Vivaldi Specijal EP1: Jelena Veselinović: Zašto se najveće stvari ne prave konsenzusom

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Sve što budemo rekli od ovoga trenutka ili što vi budete rekli, biće zabeleženo na kamerama.

Jelena Veselinović: Nisi mi to rekao pre toga.

Ivan Minić: Ha. Ovaj, lepa stvar je da je i za mene ovo prvi put, nikad nismo radili nešto ovako. Jesmo radili razne neke zanimljive stvari na konferencijama, ali prvi put da pokušamo da snimimo jednu epizodu Pojačala na sceni u toku živog programa. Neće biti kakve su inače epizode Pojačala jer onda bismo ostali ovde do uveče verovatno. Ovaj, u ova dva, tri puta koliko smo se čuli ostajali smo vrlo lako po nekoliko sati na kolovima i ima tu mnogo materijala i realno sve ovo što ćemo mi danas ispričati, ovaj, samo će zagrebati Jeleninu priču. Moja topla preporuka da pratite to šta šta ona radi i o čemu piše u prethodnom periodu, ovaj, na svom Substack-u jer je to, zaista riznica, izuzetno, ovaj, bogato i relevantno iskustvo. I jedna od onih stvari koje mi često ovde volimo da, ovaj, pokušamo da da da saznamo kako se to radi zapravo na nekim tržištima gde postoji tržište, novac, brendovi i sve šta uz to ide. U svakom slučaju, hvala organizatorima na prilici. Izuzetno mi je drago da smo se upoznali u ovom celom procesu i, Jelena, tvoja priča je neverovatna. Ovaj uvod koji smo imali je taksativno naveo neke stvari, ali hajde malo da da zagrebemo celu tu stvar i da vidimo šta se krije ispod svih tih titula, projekata, kampanja i svega ostalog. U Pojačalu uvek pitam ljude šta su hteli da budu kad porastu. Ovaj, šta si ti htela da budeš kad porasteš i kako si uopšte stigla do marketinga?

Jelena Veselinović: Pa, to je veliko pitanje. Ovaj, ja kad sam… Ono što nisam htela da budem kad porastem definitivno je, ovaj, da radim u marketingu. Naravno, nisam ni znala šta je marketing, ali da sam znala, sigurno bih još manje želela to da budem. Ovaj, nisam želela da budem ni, ono, jednorog, ni princeza, ni balerina. Htela sam da budem grčki filozof i da, ovaj, sedim ispod ispo stogodišnjeg drveta masline i razmišljam o životu. Ovaj, tako da, ovaj, da imam vremensku mašinu, to je sigurno gde bi se gde bi, ovaj, odlučila da da odem i da provedem život.

Ivan Minić: Grčka je uvek dobar izbor. Ovaj, tvoj početak u marketingu je vezan za Srbiju, Jugoslaviju, zovimo je kako god, ovaj, ali za za jedno vrlo zanimljivo vreme u kome suštinski tržište marketinga, advertisinga, advertising agencija nije postojalo ili je bilo u nekoj vrlo ranoj, ovaj, inception fazi. Kako je to izgledalo tad i gde si ti i kako si završila?

Jelena Veselinović: Ovaj… Da, pitao si me kako, kako sam se, kako sam se završila u marketingu. Ovaj, na vrlo čudan način, ovaj, nikad to nisam očekivala, skoro da ništa ni sko skoro da nisam znala niti šta je to niti niti šta to podrazumeva, čime se to ljudi bave. Ovaj, ja sam započela u… Prvo mesto gde sam ja radila je bio Saatchi & Saatchi koji je tada vodio Dragan Sakan i Ivan Štajuberger. Ovaj, međutim, ja kao što sam rekla nisam ni znala za njih, nisam znala ko su. Međutim, to je bio takođe i period studentskih protesta na kojima sam ja bila jako aktivan učesnik. I, ovaj, i Saatchi je u to vreme vrlo budno pratio dešavanja na studentskim protestima. Ovaj, delimično tako što su to podržavali naravno, ali oni su Sakan je… ovaj, on je prepoznao u toj energiji studenata veliki kreativni potencijal. I ja sam upoznala nekog tokom tih studentskih protes protesta koji je znao Štajubergera. I, ovaj, i ponudio mi je da me upozna s njim, ovaj, da vidi da l’ da l’ mogu da dobijem neki posao tamo. I ja sam stvarno otišla u Saatchi i, ovaj, oni su rekli: “Evo ima posao, ovaj, možda probaš kao kopirajter.” Ja sam rekla: “Nemam pojma šta je to, al’ pišu se neki kratki naslovi, hajde valjda ja to mogu.” Ovaj, i tu sam se isprobala, očigledno nisam bila dobra u tome pošto nisam nastavila karijeru kao kopirajter. Ali umesto toga sam završila u medijskom departmanu. Ovaj, tada medijski departman pa mislim gotovo da nije ni postojao. U Saatchiju pre Saatchi je imao tada… Saatchi je imao tada, najveći klijent Saatchija je bio P&G, koji su bile ogromne pare i, ovaj, jako veliki deo tog budžeta je bio upravo medijski budžet. Što znači da su oni zahtevali mislim, relativno rečeno, ovaj, sofisticiranu praksu. Ali, ovaj, medijski… medijsko znanje u tom trenutku je stvarno bilo na jednom najprimitivnijem, ovaj, nivou. Otprilike ja se sećam da, ovaj, zapravo šta je bilo mediji, mediji su bili tada dobiješ, ovaj, onaj Excel spreadsheet i udaraš krstiće kada se puštaju reklame, koje smo tada slali faksom u RTS, koji je, ovaj, isto tako bio… Saatchi je bio u Hilandarskoj ulici, RTS ta neka, ovaj, komercijalna ispostava je bila preko puta. I ja sam otprilike bila ono na početku bila sam potrčko koji je te iste Excel spreadsheet-ove prenosio s jedne strane ulice na drugu. Ovaj, međutim ja sam i udarala krstiće, međutim, ovaj, ja sam stvarno u tome prepoznala nešto što je jako uzbudljivo i jako kreativno. U medijima uopšte. I mediji su, ovaj, mediji su bili moj prvi pristup marketingu i dan danas je to nešto, ovaj, prema čemu ja gajim veliku strast, veliku ljubav. Ovaj, i i tako sam ja počela da radim u medijima. Polako sam se razvijala. E, sad, razvijanje u tom trenutku ja nisam, bukvalno nisam imala od koga da učim. Niko nije znao. Ovaj, iako je iako je Sakan stvarno polagao, ovaj, puno u razvoj ljudi, ali takođe u celom regionu nije bilo baš puno ljudi od koje sam mogla da naučim medije, tako da se to sve svelo na, ovaj, čitanje knjiga. I ja sam bila vrlo žedna znanja, ja sam čitala sve, ovaj, čega sam s- sve čega sam mogla da se dočepam i tako sam, vremenom, naučila. Sad interesantan trenutak je da između, ovaj, sem P&G-ja drugi veliki klijent je bila Coca-Cola. I ja sam, ovaj, od početka kako je Coca-Cola počela da radi sa Saatchijem, ja sam od početka bila na njihovom account-u. I njima se dopalo, ovaj, dopao se način na koji ja razmišljam zato što sam ja bukvalno, ovaj, non stop unosila unosila nešto novo, verovatno govorila o stvarima koje niko nije razumeo. To je inače odličan trik, samo, ovaj, koristi reči i govori nešto što niko ne razume i svi će misliti da si pametan. Tako sam se ja služila time. Njima se to jako dopalo i, ovaj, i prvom prilikom kada se otvorila pozicija na strani klijenta, na strani Coca-Cole, ja sam prešla. Tako da sam ja, ovaj, bukvalno od samog početka moje karijere, čak i pre nego što sam se zaposlila u Coca-Coli, ovaj, večno radila za Coca-Colu.

Ivan Minić: Voleo bih da se zadržimo malo još samo na na tom iskustvu u u Saatchiju jer, mi pričamo o nekom periodu koji je bio dosta davno u kome u suštini se formirala i medijska scena, jer par godina pre toga si imao dva i po TV kanala i to je to. Onda si počeo da imaš niz privatnih televizija, različitih formata u- uperenih ka različitim publikama. Sa druge strane i da kažemo ponuda štampanih medija se promenila, vrlo često kad kad ljudi komentarišu recimo fotke iz, jer do skoro se izgled Beograda nije drastično menjao, posebno centralnog dela grada. I kad vidiš street fotografiju, ne možeš da proceniš iz koje je godine, osim po jednom detalju. Ako je iz devedesetih nema bilborda. A sada ih ima beskonačno mnogo. I to su sve stvari koje su se desile u pet godina, u tri godine. Što je značilo da se taj media mix koji je sada još nekoliko puta kompleksniji da je tada zapravo postao daleko kompleksniji nego što je bio do bilo kog ranijeg trenutka. A Saatchi je po svedočenjima mnogih ljudi sa kojima sam pričao o tome bio mesto koje je okupilo gomilu nekih krajnje neobičnih ljudi i kreativaca koji, ni jedan od njih se nije školovao i pripremao za to što radi, ali svi oni su bili apsolutno briljantni u u u tome. I to je na neki način i bilo nešto što je Saatchi Balkans odvojilo i na nivou Saatchi grupacije, a svakako na na ovom tržištu. Pa mislim, kako je bilo raditi sa ludacima?

Jelena Veselinović: Pa osećala sam se potpuno kao kod kuće. Tako da, ovaj, pazi, ovaj, da m- da me pogrešno ne shvatite, ovaj, ne postoji genijalac koji nije lud. Tako da, ovaj, to na na neki svoj način uslovno govoreći. Tako da, ovaj, to je bila jedna divna sredina, jedna sredina koja je prštala kreativnošću, neobaveznošću, energijom. Ovaj, inovacijom, to su bili ljudi gladni, žedni da se, da se dokažu, da se probiju, da naprave nešto, da naprave nešto lepo, da naprave nešto korisno, da naprave nešto plemenito. E, sad, ovaj, ludak in chief, glavni ludak, je naravno bio Sakan. I on je bio jedan, ovaj, on je bio jedan divan čovek, ali više od toga što je bio divan čovek, mada je to najvažnije, on je, ovaj, bio takođe jedan veliki vizionar. I, ovaj, ja tada to nisam shvatala, ali on je formirao sve nas, formirao je celu agenciju, ali i svakog pojedinačno. E, sad, ti ti govoriš o kreativcima i stvarno mislim ja sam i dan danas prijatelj sa tim ljudima i zahvalna sam što sam s- što sam imala priliku da da rastem sa njima i uz njih i ovaj, i da budem da da da budem deo tih njihovih života. Ovaj, međutim, nisu samo kreativci kreativni. Sakan je gajio tu, ovaj, tu kulturu kreativnosti. I kreativnost se ispoljavala u svakom aspektu rada agencije. Tako i ja, koja sam ta- u to u tom trenutku radila sa medijima možda više nego bilo ko drugi, ja sam imala priliku prostor i potrebu, ovaj, da stalno inoviram. Upravo zbog toga što ništa nije postojalo. I ja sam, možda je to, ovaj, ovaj, važna stvar o meni, ja sam vrlo, ovaj, vrlo sam ambiciozna. Ja ili radim stvari najbolje što mogu da se rade ili ih ne radim. Što je u isto vreme odlična osobina, ali me je takođe, ovaj, puno puta koštala mnogo u životu. Tako da sam ja to što ti kažem čitala, radila, povezivala se sa ostalim ofisima u okviru Saatchija, ne bi li, ovaj, dovela taj ofis iz Hilan- Hilandarske na nivo neki evropski. I, ovaj, takođe mogu da ti kažem, ti kažeš bila je jednostavnija medijska scena. Nije bilo istraživanja, televizijska istraživanja su se, sad ne sećam se, al’ mislim da su tek kasnije bila uvedena. Ovaj, jeste, bilo je, bili su neki mediji. Ovaj, nisu bila samo dva kanala, bilo je više kanala i tako dalje. Ali, ovaj, kako da ti kažem, te neke, ovaj, osnove marketinga, osnove marketinga i osnove medija se nisu promenile. Znaš, i dalje su to isti mediji koji koji, ovaj, nekako imaju najveći potencijal u, ovaj, oblikovanju ljudske svesti, oblikovanju ljudskog ponašanja. Tako da, ovaj, to nešto što sam ja sakupila sa strane kako da se, ovaj, ti mediji uklope jedni sa drugim, da im se poveća potencijal kako da se sklope te kockice, da se poveća potencijal, odnosno, ovaj, pada mi na reč, ovaj, pada mi na pamet reč to amplify the impact, što je ime i tvog podkasta. Ovaj, eto, to sam ja znala tada, znam i u- znam i dan danas i nije se tu mnogo promenilo, sem, sem što ima stotine više kanala i stotine više istraživanja i sve se iskomplikovalo, ali osnova je i dalje ista. Osnova je i dalje ista zato što su ljudi isti. Znaš, ti možeš da imaš koje god medije hoćeš, ono što je svrha tih medija je zapravo menjanje ljudskog, kreiranje ili menjanje ljudskog ponašanja. Znači, taj pojedinac koji je, kako kažem, cilj te naše akcije je i dalje isti. Prema tome, ovaj, ta ta cela nauka u tom smislu se nije bitno promenila.

Ivan Minić: Takva je ljudska priroda i ona na kraju dana i ostaje ista, što je možda i strašno uzevši u obzir, ovaj, šta se sve dešava. Uh tvoj dolazak odnosno sam početak priče sa Coca-Colom je nešto što ispostaviće se će oblikovati jedan veliki deo tvog života i profesionalnog puta. Uh ali ono što što je meni nekako tu najinteresantnije jeste zapravo to da dana- danas kada gledamo najvrednije brendove na svetu i sve ostalo ima gomila brendova koji su tehnološki na ovaj ili onaj način, ali ako pogledamo to sa neke malo šire distance i ako pogledamo sto godina unazad Coca-Cola je sigurno najveći brend na svetu. Tu nema nikakve dileme. Ovaj, i sve to što što je Coca-Cola uradila kroz tih više od sto godina je suštinski, uh oblikovalo, izgradilo globalno tržište advertisinga, postavilo standarde, podiglo lestvicu u mnogo nekih navrata. Da ne pričam da, je l’, na kraju dana bez Coca-Cole ne bismo imali ni Deda Mraza. Kakav je to život bez Deda Mraza, realno. Ovaj, kako je to izgledalo kada dolaziš u tu priču i susrećeš se sa ogromnim brendom i podbrendovima u okviru toga, sa gomilom znanja, gomilom iskustva, gomilom nekakvih raznih materijala iz kojih može svašta da se uči, a ti to u prvom trenutku možeš da primeniš na tržište koje čija je propusna moć minimalna?

Jelena Veselinović: Da. Ovaj, pa vidiš, ja s- ja to nikad nikad nisam na to tako gledala. Ovaj, ja sam prvo prvo, i to da kažem, ovaj, ja sam u Coca-Coli naučila sve što znam o marketingu. Coca-Cola je mene, ovaj, stvorila kao nekog poznavaoca marketinga. Beskrajno zahvalna toj kompaniji i svim divnim ljudima koje sam ja upoznala preko Coca-Cole. Naravno ne samo ljudi koji rade u Coca-Coli nego širi ekosistem koji se prevashodno sastoji od agencija, ovaj, makar u mom slučaju. A, ovaj, neki od najpametnijih i najinspirativnijih ljudi su upravo radili u tim agencijama. Ovaj, tako da sam ja, eto da ponovim, sve, sve ko sam i ja, šta sam, ja to sam naučila u Coca-Coli. I ti mi kažeš kako je to bilo, ti me pitaš kako je to bilo da, da dođeš do tog izvora znanja i onda to trebaš da primeniš u zemlji gde to baš ne može da se primeni. E sad, ovaj, da dodam uz ono, ovaj, što sam ti već rekla da sam ja ambiciozna, ovaj, ima još jedna stvar ko- koja sam ja što bi moj muž sigurno potvrdio, a to je tvrdoglava. Ovaj, kako, kako da ne može da se primeni? Pa mislim, to je stvarno nemoguće, ja to ne mogu da dozvolim. Pošto je meni, i ovaj, ma- mala digresija koja mislim da je interesantna za ovo, ovaj, ti me pitaš šta sam htela da budem, ovaj, kad porastem. Ja sam htela da budem filozof, ja sam studirala filozofiju. Htela sam da sedim ispred drveta masline i razmišljam o životu. Nažalost, to se još uvek nije ostvarilo, možda će se nekad ostvariti. Međutim, ono što ja nosim iz iz tog perioda filozof- bavljenja filozofijom i te neke moje velike ljubavi prema filozofiji je taj, ovaj, kako da se kažem, kuriozitet ili znatiželja. I, ovaj, velika životna pitanja. I, ovaj, najveće životno pitanje, šta pokreće ljude da rade ono što rade? I upravo je to pitanje meni bilo relevantno za moju marketinšku karijeru i, ovaj, i za karijeru u Coca-Coli i tako dalje. Tako da sam se ja apsolutno zaljubila u medije zato što, zato što sam ja shvatila kolika je moć medijska da bukvalno menja ponašanje čoveka. Ovaj, mi smo, ovaj, ovaj, i i iza bine smo imali neki interesantan razgovor u kome mi je Ivan, ovaj, objašnjavao kompleks boga. Ovaj, ja, ovaj, ja da- daleko da smatram da ono što sam ja ikada radila u životu i, ovaj, uz svo dužno poštovanje, ovaj, cela marketinška zajednica, bilo šta što mi svi zajedno radimo, ovaj, kako kažem, ne ne- ne meri se na tom nivou po kompleksu boga zato što mi nismo u stanju da menjamo i da, ovaj, da da fundamentalno menjamo bilo šta. Međutim, ta moć koju sam ja osetila da time što udaraš recke i krstiće na onom Excel sheet-u, ti možeš da napraviš čoveka da on nešto kupi ili da ne kupi nešto drugo nego da kupi Coca-Colu. E to je meni bila takva inspiracija da ne mogu da ti objasnim, to taj mali ne znam šta, mali Napoleon ili mali kompleks boga. Tako da je to je meni bilo jako uzbudljivo i ja sam ja ja sam to htela da naučim. Čitala knjige, ovo, ono. I onda sam, ovaj, uvodila te neke primitivne principe, koji nisu mogli da se dokažu, nisu mogli da se izmere, al’ su bili principi koji su se takođe primenjivali u svim ostalim državama sveta. Zato što sam ja imala, kako da kažem, imala sam pristup tome. Tako da sam ja aplicirala isti način razmišljanja, iako nisu postojali realno nisu postojali alati kojima bi se to, ovaj, kako da kažem, ostvarilo. Ali nisam odustajala. Nikad nisam odustala. I, ovaj, eto to mi je takođe mislim da mi je to puno značilo u mojoj karijeri ta ta osobina da ne odustajem.

Ivan Minić: Tvoj put kroz Coca-Colu je bio dosta zanimljiv i podrazumevao je dosta nekih lokacija specijalnih zadataka i slično. Ali, ovaj, hajde da da probamo da napravimo tu uh tranziciju od, uh, Beograda do, na kraju Atlante, uh, koje je sve međukorake imala i, uh, mislim da je tu važno i da i i i i da kažeš koliko je tebe zapravo ta kompanija u nekim vrlo nezgodnim trenucima zaštitila i i i i očuvala u tom procesu.

Jelena Veselinović: Da. To je, to je takođe velika tema i, možda ćemo tokom vremena da se vratimo na to, ali, ovaj, još jedna stvar koja ne znam da l’ je dobra il’ je ili loša u vezi mene, je to da ja kad radim u nekoj kompaniji ili za neki brend, ja uđem, on- uđem u to punom punim srcem, punom dušom, ovaj, sa svim što imam. Ja se potpuno unesem u to. Meni je sve što radim mi je vrlo lično. Ovaj, i to mi se nekad vratilo dobrim, nekad mi se obilo o glavu. E sad, kako je ta ta moja karijera zapravo počela, ovaj, slučajno. Stvarno slučajno. Isto tako slučajno kako sam dobila posao u Saatchiju, ovaj, isto je tako počela da se razvija ta moja karijera. Ovaj, ne znam da l’ smo to spominjali ili ni- jesmo, ja sam spomenula, vreme, ovaj, vreme studentskih protesta. Međutim, nije bilo samo vreme studentskih protesta, bilo je vreme, ovaj, ono konstantnih, dnevnih, večnih demonstracija protiv Miloševića. I, ovaj, i eventualno što je dovelo ’99, ovaj, do bombardovanja, do rata. I ja sam tada imala, ovaj, meni se tada rodio sin, on je imao dve godine, ’99. I, ovaj, i život u zemlji je bio strašan, jako težak. Ja se sećam da smo, ovaj, verovatno se mnogi ljudi sećaju, ali, ovaj, stalno smo živeli pod jednom pod jednom stra- strašnom, ovaj, tenzijom, ovaj, psihozom, prosto. I ja sam shvatila, ovaj, da to nije normalan život. I takođe sam shvatila, ovaj, manje više ja, eto ja sam, imala sreću ili nesreću da se rodim u toj zemlji i tu sam se našla, međutim, ja imam moć da spasem mog sina od te budućnosti. Tako da mi je to, to mi je negde bila ideja. I, ovaj, i onda bukvalno, ovaj, dan pred bombardovanje, pošto smo to ono svi budno pratili, dan pre bombardovanja, ja sam trebala da idem na poslovni put u Lisabon. Tako se poklopilo. I, ovaj, ja sam onda razmišljala, razgovarali smo sa mojim mužem, da l’ da idem, da l’ da ne idem. Ja kažem: “Pa gde ću da idem, počeće bombardovanje, neću da vas ostavim.” A on kaže: “Ne, ne, idi ti, ovaj, ako se nešto desi mi ćemo da idemo za tobom.” Znači, ja ostavim celu porodicu ovde, sednem na avion, ovaj, za Lisabon, nije bio direktan let nego je bilo presedanje, ovaj, u Beču. I ja se tačno sećam, ovaj, te večeri. Sedela sam u Beču u Beču u nekoj preskupoj hotelskoj sobi, koja je bila, ovaj, kako da kažem, potpuno je odudarala mom trenutnom mentalnom tadašnjem mentalnom i emotivnom stanju, tako da sam ja navukla sve zavese, ne bi l’ bio mrak, kao u nekoj pećini da bi se ja malo, ovaj, normalnije osećala. I, ovaj, ja sedim u toj sobi i oni objave, ovaj, da će biti bombardovanje. Ja zovem mog muža, on seda u kola i, ovaj, odlazi u Mađarsku. Elem, tu su bile razne peripetije, može da se napravi film u vezi toga, međutim, ono što si ti mene pitao, zašto je Coca-Cola tu igrala ovaj, kako kažem, ključnu ulogu u mom životu, mogu- moguću, najveću ulogu u mom životu. Ovaj, tada, ovaj, pošto pošto je bio objavljen rat zvanično, postojala je ono što se zove radna obaveza. Radna obaveza podrazumeva da svako ko je zaposlen negde mora da se prija- da se javi na posao, svaki dan da se javi na posao, pošto se ako se ne javiš se na posao, ovaj, ti automatski gubiš taj posao. Elem, ja sam bila u Lisabonu, onda sam kasnije otišla u u u Budimpeštu i ja zovem mog tadašnjeg šefa, koji je bio Italijan. Ja njega zovem, on se zvao, ovaj, Đovani, ja kažem: “Đovani, ovaj, ja se ne vraćam. Ne pada mi na pamet da se vratim.” Ovaj, i on, mislim mi smo mi smo bi- imali smo, bili smo u dobrim odnosima, ali daleko da smo bili prijatelji. I meni kaže Đovani kaže: “Ok, ništa, sedi ti tu, mi ćemo to da sredimo.” I, ovaj, i on meni bukvalno izmisli posao tada, ovaj, prvo u Bugarskoj i to mislim to je dodatna priča kako smo mi došli do Bugarske, ali ovaj, pošto pošto je bio zabranjen prelazak u Bugarsku, nema veze to je možete koga zanima, možete da dođete do mene ja ću vam ispričam sve priče i iz iz mog detinjstva. Ovaj, međutim, on on me- oni meni naprave taj posao u Bugarskoj da sam imala plaćen stan, imala sam dnevnice i imala sam platu. Ovaj, i nešto sam kao radila, šatro mislim ja bih radila, ali nije bilo posla objektivno za mene. E sad, tim činom su oni spasili moj posao, a ne samo moj posao, moju celu porodicu. I tako sam ja opstala egzistencijalno uopšte, i tako sam ja počela karijeru u inostranstvu i tako sam ostala u Coca-Coli. Znači, pazi, ima to kad ti razmišljaš o Coca-Coli, i on svake priče o Coca-Coli, ovaj, puno dobrih a možda još više loših. Ali, kompanija je jedno, postoje tri nivoa. Imaš kompaniju. Kompanija je korporacija koja je najvećim delom, ovaj, što se Coca-Cole tiče, okarakteri- okarakterisana tim američkom korporativnom kulturom. To je kompanija. Ovaj, onda imaš, imaš brend. Kompanija Coca-Cola je prevashodno brend Coca-Cola. Za mene je Coca-Cola uvek baš taj brend, ono što brend znači te vrednosti i tako dalje. Potencijal, equality, i ovaj, i tako dalje. To je za mene Coca-Cola. Ali postoje ljudi. Znači ne ljudi masovno ne znam se koliko stotina hiljada, ovaj, zaposlenika. Nego ljudi, pojedinci, koji imaju moć da ti preokrenu život. I bilo je puno ljudi, ovaj, na sreću, puno ljudi u mojoj karijeri koji su igrali presudnu ulogu. Ne samo u mojoj karijeri, nego i u mom privatnom životu. Eto, Đovani je bio jedan od tih.

Ivan Minić: Kaži mi da bismo se uklopili koliko-toliko u okvire koje su nam dali.

Jelena Veselinović: Kaži mi, taj, da kažemo period pre dolaska u centralu možda je najzanimljiviji deo zapravo Rusija. I ono što si radila tamo. A najveća zemlja na svetu, zemlja koja po defaultu ne voli ništa što dolazi iz Amerike, i za sve što dolazi iz Amerike ima nekakvu svoju alternativu. Ne bih probao, ali čujem da postoji. Ovaj, kako je bilo raditi u Rusiji?

Jelena Veselinović: A, to je interesantno pitanje. Ja sam tada tada sam već imala drugo dete. Ovaj, ona se tek rodila. Ja sam tada, u tom trenutku, sam radila u Mađarskoj, međutim taj ugovor nakon 10 godina se bio završavao i ja sam trebala da pređem negde drugde. I onda sam ja dobijala dobijala prazne ponude, između ostalog sam, između ostalog sam stalno dobijala po- ponudu da pređem u Rusiju. I ja sam malo tu pričala i sa mužem manje-više, ali uglavnom je bilo: “Ljudi, pustite me, ne idem u Rusiju. Šta vam je, dajte mi, nađite mi nešto drugo.” Ovaj, međutim, kako to obično biva, ja se sećam tada sam bila u Beogradu tog trenutka i mene zove na moj privatni telefon zove me čovek iz Atlante. Sad za mene, ovaj, kako sam se ja tada osećala, ono bukvalno ko da te bog sad zove na, na tvoj mobilni telefon. Ja se tu, ovaj, javim i on se is- ispostavi se da je čovek, ovaj, human resource odnosno neki talent, ne znam šta, ovaj, bog za talente. I, ovaj, on meni kaže: “Pa, ono, znaš, žvaka bogzna kako, kako oni mene cene, i poštuju i imaju velike planove za mene”, bogzna šta. Ovaj, što je naravno sve podilazilo mom egu, ali ništa mi ne znači u životu. I on kaže: “Eto, imamo tu divnu poziciju za tebe u Rusiji.” Reko: “Al’ ja ne želim da idem u Rusiju.” Ovaj, i on na kraju meni kaže, ovaj: “Ali, znaš, samo to uradi i onda nakon toga, nakon toga ćeš moći da biraš šta god da hoćeš.” Ovaj, bukvalno ono kao u vojsci, kad imaš neku poziciju, pa samo idi to odradi a onda ćemo, ovaj, onda će s- sva vrata da ti se otvore. Tako da sam ja otišla u Rusiju da odradim moje četiri godine, ja sam rekla: “Dobro, idem na četiri godine, ja potpisujem ugovor na četiri godine, ni dana duže ne ostajem tamo.” Ovaj, da sam ostala mo- mislim, sto posto razvela. Ovaj, i sad ja odlazim u Rusiju. Između ostalog, naravno prolaziš kroz grad Moskvu, prolaziš kroz grad McDonald’s, sve piše na ćirilici i tako. To je jedno ono potpuno nerealno, ovaj, okruženje. Ovaj, i ja stvarno, niti sam želela da budem tamo, niti sam bila srećna odlakom tamo, međutim, to je period, ovaj, što se tiče moje karijere, verovatno period u kome sam najviše izrasla profesionalno. Ovaj, između ostalog zato što sam imala veliku poziciju, imala sam veliki tim, velike izazove. Ti si tačno rekao najveća zemlja, a ne samo što je najveća zemlja, Coca-Cola je u to u tom trenutku, bila jedan od pet tržišta u Coca-Coli sa najvećim rastom. Tako da je Coca-Cola tako da je Rusija bila strateški jako važno ovaj tržište, o u vezi koga, takođe imam ovaj, mnogo priča. Međutim oni su gledali Atlante su, gledala je na nas ono znaš ko sok- sa očima sokola. Samo da, da, da nešto ne pogrešimo. Ovaj, i ja dolazim u Rusiju. Međutim, ono što je meni napravilo najveću razliku, u toku mog boravka u Rusiji, a i ne znam, mene kao osobe, su ljudi. Zato što jeste, imaš, imaš pravo, oni oni odbijaju sve što nije rusko. Ali, odbijaju takođe sve što nije autentično. Što nije istinsko. Tako da su mnogi menadžeri koji su dolazili iz Amerike, ovaj, ljudi njih nisu voleli. Nisu ih voleli zato što su oni dolazili sa nekog superiornog, superiorne neke pozicije i, ovaj, i Rusi koji su radili u ofisu, oni su to čisto odbijali. E sad, ja sa druge strane, ja sam se fenomenalno uklopila. I, ovaj, oni su mene primili, stvarno kao ovaj, svoju osobu. Ovaj, i tako, to mislim profesionalno je bilo savršeno, ovaj, mala anegdota, ja se sećam, dođem ovaj, u ofis, u 7 ujutru. Nikad nisam naučila da govorim ruski, niti sam želela. Ali, ono, po default-u razumeš 60, 70 posto. Tako da, ovaj, oni kad dođu na sastanak, pa im zafali reč na engleskom, onda im ja počnem da im prevodim sa ruskog na engleski. Tako da sam ok je bilo. Ovaj, međutim ja dođem u ofisu u sedam sati, nema nikog, čistačice samo. I bio je tu neki tip, ovaj, IT menadžer, s kojim sam se ja jako dobro slagala, volela i tako dalje. Ja njega, ovaj, pozdravim “E privet”, ovaj počnem nešto mu pričam na engleskom. Ovaj, kaže on, ovaj, ja se izvinjavam ja do devet sati ne pričam engleski. Tako da, ne to je bilo, mislim, stvarno jedan od naj naj najlepših trenutaka u mojoj karijeri. Četiri godine, ovaj, i to je bilo previše i onda u Atlantu.

Ivan Minić: I onda se stvarno desilo ono što su ti rekli, da samo treba to da odradiš i to je to, skakaonica za dalje.

Jelena Veselinović: Jeste. Jeste. Ovaj, al’ nije, nije to bilo ni tako direktna si- skakaonica, ali izvoli neću da prekidam.

Ivan Minić: Uh kako si došla u Atlantu i ko je Ivan Pollard?

Jelena Veselinović: E, dobro. Hvala, hvala na pitanju. Ovaj… Ivan Pollard je čovek koji je verovatno imao najveći ut- uticaj na mene, i dalje, lično i pro- i profesionalno u mojoj karijeri. Pre nego što do- dođem do Coca-Cole, ovaj, da objasnim, ovaj, čuvenog Ivana Pollarda. Možete ga nađete, guglujete i tako dalje, nisam sigurna gde sada radi. Međutim, Ivan Pollard, ono što je važno u vezi njega, ovaj, to je bilo oko… ovaj… 2000… Prvi put kad sam se ja u- upoznala sa njim, bilo verovatno oko 2010. 2011. Ivan Pollard je tada bio jedan od osnivača agencije Naked. I, ovaj, Naked je u to vreme, bila jedna od najinovativnijih, avangardnih, marketinških agencija na svetu, prevashodno u u u u Engleskoj. I ja sam na njih gledala ono kao u bogove. Mislim ja sam upijala sve što su oni radili. Oni su mi bili, ovaj, jedan značajan kako da kažem, ovaj, pro- profesionalno jedan značajan ovaj, uzor, za kojim sam se ja kretala. I ja, prvi put srećem tog Ivan Ivan- Ivana Pollarda, ne znam gde je, možda u, htela sam da kažem u Pola- u Poljskoj, gde je bio ovaj, neki workshop. Nešto je bilo dalje, bilo Svetsko prvenstvo, Evropsko prvenstvo u fudbalu. Nemam pojma, ne- neko prvenstvo je bilo, i ovaj, i Naked je ovaj, držao taj workshop. I sad Ivan Pollard kasni na workshop. I ja odem u toku, ovaj, u toku pauze za kafu, ja odem da se upoznam sa Ivanom, pošto, takođe mislim, ja sam znala njega, preko, preko pisanja preko interneta. Ovaj, ja odem da se upoznam s njim i ja kažem: “Ivane,” ja kažem, “Ivane, znaš, ovaj…” On je zakasnio, ali ovaj, njegovu su predavali. Ja kažem: “To je sve, ovaj, ne znam na kom jeziku da se izrazim, al to je sve bullshit.” Ovaj i on se nasmeje, kaže: “Pa zašto?” I ja mu objasnim, to to to to to. I on kaže: “Pa znaš šta, ja se slažem s tobom.” I, ovaj, i to je bio moj prvi kontakt sa Ivan Ivanom Pollardom. I, ovaj, i onda se desi da on pređe u Coca-Colu. Što je za mene, za mene je to bio interesantan trenutak pošto sam se ja osećala, ja sam počela stangiran. U tom trenutku što se tiče karijera, ovaj, u tom trenutku, kad sam bila u Rusiji, što se tiče karijere počela sam da stagniram, ono, u smislu sve znam što trebam da znam. Prosto ne postoji ni jedna pozicija gde bih ja želela da idem. Znaš, nemam više po pitanju ambicije, nemam više od koga da učim. I onda dođe Ivan Pollard u Atlantu i ja kažem: “Aha, sad znam gde hoću da idem.” I, ovaj, i ništa, tu se ja povežem sa njim. Nije bitno. I ovaj, i mene Ivan Pollard pozove da budem prvi član njegovog tima. Ovaj, i tako je počela ta sa- saradnja sa njim. Koja je bila božanstvena. Ovaj, mi smo sedeli jedan preko drug- ja- jedan preko puta drugog. Stalno smo se nešto prepirali u vezi nekih marketinških koncepata, ideja, ostajali poslednji u ofisu. Stvarno jako lepo vreme, međutim, ovaj, on je on je trkač, on stalno trči. Ovaj, ima ima tu strast za trčanjem, i on je trčao svaki svako veče kući iz ofisa. I sad pre nego što Ivan ode da trči, mi se nešto, ne posvađamo, ali imamo neku neke argumente, i ja tu njemu nešto objasnim, kažem, i on onako ljut, ode. I ovaj, i onda se vrati se sutradan ujutru sav onako ispražnjen, iz trčanja i kaže da, znaš da si bila u pravu. I tako to. Njega je stalno nerviralo zato što je on meni morao ovaj uvek da prizna da sam bila u pravu. Elem, ovaj, božanstven čovek. I takođe neko od koga sam beskrajno mnogo naučila.

Ivan Minić: Kad smo pričali o svemu tome jedna od stvari koja je na mene ostavila najveći utisak jeste koliko je Coca-Cola kao organizacija tada, a verovatno i danas, ovaj, bila otvorena za ljude koji razmišljaju drugačije. Jer si ti obično bila taj čovek, odnosno žena koja razmišlja drugačije, i koja, to, nema problem da kaže, da je nešto besmisleno ili ili loše. Dok u principu većina korporacija funkcioniše po principu ovaj neulazaka u konflikte nikad. Jeste. Ovaj, to je jedini siguran put da se, isto tako ne stigne nigde. Da. A, verovatno je jedan od razloga zašto se Coca-Cola ponovo izmišlja svakih nekoliko godina, i pričaćemo o tome sa sa drugarima koji danas rade ovaj po svetu. Oni su stalno u nekoj reorganizaciji, što je užasno, stresno i naporno, ali postoji prostor za ljude koji razmišljaju drugačije i to se nagrađuje ukoliko ima smisla. Dakle ako nije samo antiprotivan, nego kažeš nešto što je za dobrobit svih u toj prostoriji samo u tom trenutku možda nije, nije baš prijatno.

Jelena Veselinović: Da. Ovaj, ne to si jako tačno rekao i ovaj Coca-Cola je imala, imala je prostor za to, imala je, ovaj, kako da kažem, prosto, razumevanje i poštenje- poštovanje za ljude koji su drugačiji. E sad, nije to univerzalno. Znaš uvek zavisi u kakvu grupu ljudi dođeš, u kom si timu, u kom si ti timu, gde se nađeš u kom trenutku i tako dalje. Ali generalno govoreći, ovaj, je po- postojala postoji prostor za ljude koji su različiti. Prostor i apetit. Ovaj, i ja znam, recimo, kad se kad se popneš na te neke više nivoe karijere. Oni stalno rade one kao testove ličnosti. I ja sam uradila tih testova ličnosti, ne zna se koliko. Tako da sam stvarno provaljena ono totalno. I svako ko pročita ono kao papir ko si, oni znaju s kim imaju posla. To više to uopšte nije tajna, ne može ništa da se sakrije od njih. Ovaj, i recimo, meni je bila interesantna jedna stvar, pošto si ti spomenuo mene u tom tom smislu. Ja sam jako često bila drugačija od većine ljudi u toj na na na onim ono znaš, testovima sa tačkicama ko gde pada u kojoj kvadrantu, i ja se tako uvek ispadam u nekoj onoj negde, totalno desno izvan papira i takve stvari. Bili su i drugi ljudi koji su slični meni, ali oni su mene stalno na svaki novi posao na koji su me post- postavi- pre- prebacili, taj posao koji nisam ni želela da radim, oni su meni rekli, ti nam trebaš tamo i onda ti kažu tačno tebi kažu zašto tebi trebaju. Zašto im ti trebaš tamo. I ono što su oni meni rekli, između ostalog više puta, mi hoćemo da ti dođeš tu i hoćemo da budeš sand in an oyster. Odnosno, to je valjda ono znaš, ovaj, zrno peska u ostrigi koja će na kraju da postane biser, ali dok god je zrno peska, ono to to ostrigu iritira. Da to zrno mora jako da iritira da bi s- da bi organizam reagovao na njega. I oni su meni bukvalno rekli, hoćemo da iritiraš organizam, hoćemo da to stalno neštu se nešto bude tamo ne- neprijatno. Jer u tom tom u to u takvim momentima ovaj, i takvim sredinama stva- stvara se najveća vrednost. Ovaj, mislim ja to sad, ovaj, nije samo za pohvalu tebi kako si ti fantastičan zaposleni koji eto radi nešto što tebi padne na pamet. Nije to ni malo lako, zato što se stalno tučeš s- sa ljudima, sa vetrenjačama, i ono non stop non stop se dokazuješ, ne- nešto mislim iscrpljujuće, užasno iscrpljujuće. Ali to je ta taj balans o kom ti govoriš jeste, organizacije na taj način drže određeni balans, kako ne bi otišle ni potpuno levo, ni potpuno desno. I eto na na moj i i ja sam takva takođe ono kad sam imala neki intervju, na na, ovaj pre nego što si mislim pre pre dosta godina oni su meni, pitali su me ja kao ti si se ne uklapaš i oni su mi rekli a kako da te ne bismo zaposlili ti si se uopšte ne uklapaš ovo je ko da ne ne uklapaš si ti nisi dobar cultural fit. Ne znam kako se to kaže kod nas, ono mislim nisi ne, ne kako se kaže za cultural fit?

Ivan Minić: Apsolutno isto.

Jelena Veselinović: Apsolutno isto. Ne uklapaš u organizacionu kulturu. Ne uk- da nisi kulturn- u ne organizaciono, ne nisi prosto ovaj ne uklapaš se kulturološki. Na- u organizaciju i oni kao ono na- “we need to make sure that you are culturally fit”. To je njima bilo važno. Ispostavilo se da nisam culturally fit, bez obzira na to što je on, ovaj potpisao to na početku. Međutim zašto ja to govorim? Zato što, ovaj, iz- između ostalog, izvinjavam se. Ovaj između ostalog u tih pet puta što me je Andry intervjuisao. On je, ovaj on je jedna od stvari koju je on meni rekao, što je mene na- naravno najviše privuklo, on kaže, mi tebe želimo, ne zbog toga što ti nemaš, ovaj ne, ne uprkos toga što nemaš iskustva sa B2B Technology, Saas, nego upravo zbog toga. Pošto on kaže, mi želimo nešto drugo da stvorimo, mi želimo, ja želim da ti stvoriš, brend Coca-Colu u B2B Saas. To je bila njegova ambicija. Ja sam rekla ono Aleluja, to je divna ambicija, divan izazov, ja to želim, ja to mogu. I onda ulazim u, taj jedan svet, u kome sam se osećala, ne od početka, ali kako su se stvari razvijale, ono, ovaj potpuno da živim na, ovaj na drugoj planeti. Do te mere, da sam ja mislim ja sam, ja sam potpuno izgubila ono, ko sam i ono, šta sam, znaš, potpuno sam se preda- predala sam se tom sistemu koji je, sve moje vrednosti ubijao. Ovaj, e sad, kad kažem vrednosti, ne mislim na životne vrednosti, odnosno na, moralne, nego mislim na marketinške vrednosti. Na, pristup, proizvodnji brend- Znači sve ono u šta, ja verujem i što mislim da je ispravno i treba da se radi i kako se, brend gradi i tako dalje, oni rade sve suprotno. Ovaj, i mislim, ja se i dan danas ne slažem s tim, ja razumem sa kog, oni stanovišta polaze i tako dalje, ali to nije marketing. Znaš, to je, to je prodaja proizvoda, i to je okej, to ima s- ima razloga ja to shvatam, shvatam zašto oni to rade u onom trenutku, jedino što, nije marketing. Tako da, ovaj, ako, ako imate priliku da pratite ono što ja pišem na, na ovaj, Substack-u posebno, ili na LinkedIn-u, ovaj, da znate da je, to moja, ovaj, produžena terapija, takođe smo o tome pričali sa Ivanom. Ovaj, a produžena je terapija, zbog toga. Zato što sam ja u vreme tog, perioda, što sam bila u Mirou, ja sam prestala, da izražavam svoje mišljenje. Posebno na LinkedIn-u. Zato što ja znam sve što bih rekla, bi bilo bi suprotno tome kako, firma i ljudi razmišljaju o marketingu. I ja čisto nisam mogla sebi, da priuštim, da ima- da imam mišljenje. I onda, kad se kad se to završilo, ovaj ja sam ono, odahnula, odnosno, uzela sam vazduh, vratila sam se u život i počela sam ponovo da funkcionišem, imam a, mišljenje i, pišem. Čak, mislim da sad imam i tu veću po- potrebu, da pišem baš, zbog toga što sam dugo godina, nisam imala glas.

Ivan Minić: I mislim da je to što radiš sjajno i, hvala ti što, nisi prećutala ništa. Danas, ovaj, za sam kraj, izvinjavam se, kolegama u organizaciji što smo malo probili termin, ali mislim da je, mislim da smo okej. Ovaj, uh, jedna poruka od, mene za vas, mislim da je, i od oboje, uh, dakle, nije lako držati balans. I ne morate uvek pretpostaviti, da ako su svi protiv, da su oni u pravu, samo zato što su većina. Ovaj, ništa zaista zanimljivo i veličanstveno se nije desilo, tako što je, šezdeset ljudi, podelilo svoje ideje na, brainstorming-u i onda se od, toga napravilo, nešto. Nešto dobro. To obično se desi, tako što se, skupe jedan, dva, tri ludaka, zatvore negde, i deset dana kasnije naprave nešto, što su rekli, da je nemoguće.

Jelena Veselinović: Da, samo, ovaj, takođe, za kraj, ovaj, da se nadovežem na, nešto, što je Dimitrije juče, pričao, u njegovom razgovoru. Ovaj on je pričao o tom, ne znam unutrašnjem kontroloru. Ja nemam unutrašnje kontrolore, ne čujem nikakve glasove, makar koliko ja znam. Međutim, ovaj, interesantno je to, i u Coca-Coli, i van Coca-Cole, i svugde, mislim, ja, se čudim, ali, eto ljudi smatraju, da sam ja nešto, dobro, konfliktna ličnost, ali hrabra. Da ja, imam neku, da sam ja hrabra da govorim, šta mislim. I ja kažem, ljudi ja nisam hrabra, nema to nikakve veze sa, hrabrošću. Ja samo, vidim, istinu, i, ideju, ovaj, toliko snažno, i toliko jasno, da ja nemam, opciju, da to ne kažem, i da, to ne vidim. Ovaj, to nije hrabrost. To je, ovaj, ono, što sa, engleskom kaže conviction. I, ja sam celog života, to je, jedina stvar, kojoj, sam ja morala da, ostanem verna. Tako da ta moja, ah ah takođe, ovaj slučajna, hrabrost, nije hrabrost, nego, je neka istina, koju, ja valjda, nosim u sebi. Eto to to je, moja poruka, ako, imate, istinu koju nosite u, sebi ja, sigurno imate, a naša, istina, sa ovih, krajeva je, obično, glasnija, ovaj nego druge istine. Ne-

Ivan Minić: I manje je u njoj šećera i zovu se na ić, nego, na…

Jelena Veselinović: Tako je, samo ić. Tako da, mislim da to nije dobro, i da, zbog toga što tih, 60 ljudi, ima neku, lakšu ideju, ili ili, lakši način da ne znam, se, nešto uradi.

Ivan Minić: Samo ću ti reći, malo i hrabrosti. Hvala ti puno, može jedan aplauz za kraj? To bi bilo to od nas.

Jelena Veselinović: Hvala Ivane, hvala svima. Ovaj, meni je bilo ovo, je prvi put, da govorim, u Beogradu, otkad, sam otišla 99-e godine. I htela sam, posebno da kažem, da mi je veliko, zadovoljstvo, da, govorim, ovaj, na mestu gde konačno ljudi mogu da, izgovore, moje ime i prezime. Ovaj to je jedino što, sam htela da, eto.