Klinika dr Vorobjev 01: Borba sa bolestima zavisnosti: narkomanija

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobrodošli u novi pojačalo specijal, koji realizujemo u saradnji sa Specijalnom bolnicom iz oblasti psihijatrije Doktor Vorobjev, za koju su možda mnogi od vas čuli u prethodnih dvadesetak godina jer se bavi nekim temama koje su kod nas uvek aktuelne, a čini mi se da su u prethodnih nekoliko decenija posebno aktuelne. Kroz ovaj specijal proći ćemo kroz sve, da kažemo specijalizacije u okviru bolnice kojima se ona bavi, ali danas kao prva tema, imamo temu narkomanije, koja i jeste možda ono po čemu je bolnica najpoznatija po lečenju bolesti zavisnosti i danas su sa mnom Živka Rangelov, porodični terapeut i neko ko je u bolnici Doktor Vorobjev duži niz godina na raznim pozicijama i imala je prilike da vidi sve ove teme iz različitih uglova i Stevan Radovanović, koji će ovde biti kao medicinski konsultant, kao takođe neko ko je tu više od decenije i ko je najviše imao iskustva u radu direktno sa klijentima, ali i kao neko ko je vrlo često most u komunikaciji između različitih segmenata ovde i klijenata sa strukom. Prvo i osnovno hvala vam na gostoprimstvu i o tome što želite da pričamo na ove teme. Mislim da je veoma važno i meni lično je važno da ako pričamo o ovome pričamo sa ljudima koji zaista mogu da kažu nešto korisno i vredno iz ličnog iskustva, ne samo na bazi nekakve teorije i svega već i kroz stvari koje su empirijski dokazane u višedecenijskom radu na našem podneblju i sa ljudima sa ovih prostora. Pa za početak, ja sam probao da vas najavim na neki način, ali kako biste vi predstavili svaku svoju poziciju ovde?

Živka Rangelov: Pa u suštini, ja sam neko ko se bavi organizacijom i kontrolom rada, dosta i radim i sa pacijentima, ali bavim se i tim nekim administrativnim stvarima koje naravno ovaj niko ne voli. Ali generalno radila sam i kao terapeut, radila sam i sa porodicama, vodila sam i grupne terapije, individualne terapije, često gostujem po emisijama u ime klinike tako da 14 godina rada i dosta iskustva.

Stevan Radovanović: Ja ću za razliku od koleginice Živke malo kraće da moje izlaganje, ali generalno ono gde me najviše ljudi vide u zadnje vreme to je na socijalnim mrežama, najviše, najviše fokusa u zadnje vreme imamo na tome. Vodim pored ostalog, vodim intervjue sa našim pacijentima koji izlaze na kraju lečenja. Kao što si najavio dosta ovaj, dosta imam ulogu i u samom dovođenju, objašnjavanju kako izgleda lečenje u našoj klinici, programima i tako dalje i u principu mislim da same mreže daju trenutno najviše rezultate, jako su, jako su bitne za nas zato što je to jedan način kako možemo da s jedne strane da priđemo mladima, s druge strane da pređemo i i starijima i imamo da kažemo širok spektar sadržaja koje proizvodimo, tako da u principu to je to što se mene tiče.

Ivan Minić: Ok, hajmo da i predstavimo bolnicu doktor Vorobjev, kažem postoji ovde već nekoliko decenija. U medijima je bila u raznim navratima, ali uglavnom iz ugla struke nekada kroz iskustva nekih poznatih ličnosti koje su koristile usluge i tako dalje, ali kada smo inicijalno stupili u kontakt ja sam bio rad da ostvarimo saradnju iz vrlo jednostavnog razloga, to je što i kroz neka moja poznanstva i ljude koji su bili korisnici vaših usluga a i generalno, bolnica ima besprekornu reputaciju za ovih nekoliko decenija što u ovako kompleksnoj oblasti nije nimalo lako. Ali možda ne bi bilo loše da za one koji ne znaju dovoljno, iako svako može da ode i da se informiše na sajtu, kažete malo o istorijatu i prosto otkud ovde bolnica doktor Vorobjev, kada je krenula sa radom, kako se širila, kako je rasla kroz prethodni period?

Živka Rangelov: Klinika doktor Vorobjev postoji već 20 godina u Beogradu, doktor Nikolaj Vorobjev koji je osnivač ove bolnice je mislio da je Beograd dobro pozicioniran ovaj u Evropi i da je dobra lokacija gde je želeo da započne svoju kliniku van granica Rusije i negde nije pogrešio pošto se pokazalo da nam dosta ljudi iz inostranstva dolazi i da im je Beograd veoma atraktivna lokacija. Bavimo se bolestima zavisnosti i bavimo se psihijatrijskim poremećajima. Možda ljudi ne znaju da smo mi ne samo bolnica za lečenje bolesti zavisnosti nego da se bavimo i sa depresijom, anksioznošću, napadima panike i brojnim drugim poremećajima. Tako da već više od dvadeset godina mi smo tu. Trenutno smo se preselili na novu lokaciju, što samim tim govori da rastemo, širimo se i da ovaj započinjemo neko novo poglavlje.

Ivan Minić: Kada pričamo o svemu tome, možemo da se setimo ko je malo stariji ovde, svi imamo dovoljno godina da je zapravo da kažemo prva neka kriza sa bolestima zavisnosti na ovim prostorima bila tokom 90-ih i ovaj tokom onih godina rata, stradanja i svega ostalog i da je tada prvi put krenula ta priča da ljudi koji zaista namere da nešto urade po pitanju toga da preuzmu nazad svoj život u svoje ruke i da probaju da se izleče, da su odlazili u Rusiju i to je bilo prosto nešto ovaj o čemu se pričalo i neki od njih su delili svoja iskustva. Sećam se svojevremeno u Crnim biserima i verujem da su ta iskustva mnogima pomogla koji su odlučili da na tom putu istraju i naprave neki rezultat. Ako ja dobro razumem suština ovoga svega jeste bila da se to iskustvo iz Rusije, to znanje, metodologija i sve ostalo dovedu i budu ovde dostupni kako za lokalne klijente i pacijente tako i za one kojima je možda lakše da iz zapadne Evrope dođu do Beograda nego do Moskve ili neke još udaljenije tačke.

Živka Rangelov: Tako je. Znači ideja je od starta bila da se te tehnike i metode donesu u Beograd i da se približe na neki način ostatku sveta. Generalno pored toga ima i dosta naših stručnjaka i ovaj sistem se godinama unapređuje. Stalno tražimo neke nove metode, nove ideje. Doktor Nikolaj je uvek bio otvoren za to da se svi iznova upućujemo u nove metode, šta je donelo rezultate, stalno pratimo šta je najbolje za pacijente, dosta se radi na statistici, na vođenju tih ovaj rezultata, šta smo postigli u prethodnim godinama, tako da nam je to jako bilo bitno da budemo u koraku sa vremenom i da naravno ta tradicija koja je nekada postojala u Rusiji koja je davala rezultate se prenese ovde.

Ivan Minić: Hajmo da pričamo malo i o brojkama, pošto mislim da je ljudima najlakše da stvari stave u kontekst onog trenutka kad im se predstave brojke i rezultati. Iako nam je primarna tema danas narkomanija, pričaćemo i o ostalim temama u narednim epizodama, ali možemo kroz brojke sada da predstavimo da kažemo kako kako stvar funkcioniše i koji su rezultati, koja je procenat uspešnosti, s tim da kažem svaka od oblasti ima svoje specifičnosti o kojima ćemo više pričati dalje. Stevane kakva je statistika za prethodnih pet godina?

Stevan Radovanović: Pa evo baš tako. Hvala ti. Upravo na pet godina, uzorak od pet godina sam i gledao, mi imamo naše statistike koje radimo, pazi, 50% tretmana su alkohol. Nekih dvadesetak procenata je kokain, 18% je opijati. Benzodiazepini su negde oko 7,5%, THC je oko 5,5 i kocka oko 4,5%. S tim što primećujemo tendenciju rasta što se tiče same kocke zadnjih par godina, koliko je to sad povezano sa brojem kladionica i koliko je to dostupno svima, to ćemo obraditi već u nekom narednom specijalu. Što se tiče samog pola pacijenata, 80% su muškarci. Što se naravno, zavisno od supstance razlikuje u velikoj meri, pa tako recimo što se tiče supstanci i pola, alkohol je 66% lečimo, imali smo pacijente muškarce, a 33% žene. Što se tiče kokaina recimo 96% su muškarci. Znači kokain maltene da žene i ne koriste. Kod opijata slična situacija kao i kod alkohola. 70% muškarci, 30% žene. A onda kad dođemo recimo do benzodiazepina, e tu je obrnuta situacija. Znači tu imamo 33% muškarci, a 66 procenata žene. I sad što se tiče THC-a isto 89% je, su muškarci i zanimljiv podatak, naravno, što se tiče kocke, možeš i da pretpostaviš kad kreneš zanimljiv podatak. 100% muškarci. Tako da, žene ne kockaju ili se barem ne leče od kocke.

Živka Rangelov: Bila je jednom davno jedna, ja mislim. Sećam se, ali davno, davno.

Ivan Minić: Ne upada u prozor od 5 godina. Kako se uopšte gleda izlečenje, po kojim kriterijumima i koji su rezultati što se toga tiče?

Stevan Radovanović: Što se tiče izlečenja, mi smatramo da je lečenje uspešno ako je prošlo godinu dana od završenog tretmana i dolazi pacijent na mesečne kontrole, pratimo sve, ako je posle godinu dana nije došlo do recidiva, mi smatramo da je to uspešno lečenje. E sad, što se tiče samog procenta uspešnosti, on varira zavisno kako za koju supstancu, ali neki generalni procenat je tu negde oko 85, 86%. Naravno, kao što sam rekao, alkohola imamo najviše i alkohol je program koji je i najuspešniji, njegova stopa ide i preko 90%, ali u proseku, imamo primer radi kocke, koja je nešto što se najteže leči i ima najveći procenat recidiva, tu je procenat nešto manji, ali i on je isto ako ovaj ako gledamo na period od godinu dana tu negde oko 75%.

Ivan Minić: Pričaćemo detaljnije o tome u narednoj epizodi koja će baš biti posvećena konkretno kocki. Kada pričamo o problemima zavisnosti od narkotika pričamo i o onome što se tradicionalno smatra narkoticima ali i o raznim vrstama lekova. Šta je kriterijum na osnovu koga kažemo da je neko zavisnik?

Živka Rangelov: To je vrlo specifična stvar. Zavisnik nije onaj koji konzumira supstancu svaki dan, bilo da je alkohol ili droga, zavisnik je onaj koji kada konzumira supstancu, trpi određene posledice. Na posledice mislim da mu to predstavlja problem u fizičkom, psihičkom funkcionisanju, porodičnom, poslovnom i već i on sam primećuje da nešto nije u redu i da polako gubi kontrolu. To koliko će se brzo formirati zavisnost je jedan vrlo individualan proces. Zavisnik može da bude i onaj koji konzumira jednom u 10 dana, jednom u 15 dana, ali je ta konzumacija problematična i on trpi određene posledice.

Ivan Minić: Kako to uglavnom izgleda kod onih koji se vama obrate za pomoć?

Živka Rangelov: Varira veoma. Znači, postoji ta neka, kako da kažem, brojka od 15. godine do 70., 75., gde neko konzumira svakodnevno, neko konzumira jednom nedeljno, neko konzumira i ređe, ali tu je pridruženo još nešto uz konzumaciju. Znači može da bude kokain i alkohol, može da bude kokain i tablete, može da bude samo opijati, uz još nešto, tako da vrlo je specifično, ali generalno većina njih primećuje da nešto nije kako treba i da se polako to otima kontroli.

Ivan Minić: Ako bismo pravili neku vrstu podele među supstancama o kojima sada konkretno pričamo, šta bi bile neke ključne karakteristike?

Živka Rangelov: Njihov način funkcionisanja. To jest šta rade u našem telu i na koji način se oseća osoba u tom sistemu apstinencijalne krize. Jako velika razlika postoji između opijatskih supstanci i ostalih supstanci na kojoj su na primer kokain, marihuana, psihostimulansi i ne znam, oksikodon, fentanil, fentanil i oksikodon su već opijati. Oni kreiraju tu veliku fizičku krizu i samim pacijentima je jako teško da se izbore sa tom fizičkom krizom uporedo sa psihičkom, znate, vi imate tu želju za supstancom, imate potrebu da uzimate supstancu, a opet borite se sa bolovima, sa nesanicom, sa preznojavanjem, sa tahikardijom, sa brojnim tim simptomima, s tim što je to kod opijata dosta pojačano i najveći problem zašto se oni vraćaju u supstanci jeste upravo to. Ne mogu da izdrže apstinencijalnu krizu, ne mogu da izdrže te simptome i onda naravno vrate se opet u supstanci. Pak kod ovih drugih, kao što je na primer kokain, marihuana, ne znam spid, oni više su uzurpatori mentalnog zdravlja. Znači oni utiču na naše mentalno funkcionisanje, na mentalno zdravlje, a što se tiče simptoma, oni izazivaju vrlo malo fizičkih simptoma. Može da bude ubrzan rad srca, mogu da povećaju visok krvni pritisak, ali generalno što se tiče fizičkih simptoma to maltene su i neprimetni.

Ivan Minić: A ako pričamo o nekakvim modelima ponašanja i situacijama koje dovode do toga da neko posegne za tim supstancama, kakvi profili teže kojim supstancama?

Živka Rangelov: I to je vrlo ovako, mislim da ljudi imaju predrasude o tome ko je u stvari zavisnik. Imaju sliku, iskrivljenu sliku realnosti, ne znam kad pričam i sa ljudima sa kojima se ja družim. Većina njih misli da su to ljudi koji su besposla, koji su jel neki propaliteti koji nisu uspeli u životu. A sa druge strane, ja se susrećem sa ljudima koji su visokoobrazovani, koji su uspešni, koji vode svoje kompanije, koji su porodični ljudi. Tako da što se tiče opijata, uglavnom su to ljudi koji možda nisu završili fakultete i rade neke poslove, ali opet imaju svoje neko zanimanje, imaju porodice, što se tiče ostalih supstanci, vrlo često se kokain povezuje sa ljudima koji su visokoobrazovani, uspešni, isto tako i marihuana i spid. Tako da tu nema neke selekcije, mislim da samo postoji ta neka predrasuda i etiketa, da kad kažemo da je čovek zavisnik, mi ga odmah povezujemo sa osobom koja je na ulici, spava, ne znam slike iz Amerike koje stalno stižu ljudi koji na ulicama leže, na fentanilu i oksikodonu i raznim supstancama, da ko nemaju kuću, iscepani, podrpani, to je neka kriva slika. Znači, to su ljudi koji su i te kako uspešni, koje srećemo svakodnevno, a za koje mi ne znamo da imaju problem.

Ivan Minić: U prethodnim godinama, svašta nešto se dešavalo i na našim prostorima i bilo je mnogo uzroka stresa za sve. I čini se da to sa sobom donosi uvek nekakav rast i problema ovog tipa. Prosto, različiti ljudi imaju različite mehanizme na koje se pozivaju da pregrme sve što se dešava. Nekad je jednostavno svima previše. I samim tim dolazi do rasta i ovih brojki, kakav je vaš utisak što se toga tiče?

Živka Rangelov: Hoćeš ti? Ja mogu da kažem da korona još uvek nije dala sve svoje posledice. Znači to što smo doživeli tada 2020. godine uz da kažem istoriju ovaj našu koja postoji na ovim prostorima da ćemo tek se baviti mentalnim zdravljem i posledicama koje smo tada doživeli. Mnogi su tada ostali bez posla, bez članova porodice i jednostavno vi u tom trenutku kreirate mehanizam koji vam olakšava da premostite taj period. Isto tako dosta je izazovno živeti danas, dosta brzo živimo, dosta vremena provodimo na poslu, van kuće, treba da se posvetimo i deci. Znači, sve to negde trpi. Nekako imam utisak da su naši roditelji ranije dosta sve lakše postizali, a da mi imamo neko to breme da duže radimo. Znači radi se do pet, šest pa i kasnije. Imamo tu situaciju da nemamo dosta njih da nam pomogne. Mi smo imali ne znam babe, dede, svi su živeli u domaćinstvima. Sad je to malo drugačije, došlo je do toga da ljudi idu više u gradove, ne ostaju u manjim mestima i u selima. Tako da i ono što smo doživeli 2020. godine što smo bili izolovani, što smo ceo svet je trpeo posledicu. To će tek da donese promene ovaj i još uvek nije dalo sve svoje.

Stevan Radovanović: Znaš šta bi ja bih se nadovezao samo generalno da sve se nekako ubrzava u zadnje vreme. Dosta se ubrzao, način života se promenio, to kad si pomenula kako smo mi naši roditelji upoređeno sa sa nama samima, ti pogledaš ono koliko si izbombardovan informacijama od momenta kad otvoriš oči. Ono sa vestima, nebitno sad da li, naravno uglavnom su loše, ali koliko koliko je dinamika promenjena, pa onda i kod dece isto. Kao crtaći su se ubrzali, sve se ubrzalo ti znači bukvalno ono taj ovaj skrolovanje i sve te ono bolesti, to je izuzetan problem, znači tebi se hemija mozga poremećuje, a da nisi ni svestan time što koristiš telefon, znači vrtiš storije, ti instant imaš, što ti možeš bolje da objasniš svakako, instant imaš lučenje hormona non-stop i mozak se prosto navikava na to. I sad ti više ništa nije, ništa ti nije dosta. I onda naravno, verovatno kad kad dodaš stres na to, kad dodaš sve ovo kako se danas živi i kakva je situacija generalno u svetu, ti onda ono manje-više ljudi su pod pritiskom i traže neke da kažemo izduvne ventile i verovatno ih pronalaze u korišćenju određenih supstanci ili alkohola i to onda vremenom eskalira i pravi još veći problem.

Ivan Minić: Neki utisak svakako jeste da živimo u vremenu u kome nam je za sve što doživljavamo potrebno više da bismo nešto osetili, što često ode u ekstrem. A ekstrem obično nosi sa sobom neke dalekosežne posledice. Svašta u životu može da se proba i ne mora da ima nikakve posledice ukoliko je kontrolisano i ukoliko ne pređe u naviku. Ali onog trenutka kada ti ništa nije dovoljno tog trenutka svaki naredni korak je verovatno još jedan korak dublje u, u problem. Ono što se takođe dešava što mislim da može da bude zanimljiva tema, jeste da su se supstance promenile, da postoji mnogo toga što je potpuno drugačije od onoga što bismo negde nazvali tradicionalnim narkoticima koji postoje decenijama unazad. Pa tako da, postoji mnogo toga što, što je dostupno na tržištu, gde zapravo niko ne zna ni sastav, niti može bilo šta da kaže po tom pitanju i sećam se da kada sam istraživao fenomen sintetičkih kanabinoida, koliko su oni zapravo problematični zbog načina na koji nastaju, koncentracije koja je, koja u nekim situacijama može da bude i više desetina ili stotina puta iznad onoga što je predviđeno i tako dalje. Jer su prosto sve to stvari koje su nove, nastaju u uslovima koji nisu kontrolisani, rasturaju se po tržištu na na način koji takođe ni na koji u kom smislu nije, nije kontrolisan i onda postoje mnogo veće posledice nego što bi na prvi pogled nekome delovalo. Pa prosto hajde da ljudima oslikamo šta šta sve postoji, kako te stvari funkcionišu i koje svaka je štetna na svoj način, ali prosto na koji način menja konzumenta.

Živka Rangelov: U suštini, nadovezala bih se na ono od malopre, mislim da je postalo normalno da konzumiramo neke određene supstance, ali što se tiče podela supstanci još davne 2012. ili 13. Svetska zdravstvena organizacija je ukinula podelu na lake i teške droge, tako da to ne postoji više, sve su teške i sve izazivaju određene posledice. Ali si u pravu kada kažemo na primer pogotovo na marihuani dosta se promenila njena proizvodnja od toga kako se ranije proizvodila i o tome šta se pričalo u 70-im i 80-im godinama prošlog veka, kako ona utiče na mentalno zdravlje i na ljude, do toga da se danas prska i do stotina puta više sa raznim otrovima i raznim stvarima, pa samim tim i njen sastav i kvalitet se promenio i doprineo još više posledica. Mislim da ljudi imaju taj problem da kategorišu supstance i da smatraju da je marihuana najmanje opasna, a ona pak sa druge strane puni psihijatrijske bolnice i negde dovodi do toga da se pojavljuju razni problemi u mentalnom funkcionisanju, mentalnom zdravlju, što ljudi možda ne znaju da se povezuje sa paranoidnom šizofrenijom. To je jedno ozbiljno oboljenje koje može biti povratno ili ne u zavisnosti od toga u kakvom ste vi stanju, da li može da se saniraju ti simptomi, da li ćete trajno ostati ovaj oštećeni. Naravno postoje razne nove supstance koje se pojavljuju, to su razni amfetamini, metamfetamini, tablete, koje su nepoznatog kvaliteta i uzroka i onda mi samim tim imamo problem sa te strane jer ne možemo da detektujemo supstancu, ne znamo šta je osoba konzumirala i na koji način vi sad treba da pristupite lečenju. A isto tako jako su veliki uzurpatori mentalnog zdravlja. Ne znam imali smo pre par godina seriju smrti tinejdžera koji su konzumirali spid zato što je bio nepoznatog porekla i naravno dolazili smo u tu situaciju da je jedan, mislim, mladić od 18 godina, slavio 18. rođendan, prvi put je konzumirao nešto od supstanci i nažalost je preminuo. Tako da, opijati kao supstance najčešće utiču ovaj, kao i sve supstance na naše receptore u mozgu, ali takođe ulaze u masno tkivo i tu se zadržavaju i onda samim tim produkuju te određene simptome koji kasnije je l’ osoba ima i koji u stvari muče najviše osobu, ali isto tako utiču na mentalno zdravlje. Marihuana pak, svrstaću je u grupu sa kokainom i amfetaminima, jer utiče na naše receptore da se izluči i do 10 puta veća količina dopamina nego što nam je potrebna u tom trenutku i da taj dopamin pliva u tom slobodno ćelijskom prostoru i ne može više da se vrati u ćeliju je l’ da se pretvori u rezervu, pa samim tim oni imaju takav osećaj koje je l’ supstanca daje, ali s druge strane ostavlja i u manjku biohemijskih supstanci koje su im potrebne za svakodnevno funkcionisanje i onda vrlo često dolazi do nekih posledica. Kada mozak određeni vremenski period trpi iste te situacije, istu konzumaciju, isto lučenje tih supstanci u nenormalnim količinama, u nekom trenutku krenuće da se štiti i onda će da vam daje određene simptome ili će da vam krene da se gasi da bi se zaštitio i onda na neki način vi imate određene posledice. Vrlo često to budu ideje paranoje pa onda halucinacije koje mogu biti vizuelne ili slušne, da vidite i čujete neke stvari koje niko drugi ne vidi, a onda dođemo i do toga da na kraju čujete određene glasove u glavi koji vam govore šta treba da radite i na neki način vi onda možete biti opasni po sebe i po vašu okolinu. U suštini imamo tu još i drugih supstanci. Pojavljuje se i na našem tržištu droge za silovanje GHB, pre par godina, možda pre dve, tri godine smo imali jednu osobu koja se lečila kod nas od toga i bila je ovaj vrlo onako zanimljiva situacija, roditelji su ga doveli, on je bio u potpunom stanju psihoze, nije mogao uopšte da odgovara na pitanja, ali mi nismo znali šta je on konzumirao. Tako da smo imali dug put dok smo detektovali jer ni oni nisu znali koja je ta supstanca koju on konzumira. Imate tu još i metamfetamine, ima ne znam, fentanil, fentanil se još uvek nije plasirao na na naše tržište kao na primer što Amerikanci vole da ga koriste i Kanađani, ali mislim da i on polako dolazi ovaj na naša vrata, kao i oksikodon. I imamo tu i sintetičke opijate koji su produkt laboratorija kao što su metadon, buprenorfin, to su stvari opijati samo što su kreirani za kontrolisanje zavisnika, ali na neki način kada osoba njih konzumira jako je teško ovaj ući u proces i skinuti je, tako da sve to ima svoje i dobro i ne.

Stevan Radovanović: Ja bih se samo nadovezao ako mogu. Nadovezao bih se samo na na na Ivana što je pominjao za sintetičke kanabinoide. Dakle mnogo veliki problem imamo u zadnje vreme sa vejpovima. To je jedna sfera koja je generalno nepokrivena, jako dostupna klincima posebno. Izuzetno dostupna u u Evropi legalnim putevima. A šta je zapravo tu najopasnije od svega, količine koje se nalaze. Znači mi smo imali kao klinci hajde ono imaš cigarete i to je to. Oni sad imaju oni sad imaju vejpove, a u vejpovima ti imaš pored tih brusnica, borovnica ukusa raznoraznih i nikotina, imaš vejpove sa HHC-om. Imaš vejpove sa normalno sa sa THC-om sa sintetičkim naravno nekim THC-om, sa kanabisom. Imaš vejpove sa ogromnom količinom kanabisa. I ti bukvalno ne možeš ono da uneseš normalnim putem kad bi pušio konzumirao džointe, ne možeš da uneseš toliku količinu koliko možeš preko vejpa. A još opasnija stvar, evo baš smo sad za, za vikend smo imali slučaj jednog dečka od 16 godina koji je imao problem primljen je kod nas na klinici, koji je iz Evropske unije jedna zemlja, koji je konzumirao vejp sa fentanilom. Znači to je sad još jedno novo poglavlje koje se otvara. Imaš sa jedne strane decu koja nisu ni svesni posledica i šta sve može da im se desi, s druge strane imaš supstance koje nikako ne bi smele, mislim ne bi niko trebao da ih konzumira a kamoli mlađe populacije, tako da je to izuzetno bitna stvar da i nju napomenemo u ovom momentu.

Živka Rangelov: Da, i moram da se nadovežem, postoje i droge koje su u obliku gumenih bombona, žvaka, tabletica koje izgledaju onako predivno za decu bezazleno, bezazleno, a u stvari su jako štetne. I ja ovaj, negde mislim da treba da se što bolje informišemo mi kao roditelji i da našu decu uputimo da nikada ne uzimaju neke stvari za koje ne znaju šta su. Možda im deluje to kao, vidi gumeni meda on ne neće meni ništa uraditi, a u stvari je to veštački kreiran amfetamin koji može da razori vaše telo i mozak.

Stevan Radovanović: Imala si situaciju kad smo kod gumenih meda pre dva, tri meseca smo imali vest da je čovek ponudio posadu u avionu sa gumenim bombonama i da su se oni izdrogezirali pošto su sadržale su mislim da je psihoaktivne supstance… Ne znam šta je bilo od supstanci ali te, te prirode, tako da.

Ivan Minić: Ne, mislim, kada već pominjemo vejpove i tu celu stvar, postaje relativno česta stvar da vidiš decu koja su peti, šesti razred, koji su još uvek fizički jako mali, ja ne mogu da procenim koliko oni imaju tačno godina jer je to danas nemoguće proceniti, ali sigurno nemaju više od 12, 13, koji, koji puše vejp i roditelji nemaju problem sa tim, oni na taj način verovatno drže pod kontrolom svoju neku anksioznost, koju prirodno negde imaju u tim godinama, posebno ako je to ono neki prelaz iz nižih u više razrede osnovne škole, prelaz između osnovne i srednje škole i slično, i dostupni su na svakom koraku. Ja znam iz, iz drugih razloga, ovaj, kolike štetne posledice imaju na životnu sredinu jer mi u njima imamo litijum-jonske baterije koje su namenjene da se pune 800 do 1000 puta koji se koriste jednokratno, koje kada završe na deponiji vremenom zbog uslova, temperature i svega procure, mogu da izazovu velike požare, mogu da naprave gomilu problema. I opet nekoliko godina nakon što su se pojavili na tržištu i dalje se niko ne bavi time da to na bilo koji način reguliše, i da, verovatno da ovi vejpovi sa supstancama o kojima ste pričali nisu dostupni na svakoj trafici, pošti i tako dalje, ali ne, neko kada vidi, ne vidi razliku.

Živka Rangelov: Tako je i vrlo su kreativni u tome da se dovijaju i da smisle način kako da konzumiraju supstancu.

Ivan Minić: Znam da je u inostranstvu moguće kupiti.

Živka Rangelov: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Sve to i da su ljudi donosili iz Evropske unije dosta toga, tamo su neke stvari dostupne zvanično kroz regularne kanale, a naravno postoji i gomila ilegalnih kanala, kako, kako to obično biva. Da kažemo, priča o bolestima zavisnosti lečenju, počinje sa heroinom i kokainom kao dve supstance koje su naj, najviše bile zastupljene kod teških slučajeva, ljudima kojima su, kojima je život bio značajno narušen ili ugrožen zbog svega toga. Kako se ta kriva ovaj, zastupljenosti menjala kroz, kroz godine? Mislim ovde imamo uzorak od 20 godina.

Živka Rangelov: U suštini, ja bih rekla jednu stvar, većina njih, pa možda 80%, možda, možda manje, al’ ‘ajde da kažemo 70-80% je krenula sa marihuanom. Imali su iskustva da konzumiraju prvo marihuanu, pa su onda kasnije prešli na nešto drugo. Što se tiče kokaina, to se otkrije kroz žurke, kroz alkohol, znači alkohol je taj koji krene prvo, pa onda krene kokain, pa se međuvremenu nađe još i neki spid. A što se tiče opijata, tu uglavnom krene kroz heroin, pa se onda prelazi na ostale ove sintetičke i tako dalje. Ali generalno ono što sam ja imala kroz iskustvo rada sa pacijentima jeste da je marihuana bila početak i susret sa supstancama ili alkohol.

Ivan Minić: I obično se kombinuje više supstanci.

Živka Rangelov: Pa, u suštini da. Većini, većina slučajeva probali su mahom kanabis, kokain ili ne znam koriste heroin pa ponekad, ponekad koriste i kokain čisto da bi nekada razbili tu monotoniju. Ali generalno ovaj većina njih je probala sve. U poslednje vreme, generalno mi imamo problem što sve mlađi dolaze kod nas. To da. 15, 16 godina i već su stigli da probaju mnogo toga. Od 12. godine kreću sa konzumacijom supstanci, a već do 15. 16. su probali dosta toga.

Stevan Radovanović: Sve češće nam se dešava da imamo klince od 15, 16 godina koje su navučene na kokain. To je ono što, što zabrinjava i to je ono na šta treba obratiti pažnju. I još jednu stvar bih se samo nadovezao, uh recimo što se tiče lečenja od kokaina kod nas. Da, da dođu da se leče samo od kokaina, to je ono statistička greška. Svi uglavnom koriste alkohol i kokain. Ta veza to nekako ide jedno sa drugim i, okej, oni vrlo često ne vide THC ili benzodiazepine kao problem. Jer to je normalno. Znači verovatno da pretpostavljamo kreće se sa alkoholom, kako krene veče, pređe se na kokain, da se produži zezanje. Onda ne možeš da zaspiš, onda uzmeš, zapališ neki džoint, da se spustiš i to je tako nešto što funkcioniše dok ne krenu da se javljaju problemi.

Živka Rangelov: Tako je. To je obrazac ponašanja prosto.

Ivan Minić: Jedna od osnovnih postavki svakog lečenja jeste da osoba mora da želi da izađe iz toga. U suprotnom je nemoguće i mnogo su veće šanse da će doći do, do, do recidiva. A, pod pretpostavkom da neko želi, ili ‘ajde da još korak ranije krenemo, pod pretpostavkom da neko uvidi da ima problem i da želi kako izgleda ceo proces?

Živka Rangelov: U suštini, ne tražimo mi 100% motivaciju niti da oni sad su spremni 100% da izađu iz svega toga, ali da su spremni na to da ostanu na lečenju, da su motivisani da dođu na razgovor, da vide kako to funkcioniše. Kada dođu kod nas u našu bolnicu, prvo se sprovede taj inicijalni razgovor da se oni upoznaju sa samim načinom lečenja, kako će to izgledati, i oni i naravno članovi porodice koji dođu sa njima. I šta će ih očekivati u celom ovom periodu lečenja. Takođe jako je bitno da naglasim da se lečenje sastoji iz dve faze i da traje godinu dana. Time što provedu određeni broj dana u bolnici, da li 14, 21, 28 to sve zavisi naravno od supstance, je samo taj neki početni period stabilizacija stanja a onda se izlazi dalje na godinu dana lečenja koje bi trebalo da traje. Nakon tog razgovora, ukoliko je pacijent spreman da odmah ostane, onda idemo dalje u sam taj proces lečenja, ide se kod doktora i polako započinjemo proces. Sve što se radi započinje se dijagnostikom i procenom problema. Koliko god osobe bile iste ili slične, sa istim i sličnim problemima, na neki način postoje te neke sitne razlike koje svako od nas razlikuju, pa je bitno da i njih uočimo i mapiramo. Pa svako lečenje počinje kompletnom dijagnostikom i procenom, pa se onda polako ulazi u ceo taj proces.

Ivan Minić: Dakle, ali potrebno je da neko donese odluku i da…

Živka Rangelov: Potrebno je da neko donese odluku, doneti odluku je najteže. Najteže je priznati sebi da imaš neki problem i često porodice i, ne znam, prijatelji, kumovi, partneri odigraju tu ključnu ulogu tako što dodatno negde motivišu osobu da dođe na lečenje. Bilo je i situacija da dođu i naterani na ovo lečenje pa i to nekako uspe. Znači različito su motivisani, da bi bilo ko, ovaj, došao na lečenje mora biti spreman na to da ostane u bolnici i da bude spreman da se sa njim radi.

Stevan Radovanović: Ima čak i onih situacija kad pacijent dođe pod prinudom. To su meni posebno zanimljivi slučajevi. Da. Dođe pod prinudom niti je znao da dolazi niti znao da će da dođe na lečenje, međutim kako dok prođe lečenje dok završi sve on se osvesti i počne ponovo da vidi normalno stvari jer u čemu je problem, njime upravlja supstanca, njegovim mislima upravlja supstanca, on je njen talac. Kada mi skinemo to, bukvalno kada mu skineš naočare on može da vidi svojim očima ponovo normalno ukoliko ima problema u kakvom je problemu i čak i u slučajevima kada ne prihvataju lečenje na prvu, dođemo do toga da na kraju bude uspešno. Skoro sam imao, skoro sam imao intervju sa jednim pacijentom uspešno završeno lečenje. Njega je brat doveo. Obično su to ljudi kada je prinudno, kada je prinudno lečenje u pitanju, mislim mi se ne bavimo prinudnim lečenjima na taj način, ali prosto izvrši neko ko ima autoritet na člana porodice izvrši pritisak. I tako može da dođe. Stariji brat, otac, majka ko već ima, objasni moraš to je to da se lečiš, nema druge i onda on pod tim autoritetom, pod tim pritiskom pristane. Meni je posebno, meni je posebno zanimljivo kod takvih ljudi kad dođe do preobražaja. Znači ti za, za zanimljivi je taj obrt gde ti kao, neću nemam problem negiraš ga, dok se završi lečenje ti shvatiš kao, koliki sam ja problem imao šta sam ja uradio. I nastaviš neki normalan život. Opet da bi nastavio normalnim životom, postoje to sad mnoge neke stvari koje mora da se ispoštuju oko uspešnosti lečenja… Izuzetno je veliki izazov za sve ljude koji završe lečenje kad se završi lečenje gde se vraćaju.

Ivan Minić: Da, mislim baš bih voleo da da sada jedan deo razgovora posvetimo tome kakvo bi trebalo da bude okruženje jer okej sa jedne strane imamo ta okruženja koja su vrlo svesna, podržavajuća i tako dalje koja predstavljaju jedan važan stub u tom celom procesu lečenja kao neko ko je sve vreme podrška. E sad najbanalnije rečeno, ukoliko ti nekoga izmestiš iz njegovog okruženja na neko vreme staviš ga u laboratorijske uslove takoreći staviš ga u bolničke uslove, pomogneš mu da prođe kroz proces i vratiš ga u isto to okruženje, isti proces, iste okolnosti koje su dovele do do do inicijalnog problema postoji vrlo izvesna šansa da se problem ponovo javi jer su svi uzroci ponovo tu. Kako se tu postaviti i kako se tu postaviti da kažemo i iz ugla okruženja, porodice, bliskih prijatelja i iz ugla prosto te osobe koja je direktno osoba koja je bila u problemu.

Živka Rangelov: U suštini, postoje određena pravila koja su univerzalna mislim da sve bolnice ovaj koriste, ali ima i neke lične stvari koje mi radom otkrijemo. Najvažnije da oni prođu tu neku vrstu edukacije u radu sa svojim terapeutom, da razumeju sam taj mehanizam zavisnosti. Zavisnost, kao zavisnost je jedan mehanizam koji nastaje iz naše potrebe da nekada sebi olakšavamo stres i probleme sa kojima se suočavamo pa sad svako kreira svoj obrazac ponašanja. To ne mora da znači da će biti zavisnost, može da bude na primer neko voli da jede slatkiše, neko će da ide da trenira, neko će da plače, neko će da raspravlja po kući, ali to je jedan obrazac ponašanja. I jako je važno da razumemo kako funkcioniše taj obrazac ponašanja. Takođe postoje te neke otvorene i zatvorene krize. Simptomi koji nam daju signale na neki način daju nam mogućnost da uvidimo da idemo ka problemu i naravno edukacija kako sprečiti sve te misli. Naravno da mora nešto da se promeni. Ne možete da se vratite sa istim društvom da viđate iste ljude, da idete na ista mesta, jednostavno sistem života mora da napravi neku promenu. Ljudi koji su povezani sa supstancom su generalno opasnost i predstavljaju rizik, takođe i mesta, potrebno je da se dan drugačije strukturira i organizuje, ali generalno oni ovde kroz rad nauče kako da se susreću sa svojim ličnim problemima i da postoji drugi način kako da reše kada su pritisnuti je l’ sa problemom. Jer niko ne može od nas da garantuje da oni nikada neće imati neku stresnu situaciju i problem i da u toj situaciji neće posegnuti za supstancom. Ali, ako naučimo kako ćemo u tim situacijama reagovati, na koji način ćemo sprečiti taj misaoni tok mi smo onda uradili uspešno ovaj zadatak. Postoji neko naučno istraživanje koje kaže da na svakih 17 sekundi traje ta reakcija, da se misao aktivira. Znači, kao onaj hrčak koji vrti točkić je l’, ako na svakih 17 sekundi ti daš prostora misli, bilo da je to misao u vezi sa supstancom, bilo da je to neka anksiozna misao, i daš joj prostora da upliva u tvoje svesno i da krene da vodi taj proces, posle minut i po ti si već gotov. Znači to je jako kratko vreme, ali ako ti u tom trenutku se suočiš i zaustaviš tu reakciju ti si onda u plusu i jako je velika stvar da idemo dan po dan. Znači ništa ne možemo da idemo od sad pa zauvek. Nego moramo da se svakim danom vodimo ispočetka. I ako preživi jedan dan, to je jako velika pobeda, jer je jako važno da negde vodi računa o sebi i da vidi kako to funkcioniše iz dana u dan, neki dani su bolji, neki lošiji, pa na koji način se suočio sa tim lošijim danima, kako je bilo kad su bili bolji. Što se tiče samih porodica, vrlo često imamo problem što porodice nekako drže pacijenta u vakumu. Znači stalno ih vraćaju na problem, stalno ih vraćaju na prošlost. Okej, u redu je da razrade to, da se radi na tome, ali je jako važno da kada izađu iz ove sredine, iz ove sigurne zone, negde budu podrška i kontrolori. Oni su ti koji vide te sitne promene, oni su ti koji vide kako osoba se ponaša u toku dana, u toku noći, da li su nešto primetili, nisu, ali isto tako ne bi trebalo da ih drže konstantno u tom problemu. Znate, vi kao da na primer rana zarasta i stalno skidate tu krasticu i ne dozvoljavate joj da zaraste. E to nekada porodice rade. Konstantno drže pacijenta u problemu i konstantno ga vraćaju na to šta je bilo, šta si uradio, šta se desilo, na koji način, šta si prokockao ili šta šta si uradio nama. Znači to je u redu da porazgovarate o tome, da se negde zatvori ta tema i da okrenemo novi list i idemo dalje. To ne znači da sad nećemo nikoga kontrolisati, je li, ali opet moramo da krenemo ovaj u neki novi život i neku novu priču.

Ivan Minić: Dobro porodične dinamike kod nas su jedna dosta velika i kompleksna tema.

Živka Rangelov: Jako velika.

Ivan Minić: Ali negde mi se čini da je naravno ideja da ta osoba mora da razbije kalup koji je doveo dotle i da zajedno sa vama izgradi mehanizme odbrane kada se ponovo sretne sa tim situacijama jer naravno da ne može ceo život izbegavati i ljude i mesta i situacije. A da sa druge strane porodica, prijatelji, okruženje sa jedne strane ne treba da bude preterano osuđujuće, a sa druge strane opet ne treba ni da preterano olakšava situaciju jer ništa nismo postigli time. Da tu treba da postoji neka zdrava doza kontrole, kritike, podrške, koja na duge staze može da funkcioniše i drži osobu na na nekoj zdravoj, ovaj, liniji. Kada prođe taj inicijalni period koji je najkompleksniji verovatno i najteži za pacijenta tih nekoliko nedelja, kako izgleda dalje proces?

Živka Rangelov: Za dalje ide taj ambulantni period i mi smo dostupni od tada pa narednih godina. Trebalo bi da traje godinu dana, ali dosta njih dolazi i kasnije. Nema, ne, ne baš možda tako često, ali povremeno dolaze i javljaju se kad imaju potrebu za tim. Ogleda se u tome da se dolaze na redovne kontrole, da se pije farmakoterapija i da se uzimaju blokatori ovaj za one supstance za koje postoje i da se poštuju ta pravila lečenja. Što se tiče ambulantnog perioda naravno da i to ima određene izazove i da to ne znači aha ako smo mi zakazali kontrolu ti uvek napomenemo pacijentima. Tad i tada ti ne možeš da dođeš ranije ako tebi treba, ne naprotiv mi smo uvek tu za naše pacijente bilo da se čujemo telefonski, da radimo online za ove koji žive daleko, bilo da dođu ovde tako da naša vrata su uvek otvorena i ja uvek sugerišem ljudima koji imaju mogućnost da dolaze da uvek iskoriste i da dođu. Dosta njih i nastavi da radi sa svojim terapeutima psihoterapijski naravno svakako je to preporuka. Tako da je ovo jedan kompleksan je l’ proces. Drugačije je kad ste vi ovde u sigurnoj zoni vi ste izolovani od svih tih rizičnih faktora od svih tih situacija i naravno ovde je sve kontrolisano u smislu imate uvek nekoga da idete da porazgovarate i da se obratite i da dobijete terapiju i infuziju i sve, a kad dođete kući kad se suočite da morate da idete na posao pa jedan problem drugi problem. E tu se učimo kako funkcionisati i kako primeniti sve ono što smo naučili u ovom procesu bolničkog lečenja na dalje.

Ivan Minić: Ali da kažem postoji čitav sistem podrške i u okviru samog sistema bolnice. Kao neko ko je sa mnogima pričao i na ulazu i na izlazu iz ove priče. Šta je ono što si, što ti je nekako najveći utisak na nekom većem uzorku, gde možeš da napraviš presek?

Stevan Radovanović: Pa vidi. Za mene je najveći utisak, iskreno ulaz i izlaz. Znači koliko dođu ljudi razvaljeni u lošem stanju psihički fizički a koliko uspemo da ih sastavimo i koliko uspeju da se sastave da izađu hajde da ne kažem ono kao novi, ali kao jedna druga osoba, nova osoba. Za mene je to definitivno ono hajlajt mog posla ono čime se bavim. To je ono što najviše ostavlja utisak na mene i to ono što uvek volim da vidim. Uvek me raduje raduje me isto kad posle viđam te ljude na kontrolama, posle mesec dana, dva, šest meseci kad ti vidiš nekog recimo posle dve godine i kaže, a došao sam bre čisto sam došao samo kako se zove na na kontrolu malo sam nešto bio nestabilan, al’ kao nisam ništa nisam ništa dirao majke mi. Tako da, to meni iskreno najviše znači, a isto šta bih izdvojio, jako bitan faktor za, za većinu, a porodica, toliko se plaše, toliko imaju straha da da priznaju porodicama i da se obrate za pomoć. Izbegavaju, na kraju dovedu sebe i njih u mnogo veće probleme, mnogo više eskalira situacija nego što bi moglo da se reši i taj strah koji imaju da će da budu osuđivani od strane porodice, da im neće izaći u susret. Svi imaju ono kao, rekao sam im, podržali su me, mislim svi. Nije 100%, ali da kažemo blizu 100%. Ta podrška porodice im je ključna na na na svakom mogući način, finansijski, ljudski. Toliko iznenade te klijente po nekim da kažem uslovno rečeno te klijente naše, te pacijente, iznenade da su oni prosto ono nesvesni, svi ostano onako donekle zatečeni količinom podrške kada dođu, obrate se ocu, majci, bratu, iskreno da kažu da imaju probleme i sa čime imaju probleme prvo šta urade rešavanje problema. Oni im pronađu, oni im reše i to je ono generalno što bih ja recimo poručio ljudima, da se pre obrate porodici, da kad, jako je teško, razumem da je teško da shvatiš da imaš problem. Je li ti sam sebe lažeš i to je neki normalan da kažem, naročito za zavisnike i ljude koji konzumiraju supstance, ono klasično ma nisam ja narkoman, ma nemam ja problem. Ja to, brate, samo vikendima vučem. A čas poslom sklizneš u to, da si se zadužio kod ovoga, za pare kod onoga, da malo tu ima i neke kocke i to kad se nakupi, i nakupi se na ozbiljnu cifru i može da napravi ozbiljan problem, tako da.

Ivan Minić: Dobro, mislim generalno ti ljudi manipulišu i sobom i sopstvenim okruženjem.

Živka Rangelov: Tako je.

Ivan Minić: Ovaj i zato i dovode sebe u toliko duboke probleme. Postoji državni sistem koji takođe, posebno u nekim slučajevima ima prilično dobre rezultate, ali prosto je drugačiji i po kapacitetu i po prosto svemu onome što nudi… Volio bih da prođemo prosto šta je drugačije i zbog čega ljudima možda treba da razmotre Vorobjev kao prvi izbor.

Živka Rangelov: Ono što mi nudimo, to je taj jedan na jedan rad, individualni pristup i rad. Rad sa porodicama. Imali imamo i grupne terapije, ali to znate kako, neko želi da bude deo grupe, neko ne želi da bude deo grupe i da priča o tome tako da je to sve individualni proces. Ono što razlikuje nas od ostalih jeste što se bavimo ne samo detoksikacijom i stabilizacijom trenutnog stanja, nego bavimo se i time da se koliko toliko znači mentalno zdravlje stabilizuje i poboljša i da ljudi odavde izađu zadovoljni i stabilni. Isto tako ovde imate svog psihologa koji radi sa vama, sa vašom porodicom, znači on je uključen u ceo taj proces i zna sve o tome šta je problem, šta treba da se uradi dalje i prati vas i kroz ambulantno lečenje. I takođe farmakoterapija. Znači ono što je zajedničko mislim da i u državnim bolnicama daju određenu vrstu lekova, ali i kod nas ovaj se daju određene vrste lekova i jako je bitno znači da budu upoznati sa ovim procesom. Ništa nije nepoznato za njih. Sa svime su upoznati, znaju šta da očekuju, šta će se desiti, kako funkcioniše ceo proces. Ništa nije na silu. Sve zajedno radimo i kroz zajednički dogovor i saradnju. Upoznati su sa time šta mogu da očekuju od određenih procedura određenih procesa, zašto je to bitno uraditi i tako dalje i da mogu uvek da računaju na nas. Tako da sve to negde smatram bitnim da bi to lečenje na kraju bilo uspešno.

Stevan Radovanović: Ja bih dodao samo ono što kroz razgovor sa ljudima koji su bili i na državnim i kod nas, pa mogu da uporede, i mi im budemo druga vrlo često druga opcija, što je donekle i razumljivo jel kao kreneš od toga oko cene koštanja samog lečenja i onda kao, pa imaš i državno hajde da probamo. I okej. Nekome to uspe, nekome uradi, završi posao i onda super što je najbitnije da se problem reši. Ali generalno kod tih koji su bili i kod nas i državno, oni ističu pristup. Nekako kod nas kao toplija atmosfera, što je mislim potpuno razumljivo, toplija atmosfera, nema osuđivanja, više razumevanja, pretpostavimo da taj hospitality deo igra ulogu, s druge strane imaš ljude koji su kao obični je l’ te koji su uspešni kao konzumenti kokaina, oni ne doživljavaju sebe kao narkomane šta ću ja tamo s narkomanima da budem jel i ostalo. Znači njima možda pre odgovara ovaj naš pristup. I mnogo veće šanse za uspešno lečenje sa takvim pristupom.

Živka Rangelov: Da i mislim i još jedna stvar. Anonimnost svakako. S druge strane, dovoljno je teško i ovako ne moraju i okolnosti da otežavaju stvari. Upravo apsolutno su okolnosti takve da bude što više ušuškana, što prijatnije tim ljudima da što lakše prođu kroz ceo taj proces.

Ivan Minić: U običajnim okolnostima, nije realno za očekivati da jedan državni sistem može da ti omogući nešto tako.

Živka Rangelov: Naravno. Naravno. I svakako ćete biti registrovani. Znači to je ono što je razlika jedna velika između nas. Mi ne registrujemo, nigde se ne zavodi, znači to je potpuna anonimnost i niko od nas neće izneti nikakve podatke znači bilo da je bila neznam neka poznata osoba, koja je poznata nama ili u inostranstvu, to neće sigurno izaći od nas i niko neće znati da ste vi bili tu.

Stevan Radovanović: Znaš šta je meni najgora od svega? Da čovek, znam za situacije, da čovek dovede sebe da je životno ugrožen. Znači ono srčani udar ili tako nešto i naravno koristi kokain i on neće da se obrati za pomoć. Znači pre će da odabere daleko bilo da umre nego da se registruje da je bio narkoman. Na svu sreću nije se završilo fatalno, ali ima i takvih situacija. To je, to je jedna ekstremna situacija, ali u takvim situacijama smo mi…

Ivan Minić: Prva prva stvar koja se obrati.

Živka Rangelov: Tako je. Postoji ta neka ideja, i dalje smo mi konzervativno društvo. I dalje postoji taj problem da mi ne pričamo o svojim problemima, naravno niti se bavimo svojim problemima, to će se nekako samo rešiti ili jel smisliću neko rešenje, a iako ga ne vidimo ne postoji, isto tako postoji ta velika osuda okoline. Ja sam imala na početku kad sam počela da radim ovde pre 14 godina problem taj što na primer moji prijatelji su bili isčuđeni. Kako ti možeš da radiš sa takvim ljudima. Pa imali su ideju da svaki drugi zavisnik ima HIV ili hepatitis ili kako možeš s tim ljudima da ostvariš kontakt a u stvari svi imaju predrasude i onda sam ja radila na tome da ih edukujem malo da vide kakvi su to ljudi. Kakvi ljudi dolaze kod nas. I kakvi su ljudi u stvari zavisnici i kakvi ljudi imaju probleme, ali nekako i dalje ja stičem utisak da vlada taj jel sindrom zatvaranja i kr da krijemo stvari. Nećemo da iznosimo ništa pa čak ni porodice. Nećemo nikome da pričamo i onda mi tu smo ta je l’ pozadina koja sve to čuva, niko neće saznati od nas, niko neće ništa reći, a opet bavićemo se problemom, ali mislim da je jako važno da krenemo malo da osvešćujemo to da je mentalno zdravlje i te kako bitno. Da su problemi kao što su anksioznost i depresija i te kako problemi, znači nisu nešto što je izmišljeno i tako dalje i da jednostavno moramo nekada da imamo razumevanje za ljude oko nas. Ne znamo kroz šta prolaze. Ne znamo koje su situacije kroz koje oni prolaze i kakva muka ih je naterala na to da oni uđu u problem. Svakome od nas može da se desi da se nađe u istoj situaciji.

Ivan Minić: To si to si jako lepo rekla i mislim da nije samo važno da imamo razumevanje za ljude oko sebe, nego i za sebe. Jer vrlo često taj proces osude i stigmatizacije kreće od same osobe. Nespremne da priznane, nespremne da izađe sa tim… i da nisi okej da po ko zna koji put moraš da izmisliš rešenje za problem koji nije ni trebao da se desi.

Živka Rangelov: Tako je.

Ivan Minić: Mislim da smo pokrili ovu temu na jedan lep način da smo je zaokružili i ispričali sve ono što možda svako treba da zna o ovoj temi i kako se ova vrsta problema rešava. U narednim epizodama ćemo se baviti drugim temama koje su srodne vrlo često i takođe povezane. Ovaj, i odmah da najavim da se u narednoj epizodi bavimo temom kocke… Više u narednoj epizodi. Ja bih vam se zahvalio na učešću i podeljenom znanju. A vama bih se takođe zahvalio što ste nas slušali. Nastavljamo sa specijalom iz bolnice Dr Vorobjev naredne srede.