Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Uvek mi je posebno zadovoljstvo kad pričam sa nekim od kolega koji su se u karijeri bavili i dalje se bave nekim interesantnim stvarima, ali koji su odlučili da jedan značajan deo svog vremena, energije, života posvete tome da kroz niz aktivnosti pokušaju da učine ovaj svet malo boljim i da neku budućnost koju imamo pomognu da se sagradi na nekim zdravijim, boljim osnovama, a nema ničeg boljeg od pravljenja malih inženjera i u da kažem korišćenja te dečije nesputane kreativnosti da otkrije neke nove stvari i da osmisli neke nove stvari. Evo nedavno smo se baš i videli na na Clicker Hackathonu koji smo organizovali, i svake godine nas klinci fasciniraju idejama koje imaju, rešenjima za probleme koji su im dati za rešavanje. I svake godine se dodatno oduševim time jer mi imamo tu dve grupe patuljaka. Imamo ove manje patuljke, od 8 do 10 godina, i ove veće od 11 do 13. I sad ovi veći od 11 do 13, oni su već momci i devojke, formirani, znaš, ono, kad ih gledaš, vi ste tu negde u visini, mogu da pojedu, mogu sve. A patuljci mali su mali, ali mali patuljci gotovo svaki put naprave genijalnija rešenja jer njih svet još uvek nije ukalupio dovoljno da odustanu od svoje kreativnosti. Da ne bi sad ovo trajalo 10 minuta jer umem ja da se raspričam. Milane, odnosno Simo kako te svi zovu, dobro mi došao.

Milan Simić: Bolje te našao i hvala na pozivu.

Ivan Minić: Formalno, ti si ovde kao direktor, odnosno upravitelj fondacije Petlja. A tvoja karijera je sa ozbiljnim inženjerskim bekgraundom o čemu ćemo pričati. Ali za one koji ne znaju, a ne verujem da ih je mnogo, hajde da probamo da sumiramo šta je to čime se Petlja bavi.

Milan Simić: Pa Petlja je fondacija nastala 2017. godine sa idejom da podigne nivo digitalne pismenosti i algoritamskog načina razmišljanja kod mladih. I to je nešto što, ti si rekao pravimo inženjere. Nije ideja samo praviti inženjere nego je ideja uzeti ono zbog čega ljudi inženjere cene, a to je taj neki način razmišljanja i pokušati nekako da ga približiš i deci koja će odabrati i druge profesije kako bi bili bolji u svom poslu. Tako da to je ovaj, to je suština. A što se tiče pravljenja inženjera, ja nisam siguran ni za ovo dvoje dece da da ovaj sam i jednog napravio s obzirom na širinu njihovih interesovanja, videćemo još uvek, ne znam. Ali kažem, šalu na stranu, šalu na stranu, Petlja podržava i talentovanu decu kroz određene aktivnosti za koju se zna da će biti inženjeri, ali nije to jedini cilj. Ovaj, želja nam je u stvari da taj neki neki inženjerski način razmišljanja približimo i ugradimo svima, koliko je to moguće.

Ivan Minić: Mislim da je to jako važna stvar. Kojom ste se i vi dosta bavili, kojom se i ja bavim i mnogo prijatelja, zapravo to da probamo da učinimo da tehnologija ne bude bauk, pošto evo i ovo sve što se dešava sa AI-jem je u suštini učinilo da dobar deo tehnologije danas može da bude commodity koji svako danas može da napravi aplikaciju, softver, ako zna da uputi pravi ovaj zadatak, napravi adekvatan brif za neki od alata. Ali suština negde jeste, barem mislim da jeste, da već dobrih 10 godina, a možda i malo duže, posebno od kako imamo izuzetno moćne računare u svom džepu, mi ih zovemo mobilnim telefonima, ali realno oni ispunjavaju kriterijume za personalne računare odavno, ovaj, da smo došli u situaciju da gotovo nijedan posao koji neko želi da radi ne može da radi dobro ukoliko ne razume tehnologiju, nije elementarno digitalno pismen. Ne mora da zna da pravi stvari, ali mora da razume makar elementarno kako stvari rade. Evo, trenutno, recimo, ovaj, jedan od projekata na kojima nešto pomažem je vezan usko za poljoprivredu, i ni time ne možeš da se baviš više ukoliko ne razumeš šta od tehnologije postoji, kako određene stvari funkcionišu. Digitalizacija, konkretno recimo, u eUpravi digitalizacija za njih funkcioniše jako dobro. Ne funkcioniše svuda, ali eto za njih konkretno funkcioniše jako dobro, a oni su neko ko je najdalji bio od toga da to sad aktivno nešto koristi, možda mlađi naravno, ali većina da kažemo ljudi koji se bave poljoprivredom što časnom ovde nisu mladi ljudi i nije im to apsolutno prirodno, a moralo je u prethodnim godinama da postane jer nisu mogli da svoj posao ovaj rade kako treba. Slično je i sa svim ostalim funkcijama, mi imamo te situacije da ono knjigovođe starog kova kažu mi to tako radimo 30 godina, nećeš ti meni uvoditi, ali onda dobijaš propise, dobijaš gomilu novih stvari, da prosto stvari moraju da se menjaju, mi moramo da se krećemo u toku sa tim pa makar i sa nekim zaostatkom kako često ume da bude na našim prostorima, ali ne možeš više biti taksista ako ne umeš da koristiš adekvatno telefon, ne možeš biti vozač, mnogo je, tehnologija je ušla u naše živote na način na koji možda nikad nismo mislili da hoće, možda smo se nadali, ali nikad nismo mislili da će to da se desi. E to se desilo i sigurno neće se sad povući i nećemo se vratiti na glinene pločice, osim u slučaju neke veće katastrofe, al’ onda neće biti podkasta pa nije važno, ovaj, neće imati ko da priča o tome. Suština negde jeste da je vaša uloga u društvu vrlo značajna, jeste radili neke super projekte, pričaćemo o tome, da ste radili čak i neke projekte koji nisu nužno samo okrenuti najmlađoj populaciji jer, ako imaš dobar alat koji može da pomogne i drugima, zašto im ne pomoći, zašto im ga ne staviti na raspolaganje. Ali hajde te za početak pitam ono što pitam sve svoje goste, a to je naše Smajlis pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

ŠTA SI HTEO DA BUDEŠ KAD PORASTEŠ?

Milan Simić: Pa hteo sam da budem inženjer u najširem smislu. Ovaj, kasnije se to sužavalo ka, mislim kasnije, ali opet poprilično rano se sužavalo ka programiranju. Meni je nekako, od ranog detinjstva ovaj, uzor bio moj otac i on je neko, inženjer starog kova i širokog spektra. Radio je od automatike, elektronike i na kraju telekomunikacijama to završio. Ovaj, ali se bavio mašinstvom jer smo imali Juga i onda kod ovog njegovog ujaka u garaži smo manje-više svaki drugi vikend provodili vreme u kanalu, on u kanalu, ja dodavao alate, on mi je objašnjavao šta je spona, šta je ovaj homokinetički zglob. Tako da su njega ljudi cimali iz komšiluka, iz svih komšiluka u kojima smo boravili ovaj da da im nešto popravi i on je meni bio ovaj vrlo, vrlo veliki uzor. I nekako sa početkom osnovne škole on je ovaj kupio Spectrum ZX jer kao to mu je još ostalo da proba. I uh nije to bio samo neki da kažem hobi. On je čak tada u tom trenutku radio u fabrici građevinskih mašina u Smederevu. Ja sam iz Smedereva. Sa sa jednim kolegom mašincem, oni su pravili neke proračune na tom Spectrumu. To je bilo štap-kanap u smislu da ne znam on 45 minuta računa nešto. Onda oni nemaju štampač nego fotografišu ovaj ekran, pa onda posle to ovaj rade slike, prepisuju i ostalo. I meni je to bilo potpuno fascinantno.

Ivan Minić: Nema screenshot.

Milan Simić: Nema screenshot, tako je. Ovaj, i onda sam ja nekako ovaj želeo da da i ja nešto stvaram, jer sam video da je to uređaj za za stvaranje nekako posle svih onih kockica koje koje smo svi slagali kao mali, ovaj ovo je bio neki novi način da da ti nešto kreiraš. I ovaj onda sam ga terao da mi piše programe koji su nešto iscrtavali na ekranu, a ja sam ih bukvalno prepisivao. I negde u čini mi se u drugom razredu ovaj, njemu je dosadilo da piše programe da bih ih ja prepisivao, i onda je rekao sedi sine tu sad da ti objasnim šta je matrica. I pošto je ekran jedna matrica i uh ako se dobro sećam Spectrum je imao rezoluciju 256 puta 176. I ovaj, i onda je on meni objašnjavao dao mi komande za crtanje i onda sam ja nacrtao sve što je imalo pravu liniju u kući. Tako što sam uzimao milimetarski papir, prvo iscrtavao to, onda očitavao koordinate, prebacivao to u kod, i to ludilo je tako počelo. I to je nekako ovaj mene toliko ispunjavalo da da ja tada nisam imao neke dileme, znači to sad već pričam u trećem razredu osnovne škole ovaj da ću ja, da ću ja ići u tom pravcu. I taj Spectrum me je pratio ovaj kroz osnovnu školu uh sve dok mu folija koja je ispod tastature, dugmići su imali foliju koja je ovaj pravila kontakte, koja se u jednom trenutku prekinula i to je meni jedan od većih stresova u životu. Uh hvala Bogu roditelji su mi još uvek živi, ne bih sad da se stekne pogrešna slika ovaj, ali uh taj kompjuter je ono jedna od stvari, najznačajnijih stvari koje sam ja u nekom trenutku izgubio. I ovaj, koristio sam ga za sve i svašta u smislu ja sam onako nekako bio poslušno dobro dete. I ovaj sećam se negde šesti razred, otvorio se kafić uz zgradu, i u kafiću poker aparat. I sad svi klinci tu gledaju ove matore kako igraju, ovaj pa manja-veća, manja-veća, i neki sad hoće da se drznu, to je kako je vreme proticalo naravno, počeli su i decu da puštaju jer zašto da ne, ali ja nisam to hteo. Ja sam znao da je kocka loša stvar i ja sam kocku doživljavao kao, daš pare pa se kockaš. Ovaj, i pošto sam ja to tako doživljavao, a hteo sam, tako sam hteo da ovaj probam da vidim kakav je to osećaj. Ja sam negde u šestom razredu uzeo, seo, uzeo onaj moj mikro, uzeo svet kompjutera, koje sam inače ovaj prolazio zajedno sa dokumentacijom sa Spectrumom, za Spectrum. I ovaj, i onda sam seo i napravio na Spectrumu poker. Seo da ga igram, da me želja mine. Ovaj i sad, sva sreća pa me želja minula jer realno, vrlo verovatno ja bih mogao da se navučem i kroz to, ovaj na kocku i iako dinara nisam dao. Ovaj ali da, tako da sam ga koristio za sve i svašta. Počeo sam naravno da igram video igre zajedno sa ocem i ljubav prema video igrama je ovaj nastala u tom periodu. I onda se nekako ta taj ovaj rad na računaru završio. Iz dva razloga, s jedne strane jeste ta folija pukla i ovaj od toga više nije bilo ništa. S druge strane su se već polako pojavljivali PC-jevi. Windows 3.11, Prince of Persia i tako sve što je išlo ovaj u tom vremenu, kao kao novotarija. I onda je nekako i taj Spectrum prestao da da bude ono što se koristi. Ja verujem da bih izgubio ovaj jednu dozu tog elana koji sam imao čak i da je on ostao živ zato što jednostavno postoji taj, meni je vrlo važna, ta konekcija između toga što ja radim i onoga što se inače koristi. I ovaj, i onda ovaj neku sledeću fazu vezanu za programiranje sam u stvari obnovio, pričamo o aplikativnom programiranju uh, kada sam dobio svoj prvi PC, nešto kasnije u srednjoj školi, i sa pojavom Delphija, gde sam ja mogao ovaj jelte da kreiram te aplikacije a ne da u konzoli radim i ispisujem u konzoli dok inače ovaj koristim Windows 95 ili 98. Tako da ovaj, to je nekako sve tako počelo, ali nikada, suštinski uh voleo sam i probleme. Uh dan danas se sećam onih žutih zbirki nekih valjda za treći četvrti razred sa ovaj zadacima ala Čam Džija uh koza, kupus i vuk, ovaj koje sam isto voleo užasno da rešavam, takmičio sam se u osnovnoj školi od 5. razreda iz matematike, kasnije iz fizike. Pa čak i iz hemije, koje se ničega ne sećam i ne znam zašto sam mislio da sam mogao nešto da uradim. Ali ovaj voleo sam i te da kažem probleme da rešavam, koji nisu stvaralački već glavolomke, vrlo sam u tome uživao.

Ivan Minić: Da, to mislim da je zapravo mnogo važno, taj momenat da te i te glavolomke negde ovaj stimulišu jer to je način da se napravi neki napredak u nekom trenutku. Tebi samo stvaralaštvo kad dođeš do toga, prosto u nekom trenutku imaš limit onoga što si u stanju da napraviš. Ako želiš da to ide dalje, ti moraš da se stalno sudaraš sa nečim što te stavlja na neki test.

Milan Simić: Pa ja mislim da je to ta, te glavolomke su neka neka priprema i treniranje ono mozga kako ćeš na koje načine ćeš gledati na neke buduće probleme, ovaj. Tako da ovaj, nekako nakon nakon osnovne škole sa sasvim mogu da kažem slučajno ovaj jedan od drugara iz Smedereva koji znam s takmičenja, koji ovaj nije uopšte išao u moju osnovnu školu, on je rešio da ide u matematičku gimnaziju i pošto mu je bilo bezveze da ide sam, ovaj planirao je da živi u internatu, on je krenuo mene ovaj da bari i ovaj, sa 14 godina ti tebi neko kaže ideš od kuće, živiš za drugarima van grada, mislim ko bi to odbio, ja sam naravno uh ne razmišljajući o svim rizicima koje jedan takav ovaj potez nosi, ja sam to ovaj pristao. Roditelji su me u tome podržali, po njihovom priznanju do trenutka kad smo otišli na prijemni tad su priželjkivali da ću da padnem. Ovaj, ali na njihovu žalost nisam, i onda sam ovaj četiri godine živeo u internatu, bio u Matematičkoj gimnaziji. I sad ne znam ono to su opet neka nova iskustva, živeti uh daleko od kuće, gde se ne znam, dom zaključava u pola deset jer je većina dece maloletna i neko za njih odgovara, gde u domu žive i ekipa iz medicinske škole, i drugih gimnazija, železnički obrazovni centar i tako dalje, i ti si sad tu neki ono štreberko i ti se sad nalaziš sam sebe gledaš da ovaj postaviš u tom nekom ovaj novom svetu koji je poprilično reprezentativan ali sad nema sigurnosti, idem kući ovaj neću više da se igram i ovaj uđem u zgradu na na sigurnom sam. Već je nekako, nešto što me onako baš baš dosta izgradilo ovaj i te sam mogu da kažem, imao neku neku dozu sreće ovaj. Ja sad ono ja volim da pričam i ja sad mogu da isto ono elaboriram ovaj taj deo života, ali ono što mi je nekako najviše pomoglo da se snađem u tom u tom novom životu jeste, jeste u stvari bio isti onaj onaj očev ujak, deda Raja, koji ovaj čijem kanalu smo ovaj bili svaki drugi vikend, koji je, nije bio od onih koji su pričali, u Beogradu su svi prevaranti, pazi pazi decu pazi i to, nemoj nigde da ideš, nemoj ništa da radiš, iz sobe ne izlazi. Ovaj, on je imao sasvim drugi pristup, on je meni tada, na kraju osmog razreda ovaj dao Karnegijevu knjigu How to win friends and influence people i koju ja tada onako naravno sa 14 godina pročitam mislim se okej deda, super je, ono, dao si mi knjigu o ponašanju a ne onaj bon ton da znam kad jedem šta i kako, ali u trenucima kada ti sa 14 15 godina se seliš u novu sredinu u dom gde je ne znam domac, u domu ima 600 đaka ja mislim je imao kapacitet, ima onaj domac dežurni i još tamo tri obezbeđenja i ako te neko napadne možeš samo onako ovaj da dođeš posle i da prijaviš. Ovaj takve jedna knjiga ja mislim da bi da preporučujem da da da pročitaju sva deca, eto u tom nekom ovaj i ranijem dobu da roditelji im doture te neke knjige koje se ne tiču samo nečega što je faktografija zato što bi im sigurno sigurno pomoglo.

Ivan Minić: Pitak, gde sve bitne faze odnosa i situacije se prolaze i ima malo i tu algoritamsku strukturu jer ti sve objasni. Iz današnje perspektive, često danas kad ovaj nekome preporučim Karnegija, oni kažu da je to banalno i jeste, zato što je u međuvremenu neko uzeo i razradio to 860 puta, prilagodio vremenu, prilagodio svemu. Al’ realno to su ono neke osnove, od kojih suštinski ako imaš sposobnost apstrakcije, pa možeš ti da ga adaptiraš, nema potrebe da se bilo šta menja, to je tako i to treba da bude tako i sa razlogom je to klasik ovaj u u u tom nekom smislu. Ali baš često ljudi odbacuju kao više to nije aktuelno.

Milan Simić: Pa slažem se, mislim, činjenica je da taj ono to je začetak ja mislim nekog ono bihevioralnog pravca u u psihologiji koji jeste ovaj dosta zastareo, ali u principu…

Ivan Minić: Ljudska životinja se suštinski nije promenila. Jeste neke stvari, ali u osnovi nije.

Milan Simić: Slažem se, to je, to je potpuno tačno i i čini mi se nekako da u različitim životnim fazama i u različitim fazama kognitivnog razvoja tebi pašu različite stvari, jer u toj nekoj ranoj fazi ti kada nemaš dovoljno znanja o međuljudskim odnosima, tebi treba, tebi treba preskripcija. Znači, neko ti je dao uputstvo i onda se ti prateći to uputstvo osećaš bezbedno, da razmatraš rezultate praćenja tog uputstva i onda da malo kreneš da eksperimentišeš i da proširuješ svoje vidike. Evo sad, krenuli smo o tome, ovim želim da se bavim na kraju. Ovaj, završili smo u nekoj psihologiji. I sad, pala mi na pamet stvar da nastavim tu priču. U srednjoj školi jedan od nastavnika koji je svima nama bio jedan od najinteresantnijih je bio nastavnik sociologije, Uzelac, koji je u suštini, a to nam nije trebalo vremena da provalimo, u stvari furao priče odnosno primere i sa nama interagovao na osnovu transakcione psihologije, gde je ono, pročitao tri knjige Erika Berna i ovaj, i onda krenuo nama da prosipa fore, a onda smo mi to pred kraj školske godine provalili pa smo mi krenuli da čitamo. Mislim, vrlo verovatno da je on to radio namerno, da bismo mi na kraju pročitali. Jer vrlo je kompetitivna sredina i onda ti se pojavi nastavnik koji ovaj je kao, nije matematičar, nije fizičar, a misli da je mnogo pametan. Sad ćemo mi da nađemo način da mu doskočimo, i to je bila neka ovaj, neki pec sa njegove strane koji je mnogim ljudima ustvari ovaj proširio vidike ovaj i otvorio ih ka nekim, nekim drugim stvarima koje nisu bile inženjerske i koje su nam bile značajne.

ODRASTANJE U SMEDEREVU DEVEDESETIH

Ivan Minić: Hoću samo da te vratim malo na na na još prošlost, i onda da napravimo jedno poređenje. Ti si odrastao u Smederevu, koje je jako blizu Beograda, ali dovoljno daleko od Beograda da ne ideš svaki dan u Beograd, i da nemaš tu vrstu ono, svakodnevnog kontakta. A sa druge strane pričamo o gradu koji je bio izuzetno, mislim i danas je industrijski vrlo značajan, al’ tad je tek bio značajan industrijski centar. Koji je imao jako mnogo i malih radionica koje rade svašta, kao ispomoć velikim sistemima, i velikih sistema koji su radili najrazličitije stvari. Od svakako Železare, pa onda uz to i Goša sa fabrikom vagona, pa gomila tih nekih fabrika u kojima su se proizvodile razne vrste mašina, jer kao, šta možeš da praviš, kad imaš čeličanu pored, što ne bi mislim, pravio sve što se pravi od toga. I to je u trenutku kada si ti se rodio i odrastao, bio izuzetno lepo razvijen grad. Bogata sredina. Bogata i materijalno, bogata i sa različitim vrstama sadržaja, stimulansa i sve ostalo. Onda su došle devedesete i onda je sve otišlo dođavola. A takvi gradovi su suštinski najviše propatili. Zato što je tu ono od centrale pa ka kapilarima počelo da izumire sve. Smederevo, Kragujevac, Užice, Sevojno, ceo taj, cela taj deo industrije teške metalurgije i i derivata toga svega je u suštini bio u u u najvećem problemu. Na sve to ti imaš taj trenutak tranzicije, da kao, vrlo mali ideš u grad koji je na 45 minuta ili na sat vremena od tvog grada, ali koji je 10 puta veći, koji je haotičan, u kome nije baš, mislim može da se ide peške sa jedne na drugu stranu, ali nije baš to tako jednostavno kao što je u svim ostalim gradovima, gde je to 15, 20 minuta hoda, ti ovde možeš da hodaš dva sata i da budeš i dalje na istoj opštine. Ovaj, čak i ako gledamo taj neki relativno centralni deo grada. Kako je to izgledalo? I jedno, i drugo, i ta tranzicija kako je izgledala?

Milan Simić: Pa ti sad daješ neku perspektivu koja je meni nije bila na pameti u tom trenutku, ja sam to banalizovao ali banalno je i bilo, u smislu: svaki dan je ekskurzija jer smo ovaj to je, rekreativna nastava, spavamo ovaj, drugari u sobi i nema roditelja. Tako da sve to što si rekao potpuno stoji, neke stvari su se meni u životu promenile i pre odlaska. Tipa ja sam ne znam šest godina se bavio karateom, živeo sam ovaj na periferiji Smedereva na na Papazovcu. Treninzi su bili ovaj u centru grada u u DD školi i dok je bilo goriva, otac me je vozio, kad je prestao da radi gradski prevoz i kad su počeli da se kupuje gorivo počelo da se kupuje na flaše. Onda smo prestali, onda ono po znojav, napolje sa treninga, peške kući i ovaj, razboliš se šta god. I ja sam u tom trenutku recimo prestao negde u ovaj, to je bio čini mi se šesti razred, da se bavim tim sportom, tako da jesam ja osetio to na svojoj koži. Ali nekako taj odlazak u Beograd je više bio uh potraga, eksperimentacija i i potraga možda da ono vidim kako je negde ovaj u nekoj drugoj sredini gde možda ima više, više meni sličnih ljudi. Ovaj jer kao što sad ne znam kada mi pričamo o letnjim školama, kampovima za bilo šta sportskim, za programiranje, za matematiku ili bilo šta drugo, jedna od glavnih vrednosti tih kampova jeste što u stvari spaja decu sličnih interesovanja koji se tu vrlo osećaju lagodno i slobodno ovaj jer lako razumeju jedni druge. E nekako ja sam hteo da živim tako, da ne čekam nikakav kamp nego da probam da da nađem neku neku sredinu koja meni odgovara, i mislim da sam, da sam u tome uspeo. Sve to sve, sve to o čemu ti pričaš, znači ja sam 96. upisao Matematičku gimnaziju, suština je jeste bila, da, ja sam tu upoznao recimo ovaj, dva dečka iz Smedereva koji su išli u Medicinsku školu, i onda smo se mi gradskim prevozom, znači uhvatimo 7 do Ustaničke, okretnice, onda tu uhvatimo 302 i idemo do Grocke, a onda nas u ovaj, u Grockoj sačeka jedan od tri oca da nas pokupi, odveze u Smederevo, jer je tako najjeftinije. I onda, u petkom su se rotirali očevi, a mi smo ovaj gradskim prevozom išli do Grocke da da da smanjimo trošak. Tako da, um, ono, bilo je tu nekog cimanje, ali jednostavno, nekako nemam pojma to je neka faza u kojoj ti imaš neke ambicije, imaš neke ideale, imaš nešto, nešto ka čemu ideš i nekako te stvari mnogo lakše ovaj, ih ne primetiš odnosno mnogo manje ovaj, utiču na na na tebe.

Ivan Minić: A samo Smederevo kako ti je delovalo? Ti si ga posle viđao sporadično, često okej, ali kao, je l’ je l’ bilo toga da je to grad sa hiljadu mogućnosti koji je ostao bez mogućnosti?

Milan Simić: Pa znaš kako ja sam ajde ovako, koliko sam ja imao godina kad su se stvari krenule nizbrdo, znači nekih 11, 12 godina. Tako da ovaj, činjenica jeste bila nama je život napredovao. To se očigledno ovaj videlo i u smislu mogućnosti da ne znam, uzmeš novog Juga, ovaj da središ stan, da odeš na more. Ovaj, to je sve, to je sve dosta dobro funkcionisalo, i na tom nivou sam ja značajno više primećivao ovaj, promenu standarda, uh nego na na tom nekom nivou ovaj, privrede i zanatskih radnji i svega, i svega ostalog. A Smederevo je nakon ustvari, nekog ovaj buma uh tehničkog. Znači, možda da sad ono, krenem od ovaj, 2000-tih pa na ovamo. Kada su ljudi počeli, mogli jedan deo posla da rade od kuće, na računarima i tako dalje, veliki procenat ljudi. Dosta veliki procenat ljudi je počeo da radi u Beogradu, da živi u Smederevu, i onda je to nekako, ovaj počelo da pegla stvari. Zato što u stvari kapital je dolazio u Smederevo. Ovaj a, pa onda su uslužne delatnosti ponovo oživele ovaj zato što je imao ko da ih priušti. Tako da danas mislim da dosta veliki procenat ljudi ovaj iz moje generacije odnosno iz odeljenja iz osnovne škole pa svi, možda su skoro svi su u Smederevu. Tako da Smederevo u stvari nije imalo možda tako veliki odliv ljudi ka Beogradu kao možda neki, neki drugi gradovi koji su nešto dalji, i koji nisu mogli da priušte sebi da da putuju. Uh, tako da, uh Smederevo je sad stvarno, ja vrlo volim da odem tamo, lep je grad, živ je grad, kad se izađe ovaj, da ode do fontane, kad se prošeta stvarno, stvarno ovaj nema se šta zameriti.

MATEMATIČKA GIMNAZIJA

Ivan Minić: Kaži mi taj dolazak u Matematičku gimnaziju, ti si jedno od dece koja su se takmičila. Što znači da si relativno brzo mogao da se izmeriš u tome koliko si zapravo dobar. Jer neretko, pričao sam sa više ovaj ljudi koji su iz tvog i iz sličnih poslova o tome kakav je osećaj kad si ti u svojoj sredini dosta dece i ja sam imao taj ovaj, problem, i tu vrstu iskrivljenog sočiva. Ja sam bio najbolji u svojoj školi, bez ikakve realne konkurencije. Ovaj, i ne znaš kakav si u odnosu na sve ostale, ali tvoja pretpostavka je da, ako si ovde dobar, i dovoljno si mali, ne razumeš baš da je svet malo komplikovaniji, da si ti sigurno najbolji u svemu, i onda shvatiš da nisi. Da si možda jako dobar, ali da postoje ljudi koji su značajno bolji od tebe. Da postoji nekakva rang lista koja kaže, na svakom takmičenju: Okej, možda ja danas nisam uradio dobro, jer nije mi leglo šta god, pa sam bio ne znam, 25-i. Ali onda na nekom sledećem sam uradio najbolje što sam mogao i osećao sam se super zadovoljno, i dalje sam bio 7-i ili 11-i ili nešto tako. Kako je to bilo pre matematičke, a kako je bilo kad dolaziš među ljude koji su svi tu sa razlogom?

Milan Simić: Znači to dosta si lepo to opisao ovaj i jeste činjenica da, da nekako uh kada se porediš sa, ne znam, svojom generacijom u kojoj imaš, ne znam, četiri odeljenja. Ovaj, i imaš sklonosti ka stvarima koje nekako ljudi favorizuju. Znači bilo je u mojoj generaciji ljudi koji su ovaj, koji su odlično pisali, imali talente za neke druge stvari, gde ja nisam mogao da pariram. Ali nekako to i roditelji su na to obraćali pažnju na način da uh je, da su to stvari koje kojima on treba da se posveti onako usput ali glavno je nešto drugo tipa. Dok je kod matematike to bilo, to je to je važno. I onda ovaj kada si dobar u stvarima koje svi ostali percipiraju kao važne, e onda tvoj osećaj da si ti ovaj bolji od svih raste. Bez osnova, uh. Odlazak u, e sad da l’ se to ispegla kroz takmičenje? Pa ispegla se do neke mere. Ovaj zato što uh opet, znači ti na tim takmičenjima, bar u moje vreme, ti ljudi koji su ovaj su se takmičili retko smo mi komunicirali. Nego to je, ja odem sa svojom nastavnicom, ona ode sa svojim tamo nastavnikom. I onda na na nivou regiona gde ima ne znam tipa stotinak ljudi po celoj jednoj velikoj sali razbacano, bude rang lista i ti budeš prvi pa ti neko kaže super. Ovaj uh, ako ne budeš onda ti kaže ma oni ne znaju ni šta su stavili u zadatke ovo je sve pogrešno. Tako da u principu u tom nekom periodu uh ne mislim da sam stekao realnu sliku. Dok je odlazak u matematičku doneo jedno otrežnjenje ogromno. Zato što tamo su postojale, tamo smo podeljeni valjda, oni su delili, ja tad to nisam znao, al su nas valjda po nekim upisnim rezultatima i delili u A i B i ostala odeljenja na početku pa to posle su prestali i onda sam naravno pošto sam bio sa sela sa manjim brojem bodova na prijemnom, mada ja mislim da sam bio jedan od onih sa najvećim brojem bodova, mislim ali nebitno iz ovih manjih sredina pa se manje radilo ovaj po difoltu sam bio u zadnjem modelu u B i onda kada gledam ekipu iz A koja kidaju, mislim ti tu vrlo lako shvatiš, pogotovo što matematička onda ima te te ljude, ne ljude nego genijalce stvarno ono. Gde tačno se vidi eksponencijalna kriva kad je neko dobar. Znači kada je neko u u matematici konkretno uh ne znam ima je recimo 5% jako dobrih ljudi, onda je ovih petoro 2% od njih su je izuzetno, a jedan je tu koji jednostavno odskače u smislu on nije ono 10% bolji od onog ispod nego je za klasu ili dve klase bolji. I ti kad gledaš to onda shvatiš naravno jako brzo shvatiš ko si, šta si gde ti je mesto. Međutim mene to nekako nije nikad, ja nikad nisam imao tu vrstu frustracije sa time da nađem svoje mesto. Da nađem ne, da budem negde i okej, ovo mi je mesto i nemam potrebu da budem bolji ni od koga da bi se osećao bolje. Osećam se super samim tim što imam posla sa tim ljudima koji su pametniji od mene po nekim kriterijumima je nešto što što uh meni uh predstavlja ovaj kako se to kaže drajv, motivaciju da da komuniciram sa takvim ljudima i da i da boravim u njihovoj sredini da bih sebe i onako povlačio i to je nešto što pokušavam od ranih dana kad sam skapirao. I to je verovatno to iskustvo sa odlaskom u tu matematičku. Ja sam otišao u okruženje gde će neko biti bolji od mene gde su svi mislim i stvarno sam sreo ja mislim od odeljenja od 20 možda dvoje troje ljudi koji su mislim da sam ja ovaj u tom trenutku imao više kapaciteta od njih. E sad te krive učenja se razlikuju kod kod ljudi u raznim godinama, sad to to su sve stvari koje nekako uh dolaze prepliću se ali to je bila činjenica ja ne bih rekao da me to obeshrabrilo naprotiv i i danas imam taj drajv hoću da radim i da se družim sa ljudima koji po nečemu odskoče, hoću da učim od njih.

Ivan Minić: To je genijalna stvar koja koju sam onako čuo u nekom obliku od mnogo pametnih ljudi s kojima sam pričao. Ne ne želim da, nije da ne želim, super je biti najbolji u sobi. Ali ako si dugo vremena najbolji u sobi, idi nađi drugu sobu. Jer ovde gde si sad nemaš više, da ulažeš trud.

Milan Simić: Ti i da si najbolji u sobi ti moraš da shvatiš to brzo, jer ako misliš ti i kad si najbolji imaš posla sa nekim od koga ovaj možeš da naučiš, on je bolji u nečem drugom ovaj. Kada neko jednu sigmu dalje od tebe, on je mnogo, mnogo bolji nego što si ti od jedne sigme manje bolji. Ovaj sad izvinjavam se na matematičkom ovaj poređenju i opisivanju, ali ali jeste suština da da ono, ti ljudi koji su u pola posto ovaj su solidno bolji od onih koji su u 2 posto. Ne solidno nego baš dosta. I ovaj i tu sam se stvarno sretao sa sa fantastičnim genijalcima koji, neki su ostali u tom nekom naučnom domenu, a neki su odlučivali da da odu u biznis svet i taj posao radili fenomenalno i ušli u biznis vode iako su završavali ne znam fiziku ili ovaj neki drugi fakultet koji nije imao nikakve veze sa sa ekonomijom, menadžmentom. Tako da ovaj u stvari na kraju se videlo da ono ljudi koji imaju kapacitet i volju i želju i rade stvari do kraja i uče stvari do kraja i žele da ih razumeju i u tome su dok ih ne razumeju do kraja, u stvari za šta god da se odluče na kraju će na kraju će biti uspešni. Ja sam nekako uspeo da se da da se pozicioniram a da ne potonem. Ovaj i mislim da deo toga jeste to možda neko socijalno snalaženje i druženje sa ljudima koji su bili iz drugih škola. Ovaj nekako ono plivao sam svugde a nigde nisam nisam ovaj nešto štrčao. Tako da na kraju ono, pozicionirao sam sebe i to me je dosta odredilo da, u mnogim ljudima vidim, da od nečeg nešto od njih mogu da naučim. I u matematičkoj, ovaj, po pitanju struke i načina razmišljanja. S druge strane i i od od druge dece koja su išla u u druge škole, i nisu ni bili dobri učenici, ali su bili snalažljivi, ovaj, i uspevali u životu sa nekim drugim veštinama. Onda sam razmišljao koje su to veštine, šta njima daje mogućnost da da da budu uspešni u okviru nekih razumnih i moralnih normi, mislim je l’. Ovaj, tako da, da ta izloženost ljudima i i i forsiranje da ja se borim, snalazim, analiziram i ljude a ne samo ovaj zadatke prirodu i prirodne pojave, ovaj me je baš dobro, dobro izgradilo.

Ivan Minić: Je l’ bilo teško?

Milan Simić: Pa u principu. Sad ne znam mislim ja taj razmišljam da li da li za taj taj period i sećanja iz tog perioda važi isto kao i za roditeljstvo, zato što mislim da ljudski mozak što se roditeljstva tiče ovaj ima selektivno pamćenje da bi vrsta opstala. Jer kad bi se ljudi sećali svega, ovaj i pada kvaliteta života sa prvim detetom nikad drugo ne bi imali i onda jasno u stvari čemu bi to vodilo. Ovaj tako da nisam siguran u stvari da li da li takvo selektivno sećanje važi i za ovaj period, jer je meni to stvarno bio najlepši period života. Iako kažem zaključavalo se, dom u 9:30, neki ljudi su tu nama vodili računa. Oni su imali različiti pristup koji sada bi bio skandalozan ovaj i završavao u novinama kako da nas obuzdaju, svi sve zajedno. Uh tako da, da. Čini mi se da da nekako samo samo lepa sećanja ovaj iz tog perioda, mislim bilo je, da sam se ja skuvao, shvatio sam, evo jedna anegdota ovaj koja možda ilustruje kako sam se ja skuvao u tome jeste, prva godina, već par meseci smo tu, drugar dolazi iz škole, sa mnom u dom, da mu ja dam neku svesku. I ovaj on sad ne zna da ne može da prođe vaspitača i samo uđe tako u dom, nego da mora da stane, sačeka tu, i ja da ga prijavim, pa ga možda puste, možda ga ne puste, a moja ideja je bila samo da sačeka me kod vaspitača. I ja sam požurio i krenuo, ovaj krenuo do sobe, i samo sam u jednom trenutku čuo kako se, osetio kako se tresu hodnici, kako se čuje napolje. I ja sam tačno znao šta se desilo, on je krenuo da prođe, a znajući njega ovaj kakav je bio, kada je neko izašao i rekao mu gde si pošao, da je on bio maltene ovaj šta ti mene pitaš gde sam pošao, i onda je taj vaspitač od 2 metra i ne znam 130 kila to rešio na način na koji je rešio. Tamo je priča kako je u domu strava, kako eto posle godinama nije pio vodu. Iako sam ja bio iskren u tome da ja uživam što sam u domu. Tako da da, ovaj jednostavno nekako istrguješ tim stvarima i gledaš pozitivno i uživaš u u prilikama koje ti je taj dom dao, a na ove druge stvari nekako se navikneš i to… To je prostor u kome se krećeš, ako shvatiš da ne možeš da utičeš pri- prihvatiš ga takvog kakav jeste a pr- proširuješ ga u na neku drugu stranu.

Ivan Minić: Dosta je bilo ovde ljudi koji su bili u Matematičkoj gimnaziji i ja ih znam dosta iz nekih mojih generacija i okolnih. I mislim da niko nikada nije rekao da mu je bilo strašno, teško i tako dalje. Da kao bilo je ljudi koji su pominjali da u nekim trenucima su shvatili da možda ne mogu da akademski isprate to na nivou na kome bi oni voleli, da su shvatili da su pali u odnosu na generaciju i tako dalje. Međutim mislim da tu veliku ulogu igra, a ti me ispravi ako nisam u pravu, zato što zapravo nisam o tome na taj način pričao sa ljudima do sada, da tu zapravo veliku ulogu igra što, što su neki malo drugačiji nastavnici. Što je to jedan malo drugačiji sistem gde, svi smo mi u nekom trenutku čuli, nadam se da vi niste, ali mi ostali iz ovaj iz škola koje nisu bile Matematička gimnazija smo svi čuli barem jednom a obično barem sto puta da srednja škola nije obavezna. Ovaj što je bilo jedna od stvari ovaj koje se dese nakon što napraviš neki problem bilo kakav, ovaj čemu sam bio sklon. O, i u većini slučajeva posebno recimo u u konkretno u u stručnim školama koje su dodatno specifične, u to vreme kada kada sam ja išao u u srednju školu što je kraj devedesetih, početak dvehiljaditih ti ljudi baš jako nisu želeli da budu tu. Ti ljudi su bili tu zato što nisu imali baš neku alternativu. Nama je jedan od stručnih predmeta predavala žena koja je projektovala elektroniku za ono borbeni avion. Ali je to sve otišlo do đavola par godina pre toga i ona je došla da predaje nama elektrotehniku i elektroniku i ja razumem zašto ona žena nije bila motivisana. Prvo mi smo svi kreteni, bez obzira što smo robotičari, pa smo bolji pa smo pametni, pa ovo, ali smo mi svi divljaci kojima divljaju hormoni i u suštini nas to što ona priča uglavnom ne zanima. I većina tih predmeta nas u suštini ne zanimaju, mi smo došli zato što želimo da pravimo ovaj robote i sve ostalo, ali niko ne želi da prođe u u u 16 godina taj proces učenja svega što je neophodno da bi ti to mogao i to možda ih hoćeš, ali hoćeš sporadično, a ne cele godine učiš sad ja… Meni je mnogo tog znanja koje sam pokupio bilo jako korisno u životu i posle kad sam istraživao za stvari koje su mi trebale mi je bilo lakše jer sam imao dobru osnovu i sve ostalo. Ali većina dece nemaju tu vrstu problema. Sa druge strane, matematička je zaista od uvek bila posebna i deca koja idu u matematičku su posebna. I ljudi koji rade u matematičkoj kad imaš bilo kakav kontakt sa njima su posebni. Prvo mislim da moraju da žele sve to, a drugo imaju i malo drugačiji status i u društvu i tako dalje. I mislim da je to možda jedna jedna bitna stavka i faktor. Evo ti si ti si dao primer profesora koji je predavao predmet koji je neko će reći nebitan. Nije nebitan, posebno za ljude koji nisu uglavnom napravljeni baš tako da se dobro uklapaju u društvene šablone. Pa možda treba da nauče malo više o sociologiji i psihologiji nego što treba da nauče ljudi koji su default ono gde god da ih staviš vanila mislim uklopiće se nekako, može i u kafanu, može i u ovaj čokoladni slatkiš. Kako ti pamtiš te ljude, kako ti pamtiš to okruženje? I, okej, i i drugare, ali i nastavnike.

Milan Simić: Što se tiče nastavnika stvarno i ja mislim da je da je to jedna vrlo plodna sredina i za njih kao i za nas. Jer jednostavno vi imate decu koja to je možda jedno od retkih mesta gde ono što ja volim da kažem Gausova raspodela možda baš i ne važi. I i ovaj i vi onda možete stvarno da da postignete baš dosta, jer ta deca žele to da nauče. I mogu. I mogu. I sada da pričamo o nekim ono glavnim predmetima, za ljude sad koji ne znaju o Matematičkoj gimnaziji i u školama koje rade po programu Matematičke gimnazije. Matematička ne znam, nema drugi strani jezik, pa nije imalo u moje vreme, sad stvarno nisam siguran da li je da li je i dan danas tako, nema latinski, fond časova se razlikuje, matematika se deli na gomilu predmeta, programiranje ima baš dosta, tako da da program je s jedne strane drugačiji, rasterećen, i zna se ko na šta baca fokus. Ilustrativan primer, ja u osnovnoj školi sam imao drugaricu iz odeljenja koja mi je pisala sastave u sedmom i osmom razredu, ovaj al’ pošto mi je ista nastavnica predavala kao i u petom i u šestom ono ja sam i dalje dobijao trojke jer je ona znala da to ja nisam napisao. Ovaj, a onda sam došao u matematičku i onda sam počeo da pišem pismene i kao Simiću kidaš. Ovaj, ali u suštini evo ilustrativan primer je bio iz istorije nastavnik nam je ono diktirao da nam suzi gradivo i onda je bilo više priče ovaj šta se i zašto dešavalo nego što smo sad mi biflali neke baš datume ovaj bezbroj datuma ovaj i reprodukovali ono što nam je rečeno. Iz srpskog ja se sećam situacije u kojoj profesorka donosi pismene i prvih 15 minuta priča kako nam je fond reči katastrofa. Kako smo nenačitani, kako smo nepismeni, kako je e pa i mi smo kao bože puko je ženi film gotovo, sad sad smo ugasili. I onda smiri ton potpuno i kaže: “E, da podelimo ocene”. Ocenila sam vas kao većina vaših nastavnika ko zna za pet, ko ne zna za četiri. I podeli četvorke i petice. I sad kao ti sad znaš gde si nije to što si ti dobio četiri, ovaj ti sad znaš da je to diskriminativno i dalje iako postoje samo dve ocene i ti ono ako želiš da napreduješ i ako imaš motivacije ti gledaš gde si pogrešio, šta ti je to bilo nepismeno i želiš malo da poradiš na tome. Ali s druge strane nije opterećujuće jer ne znam, nećeš moći da upišeš fakultet zato što si imao iz srpskog ovaj ne znam trojku ili dvojku ili ili šta drugo. Tako da ovaj jeste stvarno bila specifična situacija, a što se tiče stručnih predmeta ko nije imao ambiciju da ide na takmičenja, da da postiže neke vrhunske rezultate posao mogao je gotovo bez rada kod kuće da da ovaj pokrije gradivo i da bude ovaj odličan đak, zato što je nastava bila na vrhunskom nivou jer svi mogu da prate. I onda je to jedan vrlo vrlo efikasan, vrlo efikasan sistem. Kažem to su pozitivne stvari. Ako vi ostanete samo unutar tog sistema izolovani, onda vi imate, vi ste neprilagođeni van, a tako da nosi to i neke svoje rizike, ali ovaj što se tiče samog znanja to je bilo stvarno, stvarno fenomenalno.

Ivan Minić: A taj momenat gde u suštini svako ko je tu je ono izabran za nekakve veće ciljeve u životu, sad da li će svi to postići ili neće to je mnogo kompleksnija stvar i mnogo toga može da se desi na putu. Ali suština negde jeste da postoji mnogo opcija i mnogo opredeljenja. Ona jesu sužena na neki set prirodnih nauka i svega, ali znam ljude koji su kroz Matematičku gimnaziju se zainteresovali za neke specifične stvari i tada u školi kada su saopštili to su bili stimulisani da se fokusiraju na to. Znači ako neko proceni da to je dobra stvar, da može da ovo da ono, da ti budi ono budi fokusiran maksimalno na na fiziku, ili na neki od komponenti fizike. Budi fokusiran maksimalno na programiranje, ne moraš da budeš toliko fokusiran na klasičnu matematiku, algebru i sve ostalo što je tu. Okej ne možeš da ne znaš te stvari zato što ne možeš da ne znaš te stvari, ali nećemo te pritiskati za to jer ti imaš neki zacrtani put koji ide. Jel to bilo tako?

Milan Simić: Pa jeste u suštini, mislim, činjenica je da sad ovako, u u tom periodu i života mi gledamo da se držimo zajedno ko konformizam unutar neke grupe ljudi u kojoj se krećeš postoji, pa dosta ljudi ako ne znam većina ide na ETF će otići na ETF. Jer evo ono samo idu ovaj puste se niz vodu. Ovaj, ali je bilo ljudi, evo jedan od ovaj doktora istorije je završio Matematičku gimnaziju iz moje generacije. Imao sam drugaricu koja je završila FDU, glumu, ovaj, u drugim generacijama ima primera i medicine i potpuno ovaj nekih nekih ortogonalnih oblasti u odnosu na na matematiku, fiziku i i programiranje. Tako da mislim da da da je ovaj, da, znam u stvari da dosta ljudi je na psihologiji završavalo. Ovaj tako da da jednostavno nije nije meni to ni iznenađujuće zato što nekada ljudi imaju širinu ovaj i idu putem gde gde gde postoji sistem koji će maksimizovati njihova postignuća, a onda shvate da on maksimizuje postignuća u oblasti koja im dobro idu al na kraju im nisu možda ipak toliko interesantne. Mislim ono, ljudi menjaju svoje puteve i i i opredeljenja i kasnije a kamoli u srednjoj školi, tako da ništa to nije, ništa to nije iznenađujuće, ali nikada škola nije tu pravila neki, neki problem i forsirala ovaj, forsirala jednostrano.

Ivan Minić: Nisi to pomenuo, ali pomenuo si meni u u našem razgovoru pre ovoga i voleo bih da i meni objasniš a i slušaocima, zašto se nisi takmičio iz programiranja?

Milan Simić: Pa pravo da ti kažem, mislim da što se programiranja tiče, i takmičenja, da, to je ovaj zanimljivo pitanje i programiranje sam mnogo više gledao kroz perspektivu aplikativni deo. Ovaj a matematika i fizika su bile glavolomke i ovaj tako da obrtanje nizova, mrdžovanje sortiranih nizova ili ne znam ni ja ulančane, dvostruko ulančane liste i ostale stvari nekako su mi se mnogo više svodile na fundamentalnije ovaj probleme koji nemaju veze sa sintaksom nego sa istim glavolomka kao i u ovaj u matematici i onda sam bio fokusiran na to. A imao sam i taj pad interesovanja zato što dobijati autput u konzoli ono što sam i spomenuo na početku, ovaj dok dok ti u stvari koristiš neko grafičko okruženje je bio nekako preveliki gep i meni je informatika bila ona primenjena stvar, a ovo mi je bila nekako ovaj fundamentalna, i onda sam se time bavio. S tim što i i takmičenja, nekako kad sam došao u tu u tu ekipu takmičio sam se samo u prvoj godini. I sebi sam ne znam stavio zadatak kao, okej ajde da vidimo da l’ ja mogu u ovoj ekipi da odem ne znam, na savezno takmičenje iz iz matematike i fizike. I otišao sam na savezno takmičenje iz matematike i fizike, rekao sam okej, to je to. Good enough. I ovaj, prestao sam da se, prestao sam da se takmičim i onda recimo ne znam, tad sam krenuo da se bavim 3D modeliranjem, 3D Maksom, to mi je bilo zanimljivo. Tad sam ne znam krenuo da tokom raspusta malo čačkam veb stranice i da možda probam nađem neki posao, da napravim neku veb stranu, ovaj, za je li neku od firmi u Smederevu koja ovaj pokušava da preživi i tako dalje. Tako da otišao sam što se programiranja tiče i što se uopšte digitalnog tiče ovaj na na na tu stranu. Petnica je bila isto nešto što me je držalo u tom domenu nauke što je bilo mnogo više eksperimentalno i primenjivo i mnogo mi se više svidelo nego takmičenja do tada jer nekako dođeš u neku fazu da misliš da možeš ovaj da eksperimentišeš i da imaš neke svoje rezultate i uviđaj koji uviđanja koja koja ovaj drugi nisu imali. Tako da mi je onda ono fokus i čak i u matematici i fizici otišao na na na tu neku primenljivu ovaj, neidealnu, ne u vakuumu stranu.

Ivan Minić: Da mislim za one koji ne znaju u u naše vreme, i mislim da je jednim delom tako i danas, ovaj takmičenja iz programiranja su bila u suštini rešavanja tih nekih prilično komplikovanih zadataka, ali gde ti ne napraviš ništa. Znači ti rešiš zadatak koji kada ga gledaš on nema nikakvu primenu nigde. A postoji deo ljudi kojima je to bilo zabavno kao što postoji deo ljudi kojima je matematika takmičenja iz matematike bila zabavna, jer je bilo takvih stvari. A postoji deo ljudi koji samo žele da prave stvari. A kad praviš stvari, problemi su drugačiji. Možda su višeslojni, možda su iz iz iz više uglova, iz više oblasti, a ne samo na na nivou to nekakve numerike na ovaj ili onaj način ili nekog rešavanja koje je previše kompleksno. Bilo je i onih nekih kao pravljenja nekih simulacija i iz raznih oblasti. Ali nemaš na kraju nešto što pokažeš i vidi kako bude zanimljivo, mogu da interagujem sa tim, može da bude nešto dalje. To danas mnogo više imamo kroz hakaton.

Milan Simić: Slažem se, slažem se u tom domenu da da ovaj nije bilo nešto što koristiš ali je bilo u domenu znanja koje ti je potrebno da napraviš kvalitetan kor nekog sistema. Na koji će posle sve drugo da se osloni. Znači svi mi koji smo bili na aplikativnoj strani se oslanjamo na na kor sisteme i koristimo alate koji koji su ovaj uglavnom pisali ljudi koji su voleli da se takmiče iz programiranja. Tako da ovaj, nije, možda je to za taj period života više se gleda kao neka glavolomka koja koja ovaj nema opipljivu primenu zato što nema neku vizuelnu reprezentaciju, ima broj kao autput, ovaj, ali u suštini znanje koje ti je potrebno i znanje koje gradiš za pripremu ovaj je vrlo, vrlo, vrlo korisno za za za ovaj kasniju inženjersku karijeru. Tako da meni jeste žao što se nisam oprobao u tome iz prostog razloga što bi meni u kasnijoj karijeri neke stvari bile bile lakše.

STUDIJE NA ETF-U

Ivan Minić: Kad je došlo vreme za biranje fakulteta? Kako si odlučio i šta misliš danas o svom izboru?

Milan Simić: Pa kako sam odlučio, odlučio sam u drugom razredu osnovne škole da idem tamo. Tako da ništa se tu sad nije, nije promenilo. Ovaj moje vreme nije bilo sistemskog inženjerstva već je samo bila računarska tehnika i informatika, tako da sam ovaj otišao na na taj smer posle prve godine i to mi je bila želja od samog početka. Većina drugara je ovaj otišla na tu stranu, čak i neki koji su mnogo, mnogo više bili okrenuti ovaj nauci, videli su da ima nauke i u tome i mnogi od njih su i doktorirali, neki predaju po po univerzitetima u Evropi. Tako da mnogi su našli ovaj svoje mesto u toj celoj oblasti na na ETF-u. A gde recimo možda ja ne bih očekivao da da će naći, a meni nikad mi nije bila dilema da li, da li ići tamo ili ili ne. ETF je stvarno opet jedna priča za sebe. Sad je to mnogo veći broj ljudi koji su ovaj dobri u tome što što ovaj što rade. I okej, počinje tu sad da važi Gausova raspodela nekako je veći i reprezentativniji uzorak, ali i dalje se pojavljuje veoma veliki broj ljudi to je ono što je bitno i naglasiti, da sad Matematička nije ono ultimativno mesto i ako dete ne ode u Matematičku, ono nema od njega ništa. Mnogo, mnogo ljudi je došlo ovaj iz manjih sredina i iz Beograda koji nisu išli u Matematičku, niti su probali, neki su probali i nisu uspeli da se, da se upišu, koji su kidali. I ovaj i to je super, to je stvarno super. I što se tiče samog fakulteta nekako, on je opet meni budio, u toj nekoj fazi života su mi se opet probudila još neka dodatna interesovanja tako da… S jedne strane je opet on bio malo neka vrsta uzemljenja u smislu sad sam ja došao iz Matematičke, Matematika 1 je ovaj ono gradivo koje smo mi prošli u trećem razredu srednje škole i kao sad ćemo mi to lako, ali u suštini nivo znanja koji je tebi potreban i dubina u koju treba da odeš se sad promenila, i onda sam imao tu neku fazu kalibracije, rekalibracije ovaj u prvoj godini u prvoj godini fakulteta. Gde neke stvari možda čak nisam ni prihvatao, tipa iz Osnova elektrotehnike ja sam neki zadatak ovaj neko kolo rešio i nisam dobio sve poene i ja idem da se žalim. I ovaj, asistent kaže… piše ovako bukvalno piše ovako, “neoptimalno” i znak uzvika, i kao deo bodova tu, i ja kažem: “Tačno je rešenje”. A on kaže: “Jeste, zašto si ga zakomplikovao? Ja sam ne znam, imao sistem jednačina, s ovaj, koji je bio ono jedna ili dve nepoznate više, jedna ili dve jednačine više da bi na kraju to moglo da se reši.” A on kaže: “Moglo je jednostavnije”, i kao to samo nije put i kao tako se ne radi i to je to. I ja sam tu bio pre revoltiran, katastrofa, ali onda u stvari ti shvatiš da sve to ima neku neku poentu jer ti ovaj rešenje nije cilj po sebi. Ovaj nego i proces, nešto što što je ovaj moraš da, da izgradiš, da kada se suočiš sa realnošću, ovaj, i sa realnim problemima, možeš da isplivaš na kraj. Isto mi je veliki velika promena u rezonovanju mi je bila ovaj vezana za elektroniku. Mislim sad elektronika je… ja sam bio, koja, poslednja ili pretposlednja Cajina generacija, nisam siguran. I dobro, od Caje naučiš kako humorom možeš da ovaj uvaljaš sve. Jer naravno ja slušam predavanja iz Elektronike 1, i sad tu ne znam, tri, četiri generacije studenata, to sedi, sluša, onako pun amfiteatar. I sad poslednje predavanje, i Caja završava i kaže ovaj, “Bili ste odlična publika, drago mi je bilo ovaj da radim sa vama, bilo mi je toliko lepo da ću se potruditi da se vidimo i sledeće godine.” I ceo amfiteatar se smeje, a mnogi su vrlo brzo zaplakali. Ali on to tako umeo ovaj da provuče i imao je uvek tu neku ovaj humorističku notu svemu. A ali ono što je meni, meni elektronika dala jeste u stvari veza između svega prethodnog što je rađeno, to jest spajanja svega prethodnog što je rađeno sa realnim svetom. Ja sam imao taj problem, vrlo verovatno ima veze i sa onim komplikovanjem ovaj zadatka iz OET-a. Zašto mi struju baze zanemarujemo kada rešavamo kolo? Ovaj sad za druge ljude, ako pričamo o tranzistorima ovaj sad vi računate kuda ide kolika struja, tranzistor, ima tri žice, kroz jednu protiče znatno manja struja nego kroz ove dve i kad vi ovaj rešavate zadatak vi samo kažete ono, ne zanima me kolika je znatno je manja nego, nego ostale struje i uopšte ne računate, i dobijate manji sistem jednačina, lakše da se reši. I ja kao ali zašto kad mogu da dobijem precizno? Zašto? Ja sad to zanemarujem. Ja znam da rešim i veliki sistem, vešta sam, ti kapiraš mislim imaš dovoljno znanja da znaš da računar će to rešiti bez problema. I tako dalje. I onda ono što u stvari mislim da dosta fali našem obrazovanju to je ta ta taj spoj sa realnim svetom. Koji je za tu konkretnu stvar meni moj otac dao. Ja sad sa njim pričam o tome i kao ba ba. I on onako uzme ovaj otvori neki plakar, izvadi onu neku plastičnu čašu, i ovako izvuče jedan tranzistor. I kaže “Znaš li koliki je beta kao ovaj koeficijent pojačanja ovog tranzistora?” Ovaj ja kažem nemam blage veze šta piše, kaže između 50 i 150. I kao kad ti budeš rešavao zadatak ćeš da rešavaš sa 50 puta manjom strujom, sa 150 puta manjom sa 100, kao čemu? I onda sam, onda sam ja kliknuo ovaj i onda je počelo to ovaj taj pravi inženjerski način razmišljanja, sad kao ne idemo do kraja muka, znojimo se da dobijemo savršeno nego kao okej nesavršenosti postoje, ne možemo ih ili ne trebamo da ih modeliramo ovaj da bismo dobili dovoljno dobro. Ovaj i to je nekako meni bio ono vrlo, vrlo, vrlo ovaj velika promena u načinu razmišljanja. Z druge strane sad hajde da da da ne grešim dušu. Sa ocem sam vodio taj razgovor, i on mi je pomogao da to prebrodim, s druge strane drugi profesori su bili vrlo, vrlo otvoreni za saradnju. Tipa ja sam tad krenuo da se bavim ovaj pravljenjem nekih zvučnika i zvučnih kutija, i pravio sam neki subvuferovski zvučnik i napravio i kao sad mi treba pojačalo, treba mi neki trafo gde da nađem trafo. I ovaj, profesor iz Osnova elektrotehnike, Antonije Đorđević, je bio vrlo otvoren ono da na bilo koju temu mu se studenti obrate, ja odem na konsultacije da pitam gde da uzmem jezgro za trafo da namotam. Ovaj, i on meni kaže: “A, odeš na buvljak, treći red, tezga ne znam 75. Kaže, jaste poslali oni ljudi iz Mađarske, uvoze, imaju katalog ti odaberi tamo šta ti treba.” I ovaj, tako da su takve stvari funkcionisale. I meni je žao kad sad poredim recimo Računarsku tehniku i informatiku koja se transformisala zajedno sa uvođenjem softverskog inženjerstva, mi smo imali mnogo manje projekata nego par generacija posle nas. Mnogo je ovaj, mnogo je manje bilo praktičnog rada i to mi se nekako ono osetilo ovaj u karijeri. Zato što opet ja sam dobio neka druga interesovanja, ja sam u srednjoj školi krenuo malo da čačkam HTML, i tu sam isto gurao sve peške bukvalno sam u notepad-u pravio, nisam hteo da koristim Dreamweaver, jer kao ja moram da imam potpunu kontrolu nad svega neću da koristim drugi alat koji za mene nešto radi a u pozadini ja ne znam sad svaki detalj kako se desio, ne moralo je to tako da ide. Ovaj a suština je, suština je bila ovaj da, da nekako u drugoj polovini fakulteta opet su se vratili ti društveni odnosi i onda ne znam bio sam u udruženju studenata elektrotehnike Evrope, pa onda to je bilo ovaj fokusirano na to da… da da se organizuju neka, neke studentske razmene, pa malo sam počeo da putujem. Onda kad me prošla ta faza onda smo shvatili daje kao ne znam, trebaju nam sad pr- prakse. U tom trenutku studentske organizacije su funkcionisale tako da ne znam ovaj nije bilo studentskih praksi, stvari su se vrtela oko elektrijade. Onda kao ajde mi ekipa koja se znala iz Petnice, iz Matematičke. Onda kao hajde da revitalizujemo Savez studenata, koji je sad tekao i na devedesetih, u nije došla sa dvehiljaditim, čovek koga smo mi ono smenili, imao 38 godina bio predsednik Saveza studenata, nikog ga nikad nije video. Ovaj, gde bismo krenuli da organizujemo prakse, da se time bavimo, onda sam krenuo malo i na tu, na tu stranu i onda nisam sticao samo svoje iskustvo dovoljno, ovaj, da nadomestim nedostatak projekata na na fakultetu. Voleo bih da me neko naterao da sam ovaj više imao tih ovaj praktičnih stvari.

Ivan Minić: Dobro, al’ da niste previše zašli u sindikalno organizovanje, jer sindikat studenata elektrotehničkog fakulteta bi možda bio previše. Pričali smo o stvarima koje, mislim da su jako važne, meni u u četvrtoj godini koji sam išao vanredno ali, jedini predmet koji nisam mogao da idem baš vanredno je bio numerička matematika jer ne postoji udžbenik za srednju školu za numeričku matematiku odnosno barem taj obim koji smo mi radili, vi ste ga sigurno imali. Al ti dolaziš u u u četvrtu godinu robotike, imaš dosta već znanja, svašta možeš da izračunaš, svašta umeš da nacrtaš, isprojektuješ i sve. Neko ti sad kaže treba ti numerička matematika, šta će mi numerička matematika? Numerička matematika se bavi približnim vrednostima. A šta će mi približne vrednosti kad ja mogu da izračunam tačno? I onda ti prvi put neko praktično objasni… Da ono sve to što smo mi videli, ono imaju oni renderi gde se stvari savršeno uklapaju jedna u drugu. I ono pro to i i još ako su lupovi pa teku pa se savršeno uklapaju. E to može na renderu. Šta ti sad praviš? Pa praviš ne znam, neki sistem zupčanika koji pokreće nešto dalje. Dobro a jel ima trenja? Ima. Pa šta će da se ugreju? Pa hoće. Pa šta će da se desi kad se ugreju? Pa proširiće se. Pa šta će da se desi kad ih ti savršeno sklopiš i oni se prošire? Pa sve će da ode do đavola. E zato. Mora da po- mora da postoji neki prostor, mora da postoji. I ja se sećam, meni je zapravo stvar koja koju mi je otac objasnio 15 godina ranije mi je omogućila da ja razumem to. I ja se to probao da objasnim drugima i onda sam shvatio da drugi uopšte ne vide to što sam ja video. A to što sam ja video je da na svim mostovima postoje češljevi. Zašto postoje češljevi? Pa kao, to je mislim, to je nešto konstrukcijski. Mislim jeste konstrukcijski ali služi da može da se raširi i da može da se skupi u zavisnosti od temperature i vremenskih uslova i svega. E meni je to matori objasnio sa 5 godina. I onda mi je pokazao na nekim primerima kako to ide kada je u greška, da ovo, kada ono. Ovaj i 15 godina kasnije ja sam razumeo intuitivno nakon što mi je upaljena lampica. A suštinski je bilo jako teško da, da shvatiš, jer što bih ja radio nešto što znam da je netačno ima od do, i sve, kad mogu da ga izračunam savršeno tačno. Pa u fizičkom svetu gotovo ništa nije savršeno tačno. Ne postoji, postoje oni ovaj etaloni za za sisteme elemenata, kao etalon za kilogram i tako dalje, i kao, ni oni nisu savršeni.

Milan Simić: Sad si dotakao jednu temu koja je vrlo bitna, to jeste povezivanje sa potrebom, zašto ti učiš to što učiš… kako, kako ovaj bi možda ono trebalo adresirati taj problem ali jeste, jeste ključan, ovaj, za motivaciju dece, odnosno za zadržavanje motivacije, pošto motivacija dece mislim da može samo da se izgubi, ne može da se ovaj ono deca krenu sa nekom motivacijom, i ti možeš samo da smetaš i ono teško možeš da ovaj. Tako da da, to, to to si potpuno u pravu, da ovaj, jadna se potreba za sticanjem tog znanja koje ja želim da ti prenesem prvo moram to da ti prenesem pa tek onda ovaj uh znanje i i prateći neke klipove o obrazovanju, sad postoje ljudi koji zagovaraju to da se čitava matematika uči kontra. Zato što uh, meni treba integral da bih rešio problem, da bi izračunao površinu ispod grafika koja mi predstavlja nešto što ja razumem šta je. I onda ja naučim integral, a tras mi integral ono ima smisla, al tačan je, nastao je ovaj iz limesa i izvodi i sve ostalo. E a onda kad ja sad naučim zašto mi to treba, e sad ajde kao da vidimo odakle su integrali nastali, iz čega su integrali ovaj potekli. I ovaj i onda da kreneš unazad. Znači bukvalno gradivo matematike da mi radimo kontra. Mi tri godine drljamo matematiku, ovaj da bi došli do alata koji nečemu služi. I banalizujem, mislim ali ali na kraju se ovaj kod učenika i kao za- dve i po godine ja ne vidim svetlo na kraju tunela ne vidim kao moram da ga radim samo zato što sam dobro dete koje želi da ima dobru ocenu. Ovaj, to je ono što vrlo često, vrlo često fali i mislim da sad ono nekako ljudi dovode ovaj u pitanje ono dosta stvari u obrazovanju i redosled i u pristupu.

Ivan Minić: Mislim ja sam imao problem sa matematikom u u srednjoj školi zato što smatram da sam imao lošeg profesora koji je bio ubeđen da je fantastičan i možda za nekog drugog i jeste bio ali prosek ovaj znanja koje smo imali je bio relativno skroman, pa verovatno nije. A ali u srednjoj školi se zapravo prvi put dešavalo da to nije nešto što ja mogu jako lako da vizualizujem. Jer sve ovo prethodno, šta god da je računanje, geometrija, figure, tela, sve što se računalo, od jednačina, nejednačina, ovaj sa sa jednom, i sa i više nepoznatih, sve to mogu da provrtim u glavi i kažem ti rešenje. Znači, ne moram da ga radim na papiru, koliko god da je komplikovano, ja ću da ga provrtim u glavi i da ti dam rešenje. Kad mi kažeš uzmi ovo telo, pre- pre- preseci ga sa nekom ravni i tako dalje, koja figura se dobija, ja ću to možda nekim ono putem to uraditi ali ja kad mi to on ja znam šta se dešava. Ja to mogu da okrenem, sa sečem u glavi i da vidim. Ali dolazimo do nečega što ja ne razumem. Ti sad mene kažeš ovo je ono formula baza na osnovu koje se radi, sve ostalo su ti neke permutacije gde želiš da dovedeš to na taj oblik da bi mogao to da primeniš. A šta će mi to? Pa to sad nije važno. Pa meni je mnogo lakše da naučim ako znam šta će mi to i nažalost u u u svom obrazovanju ne mogu baš da kažem da sam za dosta tih stvari došao do toga šta će mi. I nikad ih nisam naučio na neki dobar način, i kada sam ih učio i naučio da bih mogao da ispolagan sve što treba, nisu ostale, jer zašto bi ostale. Nemam ja im ne vidim neku primenu, ja sam ih negde zaboravio pa onda znaš ono naletiš na nešto kad ti treba, pa se podsetiš pa vidiš kako radi određeni princip pa vidiš neke stvari “Aha, okej, ovo mi je poznato, proveriću”, ali suštinski vrlo deluje neprimenljivo i neupotrebljivo, za razliku od onog računa sa kojim krećeš, koji je svakodnevno neophodan, mislim ljudi beže od toga. Jer “šta će meni razlomak?” Kad bi znao razlomke ne bi igrao kladionicu. Ovaj, al’ dobro sad. A… kroz uh, taj uh, rad na fakultetu, uh, kako si ti… mislim došao si sa jednom idejom, kažeš da si u drugom razredu znao šta hoćeš, ali nije to isto to što ti znaš šta hoćeš dok ne dođeš tamo i ne budeš zaista okružen time i vidiš kako se stvari odvijaju. Šta si shvatio na fakultetu? Šta, šta dalje?

Milan Simić: Pa znaš kako, uh, šta dalje, nisam imao neku ambiciju da se, da se bavim ovaj naukom već jednostavno da ono rešavam praktične probleme, biznis probleme u smislu, meni je taj men je prvi posao se vrlo poklopio sa onim što sam ovaj što sam ja i očekivao od uh toga zašto sam došao na fakultet šta da naučim i šta posle toga da radim. I bilo je dosta vođeno, ovaj iskustvima nekih drugara koji su, koji su uveliko se bavili programiranjem, potencijalno i zarađivali, ovaj novac od toga, i meni je ovaj rešavanje, rešavanje realnog problema i olakšavanje tu- života nekome, kroz nešto što sam ja kreirao nekako uh, sa- sad prvi put razmišljam o tome da u stvari sam ja možda ono inženjerstvo doživljava- to jest programiranje doživljavao kao pomagačku profesiju. Ovaj… tako da, da meni je to i bilo ovaj bilo očekivanje samo kako ja da uh proširim svoje znanje tako da u više domena mogu da ovaj priskočim u pomoć i i olakšam ljudima olakšam ljudima stvari. Tako da, ovaj, nije tu, nije tu bilo nikakvih nekih iznenađenja niti sam tokom fakulteta nešto skretao, ovaj sa sa sa tog puta i te ambicije, fakultet mi je dao, poprilično teoretskog znanja. Kažem voleo bih više, da je bilo više i praktičnog. Ovaj, da se bavim onim čime sam, zbog čega sam i došao.

PRVI POSLOVI I RAD NA ERP SISTEMIMA

Ivan Minić: A šta su ti bile, re- pominjao si da si raduckao neke stvari tokom srednje škole, fakulteta, da si nešto čačkao, da ono. Kako ide evolucija tvog posla i i i bavljenja stvarima u u vidu posla, od nule do prvog pravog posla?

Milan Simić: Pa dve, dve paralelne stvari su se dešavale tokom srednje škole. S jedne strane, uh, krenuo sam da se bavim 3D Maksom, i modeliranjem i ovaj i to mi je bilo nekako ono vrlo, vrlo zanimljivo. Uh, i nekako to- u jednom periodu života mi je bilo čudno što mi je to bilo zanimljivo, sad u stvari kad pogledam sa ne znam, Unity-jem, Unreal-om i koliko u stvari mlađi žele da kreiraju igre koje su igrali, ovaj, ide u stvari od ’95. godine, ne znam Wolfenstein uh i pa d- ovaj Duke Nukem i tako dalje, ovaj kako je 3D dobio primat. Nekako u stvari sad sve deluje logično. Ovaj s tim što je ovo moglo da bude i realističnije i da bukvalno kreiraš nešto kako bi voleo da izgleda tvoja 3D pikselizovana igra sa sprajtovima. Uh, i to je išlo ne- jednostavno nikad nisam tu dostigao neki nivo da sam mogao sad tu ovaj neki proizvod da da da ovaj kreiram i prodam. Mnogo bi bilo bolje da sam se bavio 2D-om, lakše bi mi bilo da ovaj to monetizujem. Ranije bi došao do toga. A, ali recimo uh na fakultetu, ja sad razmišljam da l’ je druga ili treća godina sa svojim ovaj cimerom koji je inače na arhitekturi, iz Kruševca, javlja se konkurs za, uređenje jedne od gradskih ulica, treba da se rekonstruiše pravi se konkurs, ovaj, kako to treba da izgleda, i on hoće da učestvuje na tom konkursu i onda ja radim 3D modeling i ovaj i rendering svega toga. I to je bio jedan top projekat. Mi smo bili drugi nismo prošli. Ovaj, ali je kao, bilo je jedno super iskustvo gde sam ja, jedini put iskoristio to znanje ovaj do do do tada. Pomoglo mi je kasnije u karijeri, sa nekim obastima kojima sam se bavio da razumem 3D stvari i reprezentaciju 3D objekata i tako dalje, ali, ovaj što se tiče nekog praktičnog rada to je za to je bilo to u tom periodu. A što se tiče, ovaj, veb stranica mislim jednostavno ja sam 2000. godine upisao fakultet, veb je bio, sve. I ovaj, i onda sam želeo da, da ovaj uđem u to, da vidim kako to izgleda da kreiram probao sam nekad da prodam neke ovaj na nekim konkursima ovaj neke ideje za neke vebsajtove toga nikad ništa nije bilo. I prva neka stvar koju sam uradio jeste bila uh uh neka sitna aplikacija za uh mini CRM klijenata za babysitting ono nekome, samo čisto da ima nešto da da vodi, što je bilo u Delfiju, tako da ovaj to je bila to prva stvar koju sam uradio za novac ali uh ovaj uh… nije nije bilo ne mnogo toga.

Ivan Minić: Ja se sećam da je ovaj taj momenat, otprilike ’96.-‘7., ti si otišao na Delfi ja sam otišao na kombinaciju Visual Basic-a i i i svega onoga što, što je Microsoft u tom trenutku imao u ekosistemu, i glavna fora je bila da si ti suštinski u u u Access-u mogao da napraviš sve. I onda kada ga povežeš sa Basic-om i uvežeš tu bazu i sve što postoji od reporta i svega, on ti napravi instal- ono aplikaciju koja ima svoju instalaciju, ima sve može standalone da radi, i kao to je bilo to ne znam telefonski imenik pa to nešto od kućne fi- fi- finansije pa su to ljudi nešto koristili pa to… čudo neko sa, srećom, pobegao sam ovaj, od toga dovoljno rano i, fokusirao se na web i ostao na na webu i mislim i dan-danas, al’ realno realno niko ne želi da mu ja isprogramiram sad nešto. Al’ mogu da pogledam, mogu da se posvađam. A šta ti je bio prvi posao posle fakulteta?

Milan Simić: Vratiću se na prvi posao, setio sam se još jedne, još je- još jednog novca kog sam zaradio, drugar iz ovaj iz Lole iz doma, hoće da napravi startup, neki čudan stoni fudbal sa nečim i ovaj i hoće da mu ja izmodeliram da on ima renderovan MVP, ovaj da traži pare, i nudio mi je ovaj udeo u je li, u budućem startup-u i ja sam rekao 15- 100 evra i da idemo dalje. Kao, ne verujem u to što pričaš. Ovaj… tako da, da, uzeo sam i neke pare. A što se posla tiče, ovaj… Prvi posao sam našao dok sam još bio apsolvent, ovaj…

Ivan Minić: Jesi ti našao njega ili je on našao tebe?

Milan Simić: U suštini je on našao mene. U suštini je on našao mene, nisam ga tražio i sad se vraćamo na na mrežu ljudi koju poznaješ. Znači ja sam proveo 10 godina po domovima, četiri srednjoškolska i pošto eto 5 plus apsolventski i ovaj rok, znači šest, 10 godina po domovima, to je to je količina ljudi, to ja ne mogu da opišem. I šta se desilo, desilo se da jedan čovek koji je ovaj preko fudbala otišao u Ameriku iz Tesle, bio u Tesli i onda upisao koledž u Americi, ovaj stariji od mene. Firma u kojoj je radio outsourcing klasičan, ajmo u Srbiju da prebacimo, evo on će da vodi taj deo posla. I onda je on pitao ljude svoje generacije ovaj, kao da li imaju nekog da preporuče i onda je pitao svog bivšeg cimera iz Matematičke, starijeg, koji je onda mene ovaj preporučio i ja sam bio u prvih pet ljudi koji su startovali u toj u toj firmi. Ovaj i to je u principu bilo, Microsoft ima svoju liniju enterprise resource planning softvera odnosno softvera za vođenje ovaj kompanija, ERP-ova. Tako je, ERP-ova. I u Americi je imao neki, pošto su svi sa jednog su bili kupljene kompanije ovaj, na kojima je gradio i onda je mnogo godina kasnije to iskonvergiralo. Ali ovaj, mi smo se bavili tim nekim popularnim sistemom iz Amerike i ovaj i onda je to bilo razumevanje biznis procesa za vertikale industrijske, vertikale u kojima smo bili ovaj, u kojima je kompanija bila fokusirana, što je bilo dosta rano izlaganje u stvari tome da ti kao inženjer treba da razumeš šta radiš, da ti ne se ne oslanjaš na na specifikaciju koju ti je neko napisao, jer specifikacija nikada ne može da pokrije sve slučajeve i ti moraš da donosiš racionalne razumne odluke kada kada nešto programiraš. I mnogo mi je drago što sam rano bio izložen tome da moram da uđem u proces da bih mogao da napravim nešto što ima smisla, ne nešto što su mi rekli da napravim, nego nešto što ima smisla. I ovaj, dosta rano sam shvatio u stvari razliku između napraviti onog što su ti rekli da napraviš i napraviti ono što što ima smisla nekome ima smisla i nekom rešava neki problem. Tako da je to bilo jedno super iskustvo sa strane razumevanja nekih poslovnih procesa i nekih industrijskih vertikala, to je bila ovaj farmaceutska i prehrambena industrija u Americi, koja je dosta regulatorno ovaj zahtevna i onda u stvari su se sve te izmene koje smo mi pravili na Microsoft-ovim sistemima, odnosno pravili ili izmene ili dodatne module, ovaj su se vrtele u stvari oko oko toga. I to je bilo jedno fantastično iskustvo. Mislim ajde ovako, prvo, izađem sa fakulteta, baze su bile ovaj jedan od bauka na na Računarskoj tehnici i informatici, a tu kao dobio super ocenu, osećam se strava, ovaj, šaltam normalizovane forme kako hoćeš i ovaj, i onda dođem na posao i otvorim SQL Server 2005 Management Studio, ako se to tako zove, i onda ti se pojavi aplikacija sa stotinama nekih ikonica i ti si u fazonu: a šta sad? I ovaj to je nekako bio taj šok između teoretskog znanja koje ti imaš i neke prakse koju treba da ovaj gde gde u praksi to treba da primeniš i nekako mi je delovalo da je fakultet tu baš ovaj uradio loš posao. A onda ovaj, kako je nas petoro krenulo od šefica koja je vodila kancelariju na početku ovaj nju su ostali prozivali kako, kako ovaj čita specifikacije tog sistema umesto samo da programira, to je sad bio neki poseban programski jezik napravljen za za taj sistem Dexterity mislim, nema ono nema literature, to je sad sve nešto ono ovaj drugačije. I ljudi su to ono intuitivno čačkali, tražili sličnosti sa drugim stvarima i tako radili, a ona je sedela i čitala ovaj dokumentaciju. I ja sam bio u fazonu ta žena ima iskustva ovaj i ona sedi i upućuje se u nešto novo ispočetka. I to mi je nekako vrlo značilo, da ovaj da nije do ni do fakulteta ni do mene nego da je prirodno da ti kada uđeš u novo okruženje, da li novo radno okruženje ili sa fakulteta na na dođeš na posao da ti jednostavno moraš da učiš i da je to kao potpuno ovaj da se to podrazumeva. I ta žena je od svih nas najbrže počela da proizvodi najkvalitetnije stvari jer je u suštinu stvari razumela ovaj i i nekako me je osnažila da i ja krenem tim putem i sve te neke stvari koje mi nisu bile jasne i veza između teorijskog znanja i prakse, da je potrebno vreme i da treba uložiti vreme da ne ostaju rupe nego da ti ono razumeš ovaj da pokriješ da pokriješ sve. Tako da sa te strane to bilo super iskustvo, bilo je iskustvo iz te strane što, ne znam, shvatio sam koliko je važno razmišljati o korisniku, zato što sam imao sam iskustvo da pravio sam modul za za neki quality management i sad klijent je u Kanadi i mene pošalju tamo da ja to implementiram, odradim obuku i ovaj i da se vratim kući, koliko sam ja tada imao, ne znam, 27 godina, 8. Ovaj i ja pošto sam ja razvijao taj sistem i sad ja baza, bazu sam pokidao, to sam sve napravio da je optimalno ja ono pun sam pouzdanja, idem tamo. Razumem i potrebe klijenta i funkcionalnosti, sve to očekujem da je na mestu i onda padnem na najbanalnijoj stvari. Održim ja njima ovaj prezentaciju, sad oni kažu: ok sad ja sam konsultant ja treba da im konfigurišem sistem na osnovu njihovog procesa, tako da onda oni krenu samo da ga koriste nakon konfiguracije. I sad ja moram u neke dve tri forme da popunim stotinak nekih rekorda zapisa da unesem, i ja provalim da meni tab order ne funkcioniše. Znači inženjer želi da bude efikasan, ja ono slepo kucam, unesem podatak, tab, unesem podatak, tab, unesem podatak. Znači nema ruka na miš, gubim vreme, tražim, klikćem. Ovaj ja to želim da to tako funkcioniše, ja sam bio ono fanatik pravio ne znam makroe za automatizaciju kliktanja i po Excelu kada radim neke rutinske stvari i tako dalje. I ja dolazim i ja lupim tab on skoči na neko polje koje je ono šesnaesto polje sa prvog polja sa šesnaestog ide na na osmo i na sedamnaesto. I ja poludim na svoj softver koji sam ja pravio, zato što moram da ga koristim i vidim koliko sam sa te korisničke strane ono potpuno potpuno ovaj promašio. I onda tako da je bilo takvih nekih iskustava gde u tim manjim sistemima ti dolaziš pošto je to stvarno bila manja manja manja firma, ti ti imaš tu priliku da ovaj, što bi rekli eat your own dog food. Znači da sam probaš ono što si napravio i da onda iz toga naučiš, a ne klijent nema pojma, klijent ne zna kako da koristi pa ga ti ovaj napraviš na budalu, nego ne ne budala si ti. Tako da ovaj takav stav da da koristi ne možeš da imaš takav stav zato što jednostavno ti si nekad sam sebi klijent i vidiš kako to funkcioniše. Tako da mi je stvarno taj prvi posao u kome sam se zadržao nekih sedam godina, bio odlično iskustvo. U međuvremenu posle nekih ne znam dve tri godine sam ja postao neki dobio neki svoj tim, počeo da vodim svoj tim tako da ovaj stvari su krenule u tom pravcu i onda pomera se fokus sa inženjerstva ka ka ovaj organizacionom segmentu posla i onda sam u nekom trenutku shvatio da tehnologija se razvija, ja ili donosim odluku da idem ka menadžmentu ili se vraćam u inženjerstvo dok još ima vremena. I onda sam rešio da da ovaj posle sedam godina promenim.

MICROSOFT: OD OCR-A DO HAVOKA

Ivan Minić: Pričamo o vremenu koje je bilo prilično davno iz ugla tehnologije, jako davno. I pričamo o vremenu kada je, iako je hardver napredovao, snaga bila dostupna, mnogo više nego što je bilo pre toga, to je i dalje vreme u kome je jako važno da vodiš računa o onome o čemu nisi vodio računa na onom zadatku, odnosno da nemaš, kada radiš sa velikim bazama, nemaš dovoljno resursa da to sve bude učitano u RAM-u i da se izvršava brzo i tako dalje, nego zapravo moraš da vodiš računa da ta baza bude isprojektovana adekvatno, da sad ono da ne ulazimo u milion tehnikalija, ali ono da ima adekvatne indekse, da jednostavno stvari rade brzo zato što to je i dalje vreme kada ti klikneš i čekaš, čekaš, čekaš, čekaš, čekaš da se nešto desi. I ne vodiš se time kao sad, ako se ne učita u prve dve sekunde ljudi odustaju od sajta. Pa nema šta da odustane, ima jedan. Znači biće tu dok se ne učita, ako se učitava 45 minuta biće tu. Ali ti ne želiš da se učitava 45 minuta jer onda gubi poentu. I ljudi će izbegavati da koriste i sve ostalo. I taj momenat ono da ne praviš sistem kako bilo pa ga optimizuješ, nego ga optimizuješ by design. Da bude kako treba pa ako nešto posle još treba da se dotegne OK je l’ kao ne sad ćemo da napravimo bilo šta pa ćemo da vidimo da to sredimo, to to ne funkcioniše. Ni kuću ne gradiš tako, mislim neki grade pa onda onda se dešavaju stvari razne. Ovaj, ti si nakon te firme prešao u majku firmu ovaj i bio si već deo tog ekosistema, poznavao si deo ovaj ekosistema. U suštini u trenutku kada ti radiš na na sistem integraciji i ERP-ovima i slično, mi ovde ne znamo to, ništa ne postoji. Zato što tek je došlo do legalizacije ono ljudi su počeli da imaju legalne Windows-e, nisu nisu ni imali ništa od poslovnog softvera ozbiljnijeg. Svi ti malo ozbiljniji softveri ERP-ovi i slično su uglavnom bili lokalno pravljeni custom što je bilo neodrživo i imalo milion komplikacija. Sada ima mali milion sistem integratorskih firmi u najrazličitijim oblastima, zabava je kad oni treba međusobno da nešto urade iz i jer je uvek to sistem koji se sastoji iz više sistema. Tad je to bilo još uvek prilično romantično. Ali ako te ja dobro shvatam, ti kada si prešao u Microsoft nisi prešao na takve stvari.

Milan Simić: Nisam, imao sam dve faze u Microsoftu. Prva faza je bila vezana za mobilne aplikacije. Došao sam u tim koji se bavio prepoznavanjem karaktera sa sa ovaj slika, odnosno OCR-om. I već su kreirali aplikaciju za Windows Phone, ne Bog da mu dušu prosti. Aplikacija koja je služila za prevod i osim prevoda ja ukucam pa mi on nešto prevede, u stvari je imala taj video mod gde u kameri fidu, znači bez slikanja teksta nego dok ide kamera, mi sliku pošaljemo na prevod, ona se prevede ali znamo gde se koji karakter nalazi to je bilo u stvari pokazivanje pokazivanje samog engine-a za prepoznavanje karaktera i onda prelepljivanje prevoda ovaj na kameru gde ti u stvari pratiš i pomeranje kamere kako bi ovaj preklopio stvari onako kako treba. I to su neki bili začeci augmented reality-a pre 15 godina. Ovaj to je neka pre dobro to, da to je napravljeno ja sam došao u Microsoft 2013. godine znači ta aplikacija 2012. recimo pravljena. I ovaj to je bila neka neka ta faza, onda su se tu reorganizacije, veliki sistemi krenulo sa tumanjem timova i mi završimo u Mixed Reality timu koji je menjao imena tokom ovaj svoje evolucije, ali u suštini završimo u timu koji se bavio proširenom realnošću, odnosno koji je radio na HoloLens uređaju onom head set-u koji je puštao ovaj da vi vidite stvaran svet a na njega nalepljivao digitalne objekte koji su imali fiksnu poziciju u realnom svetu. I onda sam ja kao u Terminatoru, na jednom hakatonu smo pravili aplikaciju na telefonu gde smo iz Facebook-a fidovali slike svojih prijatelja ono iz kroz API izvlačili trenirali face reco, i onda išli ovaj ovako po kancelariji, i onda on dođe kao treperi, treperi, da, da, da, crven crvena je ovaj crveni fid svega. Dominantna crvena boja, pojavi se kvadrat i onda se ispiše ovaj Ivan Minić. Tako ideš dalje po kancelariji to je bio zabavan projekat. Ali ovaj ja sam znači dve sad slagaću možda za godinu ali tipa 2016. godine smo onda mi translator prebacili na na HoloLens i onda ti ideš i life is good postane ovaj život je dobar ovaj na vidiš ga kao takvog ovaj u realnom vremenu ispred tvojih očiju. I ovaj to je bilo dosta zanimljivo i kako se nekako taj rad na na prepoznavanju karaktera i završio kako je Windows Phone umro, onda je bilo pitanje gde ćemo, hoćemo mi, nas tri developera ovaj da idemo u AI, u toj fazi AI-a znači 2017. godine, ili ćemo da idemo u novo kupljeni tim Havok, koji je Microsoft kupio, Havok se bavi simulacijom fizike za video igre i kupljen je da bi u stvari iskustvo na uređajima s proširenom realnošću bilo realno tako da kada ja bacim virtuelnu kockicu ovde dok mi igramo virtuelni jamb, ona ume da se realno otkotrlja i odbija do ove fizičke čaše. Ovaj i da to iskustvo u tom novom svetu koji će preuzeti sve ovaj bude, bude realno. I to je bila motivacija Microsofta da kupi Havok, međutim pošto ništa od toga nije poletelo mnogo godina kasnije smo svesni toga, mi smo na kraju ostali u u gamingu i pravljenju funkcionalnosti koje su se ticale ovaj gaminga. I to je nekako opet neka druga vrsta opet nekog sna koji ti proživljavaš gde ti radiš za studije koji su pravili neke igre koje si ti igrao jer je Havok da kažem visoko budžetni physics engine koji uglavnom radi sa ovim skupim triple a naslovima koji imaju budžete 10 miliona pa na gore kada prave video igru, i bio je vrlo dominantan na tržištu, u to vreme ako pogledate naslov listu ne znam 100 top naslova na na konzolama oko polovine koristi Havok. I ovaj to je bilo onako ceđenje suve drenovine ovaj iz hardvera, jedan zanimljiv posao sa fantastičnim ljudima, jer u Microsoftu u Beogradu, kad sam ja došao tamo su radili, moja generacija pa i i mlađi, fantastični ljudi. Znači to je opet neka koncentracija velikog kapaciteta na nivou Matematičke gimnazije. Znači stvarno ovaj top ljudi, top ljudi su tu. A onda ti se pridružiš nekom timu koji je u nekome etabliranom biznisu već izgradio preživeo dosta dugo, i dobiješ za šefa čoveka koji je svoj physics engine prodao Half Life-u, dvojci. Koji je ovaj bio u Counter Strike-u bio dugi niz godina, ovaj i ti si nekako znaš kao da si ušao u neki novi svet ovaj koji je samo za tebe se ovako otvorio i ono svetlost ti je kroz vrata ovaj te obasjala i ti si kroz ta vrata prošao to je nekako bio osećaj ovaj u tom trenutku, i nešto što kada ti radiš sa sa ljudima koji su vrhunski u svom poslu, ne znam to je čovek koji je sa svojim testovima vezanim za 3D završio u benchmarkovima za za za hardver, kome dan danas ono Intel šalje prototipe procesora s matičnom pločom da ih on vrti i testira što se tiče različitih performansi i onda mu ih ostavi ovaj da on ima taj hardver koji ono će tek izaći. Ovaj čovek koji ne znam ono raditi code review gledati kod koji si pisao, daje ti komentare i onda on pogleda neku tvoju krucijalnu petlju koja treba da se vrti milionima puta u sekundi koja mora da bude ultra optimalna i onda kaže bukvalno ono kao: ha ovaj pa ovo ti je ono ne znam, 43 ciklusa clocka na Skylake arhitekture Intel procesora. I ti pustiš neke performance testove i ti vidiš da je to stvarno tako gde ti skapiraš da on čovek razume i zna koliko svaka, na koje elementarne instrukcije će se ta petlja razbiti. Zna koliko svaka svaka ta traje, znači zna kako će compiler to da razbije. Zna koliko svaka svaki taj podkorak traje i zna kako procesor ume da preklopi i koliko ume da preklopi izvršavanje istih instrukcija, zato što dok izvršava jednu, ako rezultat te instrukcije nije input za sledeću instrukciju, on može već da počne da dohvata informacije potrebne za izvršavanje sledeće instrukcije. I on zna tačno koliko šta može da se preklopi i kaže 43, i bude 43 ti si: šta ja radim ovde? Kad ću ja majko ovako. Ovaj tako da nekako kroz život u stvari mislim da je dosta važno izložiti se ovaj magičnim ljudima iz različitih branši i domena i ovaj i učiti od njih. 

Ivan Minić: I jedna stvar koja mi je bila mnogo interesantna tokom odrastanja i formiranja, onog trenutka kada su stvari postale kompleksnije, trodimenzionalnije i slično. Sve ovo što je bilo pre toga Sega, Nintendo i tako dalje, sve je to okej. Ali onog trenutka kad su stvari postale ozbiljno trodimenzionalne, kad se pojavio PlayStation kec, i sve ostalo. Meni je bilo fascinantno da u periodu od recimo dve, tri, četiri godine koliko je bio životni ciklus, uh, konzola, mi promenimo mnogo hardvera, mislim ja nisam imao mogućnosti niti bih sad nešto menjao grafičke karte i sve ostalo, ali pratiš u tom trenutku šta se dešava. Sad nemam predstavu šta mi je u kompjuteru i srećan sam. Ali tad sam znao šta izlazi, tad sam overklokovo procesor, tad sam menjao pastu, tad sam čistio jedno mesečno, sve i tako dalje. Ovaj i ti shvatiš da se promene ono promene se količine resursa, puta tri, četiri. A ovde imaš isti hardver, i prve igre koje su izašle su bile neverovatne u tom trenutku, i četiri godine kasnije to što izlazi je još tri puta neverovatnije a vrti se na istih 166 megahertza. A ti si ovamo došao već na 450 ili kako već. Ovaj i to mi je uvek bilo fascinantno kroz vreme naravno vremenom su konzole postale još moćnije i tako dalje. Ali igra koja dođe i koja dođe za za računar ti sad imaš ispod određenog broja frame-ova nećeš moći da igraš lepo i će ti seckati neće ti biti prijatno posebno ove dinamičnije pucačine i slično. Preko nekog broja frameova nema veze što može da ih izbaci, mislim ti ne ne vidiš to, mada gledao sam kako izgleda kad igraju ono onim monitorima za takmičenja u kaunteru, i mislim ti u startu ne vidiš jer nisi naviknut posle pet minuta ti vidiš svaki frame, mislim osećaš koliko je to glatko i i i ovaj koliko detalja tu sve ima. Ali hoću da kažem opet se vraćamo na tvoj zadatak na fakultetu i koliko je zapravo važno da da razmišljaš u okvirima. Da razmišljaš uzimajući u obzir ograničenja. Jer kada nema ograničenja dosta je teško napraviti stvar koja je, koja je optimalna svakako, a i nekako mislim da koliko god mi ne voleli ograničenja da su ograničenja nešto što nam mnogo pomaže da stvari koje radimo učinimo boljim.

Milan Simić: To je potpuno tačno i jedna od stvari kada pogledaš recimo kada se baviš programiranjem na fakultetu ili u srednjoj školi i takmičarskim programiranjem pa te onda uče kao ti imaš quick sort najbrži sort algoritam ovaj za sortiranje niza, ti u praksi u stvari shvatiš da je to tačno u nekom slučaju, ali uh, za razliku od uh, zadatka na, na ispitu iz programiranja ili na na takmičenju gde ti rešavaš opšti opšti slučaj, u stvari ti kada sortiraš neki niz u physics engine-u on ima neku heuristiku tu postoji kakav je taj niz, i ovaj, i ti onda možeš da iskoristiš neki algoritam koji na papiru je sporiji od quick sort-a ali u praksi zbog cash-a, zbog paralelnog sortiranja i tako dalje, na kraju daje brži brži rezultat. I užasno je bitno u stvari poznavati ograničenja stvari, ovaj, kada ih rešavaš, i to je nešto što ja mislim da jednostavno dolazi tek na poslu. Ne znam kako bih ga, kako možeš da ga izgradiš kroz ovaj kroz praktičan rad na fakultetu svakako, ali isto kao što se mi bavimo algoritamskim načinom razmišljanja u Petlji, ti samo stvari gradiš bitnost oko neke priče, ovaj, i crtaš nekome sliku da nešto ovaj pametno baviti se time razmišljati o tome, ali ne možeš da ga pripremiš za x različitih domena u kome x različitih ovaj ograničenja. Ali jeste to je jedna jedna od bitnih stvari, i nekako je i odlika čini mi se, i kada pričate junior, senior ovaj koliko u stvari o tim uh, ograničenjima, načinima korišćenja, ovaj vi razmišljate i koliko možete i jasno da ih artikulišete i pre nego što krenete da rešavate problem. To je ono što u stvari pravi razliku između između dobrih i i i loših inženjera koliko vi u stvari znate tačno kakav problem rešavate i u što manju kocku uspete taj problem da da da stavite to vaše rešenje ima veći potencijal da bude dobro. Jer ne rešavate probleme koje ne postoje, ne pravite univerzalni neki ono srebrni metak koji, koji ovaj koji rešava sve. Tako da, da ovaj, ta ograničenja o kojima ti pričaš definitivno definitivno jesu bitna tema, ali mislim da je to ono, suoči se sa sam sa problemima koje rešavaš da li na fakultetu ili nakon fakulteta ali ovaj samo što pre, se suoči sa njima da.

RAD U VELIKIM SISTEMIMA, AKCIJE I BENEFITI

Ivan Minić: Rad u jednom velikom sistemu, ima svoje dobre i svoje loše strane. Svaki veliki sistem ima svoje dobre i loše strane, i sad postoje sistemi koji su u proseku značajno bolji od proseka. Postoje oni koji su lošiji. Opet i u tom sistemu koji je jako dobar, možeš da upadneš u tim koji je jako loš jer ga vodi osoba koja to ne ume da radi, ne želi da radi, koja je toksična, nebitno. Ali generalno ti si kroz tvoju karijeru uhvatio zlatno doba IT-ja. Pre toga aj da banalizujemo maksimalno, za početak tu nije bilo para. Znači ono ljudi koji su to počinjali 80-ih, 90-ih, su uglavnom tu prolazili vrlo loše, iako su bili pioniri po mnogo čemu. Okej oni koji su stvarno bili pioniri su dobijali neke kasnije zasluge i tako dalje, ali generalno ono ljudi koji su bili programeri kroz 80-te i 90-te godine su radili posao kao bilo koji drugi administrativac i imali platu koja je možda ono veća 20% od osobe koja radi u računovodstvu. Ovaj 2000. su bile zlatno doba, 2010. su bile neka vrsta kulminacije i uz Covid i sve, dolazimo do prvo stagnacije a onda i nečega što neću da zovem kolaps, jer verujem da neće biti kolaps, ali jeste neki trenutak koji koji nije baš baš sjajan. A šta, ja recimo pošto je l sticajem okolnosti mnogi dobri ljudi su pobegli odavde u neke Kalifornije, neke Londone, neke Berline i tako dalje i rade u tim velikim sistemima, i rad u velikim sistemima podrazumeva okej platu, benefite, radno okruženje, sve ostalo. Ali podrazumeva i tu neku vrstu uh, da u zavisnosti od toga na kojoj si poziciji, koliko si visoko, šta i kako, daje ti neku vrstu sigurnosti za kasniji život. Uhh ljudi koji nikada sebi ne bi mogli da priušte nekretninu u tom inostranstvu pokušavajući da uštede za nju, su uspevali da je kupe zato što su dobijali akcije, opcije, i slično, pa su u nekom trenutku to iskoristili kao, ako ništa ono, onaj, preduslov da dobiju kredit i i i tako dalje. To je jedna od velikih tema za sve ljude koji rade u velikim sistemima. Startaperi, ako su deo nečega, budu deo makar u procentu, ukoliko to bude uspešno mogu da naprave super priču, ali šansa da to bude uspešno je 1 u 1000. Ovo će sigurno da bude uspešno. Samo je pitanje koliko, tvoj rad će sigurno biti adekvatno vrednovan tokom trajanja, ali i to što si dobio će imati neku vrednost. Pa ako imaš sreće ta vrednost će kroz vreme rasti, ako nemaš sreće ona će padati i to je kao inače kada kada imaš akcije. Ali vrlo često ih ili dobijaš ili možeš da ih kupiš pod povlašćenim uslovima, one se otključavaju pod nekim okolnostima. Voleo bih da kažeš nešto o tome jer mislim da je vrlo značajno za za ljude koji žele na taj način da organizuju sebi život. Malo ležerniji i normalniji od jurenja startup priče.

Milan Simić: Jasno. Pa pričaću o tome i to uvek deluje onako lukrativno i s druge strane ljudi koji ono imaju snove za kojima jure kroz startup kroz startup priče na sve to gledaju kao na neke zlatne lisice zato što je mnogo teško u stvari onda kada, ako poželiš nešto svoje da napraviš mnogo je teško izaći jer si u jednoj vrlo komfornoj poziciji. Ovaj tako da da što se tiče velikih sistema, kako stvari generalno funkcionišu, nevezano za za Microsoft jeste da vi kada prođete intervju, proces, i kada vas neko proceni u kom ste nivou uh inženjera ili program menadžera ili menadžera svejedno, uh vi imate neki podrazumevani paket koji podrazumeva opseg plate, koji podrazumeva godišnju količinu akcija koja vam se daje, ne odmah, o tome ću posle. I event… i praksa je neki sign on bonus, odnosno keš koji vama legne bukvalno tako što vi dođete i oni kažu izvolite, dobrodošli. Ovaj, i to je neki sistem koji je razrađen, u kome se znaju pravila, gde ovaj, vi imate utaban put za napredovanje, ako vam je to motiv. Uh, što se tiče tih, tih akcija, te akcije u tim sistemima, znači vi sad recimo dobijete ne znam, 10.000 dolara akcija, lupam cifru. Ovaj, vi dobijate prvu tranšu recimo prvu četvrtinu ili prvu petinu, nakon godinu dana boravka u firmi. Pa drugu, tranšu za posle dve godine. I na svakih godinu dana dobijate to što ste zaradili dolaskom u firmu. Ali nakon godinu dana kad vi prođete neki proces procene vašeg doprinosa, da li ćete dobiti povišicu, bonus, koliki će vam biti itd, bonus uvek postoji, uh vi dobijate sledeću tranšu akcija, koju ste zaradili, koja je opet vam se, u parčićima isporučuje na svakih godinu dana ili svakih tri meseca, ali period isporučivanja te tranše traje četiri, pet godina, u zavisnosti od firme do firme. I onda vi u suštini tek kad ste pet godina u firmi vi primate te godine delove iz pet prethodnih tranši. Tako da vama koli, osim što vi napredujete kroz vreme i svaka količina akcija koju dobijete sve veća i veća, jer kompaniji vredite sve više i više, vi u stvari imate sve više tranši iz kojih uzimate po deo. I onda je to jedan proces – lavina. Gde vi, kad uđete, svaka sledeća godina vam je sve isplativija. Još ako kompaniji rastu akcije, ovaj to je onda baš onako jedna lepa situacija. I zato to i ljudi na to ljudi gledaju kao kao na neke ovaj zlatne lisice zato što mi ono, vremenom te taj novac naraste i to je sad priča rad u velikom sistemu po pitanju benefita koje vi dobijate direktno ovaj materijalnog benefita. Mislim i gubite to onog trenutka kada odete, ne gubite ono što ste do tog trenutka dobili.

Ivan Minić: Tako je.

Milan Simić: Ali nema onoga što bi vam pripadalo u narednim godinama.

Ivan Minić: Tako je, tako je.

Milan Simić: Ovaj, ali onda obično vi kada odete ne znam, iz Microsoft-a u Amazon vi onda ponesete izveštaj gde kažete, meni ostalo ovoliko. A koliko ćete vi meni da date da ja dođem. Tako da, sve su to stvari koje se koriste kao kao jedan argument za, za pregovore ali ali da, ljudi to, ljudi to rade. Tako da, neki ljudi izakumuliraju, pa onda taj novac koriste da sami finansiraju svoj startup i toga je, takvih primera je bilo i u Srbiji. Uh tako da uh na, tu nema ništa, tu je mislim ja mislim sve potpuno ok i pošteno onoliko ko želi koliko ko hoće i gde je, to je to je to je to je to je to.

BUBBLE CUP I NASTANAK PETLJE

Ivan Minić: E sad, još jedan od benefita rada u, u nekim, nekim dobrim firmama koje su tako etablirane i gde je l da stvari su organizovane i da na neki način institucionalizovane unutra, jeste podrška nekim dobrim stvarima. CSR aktivnosti mogu budu besmislene, obično jesu. Ovaj, green washing-a ima svuda, i tako dalje. Ali sve su prisutnije stvari gde kompanija od svojih zaposlenih u suštini očekuju da predlože neke dobre inicijative i ako se ustanovi na neki način da te inicijative jesu kvalitetne, one staju iza toga vrlo ozbiljno. Ili ako radite neku humanitarnu akciju ima taj maching fond da prosto ono vi kao zaposleni ste se udružili za nekoga ko vam je važan ili za nešto što vam je važno, vi skupite, kompanija skupi to jest izmachuje tu cifru puta x i tako dalje. To su sve neke stvari koje se polako pojavljuju sad kod nas iako smo mi na dosta nekom da kažem siromašnom tržištu, ali opet naši inženjeri rade po svetu ili te kompanije imaju ovde ogranke. Imali smo ono situacije gde kompanija ima generalno politiku da machuje sve što zaposleni prikupe, pa su se neke divne stvari radile. Uh ja znam da i Microsoft ima te programe. Uh i da u suštini, postoji da kažem i taj budžet za svakog zaposlenog koji može da se opredeljuje za neke zanimljive stvari, da može na nivou tima, da svašta nešto tu postoji. Uh ti si u nekom trenutku izabrao u nekom delu svog svog angažmana jedan određeni put, ali prosto pre nego što objasnimo ljudima šta je taj put i i i kako je to izgledalo, pošto je to u suštini način kako si se ti uopšte, upetljao.

Milan Simić: Pa uh, to je, to o čemu ti pričaš jeste u stvari taj neki formalizovani sistem za podršku inicijativama kroz volontiranje i kroz finansijsku podršku ovaj, od strane zaposlenih u nekom velikom sistemu. I to je nešto što postoji u mnogim velikim sistemima ako ne u svim. Uh u Srbiji je jedna ekipa ljudi koji nisu inženjeri koji su znači vodili Microsoft Razvojni centar i Microsoft u Srbiji, ovaj sa ciljem da što više benefita, aj da mogu da prevedem na srpski. Ovaj zaposleni imaju ali i zajednica, isto tako. I oni su se izborili u stvari da taj program machovanja koji, koji si ti spomenuo, ovaj funkcioniše u Srbiji, nije funkcionisao od prvog dana Microsoft-a, morala je gomila neke birokratije da se da se tu odradi u velikom sistemu. I to nije mali posao i ja sam vrlo zahvalan tim ljudima što su, što su imali želju da, da, da se time bave. Pogotovo što ono kada imate neki tim koji nije inženjerski u inženjerskoj firmi, može da se podrazumeva da njih nema dovoljno za sve prohteve inženjera a i generalno za uspostavljanje normalnog funkcionisanja i onda su ti ljudi stvarno povrh velike količine posla koje su imali želeli da ulože dodatno vreme da da Srbija obezbedi takav takav jedan benefit. Uh to je, to je ono što, što je da kažem poteklo iz, iz sistema, ali ono što je Microsoft Razvojni centar imao, i ovaj, i ima i dan danas uh u velikoj meri, jeste entuzijazam zaposlenih da bez obzira na ceo taj sistem žele da generišu nešto za, za, za zajednicu. Uh Microsoft je pre 18 godina u, Microsoft u Srbiji, je kreirao Bubble Cup takmičenje kao uh, jedan od načina da se naši studenti podrže i motivišu, se pripremaju za inostrana ACM konkretno takmičenja, tip takmičenja, ovaj, i onda je to, to, krenulo tako što su zaposleni van radnog vremena se bave, osmišljavanjem takmičenja, pripremom zadataka, uh, pravljenjem materijala za edukaciju, pravljenjem neke mini platforme gde će, na kojoj će se to takmičenje da se, da se dešava. Tako da je tu ogromna količina vremena uložena gde su ljudi, hteli da, ne pomognu nekog drugog, nego, sami oni, da kreiraju nešto što je dobro za, za zajednicu. I to je bila jedna fantastična energija i onda se taj trud sa strane ljudi i firme poklopio tako da, recimo je Bubble Cup, koji evo doživljava svoju 17., 18. po redu uh, iteraciju. Osvojio od Microsofta kao globalne korporacije dobio nagradu, prvu nagradu na svetskom nivou baš upravo za to, za za volonterizam, u konkurenciji organizacija koje tu rade stotine zaposlenih Microsofta i generišu razne akcije iz inženjerskih centara koji su mnogo veći od Beograda. I to je sad bio neki proizvod celog tog zajedničkog napora, gde ti imaš ogromnu motivaciju velikog broja ljudi svake godine kada se Bubble Cup dešavao to je to je bilo, gomila nespavanja i i ovaj i puno puno uloženog vremena. I onda se desio jedan ključan trenutak za za za za našu zajednicu, ovaj i i obrazovanje, uh, a to je da je krenulo, da je bilo gotovo sigurno da će u nekom trenutku programiranje postati obavezan predmet u osnovnoj školi od petog razreda osnovne škole. I onda je ovaj, se pojavio, drugi fokus, pojavio se fokus sa fokusa, priča o talentovanoj deci i motivisanjem da se takmiče, se pomerio na opštu populaciju gde je sad, zato što mi vidimo da je algoritamski način razmišljanja, odnosno na engleskom computational thinking nešto što je značajan set veština za opštu populaciju, da se iskoristi ta prilika, da se ovaj, pomogne u građenju tih veština. I onda je u suštini u tom trenutku, onda nastala Petlja i onda je deo, napora Microsoft zaposlenih pre svega ovaj preusmeren na Petlju tako što je, baza, Petljine platforme krenula od onoga što je bila baza za, takmičenje, Bubble Cup i za obrazovanje ovaj, studenata, platforme na kojoj su se oni pripremali za, za takmičenja, imali neke neke obrazovne materijale. Tako da je ovaj u suštini, ono što je mnogo lepo je da, bez obzira na postojanje i nepostojanje tog, CSR programa, jednog velikog sistema. Stvoreno nešto što, iz direktnog entuzijazma ljudi bez ikakve znači spoljne motivacije da, svaki tvoj sat će ovaj nekoj organizaciji, dati neki keš jer će ga kompanija, ovaj mečovati. Tako da, ovaj to je bila jedna, jedan super deo tog perioda bio jedan fantastičan period i jedan fantastičan potez i sada kada je se kada je formirana petlja sa ciljem da radi posao koji više ne može samo entuzijazmom van radnog vremena neki određeni broj ljudi da da ovaj održava. Onda su stvari na onda je napravljena organizacija sa full time sa punim radnim ljudima koji punim radnim vremenom se bave time. I ovaj i onda je deo podrške Microsoft-a preusmeren na petlju, a Bubble Cup je nastavio da se dešava kao takmičenje ovaj u okviru Microsoft-a do pre godinu dana, kada je Microsoft rekao ok pravo je vreme u stvari pošto turbulentno vreme ispred nas i to takmičenje treba nekako da se transformiše treba dosta energije uložiti da i to takmičenje ostane relevantno i potrebe tržišta su različite, hajde da od toga sad napravimo jedan IT community događaj, ovaj u kome će svi učestvovati, dati input i podršku, a petlja će biti vlasnik i realizator. I onda je Bubble Cup ovaj prešao i zvanično u ruke petlje a od postanka petlje na petljinoj platformi se dešavao. Znači petlja je nastavila da razvija tu platformu ovaj koju je preuzela od entuzijastičnih Microsoftovih zaposlenih i ovaj gradila je dalje. Na toj platformi se sada dešavaju i testovi ne znam drugih organizacija kada hoće da prave svoje škole AI-a ili programiranja kao što je ne znam PFE, Petnica, isto treba da počne da je koristi na svojim seminarima, taj grader, tu platformu, gde vi dobijete zadatak pošaljete rešenje, on vam kaže tačno je nije tačno, neoptimalan vam je algoritam previše vremena uzima

Ivan Minić: Kolega.

Milan Simić: Da da da. Dobijate neku vrstu povratne informacije ovaj gde ste gde ste ovaj štucnuli i zašto zašto ovaj ne dobijate maksimalan broj bodova dešavalo nam se organizacije Bubble Cup-a da pošto je ove godine zbog AI-a smo rekli hajde da bi bilo fer, da ne bude online nego da bude u kontrolisanim uslovima na u četiri grada da budu kvalifikacije za finale za Bubble Cup. U Bubble Cup-u inače učestvuju i srednjoškolci i studenti, malo sad skačem s brda s dola ali poenta je bila da je do sada takmičenje bilo kvalifikacije su bile online finale je bilo uživo u u Microsoftovim prostorijama. Sad zbog AI-a smo rekli hajde da bude na na na univerzitetima na šest fakulteta u u četiri univerzitetska grada. I onda kao hajde da ograničimo kao da da pričam s fakultetima da ograniče pristup, tako da ništa osim petljine platforme nije dostupno tokom takmičenja. I kao da li ljudi znaju to i onda fakultet kaže a pa ne kao mi neke naše ispite kao radimo na petljinoj platformi to nam se desilo sa Kragujevcom, kao mi znamo to da radimo ko mi to radimo, ko ograničimo pristup studentima tokom ispita da bi na petlji radili neke zadatke. Jer suština je da neko ko dobije od nas prava da prvo nastavnička a onda i za kreiranje zadataka on može da kreira svoje zadatke, svoje test primere, očekivana rešenja, svoje limite vremenske i da onda ovaj pusti ljude da da ti zadaci rešavaju tako da da li je to kontrolni koji je organizovao nastavnik ili je ispit koji je organizovao profesor ili je takmičenje suštinski je se dešava pozadini ista stvar.

PETLJINI PROJEKTI I PODRŠKA OBRAZOVANJU

Ivan Minić: Petlja je u ovih 10 godina skoro 10 godina radila mnoge zanimljive projekte, pomenuo si sada neke od njih ali imamo još njih koje treba da pomenemo. A ti si bio entuzijastični zaposleni koji je pomagao to sve ovaj sa i sa drugim kolegama i taj deo ono eksternih ljudi koji svojim entuzijazmom pomažu je neophodan uslov da bilo šta od ovakvih stvari se razvija i raste. Ali postoji i taj drugi deo gde to mora biti nečiji posao i ne ne može da zavisi od entuzijazma i i van nastavnih i ovaj aktivnosti van posla. Hajde da ljudima ispričamo koji su to još neki zanimljivi projekti koji koji su bili. Nemam decu školskog uzrasta, ali znam iz priča roditelja posebno roditelja koji nisu kolege ovaj koliko je za roditelje bilo traumatično to uvođenje programiranja u u u školu i verujem da negde i jeste problem koliko god se trudili da ga da ga pripremimo na adekvatan način, da napravimo materijale i tako dalje, siguran sam da u gro škola nažalost ljudi koji to ovaj predaju deci nisu opremljeni da to mogu da da urade kako treba. Ovaj a znam da je tu vaš zadatak bio veliki i da da da je uticaj na kraju dana bio veliki. Pa šta to šta je to sve još radila petlja?

Milan Simić: Hajde ovako samo jedna ispravka da budemo fer dok sam bio u Microsoftu pošto je ono tad tad je bio taj neki period gde prvo dete pa onda ovaj kasnije i drugo dete, ja sam petlju podržavao mnogo više finansijski nego što sam učestvovao u aktivnostima mnoge ljudi su mesece ovaj svog života dali tim aktivnostima i ja nisam jedan od njih, znači odmah da da da razgraničimo da ne bude da tuđe zasluge prisvajam sebi. Ja kad sam rešio onda sam rekao sad ću sve ali kao pre toga nisam ovaj nisam bio značajan učesnik u tome. E sad što se tiče samih samih projekata kroz vreme je i menjan i fokus i tip projekata na kojima se radilo odnosno aktivnosti koje smo realizovali. To što si ti pomenuo, problem izvođenja nastave, svakako si u pravu. Dosta stvari se uvede navrat nanos jer se zlome neka koplja oćemo nećemo hoćemo nećemo i onda kad je stani pani mora odluka da se donese, ako kažemo hoćemo sad više nema vremena da se pripremimo za to hoćemo. I mislim da da što se informatike tiče je je bila takva neka situacija. I onda pošto ni izdavači nisu mogli da u kratkom roku izbace udžbenike, petlja je tu uskočila da napravi materijale koji u stvari nisu samo digitalni udžbenici već su interaktivno ovaj nastavno sredstvo gde deca sada u trećem četvrtom razredu blokovsko programiranje direktno rade unutar lekcije na web stranici na kojoj su pročitali u stvari sve što treba. U šestom razredu mogu da programiraju u Pythonu direktno na toj stranici gde su čitali ovaj o o grananju ili o petljama. Ovaj u sedmom mogu da crtaju u Pygame-u i tako dalje, tako da poenta jeste da nije samo udžbenik nego je ovaj nešto što podiže kvalitet nastave u odnosu na to kad držimo nastavu samo uz pomoć udžbenika. Isto tako kada je petlja pravila materijale ideja je bila baš zato što ko će predavati, procvat je IT industrije, svako ko nešto zna ide za mnogo veću platu u industriju. Materijali su pravljeni tako da mogu i deca sama da ih koriste za slučaj da ne znam, nastavnik geografije, nije da se ne dešava dopunjuje svoj fond časova informatikom. I onda on šta može da uradi može da pošalje decu na petlju oni tamo nešto pročitaju i moraju da ga pročitaju da bi mogli da reše neki zadačić koji im je tu ispred nosa. I ovaj i onda mi imamo nekakav efekat koji je drastično bolji nego da petlja ne postoji. A onda s druge strane ako nastavnik sam koristi petlju onda mogućnosti idu daleko dalje u smislu napravljena je platforma gde vi imate i zbirku kratkih pitalica pa vi možete da napravite i test gde kažete daj mi iz ove lekcije dva laka jedno srednje pitanje, iz ove lekcije jedno lako, jedno teško. On napravi taj test sva deca dok rade imaju ne znam izmenjen redosled pitanja, da ne bi mogli da prepisuju jer znamo da sede jedni pored drugih. Tako da i oni koji hoće da rade sa decom imaju funkcionalnosti platforme koje im ovaj značajno olakšavaju i olakšavaju im rad. I to je neki taj prvi period gde je fokus bio na podršci formalnom obrazovanju kroz platformu, materijale i kroz obuke nastavnika, znači kroz različite projekte za različite stvari bukvalno na na hiljade nastavnika su prolazile petljine obuke koje ne pričam o onoj brojci kroz online obuku hajmo webinari, sad masa ljudi dolazi po slušane nego u najmanju ruku hibridnih gde oni prođu neke petljine materijale na petlji pa onda praktično rade uživo sa mentorom i ovaj prolaze neku neku obuku ili od početka uživo. Druga faza jesu aktivnosti vezane za neformalno obrazovanje. I tu najznačajnija aktivnost jeste nešto što je u okviru projekta sa sa UNDP-em odnosno Programom za razvoj Ujedinjenih nacija uz podršku Ministarstva prosvete se dešavalo četiri godine pod brendom Letnja škola programiranja. Sada kada je ta taj projekat i saradnja završena mi smo da bi nastavili kontinuitet uzeli i napravili crowdfunding kampanju koja je bila aktivna do pre nekih mesec dana gde smo uspeli da sakupimo četiri i po miliona dinara kako bismo obezbedili tu besplatnu ovaj školu programiranja odnosno besplatan kamp. Jer je ideja petlje bavimo se podizanjem digitalne pismenosti i algoritamskog načina razmišljanja kod mladih ali na jedan način koji daje istu priliku svima. Znači petlja sve što radi, svi materijali, platforma, sve aktivnosti su uvek potpuno besplatne. I zato onda je bilo potrebno podići jednu crowdfunding kampanju kako bismo omogućili da i ove godine za 50, nešto više od 50 dece bude bude besplatno. Imamo, imali smo i online škole programiranja za decu gde se često desi da one recimo obično traju 12 vikenda menjala se forma, tražili smo najefikasniji mogući način kako uz predavanja i i mentorsku podršku najefikasnije obučiti decu dati im neke osnove programiranja. I neretko se dešavalo da neko ko je u stvari prve ozbiljne korake u programiranju stekao na raspitljavanju se onda prijavi sledeće godine za letnju školu gde da bi došao mora da uradi neki test i da prođe ovaj taj deo i motivaciono pismo da bi upao u letnju školu. Sa razvojem tehnologije onda smo ušli u neke opet nove vode gde smo hteli da iskoristimo veštačku inteligenciju da probamo da pomognemo nastavnicima i vezano za administrativne zadatke i vezano za njihov rast i podizanje veština jer da bi nastavnik bio motivisaniji da radi svoj posao i on treba da ima neki osećaj da napreduje, mislim to što iza nastavnika važi, isto što je iza nas. Tako da recimo jedna od zanimljivijih stvari koje smo radili vezano za AI je jedan alat koji je mi ga zovemo AI sparring partner, mi smo što se kaže pičovali da da napravimo da napravimo pilot alata gde u saradnji sa ljudima koji su eksperti u domenu i van petlje su, a a a u pitanju je ovaj pedagog koji se bavi komunikacijom nastavnika kreiramo alat gde definišemo neke tipične scenarije konfliktnih situacija s kojima nastavnik treba da se nosi, u kojima treba da ume da stane na loptu, da deeskalira konflikt i da okrene stvar na konstruktivnu stranu. I onda u suštini alat služi tome da nastavnik odigra role play sa AI-em, gde je AI bude nezadovoljan roditelj, nemotivisan učenik, mladi kolega koji ovaj pravi greške kojih nije svestan i tako dalje. A nastavnik onda tu vežba kako da se nosi sa tom situacijom. Gde prva ideja je bila u skladu sa trendom AI će zameniti sve, niko neće imati posao mi smo mislili da ćemo moći da napravimo alat koji će nastavnici moći slobodno da koriste i da on se lako skalira i da svi nastavnici kroz njega prođu i da napravimo jedan veliki uticaj i da iskoristimo tehnologiju za to. Međutim na prvom pilotu ono što smo shvatili jeste da mora da postoji čovek kao medijator između AI-a i polaznika kursa, odnosno nekoga ko ko gradi svoje svoje veštine. Zato što jednostavno ljudi su suočeni sa time na neke stvari možda pola svog života rade na neoptimalan način. Neki ljudi sa tom informacijom umeju da se nose, neki ne umeju. Kako oni da prevaziđu taj problem, bolje da rade, opet, neki će ući u defanzivu, neki će prihvatiti savet i početi da ga usvajaju. Tako da ono što smo zaključili jeste da mora da postoji čovek koji poznaje osobu odnosno grupu ljudi koji su na obuci i ovaj da prilagodi način na koji saopštava povratne informacije svakom pojedincu kroz sve signale koje može da primi i svoje iskustvo koje ima. AI to ne može, AI će vam dati inženjerski fidbek, jedan ono racionalni fidbek koji je kakav jeste pod pretpostavkom da ne greši znači da neki je tačan. Nije može da bude previše obiman, može da bude na pogrešan način ispričan i da jednostavno ne postigne nikakav efekat. Tako da u stvari naš taj alat je je super primer toga kako tehnički obrazovane osobe koje jesu u obrazovanju moraju da uzmu domenskog eksperta koji se bavi nekim domenom u kome o kome mi ne znamo mnogo. Kako AI u obrazovanju mora da postoji čovek i ne možeš čoveka zameniti alatom. Ovaj i opet jedan ilustrativan primer jednog od problema sa kojim se petlja kao organizacija i kao druge, mislim i to se tiče i drugih organizacija, s kojima s kojima se suočava, to je nedostatak kontinuiteta u finansiranju. Zato što mi smo napravili taj pilot, merili smo učinak sprovodili ankete, ne mi nego ljudi koji to znaju da rade i pokazalo se da je to sve ima smisla i samo se nije nastavilo dalje. Jer finansije sad su otišle na neku drugu ideja, pičevi, kolovi za projekte, jednostavno nismo prolazili sa sa nastavkom tog projekta. I onda ume da se desi da vi napravite nešto što se pokaže da ima smisla ali da zbog stanja na tržištu ili bilo čega drugog jednostavno to stane i neki trud koji ste vi uložili, nešto što ste vi napravili ne ostvari svoj potencijal.

OD MICROSOFTA DO UPRAVITELJA PETLJE

Ivan Minić: Nažalost takvih priča ima dosta i to jeste problem kad živiš u društvu u kome se sve radi kampanjski i ne postoji kontinuitet skoro ničega. Ovaj e sad naravno pričaćemo o tome kako svako može da se uključi i pomogne ali pre pre prva stvar koju treba da raščivijamo da ne kažem raspetljamo, jeste ovo otkud ti kao upravitelj?

Milan Simić: Otkud ja kao… da da prvo otkud ja u petlji je jedna priča onda da otkud ja kao upravitelj odnosno da da prevedem kao direktor. Pa u suštini nekoliko stvari se poklopilo s jedne strane ako pričamo o gaming sam svetu i imam šefa koji sve zna i od koga svašta može da se nauči. I sad kao napuštanje svega toga mora da uvek ima dobar razlog. I mislim kao što rekoh neke stvari su se poklopile, sa strane posla mi smo pokušali da proširimo tržište na kome je Havok prisutan, jer u velikom sistemu, da biste imali do nove zaposlene morate da imate nove prihode koje ostvarujete. Vrlo je racionalno i jednostavno i onda smo mi u Beogradu hteli zajedno sa kolegama ovaj iz Minhena i Dablina da da probamo da proširimo to da bismo proširili tim u Beogradu jer jednostavno neki ljudi su sad već zreli da oni dobiju svoje zaposlene, koje će da vode, karijerno su sazreli i i drugu motivaciju imaju. I tu smo mi svašta probali neko vreme ovaj stvari nisu išle, da ne ulazimo u detalje, tako da ovaj taj deo je štucao i mi smo kao tim zajedno sa u Beogradu seli i rekli kao ovo deluje da ovaj neće ići u pravcu kom mi želimo da idemo. Stvari funkcionišu lepo, ali stagniraju. I ovaj i onda smo pričali sa kolegama ovaj iz Havoka da u stvari svako ono manje-više krene svojim putem u u u u daljem karijernom razvoju. Znači mi smo bukvalno ono ugasili tim u Beogradu svojevoljno namerno niko nas nije otpustio. Neki su ostali u Microsoft-u, neki su hteli da odu negde drugde, a ja sam otišao u petlju. Šta se još tu poklopilo, poklopilo se to što je meni sin krenuo u u u osnovnu školu i onda sam ja video kako to obrazovanje funkcioniše. Sad sam se ja suočio sa sa sa ovaj detaljima o kojima su mi drugi pričali. I ono što što je bila moja dilema jeste opcije koje ljudi mogu da vide jeste da li ne znam, graditi novcem mehur oko sopstvenog deteta slanjem u privatne škole ili bilo kako drugačije. Ovaj ili jednostavno probati da kroz svoje učešće i i i aktivnu želju da stvari unaprediš, i tom detetu pokažeš da je to obrazovanje bitno, jer ako se ja mešam u njega ne bi li ikako pomogao, verovatno onda to ovaj ima, ima neke svoje razloge koje to dete treba da vidi. I ja sam se odlučio za ovu drugu opciju. Stvari još koje su se poklopile, bio sam u zlatnom dobu IT-a 17 godina u industriji, nisam bio član Bentley kluba ovaj tako da ono mogao sam da da ovaj izađem iz faze akumuliranja kapitala i da ne idem da radim za platu da bi što više zarađivao i što više luksuza sebi priuštio već da redukujem svoje prihode značajno. A i jedan možda i najbitniji faktor jeste što je moja supruga obrazovni psiholog ovaj koja radi na Filozofskom fakultetu i bavi se obrazovanjem i obrazovanjem nastavnika. I ovaj i onda sam ja imao i tu neku pozadinu i podršku u domenu koji je meni potpuno stran, vezan za obrazovanje. Znači ja mogu da donesem tehnologiju a onda imamo ovaj podršku i sa strane ovaj nekoga ko poznaje obrazovni sistem i nastavnike. I i tako sam ja odlučio, dao sam otkaz u Microsoftu par meseci nisam radio ništa da bi na jesen kad je krenula školska godina krenuo da volontiram u petlji. I posle nekoliko meseci volontiranja, Nebojša Vasiljević jedan od osnivača petlje i tadašnji direktor koji je doktorirao na NLP odnosno Natural language processingu, je otišao u upravni odbor i rekao sad je ovaj AI bum baš, i mi smo krenuli malo s tim da čačkamo, da bih ja mogao na to da se fokusiram možda bi ovaj volonter mogao vidim, ja verujem da bi mogao da preuzme vođenje organizacije, a da se ja fokusiram na na na AI. I tako je meni ponuđeno s volontera da postanem direktor odnosno upravitelj. Nebojša je postao direktor za AI i sad vodi celu tu, vodi celu tu priču sa entuzijazmom, a ovaj ja sam krenuo da se bavim pre svega ovaj timom i fandrejzingom. Mnogo manje realizacijom projekata, što sam pokušavao da nadomestim na neki drugi način ali možda kako ovaj sam se snašao da i ja direktno radim sa decom malo kasnije o tome.

KAKO SE UKLJUČITI I PLANOVI ZA BUDUĆNOST

Ivan Minić: Manje-više sve ovakve organizacije funkcionišu po sličnom principu da kažem u nekim velikim ciklusima se rade veliki projekti, tada organizacije rastu, kako se projekti privode kraju smanjuje se organizacija, vraća se na taj neki nivo ljudi koji je neophodan za održavanje svega, hibernaciju i neke projekte koji mogu da se rade smanjenim kapacitetom ili uz neku koordinaciju sa sa eksternim ljudima. U kojoj ste vi sada fazi i šta mogu da urade ljudi koji su zainteresovani da doprinesu bilo da su u pitanju fizička lica zainteresovana da doprinesu koja su verovatno neke naše kolege ili neko ko možda može da utiče na kompanije koje možda mogu da podrže i slično. Na koji način prosto funkcionišu stvari, koji su mehanizmi, koji su kanali?

Milan Simić: Razumem, razumem. Pa hajde da da da ovako možda ilustrujem kroz kroz koje se sve načine… osim finansijski su onako svima trivijalni, znači ljudi mogu da doniraju na petljinoj platformi ovaj da nas tako podrže, ali nije to nešto što što je ovaj ključno jer se mnogo teško pravi kontinuitet i skala ovaj za naše ambicije u tom u ovaj pre što se tiče obrazovanja dece. Ali postoje aktivnosti u kojima ljudi mogu da učestvuju i ovaj i pričaću o njima, sad samo da se vratim u stvari, početak tvog pitanja to je faza i oscilacije ovaj u u životnom ciklusu nekih tipičnih ovaj NGO organizacija. Svakako je nama ne samo finansijski već i i i sa sa pravcem u kome razmišljamo je period takav da mi sad gledamo ok, šta šta se dešava. Mi dalje verujemo u algoritamski način razmišljanja, ali s druge strane kada se pogleda tržište ljudi mapiraju previše petlju kao nekoga ko stvara takmičare, buduće programere i mnogo nas više gledaju kroz tu prizmu, a ta prizma je sada opštoj populaciji sve manje interesantna jer sad pričamo o tome da li će programera biti ili neće biti. Mislim možemo da pričamo i na tu temu dosta i ja ne mislim da će da će programeri ovaj nestati i da će se u nekom većem broju smanjiti. Više mislim da će gomila programerskih usluga postati komoditi pa će to što je sad uz AI lakše nešto napraviti samo omogućiti da po nižoj ceni nešto dobijemo a onda stvari koje su nam bile preskupe da dobijemo sad će biti razumna cena pa ćemo i njih početi da ovaj kreiramo kroz kroz razvoj softvera. Tako da s te strane ja mislim da pravac orijentacija mladih ka programiranju koji jeste za to ima ambiciju ne ne trebaju da imaju dilemu. Znači tu neku bitnu temu sam morao da dotaknem barem u tri rečenice. Ovaj e sad ono što što što mi sad gledamo po pitanju veštačke inteligencije jeste kako možemo to da iskoristimo da razvijamo veštine i kreiramo sticanje znanja sa novim alatima jer suštinski ono što važi za opštu populaciju važi za petlju. Razvoj tehnologije menja način na koji mi rešavamo probleme. Znači ranije si ti imao ne znam daktilografkinju koja je kucala a neko joj je diktirao. Sada sa sa pojavom personalnih računara ta osoba je preuzela daktilografski posao, morala malo da nauči da kuca i krenula da da radi ovaj taj deo posla samostalno. Sada ako pričamo o AI-u sada napraviti neku stranicu ili uraditi neku bazičnu analizu podataka iako se ne razumeš u analizu podataka, iako se ne razumeš u u web dizajn i web development ti sa AI-em to možeš da uradiš. Tako da i ljudi sada zbog AI-a svoje probleme mogu da rešavaju tako što mogu samostalno više da urade bez zavisnosti od drugih nekih ovaj eksperata iz iz iz drugih domena. I onda gledamo u stvari kako tu promenu situacije da iskoristimo u našu korist. S jedne strane da probamo da utičemo na obrazovanje da način na koji se rešavaju problemi i šta ova tehnološka promena donosi da vidimo da li možemo nekako da spustimo u obrazovanje. Ovaj pre svega mislim na neformalno. I recimo jedna od naših aktivnosti jeste bila da kreiramo kurseve koji mi zovemo instruktor kursevi koji koriste AI da približe analizu podataka ljudima koji nemaju nikakav nikakvu pozadinu u domenu analize podataka. Scenario je potreba u opštoj populaciji, ne znam, ja sam HR, ja sam s podržavajuća rola u kompaniji koja može da bude ne znam e-commerce. I sad za što se e-commerca tiče postoje BI sistemi, analitike, to sve pršti, sve se vidi, alarmi se pale i tako dalje. Ali što se tiče mog podržavajućeg posla to kompaniji nije primarno i ja imam neke podatke koje izvlačim što iz anketa što iz otkucavanja kartica, što iz drugih stvari i ja sa tim podacima ne znam šta da radim. Ne umem ni da radim predikciju šta se dešava s ljudima niti da povežem nešto što sam percipirao i osećam da se promenilo sa nekim brojevima i da ako imam intervenciju koju planiram vidim uticaj te intervencije na zaposlene. I hajde da takvim osobama, to je samo jedan od primera, obezbedimo da se edukuju po pitanju veštačke inteligencije jer tu ima gomila sada ovaj da ne ulazim u neke alate koji primaju sada fajlove, gde vi gurnete taj Excel, on sad krene s vama da priča i vi mu kažete a proanaliziraj mi, pročitaj prvo to što sam ti dao. On ti kaže okej ovde se radi o tome, tome i tome, ne znam podaci o zaposlenima, demografiji i i o prisustvu i ne znam ovaj i o ocenama sa sa sa sa na na na godišnjem nivou performans reviewa. I ti onda mu kažeš dobro proanaliziraj on ti izvuče neke statistike i kaže e ovde primećujem neki trend hoćeš da ti uradim tu neku analizu zašto ljudi koji su ne znam žene mlađe od 30 godina ovaj manje ostaju u firmi nego recimo ovaj muškarci od preko 30. on on znači vama skreće pažnju, znači on sa vama ulazi u dijalog. Njemu je u stvari najveća vrednost u tom domenu to ne ne to što će on da napravi neki grafik, vi njemu kažete napravi mi grafik sa korelacijom on će da napravi to možeš i u Excelu uz par klikova. Nego on u stvari sagledava celu sliku jer smo dobili taj ogroman takozvani kontekst window gde vi gurnete gomilu podataka on njih razume on iz njih izvuče neku sebi korisnu informaciju. I onda je ideja sa tim instruktor kursevima bila da u stvari opet se vratimo na to što pre bacimo ljude na neko hands on iskustvo na da probaju stvari iako još ne razumeju materiju. I onda je ideja kursa da vi krenete od toga da neki jednostavan zadatak iz analize podataka date AI-u on je u stanju da to uradi. E sad ono što vi treba da naučite jeste i kako da promptujete i kako da utičete na taj rezultat i prilagodite ga onome što stvarno želite, ali s druge strane pošto ćete tu dostići limit i pošto morate da garantujete da su ti podaci tačni a ne možete AI-u da verujete učimo ih kako da repliciraju to što je AI uradio. Zato što AI kada priča o analizi podataka izgeneriše Python kod koji uradi analizu a onda kreirani izveštaj vama servira kao kao rezultat. I vi imate pristup tom Python kodu i vi možete to na jednostavan način kod sebe na računaru da sami ponovite iako niste programer, iako ne razumete taj kod. A onda kad to uspete, kad vas to naučimo, e onda možemo prvo da vas naučimo kako da čačnete da vam grafik izgleda onako kako vi želite da izgleda jer taj tekst možete da dovoljno dobro protumačite da da nešto čačnete a onda možemo da vam kažemo e ove tri linije koda su kor analize podataka i tu se radi ta i ta vrsta analize i ona služi tome i tome a vi onda možete da krenete dalje da to čačkate prilagođavate sebi. Tako da probamo u stvari da uz pomoć AI-a držimo motivaciju na visokom nivou jer vi sve vreme radite sa realnim problemom a da vam gradimo i veštine korišćenja AI-a i veštine da razumete taj kod i da ga čačnete i da vam gradimo znanje domensko znanje analize podataka od čega ste u stvari počeli. I da mi onda u stvari ljude pošto je sada celoživotno učenje za sve najočiglednije moguća kao jedna potreba koja ne može da se zaobiđe, da im pomognemo u stvari da na jedan što zanimljiviji način grade sebe i stiču znanja koja su im potrebna. I sada razmišljamo da idemo u tom pravcu da taj novi pristup, mi smo angažovali i jednog profesora sandragogije da prođe kroz te materijale, kroz ceo taj novi pristup, da nam da povratne informacije kako to da unapredimo. Mi smo na tome iterirali ne ono mi mislimo kako treba, mi znamo, mi inženjeri najpametniji na svetu kako treba nego smo se otvorili da nam domenski eksperti kažu gde grešimo i gde može bolje. I sad hoćemo da gradimo dalje na na nad tim. Razmišljamo o finansijskoj pismenosti kao sledećoj temi jer je jednostavno modeliranje ovaj i i analiza jedan od ključnih delova ovaj finansijske pismenosti da znate razliku između ponuda u kreditima, kako vam se menja rata u odnosu na rok otplate, na tip kamate, ovaj da znate šta vas sve čeka. I to su neke aktivnosti gde šta mi planiramo da uradimo i gde gde zaposleni koji vide da im to znanje treba mogu da pomognu jeste da kroz svoju kompaniju dođu i kažu e ljudi ovo znanje nama potrebno. Ovaj način sticanja znanja mi zvuči zanimljivo. I ono što mi želimo u stvari da radimo jeste da pomognemo ljudima iz industrije da steknu ta znanja kroz saradnju sa njihovim kompanijama, a da kroz tu saradnju isfinansiramo istu tu obuku, ali da bude besplatna za studente. Da njih približimo ovaj tržištu rada na način da budu u tom tržištu atraktivniji. I da onda stvorimo jednu vrstu okruženja u kome osim sticanja znanja o kome sam ja pričao koji želimo da da ovaj pružimo njima da imaju i i zajednicu u kojoj jedni sa drugima razmenjuju informacije u smislu kako taj posao izgleda. Jer ako pričamo HR, tri tri ili pet HR-ova iz jedne veće kompanije i nekoga ko će biti HR kad se zaposli. Oni imaju mnogo mnogo zajedničkih tema i van onoga o čemu mi pričamo. Tako da držati te ljude zajedno na okupu predstavlja benefit sam po sebi samo iz njihove komunikacije, a plus još znanje koje će steći kroz prolazak naše obuke. To je nešto što sada planiramo ozbiljno da da se tome posvetimo. Tako da tu smo za za tu vrstu saradnje, ovaj gde znači kroz učestvovanje kompanije, em što podižete znanje svojih zaposlenih, pružate ovaj mogućnost i studentima da da ovaj besplatno dobiju to isto znanje i plus sa tim istim studentima isto tako interagujete. To je jedan pravac u kome razmišljamo. Drugi pravac je više fokusiran u ovom trenutku na na ITjevce i to je nešto što je poteklo gde gde hoćemo da aktiviramo ljude da se da se više uključe pre svega iz IT industrije. To smo mi nazvali IT roditelji u digitalnom svetu. Naime da ne dužim sad priču, pričaću je možda dosta dugo, ja sam uz pomoć učiteljice mog sina, u nastavi digitalnog sveta bio u u u trećem i četvrtom razredu, sad završio četvrti razred. I mi smo držali tu nastavu zajedno gde je ta učiteljica, starija gospođa, njoj ona je sama rekla da njoj je potrebna pomoć jer nije dovoljno digitalno pismena a da je tema deci bitna i ja sam rado tu uskočio da mi mi mi ovaj radimo zajedno na tome. I meni je taj dan, u nedelji kad sam ja radio sa decom u stvari najlepši dan. Drugi u Petlji mnogo više interaguju s decom, učestvuju u letnjim školama, idu na radionice, tu su sa sa sa decom i vide te iskre u njihovim očima kada oni nešto shvate, kada im motivacija skoči, kada ovaj žele još još znanja. Ja sam te priče samo slušao, ovaj e sad sam ja to isto iskusio i i i zaljubio se u u to. Tako da kad smo pričali o ITjevcima u zlatnom dobu, 100 dolara, pastiru i pekaču rakije mislim da je u značajnom procentu ljudi iz IT industrije prisutna ta želja da kroz obrazovanje vrate. I onda smo krenuli da pilotiramo inicijati… tu inicijativu, da spustimo ITjevce da pomognu nastavu digitalnog sveta jer smo i ne samo digitalnog sveta nego i korišćenja Petlje, jer smo statistički videli na našem sajtu da u odnosu na informatiku i računarstvo od petog razreda pa nadalje se mnogo manje petljini materijali koriste. Tako da onda mi dobijamo povratne informacije vezane za materijale, vezane za platformu, obučavamo učiteljice šta im je šta stvari postoji za njih već napravljeno ovaj i plus ih osnažujemo kroz te ITjevce da oni imaju više domenskog znanja jer jednostavno kroz svoj obrazovni proces oni nikada nisu ni sticali to znanje vezano za za digitalnu pismenost i algoritamski način razmišljanja. Tako da ono probali smo sa sa 12 odeljenja i imali ultra pozitivne rezultate, sad na proleće. Tako da želimo da dalje to skaliramo i sada ono što nam je potrebno jeste da nađemo škole koje su voljne da sarađuju po tom pitanju, znači da eksperimentišu malo sa tim da nekoga ko je domenski ekspert, i koga Petlja osnaži kroz neke radionice o metodici nastave, o osnovama psihologije za nastavnike, o o pedagogiji, da njih pustimo da pomognu njihovim učiteljicama da da zajedno kroz neku simbiozu podignu tu nastavu digitalnog sveta na neki viši nivo, a onda mi da se povučemo a da da ovaj to znanje kod kod učiteljica ostane i za naredne generacije. I da onda idemo dalje i da probamo da da to što više skaliramo. Tako da glavna glavni zadatak sada nam je da da nađemo škole koje su zainteresovane za takav vid saradnje, kako bismo onda lakše ubacili IT roditelje koji imaju svoje radno vreme i koji žele da da ta škola bude blizu njih, ovaj da da da u što većem broju uskoče i uskoče i pomognu. Tako da to je još jedan način kroz koji ovaj zaposleni mogu da da ovaj pruže pomoć, mogu da odu kod svoje učiteljice svog deteta, pitaju da li je zainteresovana, ili ako poznaju ovaj ljude iz obrazovnog sistema, iz iz školskih da kažem sistema, da ih pitaju da li su zainteresovani za takav za takav vid saradnje. Tako da ovaj eto to su to su neke stvari koje koje su nematerijalne i u kojima ljudi svojim učestvovanjem će se osećati vrlo lepo i spuštanjem u učionice i radom sa decom će ovaj isto tako imati taj osećaj zadovoljstva da su nekome, da su nekome pomogli.

Ivan Minić: Mislim da je to sjajna inicijativa jer zaista nastavnicima treba pomoć oko toga, a u kasnijim razredima još više onima koji su opredeljeni za nešto stručno, ali ako ne usadimo deci ljubav tada kada su mala, ako im ne pokažemo šta sve može da se napravi jako jednostavno, kako mogu da koriste tehnologiju ostaće im uvek daleka. Ostaće im nešto što koriste jer moraju, ostaće im nešto što što ne vole da koriste. A kad vidiš kako patuljci prave aplikacije shvatiš da možda ne ne mora svako dete i ne želi svako dete, ali svako dete će biti korisnik. A kao korisnik bilo bi lepo da elementarno razume kako to funkcioniše. Kada razumeš možda ćeš i odgovornije koristiti, možda ćeš i neke dobre ideje pretočiti u u nešto, možda ćeš znati da daš kvalitetniji fidbek, možda… hiljadu mogućnosti postoji, ako ne razumeš onda je to samo još jedno čudo i to bi ono znaš, programeri bi bili veštice pre 200 godina a sad nisu jer dovoljno veliki procenat ljudi mi misli da je to normalno. Milane, ili Simo, hvala ti što si podelio svoju priču, mislim da je mnogo lepo kad neko tako nesmislen način zaokruži svoj put, imaš ti još mnogo toga da daš, ali mislim da si baš pozitivan primer i da imamo svašta nešto i mi stariji da naučimo od tebe, a kroz ove sve inicijative mislim da ćete sigurno uticati na to da svet bude bolji i naša uloga u tom svetu i kao ovaj društva bude konstruktivnija i bolja nego što je nego što je sad. Mi smo sad ono dete koje je neposlušno u zadnjem redu i koje svima ostalima pravi samo probleme. Hvala ti puno.

Milan Simić: Hvala tebi mnogo na prilici da da pričamo na ovu temu, ne dešava se često da u ovakvom intenzitetu i obimu možemo da da se dotaknemo ovako bitnih tema.

Ivan Minić: Dakle još mnogo podkasta za tebe, a Bože zdravlja za par godina i neka retrospektiva nekih zanimljivih stvari koje ste uradili ponovo u pojačanom…

Milan Simić: Dogovoreno.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, to bi bilo to od nas, vidimo se naredne nedelje.