Vivaldi Specijal EP2: Slavoljub Stanković: Kako se kalio pisac kreativac

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Slavoljub Stanković: Takođe. Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je karakteristična za tvoju generaciju, ali i za dobar deo moje generacije, možda ne toliko sada za ove neke nove klince koji dolaze u ovaj naš posao jeste da se u principu niko od nas nije školovao da se bavi ovim. Prvo zato što to nije baš ni imalo tek tako i onako kako bismo mi želeli i voleli. A drugo zato što je to bilo, čini mi se, neko vreme u kome kreativni ljudi su nalazili načina da se iskažu kroz različite formate, kanale, medije, koji u nekim situacijama jesu bili advertajzing kad se ta priča otvorila, ali su i kroz neke tradicionalnije forme se pojavljivali. Kako si ti došao do toga da budeš nešto što se danas zove kreativac?

Slavoljub Stanković: Pa pazi ovako ne, ovaj, imam više odgovora. Ne, ni sam ne znam koji je pravi. Ja sam znao da ću da budem pisac sa devet godina. Kako sam to znao, ne znam, prosto sam znao da ću time da se bavim. Zanimalo me to, dobro sam to nešto pisao. Ne one sastave ono to kao Jesen u mom sokaku. Ne, nego nešto sam ja tu, za mene, meni je to nešto mnogo bilo važno. I tu sam primetio da, mislim kasnija pamet je li to može da sagleda, tada sam samo to doživljavao. Jako mi je bilo važno. Svaki pismeni zadatak mi je bio važan. Sve što god treba da napišem, rano sam počeo da pišem pesme. Mnogo mi je to bilo važno, uzbuđen sam bio zbog toga. Znači to je bilo preterana reakcija i važnost toga, kao da je to Vembli, kao da je to tako. I onda znaš to valjda, ono što te što te tako drajvuje i muči može da bude i velika prepreka, to si.

Ivan Minić: A kaži mi, kako je tvoje okruženje reagovalo na to što ti pridaješ jako puno značaja toj temi?

Slavoljub Stanković: Ovaj, moji roditelji su me uvek podržavali u smislu i ovako je li, i finansijski i emotivno da ja radim šta ja hoću, zaista. I to nije sad bila da po ovim principima. Ćale je godišnje govorio tri rečenice, sad to je, ali znači nije, što bi rekli, nije imao ništa protiv. Mama je isto podržavala to, i kupovala mi je knjige i tako dalje. I vrlo brzo se to i pokazalo da je to neki moj put. Upisao sam srednju školu, novinarstvo. Posle sam upisao i političke nauke, a upisao i filozofiju, koja naizgled nema veze sa tim, ali u principu i te kako ima i završio i diplomirao filozofiju, upisao i doktorske studije i završio i specijalizovao oglašavanje. Ja sam školovani ovaj propagandista. Da, da, da. I nosim i neke kurseve devedesetih i u Poljskoj i ne znam to su po mesec dana neke, neke radionice i tako dalje. Tako da, ovaj, zabavno je, ako gledam te prve neke da kažemo slučajeve mog pisanja. Ja sam na časovima najčešće istorije u osnovnoj školi, pisao pesme devojčicama. I sad kakve su to pesme, neka humor, neka rima, nešto, ali je to izlazilo non-stop. Ja ja nemam problem da ono što možeš da radiš svakog dana to si.

Ivan Minić: Skripomanija je ovaj, vrlo dobra osnova za nešto ovako. A kaži mi, što se tiče tog, da kažem formalnog obrazovanja i prolaska kroz taj put, gde ono, krećemo sa nekim učiteljem, učiteljicom, pa nastavnik srpskog, pa onda u srednjoj školi to malo sve ozbiljnije, pa fakultet pa sve ostalo. Kako su oni reagovali na tvoj pogled pisanom rečju, tvoj pogled na stvari koje, koje su bile teme?

Slavoljub Stanković: Imam jednu osobu da izdvojim, ali pre toga bih ti rekao da sam ja bio vrlo introvertno dete. I ustvari, pozicija pisca je pozicija u drugom planu. To je čovek koji posmatra stvari, koji svedoči. On ne može da bude glavni junak. Isto je tako i sa novinarstvom, novinar ne može da učestvuje u događaju. On svedoči o događaju. I taj, ta meni je to odgovaralo, jer i nisam bio neko ko, sad gledaš moju kosu kao ja sam ovaj, neko ko je ekscentričan i vrlo me čovek primeti u prostoriji i to. Al to nije bio moj izbor. I to je prosto to, što, ovako to je sad taj izazov, kojim o tome bismo mogli da razgovaramo. Ne možeš da radiš advertajzing, a advertajzing je takođe nešto što radiš za nekoga drugog. Ti praviš, ti pišeš neke priče. Ti kreiraš neke likove, ne sebe. U funkciji si i ja sam u funkciji tako da sam ovaj bio zapravo neprimetan. Ja, ja imam utisak da sam ja bio neprimetan. I da sam ja sve do fakulteta bio neprimetan. Ja sam se trudio da ništa Bog zna šta ni ne naučim. Ja znam samo da čitam i pišem. Jedna osoba mi je jako jako uticala na mene, ona je igrom slučaja profesorka književnosti, bila na drugoj godini, prva i druga godina, u gimnaziji, Katica Tomić. I odskoro smo stupili u kontakt, ona, ja sam je pomenuo ja mislim u Nedeljniku ili u u Velikim pričama. I ovaj i ona se javila. Meni je to bilo neverovatno i pogodilo me onako, jer ja sam mislio da sramota me, drago mi je što je to čula, ali me nekako me i sramota ovaj, jer bila je mnogim ljudima ovaj bila uzor i zapravo vrlo interesantna žena. Ispričaću jednu da kažem anegdotu koja je recimo o principu i u u u u pisanju. Podigla me je na ono, jednog časa podigla me je, a ona je bila, ona je žena koja je, postavi ti pitanje, prozove te, postavi ti pitanje, i kad odgovoriš ili ne odgovoriš ona se zahvali. I svima je persirala. I to je, možda je ona jedina u koju sam sreo koja je to radila u školovanju. I sad dobro, to je jedna stvar. I kaže ona, kaže Slavoljube ustani, kaže šta ti je lepše, leptir ili leptirić? I znaš ja druga godina, pubertet. Ja znam da pita me šta je meni lepše. Čim me to pitaš ti ćeš dati odgovor koji verovatno nije onaj koji sam ja izabrao, ali ti si mene pitala šta znači to sve u toj stotinki sekunde mislim. I odgovorim naravno leptir ili leptirić, ja odgovorim leptirić. I ona naravno kaže, nije tačno. I sad hvala, sedi da objasni zašto. Šta je koja je razlika između leptira i leptirića. Mi, ja zamišljam leptirić, to je nešto nežno, fino i tako. Međutim, to je kao muva. Da ono što je leptir u svojoj punoći, u ispunjenju svoje ideje gde ti vidiš ta krila, leptir nije slon pa da kao pa sad njen leptir. I ti si ono, ono što ta vrsta, kao vrsta što bi Aristotel rekao ispunjenje ono punina toga, to je leptir. I šta ja naučim iz toga, to da mi nije bilo jasno iz tog momenta, bilo mi je jasno, ali tek kasnije mi je postalo jasno koliko je to primenljivo na na život, ne samo na pisanje. Kad radiš, idi do tog centralnog pojma. Idi da ispuniš tu ideju do kraja. Ako radiš podkast, uradi the podkast. Nemoj, malo sam trudna. Ako pišeš ovaj, roman napiši the roman. I radi, trudi se kad pra- kuvaš ručak da skuvaš the ručak. To ne znači da treba da bude stotinu sastojaka, može da bude jedan, dva sastojka. Ali neka to bude ta punina. I to je ono što je ona meni rekla. A to je u stvari, povezano sa tim što sam ja bio introvertan, što sam ja bio skroman. To ne možeš da biraš, takav se rodiš. I uz- vrlina je vrlo varljiva stvar. Ti misliš da smo ti i ja ekstrovertni. A to je jako daleko od istine. Jako daleko od istine. Da.

Ivan Minić: A taj momenat koji koji opisuješ u školovanju to je onaj momenat koji sada se ovaj neko je to formulisao i, i jako je čudan, čudna je fraza, a zapravo je potpuno tačna, a on kaže “pusti ga on ima bogat unutrašnji svet”. I stvarno to nije jedan svet. To je svet svetova i tebi je to sasvim dovoljno. E sad u nekoj fazi ti poželiš da to podeliš sa još nekim pa još nekim pa još nekim, pa se možda oslobodiš i da to podeliš sa svima ili sa nekom većom grupom ljudi, ali suština jeste da ti gradiš taj svet u sebi i puniš ga raznim stvarima i uticajima, informacijama i svim tim što skupljaš sa strane i da uglavnom ta deca koja postanu, ovaj, kasnije to što zovemo kreativci, ako meni je to suludo da nekog zoveš tako al dobro. Ovaj, uh, to su ljudi koji su upijali stvari, koji su bili izuzetno strastveni u vezi sa nečim. Pa sad nisu svi isti, nije svako voleo da čita knjige, neko je besomučno gledao filmove, neko je čitao stripove, neko je crtao stripove i šta god, ali su imali to nešto što su puštali da ih u potpunosti obuzme. I uh, vrlo često poslednje vreme nešto dosta radim sa sa mlađim ljudima i vrlo često kreće ta neka priča kako sa srednjoškolcima treba mnogo da se radi na nekim temama ljubav prema, ja sam izvorno inženjer pa kao ljubav prema tehnologiji i to sve. Ja ne znam nikog ko se zaljubio u tehnologiju u srednjoj školi. Ja samo znam ljude koji su u srednju školu došli već opsednuti. U srednjoj školi treba da se zaljubljuješ u neke druge stvari. A po ovom pitanju ono dijagnoze i uzroka problema si već formiran uglavnom, jelte, i završeno. A kaži mi tvoje formiranje u smislu toga šta će biti tvoj poziv, kako ćeš se ti baviti, mislim teško je vrlo je teško i opisati šta je sve tvoj poziv, ali dobro, doći ćemo i do toga. Ali kroz taj ceo proces tvog formiranja, učenja, usavršavanja, gde si ti sebe video? Kako se to, kako se to kristalisalo a posle i kako se menjalo i usložnjavalo kroz vreme?

Slavoljub Stanković: Pa da, kako je, kako, kako sam sa devet godina shvatio šta ću da radim, od tog momenta sam, ja imam utisak jako je znači to unutra u toj samoći svoje sobe iz koje nisam Bog zna koliko izlazio, osim kad idem na neki sport, ali dosta vremena sam provodio sam i čitao i ono kad dobiješ džeparac pošto su, ja sam ta generacija li koja su oba roditelja radila, što kaže ono generacija koja je imala ključ oko vrata znaš ovaj nije bilo potrebe da imaju deca ključeve oko vrata mi smo bili porodica i ključ je li i onda ovaj dobiješ džeparac i ja sam kupovao knjige i ploče. Ne jedem, ne doručkujem, nego kupim i sad to su bili ti neki časopisi, Džuboks, manje više, ali posle Rok, a koji su upućivali na popularnu kulturu, na na književnost, na na muziku i onda sam se tako hranio. E i onda je to znaš sa jedne strane kako se upoznaješ tako postaješ sve manji i manji. I ja mogu da kažem da od tog trenutka kad sam krenuo da se zaista time da da se edukujem odnosno da uživam u tome, ja sam za zapravo bio sve dalje i dalje i dalje od onoga šta šta bih ja voleo da budem. To je za mene predstavljalo, ja to tad nisam znao ali to je za mene predstavljalo kao neka uh upravo vreme se javlja kao misao uradićeš to jednom, napisaćeš to, nema problema, ne brini. Ali onda prolaze godine, a ja radim sve da bih bio što dalje od toga šta bih ja. Ja sam počeo da se bavim muzikom, bavio sam se muzikom deset godina i više. Ovaj ja sam se bavio muzikom, svirao po turnejama, to osamdesete Jugoslavija i tako dalje ludila ta i to su bili bendovi, demo bendovi koji su onako na na u ono vreme bi ih zvali nekim alter uh to je fank nešto pre, to danas više ne postoji takva muzika je li, ali ja se nisam bavio muzikom, ja sam se bavio reč rečju. Ja sam pisao tekstove na, pevao sam, al dobro. Zapravo ja nisam hteo da budem pevač, nisam hteo da budem muzičar. Ja sam jednog trenutka sam osvestio da ja ne mogu da nastupam svako veče. Da ja ne mogu da pevam svako veče. Da meni nije do pevanja svako veče. Da ja treba da pevam nekome. Pa to mene ne zanima. Pozorište. Sigurno deset godina sam se bavio pozorištem, igrao sam u u u pozorišnim predstavama. Devedeset sedme smo čak otvorili Bitef ovaj ta trupa kud nikud, Ivan Vujić nas je zvao, Petar Pejaković reditelj i on je vodio tu celu stvar. Ja sam ušao u pozorište da bih napisao neki tekst. A onda sam narednih deset godina igrao koje kakve likove jer ima kosu, ja ovu kosu ovakvu imam ceo ce- ceo život. Ja u stvari se ne sećam kad sam se poslednji put se ošišao. I, pa onda naravno fakultet kao neka sad staza koja je je li čitanje, filozofija, gde ja u jednom trenutku na pri kraju, na ostala su mi tri ispita do kraja i ja shvatam da pos- da je filozofija govor o ovom svetu. I uopšte o svetu, o životu, o onostranom i ovostranom, uh, o postojanju i nepostojanju. A čoveče, književnost bolje priča o tome. Lepše priča o tome.

Ivan Minić: Možda nije tačnije uvek?

Slavoljub Stanković: A šta znači tačnije? Za mene je lepo tačno. Ja ne znam šta je tačno a lepo je nešto što meni proizvodi onda i Sokrat bi se, ja se ja se slažem sa Sokratom. Znači ta- sa Platonom, znači ovaj jedi- istina je da kažu i lepo i lepa i i i moralna je li. Dobro je, ustvari sve se završava u tom dobru. Sve se završava u tom dobru, ali šta ja neću da se bavim filozofijom. Neću da se bavim istorijom. Neću da se bavim istorijom filozofije. Ja se toliko sam uložio, ja sam deset godina uložio u nešto, mnogo truda u to. Političke nauke apsolvirao međunarodne odnose. Ja ne že- bio sam taj uh ako budemo imali vremena ta raskrsnicu u kojoj sam ja morao da odlučim da l’ ću da se bavim reklamom ili međunarodnim odnosima. Bio sam primljen odnosno na na korak od primanja i na jedan i na drugi konkurs. I onda sam seo sa sa ženom, tadašnjom devojkom i pričali smo kakav mi život hoćemo da vodimo. I šta je to biti diplomata. Jer ja sam proveo deset godina pakujući, radio sam u holandskoj firmi koja seli diplomate. I ja sam znači mogao u istom momentu sam krenuo ja i Milšped. Ja kao paker i Milšped znači gospodin Milšped sa jednom sekretaricom i stočićem na na kraju Francuske ulice dole na Carini. I špedicija koja je meni radi papire koje ja donosim za ambasade je Milšped. Milšped je danas ima flotu. Jedan je od naj najbogatijih, ali hajde naj on je ima čovek se zaljubljen je, voli prevoz. A ja sam tu proveo deset deset godina, nisam mrdnuo od pakera. To znači i sve to vreme ja nešto piskaram, da tako kažem. E ne možeš to, da sve s- sve manje verujući da de ka ja gorim i dalje. Ja gorim, mi napravimo kampanju sa Žiškom, Žiška fenomenalni momci koji su pristali da sve bacimo što su radili šest meseci. Ja da, oni su dobili pitch na tome. I sve to srušimo. I ponovo im i hvala im što su imali poverenja, ponovo gradimo i napravimo da bi ja u jednom trenutku, video u ćošku jednu kutiju na kojoj piše “Klig bum tras”, ja pitam šta je ovo. I oni kažu pa to delimo novinarima. Je l’ ima još negde ovog “Klik bum tras”? Kaže, pa na kombijima je. Momci ruši sve. Opet. Opet jer ovo je to što mora da se. Sudbina ili farbar ili ko je.

Ivan Minić: Dobro si ti živ.

Slavoljub Stanković: Dobro si ti živ. A al pazi, ja sam u tom momentu, nema kod mene u tom momentu sam dosta zreo po godinama tada, ja sam dosta iskustveno, već sam u Agrokoru šest godina ogromnom sistemu sa šezdeset brendova, sa to je naj najveća jugoistočna kompanija u tom momentu, dok Todorića ne uhapse. Sa velikom školom tamo koja ja sam bapnuo tamo iz ono. Dva dva meseca sam držao torbu u u ormaru, sve agent Smitovi i četiri sto agent Smitova i ja. I, i onda i onda idemo ponovo i napravimo taj čuveni “Klik bum tras” sa sa pričom o o Kveenu. Znači mi da pregovaramo sa Kveenom da bi obili We Will Rock You. Da bi to sve, nema oni oni ja mislim da su me gledali kao ludaka ovi ovi gore ozbiljni iz borda, oni su se smeškali, bilo im je OK pošto se to tako radi, tražiš tu veliku stvar i praviš veliku stvar. I to je ogromna stvar koju niko nije napravio ovde. I kažem, umem tako da imam motivacioni govor, pa kažem mladima je li koji su uglavnom u ananasu su mladi ka ko i strašno imate sreće, ja meni je ovo ko dolazi kao kruna karijere. Ovo se radi jednom, once in a lifetime. A vi, baš imate sreće, vama je kruna karijere i ne verujem da ćete ikada u životu imati priliku da ovako nešto ponovo radite. Šteta, možda ćete još jednom imati ali moje iskustvo kaže da se ovakvi projekti rade jednom u životu.

Ivan Minić: Možda na nekom drugom tržištu češće, ali.

Slavoljub Stanković: E pa, da, ali i pitanje kako da dođeš do tamo. I ako dođeš opet nećeš imati, imaćeš jedan samo jedno u životu kao ovo što slušamo na na Vivaldiju i sa Koka Kolom i sve to. To su prilike koje se dešavaju jednom u životu. Ti nemaš dva puta da retki su to ono mace imaju dva života je li, a mi mi devet. Eto znači, to je, ukratko, pazi kakva je borba sa tim i da se to napiše i da se to sve to je, ja mislim i to je sve vreme kreacija je, pisanje tih priča koje zapravo ti izađu u jednoj rečenici, jednoj reči, za to je čitav roman. S druge strane, roman. Evo samo taj jedan primer, ja već tada imam roman, ali moj urednik iz Zagreba smatra da ja imam fantastičnu priču, koja je godna i za hrvatsku i za Srbiju. Ja imam brata koji je deset sati mlađi od mene, koga nikad nisam video u životu. On je u Splitu, ja sam u Beogradu. I on je on je rođen tamo rođen i prosto bilo su ratovi i porodični odnosi i mi se prosto nikad nismo videli. Prođe četrdeset godina. I onda kao da pišem, a meni to bilo španska serija. Šta bre šta da pišem o tome? Nisu se videli pa su se videli. Ili se nisu videli pa se nisu videli. Znaš, bi bila je, bila je jedna devojka koja je radila horoskop. Kad se on pojavio, je li, on se jednog dana pojavio. Onako, kao što ti život i priređuje, onako. Došao je da, pozove tatu i mene, i mamu moju na svadbu, on je devet godina bio na heroinu. Pa je devet godina sad u Reto centru. To je evanđelistički neki ogranak. I ovaj, i posvetio dalje život Bogu. I o, i do, okej, i super je i da da ga dođem u Split. I ja da, i onda dok, dok se ta devojka je uradila horoskop i bila pre, i kaže, ovaj, videćete se ali kad budete stari. Znaš to to to su strašne, znači ono, da l’ je živ, nije živ? Ne, kaže, videćete se al’ kad bude, besmisleno. Kad budete već onako stari. Znaš bilo je tih situacija, mi na moru tamo, na Jelsi i nas dvojica se dobacujemo loptom u plićaku. Matori konji od četrdeset i kusur godina. Tužno je i bizarno, znaš. A i onda kad ja tu ja sam, neću da pišem i dalje o tome, ništa, jer da bi pisao, treba ti taj Klig bum tras, treba ti brif. O u brifu je poruka.

Ivan Minić: Mora da sazri.

Slavoljub Stanković: Tako je, vidi da sazri a to znači da, da uhvatiš koja je ideja. Znaš, ja sam analizirao, to je pojačalo i to je, pojačava neke priče, pojačalo je jedna važna važan predmet koji nije postojao na planeti Zemlji. On je jako, jako interesantan ovaj, objekat znaš i kako šta i šta mi ovde radimo? Mi pojačavamo nešto da ljudi čuju te priče.

Ivan Minić: Ali mora da ima dobar ulazni signal. Ako ima šum, samo će pojačati šum.

Slavoljub Stanković: Tako je mikrofon je, svašta je to. To to je ono pošto ja mogu iz priče mog ćala to, ali pošto on ne priča i ja ne mogu da iscedim suvu drenovinu. I ono što kaže Demosten, on uči pa metne onaj kamenčić pa pa ja mu rekao stavi kamenčić probaj pa ga nateram ja sam s njim sedeo satima sedeo pošto sad već malo i odlazi s glavom on. Ja i mi smo sedeli onako da ga iscedim i ne mogu ništa jer tu nema nema drame tu, on nema sećanje na taj tu dramu. Oprostio on sve, to je gotovo za njega, a i ne priča. Za njega je to prevaziđeno pre četrdeset godina je ta to gotovo. Tu drama tu nema tu, drama, i on me laže, kaže nema problema to to se desilo pa se desilo šta da to nema. Nema filma. Ali tu jedna situacija, jedan momenat za, i kažem ti sad na mom primeru vidiš, jedan momenat u razgovoru mom sa mojim bratom u Splitu koji ja nisam napisao tada roman. On to prođe godinu dana ja sedim razmišljam da li da ga pišem ili ne da ne zna gde da ga postavim iz koje ugla. I ja onda odem tamo ponovo jer mi on mene zove bio smo mi, smo se posećivali i on se ja s on mene zove. On on živi van grada ja sam u u hotelu, odemo na on radi kao limar pa je on radio pa je došao pa nije se javio i kaže ajmo da se nađemo negde. I na on mi zakaže ono gde se ja nalazi u u Splitu, u tržnom centru onom gde idu svi, Joker valjda. I ja kao dolazim i mi idemo i sedam na ispred, ja ispred kafića mi onako i sad to proleće mislim, valjda je. Ja u Splitu gledam ovo. I on on pošto ne znamo se. Ne poznajemo se, nemamo isti rečnik on priča drugim jezikom mislim bukvalno rečima. Znači i onda on meni mi priča malo je neprijatno. Ja ga pitam jer ja sve hoću da saznam, a on čovek ne priča i ne znao nije ni bio, pa mu prepričavali da je čale, a i njemu prepričavaju lažne stvari. Njega pumpaju, kao što su i mene pumpali moji. Ne lažne ali iz vizure razvedene žene koja sad gura to i iz vizure razvedenog, ostavljenog muškarca pa sad on to i baba, to sve, tetke, familija. I ja dođem tamo, ja hoću tu da uđem u to i pitam ga, tu tu tu je l’ on nešto radi on ti mi tu priča. Ja mislim da tu može da se dešava. E ja to ideja, znaš, e a ja nisam imao ideju za ovu priču. I onda je, i onda re- rediteljka filma, Boks, postoji i roman je li. I ona se zabavljala sa Nikolasom koji je stranac. I on je znao iz za tu priču i mi smo se seli on, njega, šeo je, on isto podbada preko ulice i kaže kao, a kako je, kako ide roman. I ja na opsujem, ali se setim, kaže malo je idem u Split. Došao mi je brat i idem u Split. I on gleda ovako i sad preko ulice se dovikujemo. Nije sad Njegoševa avenija, ali nije baš nije da sad, da l’ ste, slušaju svi je l’. I kaže ovaj, tako će ti se zvati roman. Ja kažem aha, jer on to čuje Split, split. Znaš oćemo li se spliti, nećemo li se spojiti, šta je ustvari život? Znaš to je kao neki slogan je li neka mantrica i to je bilo OK i presudi jedna stvar je li. Otac koji ko bi rekao da kad kažeš ko utiče na koji uticao, pa profesorka književnosti, naravno, ali pazi ćale, za koga sam mislio da on ne priča čovek, on priča tri rečenice godišnje. Ovaj, on je čovek koji živi u tišini oko oko sebe širi tišinu. Temperamentan lik kod koga je, a kod koga je književnost na poslednjem, on sve što sa, on sve što govori, govori rukama, ima divne šake kao onako Mikelanđeloski. Mogao je da napravi šta god i izražavao se pravljenjem stvari. I onda ja njemu kažem, tata ako idem u Split, a verovatno da ga malo pecnem je li. A on meni kaže tu jednu rečenicu kaže ovaj, budi oprezan. Naš i sad ja tu naravno puknem je li sad kao šta sad da budem oprezan? Sad ćeš da kažeš šta hoćeš da kažeš ili nemoj nikada da ovo pomeneš. Jer dosta mi je više igara i svih tih vaših odrasli, života odraslih gde mi ne možemo ništa da saznamo i tako, sve obavijeloj velom tajne, obavijeno. Ovaj, a on kaže drugu rečenicu, kaže: možda on nije moj sin. Ja tog momenta meni se srce ne slomi, kao čoveku što bi se trebalo da, kažeš, jao pa jel imam ja brata, jer ja nemam brata šta je ovo sad, kakav je ovo haos. Ja u sebi pomislim, yes, imam roman. Ja nisam čovek ja sam pisac, to sam već više puta rekao. E sad ti meni kaži, znaš to su dva te dva dva ta putovanja, dve priče i one, evo vidiš nasmejao si si i na jednu i na drugu, to su e sad, za ovu priču treba šest meseci da se za- za rola, da napišem roman, da sredim, i posle to više nema veze, a a recimo ovo je trajalo, zbog toga što je moralo tako trajalo je mesec dana, u principu kampanja kad se dobro radi radi se šest meseci i onda ona može da da traje. Govorim o The kampanjama, jer sve ovo ostalo su male stvari koje drži koje drži jedno drvo.

Ivan Minić: Fragmentarno se prislanjao na to.

Slavoljub Stanković: Fragmentarno, da, ali mora da bude jedno drvo. Tako da ne ne mogu ja to da podelim i ne želim da podelim i zato i sve vreme mogu da radim paralelno jedno i drugo, jer ja ništa tu ne menjam. Ja sam isti dvadeset četiri sata, ja nisam dolazio ja sam se radovao pisanju reklama. Ja noću ili pišem reklamu ili pišem roman. Meni je ja samo to gorim. Nema veze as ovo može da traje, ako imaš neku tezgu nešto, uradiš za jednu noć, a ovo mora da taj kontinuitet je malo, ozbiljnija ovaj stvar u smislu trajanja pisanja romana je maraton. A recimo pisanje reklama je 100 metara.

Ivan Minić: A je l’ pisanje reklama iz tvog ugla, uh, često recimo ima ona priča koja je možda i najbolja, najkraća i najjednostavnija ilustracija o tome kako je Pol Rend radio logo za Next, za Stiva Džobsa, gde je Džobs očekivao da će on sad njega da uključi pa će davati varijacije, pa će oni diskutovati. A Rend mu je naravno rekao “ja ću, vi ste, vi ćete meni reći koji problem imate, i ja ću vam dati rešenje. I to je to. I vi mene plaćate za to rešenje. Da li ćete vi to da koristite ili nećete, to je vaša stvar. A to koliko ću ja stvari da iteriram pre nego što to dođe kod vas, to je moja stvar”. Ja znam svoj posao, ja donosim odluku na tu temu. Da li je uvek taj uhnekad je udar groma pa to baš ne može da se objasni, ali da li je proces dolaska do te esencije, tog slogana, te noseće poruke, noseće misli, da li je to to jedan trenutak ludosti ili je to proces destilacije?

Slavoljub Stanković: Mhm, pa kad bi upotrebio tvoj, ov, tvoju terminologiju, to je destilacija. Ima taj momenat groma, ali to je, to je na kraju kre- na kraju, sa destilacijom ti sačekaš kap i on pa to kapne na kraju ono prva kap je l’. Tako da da, ja ja ništa nisam, evo vidiš, ispričao sam ti sve, sve je spolja. I sto pedeset miliona i neke kutije i kombiji i ideja šta će to da bude da je to Srpski Amazon i tako dalje. I ovamo neki brat, neki split, neki, znači ja ja samo čitam brif. Znači da bi odgovorio, Stiv Džobsu treba da razumeš šta on hoće. Šta je to, što je. Jer odgovor je kod, u sadržaju, uvek ide prvo sadržaj pa forma. Ne nemaš znači kad, sretneš ljude, kaže ja, imam ideju za reklamu, pa naravno vidiš svako ima ideju, nego mislim kakvu, za bilo šta, a može za pivo. Ma reko čoveče. To to je amaterski inspiracija iz za amatere.

Ivan Minić: Van Toking, to kaže inspiracija je za amatere.

Slavoljub Stanković: Znači to ne možeš tako da, znači prvo zadatak. Znači šta, šta je to što ćeš da stvoriš? Dolazi iz toga šta je zadatak. Šta je potreba, šta je taj proizvod, usluga, šta je ta tema na kraju krajeva.

Ivan Minić: Cilj.

Slavoljub Stanković: Da, jer ja nisam posmatrao Ananas kao uh ovaj uh mesto gde kupuješ stvari ili neki neka brza dostavljanja stvari ili brzo da dođeš do nekih stvari. Pazi sad možemo da analiziramo dalje. Brzo da dođeš do čega? Da dođeš do rešenja, do ispunjenja želje, do inspiracije, da dođeš u stvari do nečega što si ti šta ti tražiš od sebe, od života, jer trgovina ne znaš ni to je, znaš prodaja nije ja tebi ti meni nego, nego je to jedan vrlo složen odnos koji je, jer svaki čovek teži da maksimizuje odnos sa drugim čovekom. Da, da, da, da postanemo, da hoćemo da postanemo prijatelji, da vidimo koliko možemo dalje da odemo u tome, i onda vidimo da ne možemo, ili vidimo da možemo još i ulažemo, i tako dalje. Znači tu sad kad gledaš, da prebacujemo sad na ovaj to sve ima veze sa filozofijom. I to je ono za što ja mislim da moj background, nije uopšte promašen pošto sam ja kao inženjer ja imam, to su sistemi na kraju krajeva, ja imam to sistemsko malo i tako se tako pristupam, znači a ovo je čitanje. Znači ti ako pogledaš bilo bilo šta što vidiš to je nešto što je imanentno čoveku, čovek ne može sam. Ne može sam a ovo je to. I onda ti znaš, i onda sa tom lepotom tog saznanja zato je ja mislim da je Jelena iz Koka Kole a ne filozofiju uopšte nije slučajno da se, filozofi, prvi prvi advertajzeri su bili sofisti, ako ćemo ovaj pravo.

Ivan Minić: Da se oni su učili, radili su, prvi profesionalni koji su i naplaćivali.

Slavoljub Stanković: Tako je, da te edukuju kako ćeš da nastupaš tamo u skupštini, da prodaš svoju ideju, da l’ da se napadne Sparta ili da se gradi neki put, tako, tako da to je konačno rešenje. Odgovor je destilacija.

Ivan Minić: Mislim da je zapravo mnogo važno to koliko tu ima promišljanja i, i analiza, svega, koliko…

Slavoljub Stanković: Možda je prejak termin ali, koliko nešto mora da te muči.

Ivan Minić: Da, da. Da bi ga stvorio da bi da bi bilo vredi, i imali smo danas neke primere gde sad danas u svetu gde skoro sve može da se automatizuje i polako postaje besmisleno. Koliko zapravo vraćanje frikcije u neke procese, vraćanje nekog trenja u tom iskustvu, ti daje vrednost, zato što si morao da se potrudiš, i samim tim više ceniš stvari, zato što evo kod, ne oko nekih stvari, ne oko svake stvari poludećemo, mislim mi, mi smo već na granici, ovako birokratski smo na granici, ali da zapravo suština nije da baš svako iskustvo da baš na svakom mestu i u svakom koraku treba da bude optimizovano i automatizovano i sve ostalo, da neke stvari cenimo zato što smo i sebe ugradili u to, a na kraju dana Ikea je na tome napravila ono što je napravila.

Slavoljub Stanković: Pa, da čovek je biće navike. Mi, mi to što pronađemo mi ga onda težimo da to onda svi tako se ponašamo. I menjamo stvari samo kad smo u nuždi. I što kaže Ivan Stanković, u veli u velikoj nuždi onda se događaju ovi levi slikovito, onda se događaju onda neke promene, jer majka izuma je problem. Znači svaka reklama je zapravo problem. Znači iza toga stoji problem, kad kaže reklama to je ja mislim na ceo skup svega što celog miksa marketinškog, nije to samo ono što vidimo na Instagramu nego i ono što vidimo na ulici i zavisi šta ko koristi kao medij. I planova i tako dalje. U verovatno moj moj, da ako sam nešto naučio kao moj menadžerski mozak znaš, je vrlo zakržljao. Odnosno nije se razvijao pa onda nije ni zakržljao, kao rudiment je li. Ja ja sam čak u klaviri i nešto. Ako nemam veliki zadatak, neću biti veliki, neću imati veliko rešenje. Znači neću moći da vidim dokle ja mogu da idem. Koliko sam ja dobar u tome što pišem. Samo ako imam veliki zadatak. Ko može da mi da veliki zadatak? Pa samo velike kompanije. A ja radim u maloj agenciji. Pa onda kažeš ok možda u velikoj agenciji dobijaš velike za, pa odeš u veliku agenciju ali ona nije internacionalna. Hm. Hajmo u internacionalnu agenciju koja je veliki lanac. Tamo se do tamo dobijaš u stvari već formirana rešenja, ti radiš adaptacije.

Ivan Minić: Lokalizuj ga prilagodi.

Slavoljub Stanković: Tako je, ne ne i tamo nek, što isto može da bude jako zanimljivo ali nismo zbog toga došli tu.

Ivan Minić: Tako je.

Slavoljub Stanković: Tako je, ja sam, ja hoću nešto više. I onda, i onda dođem na sam izvor problema, velikih problema, jer to su milioneri, ja sam radio za, karijera, kad pogledam moju karijeru, ja sam radio za Karića, radio sam za Todorića, radim za Miškovića, a radio sam po malo nešto sporadično i za pokojnog Mikija Kostića. Ja sam baš ovaj ubo a u stvari to je zato što su tamo veliki problemi, a oni iziskuju velika rešenja. I onda si tu na velikim izazovima, i to je nešto što je mene ovaj, izgleda, to je sigurno je ambicija al sigurno je i osećaj da ja to mogu. Nije to samo da ti hoćeš da igraš Ligu šampiona, nego osećaš da treba da igraš Ligu šampiona. Osećaš da ti toliko imaš snage, moći da možeš da igraš Ligu Šampiona. Možda ne možeš da je osvojiš, al možeš da odznavljaš dobar nogomet, je li. A ali je znaš, to je sad splet sad dr- znaš to je sad splet drugih okolnosti. Neophodna je sreća. Pazi na sve ovo ne vredi ništa ako nemaš sreće. I kao šta sad, sve ovo padne gasiš ovo pojačalo, gasi emisiju šta je ovo, ništa, treba ti sreća ako nemaš sreće neće ovaj to da ide.

Ivan Minić: Ali znaš kako kažu mnogo je veća šansa da će sreća doći ako te zatekne da radiš.

Slavoljub Stanković: Tako je. Tako je. Tako je.

Ivan Minić: Hoću da te za kraj pitam jednu stvar. Neću da dužimo beskonačno i ti si umoran i ja sam umoran i hoću da svakako uradimo u jednom trenutku pravu veliku pojačalo. Ali pričao si o nekim velikim biznisima, velikim brendovima, velikim projektima. Najviše smo pričali o Ananasu i ta priča apsolutno zaslužuje da ima dominantno mesto i zbog toga što je to tako i zbog toga što trenutno imamo jednu vrlo simpatičnu kampanju koja se vrti. Hoću da te pitam. Ti si to već u nekom obliku rekao, ali hoću da, da probamo još malo da da elaboriraš mi tu stvar, zato što okej, mnogo para, okej veliki sistemi stoje iza toga, OK, neki super ljudi koji su došli. Sve to su super, međutim, ono što je specifično za taj proizvod jeste upravo ta njegova omnipotentnost, omniprezentnost, to je nešto što treba da ima sve, za svakoga i svi to treba da koriste. Ne postoji proizvod na svetu mislim postoji ali u suštini jako ih je malo ako zanemarimo toalet papir ovaj koji su u tom smislu univerzalni, a koji onda imaju onaj jedan dosta specifičan problem jer ti kad kreneš da osmišljavaš komunikaciju ti prvo kreneš od toga dobro šta treba da kažem, pa kome treba da kažem, pa, sve treba da kažeš svima. O, svemu sve sad. I prvo kako to, a drugo da mi iskomentarišeš iz tvog ugla kao neko ko je centralni kreativac taj momenat da skoro svaka kampanja nebitno da li je digitalna da li je kroz bilborde da li je kroz sve kanale, ima ogroman broj vizuala sa raznim varijacijama, igrama, porukama, gde ne postoji centralna poruka postoji centralna pod, podporuka. Što samim tim znači da nije ono dobro je ovo, nalepi svuda, nego hajde stvarno da probamo da na smislen način izdelimo na kohorte, izdelimo na segmente, obratimo im se na neki način, iskoristimo periode godine, iskoristimo gomilu nekih stvari da osim što to radimo dobro, probamo da ga uradimo i malo više pametno.

Slavoljub Stanković: Jako si pristojan. Pa sam ja dobro razumeo tvoje pitanje, ono glasi da te, oni je sve, malo je pretenciozni.

Ivan Minić: Ne, to kaže ona gospođa na onom klipu u skladu sa svim.

Slavoljub Stanković: Da, da, ali mogu da ti, da, da se pozovem na na nače, koji je šokantan, to je skromnost, odnosno rje nije skromnost dobra reč, rijaliti ček. Dobro. Znači šta, znači dajte da razumemo pra šta je to stvarni problem, šta je to stvarno, kad je upitanju na nas to sve svakog dana i tako dalje. Šta je u stvari to? To je ustvari opcija. Mogućnost. Imaš mogućnost, to je to, ima, ima milion i po proizvoda, okej, biće ih 5 miliona, biće ih 10 miliona, to je beskonačno širenje, to je to je kao koliko ima proizvoda na planeti, toliko će ih imati na na nas. Mislim, a koliko ih ima, pa svakog dana ima to petsto novih, tako da nije stvar broja, nego, znaš imaš, imaš opciju da tu nađeš šta ti treba. I jedna od opcija, znači, ne kažemo, ne treba nikad čovek da da da radi samo jednu stvar, pije samo jedno piće. Ne, ne, ne, ne, ne. To pa ananas je baš takav da i to, znaš, mi iznutra kad sam napisao mantru, ja sam napisao mantru, ananas, to kao ono imaš spolja iznutra. Šta je unutra? Znaš kako to zvuči unutra? To glasi ovako: sve oko nas je ananas. Ili će biti. Znači ono što još nije napravljeno će biti na ananasu, i sve usluge sve jer prosto to je prirodno da to je kao pijaca, to je kao šoping mol samo na netu i on ima te karakteristike. I sad to je znači to je tako, aha. Znači zašto to kupac ne bi znao. Ne treba da visi tamo. Ne treba da prži pare tamo. Ne treba da se budalasa tamo. Ja hoću da ta taj čovek ima svoj život i da ne da sve pare meni. Jer ne daje meni, ananas nije vlasnik proizvoda uopšte, tamo to je izlog, to je šoping mol, to ljudi, to je ananas ne prodaje robu, ananas pomaže firmama da prodaju svoje proizvode malim, velikim, ogromnim ma proizviđačima, pa ovim individualnim. Ananas treba da bude, ako, ako razumem, na način na koji je to i, ovaj amazon u osnovi, ta neka tvoja garancija kvaliteta, garancija da će doći za obećanih jedan, dva, tri dana, da nema skrivenih troškova, da je povrat da je sve kako treba da, da je osigurano da će, ako ti se ne stane da ti se nadoknadi, da ćeš imati drugo da da nećeš moći da štetiš, da da ćeš možda štetiti u nekom trenutku s nekim vremenom ali će ti to pokušati da se nadoknadi. Hoću da kažem da nećemo ovde da promovišemo ananas, nego da nego da odgovorim na pitanje znači ja kad upoznam taj sadržaj onda ta reč ima. Jer ima i problema, ima izazova ima i rešenja. Ima ima imaš mogućnosti da rešiš svoju neku želju problem, što kaže im ono, obećao si bazen. Insejt, kaže svake godine roditelji, najčešće otac obeća bazen i to je isek. I onda znaš nešto ga pretekne. I tako, i onda ga deč, deč, ono, čoveče obećao si bazen. Seti se da si obećao bazen. I sad to je na to, to su neke te istinske stvari, koje sve što god želiš desiće se. Ostvariće se, znaš, ja sam veliki fan košarke. I u vreme kad sam ja pratio košarku ono tinejdžerskom dobu. Cibona je bila ekipa koja je drala ove nesrećnike za koje sam ja navijao i dan danas navijam. Cibona je bila imala tog supers pr našeg velikog. Što kažu de prvi je bio Žućko. Korać, ali ja njega nisam gledao. Kažu da je bio čudo, verujem. Krešar je sigurno bio. Al tu, Kića, to, a a Dražen Petrović je bio čudo. To je bio genije, to se rađa eto tako jednom u životu i nije u ne u mojoj ekipi nego u protivničkoj ekipi. A ja sam kao neka introvertan, tako ja sam voleo čuturu. Čoveka koji je iz drugog plana, iz trećeg plana otpatke ubacuje iznenađenja kao al’ ni jedna ekipa ne može bez čuture, znaš i ja sam kao deca ono, igramo košarku “Svako je neko”. Ja sam bio čutura, pa tako smo igrali ono imali smo nekog komentatora koji sve to komentariše dok se igra. I prođe i prođe ne, i znaš ovaj prošle su X godina i ja sam u Merkatoru organizovali smo ispredće za generalnog direktora, i došli smo na ideju da organizujemo košarkašku utakmicu jer on je veliki fan košarke i igra košarku, i onda smo u drugom krugu pomislili, “da daćemo pozovemo zvezde na koje nekako možemo, do kojih ne mogu možemo da dođemo”. Znaš i onda smo preko, do Miška Ražnatovića onda je sve bilo mnogo lakše, e on e al’ interesantno je tad napisao roman, “Pravaci sveta” i upoznao sam čuturu. Imali smo promociju prvak sveta je l’, imali smo promociju u Zagrebu, on je bio gost i ja sam njega up, on i pedesetoj godini igram utakmicu protiv Zorana čuture, pa ti meni kaži da ovaj svet da ovaj život nije čudo, i da ovaj nešti ne nemoguće.

Ivan Minić: Ta knjiga je takođe posebna. Ali nemamo vremena sada za to, biće vremena kada sednemo u pravu epizodu. Mnogi od ti…

Slavoljub Stanković: Pa i ovo je prava epizoda izvini. Ovo je kao reklama, ja sam se dao kao da je.

Ivan Minić: I ja sam, i uvek to radimo. Postoje ti neki ljudi koji nam u životu pokažu da je sve moguće. I onda otključaju taj nivo i kod nas, samo mora mnogo da se radi. Mnogo ti hvala na ovome što si podelio i što si bio iskren i što si, nisi mistifikovao stvari nego si rekao kako jeste, za tebe kako je, tvoja istina. Nije svaki kreativac takav. Nije svaki proces dolaska do rešenja takav. Ali suština jeste da samo oni koji daju celog sebe zaista na kraju naprave nešto što ostane vredno i što se pamti, a ti si napravio svašta nešto o tome kada budemo seli. Mnogo ti hvala što si bio ovde.

Slavoljub Stanković: Hvala tebi.