šta je bilo. I kao to je stari, taj je isto zauzet, je l. I onda šta, kao Srdanumv, znači čak ne ni K. Po prezimenu, nego ono kao V mi je bilo prvo slovo, ono to je to je bio stepen identifikacije moj sa sa vestima i ovaj i nisam ja niti sad vidim da išta tu strašno oko toga. Ali pokazuje koliko ti čega ti sve treba da da se odrekneš i na kraju krajeva ne samo to nego da uđeš zbog tog nivoa identifikacije, zbog toga što si bio glavni urednik koji je uredno i ne samo glavni urednik nego i menadžer brenda, dakle po tebi se ono deo ljudi orijentiše, kad su vesti u pitanju. Dakle to je meni bilo recimo nije mi bilo prihvatljivo da ja obezbedim alternative pre nego što sa vestima raščistim sve što imam da rešim i da to bude clean slate, dakle da to ne bude nikakvih repova. I tako da ja nisam imao ništa obezbeđeno u trenutku kad sam ja rekao da ću da idem i da ne znam to je bio ja mislim nekakav avgust 24. gde smo se mi dogovorili da ja ono odradim šta je trebalo još i da 1. oktobra ovaj, idem. U međuvremenu, kad se već to onda rešilo, ja sam onda na par stvari ovaj, par stvari razvio koje sam imao u glavi, kao nekakve ideje, aplicirao za neke fellowship-e, dogovorio nekakav partnerski potencijalan angažman, poslao nekakvu aplikaciju za nekakav projekat. I onda se toliko stvari izdešava znači, taj fellowship budem prvi ispod liste za za fellowship, ovaj čovek koji s kojim sam imao kao taj dogovor za neki zajednički biznis samo prestane da se da se javlja, potpuno to ovaj propadne. A aplikacija se zaglavi u ovaj, u neodlučivanju što je najgora moguća situacija. Jer nisam odbijen nego se samo neodlučuju o njoj zato što je u međuvremenu se ono desilo što se desilo sa američkim fondovima koji su zaustavljeni pa su onda svi zaustavljeni da se ne vidi šta se dešava sa sa sa američkim i onda si na na čekanju. I usred sveg toga, ovaj, ja sad se već i zaboravio koji je to datum bio iako je što je verovatno dobra stvar. Ja jedno veče završim u kliničkom ovaj, centar Crne Gore zbog urgentnog srčanog stanja gde meni narednog jutra ovaj, dijagnostifikuju da mi je srčani mišić, odnosno leva komora na 10% snage, nije 100% srednja merilo, pa je onaj jako je 10% prilično dramatično i nepovoljno nije nije merilo 100% nego između 50 i 75%. Ali ovaj, u sred sveg toga, znači to je, ja nemam aktivne prihode u tom momentu. A ni pasivne. Novembar, decembar, januar, februar, mart, ja mislim da se u aprilu to desilo. Jeste u aprilu. Dakle već pola godine nemam, nemam prihode i u tom trenutku se dešava ta situacija gde ja ne znam da li sam ja više radno sposoban čovek. Ovaj i srećom se ta situacija razvila u ovaj u dobrom pravcu, dobre reakcije na terapiju i tako dalje, ali ono što smo pričali u pripremi ovaj razgovora što kako se kolokvijalno naziva sedenje na kauču pre nego što uđemo u studio, zanimljiviji tajming tog tih svih dešavanja. Zato što nakon 15 godina ono ekstremnog stresa dakle svakodnevnog rada jer naročito na poziciji glavnog urednika odmor ne postoji, dakle ja sam dešavalo se da ja gledam naslovnu stranu u 11 sati naveče u nekoj švajcarskoj vukojebini dok se vozimo vanja i ja da ona trči neku trku ovaj u francuskoj, da ujutru ne bi imao čitav dan posla zbog toga što sam nešto propustio na na na naslovnoj strani. Nema veze što sam ja na odmoru u tom trenutku to prosto niko te sutra ne pita jesi li bio na odmoru jer si glavni i odgovorni urednik. I očigledno da je ovaj srce naučilo da funkcioniše po određenom principu i na na određenim ovaj određenoj vrsti određenoj vrsti opterećenja i čim je to opterećenje popustilo onda je i ovaj i srce izgleda popustilo zajedno sa sa tim. Tako da vraćam se sad na ovu tačku možda to neko može sam. Mislim da niko ne može da se izvuče ako nema snagu i ako ne uspeva da nađe snagu u sebi, ali to ne znači ni da mora ni da treba to sam da radi. U mom slučaju je to ovaj i kad je pitanje bio odlazak iz vesti bila velika podrška moje žene, znači da mi ona nije rekla ono kao snaći ćemo se. Kao da ne radiš godinu dana ono snaći ćemo se šta god da bude naći ćemo naći ćemo načina. I onda sad kad smo ono ušli u tu ovaj u tu situaciju gde je meni bilo jasno da ono nisam nisam sam i ima načina da se to reguliše, hendla. Okej naravno ovo je uprošćena verzija, bilo je tu puno ovaj uspona padova, strahova, terapije, rada na sebi, rada na odnosu s drugima, dakle ovaj to donese puno puno puno izazova.

Ivan Minić: Mislim, važno je hajde možda jednu samo stvar da kažemo to je da nije to bilo jedna stvar koja se desila koju si ispeglao i to je to. To je stvar koja se desila i ostavila posledice. Sa kojima naučiš da živiš i naučiš da ono odnosiš se prema tome.

Srdan Kosović: Tako je i to je hronična stvar s kojom naučiš da živiš i naučiš da ono odnosiš se prema tome. Nema više fudbala. Nema više fudbala, ali dobro ovaj dosta ga je dosta ga je i bilo, počela su i koljena da da škripe tako da ne bi ono u kolicima pratio pratio fudbal bolje mi je na na nogama sa slabijom srčanom snagom. S druge strane ako bi čovek birao momenat u kojem ovaj se razboljeva ne bi nikad bolji izabrao. Imamo proboje veštačke inteligencije pa su šanse, evo gledao sam neki dan zaboravio sam koji je podkast al’ uglavnom ime čoveka, ali su mu reference bile bitne koji kaže kao probajte da ne umrete u narednih 10 godina. Zato što napredujemo toliko da ćemo verovatno obrnuti ovaj aging proces starenja ćemo verovatno obrnuti u narednih 10 godina tako da potrudite se da da ne umrete glupo. A tamo je opsednutost sa ovim tim glupim načinima umiranja. Nadam se da sam ispoštovao time što sam o tome pričao, napisao roman i tako dalje da ne moram njom da da se bavim na neki manje popularan, ovaj, za mene manje povoljan način.

PLANOVI ZA DRUGU SEZONU VERTIKALE

Ivan Minić: Rekao si da je da kažemo prva sezona završena. Još jedna epizoda ostaje da izađe, u trenutku kad izađe već će biti faktički gotova. Ovaj, i onda će biti mala pauza, i onda se nastavlja priča. Šta ti je od onoga što možeš da podeliš cilj za dalje sa tim?

Srdan Kosović: Cilj mi je da imam stalnu odnosno nekakvu već sad lojalnu publiku kojoj je jasno šta ja pokušavam da uradim i šta ću kojim ću temama da se bavim. Dakle da moja publika ima nekakvu predvidivost kad je u pitanju, razume šta pokušavam da uradim mislim da im je već jasno na koji način obrađujem teme. Ali ovaj period je bio malo specifičan zato što je vertikala počela kad je već počelo leto. I onda su ove teme manje aktuelne nego što bi neposredno bile aktuelne neke stvari koje bih radio da sam počeo ne znam u februaru ili januaru ili tako dalje. Ono što se neće promeniti jeste da cilj bude da te teme obrade budu obrađene na način da budu relevantne i za godinu dana ili dve ili tri, ili bar da se koriste barem elementi da budu relevantni, naravno ništa ne može ostati u potpunosti ovaj u potpunosti trajno. Ono što mi je cilj jeste da probam i da da još dodatno zađem u regionalni regionalnu publiku, ali to mi nije toliki ono nije primarni primarni fokus, to će biti primarni fokus ovog drugog ovaj koncepta koji ću probati polako da da razrađujem, koji će se ticati ovaj neke SFRJ priče.

Ivan Minić: A je l’ ideja da bude u sličnom modelu u sličnom…

Srdan Kosović: Ne, ne, ne biće mislim da će biti mnogo sličnija klasičnom podkastu.

Ivan Minić: Ali to, biće video audio, neće biti pisana.

Srdan Kosović: Da, da, da. Neće biti mislim biće i pisanih elemenata al oni će biti supporting dakle neka neka podržavajuća stvar više zbog indeksiranja više zbog toga kako će veštačka inteligencija to da kupi lakše nego zbog direktno nekakve nužde. I na kraju krajeva zbog lakšeg segmentiranja jer ok ovo je 20 minuta gde gde to ima koncept kao samo po sebi ja mislim da je jedan od ključnih problema naših informativnih podkasta to što ne izdvajaju odvojene segmente kao takve koji mogu da služe kao referentna tačka za teme unutar teme. Nego treba jako puno napora i vremena, pričali smo da toga ima što manje da ti sad izdvojiš te teme koje su tebi bitne unutar neke teme da ih nađeš, da ih tražiš teško su pretražive ili su barem meni teško pretražive, ne znam da l’ se mlađe generacije bolje snalaze snalaze u tome, ali i dalje bih računao da sam ja i dalje dominantna nekakva ciljna publika tim ljudima koji danas rade rade podkaste. Mislim da u tom smislu to ima da u tom smislu to ima neku težinu i vrednost da se radi tekstualni deo i da se možda tu proširi, naknadno jer u živom razgovoru to nekad se neke stvari ili pojave ili se nedovoljno obrade, neki follow up toga dakle neki naknadni može u tom smislu da ima dodatnu vrednost da dodatno proširi nekakvu priču i da ga učini dostupnijim lakše, ne znam kako će ovo mislim mene jako zanima kako će funkcionisati indeksiranje kako da učiniš svoj sadržaj dostupnijim ovim LLM-ovima odnosno kako će oni da hvataju taj sadržaj i kako će da ga rangiraju. Jer recimo u istraživanju jedne od tema kojima sam se radio pa kad sam pitao sad nisam pitao nego sam ono guglao neku temu pa mi je on izbacio onaj AI overview, koji je bio idiotski potpuno. Baziran na nekim potpuno opskurnim portalima dakle mislim kao da ti i ja izbacimo napravimo sav portal, napišemo neku potpuno glupost za nekoga ko nam se ne sviđa i to je jedini sadržaj tog tipa koji se bavio ne znam pozicijom tog i tog na tom i tom mestu. I ako izbaciš dobiješ taj sadržaj koji onako vrlo sa samopouzdanjem AI nudi kao kao jedini mogući.

Ivan Minić: Ja mislim da će vrlo uskoro zapravo sav relevantan audio sadržaj sav relevantan video sadržaj kroz transkripte biti integrisan, sad.

Srdan Kosović: Pa i već se u nekoj meri već se u nekoj meri postoji da. Pa nadam se da nam olakša da ono ne moramo sad baš snimamo toliko kad naročito kad nismo tome skloni.

Ivan Minić: Za sam kraj hoću da te pitam još dva pitanja, jedno je lako, drugo je teško. Koliko imaš dresova i koji ti je omiljeni?

Srdan Kosović: Opa, asistent lak. Dresova 200 i nešto sad, mislim da je 207, 8, stiglo. A omiljeni mi je Kolo Kolo zato što prvo, zato što sam bio opsednut tom ovaj tim logom prvi put kad sam ga video na kaseti. Ja tu utakmicu ne pamtim iz 91., ali taj logo kad sam video to mi je bilo ono opsednuto s time. I bilo mi je jako teško da ga nabavim, jer sam ga nabavljao u momentu kad još nije bilo toliko lake internet trgovine, mislim dresovi još nisu bili u hype-u i to je još jedan pokazatelj mog jako lošeg biznis instinkta, jer da sam tad prepoznao kad sam ja počeo da skupljam dresove da ovaj da tu postoji ozbiljno tržište, danas bi imali classic football shirts u mom vlasništvu jer ono to bi bilo ultra pasija. I taj dres sam jedvite jade nabavio. Sad imam već tri dresa Kolo Kolo i onda je to to je jednostavnije, ali taj prvi koji sam nabavio je dio daleko mi je najomiljeniji zbog tog procesa kojim je nabavljen, a u nekom širem krugu omiljenih dresova mi je i dres Nagoje koje sam uspeo preko classic football shirtsa ovaj da nabavim pre nekih 10-ak, 10-ak godina. Moram da ti kažem i onda ćemo da završimo ovo mučenje za tebe. Ali prva stvar koju sam ja kupio onlajn koja nije bila digitalna nego je trebalo da mi se isporuči je bila dres Kantone iz 94. ja mislim, to je onaj dres Umbro gde je pozadina, naravno crveni, gde je pozadina silueta stadiona, odnosno mislim to je tad bilo nestvarno da je neko napravio i stoji mi i dalje, čuvam ga i dalje, imam par komada, nemam mnogo toga, ali imam par nekih koji su stvarno, stvarno bili veliki, 94. pete, šeste nije bilo realno da ga kupim, ali 2005. šeste kad sam prvi malo veći novac zaradio sam rekao sebi ok ja ovo moram da imam i to je to. I mislim da su te ono da su te dečačke stvari mnogo važne.

Ivan Minić: Pa ja imam, imam sliku ovaj gde potpisujem prvi kao to je bilo nešto potpisuje se ugovor sa Mornarom. Ja sam tad bio petlić ja mislim. Ovaj i ja sam dresove obožavao još kad sam ono baš klinac bio, ali to što kažeš da da ti dođeš do dresa nisam imao ni jedan originalni dres naravno. Imao sam dres Ronaldo Brazil, to je bio neki bofl ono užasni, Ševčenko Milan, onaj legendarni Die Continentale Borusije Dortmund onaj fluorescentni koji možeš kao policajac da ga nosiš, i dres u kojem potpisujem taj ugovor dres Jugoslavije broj šest Dejan Stanković. I to je, to je ovaj…

Srdan Kosović: Onaj sa još sa učkurima.

Ivan Minić: Ne, ne, ne, ne. Nego to je već 98. ja mislim onaj kao sa reprezentacijom…

Srdan Kosović: A to je samo kragna, da samo kragna, V V izrez i kragna.

Ivan Minić: Tako je, tako je ovaj. Naći ću negde pa ću ti da ti je pošaljem. I žao mi je što ni jedan od ta četiri nemam, jer sam ja to davao sestriću on je ono igrao fudbal u tome, naravno nit sam ga obavezivao nit sam planirao, al mi je žao ono danas bi ih uramio ovaj, inače imam ono nekako otklon prema tome da da da se dresovi uramljuju, valjda kako sam ja ono igrao u dresovima, al’ sad imam nekih koji ono su vredniji uramljivanja tipa Modrića sa potpisom. Nakatu, i to pazi, Nakata kad je Peruđa odlučila da neće da ih neće da ih deru, kao znaš ono imali imamo mi našeg proizvođača kući, i onda su napravili svoju firmu Galex koja je pravila par sezona ja mislim dresove i onda mislim da je prilično teško doći do tog dresa. Imam taj dres i imam dres ovaj nažalost dio tragične priče imam dres Matije Šarkića pokojnog golmana reprezentacije Crne Gore, ovaj koji je nažalost preminuo pre tri ili četiri godine čini mi se, i dres njegov dok je bio u Aston Vili sa finala kupa. Ovaj, taj dres bi stvarno bila greota ovaj, ne sačuvati pa u tom smislu onako računam da bi ga, da ga treba uramiti a sigurno bi bili ovi Stanković i Ševčenko bez obzira što su sa buvlje pijace u u Baru.

Ivan Minić: Kosoviću hvala ti.

Srdan Kosović: Hvala tebi, Miniću. Iako te nikad tako ne zovem.

Ivan Minić: Bilo je veliko zadovoljstvo. Nadam se da je i vama bilo interesantno i korisno. Ispratite to šta gospodin radi, nema veze što će biti sad mala letnja pauza, taman imate vremena da pogledate ove prve epizode. I da se informišete o nekim stvarima zato što upravo zato što ne znamo šta se dešava, dešava se toliko stvari kada bismo malo više znali, onda bismo verovatno malo brže i reagovali, i možda živeli u malo manje haotičnom društvu. Hvala vam što ste nas gledali, to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Društvene mreže:

Podcast platforme:

Biografija:

Vlada Radivojević

Srdan Kosović (rođen 1987. godine u Baru) je istaknuti crnogorski novinar, urednik i kolumnista. Po struci je politikolog, a najveći deo svoje dosadašnje karijere proveo je u nezavisnom mediju „Vijesti”. U ovu medijsku kuću ušao je 2010. godine i vremenom je napredovao od online novinara i urednika portala do direktora digitalnog razvoja. Od 2018. do 2023. godine obavljao je funkciju glavnog i odgovornog urednika „Vijesti”. Njegov novinarski izraz prepoznatljiv je po opširnim i detaljnim analizama koje se pretežno bave crnogorskom i regionalnom politikom, društvenim temama i sportom. Kvalitet njegovog rada prepoznat je i van granica Crne Gore, pa su njegove kolumne i analitički tekstovi objavljivani u većini zemalja bivše Jugoslavije, kao i u Italiji i Velikoj Britaniji. Kosović je tokom karijere bio i član upravnog odbora Centra za istraživačko novinarstvo Crne Gore.

U avgustu 2024. godine, nakon punih 14 godina rada, odlučio je da napusti redakciju „Vijesti”. Svoju sklonost ka pisanju proširio je i na polje književnosti, izdavši svoj prvi roman pod nazivom „Bogovi umiru glupom smrću”. Svestan promena u savremenom medijskom prostoru i nedostatka formata koji nude dublji društveni kontekst, Kosović je sredinom 2026. godine pokrenuo „Vertikalu”, prvi crnogorski vodkast (video-podkast). Oslanjajući se na svoje bogato iskustvo u istraživačkom novinarstvu, kroz ovaj inovativni format bavi se složenim i osetljivim pitanjima – od analize centara moći i najuticajnijih ljudi u državi, preko javnog zdravlja, do predstojećih izbornih ciklusa. Pokretanjem ovog projekta, nastojao je da zadrži svoj prepoznatljiv analitički pristup i publici ponudi kvalitetan sadržaj van okvira tradicionalnih medijskih platformi.

U svom privatnom životu, Kosović je veoma strastveni kolekcionar sportskih dresova.