Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je moj dragi prijatelj Vlada Radivojević. Koga verovatno većina preduzetnika u Beogradu zna kao Vlada 011 info. Ovu epizodu smo dugo spremali i baš smo odlučili da bude 381 jer je 381 pozivni broj za Srbiju, a 011 info ima i 381 info koji je za teritoriju cele Srbije. Vlada je u Infu 25 godina. I to nije njegov prvi posao ali jeste jedan od ozbiljnijih. On je neko ko je došao kao momak sa strane, koji je probao da bude komercijalista, postao sjajan u tome, počeo da vodi komercijaliste, postao sjajan u tome, u jednom trenutku preuzeo ulogu izvršnog direktora, postao partner u firmi, da danas tu firmu samostalno vodi. A ta firma je neobična. To je firma u kojoj ima jako puno ljudi koji su veoma dugo tu. To je firma u kojoj je potpuno normalno da neko proslavi 15, 20 pa i 25 godina u firmi. I to je firma u kojoj sam i ja od pre nekoliko godina jedan od suvlasnika, a pre toga godinama smo uspešno sarađivali i to je bio jedan od mojih omiljenih klijenata. Vlada je takođe i kolega podkaster, kroz 011 podkast i moje tople preporuke da ispratite i to. Ali on je neko ko se nije mnogo eksponirao i čiju priču ne zna gotovo niko. Iz ovoga što smo danas pričali nećete saznati sve o Vladi. Nećete saznati mnogo toga što je rezervisano samo za bliske prijatelje. Ali verujem da iz ovoga što smo pričali možete da saznate svašta nešto zanimljivo, a najviše to kako da živiš život koji ima neki smisao i razvijaš biznis koji je zasnovan na nekim dobrim vrednostima, koje čine da u životu možda ne budeš najbogatiji, ali budeš zadovoljan i ponosan na ono što radiš i s kim radiš. Uživajte.

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Neko bi možda rekao da je neobično reći da neka epizoda koja nema okrugli broj je jubilarna. I ovo nije jubilarna epizoda, ali jeste posebna, jer 381 je pozivni broj za Srbiju, bio je i za Jugoslaviju. I kada sam razmišljao kada želim da ugostim mog današnjeg gosta i mog velikog prijatelja, bilo je da li će to da bude jedanaesta epizoda, pa da bude 011, ili će da bude 381. Problem je samo što u međuvremenu prođe sedam i po godina. Ali dobro, došlo je i to vreme. I danas mi je u gostima moj dragi prijatelj, jedina osoba zbog koje sam ja i dalje spreman da kažem da sam u stanju da tolerišem ljude koji se bave prodajom, jedini prodavac koji me ne nervira, koga mnogo više volim nego što mi smeta to što kaže da se bavi prodajom, čovek koga ceo Beograd zna kao Vlada 011, i jedini čovek u mom imeniku koji se zapravo zove Vlada. Iako sam i ja davno napravio grešku i napravio mu vizitkartu na kojoj piše Vladimir. Jedan jedini Vlada Radivojević, 011info, Vlado, dobro mi došao.

Vlada Radivojević: Bolje te našao. Očigledno si počeo i ti da se baviš prodajom sa ovakvom najavom. Sva sreća nemamo ni jedan pozivni u Srbiji koji je 999. Onda bi se baš načekao.

Ivan Minić: Pa dobro, vidi, od prvog dana kada je ovo krenulo, ideja je bila da prosto neke epizode koje su posebno simbolične probamo da učinimo dodatno zanimljivim. Za neke smo uspeli, za neke nismo jer se nisu potrefile stvari da baš tad snimimo neke goste. Ali, postoje neke tradicije ovog podkasta. Jedna od njih je da Vanja Vulić dolazi na svaku u svakoj stotini u pedesetoj epizodi te stotine i da svaki put ima jedno dete više. Tako da Vanja, Jovana, ne znam šta čekate, prošlo je dosta epizoda, trideset i jedna, mislim, radite nešto po tom pitanju, mi se čujemo redovno i proveravamo ali za sad je brojno stanje kakvo je bilo. Ovaj, a one neke jubilarne stota, dvestota, tristota su onako isto specifične na neki svoj način. Mi gikovi kažemo da je 256. epizoda važna kao i svaka koja je sa osnovom dva, 2, 4, 32, 64, 128, 256, 512, znači sve ono koliko je moglo da bude memorije koju smo stavljali u računare i sve što je sa osnovom dva. No, ove godine, firma u kojoj si od skoro početka svoje karijere, pričaćemo o tome, je proslavila 25 godina, i išli smo svi zajedno na jednu izuzetno zanimljivu ekskurziju tim povodom.

Vlada Radivojević: Gde je bila ekskurzija?

Ivan Minić: Pa išli smo u Solun, i ideja je bila da, pošto od mene to nemoguće očekivati, jer najdalje u visokom glamuru što mogu da priđem je polo majica, ovaj, da ti budeš u liku Dragiše Popadića, ovaj, i dobro nisi nosio šubaru, ali sve ostalo je bilo tu, i da žene koje su većina u firmi, ovaj, dožive ono iskustvo iz iz Boljeg života u kome ovaj, je li, jedina razlika u smeru u kome smo radili stvari.

Vlada Radivojević: Jeste to je ovaj, odavno bila ideja to, s koleginice su naše žarko želele svaki 8. mart da ih vodimo u Solun, je li pak smo mi to čim govorimo o Solunu i Boljem životu, možeš da pogodiš koliko godište ima ko u firmi. I onda se to spojilo ove godine jako lepo, drago mi je da si bio tu i proslavili smo 25 godina u Solunu, a ujedno smo tako malo zakasnili 8. mart proslavili. Kad smo kod Soluna, taj Solun je i pokazao jednu vrlo važnu stvar koja se odnosi na mene i na tebe koji sam ja napravio čak i iznenađenje da ćeš se ti sad šokirati i probao da je ovekovečim, pa pazi sad ovo. Izvoli!

Ivan Minić: Dobro.

Vlada Radivojević: Nemoj samo da vrištiš na tvoje kolege zaposlene koji su mi dozvolili da ovde prošvercujem sve i svašta i stavim iza ovog divnog stola koji se, ovaj zida koji se pomera u vidu zavese.

Ivan Minić: Dobro. OK. Jedno izuzetno popodne. Jedno izuzetno popodne koje ćemo pamtiti i popodne koje je tačno onakvo kakvo treba da bude vikendom u Solunu.

Vlada Radivojević: Jeste. I taj taj momentum koji je tu zabeležen, ovaj, prosto mi je… A evo nema veze, nek ostane da ga drugi ljudi ne vide, možda je pametnije… Govori otprilike o mom i tvom konstantnom razgovoru i odnosu gde jedna osoba, neka oni pogode koja je, non-stop nešto sa osmehom predlaže novo, dok druga stoji ovako: “Je l’ moram i ovo da slušam?”

Ivan Minić: Dobro. Mislim, prilično tačno nažalost.

Vlada Radivojević: Hvala ti što si bio, hvala ti što si bio deo toga i bilo nam je zabavno.

Ivan Minić: Hvala tebi. Ova epizoda na jedan poseban način obeležava i više od decenije naše saradnje i više od decenije našeg prijateljstva. Ali zapravo meni je važna najviše iz razloga što ti si već evo više od godinu dana kolega podkaster. I mnoge lepe priče si ispričao. Ko ne zna, 011 podkast, većina gostiju su preduzetnici iz Beograda, neki kultni preduzetnici, ne samo iz Beograda nego i iz okruženja, ali i razni drugi ljudi koji su ovom gradu dali dušu. I možda on nije u svojim najboljim danima, možda on nema trenutno ovaj, najbolju energiju, ali to su ljudi koji ga i dalje čine našim gradom, i zbog kojih je mnogo teško otići odavde i kad god odeš jedva čekaš da se vratiš i znaš zašto želiš da se vratiš, tako da topla preporuka. Format je drugačiji, format je kraći, meni često fali još tog razgovora, ali srećom, zahvaljujući ovaj tebi se ti razgovori nekada dese u nekim drugim ambijentima, i ja čujem svašta nešto od tih ljudi, ali svakako ko voli da jednom nedeljno čuje nešto interesantno, čuje iskrene priče i svedočanstva tih ljudi koji, koji imaju najrazličitije moguće i bekgraunde i priče njihovih biznisa i priče njihovih života, topla preporuka. Ovaj, taj podkast je i lansirao neke zvezde, ali nećemo o tome.

Vlada Radivojević: Da, da.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Meni je bilo važno da dođeš i da ljudi zapravo dobiju priliku tebe da upoznaju, zato što ljudi koji rade sa tobom naravno da te znaju, znaju te mnogi ljudi iz grada, odnosno znaju jedan deo tebe, ali suštinski gotovo niko ne zna tvoju priču, jer si ti vrlo ovaj privatan kad su te stvari u pitanju. Nisi se nikada eksponirao, od društvenih mreža imaš LinkedIn i to je otprilike to, i to na moj nagovor uz pretnju pištoljem, da. Ovaj, ali biće, biće i ostalih polako. Ali suština je negde da mnogo ljudi tebe zna jako dugo, a mnoge priče o kojima ćemo danas pričati o tebi ne zna. A mislim da su one jako važne da bi te neko u potpunosti razumeo. Iako je pitanje da li će i tada ovaj moći da te razumeju. Ali svakako, hajde da počnemo i ovo Pojačalo kao i svako do sada. Smajlis pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Vlada Radivojević: Psiholog.

Ivan Minić: S obzirom na tvoju funkciju…

Vlada Radivojević: Da, da. Roditelji su mi rekli u, ne znam mislim, šesti razred ili sedmi kad to… Ovaj odgovor je bio u tih devedesetih, vrlo motivacioni, podržavajući. I onda ćeš da radiš u školi i da pitaš decu zašto puše. I to je to. Ali tad sam počeo čitati neke knjige koje su me zainteresovale i onda sam se ja kao i svi klinci u pubertetu, normalno neki odu na to da budu ne znam ni ja mega zvezde, kao huligani, neki budu najbolji fudbaleri, košarkaši, ja sam hteo da budem pametan.

Ivan Minić: A kakav je bio tvoj bekgraund? Gde si odrastao?

Vlada Radivojević: Rođen sam i odrastao sam u Beogradu, odrastao sam prve godine života sam proveo… E to je ono, izvini, mala digresija, kad me pitaju odakle sam. To mi je, ne mogu, kažem, jako mi je teško da odgovorim, ne znam koji je tu tačan odgovor. Kako se gleda, do koje godine si gde živeo? Odrastao sam na Belim Vodama, tu sam išao u osnovnu školu, do nekog trećeg, četvrtog razreda, onda sam se, uh preselio, moji roditelji su dobili stan u Sremčici, tu sam živeo još 12 godina, i onda sam se ja sa nekih 22, tri, preselio za grad, i to je to.

Ivan Minić: A kakvo je bilo okruženje, čime su se bavili roditelji?

Vlada Radivojević: Nisi znao čime postavljaš ova pitanja. Ovaj, pošto voliš prodavce, pitaću te čime bi bilo prikladno da su se oni bavili u svom životu? Moj otac je bio policajac, a majka je radila u državnoj nekoj firmi kao računovođa. Znači otprilike to su deca sa sela koja su došla u Beograd u potrazi za boljim životom. I tu su došli sa nekih svojih, otac vrlo mlad sa 14, ja mislim, 15, majka sa 19, i tu su začeli porodicu, postali stanari. Manje više, ništa to nije specijalno, to je priča sa 80-ih i 90-ih godina koja je mislim može da se nađe u, ne znam, ne volim da licitiram procentima, to me jako nervira, ali u velikoj većini slučajeva porodica u Beogradu je bilo slično.

Ivan Minić: Taj period, ovaj, pošto si ti malo stariji od mene, ti si ipak malo zreliji ušao u te devedesete koje su bile svima teške na različite načine. Ovaj, kako je to izgledalo u tvom odrastanju? Ti si tad već bio momak, imaš sestru, koja je isto odrastala sa vama. Šta su bili neki vaši zadaci, kako si se ti snašao tokom devedesetih, i kako su one uticale na tebe?

Vlada Radivojević: Hm. Pa pazi, ja, kao što znaš, ovaj, moja sestra je 4 godine mlađa od mene, znači to su godine devedesetih kad ja imam, eto u devedesete sam ušao sa nekih 11 godina, pa do dvadesetih. Ja mislim da su, da je većina ljudi živela vrlo slično. Znači ideš u školu, imaš domaći da uradiš da završiš, a onda imaš obaveze u kući. Koje podrazumevaju sve i svašta. Zavisi kako roditelji budu kreativni taj dan. Ovaj, da li pomažeš ćaletu neke malo da kažeš muške poslove, ili radiš neke, tada nazvane ženskim poslovima, a sada su to univerzalni, i prosto je to to. Kada dođe letnji raspust, kao nagradu dobiješ odlazak u prirodu.

Ivan Minić: I set aktivnosti koji prati taj odlazak u prirodu.

Vlada Radivojević: Pa dobro, to je već moja lična priča, ali opet kažem mislim da to nije ništa spektakularno, ono što sam ja pričao sa ljudima tada, masa ljudi je tako tada živela. Znači ja kad se završi školska godina, kao nagradu dobijem da se sad bavim fizičkim poslovima na na nekim predelima u nekim imanjima na selu i to u ne baš normalnim okolnostima gde nemamo ni vodu ni ni osnovne neke životne uslove je li na tim terenima, ali sve se to smatralo nagradom jer ti si sada u prirodi u zdravoj sredini. Kažu da sam zato porastao. Da. I ovaj te, da kažem vrlo izazovne godine devedesete, s druge strane po meni, iz mog, iz mog, iz moje vizure, mislim da prave ljude malo, napravile su nekako drugačiji sloj ljudi od onih koji su i, pardon, spoji ljudi i, i generalno njihove ličnosti i, i karaktere od onih koji su rođeni 2000-ih, kao što su i 40. i 14. napravile neke druge ljude. Prosto je to tada, mislim, i ti si deo te generacije, prosto je to tada bilo tako. Znači neke stvari koje sada ne mogu da se zamisle, podrazumevale su se. Znači podrazumevalo se da, ne znam, kada dođu prijatelji kući, ko poslednji jede? Deca. Možda, ne, ti. Ali prosto to je bilo, mislim, podrazumevalo se da kad su tu stariji, da deca treba da se sklone u sobu, da se, podrazumevalo se družimo sa prijateljima, sa decom od prijatelja roditelja, sviđali se oni nama ili ne. Podrazumevalo se da tada negde nešto kao čitaš knjigu, imaš neki bend, slušaš dobru muziku. To je bilo kao sanjaš da ćeš da odeš negde preko, ili kao promenićeš ovu zemlju i tako.

Ivan Minić: E, taj momenat, ovaj koji je jako tačan i mislim da je dobar lakmus za sadašnju situaciju, gde prosto ovaj, mi smo odrasli tako što su naši roditelji imali prijatelje koji su imali decu, i mi smo se družili sa tom decom. A sada deca suštinski diktiraju s kim će roditelji da se druže po tome s kim se deca dobro razumeju i druže, i kao nisam siguran da, da je ta kombinacija baš idealna, ali okej, nemamo ni ti ni ja decu pa nemamo pravo da pričamo o tome. Znam samo da ono, vreme prolazi, ali mišljenje se ne menja, ako budem imao porodicu što, što jako želim, spreman sam da plaćam mesečno da ne budem u roditeljskim viber grupama. Znači to je jedina stvar koju sigurno znam, ono bez bez ikakve ovaj dileme, nebitno da li su jaslice, vrtić, škola, znači nije nije važno, ili možda i na fakultetu imaju roditeljske viber grupe, ne znam, ovaj ali zvuči kao nešto što, što će se razvija, što će doći u budućnosti.

PRVI POSLOVI I PRODAJA OD VRATA DO VRATA

Ivan Minić: A tokom tih devedesetih, ovaj, koje jesu godine u kojima smo se mi i formirali i odrasli, šta su bila tvoja interesovanja? Čime si se bavio da kažemo i mimo škole i svega toga, šta, šta te je zainteresovalo, da li te je nešto zainteresovalo ovaj na tom prelasku osnovna, srednja škola, srednja škola, i šta si prosto voleo da radiš, čime si sebi skretao misli od prilično sumorne svakodnevice koja je bila oko nas?

Vlada Radivojević: Pa, da, ja sam počeo da radim između treće i četvrte godine. Ovaj i to baš onako svaki dan, dnevno, posao, po smenama. To je bio neki market na Vračaru koji je čak radio i treću smenu. Hvala Bogu to mi nisu davali da radim. I hteo sam da zaradim novac da idemo kao drugari i ja, idemo na more sami ludnica zezanje. Moja porodica kao i većina porodica tada nije mogla to da mi omogući i onda su mi rekli “Okej ako hoćeš da ideš na more, pa nađi negde pare zaradi” i tako dalje. Međutim, onda sam ja bio nekako, sanjar. Ja sam tu razmišljao da da bi ja možda trebao da idem negde preko. Nekako nisam imao, nisam imao ni jedan tu rol model iz okruženja koji je nešto uradio u Srbiji. Iako sam sam, znaš i još nekim stvarima kojim se bavim, vrlo sam rodoljubivo nastrojen, ali meni je bilo prosto, ne postoji nijedan rol model u mom okruženju koji je nešto uspeo po mojim merilima u Beogradu ili Srbiji, i ja sam vezivao jedini uspeh za imigraciju. I ja sam već sa, znači tad kad sam se i zaposlio u tom marketu, ja sam tada već bio definitivan da ću čim završim srednju školu da odem ovaj u inostranstvo misleći, mislim nikad nisam ni pre toga bio u inostranstvu, jedino ekskurzija u Budimpešti, ali u mojoj glavi je to nešto nazovi inostranstvo. Jednostavno sam mislio da će mi to odlazak u inostranstvo rešiti sve moje probleme, kojih je bilo poprilično. Počeo sam da radim, OK. E onda sam u jednom trenutku, ja mislim da je to bilo tokom 4. godine srednje, ovaj video jedan magičan oglas. Znači kao danas na primer “Zaradite 100 hiljada dinara nedeljno”. Znači otprilike pandan tim. Ja sam se javio. A pa to je sad, ja mislim da, tako, krenulo se u četvrtu godinu. Znači ne su me pitali da l’ sam napunio 18 godina, ja sav ponosan, kažem “Ja sam, kao da niste ni mogli da me zaposlite”. Ovaj, onda sam išao kod njih na neke obuke, kastinge i tako dalje. U stvari poenta celog biznisa je bila, ta firma je bila negde na Petlovom brdu, da mi ujutru dođemo, i nama vlasnici, a taj jedan od vlasnika malo liči na tebe, sad kad pogledam on je bio negde iz Poljske, ovaj krupan, plav čovek. I onda on dođe ujutru, na primer jednom nedeljno ili dva puta nedeljno, ili jednom u dve nedelje, ne znam ni ja, i donese neki novi magičan proizvod. I mi to treba da idemo da prodajemo. A onda oni nama kad pitamo gde možemo da prodajemo, onda oni nama odrede delove, reon. E time sam se ja bavio, i to mi je bilo, znači prvi dan sam hteo da se obesim. Drugi dan sam hteo da se obesim, ali nekako, ne znam zbog čega evo sad pokušavam da da to osvestim da l’ sam hteo da budem kao, moram to da probam ili ne znam, mislim to mi je bilo odvratno. To je, to je to je umiranje duše unutar tebe zarad toga što prodaješ super secka. U stvari prvi proizvod je bio višenamenski upaljač. I, okej, to je… kako da ti kažem, ja i dalje mislim da je to jedna od mojih odličnih škola, zato što tako gubiš blam. Mislim izbacuju te, šutiraju te, razne donacije. Ali to te nauči malo da tu očvrsneš, da vidiš kako to izgleda, ili da potvrdiš da se time nikada nećeš baviti u životu. Prvih pet dana ja sam mislio da je to posao iz pakla. Što ti i dalje misliš. Ovaj, ali onda vremenom tu se zainteresovalo me. OK, kako sad ovaj tamo neki nebitno, danas je prodao pet super secka, a ja nula. Obišao sam 20 nekih firmi, iz 10 su me izbacili, na jednoj me je jurio pas i ove su ženice rekle: “Sve je to fino, mogli bi mi tebe da oženimo za moju unuku, ali para nema.” Zainteresovalo me to tada i onda se nekako, počeo sam i da, nekako je došla do mene jedna knjiga, koja evo možda sad i bi zvučalo smešno da kažem koja je, ali u tim godinama, ta knjiga mi je onako promenila smer poprilično. I ja od tada krećem u te neke vode koje se odnose na komunikaciju, rešavanje problema, deo marketing, vođenje timova, motivaciju, i to ti je to.

Ivan Minić: Dosta ljudi koji su odrastali u nekom recimo američkom sistemu i američkom okruženju, baš potenciraju to koliko je ta “door-to-door” prodaja zapravo, mislim lepše zvuči “door-to-door” nego od vrata do vrata. Ovaj, koliko je zapravo važna da se izgradiš kao čovek, profesionalac i sve ostalo. Kod njih je to relativno često, s tim što ima različite oblike. Nešto je ono, neko samo dostavlja novine pa tu vrlo malo ima i kontakta i svega, ali ono što, recimo prethodnih tridesetak godina kod njih bilo aktuelno, kod nas je to petnaestak, jeste jesu oni obilasci gde nudiš kablovsku televiziju, nudiš to neke dodatne pakete, neke pogodnosti i uglavnom za te stvari dobijaš vrlo stimulativne, ovaj, za rezultate dobre prodaje dobijaš vrlo stimulativne novce. Ali je fora u tome da ti s nekim potpisuješ ugovor i firma je spremna da gubi prvih par meseci da bi ti bio zadovoljan da im doneseš novog kupca, a onda oni se naplate od 3. do 24. meseca jako lepo u celoj toj priči. I dosta ljudi koji su sedeli ovaj na mestu na kome sediš sada je upravo takvo iskustvo promenilo život. Ono što je drugačije jeste da smo mi danas možda postali više imuni na mnoge stvari, mnogo informacija je dostupno, mnogo, nemamo vremena…Drugačija iskustva od tog tipa smo imali, ali u periodu u kome ti pričaš, sve je to prilično novo i magično. Pre toga takve stvari nisu postojale. Onog trenutka kad se pojavio kod nas Top Shop, bio je i Branimir tu i i, i pričao je svoje iskustvo, kao neko ko je to gradio. To je bila najzanimljivija stvar na televiziji. I svi su želeli da imaju te proizvode. Da li su oni svi bili dobri? Pa većina je bila dovoljno okej da opstane, da se prodaje. Neki se nisu primili, i, i to iskustvo gde ti vidiš kako različiti proizvodi imaju različite rezultate na na raznim tržištima je isto, isto interesantno. Ali ta suština da je svima teško prvi dan, niko prvi dan nije dobar, drugi, treći, je malo manje strašno, ko ostane do desetog dana, vrlo verovatno će napraviti neki rezultat. E sad. U zavisnosti od toga koliko ima šlifa, koliko ima smisla, kako čita ljude, taj rezultat će biti bolji ili slabiji. Ali suština jeste da izdržiš tih iks dana. Ti si uvek, mislim od kad te znam, znam da si takav, očigledno je bilo tako i ranije, ako si nešto rekao, ti ćeš to da izguraš makoliko bilo teško ili eto, u tom periodu, neprijatno.

Vlada Radivojević: Pa jeste, možda bih se ja nekad i povukao, nego je meni bilo ovaj, bila me je sramota da da sam rekao da ću da izdržim pa sad neću. A hiljadu puta sam hteo da odustanem. To je prirodno. Malopre si rekao to za za za Top Shop i sve, da su to bili proizvodi koje je većina ljudi želela da ima u svom domu. A šta misliš, da li sada ljudi žele većinu proizvoda koje vide, ne samo na TV-u nego na društvenim mrežama da imaju?

Ivan Minić: Pa mislim da ne žele. Mislim da smo došli do hiperprodukcije svega i da smo u suštini postali imuni na na veliku većinu stvari i da postoje stvari koje kada vidiš i vidiš im neku primenu, i često malo romantizujemo jer možda multifunkcionalni upaljač nema previše svrhe, ali ako jednom mesečno ideš na vikendicu i praviš roštilj sa prijateljima, želećeš da ga imaš zbog tog jednom mesečno.

Vlada Radivojević: Mi smo mi smo pričali oko devojke koja ti se sviđa udaljena od tebe. A dobro. Znači moraš da da nađeš primenu je l’ tako?

Ivan Minić: Moraš da osetiš da ti bar nekad treba. Ide sa te strane vrlo zahtevno da, da nešto što što nema primenu, što je samo zabavno, dođe do neke odrasle publike. Ali sa tim proizvodima koji su samo zabavni, primarno se gađa mlađa populacija koja ne razmišlja o tome koliko to ima neku upotrebnu vrednost. Samo im je simpatično, biće im simpatično i zabavno jedan dan i onda će završiti u nekoj fioci i to je to.

Vlada Radivojević: Kao što sam malopre pomenuo da, da ovaj taj čovek kod koji je bio kod tebe, sad po mom mišljenju samo imamo milijardu Top Shopova svuda.

Ivan Minić: Jeste, i mnogo je teže napraviti nekakav rezultat što se toga tiče, i kroz prodaju i kroz selekciju šta ćeš od od proizvoda da nudiš, na čemu ćeš da baziraš tu celu priču. Koliko je trajala ta prva, prva priča?

ANATOMSKA OBUĆA I LOŠE OBUČENI PRODAVCI

Vlada Radivojević: Pa trajala je, pa skoro šest meseci. Znači ja mislim celo polugodište. Gde sam ja tu odlazio najčešće pre podne, kad idem po podne u školu, pre podne da jer su tad ljudi u nekim servisima i tako dalje, i vikendom. I kako da ti kažem, bilo je tu sjajnih meseci, bilo je bezveznih meseci, ali određene okolnosti koje su se meni ovaj tada desile u životu, ili sam, jednostavno se zatekao u njima, meni nisu dali da odustanem od tog. Da bi se onda desilo vrlo brzo da ja ta osoba mi je isto dosta promenila pogled na, na na na život od moje prijateljice Bojane majka, kod koje sam se posle zaposlio. Koja se bavila, prodajom je l’ te opet ortopedskih pomagala. Ali ne ortopedskih pomagala u smislu da su to ljudi sa invaliditetom i tako dalje, nego su to bile anatomska obuća, i anatomski ulošci. Znači da je ja sad tebi dođem i kažem Dobar dan Ivane, mi imamo ovo ti kažeš da super je kupim za mamu babu. Znači e, od nje sam video na primer prvi put sa 19 20 godina, prvi put sam, a sad ja imam 20-ak godina 20, opet se bavim tim, samo ne idem sad od vrata do vrata, ili što bi se lepo reklo front door to door, opet imaš neki kontakt, imaš možda hladan poziv pa zakažeš sastanak, pa ti onda tamo odeš i tako dalje. I moram to da kažem ono što ja sam uspeo da da kažem da da da da napravim kao neki da vidim obrazac koji se ponavlja. A to je da većinu ljudi, tada, ne znam kako je sada, ali na primer to od dvehiljaditih do 2000., ili od 90-ih do 2000., recimo 10. su obučavali ljude jako loše. Jako. Kad god sam upoznao tada od prodavaca, termini koji su koristili bili su: uvalio, odradio, odro, umuljao, slagao. A neko ih je to učio. Znači taj koji te uči po mom nekom shvatanju, moram da kažem neki loš čovek i kompletan idiot. Jer najgora je stvar kada, kada smo se mi bavili tom prodajom od vrata do vrata, i sad prolazimo, i ja kažem: E super, ovde ću da prođem, juče je čovek kupio od mene više namenski upaljač, a ovaj kao: Ne, ne, ne, ne, ne, ja ne smem tu ni da prođem! Ja kažem: A šta si mu ja pričao? E, to je glavna stvar, zbog čega možda i ti ne gotiviš prodaju, zbog čega je ne gotivim ni ja, ako je ona tako ovaj rečena, a to je što se između prodaje i laži stavlja znak jednakosti. To je katastrofa. Jer složićete se da, možda i ne. Otkako se probudimo, mi nešto prodajemo. Da li prodajemo, mogu li da na semaforu ispred tebe žurim, izvini. Da li je gužva, ja stvarno žurim, kasnim što se tebi nikad ne dešava. Iil moj mejl Ivane slab sam sa ovim stvarima je l’ bi mogao da mi, sve je to neko pregovaranje i tako dalje. Ali neko je to jako loše radio ili jako loše obučavao prodavce. Poenta je bila da oni samo pričaju, pričaju, pričaju, pričaju, da se trude što više laži da izgovore, i onda ne znam ni ja šta, da mu ne daju da diše, da on to kupi i da se čovek posle kaje. Mislim da je to potpuno bezveze. 

Ivan Minić: Mislim da i danas postoje prakse u kojima suštinski stvaraš te okolnosti u kojima će ljudi doneti neku odluku, znamo svi one priče gde se pozivaju stariji ljudi da kupuju neki proizvod na 500 rata, zato što to može od penzije toliko koji njima u suštini ne treba, ali za koji su im napričali priču, napravili okolnosti, organizovali neku večericu, nešto, gde, gde…

Vlada Radivojević: Pa i ovi su došli da jedu džabe. I to je tačno, slažem se. Ovo pričam zato što je moj otac bio, on kaže: “Ja sam bio žrtva toga.” Nisi ti bio nikakva žrtva prijatelju. Zdrav si, prav si, otišao si, javio se 100 puta na telefon, otišao si da jedeš pa si kupio dušek, to je to.

Ivan Minić: To je ta priča koja je najčešće vezana za za za taj tip proizvoda. I za to publiku koja ili kupuje za sebe ili hevi varijanta za unuke, za ovo za ono, i onda se napravi oko toga ovaj cela neka obmanjujuća situacija u kojoj neko ko je vrlo ispraksan i gde je sve to postavljeno kako treba tačno zna šta koga trigeruje u tu konkretnu publiku kojoj se obraća. Ali, to što su, što se to radilo…

Vlada Radivojević: Sve je to kratkog daha.

ZAŠTO PRODAVCI NERVIRAJU

Ivan Minić: Jeste, i mislim, razlog zašto ja ne volim prodavce pričali smo sto puta o tome jeste što upravo, treninzi koji su prošli neko im je rekao, ko im je valjda autoritet pa su zato to usvojili, da su oni izuzetno agresivni po prirodi, da ne slušaju ništa šta ti njima pričaš, jer njima je jedino važno da urade ono po šta su došli i zbog jedne rečenice koju je pre dvadesetak godina izjavio jedan moj poznanik, koji je izuzetno uspešan u prodaji, i tada bio i danas, je l’, koji je rekao prodaja počinje onog trenutka kad ti kažeš ne.

Vlada Radivojević: Aha, misliš naš poznanik.

Ivan Minić: Jeste naš poznanik, koji je rekao prodaja počinje onog trenutka kad ti kažeš ne. Ne brate, pa kad ja kažem ne, tada staje sve. Jer, možeš ti da staneš a možeš i da nastaviš, ja ću samo da se okrenem i da odem jer ako ne želim, ne želim. Ako sam ostavio prostor, OK, ali i sad ovo kad zovu za osiguranje i slične stvari, jeste tema koja mi je interesantna, volim da znam šta se dešava, volim da znam šta su nove ponude, ako ti mene kreneš da napadaš telefonom, ja ti kažem pozovite me sledećeg četvrtka posle 12. I ti nećeš da me pozoveš nego hoćeš sad. Ja ti blokiram telefon i nećeš me više dobiti nikad. Mislim to je to. Iako čujem ponovo taj glas na drugom broju, samo ću da spustim i da blokiram. Jer to je stvar pristojnosti, dogovora i građenja odnosa. Spreman sam da odvojim neko vreme, al tad kad sam ja rekao, pod uslovima u kojima sam ja rekao. Je l’ možete da mi pošaljete to na mejl? Pa ne, ne možemo. Onda ništa. Ja prosto hoću da pogledam, mirne glave, da pročitam da vidim da li ima nešto što mi je stvarno interesantno jer koliko god, baš u u inostranstvu prodavci osiguranja bili na lošem glasu mislim da je to izuzetno važna tema i da svako od nas treba odgovorno da se odnosi prema svom životu i i zdravlju i tako dalje.

Vlada Radivojević: No, izvini sad to si ti to ispričao baš za te ljude koji te ne slušaju šta ti njima govoriš. Meni je na primer, dok smo prodavali te stvarčice raznorazne, bilo je tu još nekih raznih mojih pokušaja ovaj sa drugarima. Pa smo našli neke povoljne aparate, kućne, ovaj navodno sa carine uzeti, mi imamo ja jednog drugara, ima tu dobru priču, da mi to otkupimo povoljno pa da i onda smo prodavali to prijateljima. Znači, ne znam, aparat košta 15 maraka tad su bile marke, ti prodaješ za 25, to je super. Međutim ovaj, sve je to samo prezentacija. A ozbiljno razmišljanje o prodaji počinje onog momenta kada ovaj upoznajem neke ljude iz iz Amerike, koji mi tada kažu, zato sam hteo da se nadovežem, “Hey kid, telling is not selling. Listening is selling.” Ja kao: “Kako, kao šta ja super pričam, mlad sam, visok…”

Ivan Minić: Dubok glas.

Vlada Radivojević: Dubok glas, da. Ovaj… Tu ja mogu svima, kao šta, kakav, kakav listening, ja ne smem sad, ne dam nikome da listening. Imam 20 godina, ono život pun gas, Beograd, zezanje, klubovi, kakav listening? A u stvari, tada sam ja tek počeo da učim prodaju. A to je što, ove kolege koje su tebe zvali nisu. To sam ja jedino razmišljao, za 1. april, da ti organizujem ceo dan pozive prodavaca.

Ivan Minić: Ja mislim da bi to morao da bude na kraju dana fizički obračun, ali dobro, hajde iz različitih branši. To šta ti radiš svojim prijateljima za 1. april to ćemo ostaviti nek ostane privatno. Ali, mislim da je dovelo do toga da svako, uh 1. april upiše da bi znao, od ujutru da ga da ga sačeka u kalendaru, da zna da je 1. april.

Vlada Radivojević: Pogotovo moj otac.

Ivan Minić: Zato što sve ostalo, kao, OK, ti si svestan toga da počinje mesec, ali prođe godinu dana, taman dovoljno da ti zaboraviš, da je 1. april nešto znači, i setiš se tek oko 12. Ali do 12 si već tri četiri puta naseo na nešto, ovaj, što je što je unapred organizovano.

DOLAZAK U 011INFO

Ivan Minić: A kako si došao do 011 info?

Vlada Radivojević: Uh, posao koji sam radio upoznajem nekog slučajno, mislim sad će ljudi reći veliki gurui, ništa nije slučajno. Ovaj, upoznajem moju sestru, inače najbolju drugaricu, i njenog tadašnjeg momka, sadašnjeg muža. Dolaze nešto, moja sestra nešto, ja mislim pita ga, može li da sedi za stolom sa nama da malo pričamo. On gleda neku fudbal, važi ovde, dečko operisan od fudbala, znači njemu to ništa nije jasno. Samo prati BMW i motore. I on je počeo da radi u 011. I on meni kaže, ja kažem: “Šta ima novog na poslu, kako si ti, kako si ti” smol tok, i on kaže: “OK, radimo u nekoj firmi, prodajemo internet pakete.” Ludnica. I ja kažem: “Dobro i? Od vrata do vrata?” Kao, da, ali ja imam zakazane sastanke. Meni je to bilo, Ivane, pf. Kako zakazan? Pa kako, zakazan sastanak? Ne razumem. Kako to misliš? Kako misliš zakazan sastanak? S kim? Pa kao sa direktorom firme. I? Pa kao on ti da 15 minuta vremena da mu ispričaš šta imaš. I, magična stvar, nose laptop sa sobom. To je 2001. Ha, ti mu kažem, pa kako tebi to ide? Nikako. I sad, pošto je on tu kao ovaj dobar dečko zaista i super je lik i dalje, i on kaže ja želim da odem sa tog posla, jer mi nekako glupo, dobio sam posao, prošao sam neku obuku. Ja mislim da si ti rođen za taj posao. Ja kažem: “Ja bih hteo da promenim posao”, nemam pojma o čemu se radi. Ja samo znam da je vreme da promenim ovaj posao, u kojem sam bio kod majke od moje prijateljice. I ja odlazim na razgovor, pritom ne koristim internet. Možda, ne, nisam, nisam imao još uvek svoj mejl. Nisam. Mislim da je tad bila Altavista pretraživač, da se Google tek pojavio. Ja odlazim na razgovor za posao i kažem tom čoveku: “Ja sam rođen za ovaj posao.” On kaže ono, super grejt. I ovaj, oni meni tu odrade neku obukicu, ovo ono, i krećem da radim. Meni je to bilo jako interesantno, imamo zakazane sastanke, mi smo mladi, mi, cela ekipa je bila jako mlada, znači to je 2001., ja imam 22 godine. Nosimo laptop. I tu ima milion anegdota, koje si nekada slušao od mene, do toga da uđemo u neku firmu i kao ceo bord ono sedi, i kao “Dobar dan”, kažem, “Vlada, 011 info”, “Izvolite, sedite”. Sednem, i ja kažem: “Možete kao sa našeg računara?” Ja da uključim njihov računar neće. Ja kažem: “Pa ne radi vam računar.” “Pa znamo, zato ste i došli.” I grupa entuzijasta, ovaj eto ideja je da na jednom sajtu o Beogradu prodajemo reklamni prostor, ja moram iskreno da kažem tada potpuno ne prepoznajući šta znači reč SEO, šta znači ključne reči i tako dalje.

Ivan Minić: Ali u tom trenutku to nije bila ni stavka. Sadržaja je bilo relativno malo da šta god da tražiš…

Vlada Radivojević: Bila je poenta da što više puta da ponoviš neku reč i ti ćeš onda izaći.

Ivan Minić: Pa otprilike da. Vrlo je to staro divno vreme. Ali suština jeste bila da je to pionirski projekat u tom trenutku.

Vlada Radivojević: Da.

Ivan Minić: I pionirski projekat koji je imao pretenziju da živi od toga što će prodavati nešto na internetu. Sad šta je to nešto to su stvari koje su se vremenom evoluirale i danas je to mnogo kompleksnije i bolje nego što je bilo. Ali u tom trenutku gotovo ni jedna firma nema svoj sajt, a posebno srednje firme, manje firme, firme koje se bave nekim specifičnim stvarima koje bi možda i tražio, uglavnom nemaju svoj sajt. Broj ljudi koji koriste internet je relativno mali, na dajl apu je, sve je na dajl apu, ne postoji ništa drugo. Ja se sećam okej par godina ranije ali ja se sećam da u dva provajdera u koja sam ovaj prvo otišao bio sam u prvom najstarijem u prvih 5000 korisnika a u drugom u prvih recimo 3000 korisnika. Znači to je možda ukupna populacija bila pedesetak hiljada tamo s kraja devedesetih, okej dve hiljadite, dve hiljade prve to počinje da… ali je sve to na neuporedivo manjem nivou nego što nego što je danas i ljudima je vrlo često apstraktno. Ja sam otprilike u istom periodu imao prve razgovore da nekome pravim sajt. I imao sam iste vrlo živopisne scene s tim što na sve to ja imam 16 godina. I dolazim na mislim tad nisam bucao, tad sam onako simpatičan doduše ćelav ovaj plavooki momak koji dolazi i kreće razgovor i čovek mi kaže mrtav ozbiljan a šta će meni reklama u Americi? Reko ne u Americi to je to to je svuda isto. Pa ne, al to ovde nema niko, to samo u Americi neko može da me nađe. A bilo je i onih koji kojima je logika hajmo da prebacimo posao za Ameriku. Pa da, ali vi pravite ne znam ono radite veštačke veštačku travu i radite staze za za ono atletske. Pa da kao. Pa i da dobijete posao, kako ćete da pa kao snaćićemo se, ako dobijemo posao to su sigurno neke dobre pare.

RANI SRPSKI INTERNET I MEŠETARENJE

Vlada Radivojević: Bilo je tada uh ti ćeš se složiti, pogotovo 2001. 2005. 6. mnogo mešetarenja u tom poslu, prvo zbog uh ovaj prosto nepoznavanja celog posla, drugo i zbog nekih možda loših ljudi. Meni se desilo, otišao sam u jedan salon ovaj kao kupatila i tako dalje. Nalazio se u hotelu Srbija. I pričao sa čovekom o predstavljanju 011info i on meni u jednom trenutku kaže znaš šta, probao sam ja to i to ne ide. Kažem kod nas ste probali? Ne, ne probao sam, probao sam ja na internetu. Ja sad normalno kao klijent svima paranoju neki novi portal se pojavio šta je sad ovo, kako je. I ja kažem pa dajte evo sad ću ti doneti, kaže ja sam to plaćao pazi 250 maraka godišnje, tri godine i niko mi se nije javio. Kažem ok, kaže jedan čovek iz Mrkonjić grada mi je nešto pisao. Čovek donosi katalog, njegov katalog, znači salon kupatila, znaš da imam memoriju kao slon, sećam se imena i kupatila i i svega, ali da nije važno. I ja kažem pa dobro šta, ovo je štampano izdanje. Ne, ne, ne, ne, ne, pozadi. Zadnja strana, salon kupatila ime @yahoo.com. Ja kažem šta je to? Pa to plaćam. Znači neko je njemu otvorio email i naplaćivao mu je 250 maraka godišnje. I onda normalno je kada tu još dodaš neke prodavce da ljudi postanu imuni i da na prvu kažu ne. Znači kako se javi neko na telefon mene to ne zanima. To je postalo nekako barijera. I onda da kažem prosečan prodavac ulazi u raspravku. A zašto vas ne zanima? A kad postaviš pitanje zašto to ljudima ide u vrednost. Zato što. I tu nema razgovora. Kako god postaviš pitanje, a zašto vi ne želite Ivane da kupite ovu vodu? Zato što ne mislim da mi to treba, a zašto mislim… To je kao dve vojske koje ratuju u rovovima. Pa prvo puca jedna, ovi su u rovu i ništa se ne dešava, onda se ti sakriješ pa puca ova druga, znači potpuna glupost.

Ivan Minić: Ili kada ti priđe dete od 4 godine i 30 puta zaredom pita zašto. Znači sad dobije odgovor, pa opet pita zašto, pa i na kraju dođemo do toga zašto je zemlja okrugla, zašto je nebo plavo i…

Vlada Radivojević: A da li je okrugla Ivane?

Ivan Minić: Pa sad…

Vlada Radivojević: Pa to ti je kao iz onog filma Bulevar Bulevar revolucije kada se pokvari komšiji. Hvala, pa ga mali pita kako na kraju komšija završi s tim. 

ALEKSANDAR OLUJIĆ I PRVA ŠKOLA PRODAJE

Ivan Minić: Uh, svaka oblast koja je nova je s jedne strane prilika, s druge strane izazov jer treba edukovati publiku, i sa treće strane prilika za razne neke ljude koji uh možda dolaze sa razvijenijih tržišta, možda su nešto videli tamo, žele da probaju ovde, imaju neku vrstu vizije šta tu ima smisla raditi i kako ima smisla raditi i mislim da su se sve tri stvari desile u paraleli za za 011 kada si kada si ti počinjao tu priču. Ali isto tako verujem da je bilo i tada ljudi koji su imali neku vrstu vizije i videli sebe, mislim da ih nije bilo 25 godina kasnije ne bismo pričali o toj firmi. Samo je bilo pitanje pod jedan da li tih ljudi ima dovoljno i pod dva da li i neki drugi ljudi koji nisu sigurni da im to treba i da to žele, da li će nakon razgovora sa tobom ili nekim od kolega da ipak pređu na tu stranu i probaju. Kako je na samom početku to izgledalo i kako se menjalo kroz vreme?

Vlada Radivojević: Pa prva stvar velika velika stvar je bila to što moram da ga spomenem, ovaj kao jedna od osoba koja je meni bila tako da kažem neki ne znam ni ja lampion na putu i neki neka podrška. To je bio Aleksandar Olujić koji je osnovao ovu firmu, ovaj moj sadašnji ovaj partner u poslu. I on je čovek došao potpuno iz jedne druge sfere prodaje, koja se bavila po meni vrlo teškom prodajom i vrlo onako diskutabilnom ovaj… 

Ivan Minić: Ali popularnom u to vreme.

Vlada Radivojević: To je popularnom, naravno mogao bi da kažeš. Oni su se bavili prodajom timeshare apartmana. I ja sam bio jednom na njihovim razgovorima i bio sam ono kao šta je ovo. I onda smo mi iskoristili, to jest on i i ekipa koja je vodila firmu, menadžment, je iskoristio te obuke koje su oni tamo imali, i iskustvo prodaje timeshare apartmana jedno 6-7 godina da najbolje stvari prenesu na našu prodaju. I te stvari su nama bile jako korisne. Znači uh mi polako pravimo neku našu prodajnu liniju. Ja se tu pozicioniram vrlo brzo kao jedan od boljih prodavaca, to jest pardon, jedan od onih koji imaju bolje rezultate. Okej tu je bilo entuzijazma, tu je bilo ovo je budućnost, tu je bilo ljudi koji su želeli prosto jednu mladu firmu da pomognu i tako dalje, da bi mi vremenom ja sam ovaj vremenom postao vođa tima pa nebitno, onda sam postao i vođa cele firme, manjinski partner bla bla bla. Ja sam tada uh gledao jednu stvar koju sam uh iz iskustva, koju sam posle implementirao kada sam ja postao da kažem man in charge. A to je kako bih ja želeo da se ophode prema meni da sam klijent 011info i šta je meni sve za šta sam ja sve zamerao mom top menadžmentu kad sam ja bio običan komercijalista employe i tako dalje. Ja sve te stvari se trudim kasnije da menjam. I kao rezultat to imam, evo ti si video kod nas u firmi osoba koja je najkraće radi radi 8 godina. Znači mi imamo ljude koji rade 10, 15, 20 pa i 25 godina. Znači koji su došli kad i ja. E to su neke stvari koje prosto ne, ne uh ogroman broj sastanaka sam imao, kao što znaš. Ogroman broj firmi sam posetio. Uh hiljade i hiljade razgovora koje su mi preneli naši komercijalisti sam saslušao, razložio i tako dalje. I onda negde imaš tu sreću da vidiš kako posluju firme i da prepoznaš šta ti se dopada a šta ne. To što ti se dopada da preuzmeš kažu a vidi ovo super ovi rade, aj to, a ovo nećemo. I tako dalje i tako dalje. 

PRVI KLIJENTI, ROĐENDANI I TORTE

Ivan Minić: I živa je stvar, stalno se menja.

Vlada Radivojević: Apsolutno.

Ivan Minić: Meni je super imao sam prilike i da prisustvujem nekim obukama koje si organizovao za nove prodavce kroz vreme, i kažem iako sam ja većinu toga već negde čuo, video, postoji niz specifičnosti koje su vrlo očigledno ovaj došle iz nekog iskustva sa sa konkretnim profilom ljudi kojima se kojima se obraćate. Ali da kažemo ako gledamo taj romantični početak cele priče gde s jedne strane vi radite nešto što je novo, inovativno, interesantno, ti si mlad, zemlja je u nekom periodu u kome jako brzo napreduje iz nečega što je bila decenijska stagnacija. Postoji polet, postoji, pojavljuje se kapital nekakav na tržištu, pojavljuju se banke koje počinju da finansiraju znači nije ono samo ideš u banku da podigneš platu i da čekove uzmeš nego banka ima neku svoju svrhu, dešava se svašta nešto, neki ljudi se i vraćaju, neki ljudi se vraćaju trajno, neki ljudi se vraćaju da bi posadili neke svoje ideje sa idejom da jednog dana dođu kada te ideje ovaj ojačaju. To jeste neko vrlo lepo vreme za početak. To je i vreme gde internet još uvek traži svoje mesto. Kako su izgledali, mislim ono kad sad razmišljaš, jer to je isto jedna stvar koja je vrlo karakteristična za 011. Kod mnogo klijenata ćeš videti da su oni tu već duži niz godina, neki preko 15, neki preko 20, neki 5. Okej, biznis preduzetništvo je takvo da veliki procenat biznisa propadne u prvih nekoliko godina. Oni koji opstanu imaju razlog zašto su opstali, to je ili osoba koja ih je osmislila i vodila, ili su uspeli da kreiraju sistem i tako dalje, ali to su biznisi koji su jako jako rezilijentni na stvari koje se dešavaju oko nas iako je eto imali smo i Covid koji je prilično pokosio ovaj taj mali deo privrede, odnosno deo male privrede. Ali ko ko su bili prvi koji su razumeli, imali viziju da njima to treba. Možda im čak i ne treba sad, ali hajde da oni na vreme uđu u tu priču, pa da se već pozicioniraju kad ostali dođu.

Vlada Radivojević: Ako ništa drugo, ti znaš koliko je sada, baviš se tim i ceo tvoj tim je naslonjen na to, ti znaš koliko je trenutno važan backlink u poslovanju ako ništa drugo. Znači, ako dugo te firme sa backlinkom sada dobijaju otprilike, koliko su tad dobijali sa nekim pretragama jer tad nije bila tolika konkurencija, mislim toliko sadržaja na internetu. Ono što je jako važno, i za tvoje pitanje jeste mi smo uvek slušali šta pričaju klijenti. I sada na primer probaj da se prebaciš u taj period. Znači, tada ne postoji na samom početku ne postoji Facebook. Postoji neki MySpace, možda se pojavio MySpace tada ili tako nešto. 2005, 6, da su te prve par godina nema ničega, ima Yahoo. Gmail se pojavio ja mislim, preko Gugla, tako nešto, bio je onaj aol americanonline.com, ovaj, mail, imaš ove neke naše sitne provajdere. I uh mi tada uzimamo da skupljamo ovaj informacije o ljudima uh tražimo svakom klijentu s kojim smo nešto dogovorili ili nismo. Na kulturan način da nađemo njegov datum rođenja. Znači, uh u razgovoru sa dosta klijenata bila je varijanta, jao što mrzimo firme koje dođu, jednom godišnje potpišu sa nama ugovor, mi im platimo, niti nas pozovu da vide jel to ok, niti nas pozovu da vidi kako smo, šta smo. Ovaj, ja bih rekao da je to bila tajna mog ličnog da kažem uspeha u u okviru 011 što ja imam memoriju jako dobru, Bog mi je dao memoriju za visinu ostalo je diskutabilno, ovaj, i ja sam jako dobro pamtio te stvari. I onda kad dođem kod tebe, meni je bilo prirodno da te pitam Ivane, je li ćerkica uspela da upiše školu za violinu? Šta se desilo sa vašim psom, da li je ostao na moru? I tako dalje. E onda smo mi to odlučili sve da vodimo u nekom našem sistemu, sve te informacije. I uh mislim da nas je to u prvim godinama ojačalo, jer tada to je nemerljivo je tada merljivo je tada ko ta reklama na internetu. To je nemerljivo. Mislim čak je nemerljivo jer mi tada nemamo ni analitiku dobru. Znači mi ne znamo, možda je bilo merljivo, možda je bilo dobro, možda nije bilo dobro, nemamo pojma jer mi nemamo ni analitiku. Ono što je bilo dobro jeste da smo mi napravili vrlo prisan odnos sa klijentima i mi smo im zaista zahvalni, to možeš da vidiš da nije neka fora, zato što ja kad sam, kad smo pokrenuli podkast na koji si me ti ovaj poprilično nagovorio, onako, pošto ne voliš prodaju ovaj uspeo si da mi prodaš. Podkast mi smo pozvali u podkast prve naše klijente. Neki nisu hteli da dođu, ne vole kameru i tako dalje. Neki su došli. To su ljudi koji s nama sarađuju 25 godina. Znači nama su zaista važni klijenti. Znači klijenti su nam jako važni i mi smo ih uvek slušali. Tako smo i menjali sajt, sad da li smo mogli brže i bolje verovatno da da mislim, al mi prosto slušamo potrebe naših klijenata, ako oni u nekom trenutku kažu e ne bi bilo loše kada bi mi mogli na tome da imamo to mi ćemo se potruditi da to implementiramo. Tako smo na primer bili, napravili smo 2003, prvi ugovori, bili su s nekom poslastičarnicom 2003, i kao premijum klijentima, nije ih bilo mnogo, smo uh nosili torte za rođendan. I to je stvarno bilo prelepo s naše strane. Mislim vrednost torte je bila skoro pa kao vrednost prezentacije na godišnjem nivou. Tako uspevamo da napravimo neko jezgro koje obnavlja saradnju, zadovoljno je. A situacija u zemlji gde nema toliko tada posla nama omogućava da uh na oglas se javi na primer 100 ljudi. Mislim, dođe 100 ljudi. Ne javi se, dođe 100 ljudi na razgovor. Kad dođe 100 ljudi složićeš se mnogo je lakše ovaj naći prodavca nego kad se javi pet. I onda mi na toj našoj energiji, na našim obukama kojima si i ti prisustvovao, ne tim obukama, tih obuka je bilo ne znam ni ja koliko. Mi ovaj imamo neku specifičnost, imamo ne, ne nešto naše prilagođeno tim malim biznisima, pošto naši klijenti su mahom small office, home office i tako dalje. Ovaj mi pravimo dobru atmosferu, idemo na teren rešavamo izgovore, rešavamo probleme. Bavimo se tada koučingom ne znajući šta je koučing, bavimo se tada nekim mini mentorstvom ne znajući šta je mentorstvo i konsaltingom ne znajući šta je konsalting. Tako se pravi baza klijenata, prijatelja, iz toga se, iz njihovih ideja se rađa ideja 381 zbog čega sam i danas ovde, taj broj da su ljudi nas pitali 2007. e kao ćao Vlado, šta radiš? Ovde Pera, mi kažu, E, kaži Iko, nebitno. Aj mi preporuči neki restoran u Novom Sadu ili na Zlatiboru. Tada nema toga na Guglu. Nema veb sajtova. Možda pojedinačno, možda ali nemaš nikakav izbor.

Ivan Minić: Tako je. Znači najbolji je onaj jedan koji je prisutan. Što obično nije.

Vlada Radivojević: Tako je. A nekada se dešava da ti uh ukucaš na Guglu restoran u Novom Sadu ni ne dobiješ taj restoran na prvoj strani, a što bi ljudi iz Gugla rekli na drugoj strani to već možda sakriješ leš. Tako da mi tada pokrećemo 381 i eto dalje manje više si posle toga i ti ušao u naše živote negde 2017, 15, 16. 15. i dalje već znaš kako ide i mi se trudimo sada da da to, da budemo jedan mikrolokacija za dosta digitalnih usluga, za dosta još nekih stvari koje radimo s našim klijentima, i prosto zaista gledamo da tom klijentu šta god mu treba pomognemo.

SADRŽAJ KAO VEČITI PROBLEM

Ivan Minić: Od prvog dana kada uh sam počeo da se bavim izradom sajtova, što je 2000, 2001. godina, do danas problem koji je osnovni se nije promenio.

Vlada Radivojević: Sadržaj. A dobro sad imaš AI.

Ivan Minić: Imaš AI, ali i taj AI, ako hoćeš da napraviš nešto dobro moraš da nahraniš nekim informacijama. Nije meni ni pre bio problem posebno za male biznise, to ne treba, ne znam koliko sadržaja da bude tu. Ja kažem ljudima, slušajte daćemo mi nekom da napiše samo ono dajte mi neke osnovne informacije, nema ko da napiše, napisaćemo mi, nije važno, ja ću pisati, ali moram da imam neke osnovne parametre i onda ono i nekakav upitnik sam razvio i sve ostalo, da bi uopšte došao do toga. Fotke, tek priča za sebe, ali ono, jedno po jedno. Ali suština negde jeste da uh velika većina tih uh ljudi sa kojima i 011 sarađuje, i sa kojima sam mi ja sarađivao u onom periodu kada sam se više fokusirao na male biznise umesto korporacije jer je rad sa korporacijama užasno spor i umarajući, i bez izgleda da ikada vidiš da to što radiš ima neki rezultat, ima neku svrhu, neku poentu. Ovaj, jeste taj momenat da oni jako često uh u najboljem slučaju, znaju da rade svoj posao. I to je to. Ne znaju ni da ga objasne, ne znaju da iskomuniciraju, ne znaju sebe da predstave, ne znaju sebe da prodaju svojim klijentima. Ako su dobri, ljudi će doći do njih, naći će ih jedan, raširiće ali to ide jako sporo. I to je ozbiljna, ono glavolomka bila i tada. I danas je okej, sad mnogi mlađi ljudi koji ulaze u to kreću od toga da znaju sve ovo prvo, možda ne znaju da urade, ali znaju da predstave, znaju da spakuju i sve ostalo. Kako ste vi rešavali taj problem tada kada tek nije bilo ni svesti o tome šta bi to trebalo da bude i kako bi to trebalo da izgleda?

Vlada Radivojević: Pa gle, postoji jedna vrlo, ako ćemo da kažemo da, da, da u komunikaciji u razgovoru, u nekom prodajnom razgovoru, da postoje neke faze. Znači svako će navesti neku svoju fazu, svaki novi guru na tim društvenim mrežama na kojima ti guraš da ih otvorim će napisati nešto novo, neku njegovu fazu koja je faza kada čovek se rukuješ pa ga pogledaš u oči i onda treba reći, to je to. E zaista postoji jedan deo koji je normalan u komunikaciji, a to se zove upoznavanje, je l tako? Mislim s kim god da pričaš nećeš mu prvo ispričati o tome ovaj kakve su tvoje vizije o životu, misije, koga voliš, koga ne voliš nego će krenuti neki small talk i tako dalje. U tom upoznavanju, ili kako su ga zvali Englezi, to jest Jevreji warm up. Mi se trudimo da saznamo što više o tom klijentu. I to je prirodno. Znači nas zanima taj klijent. To je mnogo važno kasnije za prodaju, jer se prave konekcije između klijenta i prodavca ili komercijaliste, a zašto je isto važno? Ja kada sam radio a i moje kolege na taj način, kroz tu konekciju ti saznaješ čime se čovek bavi i lakše kasnije s njim praviš samu priču za sadržaj. Znači mi nikada nismo nastupali tako da dođemo i prezentujemo naš sajt, mislim verovatno neki prodavci jesu ali oni verovatno i ne rade za to kod nas. Prezentujemo sajt, kažemo ovo vam je to to to, ovo možda vam donese ovo ono koji hoćete vi? On kaže, na primer, što se retko kad desi, da odmah kaže da, hoću taj. Mi kažemo, važi vi imate taj profil paket, kako god, toliko plaćate, čućemo se za materijal. E, ne. Ne. Prodavac u startu će dati intro ili će dati neke smernice za taj materijal, jer je saslušao nekog Ivana Minića koji pravi najbolji burek, pa su se oni raspravljali gde je najbolji burek, pa je onda Ivan Minić rekao ko treba priča, gde je burek bolji. Pa onda, šta se stavlja u burek. Pa neka anegdota. I onda se lakše to pretoči u tekst. Tako smo mi to radili.

Ivan Minić: To je i najbolji način naravno, ali to podrazumeva da ta osoba koja je u kontaktu sa njima, ta osoba koja je prodavac, ima osećaj za te stvari. A mislim 011 u tom periodu, kao što si rekao, to je period u kome uh ima mnogo više uh ponude na tržištu rada od strane potencijalnih radnika, nego što ima potražnje za radnicima. Takav je prosto period bio.

Vlada Radivojević: Potpuno drugačiji danas.

LJUDI KOJI ODUSTANU POSLE PRVOG SASTANKA

Ivan Minić: Ovaj, ali suština u tom periodu jeste da su okej, za mnoge stvari nije bilo dovoljno stručnih i obučenih ljudi, nego se podrazumevalo da ako hoćeš bilo koji posao koji nije manuelni, moraš da učiš ili prođeš neku obuku, i ljudi su bili spremniji na to. I drugo, kao što si i sam rekao, dođe veliki broj ljudi i ti prosto možeš da profiltriraš od toga najbolje. Ne postoji verovatno nijedan koji je idealan, ali biraš one koji su 80, 90 posto onoga što tražiš, a ne 25 posto onoga što tražiš. E sad uh, mnogo ljudi je prošlo kroz kroz firmu, to je prosto takav posao da uh i uh troši čoveka sa jedne strane. Ali sa druge strane, mnogi ljudi ne izdrže onih sedam dana ili dve nedelje ili mesec dana, nego na prvo odbijanje, ili drugo, ili treće jednostavno odustanu i kažu, meni ovo ne treba u životu. I možda im stvarno ne treba, a možda im treba, samo nisu… nisu nikome važnom obećali. nisu vaspitani tako da ispoštuju ono što su se dogovorili. Kao neko ko se dugo bave o time da te ljude odabere, radi sa njima, onda obuči ih, onda radi sa njima aktivno na tome svaki dan. To kada izgubiš nekog za koga si mislio da ima potencijal ili je prilično razarajuće, posebno kad si mlad i imaš entuzijazma. Kako si se nosio sa tim i prosto kako je izgledalo iz tvog ugla to? Šta si shvatio vremenom o ljudima koji dođu?

Vlada Radivojević: Pa evo odlično pitanje. Pa gledaj meni se na primer desilo, ali minimum 20 puta. Ali minimum 20 puta, da se završi obuka, da neko krene momak ili devojka na teren. Da radi nekih 7, 10, 15 dana. I onda dođe i kaže mi okej, zgotivili smo se, možeš mi kažeš iskreno od čega se vi finansirate? Ja kažem, pa od ovoga. To je nemoguće. To je nemoguće. Uh najčešće uh, najčešće okidači za mene to kada ja imam svoje nervne slomove ovaj ili sam ih imao. Su bili ti da ta obuka traje recimo na primer nekih 7, 8 radnih dana. Recimo. Neka bude i 10.

Ivan Minić: Dve nedelje.

Vlada Radivojević: Dve nedelje, sa svim onim uvodom u papirologiju i tako dalje. I onda mi se desi znači, još sam ja birao da obično krenu ljudi da rade u utorak, na terenu da ponedeljkom budu još malo u firmi da osete jer sastanci koji su zakazani od petka za ponedeljak dosta ljudi tu, desi im se svašta za vikend, pa da ne bi naleteli prvi dan na neke ovaj otkazane sastanke, idu utorak. I dešavalo mi se X puta da na primer čovek ima sastanak u 10 prvi, ujutru i ja čekam. U 11 me zove. E kao, ćao Vlado, dobar dan. E moram nešto da ti kažem, ja kažem reci, nije ovo za mene. Pa mislim ono, nisi stigao ni do Padine čukaričke mislim kako, kako znaš da nije ovo za tebe. Znači on ima jedan sastanak, jedan, izdržao si obuku, prošao si, znaš o čemu se radi, jedan sastanak i on je rekao pa znaš, nije ovo za mene. A Kada bi ti i ja sada postali odlučili da postanemo moleri. Okej. Šta bi uradili prvo na nekom upoznavanju sa našim novim poslodavcem?

Ivan Minić: Pa prvo šta bi uradili podelili bi, ti bi ove više delove ja ove niže radio.

Vlada Radivojević: Tako je, ti bi nosio.

Ivan Minić: A to je loš primer, zato što ako neko kaže da ima pristojnog molera, to je informacija koja je verovatno važnija nego da li ima dobrog dilera.

Vlada Radivojević: Tako je. Ne, pitao bih te samo od koga bi ti učio, kako bi učio taj posao?

Ivan Minić: Ja bih učio na Jutjubu i onda bih probao na na zidu u kući.

Vlada Radivojević: Tako je. A da li bi sam krenuo bez Jutjuba da farbaš ili bez saveta i obuke nekog da kažemo lidera.

Ivan Minić: Pa ne bih, ali znam mnoge ljude koji nemaju tu vrstu ovaj samosvesti da bi…

Vlada Radivojević: E! Ljudi kada uh, znaš, ti sad kad nekom postaviš pitanje, na primer, da li želiš da te naučim nešto o AI-u? Ljudi kao okej, šta je to. Da li želiš da naučiš najnoviji program AI-a koji se zove blabla truć? Ljudi kao okej, šta je to. A, naučite prodaju. Najgluplja najgluplja izjava. Zato što ljudi imaju prirodno odbojnost, ti ćeš me naučiti. Ti ćeš da mi prodaš. Znaš kad sedimo nekad, reći ću zašto je ovo važno da nadovezujemo se na te ljude koji su dolazili, znaš kad sedimo nekada u društvu, desilo se mislim jednom da si ti bio prisutan, kad dođe neko od drugara i kaže: “E, slušaj, Ivane, imam auto taj i taj, sad ću da ti prodam ovaj auto.”

Ivan Minić: Dobro.

Vlada Radivojević: Ja znam da od te prodaje nema ništa. Jer nekako ljudi doživljavaju prodaju kao pobeda-poraz, pobeda-poraz, pobeda-poraz, što je bezveze, ali prosto to tako doživljavaju. Znači, niko ne voli da mu se proda, al svako voli dobro da kupi. Ili skoro svako voli dobro da kupi. I uh kada dođu ljudi na obuke oni kažu, znam ja to. Ja kažem ok. Ne sumnjam, ne sumnjam, al evo mi radimo 20 godina, možda postoji neka šansa, verovatnoća mala, da nešto znamo više. Oni opet odu na auto pilot. Na auto pilot ljudima je teško da se izmeste iz svoje zone komfora to jest da je prošire ne moraju da se izmeste. I oni misle da to treba da se nudi E Ivane super kupi ovu šoljicu baš je dobra, baš je dobra, baš je dobra daću ti popust, baš je dobra kupi je ona je ludilo, ona je nemam pojma bila je na izložbi u Luvru.

Ivan Minić: Ima mnogo ljudi koji zapravo ni u jednom trenutku ne prestanu da pričaju.

Vlada Radivojević: Tako je.

Ivan Minić: Što ja negde razumem kao možda socijalnu anksioznost zbog cele situacije i svega i to je mnogim ljudima odbrambeni mehanizam. Kao što imaju ljudi koji ćute i neće progovoriti ni u jednoj situaciji, tako postoje ljudi koji ne prestaju da pričaju jer se bore za goli život pa to rade na taj način. I mislim da da je mnogo važno da te neke stvari savladamo zbog svih situacija u životu koje će nam se dešavati nebitno da li će se neko baviti prodajom ili neće u nekom trenutku će pregovarati za posao, u nekom trenutku će pregovarati za povišicu, u nekom trenutku će neko trebati da donese odluku da li je to osoba koju će unaprediti ili koji će dati otkaz ili neko drugi. I dosta je dobro biti u boljoj poziciji, kada je kada je to u pitanju, nego biti prepušten tuđem izboru a da nemaš nikakav, nikakav uticaj na to sve. I uh, činjenica jeste da, jako veliki broj ljudi koji ulazi u bilo šta što možemo da zovemo prodajom i pregovaranjem uh u to ulazi sa nekim svojim predubeđenjima i on je doneo odluku pre nego što je pitao i pre nego što je saslušao bilo šta. I sada iz ne znam kog razloga, nije spreman da tu odluku promeni, čak i kada vidi da to više ne funkcioniše. Evo završilo se Svetsko prvenstvo u fudbalu nedavno, ti ne možeš da se ne prilagođavaš situaciji na terenu. Možeš ako si sto puta bolji od svih ostalih, onda nije važno. I da primiš tri gola daćeš sedam pa nije bitno, ali u svim drugim situacijama, jedno je ono šta mi mislimo, drugo je ono šta se dešava i i i moramo da se prilagodimo ili što bi pokojni Mirko Alvirović rekao, vožnja je skup predviđanja događaja.

Vlada Radivojević: Da. Problem sa vožnjom je što ti možeš da uradiš sve kako treba i da pogineš.

Ivan Minić: Možeš čak i da pratiš sve kako treba i da pogineš, al’ su šanse manje, i mi se u suštini u životu bavimo time da neke šanse povećavamo ili smanjujemo, ali nikada nije nula i nikada nije sto, nego je sve negde negde između. Ako ti svojim ponašanjem, nastupom, energijom na u prvih pet rečenica sebi smanjiš šansu na trećinu vrlo je vrlo je mala mogućnost da će se desiti nešto dobro. Desiće se ako se potrefio da si baš došao kod osobe koja to treba, i koja je spremna da ignoriše to što te to što je nerviraš.

Vlada Radivojević: To je to je idealan scenario. Prosto je neverovatno da ljudi za sve poslove na ovom svetu podrazumevaju se da će neko da ih poduči ako to nisu radili, da će oni prihvatiti neka pravila, šta god, kada je prodaja u pitanju, ne. Pričam većinski zašto ljudi i odlaze brzo na takvim poslovima, zato što oni znaju kako se prodaje. Oni su već to čuli. Njima su rekli mama i tata da oni mogu ljude da prevedu žedne preko vode, što to god to značilo. I onda ti dobiješ klasično loše prodavce, često i manipulativne ljude koji u suštini gledaju da prodaju pojačaju tako što će povećati laži. I pritisak. Pritisak, ko ne voli pritisak. Uh, ima divnih ljudi zato je naj mislim ja sam počeo da se bavim jako mlad mislim bio sam eto koliko 17-18 godina pa da kažemo ozbiljniju prodaju sam počeo da radim sa 20 godina. Uh kada dođu mladi ljudi koji zaista žele to da nauče mnogo je normalno, lakše je setovati nego prodavac koji ima 30 godina, znači on ima set svojih uverenja i korisnih i nekorisnih. I blokada. I milion izgovora zašto nešto može, zašto nešto ne može. Znači taj mora da ide na koučing ili na psihoterapiju da to pobije, ako bi želeo da se bavi prodajom. I onda ljudi obično lutaju raznim firmama, nebitno da li je to 011 ili sličan neki portal na tržištu, ili je to ne znam neka komercijala i imaju slične rezultate, gde god da odu. 

KOJI PROFILI DAJU NAJBOLJE REZULTATE 

Ivan Minić: Ima tu tu jedna stvar ovaj koja mi je bila jako interesantna u radu sa prijateljima i klijentima, a to je da kada smo gledali koji profili njima konkretno daju najbolje rezultate, bilo je raznih ovaj profila u opticaju i veliki uzorak dug niz godina i generalni zaključak je bio da komercijalisti koji dolaze iz retaila iz FMCG-a, imaju jako loše rezultate. Da ljudi koji dolaze iz prodaje možda čak ne nužno ni prodaje direktno ali dolaze iz banaka, osiguranja, imaju jako dobre rezultate. Sad mislim mnogi ljudi su takođe prošli kroz osiguranja. Često to ni ne stavljaju u CV ako je to bilo mesec dana, ako je bilo godinu dve tri, nisu opstali tamo zato što nisu imali rezultate. Opstali su zato što su radili dobro u jedno vreme, e sad naravno zasiti se čovek, smuči mu se sve to i tako dalje.

Vlada Radivojević: Da, to su i druge neke stvari. Možda je drugačije uređena i nagradna politika napredovanje, to je već nešto individualno.

Ivan Minić: Ali taj momenat kao Pa dobro, ali najveći broj prodavaca koje mi znamo, sa kojima imamo kontakt jesu komercijalisti koji rade za za razne brendove ili distributere, uvoznike i sve ostalo. Kao što oni imaju loše rezultate? Pa zato što oni prodaju brendove koji prvog dana u mesecu imaju 98% ostvarenog targeta.

Vlada Radivojević: Na osnovu imena i i samog brenda.

Ivan Minić: Jer prosto ono ti imaš određeni broj brendova u svakoj kategoriji i sad šta, ti ćeš da promeniš drastično koliko se kupuje Koka Kola, plazma, jafa, manč, šta god. Ti ćeš da promeniš… ne može niko da promeni. Mislim, ti možeš da napraviš loše tako što ćeš da se posvađaš sa ljudima. Posebno ti koji rade u lokalne sredine, po po manjim ovaj mestima u Srbiji, gde je to na mnogo ličnijem nivou nisu samo to veliki sistemi. Ovaj ti možeš da pokvariš ali da da se prodaje drastično više, ne možeš, ti imaš neki target koji treba da ostvariš i to je to, ali ti suštinski se baviš održavanjem nečega što je neko ko je znao kako treba ili možda nije znao ali je naučio u međuvremenu, napravio kroz kroz neki veliki brend. A ljudi koji pro prodaju kompleksnije usluge kao što su krediti, pozajmice ta vrsta finansijskih instrumenata, kao što je osiguranje.

Vlada Radivojević: Apsolutno.

Ivan Minić: Kao što su nekretnine u nekom nekom smislu, ovaj, ti ljudi svaki put počinju od nule. I grade nešto i okej, nije baš od nule jer vremenom imaš mrežu kontakata i sve, bila je ona priča ona mi je super, uvek interesantna, za onog najuspešnijeg prodavca polovnih automobila u u Americi koji je sve vreme komunicirao, ljudi to nisu prihvatalj zato što, ljudi prosto gledaju kratkoročno a ne dugoročno. Da je njegov cilj drugi auto koji će da ti proda. Da na prvom autu ne mora da bude nikakva zarada, niti bilo šta, ali treba da bude sjajan auto, koji će dobiti kupca koji to zaslužuje, i koji će za 3 godine, 4 godine kupiti noviji koji će svima reći da si mu dao sjajan auto i da je poenta u tome da ti gradiš odnos koji će trajati ceo život, 10 godina, dok se neko ne odseli. I da svaki taj čovek sa kojim imaš kontakt je zapravo, sa jedne strane, tvoj klijent, sa druge strane, neko ko može mnogo da ti pomogne, i da bude neka vrsta tvog brend ambasadora koji će koji će da razvija tu priču. I, pošto često, ovaj, barem što se ugostiteljstva tiče, sedimo kod ljudi koji su klijenti, ja znam koliko je taj odnos prisan. I na koliko, koliko oni to preporučuju svojim prijateljima, ne bi preporučivali da im to ne daje rezultate.

KAKO SE OD LJUDI PRAVE PRODAVCI

Vlada Radivojević: Apsolutno. Tu postoji jedna vrlo važna stvar što se pominje o tim ljudima koji se bave prodajom. Uh kod nas u firmi ti si upoznao celu firmu, postoje ljudi koji rade na primer 20 godina, koji, apsolutno su došli da rade na nekoj petoj poziciji koja nije imala veze sa radom s klijentima na taj način, možda je imala vezu u smislu obrade nekih podataka i tako dalje. Ti ljudi su postali prodavci. To je ono što sam ti meni uvek pričao kako ti od ovih ljudi koje ti pošaljem napraviš prodavce? Ako neko iole hoće da se bavi time da se malo iscima ja garantujem za naš posao priča ne pričam za druge biznise, da će kod nas da postane prodavac. Problem je opet što ti ne možeš uvek da ispratiš, možeš da prisluškuješ ljude šta rade na terenu, meni se isto desi da mi neki drugari kažu, čekaj, čim se ti beše baviš u 011? Jao bili su ovi tvoji, ubili su me, narandžasta fascikla, znači ubili su me, baš mi je pravio pritisak, i tako dalje. Ja odem u bazu da vidim u sistem ko je to bio, neki komercijalista koji je radio mesec dana. Šta ja sada radim?

Ivan Minić: Koji je u tom trenutku možda u nekom smislu bio očajan.

Vlada Radivojević: Očajan i zato je tako hteo da, ali se dešavalo se tu, ima raznih anegdota, ti si čuo čuo mnoge od njih ovaj, uh ljudi iz nemoći da čoveku promene mišljenje, ili da mu predstave na na zašto je to njemu potrebno na nekom auto pilotu, i na nekom animalnom instinktu posežu za pritiskom, za manipulacijama koje su vrlo providne, i naravno da onda nema rezultata i naravno da onda neko kaže “e okej bili mi tvoji komercijalisti, oterao ih”. Mislim ja ga nisam učio tako. Šta sada da radiš. A ti imaš dokaz, i ljudi koji sarađuju sa nama i ima ih jako puno. Da postoje ljudi koji nisu došli kod nas da rade kao prodavci koji sada baš bave prodajom rade sa ljudima, imaju fenomenalne razgovore. Prosto zato što smo i on dok smo se do smo pravili obuku i do smo svi tu rasli zajedno oni su prihvatali naše vrednosti, prihvatali su vrednosti klijenta, prihvatali su vrednosti prodaje i napravili rezultat. Vrlo jednostavno, ja mislim da je prodaja skoro kao matematika, egzaktna. 

Ivan Minić: I postoje pogrešni trenuci da se bude negde, postoje pogrešne okolnosti da se bude negde, postoji pogrešan pristup.

Vlada Radivojević: Evo ti si kupio skoro, pozvao si čoveka zbog nekih alergija da se vrati kod tebe da pričate o nekom proizvodu, a bio je kod tebe lupam pre godinu dana. Pa zar to nije dobar seles?

Ivan Minić: Možda…

Vlada Radivojević: Možda on taj dan nije uradio neki njegov target. Al on je sad tebe, pridobio, pozvao si ga ti, i možda će dobiti preporuku. 

Ivan Minić: Tako je, tu da kažem ima mnogo divnih anegdota. Samo o njima možemo da pričamo satima.

Vlada Radivojević: Da.

PORODIČNA FIRMA I LJUDI KAO NAJVEĆA VREDNOST

Ivan Minić: Ovaj, ali ja bih voleo da se fokusiramo na divne ljude. Zato što od prvog dana ovaj naših prvih kontakata i razgovora i svega. Ja sam shvatio da je to porodična firma, koja OK, nije porodična firma u onom kontekstu da sa generacije na generaciju se prenosila u porodici i tako dalje, ali da su to ljudi koji su tu dugo, koji se međusobno vole, poštuju, pomažu, koji imaju prisan i divan odnos i mimo posla. Koji vole posao koji rade, koji vole okruženje u kome rade, koji su specifični na svoj način, svako ima nešto. I u svakom kolektivu kad uzmeš i analiziraš, svako ima nešto,

Vlada Radivojević: Naravno.

Ivan Minić: Ali da je to, da je taj core koji koji je tih dvadesetak ljudi koji su tu već jako dugo, da je to jedan zdrav i dobar core na kome možeš da gradiš svašta nešto. I da je ta firma opstala zbog tih ljudi. I svaki put kada proslavljamo rođendan, ovaj neko dobije neku jubilarnu nagradu.

Vlada Radivojević: tako smo sad švercovali stvari kontra Gige Moravca,

Ivan Minić: Jesmo mi smo nosili unutra pa si ti to razdelio. 

Vlada Radivojević: Neki da ni ne znaju da su dobili. 

Ivan Minić: Tako, samo ti stavio ovo negde. Dobro, okej. Ovaj, ali ali suština negde jeste to da, uh, ti ljudi su najveća vrednost. Ti ljudi su doveli najkvalitetnije ljude. Ti ljudi su ti koji neguju odnos sa klijentima, ti ljudi su ti koji, kada pozovu klijenta, klijent se javi, i kada klijentu nešto treba, pozove njih i oni se jave. Što zvuči jako banalno, ali evo danas smo pričali koliko ljudi se nikada ne javi kada ih pozoveš a to im je jedini posao koji imaju, i obrnuto, koliko ljudi kada te pozovu i vidiš da okej javiš se iz vaspitanja ili…

Vlada Radivojević: pa i mi smo na tim nekim listama.

Ivan Minić: Za neke da. Mislim, posao jeste takav da ste vrlo uporni ali suština jeste ono što što kreće od onoga da ti ideš kod klijenta sa jasnom svesti da klijentu to treba. Samo je pitanje da l on to razume, da li je u tom trenutku to da li je spreman to da plati, da l iz bilo kog razloga to ne želi bez obzira, da li je to da l da mu to treba, da će mu dati rezultat, i da je to dobra vrednost za za taj novac. Za sigurno.

Vlada Radivojević: Za sigurno. E sad to što si rekao uh ljudi uh ako bih sad morao da posložim ovaj, koje su mi najbitnije stvari na poslu. Ja bih na prvo mesto apsolutno stavio moje kolege. Znači to je meni najvažnija stvar na mom poslu. Druga bi bili klijenti. I treća bi bio zaista taj top menadžment, benefiti, top menadžment i tako dalje. Jer mi imamo dosta klijenata koji rade jako jako dugo sa nama. I bez obzira ako ne bi imao ovaj tim ljudi, ili neke od tih ljudi haj da kažemo ovaj. Šta bi mi značili klijenti. A sa ovim ljudima mogu uvek da napravim klijenta 100 posto. Ti znaš kolko je bilo izazovnih situacija, od korone, i tako dalje. Mi smo izabrali da radimo tržište, da radimo na na polju koje se najbrže menja u istoriji. Imaš sad AI, pa sam vidiš koliko ljudi ni ne klikne na sajt, nego se zadrži na onom kvadratiću. Uh da, moje kolege su apsolutno najvažnija stvar u našoj firmi i oni zajedno nosimo ovaj projekat i guramo ovaj brod potpuno onako baš kao porodična firma.

KOLEGE PO IMENU I 50 BEBA

Ivan Minić: Hajde da neke od njih pomeneš. Teško bi bilo da ispričaš priču o svima. Ali prosto, one neke koji su tu najduže, i gde taj odnos sad već odavno prevazilazi nešto što je uobičajen ovaj odnos između kolega u firmi. Da ih pomeneš, da i oni kada ovo budu slušali se čuju ali i da ljudi saznaju nešto o njima.

Vlada Radivojević: Uf. Pa ja, glupo je… trebalo bi da ih pomenem onda sve. Prosto, okej, postoje tu ljudi koji su da kažem bili prve zvezde vodilje i koji su tu najduže. To su moje dve koleginice, Dina Radisavljević, Snežana Divnić. One su došle u firmu kada su imale 19 godina, s tim što je… ovaj 011info, dok je Sandra ovaj, kad je bila mlađa prekidala pa se vraćala. Oni su jedni od glavnih stubova u firmi. Tu je koleginica Sandra Lomić, to jest Komljenović, pardon, ovaj, koja radi kod nas 18 godina. 18 godina, ona je prodavac na terenu i ovaj, jedan putujući haos. Što ona kaže, ja sam kao onaj zec iz Alise. Sandra je divna osoba. I ovaj, eto, nastaviću na jednu vrlo važnu stvar, na šta smo specijalno ponosni. Bili smo pre jedno, dve godine je bilo nešto kao, godina ženskog preduzetništva, nešto Privredna komora, mi onako kao, mislili smo da će tu nešto vau da se desi, ali kao i sve jelte. Međutim, mi smo tamo otišli da ponudimo preduzetnicama neke malo drugačije uslove jer podržavamo žensko preduzetništvo, nama je to jako važno. I mi smo tada izračunali da se za dvadeseti, tada je bilo tri godine, u 011info rodilo 50 beba. Ej Ivane, 50 beba. Znači to su bile neke devojke, pošto smo mi mlada firma i uvek što ja kažem u našoj firmi je svaki dan neko trudan ili je na porodiljskom. I to je istina. Taman kako se završi jedno, počinje drugo. Evo koleginica Marija Rampino koja radi isto kod nas 10 godina, ovaj ona kaže ja od kad sam došla u firmu svaki dan je neko na porodiljskom ili na trudničkom. A 50 beba je rođeno. To su neke i devojke, to jest žene sada koje su ovaj kod nas dobile dvoje troje dece, pa otišle nekim svojim putem i tako dalje. A, imamo ljude koji su, koji rade na terenu, koji su, pa preko 15 godina rade na terenu, kao što su Sava, Ivan, Vlasta. Imamo devojke u call centru koje rade isto preko 15 godina, Marijana, Milica. To su sve osobe koje su došle kod nas, mislim na ove ženske prvenstveno, koje su došle kod nas kao devojke i sada su to majke, supruge, imaju decu. Ti izbegavaš dodelu paketića kod nas da dođeš…

Ivan Minić: Ja bih bio Deda Mraz.

Vlada Radivojević: Apsolutno, mi te planiramo svake godine, i to je jedna predivna buka koja traje ta tri sata.

Ivan Minić: Poznato je tvojim prijateljima koliko ti voliš decu i kućne ljubimce. To su ti omiljene stvari.

Vlada Radivojević: Ali jeste, par puta smo ovaj i i i, svake godine firma slavi Novu godinu zajedno, svake godine se slavi rođendan firme i to su vrlo velike i važne stvari. Posebno što, što je taj broj veći nekako ovaj i što smo duže u toj, u toj priči zajedno, ali, uh, zapravo u tim situacijama možeš da se sa tim ljudima malo ispričaš i mimo…

Ivan Minić: posla, imali smo i tu ekskurziju, ovaj, koja je bila sjajna prilika da se u nekoj potpuno opuštenoj atmosferi bez pritiska posla, bez jurenja za bilo čim, jer uvek se nešto juri, uvek je nešto tema da se popriča, i ti zapravo shvatiš, koliko su to, iako možda ne izgleda tako uvek, neki normalni pristojni ljudi, neki ljudi koji imaju neke ispravne vrednosti i onda kad, kad vidiš to sve bude ti čini mi se, barem meni bude, lakše da se boriš jer ima mnogo borbe.

Vlada Radivojević: Apsolutno. Apsolutno. Jedan od uh uh vrlo uh, velikih izazova, da kažem pamtim dva perioda u 011. Jedan je masovna pojava portala, uh, gde je jedna državna firma uh, da je ne reklamiramo, napravila portal koji je ono, apsolutno je sadržavao sve što i naš, puta 10 ovaj sa sa prostorom za reklamu i gde su se svi reklamirali sa neograničenim budžetom znači kao da je Broz rekao evo vam pa napravite portal. I davali su mahom gratis reklame, prezentacije, profile, to je bilo jako teško. A drugi izazov je bio korona. Kada naši klijenti prosto, naš klijent može da radi do 5. I onda sad tu treba, lepota iz…

Ivan Minić: A neki i ne mogu da rade.

Vlada Radivojević: A onda baš tad im treba reklama.

RAD NA SEBI I INDUSTRIJA LIČNOG RAZVOJA

Ivan Minić: Ono što se za tih 25 godina u 011info takođe dešavalo jeste da si ti mnogo radio na sebi, što kroz praksu i posao, što najčešće…

Vlada Radivojević: Najčešće kroz praksu i posao. Najčešće.

Ivan Minić: Ali si onda došao i do nekih interesantnih stvari, prošao si veliki broj edukacija, proveo mnogo vremena u tome, mogu da kažem da te je to učinilo kompletnijim, ali isto mogu da kažem da nakon provedenog vremena u svemu tome dosta delimo mišljenje oko te uh, industrije ličnog razvoja koja uh, ima svoje dobre strane i ima svoje loše strane.

Vlada Radivojević: Pa naravno, mislim pa naravno, kao i svaki kao i svaka ovaj industrija. Meni je to, to je jedan od razloga kad me pitaš zašto nemam društvene mreže, znači… meni je to iskačući cirkus.

Ivan Minić: Jeste. Ne pričam samo o ličnom razvoju, nego za šta god.

Vlada Radivojević: Ma za šta god. Dovoljno mi je to što izađem na YouTube da pratim naše podkaste, šta mi iskoči nekad kao sponzorisano ili tako nešto. Ovaj i kako da ti kažem, mislim da, da, da su jednu divnu stvar, a to je rad na sebi koji svi se bavimo radom na sebi je l’ tako, čim pročitaš jednu knjigu ili popričaš sa nekim ko je na nekom ima više znanja od tebe o nekoj temi to je već rad na sebi. Ali da su od toga napravili jednu, nažalost pa ono baš cirkus i to loš. Naravno tu ima dosta kvalitetnih ljudi koji to ispravno rade, a sad razne, pojavljuju se razne stvari.

Ivan Minić: Vrlo često je to nešto gde se promovišu ljudi koji zapravo nemaju nikakav kredibilitet, zapravo nemaju nikakvo iskustvo, tema koja je meni lično izuzetno važna jeste preduzetništvo, mislim pričamo o tome stalno, i i i tebi je važna, vrlo često ti savete o tome kako da vodiš biznis daju ljudi koji nikada nisu imali zaposlenog.

Vlada Radivojević: Pa da, zato što Ivane problem je u tome što ti to ne osećaš.

Ivan Minić: Ja generalno ovaj imam fizičke reakcije na, na neke od tih stvari, uh, međutim…

Vlada Radivojević: obično se nažalost ili ne znam ne znam da l’ sam iskoristio dobru reč, lupaju se brzo. Jer ako ti nemaš što bi se reklo meso, za to, nemaš materijala, to je jedna, dve sesije i dešavalo mi se, znaš da se bavim koučingom, uh, često i radim 1 na 1, uh… biram, kao što mene biraju biram i ja s kim ću da radim. Razne priče tu dođu do do do mislim čujemo, dođu do mene uh… ljudi se bave nečim, kažu da je dovoljno znati uh… strukturu, da sadržaj nije važan. Okej. Za neke stvari apsolutno da. Al’ ako pričamo o preduzetništvu. Ako pričamo o tome da neko pokreće biznis. I te kako je važno po meni, a i tebi, da osoba preko puta s kojom pričam ima neko iskustvo, može da podeli neki sadržaj. Znači ukoliko sam u biznise uključen… i i i koliko je proba bilo, i na koliko smo ti i ja razgovora zajedno otišli gde se apsolutno ništa nije desilo sem nekog novog fidbeka. Pa mislim… Pa mislim da je onda logičnije da ljudi popričaju sa tobom iako si vrlo prijatan za nove ideje… Kao na primer da napravimo društvenu mrežu za kućne ljubimce.

Ivan Minić: Dobro to je, to je jedna od ovaj od bolnih tačaka, društvena mreža za kućne ljubimce, mreža za majstore i i slični servisi, to to svima, ali to svima treba. 

Vlada Radivojević: Šta ti je to, to sad AI ti napravi u stvari, treba ti malo marketinga, ja znam drugaricu ona je influenserka ona ima preko 70k, i ti, i mi, i ona samo slika svoje kuče i sve je ok. I milioni.

Ivan Minić: I novac, na kraju, kao ne kao korisnici, dobro a novac? Pa biće para. Pa biće para, naravno. 

Vlada Radivojević: Tako da se nadovezujem da… uh, mislim da je rad na sebi, meni je to jako važno. Uh… pothranjujem ga na različite načine. Bavim se time, znači kao što, kao što ja želim da svakim danom budem bolja verzija sebe. Tako i radim povremeno sa klijentima, ali kažem ti, ima tu… Ti znaš mnogo svega i svačega i ako sam se opredelio za preduzetništvo, prosto ne želim da radim ili da se obraćam svim ljudima, jer koliko god završio te edukacije za za biznis koučing i tako dalje, ne bih ja na primer da radim s ljudima iz korporacija jer ne poznajem stvari. Nikad nisam radio u korporaciji. Ali ako neko hoće da pokrene mali biznis, apsolutno, pokretao sam ga ne znam ni ja koliko puta, i eto ja sam negde i i kad smo bili ti i ja u Ohridu, ovaj Bitolju pardon, da sam jako ponosan na tri stvari. Jedne su bebe rođene u 011info, druge su da je iz naše firme, ali sigurno, sigurno preko 20 ljudi napravilo svoj biznis, a došli su potpuno, uh, bez ikakvog iskustva da se bave kod nas prodajom i prošli moje obuke, i treća stvar je, ljudi koji rade, ovaj koji su ipak odlučili da ostanu u 011info i da se tako razvijaju i grade svoju karijeru, na to sam najponosniji.

HESE, DE MELO I NLP

Ivan Minić: I imaš na šta da budeš ponosan. Hvala ti. Uh, voleo bih ako možeš da podeliš, uh, u tom smislu ličnog razvoja, rada na sebi, uh, šta su ti bili neki ključni susreti, šta su ti bile neke ključne edukacije, knjige, nešto što ti je, najviše značilo u u u tom smislu u u prethodnom periodu. Čak ne mora ni nužno ni da bude nešto što je formalno, može da bude i vrlo neformalno, ali nešto što ti je tu što ti je tu dalo najveći rezultat iz tvog ličnog nekog…

Vlada Radivojević: Pa, ja moram da se osvrnem na sam početak, znači meni je jedna rečenica ostala, znaš ono kad ti ostane neka rečenica urezana. Meni je ostala urezana Heseova rečenica iz knjige Demijan kad sam imao recimo ne znam jedno 18 19 godina. Znači negde se tu ovaj završavaju te neke faze ovaj života i razvoja, a određene druge počinju. Gde on na početku knjige kaže ja ne želim ništa drugo nego da proživim ono što samo izbija iz mene, zašto je to toliko teško. I meni je ta rečenica bila: Da, kao, vidi još neko ima problem koji i ja. Hese! Šta da radim, da li je živ, kako da ga nađem, nema LinkedIn, nema ništa tada. Znači, meni je očigledno ta rečenica me odredila da počnem da se bavim sa sobom u smislu da ne moram da budem na autopilotu. Uh, kasnije išao sam na par nekih edukacija, mahom su bile vezane za komunikacije, prodaju i tako dalje, i onda dolazim u dodir sa NLP-om. I odlazim na te prve edukacije gde kako da kažem, to je jako dobra stvar, ja i dalje mislim da bi trebali drugačije da komuniciraju prema publici. Moje mišljenje, znači to je super stvar, ima vrlo korisnih informacija. Neke stvari si znaš, čuo si, prošao si, neko nije, Ivane. Neko ko je nečim drugim se bavio ili prosto mlad i nije imao vremena da zagrize u u u neke stvari, nije ni pročitao možda ni jednu knjigu iz preduzetništva, njemu će sve to biti novo i vau. Nekom biće korisno, neko će reći okej, većina stvari mi je dosadna, ali uzeo sam nešto što je dobro. I ako bi mene oni pitali, ne bi trebali to samo da predstavljaju kao novu nauku jer ljudi imaju otpor od novih nauka što je i prirodno i da ga predstavljaju kao ne znam ni ja kakvu vau novu stvar, jer je to prosto, uh… set korisnih stvari. Ja bih ga tako nazvao. Prosto, ljudi su studirali ljude koji prave rezultate i koji ne prave rezultate i to ti spakovali u knjigu. Pa ti vidi. Od toga pola znaš, pola ne znaš, od te polovine uzmi 10 posto pa je opet dobro.

Ivan Minić: I mislim da je ta ta stvar mnogo važna da suštinski, uh, što si stariji i iskusniji, što si više stvari prošao, što si više stvari pročitao, ti dolaziš po jednu rečenicu, ti ne dolaziš da te neko oduševi što opet kad se desi to pamtiš ceo život kad te neko oduševi time što je izašao da ti kaže, ali suštinski ti dolaziš po jednu rečenicu, dolaziš po jedan uvid, dolaziš po jedno pitanje koje će da te muči narednih dana.

Vlada Radivojević: Tako je.

Ivan Minić: I to je to. I da li ćeš ti to da dobiješ na NLP edukaciji ili ćeš to da dobiješ tako što ćeš da pročitaš Karnegija, za koga svi kažu sad da je to banalno i to… okej, banalno je ali to je temelj. Sve ovo što je došlo posle, je došlo posle, ali kao Karnegi, Trejsi…

Vlada Radivojević: Apsolutno

Ivan Minić: ne postoji ni jedan opravdan razlog da ti to ne prođeš. Niti je obimno niti je komplikovano. 

Vlada Radivojević: Kao što je ja sam ti spomenuo, nisam, rekao sam da neću spomenuti tu knjigu, spomenuću je, spomenuću je to je Antoni de Melo Buđenje. Ja i dalje mislim da to ljudi treba da pročitaju. Znači neko će reći, pa to je sad bezveze, to je plitko. Da al ja to čitam kad imam 18 godina i kada tada nema te literature. Nema čak ni Trejsija veruj, progutaj tu žabu ili kako se već zove. 

Ivan Minić: Tad, kod nas toga nije bilo do početka dve hiljaditih, i suštinski je to došlo zahvaljujući par ljudi koji su bili entuzijasti.

Vlada Radivojević: Apsolutno I bio sam i ovaj, zajedno smo ti ljudi, gde sam čuo da sada njihove ćerke vode te neke biznise. Ovaj, smo bili na nekim prvim seminarima o tome i tako dalje i tako dalje. Ja mislim da je, uh… super dati šansu nekoj novoj edukaciji, proceniti šta je za vas šta nije, šta vas ne zanima, okej. I što ti kažeš, jedno pitanje da da uzmeš, možda napraviš jedan kontakt tamo. To su ljudi sa sličnim vrednostima tvojim, ne svi. Ali ljudi čim su tu dele neke slične vrednosti sa tobom.

Ivan Minić: Čim imaju potrebu da rade na sebi to je već dobar.

Vlada Radivojević: Tako je. I to je već dobro. Iz toga će se roditi nešto, rodiće se prijateljstvo, ok super. Što da ne. Rodiće se možda biznis, dobićeš, otvoriće ti neku slepu mrlju nekim pitanjem gde kažeš pa je nikad nisam razmišljao na taj način.

UMREŽAVANJE I LJUDI SLIČNIH VREDNOSTI

Ivan Minić: Imao sam nedavno diskusiju sa prijateljem jednim i i njegovim ocem koji je onako generacija naših očeva, ovaj, o tome kao koliko je to važno kada kroz život, posao, uh, projekte, edukacije u, prolaziš to da imaš ljude koji su slični, okupljeni oko nečega i da posebno ljudi koji su išli na neke postdiplomske studije ili kurseve u inostranstvo, gde ti dobiješ 40 ljudi iz, svoje generacije koji su na sličnim pozicijama u raznim zemljama kakvo je to bogatstvo i kakav je to potencijal negde dalje. I drugarov otac napravi paralelu i kaže nama je takva bila vojska. Ja ga gledam i kažem nije. Vi ste samo bili sličnih godina, a i to nisu slične godine jer neko je otišao sa 18 neko je otišao sa 27. To nema veze jedno sa drugim, to u tim godinama, ovaj sa 27 može da mu bude otac. I kao… Vi niste birali, vi niste došli sa istim ciljem. Vi ste naterani da dođete tu. Pa sad tako je i u osnovnoj školi. Hajde u srednjoj školi možeš da imaš neko usmerenje, osim ako nije gimnazija, ali u osnovnoj školi, ti se, ti srasteš sa tim ljudima, vi se formirate zajedno kroz osam godina pa opet imaš nekoliko prijatelja i sve… Ali ovde ste vi svi slični. 

Vlada Radivojević: Vi ste se ovde izabrali oko toga a to ti je nametnuto, ideš u školu pa sad pored tebe neki, nemate ni jednu sličnu vrednost ali…

Ivan Minić: I koliko su zapravo važne te situacije u kojima možeš da budeš okružen ljudima koji su tebi slični. Postoje strukovne organizacije, koje služe za to, kojima je glavna mislim glavni selling point umrežavanje, a kao pa dobro to to je bezveze. Ne ne, umrežavanje je najvažnija stvar na svetu, to, šta imaš u telefonskom imeniku to ne može niko da ti oduzme. To šta ti piše u…

Vlada Radivojević: It’s all about, it’s all about the networking.

Ivan Minić: Tako je. Ovaj, i i zaista mislim da je to važno. Ono što mislim da je problem, uh, jeste kada kažeš industrija, uh, ličnog razvoja. Industrijalizacija nečega donosi neke vrlo dobre stvari, za početak postoji nekakav standard jer ništa što se industrijski proizvodi ne može se proizvoditi mimo standarda. Mislim ima specifičnih slučajeva ali generalno je to to. Ali isto tako industrija, uh, podrazumeva neki obim, podrazumeva insistiranje na tome da to mora da raste, da to moraju hiljade ljudi da dođu, to… i da onda to prestaje da bude ono zbog čega je nastalo i pretvara se u mašinu za mlevenje ljudi.

Vlada Radivojević: Pa pretvara se u… ja sam to često tamo se i našalio sa ljudima koji, dosta ljudi deli mišljenje kao ti i ja, moje, kao ovaj ti i ja, slično mišljenje imaju, da to postaju babuške. Znaš šta su babuške. One lutkice jedna iz druge izlazi. I svako bi da bude novi guru. I svako bi nekom da pomogne i svako bi da nekoga koučuje i svako bi rekao, a zašto ti Ivane ćutiš, da to nije iz detinjstva? 

Ivan Minić: E ali, ali taj momenat da, postoje edukacije koje su namenjene da ti nešto prođeš, naučiš, dobiješ sertifikat. Da l’ ti treba, nekad ti treba, nekad ti ne treba, postoje edukacije koje su koncipirane tako da je njihova svrha da tebe kroz jako dugo vreme i kroz uh, veliki obiman proces u kome ćeš uložiti dosta novca u to pripreme da ti prodaješ edukacije. Jer, nije mu samo gladnom čoveku da daš ribu nego da ga naučiš da peca. A možda ne žele svi da pecaju. 

Vlada Radivojević: Rekoh ti babuške. Znači prosto slažem se, slažem se i nije do toga ja kažem uvek iskoristite te neke alate nove koje ste čuli, a ja sam čuo zaista dosta, ovaj novih alata i primera, iskoristite to u svom poslu. Ne morate svi da budete novi edukatori. 

Ivan Minić: Ja zapravo mislim da, da je, konkretno hajde da kažemo NLP pošto tu imamo uzorak od dvadesetak godina, da je NLP najbolja stva… najbolje rezultate dao ljudima koji su stidljivi, povučeni, ljudi koji ne komuniciraju, koji rade dobar posao u ozbiljnim firmama, koji su, ovaj vrlo cenjeni ali koji zbog toga što su povučeni, ne komuniciraju, nemaju frku da se izbore za sebe, ne napreduju onim tempom koji bi trebalo. Ti ljudi cvetaju! I nemaju nikakvu potrebu da, nekome prodaju edukaciju oni su dobili tačno ono što im treba iz te cele priče.

Vlada Radivojević: Dobro, to se, to je neki obrazac koji se ponavlja. Na primer, to što pričaš za edukacije, da ih sad više ne reklamiramo, niti su dali pare, niti su… možda su tebi, meni nisu. Da, ljudi žele kad to završe da postanu svi edukatori. I odjednom svi imaju nešto čime će da se bave. Ok, kul, super. Kao i u preduzetništvu. Kako ljudi obično dođu do tebe ili do mene, ne mislim na način na koji dođu nego sa kojom temom? Ja sam se zaljubio u ovo! I to svima treba. E, tako i oni. Vrlo je slično je l’ tako? Znači vrlo je slično oni žele da postanu novi edukatori koji imaju svoj neki pečat. Da li je uvek tu do novca nije naravno to je taj prvi zanos. E sad ja ću da objasnim ostalim ljudima da to funkcioniše i tako dalje, ali mislim i kao u preduzetništvu te neke super ideje o društvenim mrežama su oni tako nešto pomislili da je to jako dobro, da oni ne znam, najdubljim glasom u 6 ujutru bude ljude i to će da prodaju. Top, bravo, svaka čast, vau. A ovi preduzetnici najčešće, ovaj se zaljube u svoj proizvod i onda iz te emocije postanu kao neki moji prodavci bivši, pušuju, pušuju i a ne vide da, okej tebi se dopada, super, i možda postoji još neki broj ljudi ali je vrlo upitno da li je to dovoljno… Da kupiš leba. Nedovoljno. Eto.

VERA U LJUDE I VOĐENJE FIRME

Ivan Minić: Za 25 godina u 011info, imao si razne uloge. I već duže vreme si ti taj koji vodi ceo posao. To je došlo nekako prirodno i nije bilo nekih velikih skokova, nego si se ti peo polako uz te stepenice na jedan vrlo zdrav, bezbedan, prirodan način. I posebno nakon ovaj Soluna meni je jasno, bilo mi je jasno i pre, ali je konkretnije ovaj, konkretnije sam to video tamo. Svi ti ljudi bi ubili za tebe.

Vlada Radivojević: E sad, pocrveneću. 

Ivan Minić: Ovaj, zašto je to tako? Pa, rekao si da ti je… 

Vlada Radivojević: važni su mi, uh, rekao sam na početku uh snimanja da sam želeo da napravimo firmu da kako bih želeo da se ponašaju prema meni da sam klijent da takvi budemo prema klijentima, kako sam želeo da se tadašnji menadžment ponaša prema meni kao radniku, tako ćemo se mi ponašati. Evo, ja ne mogu zaista o tome da pričam jer je to onako malo pucanje na gordost, a imam je dovoljno. Uh… To su ljudi koji, kao što znaš, rade… Neke nisam ni spomenuo. Evo, opet prilika da spomenem zato što… Rekao sam, trebalo bi da ih spomenem sve, evo mi imamo, na primer, uh, dve devojke koje se prezivaju ovaj slično to jest, jedna je tako joj je devojačko bilo, znači evo Slađana Petrović sada Krstevski radi kod nas ja mislim da sad ulazi u 16 17 godinu. Znači, ona je u jednom trenutku u jednom sektoru nije davala određene rezultate. A ja sam, uh, zaista uh, verovao da ona može da je da je da da prosto možda samo treba promeniti ove čaše i sve će biti lepše. I, moja vera u njih je nekada pričamo o o o o poslu, to mi oni kažu, u tom trenutku tvoja vera u nas je bila veća nego uh na… u nas samih. Ja sam je prebacio u drugi sektor, i ona je u tom sektoru doživela potpuni procvat. Evo mi je, jedva čekamo da se vrati sa drugog porodiljskog. Evo, na primer, i njena koleginica Danijela, devojačko Petrović, Todorović, devojka radi kod nas iduće godine će 20 godina. Isto je tako bilo. Promena pozicija, dok se ne nađe… Prosto ne odustajemo od njih. Ako čovek želi. Kad kažem čovek mislim i na na na na, muško i žensko. Ako čovek želi da radi i želi da uči… kakvi god da su mu rezultati ja ne odustajem. Znači, hej želi, hoće tu da ostane. Hoće da proba, naći ćemo mu, naći ćemo mu mesto. I ono što je, da kažem, moj, moj cilj u ovoj firmi sledeći, jeste, ti si čuo za taj moj cilj, uh, ja bih želeo pošto je tržište takvo kakvo jeste. Što smo pre pričali, pre je moglo da se nađe mnogo, mnogo, više ljudi ovaj, na oglasima sada mnogo manje i tako dalje. Ja mislim da će samo, uh, uh, prilagođavanje nekim uslovima za radnike u smislu nestandardnim ponudama doneti bolje rezultate. Moj cilj je da na primer… što kažu budite, budite čvrsti prema svojim ciljevima a fleksibilni prema načinu dolaska do njih.

Ivan Minić: I prema rokovima.

Vlada Radivojević: E prema roku… eto to je. Moraš da budeš fleksibilan prema roku mada to poništava u startu cilj ako nemaš svoj rok. Da kažemo da imam rok, a neću ga izgovoriti ovde, jeste da mi u 011 uvedemo četvorodnevnu radnu nedelju. I to mi je zaista cilj, i ti ljudi to zaslužuju, a i uveren sam da će se tako pojaviti neki novi ljudi kojima će možda baš to biti neki, uh, uh jezičak na vagi da promene posao i da dođu kod nas ili šta god. Znači ja se, ako mene pitaš ja se bavim tim ljudima. Meni je, meni je jako stalo do njih, i ja ne odustajem od njih dokle god oni žele da se bave ovim poslom pa ćemo naći poziciju u firmi. Svašta se tu dešavalo.

Ivan Minić: Ti i ja imamo razne zajedničke stvari, imamo razne stvari koje su različite kod obojice i to u suštini dosta oplemenjuje, uh, i naše prijateljstvo. Ali stvari oko kojih smo saglasni je da postoje dva kluba na svetu, ovo ostalo je manje bitno. Jedan se zove Crvena Zvezda drugi se zove Manchester United. I… i potrefilo se da su i ti klubovi sudbinski povezani na na na na veliki način, ali jedna od najvažnijih stvari, ovaj ionako u nekom mom odrastanju i formiranju, je zapravo bilo to što sam shvatio, ispravno za koga treba da se navija i, šta treba da se istražuje o čemu treba da se da se uči i tu više mislim na United nego što mislim na Zvezdu, posebno ovaj u poslednje vreme, ali… suština negde jeste da kad sam se ja rodio, godinu dana nakon toga je jedan čovek došao u United i promenio sve. I ja sam imao tu privilegiju da u njegovoj poslednjoj sezoni na klupi, uđem u njegovu kancelariju, vidim kako to izgleda, da budem u svlačionici, da sednem na mesto kapitena koji će uvek biti kapiten jer svuda je bio kapiten, u životu je kapiten. I, otprilike u tom periodu je izašla i velika autobiografija Ser Aleksa Fergusona, koju su neki prijatelji preveli i učinili je dostupnom u Srbiji i tako dalje, i jedna od stvari koje su tu, meni pokazale zapravo koliko je on veliki, iako je prgav i Škot, sa svim svojim manama i tako dalje…

Vlada Radivojević: Sto žvaka i jedan kaput.

Ivan Minić: Tako je, ovaj, to je taj momenat, da, i to što što su mi potvrdili ljudi kada sam im kada sam bio u obilasku stadiona. Da je to čovek kome je u tom klubu bilo stalo do svih ljudi, koji je znao svaki problem svake osobe koja je u tom klubu. Nebitno da li je to prvotimac, koji ima stotine miliona ovaj ugovor, ili je to neki klinac iz omladinske škole, ili je to osoba koja priprema obroke, ili je to osoba koja čisti stadion. Ali, klub ima određeni broj ljudi koji nije ogroman, on je znao sve o svakome od njih, i bilo mu je izuzetno stalo do svakog, i tražio je načine da, da pomogne i uvek je držao otvoren kanal da svako može da mu dođe i da mu kaže. I mislim da, posebno da kažemo kada su sportske organizacije u pitanju. One koje… one koje su napravile velike rezultate ne moraju da budu takve, ti možeš velike rezultate da napraviš i po nekim drugim okolnostima, ali one koje konstantno prave velike rezultate i koje imaju, nemaju jednu dinastiju nego imaju nešto što se svake decenije ponavlja ili svakih nekoliko decenija ponavlja, su često izgrađene na takvim vrednostima. Što ako čitaš, literaturu, ne treba time da se baviš, to je previše opterećujuće, to je gubitak fokusa i sve ostalo.

Vlada Radivojević: Pa dobro gle, ja to gledam ovako. Ljudi imaju, uh, neki osećaj, što bi rekao jedan moj drugar u u ovaj u kafani, kaže: Ljudi misle da će da žive kao gavranovi. I ja uopšte nemam tu vrednost, da to mora sad za života po svaku cenu da se napravi mega rezultat, zato što postoje neke vrednosti koje su meni važnije. Znači meni je to važnije. To ima svoje benefite naravno, i kod njih i kod mene, a uh, i hvala ti što si naveo negde ovaj paralelu, uh… sa sa čovekom koga, da ga ekstremno poštujem i cenim, uh, da, ja sam se tako, evo ja već 25 godina tako radim. I iako imamo ljude koje smo delegirali da vode određene sektore ako je problem, taj problem će sigurno doći do mene i trudićemo se da ga rešimo. Prosto to je meni normalno, mislim to mi je, dal od kuće ili odakle god, nije ni važno, ja mislim da se tako vodi firma. Da l’ će se složiti neki savremeni uh… konsultanti ili uh, neke velike ekonomske zverke, verovatno neće, ali dobro, oni vode svoju firmu na svoj način, to je super važno, su im možda i milioni od ljudi. Meni nije, ne kažem da mi nije važan novac i te kako mi je važan novac, ali ne po svaku, ne po svaku cenu, po ne po tu cenu ovaj tih kolega i tako dalje. Sad, druga stvar je, ako nekom ne ide ili ne želi da radi to su, pričamo o ljudima koji su tu. Znači pričamo o ljudima koji su tu, 20 godina, 15 godina, koji su prolazili na terenu razne, razne teške situacije, evo sećam se sad, nju nisam spomenuo, naše koleginice Anice Velimirović, nekad Damjanović, koja je rekla da, kada je jednom išla na terenu peške, valjda 10 kilometara, jer je, pogrešna adresa bila ili šta god, da je tad iz inata rekla, pa meni je 011info objavio rat, ja sad neću da odustanem nikad. I nije odustala i evo tu je Anica sa nama već koliko godina. Tako da, mi funkcionišemo zaista kao jedna proširena porodica. Da li to ima uh, da li to pravi neke mane, pa da, sto posto. Sto posto, mislim da su benefiti veći. Pa meni jesu, njima jesu. Sad neko sa strane bi rekao, pa vi možete mnogo bolje da radite kad bi kakav crni petak, da ukidaš, jesi ti lud, pa tu može još da se pravi profita svega. Da verovatno. Da li će onda taj tim da ostane u u takvoj, u takvom obliku i u takvoj saradnji, u takvoj energiji? Ne znam, možda ostane možda ne.

Ivan Minić: Dosta teorija koje zagovaraju četvorodnevnu radnu nedelju tamo gde je to moguće naravno, to na poslovima na kojima je to moguće. Kažu da je suština u tome da kada ljudima to postaviš na taj način oni se ta 4 dana fokusiraju mnogo više imaju mnogo intenzivnije, rade i bez problema nadoknade tih ovaj 20% nedelje, koje koje rade u broju radnih dana. Ja recimo nisam, posebno ako pričamo o, o ponedeljak, četvrtak a petak, subota, nedelja ovaj. Ja nisam neki meni se lično to ne sviđa kao, uh, radniku, ne kao menadžeru suštinski, kao menadžeru mi smo fleksibilni prema svemu, kad ne kad moraš da budeš fizički tu zbog studija moraš budeš tu sve ostalo, brate radi kako ti se radi to je potpuno u redu. Meni je to, previše, uh, slobodnih dana za redom i ja bih izgubio fokus. Ja bih to sekao, drugačije. Ja bih, ne znam, išao dva dana pa pauza, pa dva, možda, nešto tog tipa. Al’ nebitno, to je svakako nešto što implementacija može da se radi na jedan drugi treći način. Apsolutno. I sve, i sve, zavisi kome šta odgovara. Ali, ali jeste suština to da slušaš šta ljudi žele šta je njima u fokusu i uh, dosta korporacija to pokušava da uradi. Možda ne može da učini četvorodnevnu radnu nedelju ali da se petkom kraće radi, da se određenim brojem dana radi od kuće, da se prate sve one neke stvari koje su važne pa da 1. septembra, roditelji kojima deca kreću u školu ne moraju da dolaze na posao jer to je jedan od najvećih stresova koje uh… Da, porodica i dete mogu da imaju ovaj u u u tim godinama i tako dalje. 

011 PODKAST I PRIČE IZ BEOGRADA

Ivan Minić: No, hoću da te prebacim na na jednu drugu temu, koju smo pominjali, ali koja je meni posebno onako lično važna jer je potvrdila da, uh ljudi vole priče. Ljudi vole da slušaju iskustva ljudi, i da se pronalaze u tome i da nalaze u tome hrabrenje, utehu, opravdanje. Nebitno, svakome je to individualno. Ali evo, uh, 011 podkast postoji već, neko vreme, prošli smo i, rođendan, prošli smo i, prvi jubilej i sve ostalo.

Vlada Radivojević: Imamo ja mislim, imamo 80 snimljenih epizoda a emitovanih recimo 75 kad budeš ti ovo emitovao.

Ivan Minić: I niko nije znao kako će to da izgleda. Ni ja nisam znao kako će to da izgleda. Ti si neko ko je, vrlo komotan pred ljudima, dobar si prezenter, sve to stoji, sve je to super, ali prosto ovo je drugačije. Nisam imao dilemu da li ćeš ti se snaći. I iz nekog razloga, izgleda da jesi. Ali kako ti gledaš na, na tih 80-ak priča koje si do sada ispričao?

Vlada Radivojević: Pa gle, uh, kada smo krenuli prvu epizodu da radimo… pitao me je, ovaj, Dejan, naš zajednički drugar: I šta sad? Ja mu kažem je l’ sećaš onog vica, o Jehovinom svedoku? Ti ga znaš, al ja ću ga ponoviti kada Jehovin svedok. Svi znamo koji je moj posao, znači kolega naš. Ovaj, i on tako obilazi razne razne, ljude, firme i tako dalje, odbijaju ga svi, je l’ te. I u jednom trenutku jedan čovek mu kaže, izvolite uđite. Jehovin svedok uđe. Ne može da veruje šta mu se dešava, kao šta je ovo. Ovaj mu kaže možete neki sok neki slatkiši osveženje, šta je ovo, kakav je ovo dan. Sve super, poslužio se, ne može da veruje, i kaže mu čovek od koga je došao. Izvolite. Kaže Jehovin svedok šta? Pa rek’o šta ste došli? Pa ne znam, nikad nisam došao do ove faze. Tako, tako sam ja za prvu epizodu rekao Dejanu. Otkud ja znam, i meni je ovo prvi podcast. Da, ja to volim da radim. To sam, ta ljubav je rasla kroz svaku epizodu. Jer su to naši klijenti ili neki ljudi koji su obojili ovaj grad na neki drugi način. Ne mora samo preduzetništvom. I meni je nekako ugodno tu da, da, da pričam sa njima jer su mi zanimljive njihove priče. Mislim da su važne za neke ljude koji možda pokreću biznis ili će se svakako desiti neka neka reakcija, se desi, a ja ne mogu da garantujem, prosto mogu da kažem da ni jedna epizoda nije prošla bez nekog konkretnog kontakta. Volim Beograd. Kao što znaš, pišemo o Beogradu i to znaš. Uh, nekako je meni to prirodno stanište da se priča o beogradskim biznisima ili nekim diskretnim herojima, gde apsolutno uh, želim da spomenem sada uh mog velikog prijatelja i tvog poznanika i druga koji se prošle godine upokojio, Branko Antić. Koji mi je hiljadu puta, svojom energijom, on se bavio humanitarnim radom. Dosta ljudi zna, neki ne znaju. I onda je on dok je bio još u ovaj, velikim životnim zdravstvenim izazovima, uvek mi je bilo to fascinantno da on ima energije takve. I onda kad mene on pozove nešto da se bavimo tim radom. Prosto mi je glupo da kažem kao ej, pa ja nemam snage. Ako on ima. I on je bio gost podcasta. I drago mi je da, da, da, evo ovom prilikom bih želeo da, da, da kažem da ću pozvati još neke ljude koji su obojili Beograd, ne samo na preduzetnički način, nego, možda nekom svojom harizmom, uh što su bili poznati manekeni, glumci, pevači, entertajneri šta god. Tako da, mislio sam da će to trajati kraće. Ja sam želeo da se fokusiram na primer na 11 epizoda. 011, 011, ha. Ali, ovaj, to sada ide preko 80, uh, sad se i sami ljudi javljaju. Dosta tih ljudi, ja evo prve sam prve goste koji su dolazili naravno sam poznavao i pre ovoga. Neke nisam poznavao pre podkasta, jer su to neki novi klijenti 011, od kako ja nisam na terenu. Ali lepo to ide, i sad dokle će da traje nemam pojma, mislim ono, ja pričam sa mojima u firmi oni kao, ne, ne, ne, snimaćemo ih koliko klijenata imamo, znači to može da traje kao i ovo tvoje znači ono, barem do 381.

Ivan Minić: Da, trista osamdeset jedan da, da, završi. Da. Viš nije loša ideja.

Vlada Radivojević: Ono što je specifično što tebe često nervira, uh a meni je to skroz okej jeste što je format 35 minuta, a ovo danas moje i tvoje ja ne znam ni koliko već traje. 35 minuta je dovoljno, da ljudi nauče neke osnovne stvari, da ispričaju ovaj, najvažnije stvari i da zainteresuju nekoga da, krene da kopa dalje i da istražuje. Mislim da je to isto jedan od razloga zašto, su mnogi imali i okej i upite za posao svakako, ali i neke upite da prosto ljudi da su saznaju, vide više, jer je malo ostalo nedorečeno. A možda je ima magija u tome da malo ostane nedorečeno, onda oni dođu sledeći, kod tebe u podkast, koji traje sat i po, dva ili kao ti naš zajednički prijatelj Petko – rata bi zvezda. Ovaj… Kaži ti meni nakon 25 godina šta ti je ovo trebalo?

Ivan Minić: Sve ovo?

Vlada Radivojević: Mhm.

Ivan Minić: Je l’ nije moglo lakše?

Vlada Radivojević: Sigurno je moglo lakše. Sto posto. To sad razmišljam. Mislim ni, mi smo nji… ne znam. Gledaj, to su godine kada ti ne možeš da biraš toliko poslova.

Ivan Minić: Slažeš se.

Vlada Radivojević: Što kaže jedan naš zajednički prijatelj, ovaj, i on mi je dosta ovako bio ovaj usmeravao me u životu, i ovaj, Fića iz informatike ti ga isto poznaješ, i on lepo kaže evo kad smo se oni, ja upoznali, on se bavio komercijalom, on kaže: pa mi smo svi počeli da se bavimo prodajom zato što nismo mogli ništa bolje da nađemo. To je za 2000., 2001., drugu, treću, apsolutna istina. Znači mi smo to tad krenuli, jer nije bilo drugog posla, ja sam morao da radim, znači nisam imao opciju da ne radim, ne znam, uh, da li mogu, ti znaš to ovaj, do tebe mogu, da doprem, verujem, i do ostalih ljudi koji slušaju, znači morao sam da radim. To je krenulo, posle uđeš u to kolo, onda poželiš da gradiš tu karijeru, firmu, da praviš nešto novo, a da, da li je moglo lakše, moglo je lakše sigurno. Da l’ je moralo, pa verovatno i ne.

Ivan Minić: Pa dobro to, to sad kad pogledaš kakvi se poslovi nude, uh koliko se eforta tu traži od ljudi, koliko zalaganja, šta treba da isporuče za neki novac…

Vlada Radivojević: To je znak da smo matori, kad kažeš nije tako bilo u naše vreme.

Ivan Minić: Svaka generacija u nekom trenutku kaže nije bilo tako u njihovo vreme. Vlado, hvala ti.

Vlada Radivojević: Hvala tebi. Nadam se da će ljudi koji ovo odslušaju sada znati malo više o tebi, i ako ima mnogo toga o čemu apsolutno nismo ni, ni, ni pipnuli što uh, što treba da znaju o tebi a uh što će upoznati oni koji zaslužuju da to upoznaju privatno. Uh, hvala ti što si moj život obogatio i oplemenio, što me trpiš što nije nimalo jednostavno i ima, ima dana kada je to baš, baš teško. Što smo zajedno napravili neke stvari, što zajedno stvaramo neke stvari, što kao što si i ti pomenuo povremeno idemo na sastanke koje, je pitanje da li bih ja preživeo, ovaj da ne idemo zajedno, da nemam kome da se nasmejem i da stegnem ruku, rame, i kao okej, još samo 15 minuta i slobodni smo. Ovaj, jer mislim da…

Ivan Minić: svakome u životu treba jedan Vlada. E sad, da l’ baš svakome ti možeš da budeš taj Vlada, nek se snađu, ili nek zasluže.

Vlada Radivojević: Hvala Ivane. Jako lepo.

Ivan Minić: Hvala ti. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Topla preporuka da odslušate, neku epizodu 011 podkasta. Uh, i moja preporuka, krenite od epizoda koje vam deluju najinteresantnije, nemojte gledati broj pregleda. Zato što to nije uvek merilo, a neke epizode koje možda nisu prošle statistički genijalno su zaista nešto što je… nosi posebnu vrednost i što uh, ti ispriča i oboji neku priču koju nisi znao da stoji iza toga. Mi svi vidimo ono što je u izlogu, mi svi vidimo šta je na tabli, ali mnogi od nas ne znaju šta se dešava iza toga, a iza toga je ono što je blago i to je ono što… što ja i ovde pokušavam da ispričam, ali prosto, neki izuzetno zanimljivi, koloritni biznisi i ljudi koji su uobeležili ovaj grad, ovaj, koji su bili kod tebe, uh… mislim da baš jako ljudi treba da znaju da je i njima nekad bilo teško, da su i oni prolazili razne krize, da su njihove krize možda drugačije od naših ali da nisu ni malo manje niti manje važne. I, još jednom topla preporuka svima, 011 podcast, svaki srede u podne, a nisu mnogo dugačke epizode pa možete i da sustignete ovih 80-ak kroz par meseci ako se potrudite. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.