Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pre dvadeset i kusur godina, ovaj, kad sam još vodio Burek forum aktivno i kad smo ga gradili, evo on je ove godine napunio 24, znači baš jako smo stari, jako smo stari. Ja sam kroz taj medijum i tu zajednicu upoznao razne neke interesantne, mlađe i starije ljude, uglavnom mlađe, i oni su svi imali važnu ulogu u tom procesu i u okviru zajednice i u okviru nekog mog odrastanja i mogu da kažem da sam jako srećan i ponosan kakve sam prijatelje stekao kroz nešto što je bilo gomila nekih nula i jedinica na nekom serveru negde u Teksasu i što prosto nije delovalo kao da može da na bilo koji ozbiljniji način utiče na neki realan život. E u tom procesu, ja sam upoznao mnoge neke divne vrlo mlade ljude, tada i ja sam bio vrlo mlad, koji su bili moja deca. I mislim, ja svoju decu nemam, još uvek, voleo bih, videćemo, ne znam, to nije baš tako jednostavno, ne mogu baš sam i sve što uz to ide, ali ta moja deca su bili neki divni mladi ljudi koji su vrednosno se uklapali u nešto što ja mislim da je važno, um, i ispravno i bili su tu da pomognu i meni i svima drugima da od toga napravimo jedno divno mesto i oazu u kojoj si zapravo mogao normalno da komuniciraš sa normalnim ljudima i da upoznaješ ljude sličnih interesovanja. I u tim generacijama, jer to je bilo nekoliko edicija moje dece kroz kroz vreme, ovaj, su i neki ljudi koji danas rade sa nama u, u firmi, što je prosto neverovatno jer to znači da smo više godina proveli radeći zajedno nego ovaj, ne poznajući se, ali sam dosta puta u prethodnih nekoliko godina rekao da je moja današnja gošća moje najbolje dete. I ja znam da je ovo bilo bilo strašno kad se sved-, kad se uzme u obzir i koliko mi godina imamo i šta smo u životu radili i sve, ali ono što želim da ti kažem na samom početku jeste koliko sam ponosan na tebe, kakva si osoba postala, i lično i profesionalno, i to što, možemo da kažemo, uh, i Ina Poljak psihološkinja i književnica, je nešto što mislim da sam video da će da se desi, nisam znao kad, ali sam znao da, bez obzira na sve okolnosti, da ti imaš u sebi to i mnogo više i da si neverovatna i hvala ti što si došla i svaka čast na svemu što si uradila i gde si stigla.

Ina Poljak: Vau, hvala ti. Hvala ti. Baš mi je drago da si ti to video jer ja otkad se, mislim, poznajemo toliko dugo, da ja u tom momentu nisam bila ni jedno ni drugo od toga. Mislim, ja sam bila studentkinja tada. M-m, tako je. Ali…

Ivan Minić: Ali znaš šta sam shvatio, i shvatio sam to i tako što je neko meni skrenuo pažnju na moj slučaj. Ja sam zapravo imao veliku sreću da bez obzira na to što sam išao u srednju stručnu školu, robotiku i sve ostalo, ti si u srednjoj i u osnovnoj školi imao fantastične profesore srpskog. I da mi je prvi pomogao da počnem sam da pišem svoje pismene zadatke, jer prethodno ih je u dobroj meri pisala majka, ovaj, jer je meni objašnjeno da ja ne umem da pišem, iako to ne bi trebalo da bude tačno. Gde mi je on rekao, ali nemoguće je da ti ne umeš da pišeš, zato što ti toliko lepo pričaš i toliko strukturirano izlažeš sve, imaš zaokruženu misao i sve, ti samo treba da napišeš to što pričaš i okej malo da ga uobličiš. Što je u principu i način na koji sam počeo da pišem i dan danas pišem tako. A u srednjoj školi u osnovnoj je bilo tih nekih književnih nagrada, za pesme, za ovo-ono, jer sam ja skapirao da inženjeru je lako da napiše pesmu. To se rimuje, ima neku logiku, to se konstruiše, ne piše se. A kad napišeš pesmu, šansa da ne dobiješ pet na pismenom je oko nule, a ako je iole dobra dobićeš i neku nagradu. Pa sam ih ja pokupio dosta, al’ u srednjoj je bila proza, i u srednjoj je bilo zapravo to da ok to nešto prozno što ti napišeš ima vrednost. I kao, ima vrednost, meni kao tvom profesoru, ja ću da se iscimam da to pošaljem na takmičenje, i onda kao svake godine nešto. I to je bilo, čini mi se jako važno i presudno. I onda sam ja shvatio, i analizirao, kako neko piše i način na koji si ti pisala je bio sjajan, i kao da li ti želiš time da se baviš ili ne, da li ti sebi vidiš neki deo karijere tu, sad ono, lična stvar. Ali mislim da je za svakog ko ima tu sposobnost, i ko je razvije, jer to nije samo stvar talenta, najmanje je stvar talenta, mnogo više je stvar nekog rada, da je tim ljudima mnogo lakše da svoj posao rade dobro zato što umeju da komuniciraju. Jer većina ljudi ne ume da komunicira, nama je mentalitetski usađeno da ne umemo da komuniciramo. Mi kad nas neko ne razume, mi pričamo glasnije. Umesto jasnije. Možda bi, možda bi to malo jedna razlika, možda bi napravila nešto. No, ovaj, tako da ja sam to video, i, i mnogo sam, srećan, ponosan i bio sam na dve tvoje promocije i da tako, ovaj, u… Šta bi ti rekla sad za… mislim ja sam rekao šta sam imao, a šta bi ti rekla za sebe sad, gde si ti to sad u životu i šta je Ina Poljak?

Ina Poljak: Vau. Teško, mislim teško pitanje, odgovoriću reći onako nekako duboko zahvata. Ja sam sada trenutno na tački na kojoj sam dugo sanjala da ću da budem. A to je baš ono što si rekao na početku, psihološkinja i književnica. A, isto tako sam svesna te nekakve cikličnosti života, što znači da to što sam sad na tački na kojoj sam oduvek želela da budem, ne znači da da će za nekih pet do deset godina to i dalje da bude isti nivo zadovoljstva i isti nivo ispunjenosti tih nekih potreba, rekla bih profesionalnih, ali ja iskreno ne verujem u podelu na nekakve profesionalne i privatne ljude, mislim da smo svi mi uvek isti ljudi, i prosto ne mogu da se bavim profesionalno nečim što mi nije, što mi ne leži, generalno. Ne postoji apsolutno nikakva ono kompenzacija koja bi to mogla da da da popravi. Ovaj, da, ja sam nekako što se tiče pisanja celog života dobijala fidbek od ljudi da umem da pišem. Ali ja to dugo nisam slušala, odnosno nisam čula. A, i ja sam mislila da se to podrazumeva, i meni je to izražavanje, verbalno, uvek išlo lako, i onda sam ja mislila da je to normalno, jer ti nekako ono što je tvoje ti to doživljavaš da je to normalno, ti nemaš ni nikakvu meru da l’ sam ja sad u tome bolja ili lošija od drugih ljudi, i mislim ja prva i jedina nagrada koju sam ja dobila je bila na okružnom takmičenju, u trećem razredu osnovne škole za sastav, uh, o reci Sani u Bosni, u kojoj nisam nikada bila. Ovaj, u Bosni sam bila ali nisam bila u blizini reke Sane. Dakle, moja baka, odnosno mama od mog očuha, uh, pokojna nažalost, je bila baš iz okoline Ključa, ovaj gde je, gde protiče reka Sana. I naravno, kao i mnogi ljudi koji su došli u, u Vojvodinu, imali su stalno tu neku čežnju za zavičajem koju ja sad apsolutno razumem, s obzirom da ni ja ne živim u svom zavičaju. I ona je volela jako puno da priča o tome. Ja sam volela jako puno da slušam njene priče i bila sam toliko opčinjena tom rekom Sanom i tim nekim prizorima, ona je pričala puno toga, al’ meni su ostali najviše nekako prizori. Da me pitaš o nekim ljudima, i nekim događajima, ja ne znam ništa. Ali da me pitaš sada zažmuri, zamisli kako, ne znam, kako sviće jutro nad rekom Sanom, ja to tačno mogu, imam kao sliku u glavi. I ja sam u tom trećem razredu osnovne odlučila da napišem sastav na temu kako sviće jutro nad rekom Sanom. I, ovaj, moja učiteljica se time oduševila, i to je na kraju dobio, mislim, bila sam neko treće mesto na tom okružnom ovaj takmičenju. I posle toga se više nikad nisam takmičila, jer mi više nije bilo zanimljivo. A, ali sam pisala, i sećam se isto kada… uvek su me volele profesorke srpskog jezika i književnosti i uvek su sam dobijala petice na pismenima, i to je bilo, nije bilo iznenađujuće. Međutim, jednom u osnovnoj školi se desi, i bila sam zvezda u razredu, nekako po tom pitanju, kao, Ina i pismeni iz srpskog to to je nekako bila standardna stvar. Međutim, u osnovnoj školi negde u sedmom razredu se promenila nastavnica srpskog. Došla je neka nova, i nije znala da sam ja zvezda. Nije bila dobro obaveštena. I, iz pismenog mi je dala četiri plus. Zato što sam, uh, nisam dobro razdvajala reči po slogovima. Onako, kako pišeš u vežbanci pa moraš da pređeš u drugi red, ja sam to tako potpuno onako nasumično radila, ja ni sad nisam sigurna baš koja su pravila oko toga, ovaj, e to, to, to je više inženjerski je l’, al’ sa tim kao da pravila. I ona meni je dala četiri plus. I ja… ja se i sad sećam tog tog šoka, kako je moguće da, da se to dogodilo. Ceo razred je bio u šoku, razred je bio u fazonu kao, a, kao, kako, kako je ovo smelo da se desi, oni su nastavnici to zamerili kao, kako ona sad to, kako ona sad ne zna za to, i onda je ona ovaj, to se samo jednom desilo, sledeći put shvatila. Ovaj i, mislim objasnila mi je to šta sam pogrešila, ja sam to nekako na kraju prihvatila. Ali opet kažem, za te neke tehničke stvari to i dan danas nisam baš nešto spretna. Ali što se tiče pisanja, evo trebalo mi je dugo vremena da da da prođe da to prihvatim, da da čujem šta mi ljudi govore, znači od tebe, od prve učiteljice, pa nastavnica, profesorka, do tebe i drugih ljudi koje sam upoznala u tim nekim godinama kad sam studirala pa sve do odbrane diplomskog gde su mi u komisiji rekli da im se jako sviđa kako je napisan moj, inače istraživački rad, tako da sam ja odmah posle diplomskog učestvovala u pisanju jednog drugog naučnog rada sa kolegama, odnosno, to su to su zaposleni na katedri za psihologiju na Filozofskom u Novom Sadu bili tada. I nekako sam ja tek pre nekoliko godina čula da ja umem da pišem. I prihvatila to, ne neću reći prihvatila, al kao hm ok možda ti ljudi nešto meni govore. A opet, s druge strane sam imala stalno taj nekako doživljaj da moj identitet bez toga nije kompletan. Bez tog pisanja, bez, bez tog načina izražavanja. Da. Tako da sam nekako to prihvatila tek dosta kasno u životu.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pričaćemo, ovaj, kako je sve to teklo, ovaj, kroz odrastanje i kroz te neke kasnije faze, ali znaš, ne razumeju svi sve i ne čuju svi sve. Ja i dalje mislim da najbolja stvar koju sam napisao u životu, dobio sam dvojku na pismenom zato što mi je na temu Sve što želim u ovom trenutku, moj sastav o tome šta želim u tom trenutku, tadašnja profesorka rekla da sam promašio temu. Ja sam rekao, ja se izvinjavam ali, meni ne možeš da kažeš da sam promašio temu. Znači, je l’ dobro napisan? Napisan je fantastično. Pa kako onda može da bude promašena tema? Pa pričaš o nečemu što je apstraktno. Pa ja ne želim samo banalne stvari u životu. Mislim, ima i vrlo banalni deo teksta koji u drugoj godini srednje škole objašnjava da na 40 stepeni bi ja samo jedno hladno pivo i sve što uz to ide, ali ostatak je dosta, dosta apstraktniji, ovaj, šta sve može da se desi posle tog piva. No, hajde da krenemo hronološki, kao što kreće, krećemo sa svim gostima, sa Smileys pitanjem, šta si htela da budeš kad porasteš?

Ina Poljak: Pa prvo sam htela da budem kad sam bila sasvim mala glumica, ah pevačica, tako neke stvari koje koje mislim deca nekako vide kao, kao zanimljive. Onda sam htela da budem zubarka, jer sam od malena išla kod zubara, i uh nekako mi je bila fora odem kod zubarke ona mi tamo radi neke, ne znam ni ja, sad mislim one stvari, i onda ja dođem kući sa igračkama i se igram da ja to radim njima. Ovaj, e, onda kada sam… da. Onda sam, kad sam malo porasla, došla do nekog, koliko se sećam, sedmog razreda, sam shvatila da želim da budem psihološkinja. I da do… da želim prosto da se bavim time i celu srednju školu sam prošla znajući da želim time da se bavim. Istina je da ja zapravo nisam uopšte znala šta, šta znači biti psiholog, ja to nisam znala negde do druge godine fakulteta otprilike. Ali da, htela sam da budem psiholog i mislim da sam htela da u stvari razumem ljude, razumem stvari koje su mi se dešavale, i da, slušala sam podkast, ovde kad je gostovala Tijana Mirović, moja draga koleginica, koje čija priča mi je onako odzvonila jer se prepoznajem u tome, da sam vrlo rano to spoznala da želim da budem psiholog, verovatno iz neke potrebe da pomognem drugima i sebi. Taj taj deo pomoći drugima tad nisam imala kao ovaj nekakav cilj, tako da da, ja, ja otkad manje više znam za sebe, ne računajući te naj, najranije godine sam htela da budem psihološkinja, psiholog, i zapravo mislim da me je to baš takva snažna opredeljenost sa jedne strane super motivisala da idem u tom, u tom smeru i da se prosto ovaj, stvarno to i dogodi, i to najbrže moguće, sad sam završila taj fakultet sa 22 godine, misleći da me sav svet čeka. A onda sa druge strane, baš zbog te snažne odlučnosti sam zapostavila ceo taj jedan deo identiteta, a to je taj kreativni, umetnički, taj koji voli da piše, da se na taj način izražava.

ODRASTANJE U VOJVODINI

Ivan Minić: Na promociji druge knjige koja je bila u trenutku snimanja par dana pre toga u Novom Sadu, gde se skupio ogroman broj ljudi u malom prostoru i ja sam shvatio da je došlo leto i da nema kiseonika, ali bilo je divno i bilo je divno što je došlo gomila ljudi iz tvoje srednje škole, što su ti bile tu, uh nastavnica srpskog, što je nes-, nekako, čini mi se, magično. Ovaj i kada si, uh, identitetski, ovaj, postavila sebe na, na toj promociji, rekla si da si ti Vojvođanka. M-hm. Što je, da kažemo širi opis, zato što je uži opis komplikovan. Pa je l’ možeš malo da nam ispričaš i postaviš tu celu priču odrastanja, u nekom smislu lokacijski, mentalitetski i slično?

Ina Poljak: Naravno. Ja sam se rodila u Novom Sadu, ali se nikad nisam identifikovala kao Novosađanka jer tamo nisam odrasla, i već kao sasvim mala, mislim da si imala nekih godinu dana, sam se preselila u Vrbas, uh, gde sam živela nekih narednih četiri-pet godina. I te godine, stvarno pamtim kao lepe, jer Vrbas je jedan mali grad, tada je bio još uvek jako moćan, s obzirom da je to… tu se radilo o devedesetima kada je Vrbas bio veoma industrijski bogat grad… ovaj, i nekako je život bio samim tim potpuno drugačiji nego što je sada. To su bile dakle pričamo o nekim ranim devedesetim. Ovaj, i sećam se, ja to neko odrastanje u ulici moje babe sa tom decom iz komšiluka i dan danas su mi nekako najlepše uspomene. Ta neka bezbrižnost iako su to bile devedesete, i ja tad naravno nisam bila svesna uopšte onoga što se, što se već uveliko počelo da se dešava. Ja se sećam scena, sećam se onih novčanica sa puno nula naravno i sećam se da smo da me je baka vodila u prodavnicu da, um, čekamo red za ulje. I sećam se da su rafovi, sećam se tačno koja je to prodavnica, sad je tamo neki, ne valjda, da li neki tržni centar nije ni važno. Ovaj, i bile su, mi smo čekali u redu i bile su ogromna ogromna kolona, i ovaj, a ja sam meni je bilo zabavno jer sam ja sve ljude u koloni zamolila da rašire noge da naprave tunel i onda sam se ja ispod tog tunela provlačila dok su oni čekali red za ulje. Ovaj, tako da, čak nemam ni, nikakva ni ta sećanja na te devedesete i to meni se te tek kasnije kad odrasteš pa shvatiš šta je to sve bilo onda dobiješ tu neku naknadnu interpretaciju. Sa pet godina se selim u Kulu, sa šest godina već krećem u školu ranije zato što je moja mama se tada udala za mog očuha ovaj i on je imao decu iz prvog braka i jedna od njegovo ćerki je bila jako malo starija od mene tako da smo nekako namestili da u isto vreme krenemo ona i ja u školu, Vesna i ja. Ovaj, tako da sam ja ranije krenula u školu, ali Kulu pamtim takođe te isto nekako to ranije detinjstvo kao nešto predivno zato što je malo mesto, a drugačije je od Vrbasa. Kula je nekako više, pošto ima tu, to nije visoravan, mislim da se to zove zaravan, malo je onako više drugačija, nije, nije ušuškana kao tipično vojvođansko selo. Mislim, jeste, postoji pokušaj da se to uradi ali geografija to da u momentu stvarno nije dozvoljavala i Kula je onako malo više nekako divlja, ima te nekakve ono bregove, brežuljke i slično. I isto to, te scene igranja po kuli i ta neka bezbrižnost ovaj, su mi i dalje ostale i i dalje ih nosim onako sa sobom. Morala sam još malo da porastem uh da shvatim da se kilometar vazdušnom linijom od moje kuće nalazi vojni objekat, uh, u kom je bio centar Crvenih beretki, i trebalo je da još malo porastem da shvatim da ti momci koji ujutru u šest, svi obučeni isto, sa jako smrknutim facama trče, da shvatim ko su oni, kakvu će oni dalje imati ulogu u sudbini ove zemlje, i zapravo svih nas. Dakle to su za mene tad sve bile tako neke stvari kojih, kojih nisam bila svesna. A čak i kad je njihov vođa u jednom momentu dvehiljaditih zapalio objekat u Kuli gde smo svi izlazili, tek smo počeli da izlazimo, kad ni policija ni vatrogasci nisu smeli da izađu na teren. To je nama isto bilo tako, razumeš ti tu neke stvari ali ne razumeš baš potpuno, trebalo je još nekoliko godina da prođe, da shvatim ko su bili ti ljudi, šta se sve tu dešavalo, otkud oni tu i tako dalje. Devedeset deveta Kuli bila je isto jako interesantna. Kula je bila jedna od prvih gradova koja je bombardovana, mislim, paralelno sa Prištinom, Beogradom i Novim Sadom. Te scene, isto koje neću nikad da pošto sam ja živela stvarno blizu vazdušnom linijom tog vojnog objekta, i ta narandžasta svetlost, te bombe, to sve, mislim, to to tada je to sve bilo na nestvarnom, mislim nestvarno je i sada istini za volju, ali i pored svega toga ja danas živim u Ljubljani, zbog ovih razloga. Znači, sa 18 godina sam se vratila u Novi Sad na studije i ostala sam tamo sve do neke 31., druge godine kad sam se preselila u Zagreb, tamo sam živela četiri godine i sada sam u Ljubljani. Tako da ja zaista, kad se sve to sabere, najduže sam živela u Novom Sadu, a opet niti nekako ne identifikujem se, nisam odrasla tamo, evo nemam ni naglasak, imam neki vojvođanski verovatno, ali nemam novosadski. Tako da to su svi moji gradovi, to su sva moja mesta, ja sam iz Novog Sada, ja sam iz Vrbasa, ja sam iz Kule, Zagreb je moj, Ljubljana je moja. Svi gradovi u kojima sam makar jednom išla ulicom i plakala su moji gradovi.

Ivan Minić: Kažu, uh, nisam imao to iskustvo ali dosta ljudi sa kojima sam pričao jesu, da su zapravo ta manja mesta po, po Vojvodini bila zaista magična u, u, u tom nekom periodu kasne Jugoslavije i da kažemo okej, tokom devedesetih da su bila dosta drugačija iz prostog razloga što, uh, i kada pričamo o selima i kada pričamo o gradovima, to su prosto bogata mesta. Tu svako ima neku zemlju, šta god da baciš na tu zemlju izrašće i ne postoji šansa da ti budeš gladan. Drugo, svi ti ljudi, uh, iako su te sredine vrlo multikulturalne, su decenijama bili upućeni jedni na druge i upravo zato što je to organizovano tako kako je organizovano i slično je, i skladno je, i nije šizofreno kao u nekim drugim delovima Srbije, mislim mnogo manje je šizofreno nego u drugim delovima Srbije, ti ljudi su prosto upućeni jedni na druge, naviknuti da jedni sa drugima sarađuju, jedni drugima pozajmljuju jedno, a uzimaju drugo i tako dalje, da bi u, u, u nekoj sinergiji napravili nešto. A ona bivša zemlja koju stalno romantizujemo jeste učinila da se u mnogim od tih mesta naprave ili nekakve fabrike ili neki kombinati koji koriste te sirovine i od njih stvaraju neku vrednost. Mnogi od tih kombinata su propali u tom celom procesu i privatizacije i svega. Međutim, u tom periodu, da kažemo, najranijeg odrastanja, to je sve bilo u svom prajmu, i neki od tih objekata i dan danas funkcionišu i, i, i prave neke sjajne stvari. I onda je bilo potpuno drugačije nego u ostatku Srbije, gde ne znam, ti si u Kragujevcu imao Zastavu, i pola Kragujevca je direktno zavisilo od Zastave i kad je Zastava pukla to je postala pustoš. Pa se nekako oporavilo kroz 30 godina. Ovde mi se čini da nije bila ta vrsta potresa. Ali sa druge strane postoji ta cela, uh, multikulturalnost koja je koliko je divna sa jedne strane i pripremi te na gomilu uh nekih stvari u životu i da razumeš i da poštuješ druge kulture i, poštuješ neke druge religije na nekom nivou koji je stvar vaspitanja, ne verovanja, ovaj, toliko, kada si u građanskom ratu, je to problem i to je sve dodatni stres i tako dalje. Kako je bilo odrastanje što se toga tiče?

Ina Poljak: Pa baš dobro da si to spomenuo jer to jeste jako veliki deo cele te priče, te kulske idile tadašnje. Zato što recimo Vrbas je… nema, nema toliko različitih nacija u Vrbasu su se recimo svojevremeno doselilo velika količina crnogorskih plemena, i onda sam zapravo dosta dugo bila izložena i toj njihovoj kulturi i to mi je super, ja i sad znam da igram ono kako oni plešu, znam sve njihove pesme te koje se slušaju po svadbama i to. Mislim ja imam baka mi je sa mamine strane crnogorka, pa se i tako deklarišem ali, znači deklarišem se na gomilu stvari. Kao, kao gomila stvari. Uh, Kula je bila stvarno multikulturalna u smislu da su u njoj, i danas je, i dalje je, znači tamo ima jako puno nacionalnih manjina. U smislu da ima Mađara, ima Nemaca, ima Rusina, ima Ukrajinaca. Dakle, uh, mi smo odrastali u, u, u tom tako izobilju nacija bez da smo mi bili svesni da su to nešto različiti neki ljudi. Znači, znalo se recimo da su u mom komšiluku je bilo nekoliko porodica mađarskih i oni su uvek imali recimo najlepše uređena dvorišta i onda smo mi mislili kao, aha, pa da, Mađari imaju lepo uređena dvorišta. Pa ne znam ono, Ukrajinci prave jako dobra jela, recimo, piroge njihove čuvene. Znači, sve, sve se to nekako prihvatalo i ja zapravo nikad nisam naučila u, ni u svojoj porodici a ni u toj svojoj okolini da, da različito znači loše. Ja nekako živim sve vreme u… odrastam sa idejom da različito znači dobro. Ili da prosto ne predstavlja apsolutno nikakav problem bilo kome na bilo koji način. Bitan je tu i taj momenat da Kula tada stvarno jeste bila, kao i Vrbas isto, isto industrijski bogata. U Kuli se nalazila jedna od najpoznatijih fabrika u celoj bivšoj Jugoslaviji, to je bila Istra gde se proizvodila ta, mislim bela tehnika, te nekakve slavine, lavaboi, ja ne znam kako se to sad kaže, išli smo u osnovnoj školi da, da obiđemo i stvarno je bila ogromna fabrika, sad je to naravno propalo odavno. I svi ti veliki ovaj giganti koji su tada opsluživali celu Jugoslaviju, pa čak mislim i šire od toga, su… sve je propalo. I sada je potpuno drugačiji život u Kuli, i ja kada odem u Kulu, budem tužna. Jer vidim te pločnike koje su propale, i to, ali se opet oni obnove kad su neki izbori, kad su neke stvari i tako dalje. I sada znamo da se po Kuli dešavaju jako zanimljive stvari, da Kula onako ima taj svoj pobunjenički duh, zbog čega nisam iznenađena i nekako ovaj, strašno sam ponosna što sam Kuljanka, ovaj, i bila sam priznajem i pre ovoga svega, zato što nekako, kad ja sam, s druge strane sklona malo da se to i romantizujem, jer živela sam u Novom Sadu i u Zagrebu koji su onako urbaniji nego što je sad to recimo Ljubljana. Ljubljana je i dalje ima taj vajb malog mesta. I zato sam zaljubljena u Ljubljanu jer me podseća na Kulu po, po, po gomili stvari. A onda, da to sam… htela sam zapravo da kažem da pošto sam eto iz male sredine, Kula danas kao i većina tih mesta ima problem, veliki problem, sa odlivom mozgova, mladih, pre svega i onih ljudi koji mogu da da tamo nekako taj tu tu nekakvu sliku poprave. I tužno je to što nema ni neke institucije ili nečega što bi nekako pospešilo prosto mlade tamo da razviju svoj talenat jer su to uglavnom škole klasične srednje, ekonomska, tamo postoji taj dom zdravlja, par tako tih kafića što je u mojoj mladosti doduše, bilo malo drugačije bilo je, bilo je živo, to se ja sećam te mladosti onako lepe u Kuli, i ali sve to dovede na kraju do zaključka da si ti u Kuli ako tamo ostaneš, imaš opciju da, kao što su govorili pre par godina kao, završiš srednju školu i da se moliš Bogu da te pozovu u fabriku onih, onih čarapa, tu neku i to je to, i ti da ostaneš tu da budeš ne znam tamo prodavačica na primer, prosto to je grad koji je mrtav već decenijama nažalost, iz njega se ide. Ima dobrih fabrika keksa, ima super pekara mislim ima super stvari koje se sad otvaraju, tu to nekako su ljudi shvatili da od države nema pomoći pa se mislim snalaze i mislim ima to nekog svog šarma, ali generalno tu su sve i bolnica, apoteke, supermarketi, kao i u većini manjih mesta, da je nekakva, da da je najveća količina mladih je otišla. Međutim, ja se sad ispostavlja da ipak to nije baš tako. Tako da sam ja sklona, da ja čak kad osetim miris nekih određenih biljaka, ne znam ni kojih, nekog žbuna pored kog sam prolazila da odem u školu, ovaj, kad osetim to u Ljubljani, ja se momentalno vratim u tu moju Kulu i u tu onu telečku zaravan da se… koju sam volela svaki dan da prepešačim ovaj da se, da dođem do autobuske, da odem u školu u Vrbas i tako dalje. Da, tako da, da stvarno me predivne uspomene vezuju za Kulu, al opet svesna sam da, jesam sklona malo i da romantizujem, posebno jer živim, ovaj, u inostranstvu i nekako onda ta, to stvarno živeti u inostranstvu onako učini tvoju dušu dosta osetljivom za neke stvari, za koje nikad ne bi pretpostavio da su moguće dok si još tu.

Ivan Minić: Mislim da ne postoji ništa što, efikasnije radi kao teleport kao mirisi.

Ina Poljak: Tako je.

Ivan Minić: Iks puta se to desilo, da prolaziš negde i osetiš, nebitno, miris nekog prženog pečenog slatkog testa sa, ne znam, ovim, šećerom u prahu, i to te vrati ili, ne znam, na neko more gde su se prodavale sve one krofne, ili u neku pekaru iz nekog, ovaj, tvog kraja u detinjstvu. I, uh, meni se to par puta desilo, da se bukvalno izgubim na, na, deset, petnaest minuta, i da onda se vratim tu gde sam i kao nastavim dalje, i d… ta kombinacija, kao, okej, sve je to u redu, ali ništa ne može da izazove slike, i ništa ne može da te potpuno, ovaj, opije kao što može neki miris koga se setiš. Da li je to ono bosiljak, pored koga si prošao, a iz nekog razloga ti je bio važan tokom odrastanja, ne znam moji su ono deda je mnogo voleo, i onda je uvek bio na terasi, u selu, i uveče smo ja sam obožavao taj miris i tad i dan danas ga obožavam, ne toliko kao začin ali kao cvet, kao cvet jako. Uh, a kaži mi…

Ina Poljak: Izvini samo da napravim jednu malu digresiju, postoji objašnjenje zašto je to tako. Znači, sve stvari koje se nama u životu dogode, mi zapravo zapamtimo, samo nemamo pristup tome. Znači, problem našeg pamćenja je to da ne možemo da prizovemo u svest. Onaj deo mozga koji najbolje to radi, priziva u svest jeste olfaktorni korteks, koji ustvari obrađuje sva ona čula koja dobijamo putem… sve one informacije koje dobijamo putem čula mirisa. Tako da postoji stvarno ono naučno objašnjenje zašto se, su te uspomene tako žive i onako da prisutne.

PRIJEMNI ISPIT I UPIS PSIHOLOGIJE

Ivan Minić: Kako je bilo kada si iz tih malih sredina u kojima si odrasla došla u Novi Sad? Mislim nije to bilo nepoznato, ali jeste dosta drugačije i kako je bilo, da kažem, u tom periodu kada si se ti pripremala za fakultet? To nije baš tek tako.

Ina Poljak: Bilo mi je jako teško. Uh, zato što, ovako, ja sam u srednjoj školi bila dosta popularna i volela sam da se družim sa ljudima, bila sam ekstrovertna, sad to više nisam, to se u jednom momentu promenilo. Ovaj, ja sam došla iz jedne škole u kojoj sam bila popularna, u mislim popularna, odnosno znala sam se sa svima, svi su znali mene. To je bilo malo mesto. Mi smo funkcionisali potpuno drugačije kao recimo u odnosu na decu koja su odrastala u većim gradovima, mi smo se svi znali, mi smo svi bili nekako, s obzirom da je bilo malo mesto, n-, nisu postojale te neke opasnosti velikih gradova, sve je bilo nekako bezbednije i ušuškanije. I onda mi je odlazak u Novi Sad stvarno bio, uh, velika promena. Ja i sada, ja ću zauvek biti ta, ja kažem provincijalka, što ljudi često mogu da dožive kao nekakvu pežorativnu stvar. Meni to nije, ja sam iz provincije, ja sam provincijalka, ja sad ovde u Beogradu kad vidim ove četiri trake, ja sam u fazonu, u katastrofa, znači ne. Ovaj, prvo je bio upis fakulteta. Psihologiju je oduvek bilo teško upisati, a i sada je, koliko znam, tada je konkurencija bila tri mesta, uh tri osobe na jedno mesto. Sad je, sad su se pojavili ti privatni fakulteti pa je verovatno drugačija priča, al’ uglavnom psihologija je baš poznata po tome da je jako teško da se upiše. I, ovaj, nikada neću zaboraviti, um, kako mi je profesor psihologije u srednjoj slomio srce kada sam došla da ga pitam nešto, da mi da makar neko ohrabrenje ili nešto, obzirom da se približavao taj prijemni i to, i kada sam mu rekla da želim da upišem, i on je samo rekao: Jesi li Vukovac? Ja sam rekla da nisam. I on je rekao: Nemoj onda ni da pokušavaš. I ja sam se vratila, da, da, ja se sećam tačno stepenica sa kojima sam prelazila u mojoj gimnaziji, vratila sam se dole do kabineta za filozofiju, imali smo filozofiju i ja sam bila slomljena. Znači, mene je razred isto bio kao: Šta je bilo, šta se dogodilo? Ja sam, to, baš onako bio jedan od, onako, neću reći ozbiljnijih, ali onako baš ružnijih lomova srca, koje sam doživela, bilo ih je posle još puno, ovaj, ali ovaj mi je bio baš onako, nekako teško mi je pao. Tri dana sam plakala. Mislim i bukvalno, možda nisam ni plakala, tri dana sam bila tužna, četvrtog dana sam se iznervirala i to je baš deo mog karaktera uglavnom tako funkcionišem, znači tri dana plačem uz čašu vina, tužno gledam u reku, četvrtog dana, popizdim i odlučim da kažem e sad’š da vidiš. I to sam i uradila, ja sam, rekla sam, ako postoji jedna osoba koja će da se upiše na psihologiju u ovom roku i u ovoj godini to ću biti ja. I ovaj, i ništa. Onda sam tri nedelje, tri nedelje spremala taj prijemni. U smislu da taj prijemni se nema, nema tu, nije to kao prijemni spremiš neka četiri udžbenika, znači spremiš taj udžbenik iz psihologije za drugu godinu koji je dosta onako neko lagano logično gradivo i ide se na, postoje još test inteligencije koji mislim, okej imaš ti neke stare testove pa vidiš kako to otprilike izgleda, šta možeš da očekuješ, to je tad internetom cirkulisalo iz nekakve Mense ili neki hrvatski, nije ni važno. I bili su test opšte kulture. To znači čitaš novine, politiku, zabavnik, ne znam Dečije sveznanje, gledaš kvizove i tako dalje. Tako da, u suštini najteži deo je bio taj što nema pripreme. Ovaj, nego prosto se ceo život na neki način, si oko inteligencije, nema šta da se pripremaš, oko te opšte kulture, se pripremaš sve vreme i psihologiji, jedino na čemu imaš stvarno kontrolu, kako ćeš da…

Ivan Minić: Tri dela ispita, u jednom danu. Uopšte nije sadistički.

Ina Poljak: Da, tri dela ispita i to se polagalo u jednom danu, da. Bukvalno jedan za drugim. Nije. Mislim, ima i gorih stvari. E, ali sam ja, ja sam išla na pripreme, organizovale su se pripreme na Filozofskom fakultetu i ja nikad neću zaboraviti, jedan, kao neko ko je živeo u Kuli, mi kada bi smo išli u neke veće kupovine, kad se kupovala maturska haljina i to, mama nas je vodila u Novi Sad i meni je Novi Sad bio poznat. Ali to je potpuno jedan Novi Sad kad mene mama spakuje u auto i odvede me na Spens ili u centar, a sasvim drugo kad ja moram sama da sednem u autobus iz Kule da dođem u Novi Sad i onda je moj drug Marko, koji je bio malo, koji je isto mojih godina ali je imao sestru koja je studirala u Novom Sadu, on je meni tad rekao: Dođeš na autobusku, pređeš put, uhvatiš četvorku i onda brojiš šesta stanica, na njoj siđeš i tu ti je fakultet. Znači ja sam tako došla prvi put sama u Novi Sad. E sad, pošto sam ja uh, shvatila taj prijemni kao pitanje života i smrti, uh, ja sam tri nedelje se tri nedelje spremala taj prijemni tako što sam se budila sama od sebe bez sata u sedam ujutru, sad znam ko me je budio, budio me je kortizol, ali tad to nisam znala, živela sam na crvenom Marlborou i vodi i bila sam potpuno luda. Uh, smršala sam nekih dvanaest kila za tih tri nedelje i niko nije došao i rekao halo, saberi se to nije, to nije toliko važno, važno je, i kao, ok, ali kao nije pitanje života ili smrti i ja sam stvarno to doživela kao bukvalno, znači ili ću upisati taj fakultet ili ne znam šta. I došao je dan prijemnog. Ja sam pisala taj test, naravno mislila da, te testove, mislila da sam ih jako loše uradila, bila sam u tom trenutku, mislim da mi je bilo previše stresno i od toga sve sam, svet se srušio, da ja to ništa ne znam, da sam ja tu u toj prostoriji najgluplja, da su oni svi spremniji od mene, svi su ono ne znam, kompetentniji. I ja sam se kako se, kako sam spustila tu olovku ja sam dobila temperaturu. Moj imuni sistem je više rekao, ja odoh, ovo više ne mogu da izdržim. Sutradan sam polagala prijemni za pedagogiju, za svaki slučaj, sa temperaturom i to popodne, ovaj, su izašli rezultati na internetu i mama kaže: Upala si na psihologiju. Al’ sam ja bila u fazonu: Je l’ sam na budžetu? Mislim, ja sam, nemamo mi samofinansirajuće. Upala sam na budžet, na dvadeset osma sam bila na listi i ja mislim da sam ja momentalno, od devedeset koji su se primali, ja mislim da sam ja ozdravila istog momenta. Ovaj, i imala sam ideju da kad sam uzela indeks odnesem ga tom profesoru, uh, koji mi je to rekao, a onda sam u međuvremenu shvatila da on uopšte nije završio psihologiju, da je završio sociologiju. Uh, i onda sam nekako shvatila da sam da sam iznad te situacije. Ovaj, i nisam to uradila, nikad mu nisam odnela indeks i mislim da sam dobro uradila. I onda ide najduže leto u mom životu i najluđe naravno, kako to obično biva, i dolazi oktobar, selidba iz Kule u Novi Sad gde je sad sve odjednom nepoznato, ja ne znam da dođem od Grbavice do Spensa, to je bukvalno nekih 10 minuta peške u jednom pravcu. Ovaj, ja više ne znam nikoga, na fakultetu ne znam nikoga, nemam ekipu nemam nikoga, uh gradivo je katastrofa. Da ne čuje moja dobra prijateljica koja predaje neke od tih predmeta sada na, na, na tom fakultetu, ali to radili su se neki, učili su se neki predmeti vezani uz opažanje, uz percepciju. Postojalo je nešto što se zove psihofizika i ja kao neko sa društveno-jezičkog smera, ja sam bila zgrožena. I, ovaj, ja sam tako išla kroz taj fakultet kao zombi. A i baš, baš mi je bilo teško. Došao je januarski rok, ja sam položila jednu trećinu jednog kolokvijuma, i ništa više nisam uspela da položim. Ja sam studirala po tom programu koji je bio prelaz između starog programa i Bolonje. Tako da smo mi imali jako veliku količinu malih ispita, jednosemestralnih najčešće. Nekad su, mislim, ne znam da l’ je bilo dvosemestralnih, ne mogu da se setim, uglavnom ja sam to je bilo nekih, mislim, 70 ispita na kraju, nešto baš jako puno, ali su to bili ti stvarno tako manje, manje jedinice gradiva, koje ako, ako tokom cele godine učiš, ti si, na primer, ti si super. Kad dođe leto to je većina već položena. Međutim ja to tad nisam shvatila i ja sam odlučila da odustanem, psiho…, od psihologije, i ja sam već u svojoj glavi odustala i pošto u Novom Sadu su Filozofski fakultet i Pravni fakultet spojeni, zgrade su spojene. U moje vreme se da dođeš do Filozofskog moglo proći kroz Pravni i između ta dva faksa je postojao jedan prostor gde se gde su pušači skupljali. Ja sam tad pušila, ovaj i, uh ja sam već odlučila da ću da se upišem, da ću da upišem Pravni fakultet, uh i onako sam bila ono spremna da odustanem, ali ne tako tek tako da odustanem, nego hajde da probam još nešto. I odlučila sam da prijavim, uh, najteži ispit, Statistiku, u aprilskom roku, i rekla sam sebi OK, ako položiš statistiku ostaješ na faksu, ako ne položiš statistiku, ovaj, ispisuješ se, ideš da, spremaš uh, prijemni za Pravni. I spremila sam ja nekako tu statistiku, izašla na pismeni ispit, položila ga jedva. Tada je statistiku predavao ozloglašeni profesor, ovaj neću reći njegovo ime zato što je stvarno bio jako ozloglašen, ali znaće sve moje kolege, baš onako je bila ozbiljna stvar. A još više je bilo to, to je što to ti čuješ po tome. I bio je jako strog i opasan, plus što je predmet bio težak u smislu da smo mi svi društvenjaci došli smo na psihologiju da pobegnemo od takvih stvari i došlo je do usmenog ispita, pismeni sam nekako jedva jedva položila. Došla sam do usmenog ispita, uh i uh ceo dan je trajao taj usmeni ispit, ja sam bila na slovo P, Poljak, među poslednjima, tamo ono u redu. Sedela sam pored nekog prozora, bilo mi je hladno, bila sam gladna, pušilo mi se, već mi je bilo dosta svega. Uh, i izvukla sam pitanja, videla sam da onako, znam ga, ali kao nije nešto baš uverljivo, hajde da probam. Izlazim pred profesora, gledam u njega, ja ne mogu da verujem. Bukvalno se osećam kao da sam došla na, kao Bogu na istinu. Na neki način i jesam. I ja krenem da pričam, i on onako vidi, i po faci kao jao dokle više vi sa ovim vašim skriptama i to, i on me kao uhvatio: A, koleginice, znate šta, to je, kao vi idite pa to malo iščitajte ili nešto učili ste, pa vi to, možda na putu do fakulteta, u autobusu, malo u liftu, ali ne, ja ne vidim ja tu neko dublje, ovaj, razumevanje ove tematike. I kre-, krene čovek da me ruši. Ja sam u tom trenutku toliko već luda i odustala, ja sam vam, ja sam nešto, ja sam nešto rekla, bila u fazonu: Okej, ono kao, briga me. Nisam rekla briga me, al’ nekako je moj stav bio, e, kao, OK, šta god. I nešto se u nje-, na njegovom licu promenilo. Ne znam šta, i on je mene pitao, kao, odakle sam ja, odakle su moji. I ja sam sad ispričala celu svoju… Te odgovore ja i znam, pa sam učestvovala. I kada je čuo da je, recimo, moj tata iz Dalmacije, mislim da je i on, profesor, iz Dalmacije, jer tamo je Velebit i ljudi sa Velebita. Njihov mentalitet. On je rekao, aha, ja prepoznajem tu borbenost kod vas. I kao, baš mi se sviđa to. To oko statistike, to je diskutabilno, ali sviđa mi se vaš stav. Evo vam osam. Ja sam htela da vrištim. Ja mislim da sam i vrištala kad sam izašla sa fakulteta. I ja sam se tresla u tom trenutku i bila u fazonu, kao, ne mogu da verujem da mi se ovo dešava. Ja sam tek kasnije osvestila da su ljudi iza mene, ja sam u momentu shvatila, kao neke horor priče kad je neko u šumi, u šumi se ne čuje ništa, ne čuju se ptice, ne čuje se ništa, eto tako je bilo u tom kabinetu. Tek kasnije su mi ljudi rekli da niko nije disao, kao, jer je ispalo da se ja svađam sa njim. Ja se nisam svađala sa njim, ja sam samo… meni je svega bilo dosta, meni je muka od svega, ja sam ono, kao, da se kao regulišem. E, onda je jedna devojka posle mene došla i probala da se svađa sa njim, on ju je izbacio napolje i ona je morala ispit da polaže pred komisijom. Tako da sam ja imala bukvalno više sreće nego pameti u tom trenutku. I onda sam odlučila, onda se probudio taj neki, ja ne znam šta je to u meni, da li je to u meni Bosna, ili Crna Gora, ili Dalmacija, ili koji god da je deo mene Vojvodina, ja sam rekla, e sad ćeš da vidiš. Vojvodina nije. Možda taj deo da smo dobro jeli, da smo lepo vaspitani, pa smo mogli da to sve ishendlujemo. Znači, ja sam ovaj odlučila, aha, ok to tako funkcioniše, pa gle, ja ovo mogu. I onda sam ja stvarno počela da učim, počela se da se pojavljujem na tom fakultetu, odustala od prava. Uh nekad pom-, nekad razmišljam o tome kakav bi bio moj život da sam otišla na pra- na Pravni. Ne, ne bi završila taj fakultet, mislim nikad, zato što je jako težak, u smislu da ima puno da se uči, da je to, da to su sve te faktije i to, mislim da bi mi to bilo stvarno mučenje za mene. E onda sam ja zapravo taj fakultet, shvatila sam kako stvari funkcionišu, drugu godinu sam očistila u junu, onda sam celo leto imala, cela moja ekipa je spremala ispite a meni je bilo dosadno, onda sam na trećoj ostavila par ispita. Uglavnom, sam ja bila među prvima u svojoj generaciji koja je završila, i mislila sam da ceo svet čeka na mene. Ali se baš nije ispostavilo da je to tako.

Ivan Minić: Znaš kako, ovaj, si, si mi, svi mi gledali dobre američke advokatske serije i naravno, bili zaljubljeni u njih, i dan-danas. Ovaj, ali nažalost advokatura nije ono što je u anglosaksonskom pravu. Jako malo ima prostora za takve stvari. A ja sam siguran da bi bila u tome fantastična, kao što sam na neki način siguran da bih i ja bio dobar u tome, ali da verovatno ne bih, vrlo retko dobio priliku za nešto tako. Ono što znam da postoji kod nas i da se, da postoje ljudi koji, bio je i Vlada Marinkov ovde pa je pričao, ovaj, o Veljku Guberini. Znači završne reči postoje kod nas kao velika stvar. Ali suštinski je manje-više sve odlučeno pre završne reči, vrlo su retke situacije u kojima to nešto zaista promeni. Mogu da se dese, ali mislim da je to, ono… Pominjala si da da kažemo od starta to baš nije bilo postavljeno na neki način koji je bio prijateljski nastrojen prema vama koji dolazite. Posebno ako nemate možda tu adekvatnu pripremu iz prirodnih nauka i slično. Uh, sa dosta ljudi sam pričao ovde o njihovim iskustvima na fakultetu i vrlo su retki slučajevi bili gde neko dođe i kaže da, fakultet je bio tačno ono što sam ja očekivao, dobio sam fantastične ljude, fantastično znanje. OK bilo je po nešto, što je možda suvišno, ali možda i nije suvišno jer negde se računa u nečemu. Ali zapravo u dosta situacija postoji taj, ta i miskomunikacija na početku i vrlo često, posebno na fakultetima koji upisuju mnogo ljudi, se upravo ta prva godina koristi kao čistilište pa je namerno prave takvom da da da rasteraju sve one koji nisu dovoljno ludi i sigurni u sebe i sve ostalo. Što mislim da da nije rešenje, jer ne mora samo ludilo da bude uslov da će nešto, mislim da neku bude, da neku, ovaj, u u u nečemu biti dobar iako jeste dobar prediktor. Ali uh, jer se znači ok, ti si pametna, znam te jako dugo, taj deo nije problem, ti si provalila kako stvari funkcionišu i onda si se ti prilagodila tome iako ne znam da li je to poenta studija ali hajde da kažemo da jeste. Ali jel to bilo zapravo interesantno? Je l’ ti to delovalo zapravo korisno? Je l’ ti imalo smisla, je l’ bilo nekih ljudi koji nisu, bili takvi da ih nećemo pomenuti imenom?

ŠTA SU JOJ STUDIJE ZAISTA DALE

Ina Poljak: Znaš šta, ovako, ja sam jako zadovoljna i dan danas svojim, svojim studijama, i time šta sam dobila. I ja mislim da to što su izveli, svi ljudi koji su tu bili uključeni je bilo fenomenalno. A zašto? Zato što smo baš mi bili eksperimentalni program. Oni su želeli da to uspe. Oni su želeli da to profunkcioniše, da bi oni to mogli posle stvarno da, to to se je preraslo u neku Bolonju, pa je to dobijalo neke svoje druge ovaj oblike, ne znam, sad je to četiri plus jedan, pa je bilo jedno vreme tri plus dva, nije ni važno. Ali oni su se baš bavili tim studijskim programom. Bilo je puno mladih, mladih asistenata, docenata, bilo je profesora sa fenomenalnim internacionalnim iskustvom. Nila Kapor Stanulović, je bila moja profesorka razvojne psihologije, koja je sarađivala sa UNICEF-om. Znači, ja sam na predavanja njena trčala u kino salu Filozofskog fakulteta jer je žena imala takvo iskustvo i pričala je takve stvari, bila je tako široko obrazovana, bila je fenomenalna na primer, i to nije bilo uopšte retkost da imamo takve neke kadrove. Tako da ja, bio je taj početak koji je bio težak, um, i baš zato što se, znači, prva i druga godina su imali te neke predmete koji meni nisu bili zanimljivi, ali tek kada je prošlo puno vremena ja sam shvatila da je to meni sve korisno. Pazi, kad sam ja pre 10 minuta ispričala tebi priču o olfaktornom korteksu što se uči na predmetu iz kognitivne psihologije u koju, koju spadaju ti predmeti sa prve godine, koji su mi bili tako omraženi. Znači, ti sa 18-19 godina nemaš ti pojma šta te, šta je to i šta će to tebi da treba. Meni tu statistiku, položila sam i bilo je još posle još nekoliko takvih premeta kod istog tog profesora i jedno sam i pala pa sam i izašla, opet nije bilo dramatično, ali ja sad kad razmišljam o, recimo, psihološkim istraživanjima i metodologiji, ja ja umem da baratam tim kategorijama realnosti zahvaljujući tom obrazovanju, koje sam dobila. Bilo je na fakultetu i stvari koje me nisu zanimale kao što ima na svakom fakultetu. Kao što je i normalno. Bilo je stvari koje me i dan danas fasciniraju. Bilo je, mi smo odlazili u u u duševne bolnice, mi smo odlazili, znači, organizovali su se, gledalo se da se nekako ima što više prakse, koliko god je to bilo moguće. Ja sam bila, okej ja sam to u samoinicijativno, recimo, leto između treće i četvrte godine, mesec dana sam volontirala na psihijatriji, da se malo upoznam sa praksom da vidim kako to izgleda, kako izgleda klinička praksa stvarno. Ne ono što nam pričaju na fakultetu. Tako da uh kad sam izašla sa fakulteta ja nisam bila svesna ničega toga, prošlo je puno godina dok nisam shvatila šta sam dobila, dok nisam došla u neki kontekst, da gde sam mogla to da primenim. I ja se stvarno verujem da je kvalitet mog obrazovanja na ne na nekom svetskom nivou zato što ja znam gomilu stvari a ono što ne znam, znam gde da potražim, gde pripada. Znači, imam tu, imam tu nekakvu klasifikaciju svih tih znanja i svih tih informacija. Danas se na tom odseku dešavaju neke strašne stvari, i jako mi je teško to da pratim i znam šta se događa. Iskreno se nadam da će uspeti da pobedi ta neka, taj neki zdrav razum i neka… Zato što tu, ja sam sa mnogim, i sa profesorima ostala u nekom kontaktu, ja sam se vraćala na fakultet, ja sam držala tribine na fakultetu. Nekako osećam da je to moja Alma Mater zaista, i ovaj, nekako svaki put kad prođem pored tog Filozofskog meni je srce puno iako me zgrada prvi put kad sam ju videla uplašila, naravno, ali da mislim da je kvalitet mojih, mojih studija bio fenomenalan, i mislim da to isto zavisi od toga po šta si došao. I ovaj i šta si ishodno tome dobio. I ja sam, recimo, u toku fakulteta, u stvari malo kasnije, napravila jedan veliki zaokret od toga šta sam ja mislila da ću da radim, u odnosu na ono što sam kasnije stvarno radila, i baš mi je ta širina obrazovanja koje sam dobila to omogućila.

Ivan Minić: Pričaćemo dosta o tome zapravo jer mislim da je, da je to jako važno, ali ono što nekako mislim da je zadatak, kao što je sa jedne strane zadatak porodice, a sa druge strane zadatak obrazovanja jeste da te na neki način usmeri i osposobi za samostalan život. I da znaš šta hoćeš da radiš i da znaš kako da, da po to odeš i gde to možeš da dobiješ. Pa onda kad možda to dobiješ, shvatiš da to zapravo nije ono što želiš da radiš, ovaj. Mi se znamo, i vrlo intenzivno smo komunicirali u tom periodu tvojih prvih praksi i tvojih prvih kontakata sa, da kažemo, strukom u tom nekom realnom obliku. I sreća pa ovde ima dosta mesta na kojima može da se, ovaj, vidi nivo mentalnog zdravlja nacije, na primer u saobraćaju u Beogradu, mislim svakodnevno, ali kažeš da si, posebno kasnije shvatila da je to što si dobila bilo vredno. E sad, okej, položila si poslednji ispit, diplomirala si, imaš opciju da, nešto dalje radiš, ili odmah, ili, ili sa malim, sa malom pauzom. Što se tiče fakulteta imaš opciju da kreneš, da se baviš strukom na nekom od mesta, na nekim entry-level pozicijama jer to je ono što se nudi, postoji neka priča sa NGO-om, koja može da bude super zanimljiva ali je suštinski prilično nestabilna i dosta zatvorena, jer tu već postoje ljudi koji su, na na nekim pozicijama. I, kako ti razmišljaš u tom trenutku, šta ti vidiš, uh, dalje, i kako je to išlo? Bilo je jako zanimljivo i dinamično. Posebne vojske.

VOJNA BOLNICA: PRVI SUSRET SA OPŠTOM POPULACIJOM 

Ina Poljak: Da vojska, da, vojska. Pa ovako, ja sam završila taj fakultet dosta brzo, i misleći da, da svet čeka na mene, misleći, opet sa tim svojim nekim ludim, potpuno neutemeljenim optimizmom, da, ako postoji jedna osoba koja će da se zaposli negde odmah posle fakulteta, to ću da budem ja. Bez ikakve veze, bez ikakvog to ono… u to vreme se zapošljavalo, ovako, znači, prvo, malo moram da se osvrnem na kontekst, nama su u toku studija neki profesori govorili, da je nas previše, da tržište ne može da podnese toliku količinu psihologa. Naravno, njih je sad če… četiri do pet puta više, nego što je tada bilo. A tada je bilo, ovaj, s- stvar da prosto ne, nemaju, ne, nemamo se mi gde da se zaposlimo. I onda je neka moja logika, bila, ako ja p- završim ranije, ja ću da imam prednost, ovaj, i ja ću naći posao, što ja ne bih našla posao, ja ću da kuc- kuc, dobar dan, ja sam završila psihologiju. Uh, i posle… v- v- vrlo brzo sam ja i diplomirala, ne znam da l’ se sećaš, ja sam i uzorak za na… taj moj rad diplomski, skupljala preko interneta i na Burek forumu između ostalog, i te tema mi je bila vezana, vezana za self-koncept i društvene mreže, tad su se zvale virtuelne društvene zajednice, postojali su tipa Facebook i to je bilo to. I ljudi su se još sećali MySpace-a. I ovaj, da, sve je to prošlo, 2. novembar je bio kada sam diplomirala, 2009. O bože. I, ja sam sad u fazonu to je to, ja idem da nađem posao. Tu se otvarale neke opcije u Kuli da se vratim u nekim državnim institucijama, tu se nešto pročulo i tako dalje, po ma- manjim mestima su bile bolje šanse. Tada je takođe bilo aktuelno zapošljavanje preko, preko, ne preko veze nego preko stranačkih ovaj kanala, ali ne na ovaj način kao što je sada. Znači, to je sad… tad si ipak, da bi se zaposlio preko veze morao da budeš kvalifikovan za to. Znači sad je to opciono, a tad je, da bi se zaposlio recimo u Centru za socijalni rad, preko veze, morao si da završiš psihologiju ili šta već je potrebno je l’. Da… E, to se u međuvremenu još g… još pogoršalo. Ja, ovaj, nisam sebe videla u mnogim tim nekim ta- tak…, nije mi se vraćalo u Kulu, htela sam da ostanem u Novom Sadu i tako dalje, i u jednom momentu, ovaj, ja shvatim… moj očuh me zove, i kao: Šta ćemo mi? On je nekako u sebi dao taj p- p… taj zadatak da nađe meni posao, da mi pomogne. Kao, da li bi ti volontirala u vojnoj bolnici? A već je prošlo nekoliko meseci, ja i- i već je taj moj san počeo onako da ima ozbiljne napukline. I ja kao: Kako to misliš da volontiram? Znači nula dinara. On kao: Pa, da, to tako ide. Kao, biće ti lakše, moći ćeš posle toga da položiš državni ispit i da radiš negde. Taj d- s… stručni ispit je stvarno bitna stvar ukoliko planiraš da ostaneš u, tu, u tim nekim strukturama, a ovo se konkretno nosilo… znači iako je u pitanju vojna bolnica, akcenat je na nije vojna nego na bolnica. Znači u zdravstvu. Jer psiholozi mogu da budu zdravstveni saradnici, ukoliko polože ispit, pripravnički, pa stručni ispit pri Ministarstvu zdravlja za to. A kao preduslov za polaganje tog ispita je da imaš godinu dana staža u nekoj bolnici, odnosno, nekoj zdravstvenoj ustanovi. I ništa, ja sam počela da, ovaj, volontiram u vojnoj bolnici i to je bilo to je bio jedan od najluđih perioda u mom životu, ovaj zato što. Sećaš se ti toga. Zato što imam jako malo godina, suočena sam sa jako velikom odgovornošću. Ja treba da, uz pomoć psiholoških testova i intervjua, dakle mog utiska, um, do donesem odluke, odnosno treba da procenim emocionalnu stabilnost i inteligenciju, ovaj, regruta koji se nalaze preko puta mene. E sad, ti kada se oslanjaš na testovni materijal, to je okej. Ali ti prosto nekada imaš situaciju u kojima ono što vidiš na testu, ono što vidiš pred sobom nemaju veze jedno s drugim. I okej, mi- mi nije, u tim si- situacijama postoji protokol. U vojsci, ali u zdravstvu, svemu, postoji protokol i za sve. Znači, ni- ništa nije ostavljeno nekoj tvojoj slobodnoj volji, posebno ako si pripravnik od 22 godine. I ovaj, i u vojsci sam stvarno, uh, shvatila šta zn- šta znači biti suludo odgovoran za nešto. Jer su ti ljudi, mislim, n- na- n- na- osnovu moje, između ostalog, moje procene raspoređivani u jedinice određene. Oni su odlazili na stražu. Oni su, znači to su… oni su na straži morali provesti celu noć tamo sam. Mislim to su zaista ozbiljne stvari i ja sam tek tad saznala kolika je recimo stopa samoubistava tih ljudi na straži. Mislim, to su stvarno tako hardcore teme bile, ja nisam znala uopšte za ceo taj ceo taj ovaj svet. Tu su se stalno ljudi koprcali u zoni bezbednosti, pa smo posle radili procenu iz ovih profesionalnih vojnika. Dakle to je sistem koji je zastrašujuće bio ozbiljan. Mislim i i dalje ozbiljan, vojska je vrlo ozbiljna. Ovaj… A ja nekako shvatam da ja tu hijerarhiju ne mogu nikako, da je to meni… pa svima… mislim ako postoji rigidna hijerarhija, to je u vojsci i mislim u policiji. Ali nekako ovaj tamo sam upoznala super ekipu i stekla fenomenalno iskustvo. Ja i ovaj… jedna devojka koja je tamo tad radila, posle smo se jako dugo i družile, smo prve pripravnice koje smo dobile nekakve pohvalnice. Ovaj, jer je bila neka kriza na tom odeljenju, jedna doktorka je bila nešto uhapšena, da l’ je bio neki skandal, korupcija nešto. Tad su se ljudi zbog toga hapsili. I ovaj… i uh… ona i ja smo zapravo ovaj, vodile celo odeljenje, jer su odjednom svi nestali, na nekim godišnjima su bili i tako dalje. Dakle ja i još jedna pripravnica smo vodile celo odeljenje gde su nama dolazili regruti iz… mi smo pokrivali Vojvodinu celu, mi smo tačno znali iz kog mesta nam dolaze, kad kad dođe iz ovog mesta šta da očekujemo, kad dođe iz onog mesta šta da očekujemo. Za mene je Vojna bolnica bio prvi stvarni susret sa opštom populacijom i to je… to… to sam… to mi je i dan danas nekako… teško mi je da se stavim u tu poziciju, jer za mene je opšta populacija su bili ljudi kojima sam ja okružena, a to su bili ljudi koji su, kako da kažem, ono… ili fakultetski obrazovani ili ili obrazovani kako god, koji razmišljaju o nekim stvarima na određeni način, dele određene vrednosti, a onda ja shvatim da u stvari većina populacije koja su tad činili regruti… koji su tad regrutovani… Znači to su momci starosti između 18 i 27 godina u Vojvodini, zapravo bili prosek je bio da oni su jedva pismeni. Znači to je bilo ono što je bilo prosečno. A mi smo imali tada studente koji su bili, odlagali su vojni rok zbog studija i to je… to je takva razlika kad tebi uđe neko ko ko studira i kad ti uđe neko ko je recimo ceo život živeo u nekom selu i prosto nikada odatle nije izašao i i mislim, svi su to, sve su to, kako da kažem, niko tu nije loš ili dobar, nego ti prosto ne možeš da veruješ da da da postoji taj neki način života tako blizu tebe, a tako daleko. I meni je to bio baš veliki šok. 

Ivan Minić: Znaš šta, to je relativno… relativno kratko neko vreme unazad.

Ina Poljak: Da. Mi pričamo o petnaestak godina unazad. Mi pričamo tačno 15 godina zapravo, da. 15, 16, da.

Ivan Minić: Znači u tom trenutku ti već imaš iPhone. Ali ga ima vrlo mali broj ljudi. Ti već imaš…

Ina Poljak: Da. Ja ga nemam, u tom trenutku nemam dovoljno novca za iPhone, jer volontiram u Vojnoj bolnici, ali da. Razumem, razumem.

Ivan Minić: Hoću da kažem, tehnološki postoji kao proizvod već nekoliko godina. Ti imaš bežični internet koji ti je dostupan svuda. Ti imaš gomilu nekih drugih stvari, ali ta tehnologija koliko god možda u nekoj meri bila dostupna, nije ni izbliza toliko rasprostranjena. Ti u tom trenutku imaš, tri godine postoji YouTube. Znači, ono postoji, ali na njemu nema ni blizu…

Ina Poljak: Jeste. Jeste. Tako je. Tad si se gledao serije… mi smo gledali Dextera recimo. Mi smo gledali Dextera, to je bilo popularno tada. Serija. Znači… Znači postojala je ta tehnologija da ti relativno brzo dođeš do epizode serije koja se u tom momentu emituje u u Americi. Znači ni ne…

Ivan Minić: Skidaš nekih torenata, baviš se… Ali recimo ona stvar… Dobro mislim, prošlo je dovoljno vremena… Ali mislim, suština negde jeste da, kao… većina problema koji su tada stvarno bili realni, vrlo neprijatni problemi, a to je treba da dođeš od tačke A do tačke B u nekom gradu, nema Google Maps.

Ina Poljak: Nema, nema, da.

Ivan Minić: Nego treba da se snađeš. I treba da objasniš a pitanje dal će druga strana da te razume, i da li i oni znaju i tako dalje. I to je vreme, još možda godinu, dve, kada je vojni rok i dalje postojao i svi smo mi išli na regrutacije i ako nisi bio uzoran student…

Ina Poljak: Mhm. Tako je. Tako je. Mhm. Jeste.

Ivan Minić: …morao si da izmišljaš načine kako da se skineš, još neko vreme da da da te ne zovu i tako dalje. I bilo je vrlo neprijatno. A ok, ja na kraju nisam išao u vojsku, bio sam oslobođen, ali i i većina moje generacije. Ali iz tih razgovora sa, ne znam, malo starijima, sa ujakom, pa sa ćaletom i to sve. Upravo to kao. Ti kad imaš 100 ljudi ili 80 ljudi u jednoj spavaonici, kao 10 su nepismeni. Ne kao… nepismen… Znači ne zna… Moraš da mu pokažeš. I onda, ok, imalo je, kao posebno u tom periodu maturirati kad je bio to su 70, 80, to je bio bre zadatak, da ga naučiš da piše.

Ina Poljak: Da. Tako je. Tako je, da, da, da. Mhm.

Ivan Minić: U svim slobodnim aktivnostima… jer to su, vrlo često divni momci koji ono, su vredni, hoće da pomognu oko svega… e, ja ću tebi, ne znam, da pomognem oko ovoga, a ti ćeš sad meni da da naučiš da da pišem. I ti zapravo shvatiš da ono što statistički postoji, ne znam, 95% pismenih, pa to nije 95%. To ljudi kažu i onda… Ti ovde zapravo shvatiš gde su svi ti ostali procenti raspoređeni i šta to zapravo znači i da postoje ono… Ja se sećam, to nikad neću da zaboravim, mislim jako je glupo ali je zabavno. Mi smo imali drugara koji je došao i koji je došao da studira u Beograd, iz… Voždovac, vamo… ovaj, Vojvodina, stepe i to sve, koji je u memorisao sebi u glavu pogrešno, i godinama, posle i i zezanja… tramvaj zvao lift. Jer u njegovoj zgradi nije bio lift. A kod drugih ljudi je bio lift. A on kao… pa ali isto je ovo, mene uz ulicu vuče… i niz ulicu…

Ina Poljak: Ma kakva… Kad pogledaš jeste logično. Hahaha.

Ivan Minić: Da. I ti shvatiš zapravo kakvo je to okruženje, kao što smo mi kroz forum shvatili kakvi ljudi postoje onog trenutka kada se ne potpisuju imenom i prezimenom šta su spremni da kažu, kao što danas u YouTube komentarima najbolje možeš da vidiš u kojoj zemlji živiš, jer na nekim drugim mestima na Facebooku su ljudi užasni, ali su ipak tu imenom i prezimenom pa će malo filtrirati makar, al na YouTube-u neće. I onda shvatiš kako to sve… znači ta to osvešćivanje…

Ina Poljak: Je bilo… pa, bi- bilo je, mislim bilo je moja frustracija, moja ljutnja na državu tad je bila beskrajna, kako sam bila naivna i mlada. Uglavnom, ovaj… ti shvatiš ne samo to, ti shvatiš da recimo se desi da dođe regrut koji ne govori uopšte srpski. I ti nemaš njega kako da… 

Ivan Minić: A tu kakav je engleski? To vrlo…

Ina Poljak: Tako, da. Ti n- i onda smo se mi snalazili, postojala je jedna modla sa pitanjima na mađarskom, mislim… ti njega moraš, ti prosto njega moraš da… da… testiraš čovekom ne govori jezik, to je… to je tvoj problem u tom trenutku. Ovaj, onda recimo, ljudi… bilo je situacija da oni su teški psihijatrijski slučajevi koji su tad prvi put u susretu sa nekom zdravstvenom ustanovom. A… tako da… stvarno vidiš, dobiješ uvid koji nisi baš tražio, ali mislim bude dragoceno. I mi smo stvarno fe- fenomenalni ljudi su tamo radili, i svaki put kad imaš neku dvojbu i ne znaš i nisi siguran po proslediš ga kod psihijatra, koji na kraju, svakako ima finalnu tu neku reč. I mi smo, psiholozi stvarno uvek u tom lancu nekako damo mišljenje, a onda psihijatar na osnovu tog mišljenja donese neku finalnu odluku i to i to kaže da ili ne je l’? Tako da je meni to bio stvarno neki prvi susret sa stvarnim svetom i kad sam završila svoj ovaj staž, ja sam položila stvarno taj ispit, eto ja imam taj neki papir koji kaže da sam ja zdravstvena saradnica, primenim u Ministarstvu zdravlja Republike Srbije, ja da… nisam se nikad vratila da radim u zdravstvenom sistemu, al dobro recimo psiholozi koji žele da imaju svoju privatnu praksu, po tom nekom zakonu koji je valjda i dalje na snazi, ili je to nacrt zakona, sad stvarno ne znam, moraju da imaju recimo to položeno, ako bi radili privatnu praksu, ako želiš da otvoriš svoju svoje savetovalište moraš da imaš položen taj ispit, i evo ja sad, na primer, da poželim to da uradim ja to mogu. Što nije mala stvar ta- kao to mi je bila ideja, da, da imam prosto to, sad ne znam da l’ su se ta pravila promenila. Istini za volju. Ovaj, ali nekako donelo mi je nešto, ne mogu da… u stvari donelo mi je ogromno iskustvo, donelo mi je… spoznala sam se ne plašim odgovornosti i spoznala sam to da kao… za neke stvari, ako treba neko da donese odluku, evo ja ću. Kao, je- jer sam prošla već dovoljno puta kroz to, kroz… t- to kao, okej, šta treba uzeti u obzir, šta, šta treba preseći, šta… kako treba nešto da se, ono, hendluje, da se razume, i tako dalje. Tako da, sve moje naknadne odgovornosti u životu koje sam imala, nisu bile ni blizu tome da ja moram da procenjujem emocionalnu stabilnost nekog ko će da ide na da kopni u zoni bezbednosti. Tako da je uvek posle toga bilo kao, okej, treba da pošaljem ponudu klijentu, treba ovo, treba ono, kao okej. Niko se potencijalno neće zbog toga ubiti ili nešto, ne daj bože. I onda mi je to onako, podesilo taj, taj, ovaj, moj neki merač odgovornosti, od tad mi sve, stvarno posle toga, kao… totalno drugačije sam doživljavala sve svoje odgovornosti posle toga.

Ivan Minić: A kaži mi… kod mene je, makar to, bilo uvek dosta bitna stavka za za neke stvari koje su neprijatne, koje ne želim da radim, koje znam da su potrebne iz raznih razloga, ali mi je bilo mnogo važno da znam do kad traju. Znači, da su konačne. Mogu da podnesem bilo šta godinu dana, ali moram da znam da je godinu dana. I da kad prođe godinu dana sam ja završio sa tim i ono.

Ina Poljak: Mhm. Apsolutno.

Ivan Minić: Kad znaš zašto, možeš da podneseš skoro svako kako, ok. A, šta si ti… mislim, jesi shvatila vrlo brzo u tom procesu da ne želiš time da se baviš, ali hajde sad da uradimo ovo do kraja, jesi kroz tih godinu dana došla do nekih spoznaja s jedne strane šta ne želiš, a s druge strane šta želiš?

Ina Poljak: Apsolutno. Ovako, ja sam znala da ja ne mogu da se tu zaposlim, jer nisam bila ono… ćerka nekog pukovnika recimo, to je ta tako išlo najčešće. Dešavali su se tu i neki konkursi, nije bilo potpuno nemoguće, ali postojala je nekakva neformalna lista čekanja na kojoj ja da sam se priključila možda bi me neko nekad za 10 godina zvao, da menjam neku trudnicu koja je u tom trenutku… znači prosto je to za mene bilo u u u tom… kao, ne- neprihvatljivo. Druga stvar ta ovaj hijerarhija vojna je za mene, za moj karakter, bila neprihvatljiva. Ja sam, mislim… t- teško mi je to padalo i i kako su godine prolazile sve je bilo teže. Al najveći uvid koji sam dobila jeste da nisam htela da se bavim kliničkom psihologijom, moja ideja je bila pre toga da ću se ja baviti klinikom, da ću se ja baviti tom dijagnostikom… Mene je uvek strašno privlačio ljudski um, al nekakve te njegove devijacije. Znači ono, odstupanje od normalnog, uobičajenog, na obe strane, i na jednu i na drugu. Ja sam, za vreme studija i to, fantazirala kako radim, ovaj, kao opet s- sam psiholog, psihološkinja, je l’ u recimo nekom u Americi naravno pošto je samo tamo to postoji, u nekom federalnom zatvoru radim istraživanja sa tim nekim, ono najozloglašenijim kriminalcima i to. Znači mene je… mene ljudski um i dan, meni to i dan danas nešto me najviše fascinira. Ja mislim da i u književnosti uvek tražim to. Da vidim šta je u glavama drugih ljudi, a što je toliko različito od moje, ako ja i neka osoba gledamo u jednu stvar, a vidimo potpuno druge stvari, kako je to moguće? To to je nešto što me ceo život fascinira sa poj- nekim intenzitetom. I ja sam mislila da ću se baviti kliničkom psihologijom. Posebno… u stvari… ranije je neka moja ambicija bila da budem psihijatar zapravo, al to je podrazumevalo da završim medicinu, a ja iz i sa prirodnim naukama nisam bila u ljubavi, a kamoli sa svim tim stvarima šta moraš sve da pipneš, ubodeš, pogledaš, rasporiš, da bi završio medicinu, znači ja sam do ne- do nedavno padala u nesvest kad vadim krv, tako da, je i to za mene bila velika teškoća… kao to je… nemoguće. Tako da ovaj, klinika, prva prva ono susret sa realnošću mi je bio zaista na klinici, ovaj u Novom Sadu psihijatriji, u stvari sam bila na neuropsihologiji, i videla šta šta to znači u praksi. Onda sam to još više videla u Vojnoj bolnici, kako kakav položaj psihologa, kak- kako to sve izgleda, i shvatila sam to to nije za mene. Jer ti u tom procesu, u uopšte to nije tako to egzotično što sam ja zamišljala, da ja sad kao tu nešto radim neke, neke eksploracije, da ja sad se tu nešto bavim, tim ljudima da i tako dalje, ne to su bukvalno, ti imaš testove, ti zadaš te testove, ti njih oceniš, ti n- ti razgovaraš sa tom osobom, daš neki nalaz i mišljenje, i to je to, sledeći.

Ivan Minić: Pokretna traka.

Ina Poljak: To jeste, to je plemenit posao, to ljudi koji rade, svaka im čast, to nije uopšte lako, i biti dobar kliničar je stvarno mnogo ozbiljna stvar. Al ja nisam sebe videla u tome, da ja tako samo to radim. Jer je meni nekako uvek ideja bila da dublje uđem na nekom, da razumem na nekom dubljem nivou ili makar da probam da razumem. Jer mi je nekako taj put, dolaska do razumevanja mi je uvek bio strašno zanimljiv. Ovaj, tako da sam shvatila da ja nisam za kliničkog psiho- psihologa, da li sam ja možda za psihoterapeuta? I tad, to tad su mi se te dve ideje kao, aha, da l’ ću ja psihoterapiju, da l’ ću ja kliničku psihologiju? I onda zapravo sam, aha, okej nisam za kliničara, hajde da vidim da l’ sam za psihoterapeuta. I to nekako je onda sledeće moje poglavlje, ne znam da l’ da ga pričam sad ili ćeš ti da me pitaš nešto u vezi s tim.

PSIHOTERAPIJA I ZAŠTO TO NIJE BILA NJENA PRIČA

Ivan Minić: Ne, hajde da, hajde da idemo na to kako je bilo to iskustvo.

Ina Poljak: Da. Pa, ja sam se posle toga zaposlila, verovala ili ne, za pare sam radila, znači ne za dobru volju i za ovaj, nego zaista, da sam našla posao, i to je bio super posao u jednoj… ovaj, to je bila u isto vreme jedna agen- agencija za HR consulting i bila je i psihijatrijska ordinacija gde su radili psihoterapeuti, koji su bili znači i psihijatri i psiholozi, po svom tom primarnom obrazovanju, i ja sam tad krenula na jednu edukaciju, psihoterapijsku, koja je posle godinu dana koje sam ja završila… dozvoljavala odnosno tražila da se radi sa klijentima. I ovaj, ja sam radila sa jednom devojkom, i to je bilo dosta OK. Ona je to u jednom momentu prekinula iz nekih svojih razloga, ali mi je dala odličan feedback i neke druge su joj stvari iskrsnule. Al meni se to nekako svidelo. Bilo mi je malo naporno, u smislu da sam se jako puno pripremala za svaku seansu i tako dalje, al to je prosto na početku tako mora da izgleda, ali OK. Drugo klijenta kog sam dobila… mi je to iskustvo bilo toliko teško… on je on je bio mnogo teži slučaj nego što sam ja bila kompetentna u tom trenutku, a on je toliko probijao moje granice, toliko me je dovodio u situaciju da ja ne znam šta sad treba da se radi, da sam ja u tom trenutku… ne u tom trenutku, nije to bila stvar trenutka, ali sam ja shvatila: ja ne mogu da budem ova osoba. Ja ne mogu da sedim preko puta drugog čoveka i da stalno moram paralelno da razmišljam da li on sad prelazi granicu. Jer on je jako prelazio granicu. On je meni u jednom momentu kupio neku haljinu i doneo mi na seansu. To se… to se dogodilo, da. Ovaj, a mislim, bio je čovek, stvarno je veli… dečko. Mi smo bili tu negde po godinama, čak… ja njemu nisam bila nikakav autoritet. Možeš misliti kakav sam ja njemu bila autoritet kao terapeut kad je on meni kupio haljinu iz Zare. Mislim… Da, uglavnom, ja sam tad shvatila ovo nije za mene. Ja ja ne mogu, ja ne želim da se… Ja želim da pomažem ljudima na neki način, ali ne na taj jedan na jedan, i ne na taj tako intenzivan. Ja ne želim da budem ta vrsta ne- nečijeg emocionalnog… Mislim sećam se ružno da zvuči kontejnera. Ne mislim da su terapeuti emocionalni kontejneri, ali ja shvatam da ja želim dubinu, ali ne na taj način.

Ivan Minić: Pa mislim da je… ono možda kažeš i jastuče za čiode… Zato što… imaš situaciju da je tvoj posao, i ti si plaćen, plaćena, da… on dođe i istrese sve svoje probleme. I OK, ukoliko je to iole strukturirano i ukoliko se na smislen način radi sa tim i ukoliko postoji razumevanje, poštovanje i dobra neka razmena energije, to je proces koji može da bude vrlo nagrađujući. Iako je težak, i dalje može da bude nešto sa čime si okej. Ali ako te ostavi sa više pitanja koja nemaju veze sa onim oko čega ste se okupili, nego ovaj to zbog čega ste se okupili, onda je to pakao. A… je l’ u tom trenutku postoji neka vrsta sistema podrške u okviru firme u kojoj si?

Ina Poljak: U tom momentu postoji jedna osoba, moja tadašnja direktorka, koju, koja je moj prvi zdrav autoritet u životu, u tom smislu da sam ja nekome da nekome odgovaram. Znači, to je ona moja direktorka, ja sam njena zaposlena. On, nije znač- vlasnica, postoji vlasnica, a direktorka je, evo bila je preksinoć na mojoj promociji i naučila me je takve neke stvari, bukvalno me je oblikovala… Jelena Branković se zove, želim njeno ime da izgovorim. Radi kao psihoterapeutkinja u Novom Sadu, ima svoju ovaj privatnu praksu. I Jelena me je naučila stvarima koje ja i dan danas živim. Jelena je shvatila da ja volim odgovornost, da mene to čak i motiviše. Jelena je Jelena je bila osoba koja je apsolutno u mene posejala to seme anti-bullshit pristupa, uz kojih smo se mi jako puno puta sedele i pričale o tim nekim kako se nešto doživljava, a kako u stvari jeste. Ona je u tom momentu od mene starija nekih osam godina, što je nekako jako dobra mera, da možemo da budemo kao drugarice bliske je l’, a opet s druge strane to je osam godina to je cela osnovna škola. Ide-

Ivan Minić: Baš je, ono, baš je granica. Da je dve godine više…

Ina Poljak: Tako je, tako je, tako je. Znači vrlo se generacijski razumemo i sve, a ovaj ali opet je iskusnija od mene mnogo, tako da je stvarno doživljavam kao autoritet. Znači ona vodi radionice, ja učim od nje, ja sam od nje to naučila, ona znači prosto ona je nekako zaslužna za to što ja i danas imam te neke principe i vrednosti kojima se ovaj, vodim. A i da, ona je nekako tu ovaj… I za mene, u tom trenutku, jedina ta neka svetla tačka u celom tom kontekstu. Ovaj, i mi pokušavamo da radimo tu neku superviziju vezano za tog klijenta i to, ali ja shvatam da ja prosto on se više nikada n- ja sam nj- tom klijentu vratila taj njegov poklon, objasnila da ne mogu da ga prihvatim, da to ne funkcioniše. Znači ja sam po protokolu svela, dal’ kako treba. Ali on se više nije vratio na mo-

Ivan Minić: Al’ ti si osećala užasno.

Ina Poljak: Ja sam se osećala najgo- najgore na svetu. I shvatila to. Da ja više nisam za to. Ali ja sam na tom poslu najviše radila zapravo to: radionice. Ja sam radila taj konsalting koji i dan danas radim. Ovaj, tako da je meni zapravo to iskustvo, da ja stanem pred gomilom ljudi, držim radionicu, da moram da držim njihovu pažnju, da moram da im budem zanimljiva. A da opet moram da vodim ceo taj proces. Znači, ja imam nekoliko uloga u kojima ja moram i da to vodim i da moderišem i da nekoga ko sad uzeo reč prekinem na fin način. Znači, ja već od tad počinjem da učim te stvari. To mi se kasnije stvarno jako, u životu pokazalo kao bitno i i kažem isplativo. Ne mislim samo kao materijalno isplativo nego kao: ‘Aha, ja volim ovo da radim i mislim da dobro radim to sada’, jer sam još tada počela i i i ona je to, od Jelene sam to učila, i ona je to isto videla u meni, podsticala je, davala mi dobar fidbek, i nekako je baš bila moj mentor, ali u pravom smislu te reči. Ovaj, i od nje sam shvatila, da ja s obzirom da imam istoriju, da, dva puta sam dobila otkaz i generalno važim za problematičnu zaposlenu… ovaj, jer se bunim, jer se svađam, jer odgovaram, jer sam neadekvatna… Ovaj, ja sh- ja zahvaljujući njoj shvatam da ja imam najzdraviji mogući odnos prema autoritetu. Da. Jer ako dođe neki drkadžija i kaže ‘Ja sam ti autoritet’, ja kažem: ‘Nisi’. Odnosno, ne kažem, ali se ponašam, još gore… Shodno tome. A autoritet mi je neko koga, od koga stvarno mogu da učim i ko… može da bude autoritet bez da je to pitanje njegovog ega. Mislim da je to ključno. Da. Ja na- baš imamo taj podešen taj neki… radar. Odnosno, neki ovaj mehanizam koji se okine, u momentu kad shvatim da neko zloupotrebljava poziciju autoriteta da demonstrira svoj ego. Tad se stvarno pretvaram u najgoreg zaposlenog koji postoji. I ponosna sam na to.

RAĐANJE HR-a I RAD U KONSALTINGU

Ivan Minić: Ono što mislim da… da je isto čini mi se, zanimljiva koincidencija. Jeste da suštinski u tom periodu, kada ti studiraš i i stasavaš polako kao kao mladi profesionalac, to jeste period u kome se suštinski budi uopšte cela priča i ideja o HR-u.

Ina Poljak: Mhm.

Ivan Minić: Mislim, ok. Naravno da su se i pre toga neki ljudi bavili time i ja, mislim ja vrlo volim te izraze koji su se nekad koristili pa se sad vraćaju kroz onu šalu koja postoji u serijama pa mi imamo tamo Kadrovska, pa to je kod Kadrovske je sve, Kadrovska je sve ostalo, to stvarno zvuči, znaš kad kaže on je kadar da završi nešto i kao, to je kadrovska. Znači… Eto.

Ina Poljak: Kadrovska je top, da. Aj da vratimo kadrovsku. Kadrovska, vau…

Ivan Minić: Ovaj… Ali kao… Realno, postojao je jedan ozbiljan diskontinuitet toga svega, postojao je i taj period u kome ovaj, je bilo jako puno uh nezaposlenih i gde je svaki poslodavac imao dosta uh veću mogućnost izbora nego što bi trebao da ima, u normalnim okolnostima, i mogao je da imao očekivanja koja su nerealna i tako dalje, to je neki ciklus koji je kod nas prošao, završio se, pa se sad čini da se ponovo vraća zbog zbog svega što se dešava sa ekonomijom. Ali, suština je da… uh kroz to pojavljivanje i sazrevanje tržišta posla…

Ina Poljak: Mhm.

Ivan Minić: kroz sazrevanje Infostuda kao marketplace-a posla, i kroz njihov ulazak i u u HR, njihova prva akvizicija je Trust HR i ono što je, što je ovaj Nataša tamo pisala i bavila se time… Da je to zapravo prvi put gde se otvoreno priča o tome da: ok, možda ne mogu svi da biraju sve i možda za neke pozicije nemaš izbor jer za poziciju fizikalca nemaš nemaš neka prevelika očekivanja…

Ina Poljak: Tako je, da.

Ivan Minić: Ali za pozicije koje su ti važne za firmu, moraš da postaviš neka realna očekivanja, moraš da probaš da nađeš adekvatnog kandidata i treba ti adekvatan kadar za to. Sa jedne strane, ako znači pričamo o tom delu rekrutinga, a onda ako imaš dobrog čoveka, na tržištu koje je kompetitivno…

Ina Poljak: Mhm.

Ivan Minić: želiš da ga zadržiš, želiš da mu stvoriš radne uslove koji su takvi da će želeti da bude tu i da ga čuješ, i vidiš, i uvažiš, i uz te ljude da ih zaista tretiraš kao neku vrstu resursa, znanja, iskustva svega, na osnovu kog firma može da bude bolja a ne samo na osnovu toga šta jedan lider kaže, idemo tamo pa sad šta god da bude. Ovo su ljudi koji zapravo na tome rade. I mislim da je… uh taj početak cele priče sa sa HR-om bio super interesantan, jer je to sve bilo potpuno novo.

Ina Poljak: Mhm.

Ivan Minić: A samim tim, je postojala posebno kod ljudi koji imaju neko malo veće iskustvo, velika rezerva ka tome.

Ina Poljak: Jeste, da.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo iz tvog ugla?

Ina Poljak: Pa, ja sam se u tom, u tom periodu bavila dve- dvema nekakvim granama HR-a. Jedna je bila ta konsultantski, ovaj odnosno držanje tih radionica i tih ostalih stvari. Ljudi su bili, zavisilo je to sa kime radimo. Znači, ako smo radili sa nekim koji bi bili u hijerarhiji malo više, recimo sa rukovodiocima i to, oni su bili dosta otvoreni prema nama, kao psiholozima, i oni su znali da mi imamo neka znanja koja njima u poslu mogu da pomognu. Ali problem je nastao, kad bismo radili sa ovima koji su niži u hijerarhiji, ali nisu oni problem bili što su oni niži u hijerarhiji, nisu oni bili glupi. Mislim, oni su bili vrlo često strašno malo plaćeni. I ti onda kada dođeš u jednu firmu i osobi koja radi za minimalac kreneš da pričaš o asertivnosti… ti imaš puno pravo da te ta osoba gađa inventarom. Ota- izvinjavam se, ta osoba ima pravo da te gađa inventarom. I ja sam tako imala nekada situaciju, gde ja dolazim tu kao konsultant, onako lepa, opegla- opeglana odeća, sve, čista kosa, i ja sam jako pametna, i imam dvade- dvadeset i četiri godine, možda. I pričam o asertivnoj komunikaciji, o asertivnim pravima. A sedi preko puta čovek koji radi za dvadeset i pet hiljada dinara. 

Ivan Minić: I ti ćeš u životu raditi za više a on neće.

Ina Poljak: Tako je, da, da. A onda ovaj, i oni kao, i ja sad vidim da oni počinju da da ovaj, kao, ćuti, ćuti bude, ne budi asertivna, onako međusobno se oni domunđavaju. I ja znam da ja da ne postoji ni-ništa što ja mogu sad da uradim, i da kažem, da ja njima sad kao nešto se tu, predstavim na drugi način. Ja- I ja onda gledam da uradim, okej hajde da da im dam nešto, što će da im bude možda nekad korisno, kao aj bar da im objasnim, ne znam. Da im dam kao ono ‘fun fact’, predstavim, razliku između pasivne komunikacije i pasivno-agresivne. I onda kažem: ‘Znate ono, kad vam dete, ovaj, ćuti, ne svađa se s vama, ali lupa vratima? E to je pasivno agresivno.’ I onda oni ‘Aha, aha to se ta-‘ i onda nekako nađeš, moraš da nađeš neko, mislim ne moraš… Ali ja imam potrebu da to uradim, da ne budem samo tu neka tako došla nešto da priča radnicima iz proizvodnje kojima to apsolutno nije, potrebno ni bitno, mislim i tako dalje. Tako da bih ja uvek gledala da nađem nekako, ovaj ili recimo ne znam kad kad bi to bile medicinske sestre, ovaj, njima je bilo strašno bitno, recimo to kao, kako može da se hendluje stres. Znači, uspi- uspeš da nađeš, nekako to, da napraviš to ima nekog smisla, u odnosu na to ko ti je ciljna grupa. Drugi deo kojim smo se bavili, je bio fenomenalan, bila je selekcija. Ovaj, i onda sam ja, kad kad me neko pitao kao jesi se ja bavila selekcijom, imam neko iskustva, ja kažem ‘Pa ja sam radila regrutaciju vojnog kadra’. Posle toga je selekcija… mislim… kako da kažem… ne znam. Znači s- selekcija posle toga bude dosadno, kad ti vidiš kako ulazi na vrata, znaš otprilike o čemu se radi. Nači.

Ivan Minić: Kad ulazi na vrata kaže: ‘Artiljerac’.

Ina Poljak: Da, da, da, da, da, da, da, da. Da, da. Tako je. Tako je, da, da. Kao, ovaj, hoće- hoćeš, o- oklopne jedinice, hoće u… Ili specijalne jedinice, da. Ovaj, da zaokružimo priču ja. Ali o-… Ali, ovaj, da… Hoću, hoću… da… Selekciju sam volela da radim, tada mi je bila izazovna, sad mi recimo više nije izazovna, jer se vrti manje više, ono, isto ga. Ali mislim, radim je ka- to to je prosto jedna od stvari, koje, koje radim i koje volim da radim. Jer imam osećaj, da da ovaj, nekako to t- komunikacija s ljudima. Ljudi obično kad pričaju sa nekim ko se predstavlja kao HR, očekuju, da ja sad imam set nekih tih fraza, koje ja izgovaram i da ga tako pitam gde vidite sebe za pet godina je l’ ddd. A ja to ništa ne radim. Ja mislim da to nije dobar pristup. Ja ja ja, kažem gledaj ono ‘Ajde da pričamo sad, radi se o tome i tome’. I nekako, volim da u toj situaciji jer sam ja puno puta bila sa druge strane, puno puta sam ja išla na razgovore za posao, ono što sam uvek volela je da osetim, da s druge strane osoba koja me ne gleda, kao na nekog ono smrtnika, on običnog. Kao ‘O, ja veliki HR i ti neki mali kandidat’. Kao i ja nekako gledam, da da taj odnos moći bude egal. Znači, kad se nala- nalazim ja u toj situaciji da ja sprovodim selekciju. I to je ono što u vojsci na primer, nikad nije bilo moguće uraditi, ja sedim u be- u belom onom ovaj, mantiliću i i po- i pitam ga neka pitanja koja su vrlo, ovaj… intimna. Ovaj, znači tu, tu odnos moći jasno je ko je glavni. Ali kada se radi o nekoj poziciji, za softverskog inženjera, onda nema smisla, da ja sad njemu tu, kao, a kako vi vidite sebe za pet godina, jer mene da neko to pita, ja bih se smejala. Ja bih se rekla, jel m- jel se ti šališ sa mnom? Kao hajde… ka- daj malo, aj daj malo šaraj, kao gde, hoćeš za pet godina, kako ja vidim sebe za pet godina, ja sam promenila tri države u kojima sam živela, nemojte da me to pitate. Da. Da. Tako da. Hoću da kažem, da… Sad sam nekako jako puno, opet posijala neka semena, koja su iznikla negde kasnije, jer se baš u tom trenutku posle toga, otkaz sam dobila na tom mestu od strane vlasnice te firme, jer nisam, raspravljala sam se ovaj kad bi ona govorila stvari, meni, ovaj i nekako me ribala, ‘ajde, ja bih ja bi ne bih ćutala i gledala u pod nego bi gledala da se odbranim. I to nije bilo prihvatljivo, i okej, dobro to tvoja firma, tvoja pravila, ne pripadam tu. Okej, fajn. Nisam tu…

Ivan Minić: Bilo je korisno, bilo je interesantno.

Ina Poljak: Bilo je f-fenomenalno, svako to iskustvo, jer sam ja posle toga mogla da dođem i kažem: ‘Gle ja znam da radim to to i to’, i to je… Ja sam i dalje bila junior. Ali kao jedno je razlika, ako ti imaš juniora koji ti ima dve godine iskustva, ovaj na jednom mestu gde možda, je… nije toliko ni bacan u vatru, ili kad imaš juniora koji ima godinu dana iskustva u vojsci i godinu dana iskustva u, vamo u, dve jako bitne grane HR-a. Al ja u tom momentu baš u tom momentu ja mislim da ti i ja počinjemo da sarađujemo, dešava se to t- totalno druga stvar. Meni je, ja mislim trebao novac, da mi je falio u smislu honorarno neki dodatni džeparac, dešava se da ja počinjem da pišem ono, prevodim i pre- prilagođavam te tekstove. Znači, pis- pisanje, ali i administracija, tog sadržaja u WordPress-u i tako dalje. I ja shvatam, da… da da… ja… Jako je teško bilo meni, bar u tom trenutku, da nađem posao u HR-u. Ne znam, ne znam što sam imala taj stav. Sad mi je- sad ne mogu da se setim zbog čega. Ovaj. s- Ma, malo mi je bilo i muka od svega, iskreno. Od toga da uvek neka patnja, uvek sam ja neki tu, paćenik, i te radim za nula dinara u vojsci, te radim vamo za, nije bio minimalac ali nije bilo jako daleko. I r- ko- muka mi je od svega ovoga, idem ja… idem ja u marketing, idem ja u to pisanje, idem ja u te vode. Ovaj, a svakako sam, imam ono, završila sam psihologiju, to će mi sigurno pomoći. Jer mislim. kakav crni kopirajting bez psiho- psihologije. Mislim ne… To je neozbiljno, tad bilo, ovaj, to to se tako gledalo tek kamoli sada. I onda ja zapravo, ovaj, uzimam jedno par meseci, gde sam malo onako, pola dana budem tužna i depresivna, a onda drugu polovinu dana, krećem da pravim recimo Psihoverzum, o- i to je, u tom periodu je nastalo, ovaj i krećem da tražim posao, i na- nalazim ga zapravo. Stvarno preko konkursa, se javim i dobijem posao ono kao potpuno, ovaj, legalno i legitimno. Što je tad isto bilo baš dosta ovaj naučna fantastika. Da. Da li sad za… želiš da nastavim, da pričam u tom pravcu? Odaberi, kao, ovo je Put 1, Put 2. 

ODABIR KARIJERNOG PRAVCA

Ivan Minić: Ono što mislim da je negde važno jeste da, ako pogledamo sad šta je prethodilo, to je mnogo razočaranja. O, da. U serijama. Kaskadno. 

Ina Poljak: Pa da, ali to nije bilo ni blizu onome što me tek čeka. Suptilno, suptilno. Sad to znam, da. 

Ivan Minić: Ali jeste taj trenutak da sve ono što si ti zamislila i planirala i odabrala nije bio dobar izbor. A da treba se sad pokupiti i krenuti dalje. Okej, nemaš izbor.

Ina Poljak: Dalje ne bih rekla da to nije bio dobar izbor. Apsolutno ne bih to tako rekla nikada. To je bio izbor koji je u tom trenutku bio dobar izbor, a onda kada ga probaš, vidiš da nije to baš za tebe. Znači, jedini način da shvatiš da to nije dobar izbor je da napraviš taj izbor.

Ivan Minić: I šta dalje? 

Ina Poljak: Dalje se javlja oglas za posao za nekog ko bi bio nekakav marketinški, mislim to je jedna osoba, celo odeljenje marketinga, to se zvalo marketing menadžer, ali mislim da nije bila menadžerska uloga. Ja se javim na taj konkurs, prolazim tu jedan krug, drugi krug, malo mi je smešno i slatko što su svi testovi koji se na meni sprovode, oni koje sam ja u vojsci sprovodila. Pa sam se malo i predstavila na određen način, koji nije bio možda potpuno adekvatan opisu moje ličnosti, ali sam htela da se predstavim kao mnogo, s obzirom na to da me je taj otkaz tako boleo, prvi otkaz u dvadeset četvrtoj, petoj, me je boleo jako, i osećala sam da sam neadekvatna i prosto da to tako ne treba. Ja sam se malo predstavila da sam pitomija nego što jesam. I dobila sam posao. Okej, testovi su bili dodatni, ali je bio taj neki zadatak da se napiše neki probni zadatak i iz cele te pune prostorije ljudi koji pišu to, ja izlazim posle pet minuta sa tim zadatkom i predajem ga i žena uzima papir. Gleda me kao, vi odustajete? Ja kažem, ne, ja sam završila. Ona kao, okej, whatever. I posle dva dana me zove i kaže da bi trebalo da dođem na finalni razgovor sa vlasnikom. E kasnije, kad smo ona i ja sedele i pile kafu i cerekale se, jer smo se jako dobro združile, ona je skontala i rekla: “Ja u momentu kad sam pročitala tvoj zadatak, ja sam znala da smo mi završili konkurs.” Samo sam morala da ispoštujem dalje ostalu celu proceduru. Znači, još jedan dokaz da ja umem da pišem. Ali ja to kao, pa svi znaju da pišu. I sad jedna mala digresija. Mi u školi imamo pismene zadatke, imamo sastav na temu kako sam provela letnji raspust. I onda ljudi to pišu kroz celo obrazovanje, to obavezno osnovno pa i to srednje. I onda ljudi izađu u život i misle da znaju da pišu. Kao, ja sam pisao sastav, ja znam da pišem. Svi misle da znaju da pišu i svi misle da znaju da komuniciraju. A u stvari je istina da većina ljudi nema pojma da piše i da komunicira. Ali da se ja vratim na ovu moju priču. Ja dobijem taj posao, to je ravno čudu da se javiš na konkurs bez ikakve veze. I onaj prethodni sam dobila isto sama, našla sam ga sama, jer sve opcije, kao nisam imala nikog ko bi mi kao, e znam ovoga, znam onoga. Znači, gradim ja svoj netvork, radim ti ja tad zajedno, ja honorarno pišem te tekstove i to. I to mi zapravo pomaže da imam još neke honorarne stvari. Znači, u momentu kada dobijam otkaz na prethodnom poslu, ja već radim honorarno za tebe, ali se tu pojavljuje još par njih, to se pročulo da ja pišem te neke tekstove, to je dosta dobro, kao, dobro funkcioniše. U međuvremenu, osnivam i Psihoverzum, sajt koji je bio u to vreme stvarno najveći što se tiče tekstova iz psihologije. Magazin. Da, da, dobio je i PC Press nagradu, sećam se, i stvarno sam ponosna na to i dan-danas. Jer je to napravljeno bukvalno iz entuzijazma, sećaš se toga, to je bukvalno bio štap i kanap. Jesam ja tad imala da dam 100 evra da se meni nešto razvije? Šta je moglo da se razvije za 100 evra, to je stvarno bilo, daj mi nešto da se… Mislim da je, pored toga, stvarno sve super funkcionisalo. I ništa, ja osnujem sajt, počnem da pišem tekstove koji su zanimljivi i korisni, ali nisu ona suvoparna psihologija, ona akademska, onako kao seminarski rad iz razvojne psihologije, nego da to ljudima bude nešto… On je otvoren 2013. i do 2020. je funkcionisao volonterski. Znači, ljudi su se meni javljali, ja sam bila glavna urednica, i ljudi su volonterski pisali, ja sam to često uređivala, to je funkcionisalo, bez da je iko od nas jedan dinar od toga ikada zaradio, ali smo imali vidljivost, imali smo entuzijazam, imali smo ljubav. Ali, međutim, 2020. dolazi korona, dolazi moje preseljenje u Zagreb i ja više nemam kapaciteta za to da hendlujem, ali i dan-danas ja dobijam upite za Psihoverzum na mejl. Da se vratim, dakle, nalazim posao, s obzirom na to da pored tog posla imam još par honorarnih, sad već osećam da sam malo odraslija, sad imam i neka malo ozbiljnija primanja kad se to sve sabere, više nisam baš onako kao taj volonter koji ima džeparac, sad već malo imam platu, malo ozbiljniju i sve. Ali, javljaju se problemi s mojim ponašanjem, u smislu da je od mene u jednom momentu traženo da ja prodajni tim, tim od jedno pet-šest fenomenalnih ljudi… Ja sam u jednoj prostoriji, kancelariji, ja sam jedina žena, svi su muškarci, svi su stariji od mene. Oni tu rade prodaju i rade neke druge stvari u logistici i to. I u jednom momentu dobijam zahtev da ja prenosim mom šefu šta se dešava u toj prostoriji. I ja shvatam da ja to apsolutno neću raditi, da sam ja najpogrešnija osoba od koje to možeš da tražiš. A moji opet ti testovi ličnosti koje sam radila govore da sam ja za to podobna. I on nekoliko puta od mene traži referat i ja mu ga ne dajem i ja sam u takvom otporu da on u jednom momentu prestaje sa svakom komunikacijom. Ja radim u firmi, ali se on meni više ne javlja. U hodniku kad me vidi, ja kažem dobar dan, on prođe pored mene i meni je jasno šta se tu sprema. I desi se, daje mi otkaz, ali mislim iz razloga koji su kao, mi ne možemo više da te plaćamo. Mislim, okej, u redu, nema veze. Ali nekako, ja sam za tih godinu dana, oni su u stvari od mene tražili, između ostalog, da ja potpuno redefinišem tu poziciju. Znači, to što je čovek koji je tu radio na toj poziciji pre mene, oni nisu bili zadovoljni njegovim pristupom i oni su meni dali odrešene ruke da ja napravim tu kako ja mislim da to treba da funkcioniše. Ja sam to napravila, baš sam bila zadovoljna. Kako se šta radi, šta se piše, kome se šta šalje. To je cela jedna mreža i dobavljača i svih tih nekih javnosti koje su tu obaveštavane o stvarima koje su se radile, to su bili veliki, jako zanimljivi projekti. Ja sam to postavila tako da sam ja, iako to od mene nije traženo, napravila jako detaljan onboarding za osobu koja će da dođe na tu poziciju i došla sam vlasniku i rekla: “Ja više ne radim ovde, ali ja doživljavam da je ovo moje, jer sam ja ovo napravila, i ja ne želim da to više propadne jer ja više nisam tu. Izvolite.” I to je bila neka ogromna skripta sa skrinšotovima, bukvalno od toga, od strategije do toga kako aplouduješ sliku na sajt, znači do te mere. I on je bio čovek šokiran time, valjda nije to očekivao i kao, vau, mi smo se na kraju u velikoj ljubavi rastali. U stvari, oni su mene posle zvali da honorarno radim na nekim projektima kad im je trebalo pojačanje. Znači, mi smo posle toga sarađivali zapravo, ja nisam podobna da budem zaposlena u tom smislu, ali kao spoljni saradnik sam bila super i radili smo baš lepo. I ja onda, posle tog otkaza, shvatam da sa mnom nešto nije kako treba. 

Ivan Minić: Toliko je vremena, cela… Mislim, jedan od razloga, osnovni, zašto si i otišla na psihologiju jeste da razumeš sebe, drugi okruženje, i kod većine ljudi koji su krenuli tim putem je ili ta jaka potreba da se pomogne drugima, u nekim slučajevima po svaku cenu. A mnogo češće da se pomogne sebi, pa da se onda kroz sve ostalo pomogne i drugima. Je li ti na tom putu kroz sve te stvari koje su se dešavale pomoglo to što si učila i naučila?

Ina Poljak: Apsolutno. Biti psiholog je supermoć, bez preterivanja. Ja mogu da kažem da sam u kontaktu sa tom svojom supermoći, ali kako vreme odmiče, sve više shvatam koji je to blagoslov, da ti razumeš mnoge stvari, da ti tačno znaš šta treba da uradiš. Pri čemu, ja nisam samo završila fakultet, ja sam posle tih osnovnih studija išla na taj master, tih nekoliko diferencijalnih ispita koji su nas delili od te master diplome, ali ja sam išla i na dodatne edukacije i išla sam na svoju psihoterapiju. Tako da, ono što ja danas znam u psihologiji uopšte nije samo moj fakultet, ali da, pomagalo mi je, najviše u tim mojim slomovima, to su bile prave depresivne epizode gde bih ja bukvalno ležala danima i bila toliko tužna da bi mi bilo teško da ustanem i da se pokrenem. Ali negde, iako nisam došla do tačke da stvarno kažem: okej, ovo je sad već depresija, moram sad nešto da uradim, to su bili stvarno veliki slomovi, veliki, ovaj… Ja mislim da sam tada stvari kao tako mlada doživljavala mnogo dramatičnije, mislim, mnogo gore stvari su mi se desile u tridesetima, mnogo gore, dramatičnije, ali sam ih ja bolje hendlovala jer sam bila zrelija i jer sam bolje znala sebe. I istreniranija. I istreniranija, da. I nekako mi je to tad bilo lakše. U dvadesetima sam ja stvarno imala te tako velike padove, baš sam onako tugovala. Mada ja inače, kad žalim, ja duboko patim za stvarima i mislim da to… Ja sad evo imam nekoliko aktivnih malih procesa, nekih patnji, nekih razočaranja i tako dalje, ali mislim da je to normalno, bukvalno imam kao jedan dešbord, aha, šta se sad meni ovde sve dešava. Tako da sam u tim dvadesetima naučila da patim u smislu da budem u kontaktu sa tom svojom patnjom, i onda kad vidim da ona i ja možemo zajedno da koegzistiramo, da nije ona glavna, da mogu malo na nju da se pobunim, ja sam onda dobila to kao, aha, okej, sad je prošao ovaj period, idem sada nešto da probam, idem sada nešto da uradim.

Ivan Minić:  I da je okej da nisi okej i da je okej da patiš i da je u redu, kao, ako si se u nešto investirao i onda to izgubiš, da je potpuno normalno da budeš duboko nesrećan zbog toga jer je to za tebe imalo vrednost koja više ne postoji. A mislim, to je i moja lična tema, dosta bitna. A kako, mislim, jedan od pokretača koji su nas u životu doveli do toga da napravimo neke neverovatne stvari, i mnogo je lepo kada si u stanju da to kanališeš na taj način, iako možda povod baš nije fantastičan, jeste bes. I to što, znači, bes kao motivator, meni se pokazalo da dovodi do neverovatno fantastičnih, eksplozivnih ishoda koji su super, ali troši beskonačno. I oporavak od toga je isto, posebno što, kako smo stariji, oporavak od toga je sve teži i shvatiš da ne možeš tako da funkcionišeš. 

Ina Poljak: Bes je moj teren. Ja kad sam besna, ja sam kod kuće. Rodila sam se besna. I umreću verovatno besna. Ali kroz godine naučiš drugačije da ga nosiš. Sad ga nosim kroz crvenu odeću i tetovaže po rukama.

Ivan Minić: I trčanje. 

Ina Poljak: I trčanje, tako je. Svaki moj slom je praćen sa dva velika seta, dve velike grupe emocionalnog doživljaja. Jednu boji bes, ali on dođe obično posle. Prvo ide tuga i mene ta tuga bukvalno nokautira, i ja sam naučila da treba da ležim i da sačekam da dođe bes. Da, znači da ležim, da se tada spasim. I onda treći, da. Ali stvarno, ja imam to, bukvalno, da, tri dana tužno gledam u daljinu, četvrtog dana popizdim i odem napravim nešto strava, znači bukvalno je to moj modus operandi i sad kad je tuga, znam da je ona tu i znam, ona mi je bitna. Ja nju, mislim ja očigledno, to sam rekla i malopre, ja volim da patim, to je očigledno, ja pišem romane i ja trčim, spremam se sad za polumaraton, znači ja volim da patim očigledno, e sad, naravno da to nije tako jednostavno. Ja sam u kontaktu sa tom svojom tugom i ona je meni uvek saveznica jer ona meni govori o tome da mi je nešto bilo bitno, što jeste u suštini funkcija emocije tuge, znači da je ona reakcija na neki gubitak, i ona meni stvarno dođe intenzivno i duboko. I ja sam jedan deo svog života provela verujući da sam ja osetljiva, ono što se kaže, hipersenzitivna. Sad mislim da je to sve sranje. Sad mislim da smo svi mi hipersenzitivni, da svi doživljavamo tugu toliko duboko, ali nismo u kontaktu sa time i ne osvestimo to da je to tako duboka tuga. Jer ona nije laka, to nije lepo i nije lako. I ti kada je osećaš, ti želiš iz nje da pobegneš. Znači, ti želiš da je zatrpaš nečim, radom najčešće, bežanjem u neke odnose, bežanjem u neke druge stvari. Znači, ljudi uglavnom beže od neprijatnih osećanja i to je prirodna nekako ljudska reakcija, ali stvar je u tome da to osećanje od kog ti bežiš pre ili kasnije dođe da te ujede za guzicu. E sad, da ti tu tugu proradiš, kada je ona tu tebi u tom trenutku prisutna, ti imaš posla sa jednom malom zmijom, mada ne volim da je tako zovem, hajde da zamislimo neku glisticu, jednu glistu, i ti onda tu sa svojom glistom, ti nju malo hraniš, šetaš, zdravo glisto, zdravo, znači imate kontakt. Ako ti to ne uradiš, ako ti ignorišeš tu glistu, ako hoćeš da je rasparčaš, ona je bukvalno kao glista, ono kad se regeneriše, ti kad bežiš, bežiš, bežiš, a ljudi mogu da beže od tri dana do tri godine, do trideset godina od te tuge, tebi se posle nekog vremena ona više nije glistica, ona je neman sa tri glave. 

Ivan Minić: To, to, to. Jedan mali problem se pretvorio u jedan veliki problem ili u sto malih problema. Tako je. Jednostavno, mislim, možda će zvučiti glupo, ali nemam trenutno bolji izraz, postoje prosto situacije u kojima taj prolazak kroz tu patnju ima regenerativno svojstvo u smislu, možda je pored toga što moraš da prođeš kroz to i prolaziš kroz to, možda ti je taj odmor takođe trebao. I onda, posle nekoliko dana toga gde si ispustio sve i puls ti nije prešao nijednom osamdeset, onda možda kada se pokupiš, budeš sposoban da nešto zapravo vodiš. Iscrpljuje na jednom nivou emocionalno, ali fizički mene makar vrlo često regeneriše. To je bitno kad imaš dvadeset pet godina, mislim sa dvadeset pet možda preživiš sve, i mala deca nisu lomljiva, to smo videli, kad padnu s drveta ne bude im ništa, jasno.

Ina Poljak: Isto sam tako padala i bukvalno i metaforički, a sada da mi se to desi, ja ne znam kako bih to… 

Ivan Minić: Ali da, ono, uopšte nije jednostavno, ali ima svoju svrhu i mislim, često kad ono, znaš, došli smo u tu jako užasnu fazu civilizacije u kojoj ljudi stalno rade na sebi. Kroz radionice, kroz terapije i sve ostalo….

Ina Poljak: Industrija rada na sebi.

Ivan Minić: Industrija rada na sebi. I onda kaže… Ovaj… am… ja sam se sve proradio, i nemam nemam neku novu temu. Jel ima nešto da ti je neprijatno? Ima. Imaš temu. Jel ti frka od… Pa j- f-f… Jeste. Mhm. Super je što si završio sve kurseve koji mogu da postoje, ali ako tebi i dalje je frka da kolegu pitaš nešto što je neprijatno, ti nisi uradio ništa. Ti si možda naučio ono još jednu stvar… još jedan fake osmeh koji možeš da nabaciš, i još jednu ulogu koju možeš da odigraš…

Ina Poljak: Još jedan sertifikat za LinkedIn.

Ivan Minić: Tako je. Ali to je nešto što na kraju dana te samo iscrpljuje. Znači ja ja mogu da fejkujem… da mirorujem, znači nikakav problem nije. Ja posle sat vremena toga moram da spavam.

Ina Poljak: Tako je, da.

Ivan Minić: Jer jednostavno o- osim toga što je to naporno, ljudi su naporni, meni ne prijaju, i sve to to teško, na jednom drugom nivou, ja konstantno se borim sa sobom i suzbijam sebe ta dva sata. Ja sam jako zajeban za suzbiti. Kao i ti na kraju da. Znači, to su neke borbe, koje su vrlo…

Ina Poljak: Jeste.

Ivan Minić: …problematične. I uh mislim u tom periodu uh tvog ulaska u p- pisanje, komercijalno pisanje, copywriting, i i sve slične stvari koje u tom trenutku nisu baš ni iskristalisane preterano ni profesionalno, niko tebe nije u s- s- struci, na na na taj način, uh… ja sam baš imao jak osećaj da si ti fan- fantastičan frilenser, specijalac, ono što ja volim da kažem, u nekim slučajevima, ono kad je, kad je kratkoročna stvar, on je odličan plaćenik.

Ina Poljak: Mhm.

Ivan Minić: Plaćenik dođe, uradi, pokida, i ode. I neće nikad više da vas vidi. Ali jel ti treba za sedam dana da se napravi nešto što ne može da se napravi za dva meseca, on je čovek za tebe. Ne treba da popiješ kafu sa njim nikad. Nego treba da da radiš, i mislim da ono i da si kroz ta iskustva uh u principu… i i ti to shvatala i uspevala to da da posložiš kod sebe. E sad kako je t- kako je teklo dalje, šta se dalje dešavalo?

INAT, FRILENSING I PROBOJ NA UPWORK-U 

Ina Poljak: Pa posle te tuge i tog odboljevanja, uh meni se taj bes koji se javi, kod mene on nije bes, ja ja jesam besna, kao ris, mislim ali t- to nije uh mene mene taj bes nekako, naučila sam da ga pustim. Je l’ će da me samelje, bukvalno će da me samelje. Ali ono što ostane je neki inat.

Ivan Minić: Inat…

Ina Poljak: E moj pokojni deda ovaj je govorio, da je moje ime skraćenica od Inat. I stvarno nešto ima u tome. Kad sam ja u fazonu ‘aha, ok, dobro ja sam neadekvatna da radim u drugim sistemima ali ali kao to onda neću raditi u sistemima, radiću sama’. I o- odlučim, da krenem, tada već imam do- dovoljno količinu tih mojih honorarnih poslova i tvoje moje saradnje isto se sve sve nekako više se dešava stvari, više projekata. Ja shvatam da bih ja uz te projekte, mogla da nađem još recimo jedan, m- malo veći, ili n- da da se snađem da nađem još takvih klijenata da da radim bukvalno ovo kao si, kao ovaj specijalac kog si opisao. I ja krećem, shvatam da da postoje te platforme za frilensere, to je tada b- baš to momenat u kom Elance prestaje da postoji i postaje Upwork. Ovaj i tad je to još bilo malo humanije nego sada, sada je to potpuno sum-suludo. Ovaj, a i ja odlučim da o- o da da prosto napravim profil i da krenem da radim tamo. I opet imam tu s- s- sumanutu, tu su- sumanutu tu odlučnost, a naravno pošaljem 30 onih prijava, ignorišu me, ali mi prođe trideset prva. Jer ja sam, često za sebe govorim o- da ono što radi lepi uporan, on ne-ne radi ono nešto lepi nego uporan, i ja sam za sebe o-oduvek govorila ‘Ali ja sam i jedan i drugi.’

Ivan Minić: Lepo je kad je uporan lep…

Ina Poljak: Neko… Ja sam i lep i uporan. I to je, kad imaš taj inat, kad imaš tu silnost. Naravno on-onda se već za četiri sekunde mogu, ras- raspasti potpuno i biti u fazonu ja… ja i-imam često te tako, kako ja to kažem ‘od from zero to hero’ za četiri sekunde ko Lambordžini znaš kao mogu da ubrzam. Ali, ovaj, ja sam u fazonu dobro, OK to je zadatak, ja ne spavam noćima, ali ja šaljem te prijave, uzimaju me neki klijenti iz ne znam, o čem-čega se setim neke baštenske stolice, neko ludilo ludilo, za neke s- n-ne- to nisu pare to to je bilo nešto, ja ne znam. Ali ja znam da je najteže naći tog prvog. Tog prvog, moraš da obrišeš s nogu, da ti da pet zvezdica i dalje posle toga je sve lako. Nije lako, al je… mislim… da… lakše. I ja sam za jedno dve godine došla do nivoa da sam ja bila u top, neku, 3 ni- 2% frilensera, da ti kad ukucaš u međuvremenu sam završila jednu strašnu kul edukaciju, um, to nije full psiho-terape- terapeut-psihoterapijska edukacija bila, više je bio nešto k-kraće. Ovaj, ali meni je to strašno pomoglo i to je taj treći talas kognitivno bihejvioralnih terapija koji ja i dan danas koristim u svom radu. Ovaj i a to je tad bilo r-relativno novo i ono, seksi. I ja sam se o- na u- Upworku opredelila da sam ja kopirajter, psiholog, master sa znanjem toga i to je k- ja sam u tom momentu krenula ozbiljne klijente da dobijam. Ja sam radila kopije za psihoterapijske prakse u Londonu recimo koji se bave time. Znači to je stvarno postalo baš unosno. Ja u tom momentu čak, čak se događa i to da mi neko kaže, ja- ja ja sad jedno vreme radim na crno, naravno ja ne- nemam dovoljno da mogu da postanem paušalac i to, ni se to relativno brzo menja. Mislim, da ni godinu dana nije to tako fukcionisalo. Da. I meni neko, na- da ja sam tad bila na Nacionalnoj službi za zapošljavanje i oni meni kao: ‘Imate subvencije da tražite od države’, ja kao: ‘Fala državi’, mada mislim me država i školovala realno, ja sam svo vreme bila na budžetu, ali kao nije mi n-ništa poklonjeno. I ja se… a subvencije preko Veze, dr-nedaj i ovo, žena meni kaže ‘Ne ne, idite vi samo konkurišite’. I ništa ja konkurišem, prođem kroz taj neki proces koji, nije lep, al nije, mislim, to je… uče nas da pišemo biznis plan i tako te neke stvari, dobro. Ja u tom momentu imam manje od 30 godina i žena sam, zbog čega imam neke dodatne bodove, i ja stvarno od države dobijem neke bespovratne novce, to je bilo tad nekih 180 hiljada dinara, nije to nešto da se obogatiš al tebi kao početniku, to možda pokrije doprinose za jedan, porez i doprinose za jedan dobar period, i to ti da-

Ivan Minić: Tako je. To je u suštini uvek bilo normirano i, i kako je raslo u prethodnih 15 godina raslo je tako da isprati godinu dana doprinosa.

Ina Poljak: Shodno tome, da… E, tako je, tako je, tako je. Znači godinu dana da te ne košta ništa da imaš firmu. Jeste.

Ivan Minić: A posle toga se snađi. Što je i fer mislim da se razumemo.

PRAZNINA KOPIRAJTINGA I VELIKA ŽIVOTNA KRIZA

Ina Poljak: Jeste. Da, da. I ja sam to dobila, i to je meni dalo vetar u leđa, ja sam se, ja sam se u momentu kad sam se registrovala, imala već razrađen biznis, samo je, trebalo da se registrujem i da bi taj biznis bio, kako da kažem, u- l-legitiman i ozbiljan. Jer ne mogu ja sad klijentu iz Srbije recimo dam, dam neku ozbiljnu cenu, a da kažem znate šta ne mogu da vam izdam fakturu. Mislim to, ne biva tako. Ali u isto vreme se dešava, da meni sve veća količina klijenata iz Srbije dolazi, ovaj, tako da ja polako taj Elance ovaj, puštam, jer mi je ipak ovo sa, sa klijentima u Srbiji delovalo kao, da to može da se razvije u neki biznis i šta, i to može se- da funkcioniše super. I to se i dešavalo. I tada zapravo, kreće jedno, a- zlatno doba mog, uh rada kao kopirajterke. Gde, ja u tom momentu imam honorarne saradnike… O… ja, u tom momentu imam tako razrađene, sve je to nekako razrađeno. Ali u jednom momentu dolazi đavo, koji kaže: ‘Okej, jel to to? Jel t- to je sad to je l’?’ A ja nemam osećaj da je to to. I nemam osećaj da da, imam osećaj da sam se umorila. I imam osećaj da kopirajting nije ono što, što je stvarno moj poziv, da je on- Postoji u psihologiji nešto jako uh, cool, što se zove funkcionalna autonomija motiva. Jedan termin koji je jedan jako poznat i jako kul psiholog Gordon Allport osmislio, i on govori o tome kako vremenom nešto što nam je bilo samo sredstvo dolaska do nekog cilja vremenom postane cilj za sebe. I sećam se to smo čak učili u tom udžbeniku gde se mislim, sprema prijemni, recimo čovek ode na brod da bude mornar kako bi prehranio svoju porodicu, ovaj, ali vremenom mu se to toliko svidi da on postane mornar iako je njegova porodica već zbrinuta. Znači to je za mene bio taj kopirajting. Znači nešto što je bilo da ja kao imam neki džeparac, dodatni, da ja imam neki dodatni izvor prihoda, je za mene vremenom postalo to je to ja se sad time želim da se bavim. Do momenta dok shvatam da sam ja potpuno prazna. Znači, postoji jedno… pa dosta, mislim, dosta četiri ili pet možda godina gde ja to radim i gde to dobro ide, ali u jednom momentu shvatam da nešto tu nije više kako treba. Neke su se u meni stvari promenile, a i dešavaju mi se dva ozbiljna životna loma, koja potpuno redefinišu moj taj unutrašnji pejzaž. Uh, jedan je razvod, a drugi, posle mesec dana smrt uh mog oca. Koja je bila vrlo, vrlo nekako burna zbog načina na koji se desila i tako dalje. I ja sam ono što se kaže, u tom momentu potpuno izbijena iz cipela. Srećom uh, posao mi je toliko razrađen da ja imamo ono inerciju, znači iako ja ne vozim više, ali ali me ali se točkovi kotrljaju i ja imam redovne prihode i to sve funkcioniše, ali ja sam… ja s- sećam u tom periodu ja ne znam… T-to je znači bilo malo pre svega toga ti po- razvod je me- kažem razvod mislim na baš kao formalno kad dobiješ onaj papir ko-piše u ime naroda, presuda. Ovaj, pre toga ja trebam da šaljem neku ponudu, koja je fenomenalna, koja kad bi mi prošla ja bih bila na konju, i ja i moji saradnici i sve. I ja pišem ponudu i ja vidim da ja, ja pišem ponudu sa idejom da je ne dobijem. Znači, ja imam tu dužnost, okej, ja moram da to pošal- treba to d- ali ja vidim da ja ne želim, ja da bukvalno sama sebe blokiram da se to dogodi. I tad nastaje možda moja najveća životna kriza, do sada, kao do sada. Ovaj, u kojoj ja pravim neke ovaj, značajne životne rezove. 

Ivan Minić: Znaš kako, ovaj… mislim da… da bi se ista stvar desila samo posle više vremena i da se nisu izdešavale te burne stvari koje su se desile, iz prostog razloga što… da, kad imaš tu veštinu i sredstvo za rad ti možeš da radiš, kad imaš dobar odnos sa klijentima, dobre rezultate, to se razvija, al ti si u suštini prazan zato što to što radiš suštinski nema nikakvog smisla.

Ina Poljak: Tako je. Ti si najamnik ali ništa ne ostaje tebi.

Ivan Minić: I ne osećaš da si… okej nekome si zaradio neki novac.

Ina Poljak: Mhm.

Ivan Minić: Ali nisi stvorio vrednost. Znaš… mislim, marketing je u tom smislu proklet kada većinu vremena radiš stvari u koje ne veruješ.

Ina Poljak: Mhm.

Ivan Minić: Znači tvoj zadatak je da to uradiš kako treba i ti ćeš zanatski to da uradiš kako treba, i to će dati rezultat koji treba da da. Ali ti znaš da ti ne treba time da se baviš. Ti znaš da taj proizvod ne treba da dođe do više ljudi. Ti znaš da taj proizvod ne treba neko da plati više nego što misli da ga plati. Kada radiš na projektima i sa ljudima koje voliš, na nekim stvarima gde se osećaš dobro, taj finansijski momenat koji, mislim, kad si odrasla osoba, jeste jedna od važnijih stvari u životu, jeste sekundaran. On mora da postoji, ali on nije… On može da bude i u drugom planu. Ako u prvom planu to što radiš ima smisla. Mi smo radili i projekat Moja firma i sad radimo našu mrežu. To su stvari koje za mene imaju smisla. Ja se osećam dobro zato što ih radim. Ja znam da svet činim boljim. Dajem nešto, da. Dajem konkretnu vrednost i kroz ovo što sada sedimo i pričamo, ja verujem da ovaj svet činimo malo boljim i činimo da se neki dobri, pristojni ljudi osećaju malo bolje, da shvate da nisu sami, da nisu jedini prolazili kroz stvari kroz koje prolaze, da postoje još luđi ljudi od njih, koji prolaze kroz još čudnije stvari itd. I to je nešto što mislim da osoba koja je u nekakvom kontaktu sa sobom u godinama koje su posle tridesete, mora da nađe da bi mogla da radi posao koji radi. Okej, uvek postoji deo posla koji radiš zato što, jebi ga, plaća račune, i ne moraš da radiš za loše momke, ali nisu svi momci koji nisu loši dobri.

Ina Poljak: Da, da. Tako je.

Ivan Minić: Taj neki balans, znaš ono.

Ina Poljak: Tako je, da, da, da, da.

Ivan Minić: Mislim, imaš ono, neću imenovati iz razloga što previše volim te brendove da bih to radio, ali postoji gomila ono konditorskih proizvoda na kojima smo mi odrasli koji su predivni. Ja ne mogu da kažem da su oni zdravi. Ja ne mogu da se bavim time da…

Ina Poljak: Koji konditorski proizvod je zdrav? (smeh)

Ivan Minić: Znaš. Ali sa druge strane, to je možda ono, to su neki fragmenti najlepši u detinjstvu i nije toliko problematičan. Znači on je negde na granici koja je prihvatljiva, ali ono, postoje bad guys i za bad guys ne radimo. Ali bad guys najbolje plaćaju. Pa nek plaćaju nekom drugom.

Ina Poljak: Da, da. Tako je.

Ivan Minić: Ima uvek dovoljno ljudi koji su spremni da rade takve stvari.

Ina Poljak: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Ja nisam zato što mi je primarno da mogu da… da mogu mirno da spavam. I to traženje, ono, shvatanje da okej, možeš da radiš, možeš da radiš i te stvari, ali moraš da radiš i nešto što ti ima smisla da bi bio u nekakvom balansu. 

SELIDBA U ZAGREB I RASPAD NA KOMADE

Ivan Minić: Kako si se ti… kako je tekao tvoj proces sastavljanja?

Ina Poljak: Pa moj proces sastavljanja na neki način još uvek traje.

Ivan Minić: Dobro.

Ina Poljak: Sve ove moje priče do sada, zvuče kao vau, koja si ti carica, izašla si iz svake situacije kao pobednik.

Ivan Minić: Pa i jesi.

Ina Poljak: I jesam, hvala ti. Ovaj, i stvarno mislim da imam taj mentalitet tog preživljavača. Moja psihoterapeutkinja kaže da se to zove rezilijentnost.

Ivan Minić: To u kovidu smo naučili. Ne bi znali, ali u kovidu smo naučili.

Ina Poljak: Da. E, moj život je bio takav da meni kovid nije predstavljao ništa, ništa.

Ivan Minić: Zato što si ti regionalni menadžer snabdevanja, tako da ono.

Ina Poljak: Da. Kao, aha okej, pandemija, okej, fajn. Kao hoću umreti ili neću umreti, nema tu šta. Dolazi 2019. najgora godina mog života ubedljivo, ali tiho to kažem da ne čuje… da, da, da, da. Ja sam, ja nekako nisam sigurna više ko sam ja, i više nisam sigurna šta meni treba. I svi stari mehanizmi su prestali da funkcionišu. Novi, ne znam koji su. Idem na psihoterapiju, ali ja ne znam, meni treba duhovni neki preokret, treba mi promena, treba mi, a ne znam šta mi treba. I nemam pojma. I ovaj, posao mi je dosadan. Grad u kom živim me guši. Imam osećaj da sam u kutiji u kojoj ne mogu da se pomerim, a ne znam više ja, znači ne znam šta ću sa sobom. I ovaj, desi se to da, putem nekih ljudi i to, upoznam jednu ekipu iz Zagreba, koja tad radi jako kul i seksi projekte, svi su psiholozi i bave se bihevioralnom ekonomijom, koje, psihologija je samo valjda… valjda ti je iznos na fakturi veći ako napišeš da je bihevioralna ekonomija, al’ mislim stvari iste. I krećem da sarađujem nešto sa njima najpre honorarno, pa krećem tu malo da odlazim u Zagreb i to mi je sve, vau. Ja inače pre toga nikad nisam bila nigde znači od bivše Jugoslavije, ja sam bila jedino kao u Makedoniji, prolazila kroz Makedoniju na putu za Grčku. I dobro, Crnu Goru, ovaj, i u Crnoj Gori. Znači to je to.

Ivan Minić: Nisi ni u Bosni bila?

Ina Poljak: Ne, ne, ne. Joj, joj, joj, da. I odlazimo u Zagreb i ja sam u fazonu, ono, vau. Oči su mi ovolike. Oči su mi ovolike, Jadransko more i sve je fenomenalno, i ta ekipa je super. I tu se mi skontamo i negde u januaru 2020. oni meni kažu kao, hajde da se ti preseliš u Zagreb. I ja u fazonu, to je ono što, što mi treba. Da odem. Da odem i da se jednog jutra probudim kao druga osoba. I sve vreme čekam da to jutro osvane. I sad dolazi… i sad to nije da se preseliš u drugu državu, pa taman bila pored tvoje, nije mala, mala stvar. Posebno kad imaš mačke dve, i ovaj, i kreće ta cela logistika, drži-ne daj, i kreće korona. Koja me u tom momentu zakucava tu gde jesam, to je Srbija. Ja ne mogu da odem u Zagreb. Ovaj, tek posle sam možda shvatila da je to bila neka divine intervention, ali ovaj ja to ne, čim se malo smirila stvar ja odlazim u Zagreb.

Ivan Minić: Znači zbog tebe je bio kovid.

Ina Poljak: Moguće. (smeh) Moguće je da ovo ne sluša ni jedna od mojih terapeutkinja. Ja znam u psihologiji kako se to zove. Šalim se. Uglavnom ja odlazim u Zagreb. U Zagrebu mi je sve vreme okej, sve super jedno vreme. Dok ne počnem da shvatam da ja više, da sam ja nekako kao pala s Marsa. Znači ja sam se jako udaljila od svega ovoga ovde. Što je najveći fazon, nije moglo ni da se dolazi tek tako zbog kovida. Ako znači moraš da imaš one nekakve testove da pokazuješ na granici, mislim nije neka povezanost Zagreb-Beograd idealna, nije ni sa Ljubljanom, ali hajde kao malo je sa Zagrebom, i ja u suštini počinjem da shvatam, lagano ali ne shvatam ja, naravno ja ne smem da shvatim, ja sam došla tamo i meni se neke stvari, o tome koliko je moja odluka u stvari bila pogrešna jer to nije ono što mi je bilo potrebno, ovaj, niti, niti ta ekipa, niti sve to. Znači nisam u tom momentu meč za to što je tu potrebno, ali ja to ne shvatam. Ja to ne smem da shvatim jer mi je ta spoznaja preskupa, jer sam se ja tek doselila i ceo svoj život preselila, preselila tu. U mojoj glavi je moja veza sa Srbijom prekinuta. Znači ja, sećaš ti mene, gde sam ja bila u tom periodu, ima par godina mog života gde sam ja svima nestala sa radara.

Ivan Minić: Tako je.

Ina Poljak: Da, nema me nigde. Ja u tom trenutku, ja sam utrnuta, al’ ja sve vreme glumim da je meni dobro, da je to prava odluka. Međutim, počinje moje telo da shvata, kako, kako to obično biva. Ja počinjem da dobijam razne neke misteriozne zdravstvene… Prvo imam taj problem sa leđima koji imam i dalje, ali je sad on pod kontrolom. Znači, jednog jutra se budim i ja imam takve bolove u lumbalnom delu leđa, da ne mogu da živim. Da ne mogu da funkcionišem, da mi lekovi ne pomažu, ni jedni osim onih lekova za smirenje ne mogu tako da živim. Znači to je takav bol, takav osećaj kao da ti je neko ubo iglu u deo kičmenog stuba, tačno tako da te potpuno, potpuno izludi. Ali to nije sve. Meni se javlja insulinska rezistencija, to nije sve, meni se javlja endometrioza, znači sve te neke stvari povezane sa hormonskim statusom. Ja nikad, nikad god… Znači ne smem da treniram, ne smem da vežbam zbog tog, zbog tih leđa. Ne smem, ništa ja ne smem. Ne smem da kažem ovo mi nije dobro. Nikom ne smem da kažem da mi nije dobro, najviše sebi. Ovaj, jer to je sad to, ti si se preselila, ti si donela odluke, ti si se sad odvojila.

Ivan Minić: Ali sada tebe tvoje telo hoće da ubije.

Ina Poljak: Moje telo hoće da me ubije, da. I ja, ja ne… Ja sve više shvatam stvari da meni u stvari način na koji moj život, ja radim opet za nekoga, ja sam opete tu, to sve tako funkcioniše neformalno, ali nije baš tako ni neformalno kako se čini. Ja shvatam da meni to ne odgovara, i ja počinjem da se borim za svoju poziciju. Znači budi se taj mali inadžija u meni, i kaže gledaj, ne može, hajmo sad da se izborimo za nešto što će više da mi liči na mene, i da se onda ja vratim sebi, jer ovo ne liči ni na šta. I kreće moja borba, kreću pregovori tu sa nekim ljudima i ostalo. To se sve završava katastrofalno. To je, to su bile dramatične situacije. Ovaj, ali ja nemam osećaj i dalje da ja imam izbor. Znači ja ako hoću da ostanem u Zagrebu, ja moram tu da radim, u mojoj glavi, ja ne vidim nikakav izbor, ja ne… Znači ja nemam izbora, moram tu da ostanem po svaku cenu.

Ivan Minić: Pri tom, taj deo da kažem na početku, baš ta saradnja je bila super, zanimljiva, dinamična…

Ina Poljak: Da. Da. Da.

Ivan Minić: Ti si se super uklopila u smislu i performans je sjajan, i radite super projekte.

Ina Poljak: Fenomenalno, sve je, tako je, sve.

Ivan Minić: Okej, počinju vremenom da se pojavljuju neki međuljudski problemi, što, što je uvek…

Ina Poljak: Napukline cele te slike počinju da se javljaju, međuljudski problemi koji prvo nemaju veze baš ni sa mnom nego s nekim tu okolnostima, al te okolnosti polako razvejavaju tu, tu sliku koja je meni… koju sam ja imala. I lagano se sve jako dešava.

Ivan Minić: Ali suštinski, da kažem, ono zbog čega si došla ako pričamo o poslu…

Ina Poljak: Jeste. Da, da, da.

Ivan Minić: A ne o tom begu od, onog, od mesta na kome si bila.

Ina Poljak: Tako je. Da.

Ivan Minić: I posao ide jako dobro.

Ina Poljak: Da. S tim da ja imam problem, ja nemam dovoljno autonomije. I ja mislim da je to ono od čega se ja razboljevam. Ja nemam dovoljno autonomije, ja imam osećaj i sa tim svim pokušajima da promenim svoj, svoj položaj, ja osećam da je meni napadnut integritet i sloboda. Meni, kako da ti kažem, kada su mi napadnuti autonomija, integritet i sloboda, ja sam onesposobljena. Ja ne mogu da budem u toj situaciji.

Ivan Minić: Ali da kažem, iz ugla osobe koja ne zna ništa o tebi i gleda to sa strane, tebi je sve savršeno.

Ina Poljak: Ja sam nezahvalna, ti si nezahvalna, i šta bi rekao naš narod, nisi ti gladna. A kao…

Ivan Minić: Nisi ti gladna, hoćeš leba preko pogače.

Ina Poljak: Nisi ti gladna, hoćeš leba preko pogače. (smeh)

Ivan Minić: A kao, znaš, mislim okej ono što, mislim da je da je fora koju smo na teži način naučili svi u životu jeste da to nešto ako krene lepo i krene da se razvija i onda u nekom trenutku počnu da se javljaju problemi koji su suštinski, znači ne površinski, ono, nego nešto što je suštinski. To je užasno, užasno teško zato što si svestan toga da neće biti bolje, a nisi siguran dokle možeš da izdržiš a znaš da ne možeš baš na klik da nastaviš da radiš na tom nivou stvari bez tog ekosistema i podrške i klijenata, mreže, svega što postoji, i onda je to ono, konstantno si, konstantno te vuče na različite strane i na kraju te pokida.

Ina Poljak: Pokida te, da. Pa mislim pokidalo me, i sad kad bih se, kad se setim sebe tada ja bih mogla da kažem da sam ja imala ponašanje osobe koja je bila u nekom kultu. Znači to je bukvalno taj nivo onako da, da je tvoj mozak ispran i učestvuješ ti u njegovom ispiranju zdušno jer ne znaš šta bi drugo, i ubeđuješ sebe da je to to. Ali javljaju se prvo meni neke naznake da se izborim za sebe, radim to na načine koji nisu idealni, daleko su od od idealnih, to su bukvalno ono kao pokušaji da se iščupaš, pa se nešto, i to je prljavo, to je mesi, to je krvavo, to je haos. Ovaj i onda u jednom momentu kad shvatim, posle jednog događaja, koji je meni, znaš u životu imaš te događaje imam ih, mogla bih da ih nabrojim jedno, možda četiri sa četiri različite osobe, ovaj, gde se desi jedna stvar koja deluje na izgled banalno, deluje kao neki konfliktić, a ustvari, te tako katapultira iz te pozicije u kojoj si bio…

Ivan Minić: Iako ne deluje tako, to je point of no return.

Ina Poljak: Point of no return. Iz kog ti kad iz te daljine sagledaš tu svoju poziciju, ti ne možeš da veruješ. Ti se bukvalno u tom momentu budiš, ali ti se ne budiš onako, ti, ti, tebe bukvalno kao da ti je život opalio šamar. Mislim i opalio te na neki način. I to, je ono kad to jednom vidiš, ne možeš više da ne vidiš. Znači to je ono, jao šta je ovo, i ja sam to je pozicija iz koje sam ja donosila radikalne odluke. I to je pozicija iz koje ja kažem, ja sad idem odavde, makar ne preživela ovo, makar morala da, imam ja izraz za to, ne bih ga sad ponovila baš je jako neadekvatan, ali kao, idem, ne, nebitno je, nebitno je. Znači šta će da mi se dogodi. I ja odlučim da odem. Al ni to sad nije baš tako lako. Te dozvola boravka još aktuelna, te te gde da, gde ja idem bogte. Kako ja da ostanem u Zagrebu, ja u Zagrebu, u Hrvatskoj ne mogu da otvorim svoju svoju agenciju jer to je dosta komplikovano, znači to da otvoriš ti svoju agenciju u stranoj zemlji, u Hrvatskoj, paušalno ti moraš da imaš gomilu nekih zahteva da ispuniš koji su za mene nemogući. Znači ja treba da pokrenem biznis od nule i da zaposlim tipa dva državljanina hrvatska da bi, znači ja, ne ne to je nemoguće. Dobro, Hrvatska otpada al okej, taman mi je isteklo malo tamo to. Hrvatska, gde ću sledeće, imamo opciju da se vratimo ovde. Imam opciju s obzirom na to, srećom u tom momentu sam imala, znači moj partner ima opciju da mi odemo zajedno u Ljubljanu, jer on ima slovenačko državljanstvo i tamo ima stan, tamo ima ceo život postavljen, i mi smo u tom momentu, okej on je bio sa mnom u Zagrebu. I sad kao okej gde mi sad idemo? Šta mi sad radimo? Da l’ se ja sad vraćam u Srbiju ili mi sad idemo u Ljubljanu, i to je proces koji traje jedno vreme koji isto nije lagan. I tu se u tom momentu se, ovaj, komplikuje i moj boravak, ističe mi, ističe mi dozvola, ističe mi dozvoljen broj dana u, u, u Šengenu, da onda idi u policiju, piši ovo. Na kraju se ispostavilo da ako odeš u hrvatski MUP i lepo kažeš: “Izvinite, ja bih da ostanem još malo da rešim ovo, a tu sam bila četiri godine i bila sam dobra i plaćala sam porez”, oni kažu: “E nema frke, slobodno”. I to se dogodilo. Ozbiljno, da. S njima stvarno imam fenomenalna iskustva. Fenomenalno, a ta papirologija, dozvole, sve je bilo užasno, jako jednostavno. I ovaj, i mi odlučimo da odemo u Ljubljanu, je l’. I to je trajalo, to se traj traj traja, ja odlazim u Ljubljanu stvarno sam, opet pala s Marsa. Tako s tim svojim svim, ovaj, fizičkim stanjima koja nisu bila uopšte… nije to nikakva ta moja stanja nisu bila u tom momentu da ja nešto ne mogu, ali to su nekoliko hroničnih stanja koje na momente znaju da se…

Ivan Minić: Da, nije alarmantno, ali crpe…

Ina Poljak: Tako je, ali onako te, ovako te malo ajde, ajde, ajde, jer mislim svaka od njih, mislim endometrioza zna da ode stvarno do nivoa da ti se ne možeš da funkcionišeš. Insulinska rezistencija odlazi u dijabetes znači. To sa tim leđima ja, meni je moj fizijatar rekao da ja imam kičmu žene od 70 godina. Znači to ništa nije u tom trenutku nezgodno, ali preti da postane. I ovaj, znači da momenat kad ja odlazim u Ljubljanu ja već jesam nekako ja, ali sam toliko razbucana da nemam baš ni taj osećaj da sam ja, ko sam šta sam ja. Izašla sam iz ovoga i potpuno sam i dalje polupana. I tu zapravo, to se znači dešava pre dve godine. Znači godinu dana pre nego što ću otići iz iz Zagreba ja dobijam ideju da napišem prvi roman. Ovaj, i ja ga napišem, ali ga ne dam nikome dugo. Čitali su ga ljudi tamo neki, čitali su ga, znači, išao je ono onako, prošao je nekoliko tih čitalaca, dobijala sam super korisni feedback i sve. Ja tek dosta kasnije shvatam da je taj roman u stvari o izboru. Koji praviš u životu. Da sam ja, da je to bila ključna tema koja je mene očigledno, znači da izbor uvek postoji. Pre neki dan kad je bila moja promocija druge knjige, mi je jedna čitateljka tražila da joj nešto napišem da nije samo onako posveta, i ja sam joj napisala: “Izbor uvek postoji”. I to uvek velikim slovima podvukla. I ja sam, nisam bila sigurna da l’ za koga sam ja tu poruku napisala. Da l’ za nju, ili za sebe, ili za obe. Ovaj, i da, odlazim u Ljubljanu i zapravo kreće taj moj povratak meni, sebi. Toj novoj staroj ja. I prve godinu dana ja… prestajem da pijem lekove za insulinsku rezistenciju potpuno, ja počinjem da trčim, ponovo, što sam radila u svojim kasnim dvadesetim i što me spasilo u svoje vreme nekih ozbiljnih isto medicinskih stanja, koje sam, bukvalno od kojih sam pobegla trčeći. I ovaj, osećam nekako i kroz to trčanje ja se vraćam, za mene je trčanje spiritualna stvar, baš baš doživljavam stvari koje ljudi doživljavaju na primer na potpuno drugačije načine, znači moja komunikacija sa mnom i sa mojim delovima tela, sa nekako…

Ivan Minić: Povezivanje.

Ina Poljak: Povezivanje s, hvala ti, da. To to je za mene jako lekovita stvar, i kao pričala sam sa, sa svojom kardiološkinjom. Ovaj, naravno da sam izmerila sve, svoje maksimalne otkucaje broja srca, da znam tačno sve znači sve to ja imam posloženo kako šta. I njoj sam ja rekla da ja dok trčim, ja nekad razgovaram sa svojim srcem. I ja sam mislila ona će reći “Bože gospođo, daću vam ovaj, daću vam uput za psihijatra.” Ali ona, pošto je mlada i pošto je ovaj, onako u, u korak ide sa tim istraživanjima od onoga šta je Gabor Mate govorio kad telo kaže ne, moje telo je govorilo ne, ne, ne, ne, ne. Ona je rekla da je to predivna jedna praksa ovaj i da nastavim to da radim i da je to u stvari taj mindfulness odnosno forma meditacije i da je to odlična stvar da nastavim to da radim i kao to. I stvarno imam osećaj da sam se povezala sa sobom na jedan način koji mi ne bi bio moguće da se pre toga nisam raspala u sto miliona komada. Jer ta ja koja se raspala, potpuno raspala, to što se sagradilo, ta druga ja to nije ista ona prethodna. I to mi je ta životna lekcija: da, raspašćeš se još. I to mi nije prvo raspadanje, ali je jedino to najveće. Al’ svaki put kad se raspadneš sastaviš se…

Ivan Minić: Do sad.

Ina Poljak: Do sad, tako je, da kucnem, da kucnem u drvo ono. Ovaj, znači svako, svako rastavljanje znači da dolazi do novog sastavljanja kvalitativno drugačijeg i sa tim lekcijama o sebi koje su dragocene. Ja sam sad kad napravim retrospektivu svog života, ja trenutno imam 39 godina. Ja jedva čekam da upoznam Inu sa 49, 59, 69. Jedva čekam da budem, da vidim koja će da bude, ono drkadžija, koja će da bude taj inadžija, kako će da se svađa. Da, jer, jer ova ja, ja se svađam sad sa svima. Ja više nisam ona kao, pametniji popušta, nema veze nek ste mi pogazili moja prava. Ne. Ja sad ulazim u fajt sa ljudima i u februaru sam proverila štitnu i zdrava je. Mislim da je to glavni razlog.

Ivan Minić: Pa da mislim da je fora u tome da okej, ne treba ulaziti u konflikt uvek po svaku cenu i postoje situacije u kojima jednostavno shvatiš da, sa druge strane je drvo i da, drvo neće odreagovati, a ti hoćeš. Ali da je suština da za stvari u koje veruješ, za stvari koje su ti važne, do kojih ti je stalo ne treba da prećutiš, pa ako to nekad znači i ozbiljan konflikt, onda to.

Ina Poljak: Tako je. To je.

DVA ROMANA: DOBAR MOMAK I MAJKA

Ivan Minić: Hajde da pričamo o, i o prvoj i o drugoj knjizi.

Ina Poljak: Može.

Ivan Minić: Drugu nisam pročitao. Već sam ti rekao da nisam, ja jesam, ja sam na vreme kupio ali… život.

Ina Poljak: Okej.

Ivan Minić: Ovaj, ali znam o čemu se radi i znam i, i da kažemo, tvoju ličnu priču koja jeste na neki način bila jedan deo inspiracije i tako dalje, ti ćeš o tome mnogo bolje reći, ali ono što mi je zanimljivo da su obe stvari kroz formu romana i jedne jako dobre velike priče. Zanatski dobro uobličene, zanatski dobro vođene, znači i jedan i drugi roman drže pažnju. Ja sam ti rekao neke zamerke za, kao, pisanje al’, brate to su zamerke – ja nisam normalan, ja imam suluda očekivanja, objektivno je jako dobro. Ali suština jeste da se tu trenutno baviš… sa dva, ja bih rekao, vrlo… okej, naravno, postoji cela psihologija i iza svega, i tvoje znanje i sve to, ali baviš se sa dve mentalitetske stvari koje su osakatile ogroman broj ljudi na ovim prostorima iz mnogo razloga. Ja mogu da se više povežem sa ovim prvim, odnosno lakše sam se povezao iz prostog razloga što znam mnogo dobrih momaka…

Ina Poljak: Mhm, mhm.

Ivan Minić: Koji su postali dobri momci zato što su vaspitani da budu dobri momci i to je najgora stvar koju neko može da im uradi u životu, jer su u zrelim godinama postali people pleaseri koji sebe razaraju svakodnevno time što ne umeju da kažu ne, što ne umeju da se izbore za sebe, iako su zaista objektivno divni ljudi. To je čini mi se da kažemo bila inspiracija za prvu priču. Druga priča je još kompleksnija, još slojevitija, ali ajmo da krenemo redom. Znači, prvi roman… Ja sam pisao neke knjige i pričice, pa to sedneš, napišeš pričicu pa drugu pa treću pa napraviš neku strukturu i to može, to nije, to sad uzmeš i napišeš. Ali roman je ozbiljan poduhvat. Naročito prvi put kada kroz to prolaziš. Naročito kada prolaziš kroz to i sa nekom komponentom koja uključuje više od samo – ja sam sad imala priviđenje i ludilo i ja sam napisala nešto. E hajmo da vidimo sa tim. Kako si pisala prvi roman? Kako si pisala drugi roman? Šta ti je bilo važno kad si pisala prvi roman, a za drugi ćemo detaljnije, kad dođemo.

KAKO JE NASTAO I OBJAVLJEN DOBAR MOMAK

Ina Poljak: Pa prvi roman je bio više neki moj eksperiment. Ja sam baveći se, ovaj, tom psihologijom shvatila da želim da se vratim tom nekom pisanju ali ne više tom kopirajtingu i tim stvarima, treba mi nešto… treba mi nešto jače. I ovaj, moja ideja, moj taj ludi san da ću jednog dana napisati knjigu koja neće biti udžbenik, koja neće biti ništa tako iz struke i to. Ovaj, nikad… nekako uvek je živela u mojoj nekoj podsvesti. I meni je mislim, u tom periodu života trebalo da se desi nešto jako dobro. Baš mi je trebao taj neki mali boost, da se dogodi nešto dobro, ovaj, to tek sad, naravno imam naknadne interpretacije, to u tom trenutku uopšte ne shvatam. I ja stvarno… Sad će ovo da zvuči kao da sam izmislila ovu priču, ali okej, uh, spavam jednu noć, znači ležim u krevetu spavam, i u onom između sna i jave, u onom ono kad nisi baš ni budan a nisi baš ni zaspao, znači onaj, onaj čudan momenat kad je sve nekako i realno i nerealno, meni padne ideja da napišem knjigu o čoveku koji je dobar, normalan i prilagođen, ide čak i na psihoterapiju, radi sve što treba i potpuno je nesrećan. I doživi nervni slom, i odluči da promeni svoj život. I to je sve, i ja sam u tom trenutku, aha okej, i onako ide, nekako, podigao mi je onaj puls i meni su se te stvari i nekada dešavale da da dobijem neku ideju u tom u tom stanju i ja bih uvek ujutru tu ideju zaboravila.

Ivan Minić: Da. Ja sam počeo da snimam voice-ove noću zbog tog.

Ina Poljak: Bravo, ja to radim isto, ja to radim isto. Čak i preko sata, imam Apple Sat i sad ne moram da ustajem…

Ivan Minić: Kao Kornjača Komunikator.

Ina Poljak: Tako je, da ne moram da ustajem. I ja tada kažem sebi molim te ustani, nisam još imala tehnologiju snimanja voice-a, ali sam ovaj napisala u notes, jel u telefonu, u beleškama, ovaj, zapisala samo grubo i reko hajde neka to prenoći. I, ništa zaspim, i ujutru se budim i pogledam i kao: “Vau, kao hm… nije mi ovo kao hm, mhm… može, može, bi moglo.” I još nekoliko narednih meseci ja tu tako razmišljam, razmišljam i krenem da ljudima kažem: “E, ja bih možda napisala knjigu”, drži ne daj, ljudi kao: “Super, strava, ide tebi to.” Ja krenem da pišem knjigu, jednog leta, leto je bilo. I ja krenem, poglavlje po poglavlje, tako što sam napravila najpre meni… Znači, ništa ne znam o tome. Ja znam da meni ima logike da ja napravim strukturu, da je nacrtam. I da onda idem, idem poglavlje po poglavlje i da vidim šta će da se desi. I ja to stvarno uradim, ja dajem poglavlje po poglavlje ljudima da čitaju, oni daju feedback i tako dalje, nisam to radila s drugom knjigom al’ s prvom sam bila strašno nesigurna, trebalo mi je da mi neko kaže da nastavim, samo da mi da kaže nastavi ovo ima smisla ono elementarnog. I onda kada sam završila to je bilo relativno brzo, al to je bilo neko ludilo koje mene obuzelo, znači ja bih sedela na plaži na moru ja bih uzela iPad onaj sa tastaturicom, i ja bih to kucala tako. Kao sad to ne bih radila u životu, znači sad sam u fazonu: “Bože ženo, jao prosti… Kako, kako si ti to književnica?” Sad ne bih, jer mi sad treba drugačija vrsta okruženja dok pišem. Ovaj, ali tada mi je to bilo jao moram sad da napišem ovo, da izbacim to iz sebe. I ja to stvarno napišem i ovaj dajem ljudima na čitanje i dobijam stvarno su ljudi u fazonu vau kao ovo je baš zanimljivo. Ono što se meni dešava tada je da ja znam priču do njegovog nervnog sloma. A ja ne znam šta ću posle. Nisam znala šta ću s njim da radim.

Ivan Minić: Nema puno primera ljudi koji su nešto promenili.

Ina Poljak: Nema, da, ali ja uvek kažem, kao to me ljudi pitaju da li su neke stvari u mojim knjigama realistične, imala sam baš jedno pitanje na promociji. I ja sad kad razmislim da li je realističnost u fikciji. Kak, kao koga briga da l’ je to realistično, ako ti je realistično uzmi čitaj novine. Gledaj emisiju, gledaj dnevnik ako hoćeš realistične stvari. Za fikciju, uopšte ne mora da bude realistična, zato je fikcija.

Ivan Minić: A tako je, fikcija ne mora da bude realistična, ali ovako nešto meni se čini treba da bude pri- primarno u nekom realnom mogućem.

Ina Poljak: Naravno, naravno, da, da. Da li je izvesno? Pa nije, poenta je da da bude izvesno onda je banalno.

Ivan Minić: Tako je. Tako je, onda je banalno, da, da.

Ina Poljak: Uglavnom ja nisam znala šta ću ja s njim kad, nakon što sam ga ja iz te bolnice ovaj izvela. To je bio period mog života kad sam ja i moju terapeutkinju pitala i čitala zakone kako izgleda, kako izgleda hospitalizacija, i onda sam shvatila da se to razlikuje od ustanove do ustanove i onda sam izmislila većinu stvari, onda sam shvatila da je to potpuno legitiman alat pisca da izmisliš bukvalno. I da kažeš da, al to se tad tako radilo. U toj ustanovi, kod nas je to tako.

Ivan Minić: Kod nas je to tako.

Ina Poljak: Ovaj. I da, i ništa ja sam to napisala i prošlo je i ništa, nisam imala nikakve hrabrosti, kome ja to da dam, ko će to da objavi, gde ja, ne, ne, ne. Živim u Hrvatskoj, pišem na srpskom, šta sad kako ja, gde ću, kud ću. Onda mi se tu još javilo to, moram da idem odavde, moram da rešavam ovo, moram da vidim šta ću da radim u toj Sloveniji, sa čim ću ja da se bavim. Nisam ja tad… ja sad imam otvoren taj svoj… tu svoju firmu u Sloveniji, sve i postavljen mi biznis. Ja nemam ta- tad toga ništa nije bilo, znači ja moram ponovo da dođem ljudima i da kažem: “E ljudi ja ponovo radim”, znači sve… Knjiga je bila meni poslednja stvar znači.

Ivan Minić: Plus jezik.

Ina Poljak: Plus jezik, da. Jer ipak sa Hrvatima…

Ivan Minić: S Hrvatima je lako.

Ina Poljak: Što se sporazumevanja tiče, to je laka priča. U Sloveniji ne.

Ivan Minić: Uostalom, šta je? U Sloveniji možeš da pričaš srpski mislim…

Ina Poljak: Svi te razumeju, i sve… Ovaj, ali učim jezik, mislim sad sam već onako mislim govorim jezik. Govorim ga sjajno, ne govorim ga… ne bih mogla da da recimo pričam o nekim apstraktnim pojmovima, ali mislim ono mogu da nazovem nekog i da se svađam sa njim preko telefona, to mi je cilj. To mi je mera, da l’ znam jezik. Ozbiljno, znači to mi je najbitnije. Kada, kada me neko, kada ljudi ne obraćaju dovoljno pažnje na taj customer experience i u fazonu su “A, malo smo se o vas ogrešili”, ja se pravim “A ne, meni se ovo nije desilo” i nazovem i svađam se preko telefona na slovenačkom. E, sad da se vratimo na knjigu, da. Prošlo je neko vreme, ja sam se malo stabilizovala i sticajem nekih ludih okolnosti sam došla do ljudi koji su me povezali sa urednikom koji je rekao: “Hajde, daj da vidim šta je to ona napisala.” Nismo se mi upoznali, on se upoznao prvo s mojim rukopisom, i kada je pročitao, rekao je: “Hajmo da se sastanemo.” To je bio neki decembar 2024. ja mislim… Ne, 3. da. I mi smo se sastali, i on je rekao moj urednik Zoran Penevski: “Pene, kao ovo liči na nešto. Ajmo malo ovo, malo ono”. Tako da, urednički sve, ali kao, “Baš, ovo može da ide. I liči na muško pismo, kao da je pisao muškarac.” Ja sam sad u fazonu, “Ne znam da li mi se ovo sviđa, da l’ mi, šta mi je rekao ili ne”, al’ dobro, i ovaj… I ništa. Ušli smo u taj proces, ovaj, uređivanja i to je neko vreme trajalo. Onda ja nisam znala ko će da mi, ko mi… ponudila sam taj rukopis, ponudila ga jednom izdavaču on je bio u fazonu, “Nije ovo… Nije meni ovo nešto dr d d d…” Opet ja patim, sedim pored Ljubljanice uz čašu vina i u fazonu sam “Jao, odbio me izdavač”, baš sam tužna. Trećeg dana se pojavi ona Ina sa T i kaže: “Ma to je jedan izdavač, daj ima ih koliko hoćeš, hajde da vidimo sledeći”. I sledeći izdavač najveći naš izdavač, kaže: “Može, hoću, uzimam.” I sad bih volela da kažem ostalo je istorija, nije, ali, izlazi roman, minimalno promenjen. Minimalno. Znači taj urednički proces je bio baš nekako skroman, mislim ono, minimalna neka restrukturacija početka, i to izlazi ovaj u januaru 2025. i to se prodaje kao ludo, prva tri meseca nekih 500 i nešto primeraka za taj debitantski roman je bilo baš ovaj baš dobro. I ja sam u fazonu… “Dobro, sad evo ga super, mogla bih ja ponovo nekad nešto da napišem” i bukvalno dok je još bio neki peti ovaj mesec postojanja Dobrog momka znači negde pre godinu dana otprilike, pukne me tako neka životna kriza i neka emocija, i ja dobijem ideju za drugi roman.

REAKCIJE ČITALACA I ŠTA ZA NJU ZNAČI UMETNOST 

Ivan Minić: Kakav ti je bio feedback od ljudi kada je to izašlo? Prvi roman.

Ina Poljak: Bili su svi oduševljeni. Ljudi su bili oduševljeni zato što je jako čitljivo, jako je probavljivo, a mnogi ljudi kad kažem napisala sam knjigu, pitaju me da l’ je iz struke. Što je logično, am…

Ivan Minić: Mislim, i jeste… Ali…

Ina Poljak: Da. Nije udžbenik, ali da, jeste iz struke. Pa meni, ta knjiga, hvala joj na tome, biću večno, večno, večno zahvalna, što me povezala sa gomilom ljudi s kojima nisam, mislim, znaš, onim ljudima s kojima nisi ni prekinuo kontakt, ali vas je prosto život udaljio, meni se gomila ljudi javila, ja sam obnovila, pa i sa ljudima iz srednje škole, znači, ja sam, sve ono što mi se prekinulo tokom godina se sad zacelilo, ali ne samo da se zacelilo, nego se još obogatilo. Znači, to je sad postalo tako veliko i lepo, kao, sa svim tim ljudima, da se meni to, bogami baš svidelo, ja ću još sigurno nešto da pišem, ali imam sad inspiraciju. 

Ivan Minić: I kad je došla inspiracija? 

Ina Poljak: Ova inspiracija je došla, za razliku od ove prve kognitivne, u snu, ona je došla iz stomaka, ovo je došlo kao osećaj bola i kao osećaj da moram nešto sad s tim da uradim. Ali ono kao psihoterapija i to, znači bol je prorađen, urađeno je sve što s tim treba, nema više šta, nema više šta da govorim psihoterapeutu, to je jedna tema, taj bol ćeš imati celog života, znači to je hroničan bol, i ja dobijem ideju da se sad s tim suočim na toj ravni, umetničkoj, književnoj, i samo u momentu shvatim, ja znam tačno šta hoću da postignem, ali ne znam kako. I ništa, sedi, napiši, napravi neku strukturu, napravi neke likove, kreni, pa vidi šta će da se desi. I krenem i doživim jednu od najboljih, najintenzivnijih stvari u životu koja mi se dogodila. To sam imala sa “Dobrim momkom”, ali u manjoj meri, drugačije, nekako rascepkanije. Ovo je bilo dva meseca intenzivnog rada na rukopisu koji je izlazio bukvalno iz nekog dela mene koji nije bio moj mozak, koji je bio moj stomak, koji je drugi mozak zapravo, to je danas već znana stvar. Znači, ja imam osećaj kada pišem knjigu, kada radim nešto kreativno, ne mora to da bude samo pisanje knjige, kada radim nešto kreativno, da sam ja, sad će to zvučati kao kliše, to svi govore, ali to je stvarno, kao da sam ja samo neki kanal, znači, odnosno postoji neki kanal, postoji nešto na šta je meni dato da se prikačim. I sagledam realnost na potpuno drugi način. Moj mozak ućuti konačno, ali se neki drugi delovi mene pojave koje ja ne umem da artikulišem i što je dobro, niti ja njima upravljam. I samo izađe zaplet i rasplet na papiru, i ja to čitam, i ja sam zabezeknuta, ne mogu da verujem šta je ovo. Ne mogu da verujem ko je ovo napisao. To mi se desilo sa završetkom “Dobrog momka”. To mi se desilo sa celom majkom, drugim romanom, gde ja rešavam ozbiljne probleme u plotu, u narativu, tako što sedim i pišem i ništa drugo ne radim. Znači, ti problemi se pred mojim očima posredstvom mojih prstiju rešavaju. To je čista magija. To je bukvalno, to je kao da je nešto nadrealno. Ja završim s tim, gledam u taj rukopis, kao, jebote, šta je ovo? Zatvori to, idi, ugasi kompjuter, idi, mazi mačku, gledaj u nebo, šetaj se po Ljubljani, što su sve stvari koje obožavam da radim. Sutra se vratim, čitam i frapirana sam, kao… Kako, kao, kao, kao, kao, kao, kao, kao, kao, kao, kao imam strukturu, struktura je živa, stvarno se menja, ja nju time, znači menjam stvari itd. Izbacujem prvu verziju koja ima oko 100.000 reči, ljudi su se zgrozili, u fazonu kao, nisi ti luda, mislim šalim se, imam dva first reader-a, znači mog partnera i moju prijateljicu, dajem im to, dajem uredniku, i sve troje su u fazonu kao, bogami, kao nisu meni mnoge stvari ovde jasne. Oni kažu uglavnom da je struktura čudna, da postoji jako puno svega, da je sve all over the place, da je izbačeno tako, i stvarno jeste. I u jedno letnje jutro urednik i ja ovde, bila sam u Srbiji, on i ja smo se našli, sedeli nekoliko sati i on me je pitao kao: “Okej, šta ti hoćeš s ovim da postigneš? Sada su dva romana u jednom, znači da li želiš ovo ili ovo, šta želiš itd.” I ja kažem šta je nekako moja ideja. I on kaže, onda treba da uradiš restrukturizaciju, treba malo ovo… Znači, dao mi je neke instrukcije koje su bile vrlo onako opšte, nekako nije bilo baš najjasnije možda šta treba da se uradi. I on je u fazonu, mislim, nije hteo da mi nacrta instrukcije, nego da me malo samo gurne u pravom pravcu. Da, da isečeš višak, dopišeš šta treba. Da isečem višak, da, i da malo sve promešam. Znači da ne bude ta struktura, da promenim strukturu. Znači to je najveća promena. I u tom trenutku se meni dešava onako jedan klik. U tom momentu moja oba mozga, znači moj stomak i moj mozak su u fazonu, to je to. Tačno znam šta treba da uradim. I kažem njemu, reko’: “Meni je ovo bilo toliko korisno,” u fazonu, dobro. On ne kapira ovo što se dešava u meni. Eto, luda žena. Da, luda žena, da. Kao, znaš, skačem tu, u fazonu: “Jao, tako mi je leglo. Hvala ti,” on kao: “Dobro, vamo.” Dobro, izvini. Izvini, da. Dve-tri nedelje kasnije njemu šaljem rukopis, on mi je rekao: “Šta je ovo?” Ja reko’: “Ja sam završila, dve-tri nedelje.” Ovo je onako, šta si ti završila, reko’: “Ja sam napravila…” Znači, to su dve-tri nedelje čiste patnje, jer biti urednik svog rukopisa je… Znači, nisi više u onom kanalu, nisi više intuitivna luda umetnica, ono, znaš sve, nego, brate, sedneš i radiš. Radiš onako debelo, mi imamo velike naočare, da sedneš i radiš. Znači, sečeš ovo, e kada ga nema ovde, spominješ ovde, znači ništa, onda ti moraš sve to da uvezuješ, ti to moraš sve da imaš, znači samo da prolaziš. Znači, ali ja sam to za dve nedelje jer je to tako grozno bilo, mislim teško, da sam, evo, znači ja mogu ovo da radim dve nedelje. I to je moj limit, ali ja sam to odradila od jutra do sutra i radila to dve nedelje. Nikad neću zaboraviti dan kada smo moj urednik i ja sedeli u jednom hotelu ovde u Beogradu, ja imam neku konferenciju, skačem tamo po nekoj bini, pričam na engleskom s nekim jako cool ljudima, sve je sumanuto, sumanuto, sumanuto. On sedi preko puta mene posle toga, ja se malo spustim, još ono posle jednog nastupa kada je onako lud. Ja se malo spustim, sedim sa njim i sada nešto opšte on hoće da mi kaže. I priča on, to sad izgleda kao da je napisao neki ozbiljan pisac. I ja kao, molim? Kaže još malo, kao, ne moraš ništa, ali možda možeš malo još ovoga, malo ovde da dotegneš, jako su ti dobre ove, dao mi je neki feedback koji je onako strava. Ja se još jednom posle toga vratim na rukopis, ali sa tim osećajem trijumfa, kao ovo je moj brutalni rukopis. Eto, to je sad fine tuning, to je dobra stvar, samo da se zategne. I u tom momentu shvatim isto da bi bilo dobro da malo promenim ceo narativ te knjige, da probam možda drugog izdavača, da malo eksperimentišem sa celim procesom kako to izgleda i tako dalje i nađem drugog izdavača. Nekako se sve desi totalno ludo. Znači, ja se nađem u takvom društvu, ja upoznam Marčela, sasvim slučajno priđem njemu, on ima isti put, njegov izdavač je moj put izdavača, ja mu pričam kako ti, šta ti, on meni kaže: “Jao, pojavio se novi izdavač, ne poznajem čoveka, samo on zna njega, on mene ne zna.” I u tom momentu on kaže: “Ja radim na nekom rukopisu,” ja mu kažem da radim sa agentom. “Super, kad bude bilo spremno.” Long story short, dva meseca kasnije izdavač javlja: “Hoćemo rukopis, uzimamo, ulazimo u proceduru.” Ja potpisujem ugovor i posle par meseci knjiga je živa. I postoji. Nemamo je sad ovde, te korice i sve. Ja sam imala tu ideju kako bi korice trebalo da izgledaju. Ja sam je predala dizajnerki Nađi i Nađa je napravila to. Imala sam i jedno doduše iskustvo i sa prošlom dizajnerkom u Laguni. Isto, imala sam ideju. Kad sam videla rešenje, bila sam u fazonu: “Wow, ti si čarobnica.” Tako da imam dve čarobnice koje su radile na ovom dizajnu mojih knjiga i ja sam oduševljena time, iskreno. 

Ivan Minić: Vidim da je tvoje iskustvo pisanja prilično jedinstveno i da ljudi ne treba da zamisle da to uvek tako izgleda kao što je tvoj proces. Da, varijacija. Ali da ponekad izgleda tako i da to ponekad jeste… 

Ina Poljak: A mrzeće me sad svi, je l’ da?

Ivan Minić: Neće, neće. Ali mislim da će ljudi koji su u životu doživljavali to da ih nešto obuzme, pa sad da li je to neki pozitivan ili negativan demon koji te vuče… Ali, svakako je demon. Ali je demon, znači mora biti. Da, da. Ljudi će potpuno razumeti to stanje u kome u jedinici vremena uradiš suludu količinu stvari, gde kada pogledaš sa distance od par nedelja si u fazonu: “Ko je ovo radio, kako se ovo desilo i kakve ja veze imam s ovim?” 

Ina Poljak: Imam tu potrebu da stavim, znači ja sa jedne strane sada u jeku promocije druge knjige i ovog hajpa, jer ja sam na hajpu i prve knjige dobila ideju za drugu knjigu, ja se sad iskreno plašim da ću da sednem kad se vratim u Ljubljanu pred svoj komp i da ću da napišem treći roman. To mene zaplaši. 

Ivan Minić: Nemoj da te plaši.

Ina Poljak: A s druge strane, bitno je da dam nekoliko disklejmera. Znači, u momentu pisanja mog drugog romana, moj život je trenutno takav da ja mogu sebi da priuštim te stvari. Znači, moja egzistencija je rešena u potpunosti. Ja imam posao kojim ja upravljam. Znači, ja sam svoj gazda, ja radim sa ljudima sa kojima želim da radim. Ja živim, ja nemam decu, recimo, ja imam taj jedan život koji meni… Imaš mačke. Imam mačke, da, imam, da. Ali hoću da kažem, nije ono kao, ja sam sad neki heroj koji… Ne, znači, ja imam stvarno život koji meni omogućava da ja budem ta luda umetnica, da ne razmišljam o nekim stvarima koje kad bi drugim ljudima oduzeli da ne razmišljaju o njima, možda bi i njih tako puklo pa bi se zakačili na kanal, znači. Hoću da kažem, ja sam vrlo svesna svojih blagoslova, ja sam sad, znaš ono, ne, znači ja imam jedan život koji je napravljen tako da ja imam taj luksuz, da ja budem luda umetnica, da ja izbacim roman unutar godinu dana. Znači to je bitno jako da se istakne, da je deo te moje inspiracije, deo toga svega, bukvalno splet okolnosti koje mi to omogućavaju.

Ivan Minić: Jeste, ali te okolnosti se nisu desile slučajno i ti si se izborila najviše sa sobom za to što imaš danas, i to je isto nešto što ljudi treba da uzmu u obzir. Ja uvek kažem, idealna opcija, znači idealna varijanta je da se rodite u zdravoj, dobroj, divnoj porodici, punoj ljubavi, sa generacijskim bogatstvom. Može sledeće pitanje. Ali, pošto ta idealna opcija obično nije na stolu, onda radimo u nesavršenim situacijama sa nesavršenim ljudima i borimo se da napravimo neki život koji ima smisla, a ne život koji je savršen. Bio sam na promociji, beogradska promocija će biti na jesen. 

Ina Poljak: Bio si i na prvoj i na trećoj ćeš, živ bio. 

Ivan Minić: Bićemo i za četvrtu, biću u Ljubljani valjda u decembru. Za Ljubljanu baš ne znam, pošto ne bih razumeo jezik. Ali, bilo je divno biti i na prvoj, bilo je divno biti pre neki dan, osim činjenice da je možda prostor bio premali. 

Ina Poljak: Možda kiseonik precenjen.

Ivan Minić: Jeste. I temperatura, isto baš sam komentarisala sa prijateljicom da treba svako da ponese svoj klima uređaj. 

Ina Poljak: Misliš tako? 

Ivan Minić: Mislim da se u rancu nosi klima uređaj i svakom maska. To je biznis ideja upravo. Ali na ovoj promociji su se skupili neki fini ljudi s kojima je bilo zadovoljstvo pričati, i iz ugla vas koji ste vodili, a i iz ugla nas koji smo došli, imali smo priliku da popričamo malo sa njima posle. Ali na drugoj promociji je poseban utisak ostavilo sve to, prvo ko se sve pojavio iz tvog života, što je jako važno, a drugo, kakve su bile reakcije tih žena uglavnom iz publike koje su je pročitale, koliko im je ona značila. I ne znam kako ti gledaš na to sve, ali mislim, rekao sam ti taj dan, rekao sam ti i sad koliko sam ponosan na tebe, i mislim da još uvek nisi svesna koliko je to što si napravila važno i vredno. I da treba da upijaš svaki feedback tog tipa, i svaki negativan, i sve treba da procesiraš i vidiš da li je dobronameran, da li je sa ciljem da bude nešto bolje. Ali stvari koje su te žene rekle su blago. 

Ina Poljak: Jeste. E pa hvala ti. I te kako mi znači da mi kažeš to, i volim da se osećam kao tvoje dete, tvoje omiljeno dete. Najbolje, ti si rekao omiljeno. Ne, ja sam rekao omiljeno. Ja sam to čula. Dobro. Znači, nemam osećaj da sam bila omiljeno dete nijednom od svojih roditelja pa sad ovde odigravam svoju psihoterapijsku temu. Ali hvala ti, to mi znači. Ja ne znam jesam li ja naj… ne, ili imam selektivnu percepciju, ja uvek doživljavam samo lepe stvari vezano za moje čitaoce i moje knjige. Znači, ja razumem da se to neće svakome svideti. Ja razumem da nisi burek pa da te svi vole. Mada ti jesi burek.

Ivan Minić: I ni to nije lako.

Ina Poljak: Da, mislim, ali ima opet ljudi koji kao, gluten i to, mislim, i i i znaš kao, e. Tako da… Ovaj, um, ono sa čim me, s čime ljudi dođu na te moje promocije je, meni je to, tek u momentu kada dođu drugi ljudi i daju mi svoju percepciju i postave mi pitanja, tek kada ja vidim šta drugi ljudi tu sve učitaju, dožive isprojektuju, što da ne, ja tek onda imam zatvoren krug, zatvoreno polje, jer ja imam osećaj kad sa svakom knjigom da sam ja nešto dala, ovako pustila u etar, a tek kad neki ljudi to pokupe taj signal i da, i nešto mi povratno sa njim urade, ja imam osećaj da je ta stvar gotova. Um, pisanje romana koliko god da jeste to i kognitivni aspekt, to što sam pričala o tome i na promociji ja, emocionalni sve, to je uvek taj jedan tvoj ugao autorski. Ali ja kad dobijem ugao čitalaca. Znači kada mi jedna žena kaže: “Jao, meni se baš svidelo ovo.” Meni druga ž… ovo su sad kažem “žene” jer su uglavnom bile žene, ali mislim odnosi se na čitaoce generalno: “Jao, meni je najviše bilo lepo ovo, jao kako si ovo, šta je ono…” Ja kad vidim šta su tu sve ljudi poneli i šta su videli, bez da je to bila moja svesna namera, ja, ja se tek tad osetim da je to nešto vau, da je to stvarno jedno umetničko delo. Neskromno je to reći ali tako je, kad vidim šta su sve ljudi odatle poneli. I onda shvatim: “Čoveče, to, to je to, to želim, želim to da živim. Želim da stvaram stvari koje će ljudi da doživljavaju ono na na na način koji je njima hm, ha neću reći lekovit, malo je pretenciozno, ali je de desi im se nešto značajno i konstruktivno nakon što pročitaju moju knjigu.”

Ivan Minić: Ja mislim da, da je taj momenat zapravo ključan jer um, i neke stvari koje sam ja u životu pisao ljudi su doživljavali, učitavali u njih svašta i to im je pomagalo na razne načine da razumeju sebe i da se odnose sa nekim drugim ljudima i tako dalje, ali da je suština zapravo umetnosti to da uh, ti njima daš jedno, jedan pejzaž, jedno igralište, jedan prostor, jedne okvire sa kojima oni mogu da rade šta god požele. I svako tu knjigu doživi na drugačiji način, i ta priča je drugačija kod svakog i ako ima mnogo zajedničkih tačaka, ali um, znaš, mislim da, mislim da je zapravo ključno to, ti si to malo sad kad si pričala o feedbacku, čini mi se da si podsvesno otišla na stranu koja, mislim da uopšte nije bila, nije bila poenta. Nijedna osoba, ja sam ih pažljivo slušao iako sam hteo da se onesvestim, ovaj, nijedna osoba nije rekla u stilu kako si ovo fantastično napisala. Nego je pričala o svom doživljaju toga.

Ina Poljak: Mhm, bravo. Za, za.

Ivan Minić: I možda je konkretna stvar koju si ti napisala, nećemo ih otkrivati, konkretno tvoje iskustvo tvoje glavne ovaj junakinje, je jedno, ali je vrlo lako moguće ga poistovetiti sa nečim drugim, što ima isti značaj za nekog. Svako ima to neko mesto, svako ima neki predmet, svako ima neki miris, svako ima neku sliku, i može da se poistoveti s tim iako to nije u njihovom konkretnom iskustvu bilo baš to. Ali oni prepoznaju osećaj.

Ina Poljak: Tako je, tako je, da.

Ivan Minić: I to je ono što ih vozi sve vreme. I, mislim, ono. I ja sam kroz Todora prepoznavao i sebe u mlađim danima, i razne neke situacije, i prepoznavao sam gomilu prijatelja koji su zbog toga što su mnoge stvari radili na način ko- oni su, čovek i i bavi se sličnim poslom jel. Ovaj uh… radili na taj način sa ljudima, sebe dovodili u situacije koje su, nisu bezazlene. Ali, kao, ono u igrama kada imaš tri opcije na koje moraš da, na koje možeš da ideš a na svakoj imaš koliko moraš da platiš da bi to išlo. I onda biraš da plaćaš ono što ti je prihvatljivo da plaćaš a ne ono gde treba da ideš.

Ina Poljak: Tako je. Uvek je tako, da, da, da.

Ivan Minić: I to je ono što je, što je da kažem možda glavni problem. Uh, nemoj da se plašiš trećeg romana, možda ne moraš da ga objaviš odmah, ali možeš da kreneš da ga pišeš, neguj u sebi to i nemoj da nemoj da bude još, uh, e, e neka stvar koju, koja te vozi, koja te radi a koju ćeš da pustiš zbog nekog osećaja neadekvatnosti piši, ne mora ni da izađe nikad. A možda će izaći za par godina, možda će ti biti inspiracija za nešto deseto, ali mnogo mi je drago da vidim gde si sad, i kako si sad, i jako sam ponosan na tebe. I hvala ti što si bila i što si podelila ovu priču, a pričaćemo još, i biće prilike za, za razne neke interesantne stvari. Voleo bih samo pošto se toga nismo dovoljno dotakli, a mogli bi time da zaključimo. Okej, pisanje je nešto što je sada, jedno od tvojih zanimanja, i jedno od, ono, od kad bude pisalo šta je, psihološkinja i književnica.

Ina Poljak: Šta je, i psihološkinja i književnica, da. (smeh)

Ivan Minić: A šta ti radiš, mimo toga, odnosno neko kome je ovo zvučalo sve kao da ima smisla i hoće da radi s ludom ženom, ovaj zašta ima smisla da priča sa tobom i zašta ti smatraš da si dobar saradnik kada je posao u pitanju, i kako, kako oni mogu da naprave nešto što zaista ima smisla i za vlasnike i za menadžment i za zaposlene, kako da se postavi komunikacija između ljudi.

Ina Poljak: Pa, ja kao, ako noću pišem romane, danju imam posao koji je malo običniji, mada ne pišem nikad noću al dobro. Dobro zvuči. Ovaj, ja se bavim zapravo, imam nekako dva strima kojima sam… koja, gde koristim sva svoja psihološka znanja pa i iskustva. Prvi je HR consulting. Najčešće radim sa manjim i sa srednjim firmama, da li je to sad neka… da li imaju neki akutan problem ili imaju transformaciju, treba im transformacija organizacione kulture, jer su oni sami u nekom periodu rasta i tako dalje. Dakle to radim i kada su u pitanju recimo neke intervencije, potrebno je rešiti neki problem, ili ili nekako kontinuirano ovaj kao eksterni HR konsultant. Ovaj, ili recimo često mi se desi i da me korporacije zovu za neke događaje na primer za radionice ili za nešto, neke razgovore i tako te neke formate, volim da javno nastupam, volim da pričam. U jednom momentu se to isto promenilo u mom životu sam se nekako opustila pred tim kamerama i to, i onda volim sad to da radim. Mada nisam svačija šoljica čaja al to je skroz u redu. Ovaj, a drugi strim, druga stvar kojom se bavim to je coaching iz ličnog brendinga. Ovaj to je nekako spajanje na jako lep način, sve ono što radim iz psihologije, i onaj marketinški, onaj moj pa sad ne i tako mali taj, to to neko iskustvo kada sam bila i kopirajter i u marketingu, u prodaji, advertajzingu i bilo tim nekim timovima. Tako da ovaj… napravila sam koristeći sve ono što znam iz iz tog psihoterapijskog pravca koje koristim Trećeg talasa kognitivno bihejvioralne terapije i marketinga i storitelinga, napravila sam baš jedan jedinstven program, odnosno da, program koji se zapravo sastoji od onlajn sesija jedan na jedan gde ljude vodim kroz proces kako da definišu svoj lični brend, ali da on bude postavljen na njihovim vrednostima. I na onome što im je stvarno u životu bitno i u poslu. I za sada, svi moji klijenti imaju gomilu nekakvih zajedničkih karakteristika, a to je da su svi pomalo onako buntovnici, ili su u fazonu kao ja znam šta su trendovi, ja znam šta treba da radim da se ne znam snimam reels za Instagram ili da se svaki dan postujem na LinkedIn-u al’ meni se to ne da. I onda ja malo, imam taj tako taj taj te buntovnike, koje zapravo postičem u tom njihovom buntu, da ne moraju da rade ništa što im se ne radi, a da opet mogu da imaju dobar lični autentičan lični brend, da budu prisutni na kanalima na kojima to za njih ima smisla. Tako da ja ih, ja ih osim što definišemo vrednosti i zatim to sve pretačemo u ciljeve, u ponašanja jer to znaš kao mogu ja da ti definišem vrednosti ovako na nekom pergamentu i zalepim, ali ako ti ne znaš kako da živiš te vrednosti, to je onda mrtvo slovo na papiru. I onda to kada se uveže sa konkretnom… sa konkretnim kanalima i konkretnom strategijom stvarno ispadne jako dobro i bude baš ono, ljudi se konačno osete udobnijim u tome što rade, a ne kao da je to nešto što ih sad smara i što moraju da rade da bi imali svoj lični brend. Tako da eto to su neke dve stvari koje najčešće radim i govorim javno kao što bila sam na TEDx Belgrade, imam tako neke javne nastupe na koje sam jako ponosna…

Ivan Minić: I pišeš za veliku priču.

Ina Poljak: Pišem za velike priče, obožavam da pišem za velike priče. Ovaj tamo, tamo, uh… urednici mi daju potpunu slobodu. To je, to je nešto fenomenalno, od starta je tako, mi već tri godine jel, dve i po… Vau, puno godina sarađujemo, am, da. I ja od starta imam tu slobodu da odaberem temu. I ja imam osećaj da oni imaju jednu jako veliku i moćnu platformu na kojoj ja mogu da se popnem i uzvikujem ono što mislim da treba da se uzvikuje. I ja volim jako u tim tekstovima da, da sve te neke stvari koje podrazumevamo, da ih malo rastranžiram, ja bukvalno kažem sad ću da uzmem moju psihološku sataricu, i da isiseckam neko uverenje ili nešto, i da vidimo zašto je to u stvari obično neki bullshit koji nikome ne funkcioniše. Tako da, jako volim te tu te kolumne, ovaj, zato što imam stvarno tu slobodu i zato što se na jako lep način u uh… u njima mogu da budem i psihološkinja i književnica, a da ne moram da stavim akcenat ni na jedno ni na drugo. I to je prosto predivno nešto što baš uživam u tome, uživam u pisanju, i uživam kad se to izađe i kad mi ljudi daju povratne informacije. To mi je baš jedna ljubav velika, da.

Ivan Minić: I pišeš za Našu mrežu al to smo već pomenuli i to je isto ovaj, jedno specifično okruženje gde opet sve to, svoje znanje stavljaš u službu nečega što je ono što čime se baviš kao konsultant, dakle, fokus na timove, male firme i kako oni mogu da naprave nešto što zaista ima smisla i za vlasnike i za menadžment i za zaposlene, kako da se postavi komunikacija između ljudi.

Ina Poljak: Samo sam htela da dodam da volim da pišem za Našu mrežu, jer i tu osećam da imam slobodu. I ja u svemu što radim imam taj bunt i to je kao u fazonu sam, treba da se radi na ovaj način koji… odnosno treba da se radi na način koji ima smisla i logike i isto od starta, ja imam potpunu slobodu, za Našu mrežu da budem ja. Znači to nije neki neki X, Y konsultant nego to je moj glas u tim tekstovima i to mi je bitno, jer osećam, samo na taj način mogu da… da osećam da to ima smisla. Da, tako da, hvala ti na tome.

Ivan Minić: Hvala tebi. I na priči, i na tome što radiš, i na tome što si i dalje borac, i buntovnica i sve što uz to ide, ali… na kraju dana mislim da postoji… postojalo je mnogo situacija u kojima si mogla da odustaneš od ideje da budeš borac. A ti si izabrala da to ostaneš, i to je sad već dijagnoza koja će te pratiti i nadalje, i samo su pojavni oblici nešto u čemu ćemo da uživamo u narednom periodu. Ali svakako, hvala ti. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da ste uspeli da kroz ovo sve upoznate Inu, jer sve to što piše, sve to je u suštini, sada verujem vidite, zapravo odraz onoga kakvu je osobu izgradila u ovih dvadesetak godina od one uplašene devojčice koja je stajala ispred užasne zgrade fakulteta a i sve što je bilo pre toga. Hvala vam puno, to bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.