Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Danas nastavljamo priču sa mojim jaranom Močevićem i danas ćemo pričati o onome što možda veći broj vas zna, a vezano za njegovu karijeru, osnivanje agencije Prime Communications i njegov fokus poslednjih desetak godina na porodične kompanije u Bosni i Hercegovini i regionu. Siguran sam da će vam biti zabavno da sa nama prođete i ovaj roller coaster emocija kroz prethodnih 25 godina, a svakako mislim da je vrlo korisno da poslušate sve ono o čemu smo pričali, a odnosi se na porodične kompanije. One mogu da budu stub razvoja ove zemlje i ovog regiona, a vrlo često se bore sa problemima za koji postoje istorijska iskustva i rešenja koja možemo da primenimo, ali zbog činjenice da mi nemamo preduzetničku tradiciju, odnosno da je ona prekinuta, mi za te stvari ne znamo i njima se ne bavimo onda kada bi trebalo. Uživajte. 

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu ponudu za web hosting pakete, namenjenu svima koji žele da sami završe ceo posao: od hostinga i domena do izrade sajta. Uz HOST PRO i HOST MAX pakete trenutno dobijate 30% popusta, a uz HOST STARTER duplo više prostora, kao i besplatan .RS domen kod sva tri paketa. Tu je i AI Sitejet Builder, alat uz koji možete da napravite profesionalan sajt i bez programiranja, bez tehničkog znanja i bez dodatnog angažovanja nekoga sa strane. Pritom, dobijate i ono što je važno da sajt zaista radi kako treba: brzinu, sigurnost i stabilnost.
Za više informacija posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E dobro. Sad možemo da se bavimo ovaj onim zbog čega si ti i došao. Sad, ja sam te zvao i zbog ovog prvog, ali dobro sad. Ovaj, suština negde jeste da ćemo se u ovom drugom delu baviti tih poslednjih dvadesetak godina tvoje karijere koja je vezana za PR agenciju ovaj koju si razvio Prime Communications, sve prateće događaje vezane za to, a tu je bilo i dosta edukacije, tu je bilo i događaja i dalje ih ima hvala Bogu. I ono što ti je fokus danas, a to su ovaj porodične kompanije i suštinski ja često volim da kažem da je to ono naj najzdraviji deo privrede i deo privrede koji u suštini ima najveći potencijal, pošto korpo nikad neće ovaj porasti puta 100 u godinu dana, a mislim u godinu dana neće ni ni ovo, ali može da poraste puta 100 za 10 godina ako se sve odigra kako treba i ako postoji struktura koja to može da podrži i iznese. A ne mora to ni biti cilj na kraju dana. No, dakle, normalna osoba bi ostala u L’Oréal-u.

Dragan Močević: Pa normalna osoba bi uradila sve ono što se od nje očekuje u smislu okoline i okruženja. Zadrži neki stabilan posao i sve, al eto. Ja nisam bio normalna osoba il nisam bio prosečna osoba i nekako imao sam taj izazov i odlučio sam da registrujem agenciju za odnose s javnošću. Naravno, registrovano i za dizajn, istraživanje i marketing. I zahvaljujući opet tom nekom networku koji sam imao i iz medijskog biznisa i iz ovog drugog biznisa, počeo sam da razvijam firmu. Prvih godinu, dvije tu sam ja bio manje-više sam. I onda sam uspio da dobijem neke projekte, tendere, gdje su bile velike kampanje, kampanja o reformi socijalnog sektora u Bosni i Hercegovini, koju sam radio sa KPMG-jem i timom iz Vašingtona. Kasnije sam samostalno dobio kampanju za privatizaciju, odnosno za podizanje svijesti o tome šta se desilo tokom procesa privatizacije. I tu smo zaista ostvarili vrhunske rezultate. Žao mi je što taj projekat nismo kandidovali za za neke svjetske festivale i nagrade, ali tu smo opet stekli dosta znanja o tržištu Bosne i Hercegovine, ostvarili dosta saradnje sa svim medijskim kućama, organizovali istraživanja. Kada sam počeo da se bavim tim poslom, nismo imali svoj istraživački sektor, nego smo istraživanja radili sa profesorom Srbobranom Brankovićem iz Beograda, koji je u tom trenutku vodio Medium Gallup institut i bio je zaista najkredibilniji istraživač javnog mnjenja u Srbiji. Srba je bio divan ovaj saradnik, bio je i i i divan kao učitelj, uvijek je bio spreman da pomogne, da odgovori na moje upite. Radili smo neke projekte koji su bili prilično, ne mogu reći sad rizični, nego mi smo ih uradili profesionalno zahvaljujući profesoru Brankoviću, ali javnost ih je u Republici Srpskoj dočekala sa rezervom, a nema šanse da je to tako. Onda su naravno neki rezultati izbora i nešto već što smo radili pokazivali da smo u pravu. Tako da zahvaljujući toj nekoj mreži poznanika koje sam sticao u prethodnim godinama, ovaj, napravio sam i program PR akademija, gdje smo imali jedan specijalistički kurs za odnose s javnošću, gdje su koji su pohađali i ljudi iz kompanija i ljudi iz javnog sektora, gdje smo im davali pošto u tom trenutku nije bilo studija za odnose s javnošću. Nije to bilo predmet, ni smjer, ni predmeta ni na Fakultetu političkih nauka, odnosno na Filozofskom fakultetu u Banjaluci. I onda smo mi ljudima koji su već to radili u praksi davali još neke dodatne, hajmo reći, alate ili znanja i vještine. Tako da je tu dolazilo zaista puno stručnjaka iz Beograda i iz Slovenije. Ne znam, dolazio je Ašok Murti da priča o kulturi oblačenja i tome, Marina Marković, Srba Branković, Miloš Đajić. Bilo je zaista divnih ljudi i odličnih profesora koji su dolazili iz Beograda. Tako da smo tim programom počeli taj jedan edukativni sektor u našoj firmi. A onda smo napravili konferenciju Proaktiv, koja je zaista bila prva regionalna konferencija za odnose s javnošću. Ja sam taj biznis konferencijski napravio tako što sam ja kad sam počeo da radim u svojoj agenciji, puno ulagao u svoju edukaciju. I išao sam na sve moguće konferencije i festivale koji su se dešavali u Sarajevu, Opatiji, Bledu, Beogradu. I gledao sam šta mi gdje ne odgovara. Znaš ono, negdje su bila predavanja monotona, negdje je bio program predug, negdje je bila sala zagušljiva, negdje je bio ketering loš. Tih se najviše sjećam, ovaj, ostaneš gladan, a ti nemaš gdje otići ni nešto. Negdje je bilo da su predavači i učesnici smješteni u različitim hotelima, da ne postoji neka kompaktnost. I kad sam napravio Proaktiv, sva ta svoja znanja, odnosno iskustva, šta mi na drugim konferencijama nije odgovaralo, sam se trudio da izbjegnem. I zaista mislim da sam u tome uspio. A druga bitna stvar koju smo uspjeli postići sa Proaktivom je bila to što u tom trenutku kad odeš na konferenciju u Sloveniju, tamo su bili samo Slovenci. Eventualno je bio neki stranac. Kad odeš na konferenciju u Hrvatsku, tamo su bili samo Hrvati. Eventualno neko iz Bosne. I na konferenciji u Srbiji su bili samo ljudi iz Srbije. I jednostavno nije bilo mjesto ni konferencija na kojoj su predavači i ljudi iz Srbije, iz Hrvatske, iz Slovenije, Bosne. I onda je Proaktiv postao regionalno mjesto okupljanja stručnjaka iz oblasti odnosa s javnošću. Prvu sam konferenciju napravio samo u Banjaluci, jer je bilo logistički najjednostavnije. Već druga je bila na Kozari. I kasnije ih je još bilo osam, devet na Kozari, dok je taj hotel radio i dok smo radili konferenciju u prvom dijelu u tom ciklusu od 10 uzastopnih konferencija. I tako da je Proaktiv postao jedno prepoznatljivo mjesto okupljanja, dobre energije, gdje su predavači, to je jedina konferencija kojoj sam ja prisustvovao, da su svi predavači budu u sali sve vrijeme trajanja konferencije i da zajedno sa učesnicima bez ikakve razlike i pričaju i diskutuju i sjede s njima i na kafi i na doručku, ručku, večeri. Tu je počelo da se upoznaju međusobno i predavači, ovaj, kasnije su na srpske konferencije dolazili predavači, ne znam, iz Hrvatske, iz Slovenije. Hrvati su počeli da pozivaju nas na neke panel diskusije. Potpisali smo protokol o saradnji društava za odnose s javnošću. To smo uradili u Termama Olimijama negdje 2011. godine. Zaista smo radili puno na tom regionalnom povezivanju, razmjeni iskustava i mislim da je to svima donijelo dosta toga i da je Prime tu preko Proaktiva bio zaista generator i katalizator koji je koji je sve te procese pokrenuo. I nekako kad smo mi stali sa Proaktivom 2014., jer smo napravili pauzu od sedam, osam godina, sada nema nikakvog kontakta između društava za odnose s javnošću Srbije, Hrvatske i Slovenije. U Bosni ga i nema. Mi smo bili kao neki, kako bih rekao, kao neki hub koji koji služi tome. I što je šteta. Mislim, nije tu sad bila stvar ni biznisa, ni para, ni networka, nego jednostavno uh uh uh ono što smo govorili za Sarajevo, razmjena ideja, drugačijih iskustava, kejsova, šta tamo može, jesmo li specifični ili nismo. Puno smo toga zaista učili jedni od drugih tih godina i lijepo smo se i družili. Ali onda je nekako sve to stalo. Paralelno s tim, uh, negdje 2008. godine sam pokrenuo Sarajevo PR Open. Proaktiv je bio konferencija koja je trajala tri dana i počinjala je u četvrtak oko 11, završavala je u subotu oko 14. A onda još uvijek nije taj dio saradnje između Republike Srpske i Federacije bio nešto spektakularan, pa nismo imali relativno veliku posjetu iz Sarajeva i onda smo napravili jednodnevnu konferenciju Sarajevo PR Open, koja je bila zaista super, ono, isto smo dovodili ljude iz Slovenije, iz Novog Sada, iz Beograda. Održali smo četiri, ja mislim, ili tri Sarajevo PR Open-a. I jedan vrlo lijep projekat koji smo pokrenuli u okviru tih edukativnih stvari je bio PR Challenge. To je bilo studentsko takmičenje u odnosima s javnošću za studente bosanskohercegovačkih fakulteta na kojima se ili izučavaju odnosi s javnošću ili su u okviru marketinga studenti uče o tome. I tu smo imali i lijepu saradnju sa profesorima tih fakulteta. Imali smo timove iz Mostara, Zenice, Tuzle, Banjaluke, Sarajeva, sa Pala, uh, vjerovatno sam neki neki taj univerzitet i zaboravio. Ovaj, i trajalo je i to nekih pet, šest godina. Znaš, nije nije te edukativne konferencije lako održati. Znaš, imaš troškove zakupa sale, tehnike, smještaja. Ako nema sponzora, onda i nije nam nikad bio problem da smo na nuli ili da smo u minusu 2, 3, 5.000 maraka. To zaista nikad nismo gledali. Problem je kad ono to postaje onako balast veliki za organizaciju. Tako da i tu smo, kako bih rekao, drago mi je i sad vidim neke studente, il me prepoznaju i kažu: “E pa ja sam bila na PR Challenge-u u toj ekipi, osvojili smo.” Ne možeš se sjetiti, ono, dođe 10 ekipa po po troje, četvoro ljudi. Ali su zaista bili i dobri i kreativni i to sve. I tako da smo mi nekako tu PR struku i profesiju u Bosni lijepo gurali. Neki naši zaposlenici su uzeli diplomske radove u kojima su obrađivali pregled razvoja odnosa s javnošću, snimali su filmove, radili smo istraživanje stavova ljudi koji se bave PR-om u Bosni i Hercegovini. Kasnije smo radili i u regiji. Tako da smo zaista pokušavali da da da i cijelu našu, kako bih rekao, struku, kolege, branšu guramo u tom pravcu zajedno. Recimo na našim PR konferencijama, na Proaktiv konferenciji nikada nije predavao niko iz Prime-a. Nikada. Predavale su iz konkurentskih agencija, ako su imali šta pametno da kažu. To nam nije bio problem. Znaš, ja ja ti u svojoj uh, kad napravim retrospektivu, nisam imao puno nekih pravila i principa kojih sam se pridržavao u u karijeri. Bile su uh, tri, četiri stvari koje su uvijek bile dosljedne. Bilo je uh, nikada ne šalji ponudu klijentu konkurencije. Znalo mi se desiti da me pozove neki klijent i da traži ponudu, da ja kažem da ne želim da pošaljem jer znam da radi s konkurencijom i samo u dva navrata su ljudi ono dodatno me uvjeravali da su prekinuli saradnju sa kolegama našim iz Banjaluke, pa sam se ja onda odlučivao da da da ipak damo ponudu. To mi je bilo neko pravilo jer mislio sam i sad mislim da uvijek ima dovoljno posla za sve. I da sad ono da se mi utrkujemo, da otimamo jedni drugima poslove, da l’ dampingom, da l’ nekim nelojalnim stvarima, to nije bilo u mom mindsetu. Drugo pravilo je bilo da nikad ne zapošljavam uposlenike najveće konkurentske firme koju smo imali u Banjaluci. I kad god je stigla neka ta prijava, nije toga bilo puno, ovaj, nikad ljude nisam pozivao na razgovor. Ne mislim da je to nikakva diskriminacija, nego jednostavno nisam želio da kako bih rekao, taj dio uh uh nekako dovodim dovodim ovaj u pitanje. Tako da uglavnom uvijek smo podsticali i naše kolege i konkurenciju i da dolaze na konferencije i da učestvuju u panel diskusijama. Imali smo taj otvoren pristup i Dobrila, moja sestra koja sada vodi Prime i koja se bavi tim projektima i Proaktivom, ovaj, uh uh uh poslednjih godina kada smo ga obnovili na Jahorini, i dalje je većinu tih postulata, kako bih rekao, drži. Mislim da je mislim da je to bitno. Tako da mislim da smo tu jednu bosanskohercegovačku PR scenu znatno ojačali u tom jednom periodu i da smo je znatno podigli i kvalitet i značaj i važnost. E sad šta se tu desilo? Pa desilo se da je u prethodnih desetak godina da su društvene mreže u mnogome, što je paradoks, umanjile značaj ne odnosa s javnošću, nego portparola i službenika za odnose s javnošću i PR menadžera. Evo jedne ilustracije. Prije, hajmo reći, ove masovne upotrebe Instagrama, Facebooka, TikToka i čega god sve ne, uh, posle nekih događaja u ministarstvima ili u vladi, dovoljno je bilo da izađe portparol ili službenik za odnose s javnošću ili šef biroa za komunikacije i saopšti o čemu se razgovaralo na sjednici vlade ili na sjednici ministarstva i da se o tome javnost informiše. I mi smo izjave portparola imali redovno u dnevnicima i u medijima. E otkako su se pojavile društvene mreže, mislim ovo, kako bih rekao, kako su doživjele totalnu ekspanziju, sad su nam svi ministri postali maltene portparoli, ali samo na fotoaparatu. I sad više nemate, vjerujte mi da ja sada u Banjaluci od 16 ministarstava ne znam da l’ znam jednog ili dva portparola ili službenika za odnose s javnošću, jer se ministri sad slikaju i stavljaju se njihove objave i uz svakog ministra ide po dva, tri fotografa, videografa, šta sve ne ide. Tako da je ta neka funkcija portparola, službenika za odnose s javnošću, PR menadžera potpuno doživjela neku, kako bih rekao, regresiju, pad značaja u odnosu na taj period od prije 15 godina i jednostavno ti ljudi više nisu toliko bitni. U suštini cijeli PR se promijenio u poslednjih 10 godina.

KAKO SE GRADILA PR SCENA

Ivan Minić: Pa to sam i hteo da te da te negde vratim da prođemo od početka kako je ta taj posao izgledao i kako je ta scena izgledala. Jer suštinski, moj utisak je da u trenutku kada ti to praviš i u trenutku kada sam ja počeo sa svim mojim aktivnostima da uh, osim velikih, ozbiljnih sistema kojih je bilo malo i velikih brendova kojih je opet bilo još manje, ovaj, niko nije imao zapravo svest o tome i da se o PR-u pričalo samo kada postoji problem koji treba komunikaciono rešavati. Ali u suštini kada je sve OK, PR je bio nebitan. Sad, kako to isto obično biva, problema ima dosta, pa onda se negde i ovaj, kada se te informacije prošire i dođe do toga da ti prosto dobiješ priliku za neke stvari. Ali mislim da je mislim da je bilo teško, a ti mi reci kako je stvarno bilo, graditi nešto u sistemu i društvu gde ne postoji baš dovoljno dobra i dovoljno jasna percepcija i jasno izgrađena uloga toga čime hoćeš da se baviš.

Dragan Močević: Pa bilo je veoma teško u početku. Ja moram da ti kažem da prvih pet godina mi nismo imali ni jednog stalnog klijenta. Znači, mi smo radili projektno. Te ovom klijentu uradimo event, te ovom klijentu uradimo, ne znam, dizajn, istraživanje, neku obuku za odnose s javnošću ili neko saopštenje. I mi smo tek nakon pet i po godina rada uspjeli da dobijemo prvog klijenta sa kojim smo potpisali ugovor na ono da imamo mjesečni paušal i da znamo da ćemo cijelu godinu raditi sa tim klijentom. Do tada smo radili projektno i uvijek je bilo minusa, pa onda ono, znaš, nekad nešto i uspiješ da uradiš, da zaradiš, a onda ti naleti januar, februar koji su bili potpuno mrtvi, plus avgust gdje nema ni projekata. I ti onda sve ono što si nešto radio se, kako bih rekao, ispari. I tek negdje od 2008. godine mi počinjemo da imamo redovne klijente i da to ide. I to su uglavnom bile strane kompanije. Skoro nikada domaće kompanije. To su bile, il su bila predstavništva koja su u u u Bosni i Hercegovini. Tako da, uh, da, PR se uvijek najviše vidi i o njemu se najviše govori u periodu kriznih komunikacija. Međutim, ta strateška uloga funkcije odnosa s javnošću u preduzećima je zaista mnogo bitna, al ona se toliko za ovih 15, 20 godina promijenila, da sad pričati o bilo čemu što se tada radilo u PR-u i u agencijama i kako se radilo bi ljudima koji sad rade u agencijama ono djelovalo, ne znam, ono, prosto nemoguće. Znači, naš je posao bio uglavnom vezan za medije. I sad bih morao da kažem da se medijski biznis potpuno promijenio. Znate, vi ste tada mogli da pošaljete i plasirate neko saopštenje za javnost ukoliko ono ima neku korisnost za okruženje, za društvo i sve. Danas to se budžetira. Vi pošaljete saopštenje, javi vam se medij ili portal sa cjenovnikom. Znači, pošto mediji više nemaju ni novinara dovoljno, ni specijalizovanih novinara, postalo je potpuno, kako bih rekao, iluzorno organizovati neke događaje, evente, jer tamo vam neće doći niko da izvještava o temi jer ne zna o temi. Nekad su uh uh i u beogradskim redakcijama i u banjalučkim i u sarajevskim bili bar po jedan, dva, tri novinara koji prate oblast ekonomiju, pa prate neke druge oblasti. Sad je to postalo čist biznis model. To je u stvari sada ono da ne kažem medijski zakup. I ja sam se plus je došlo do velikog uticaja politike na PR industriju. Znači, da da što kaže da ne igramo u rukavicama, da nazovemo stvari pravim imenom, došlo je do uticaja politike, došlo je do toga da se ti veliki projekti ne mogu dobiti bez stranaka, što nije bio slučaj 2004., 5., 6., 7., 8. možda. Ili nije ga bilo toliko. Došlo je do toga da su političari, stranke, članovi porodica političara shvatili da je to, hajmo reći, po njihovom mišljenju jednostavan biznis, ono, registruješ agenciju, dobiješ posao. Evo mi imamo kod nas sad slučajeve da da projekte od ne znam, milion maraka kakvi se dešavaju jednom, dvaput godišnje, dobijaju firme koje su registrovane prije šest mjeseci, koje imaju jednog ili dva zaposlena. Pritom niko od ovih, hajmo reći, tri, četiri ozbiljne agencije koje imamo sa referencama, ozbiljnim klijentima, projektima, ma nema nema priliku da da da se tome primakne. I to je sad naša realnost. I sad kad bih ti pričao o nekoj svojoj promjeni i transformaciji, da je to bilo prije 10 godina, ja bih bio prilično glasan, bučan, pričao o tome, pisao o tome i na blogu i na Twitteru. Ja sam sad shvatio da je to jedan proces koji je toliko te sistemske korupcije u PR industriji, znači, bukvalno u toj PR industriji, kad govorimo o projektima sa ministarstvima, institucijama i sve, došlo do te mjere da da jednostavno se ne vrijedi boriti. I ne može se. I onda se skloniš iz toga, povučeš se, radiš neke komercijalne klijente, neke klijente koji razumiju stratešku komunikaciju, jer zaista je sada uh uh uh funkcija PR je oduvijek bio jedna od ozbiljnih funkcija pri menadžmentu, pri upravi i šta, a on je sad stvarno postao jedna strateška funkcija i sad strateška komunikacija podrazumijeva mnogo više i znanja i rada u odnosu na ono nekad saopštenje za javnost, konferencija za medije. To su bazične stvari. Njih će uvijek biti. Znači, moraju se institucije oglašavati. Al se toliko profesija promijenila i promijenila se na gore. I sad da ja ne bih pričao loše o profesiji od koje sam godinama živio i i i agencija i sad radi sa ozbiljnim klijentima, da se razumijemo i sestra moja to super vodi i ja se u to ne petljam. Ovaj, i nisam uključen u u te stvari, ali je jednostavno neki kako bih rekao, ono, znaš, loš osjećaj kad nešto što si toliko volio i u što si toliko uložio, vidiš da sa godinama ne raste u smislu da se razvija, da se da postaje vrednije kao profesija, kao sve, nego znaš ono, mi smo u početku kao prodavali maglu. Ono kao. A sad svi doživljavaju u zadnjih desetak godina kao ono, znaš, kao agencije preko kojih se peru neke pare, preko kojih se lako dobijaju projekti od milion, dva, ne znam i gdje se u stvari ništa ne uradi i ništa ne vidi, što je manje-više tačno, da se razumijemo. Znači, većina tih stvari koje se tako plate, to se ne vidi. Ali jednostavno prihvatiš da je to tako, skloniš se. Ja sam dugo jedan moj prijatelj iz Podgorice me na jednom seminaru opisao kao Don Kihota i to. E nisam više Don Kihot, ono, nek nek sistem funkcioniše kako funkcioniše. Znaš, ne možeš ti pomoći nekome ko ne želi pomoć. Ne možeš ti čak pomoći ni ni ni državi da bude bolja ako ljudi koji vode državu ne žele da prihvate tu pomoć. Ne možeš pomoći ni nekom drugaru, prijatelju, bilo kome, ako on tu pomoć odbija. Tako da mislim da da se uvijek sve što smo radili da je bilo dobronamjerno i da nikad nismo zaista ništa zloupotrebljavali ili pokušali da se okoristimo. I to ti je onako neka lična satisfakcija, znaš. Osim onog mirnog sna o kom sam ti govorio u prvom dijelu, druga stvar koja je veoma bitna meni u životu je da svako veče kad legnem da imam, što kaže, čistu i mirnu savjest. Da nemam nikakav osjećaj da bilo kome bilo šta dugujem, da sam bilo koga na bilo koji način povrijedio, a kamoli ovo što je sada u biznisu varijanta, znaš, da ti sad razmišljaš jesi l’ nešto uradio, pa šta trebaš politikom. Al živimo na Balkanu, znaš, i moramo da razumijemo da je cijela jedna PR profesija bila u krizi prije 15-ak godina, uh, kada je hrvatski premijer Ivo Sanader uhapšen, ta afera se zvala Fimi Media. Znači, oni su bukvalno preko agencija za PR i marketing izvlačili novac. I onda je cijeli region postao malo opterećen da da se tu dosta toga dešava. Dešava se, al eto. Tako da kad me pitaš, nekako posle svega što smo uradili za sve te projekte, za sve te konferencije i za sve klijente, hvala Bogu, ovaj, nemam neki ja neki ono sad da kažem, vau, napredovali smo. Nismo, ali nismo ni na mnogim drugim poljima.

Ivan Minić: Bilo je i većih problema, pa ih nismo rešili.

Dragan Močević: Da, da, baš tako.

Ivan Minić: Ovaj, ono što mislim da je još važna stvar, ako zanemarimo ovo što smo mi lokalno specifični.

Dragan Močević: Da.

Ivan Minić: Ali ako zanemarimo to, nažalost, uh, ako se PR radi kako treba, onda se ne primećuje, u suštini, u većini slučajeva.

Dragan Močević: I to je dobro.

Ivan Minić: Mislim i ako sve ide kako treba, onda se ne primećuje. I to je dobro. A s druge strane, zahvaljujući svemu što se desilo i demokratizaciji medija na jedan način, pa sad to je isto kao i ono kad kaže hteli ste demokratiju, evo vam demokratija. E, tako isto i u ovom slučaju. Ovaj, došli smo do do toga što uh, sigurno nije samo kod nas, ali jeste možda malo više kod nas nego na drugim mestima, a to je da marketing i PR, odnosno advertising i PR kao delovi marketinga, svi misle da znaju da rade. To si pomenuo. A to često ume da bude problem i sa sa strane klijenta, ne samo sa strane nekoga ko tu vidi nekakvu poslovnu priliku. Jer to u većini slučajeva sve to školski je relativno lako da se uradi, ali postoje brendovi, postoje kompanije koje komuniciraju bolje od drugih i na koje bi svi trebali da se ugledamo, ali ne tako što uzmemo da kopiramo to što oni rade, nego probamo da napravimo podjednako dobar dobar rezultat sa sa nekom specifičnom stvari. I sad, uh, voleo bih, pomenuo si neke projekte. Voleo bih da izdvojiš ako imaš još nešto što ti je u tom periodu kada si bio fokusiran na na Prime, uh, što ti je bilo posebno drago, što ti je bilo posebno zanimljivo. Jer mi kroz taj period početka priče Prime-a, mi prolazimo kroz suštinski jednu malu revoluciju na tržištima celog ovoga regiona. 2002. si imao iste brendove koje si imao ’92. Najčešće. Pojavili su se neki u međuvremenu, ali 10 najvećih brendova iz ’92. su bili 10 najvećih brendova iz 2002. A onda do 2010. si dobio još 500 novih brendova, pa većina nije tu napravila neku veliku razliku, ali ima ih i koji jesu. Ima ih i koji su napravili nešto sjajno, nekada od strane kompanija koje su bile tu 50 godina pre toga, nekada od strane nekih novih, pa su ih izdigle. Hoću da kažem, bilo je i nekih dobrih, lepih stvari. I tu pre svega mislim na na na taj komercijalni deo priče, na na privredu. Je l’ ima nešto što bi izdvojio, nešto čega se sećaš, čega što ti je drago?

Dragan Močević: Ma bilo je, uf, bilo je toga kad od nekih malih lokalnih firmica napravimo veliki brend. Imamo baš takav jedan slučaj u Bosni, gdje je ono smo od nekog malog lokalnog pakiraja, zahvaljujući redizajnu ambalaže, ono napravili zaista ozbiljnog giganta. Ne bih sad o imenu. Ovaj, a s druge strane bilo je uvijek potvrda kvaliteta kad te traže neki koji su ti do juče bili, kako bih rekao, nezamislivi. Ne mora to biti samo komercijalni sektor. Sjećam se, dobili smo 2008. tender neki za UNICEF. I nismo do tad radili sa UNICEF-om, evo i do dan danas imamo povremenu saradnju. I napravile su kolege projekat koji se zvao Zid dječijih želja. Trajala je ta kampanja dvije, tri godine. Recimo da smo tu pomjerili tu komunikaciju međunarodnih tih organizacija u Bosni i Hercegovini i interakciju i sa i sa djecom i sa medijima na jedan veći nivo. Peugeot je bio jedan od prvih brendova sa kojima smo potpisali ugovor o o o saradnji. Bilo je to preko preko preporuke iz Beograda. Beogradska agencija nas je pozvala da budemo lokalni partner za Bosnu i Hercegovinu. I to je bilo u početku PR. I onda smo recimo ta priča sa Peugeot-om je vrlo zanimljiva. Mi smo posle godinu, dvije sa Peugeot-om, Peugeot-om počeli da radimo dizajn. Znači, svih materijala za Bosnu i Hercegovinu. Od kampanja, od letaka, od postera. I to je bilo ono za nas, mislim, ja i sad to nešto ne doživljavam kao spektakularno, ali to je bilo prilično veliki uspjeh jer nije se do tad dešavalo da tako malim zemljama da daju samostalnost u u kreativnosti. A onda je Peugeot opet bio klijent kog smo prvog uspjeli da ubijedimo da im otvorimo Facebook stranicu i ne znam, Twitter nalog ili tako nešto. I onda se ispostavilo da mi sa jednim klijentom imamo tri ugovora. Jedan je bio vezan za PR, drugi je bio vezan za kreativu i treći je bio vezan za društvene mreže. Tako da ja sam naravno vozio Peugeot od 2009. do danas. Ovaj, nisam bio samo ono da radim, bio sam uvijek se trudimo da smo lojalni brendovima, ovaj, sa kojima ne znam je l’ smijem spominjati sad.

Ivan Minić: Slobodno, naravno.

Dragan Močević: Da, ono, znaš, koristiš Vegetu i Fantu. Mislim ono i ako kupuješ supu gotovu neku iz bilo kog razloga, onda je to Vegeta. Ako koristiš, ne znam, samo Coca-Colu piješ i vode Coca-Coline. Baš smo juče sestra i ja nešto išli i ne znam, negdje kao voda neka. I ona govori, ne, u stvari govori kao nema nema kole, može Pepsi. I ona kao kakav Pepsi, ne može to na sto. Tako da imamo taj ovaj neki trudimo se da smo uvijek sa svim klijentima. Veliki uspjeh je bio i kad smo dobili McDonald’s kao klijenta kad su otvarali Banjaluku. To je recimo McDonald’s je bio izuzetno zahtjevan projekat i u tome sam učestvovao, što kaže, maksimalno sa tadašnjim direktorom sam vodio konferenciju za medije u McDonald’s-u kad je otvoren u Banjaluci. Nažalost, oni nisu dugo ostali na tržištu. Ovaj, ali i s njima smo radili recimo i dizajn i društvene mreže i PR. Mi smo se u jednom trenutku se u stvari počeli razvijati mnogo više od toga što sam ja planirao zato što su klijenti bili zadovoljni kako smo mi radili PR. I onda su oni rekli: “E, vi ste mi pouzdani, de ti to meni riješi.” Čak nisu ništa nešto pitali, nisu postavljali, ne znam, neke specifične zahtjeve i to stvarno. I mi smo u jednom trenutku ono narasli na agenciju, PR agenciju koja ima šest stalno zaposlenih dizajnera. Grafičkih dizajnera, jednog web dizajnera, ovo ono. To to nikad nije bilo meni u planu. To je ono isto nekako stihijski. Ali eto tako, sigurno ću mnoge zaboraviti. Banjalučka pivara sa kojom smo sarađivali dvije, tri godine je bila taj klijent koji kad su me nazvali za saradnju, ja sam rekao: “Neću s vama da radim, vi imate agenciju. Ja ne želim da dajem ponudu.” I onda su oni došli bukvalno nakon pola sata kod mene da mi objasne da su prekinuli saradnju i da i da žele. I tako da eto recimo to je neki uspjeh za mene kad neko ko ko ko je radio sa i većom agencijom i bez obzira što smo konkurencija, ovaj, što dođe i pokuca na naša vrata. Tako da bilo je nekih firmi koje smo nagovorili na rebranding, redizajn ambalaže i koje su isto posle toga rasle. Znači, mnogo je tih stvari koje smo mi stvarno dobro uradili. I sad eto čak i tu nagradu kad smo dobili, ona je došla zahvaljujući klijentu kog je doveo nama drugi klijent koji je ono koji je tipa partner koji nam radi knjigovodstvo, čiji je klijent imao krizu, pa nas je angažovao i onda smo eto nekako to odradili. I onda sam ja jedva uspio nagovoriti kolege čak da predamo tu aplikaciju. I u Londonu žiri u kom nije bio niko od Balkana, naravno, ovaj, nam je dodijelio tu najveću svjetsku nagradu koju sam primio rekoh u Johannesburgu. Tako da bilo je dosta, Prime je imao dosta tih projekata, a onda kad je sestra preuzela vođenje agencije, ona je napravila još veći iskorak. Znači, ona je uspjela da na piču, ne znam, pobijedi i da počnemo da radimo sa Coca-Colom, ne znam, kasnije Laktalis grupa, drugi projekti za UNICEF. Tako da ja sam i ponosan na tu ekipu koja sad radi to sve samostalno, bez mene. Ovaj, nekad me nazovu telefonom da me nešto pitaju, ovaj, uglavnom neke nebitne stvari.

Ivan Minić: Ili da prokomentarišeš situaciju.

Dragan Močević: Da. Ali je, ali je uspjeh kad ne znam, 25 godina funkcionišeš i kad opet je ovo ponavljam, kad naveče legneš kao i u životu i u odnosima sa ljudima i onda ti je čista i mirna savjest. Naravno, svi mi uvek živimo subjektivno, živimo u svojim nekim ubeđenjima i uverenjima, ali kažeš, okej, nikog nismo zeznuli, nikad nismo propustili rokove. Prethodnih godina sam puno nešto zidao, gradio, bavio se i na selu, nešto renovirao i sve to. I onda je do mene došlo u pet, šest godina nekoliko projekata sa arhitektama. Ja sam posle toga rekao da su PR-ovci najozbiljnija profesija na planeti. Jer ljudi ti kažu da je rok za nešto tri meseca i ti čekaš projekat, a oni ti kažu da oni isto žele da to počnu da rade i da će on to za jedno mesec, dva. Sad ja to uvek uporedim sa tim, zamisli da nekom radiš event i da mu dva, tri dana pred ivent kažeš da nešto nisi stigao. Tako da kad uzmemo tu celu našu industriju marketinga i PR-a u regiji, na stranu sve ove loše strane, na stranu reputacioni problemi koji su izlazili zbog tih, kako bih rekao, nečasnih radnji nekih kolega, ali da smo ozbiljno profesionalni. U smislu poštovanja rokova, pa čak i u smislu cena, nema tu nekih velikih bahaćenja i tako to. Tako da, bilo projekata, bilo klijenata, možda su mi ti mali najdraži jer su postajali veliki, ali, eto, možda Time, McDonald’s, Unicef, Podravka, Podravka sa kojom smo sarađivali 17-18 godina u kontinuitetu, to je retkost. To je na današnjem tržištu retkost da agencija i klijent imaju kontinuitet saradnje toliko godina. 

Ivan Minić: Da niko tu nema potrebe da nešto promeniš? 

Dragan Močević: Pa nije bila stvar u tome, nego je bila stvar kao što je rekao jedan njihov stariji direktor, stari u smislu pre desetak godina, kao mene uopšte ne zanima ko ti radi u timu ili nešto, mene zanima da, kad imamo krizu, da ćeš mi se javiti na telefon. I to su otprilike te neke stvari kad klijenti… A kriza se može desiti zbog toga što je negde nešto otpakovano, istekao rok, znaš, ono gde postoje te neke, gde postoje neki ozbiljni reputacioni problemi. Tako da eto, nemam ono sad nešto još spektakularnije da ti ispričam. Nekako svi su mi bili podjednako bitni, imali smo isti odnos prema klijentima bez obzira koliko dugo radimo, i stvarno nikad, evo, pokušavam da se brzinski setim, ne osećam da nam je ikad iko otkazao saradnju zbog bilo čega da smo mi nešto neprofesionalno uradili ili da nismo ispunili zahteve i ciljeve. Bili su periodi kad se raziđu interesi, kad se smanjuju budžeti, kad se nema para ili kad se proširuje drugi sektor, ali nekako lepo je to bilo.

OD PR-A DO PORODIČNIH FIRMI

Ivan Minić: Pričao si o tome koliko su ti značajni bili ti neki klijenti koji nisu došli kao veliki strukturirani sistemi gde ti samo treba da pružiš neki servis, da ispoštuješ neke stvari, nego klijenti gde ste imali priliku i za nekom kreativom i za nekim većim doprinosom i većim učešćem s jedne strane i ovaj, u razvoju i sa druge strane sa većom odgovornosti jer prosto možeš da doprineseš ili da umanjiš ovaj, rezultat koji će brend na kraju imati. Uh, mislim da nam je to dobar segway na ovu drugu priču koja je nešto što što je tebi pre svega, ovaj, fokus poslednjih godina. I često smo i pričali o tome, jer to jeste jedna velika tema za za ovaj region, upravo zbog toga što smo mi imali taj diskontinuitet, da kažemo privatnog vlasništva i ono što je postojalo u formi nekakvih porodičnih preduzeća je tim diskontinuitetom prestalo da postoji. Sve što je novo nastalo, nastajalo je od nule, nastajalo je često bez ikakvog znanja, ovaj, i iskustva na koje ljudi mogu da se oslone. I to je nešto po čemu je čini mi se ovaj region jedinstven u Evropi. Jer u svim drugim evropskim zemljama je potpuno normalno da ti kada istražuješ nešto, čak i za najveće sisteme, ne znam, Philips je porodična firma. Vrlo je realno da ti pronađeš da je negde neka porodica pre par stotina godina kada je brend nastao bila ta koja je to pokrenula. Nekad je i dalje u većinskom vlasništvu, nekad i dalje vodi biznis, ali uglavnom je to sad nešto gde ti imaš 10 generacija iskustva. Ne znam, prijateljica je bila prošle godine u u Italiji, nešto se čujemo i kao: “Evo me u, ne znam, Toskani u nekoj vinariji. Znaš, 46. generacija porodice vodi vinariju.”

Dragan Močević: Da.

Ivan Minić: I ja kažem: “Super.” Tako isto i kod nas. Ovaj, e. Uh, kako si se ti zainteresovao za to? Kako si ušao uopšte u tu priču? Mislim, ušao si zato što si ti jedan od onih ljudi kojima ljudi veruju i kojima kažu za problem. Tako smo svi nekako došli do toga da da da saznamo da ljudi imaju probleme i da za te probleme kad malo istražiš postoje neka sistemska rešenja koja koja mogu da se da se primene. Ali prosto, ono, kako si ušao u to i kako si odlučio da da svoj fokus u dobroj meri prebaciš na to?

Dragan Močević: Opet slučajnosti.

Ivan Minić: Šta ćeš.

Dragan Močević: Mi smo kako smo počeli da se bavimo tim raznim edukacijama, jedna od tema koju smo počeli da radimo negdje 2006. godine je bila korporativno upravljanje. Što je opet vezano za ovaj neki naš regionalni network i za jednog kolegu iz Slovenije koji je bio onako stručnjak za tu oblast. I kada je Leon održao to prvo predavanje o korporativnom upravljanju kod nas, to je bilo onako stvarno, em je bilo tematski vau, em je on kao predavač bio super atraktivan. I onda smo mi to ponovili, pa smo napravili neki malo duži dvodnevni seminar na Kozari. I nakon toga, uh, ja sam počeo da idem kod njega u Sloveniju na neke radionice vezano za tu temu. I to se stalno provlačilo, jer u stvari AFC, koji je ogranak Svjetske banke, je imao taj projekat podrške korporativnom upravljanju u porodičnim firmama, jer je njima to bilo vrlo bitno da ojačaju te privatne firme koje nisu imale, evo, ovaj iskustvo o kojima ti govoriš, nisu imale upravne odbore, nisu imale te podijeljene funkcije u menadžmentu onako kako bi to bilo, što kaže, by the book. I onda smo, uh, onda smo imali jednu radionicu ovde baš u hotelu Zira u Beogradu, u organizaciji IOD-a, to je Institute of Directors iz Londona i AFC-a. I tu se mnogo više pričalo o porodičnim firmama i mi smo onda, meni je to bilo, tu tu se sad sva ta moja znanja iz komercijalnog sektora, iz L’Oréal-a, iz iz iz medija, iz agencije, samo su se nekako, kako bih rekao, ono, smiksala i ovo je bio neki logičan nastavak i i i slijed svega što sam do tad radio. I onda smo mi počeli da se bavimo organizacijom pokušaja seminara na tu temu, pa smo radili istraživanje, pa sam napravio publikaciju. Uh, i onda smo 2013. napravili prvi veliki forum u Banjaluci. Ja sam dugo vremena zazirao od toga da se počnem baviti ja predavanjima, iako sam mnogo znao. Onda sam u stvari 2013., kako bih rekao, dobio i ja konačno to samopouzdanje. I evo do sada, uh, ta predavanja sam držao i ne znam, i u Sloveniji i nedavno u Zagrebu, u Podgorici kod kod Vanje i na Digitalizuj me i za američku privrednu, za MHM. Uh, u Bosni, u u brojnim gradovima. I stvarno su u Srbiji i reakcije su stvarno uvijek bile odlične. Znači, ono, meni je to bilo mnogo važnije da da ljudi na tom predavanju dobiju korisne savjete. A zahvaljujući ovom životnom iskustvu i svim ovim prethodnim mojim karijerama, ja sam zaista znao puno ljudi i znao sam puno tih situacija. I to vam je ono kao u životu. Znate ono, dok, uh, kad se čovjek razvodi, kad ono razvod braka, e onda ti počnu dolaziti drugi ljudi i prijatelji da pričaju svoje probleme i svoje dileme i ti onda shvatiš da mnogo ljudi ima neke možda još gore situacije nego one u kojoj si ti bio, ali da jednostavno ljudi o tome ne pričaju. E slično je sa porodičnim firmama. Ljudi imaju mnogo problema u porodičnim firmama koji nemaju nikakve veze sa biznisom. Znači, to stvarno mogu da budu atomski biznisi, multimilionski biznisi, nekretnine, da cvjeta na fotografijama ljubav, sreća, harmonija, da se voze lijepa kola, da se živi u divnim kućama, da se, kako bih rekao, nastupa u medijima kao uspješna firma, a da iza te jedne lijepe fasade ima puno turbulencija koje su vezane za porodične odnose, koje nemaju nikakve veze sa tehnologijom, sa biznisom, sa menadžmentom, sad sa AI-om, sa bankama, sa kreditima. I ljudi kroz moja predavanja, koje je onako prilično, uh, gdje sam ja napravio tematski da im u nekih sat i po, dva zagrebem sve što ih boli ili što može da ih boli ili će ih tek da zaboli. I onda ljudi posle toga ono što je meni mnogo bitno, počnu o tome da razmišljaju. Neki neki se čak jave posle godinu, dvije. Tek posle godinu, dvije skupe hrabrosti. I ja to kažem, nebitno je kada, bitno je da počnu da osvijeste da imaju neki problem. Tako da mi smo kasnije radili još publikacija, još istraživanja. Evo sad sad smo završili jedno novo istraživanje na uzorku od 100 firmi u Republici Srpskoj, jer ja stalno poredim rezultate našeg istraživanja sa ovim što imamo na, kako bih rekao, dostupnim evropskim ili američkim istraživanjima. Uh, porodične firme su kao projekat tema gdje sam ja, to je projekat od koga se ne živi. To je projekat gdje gdje nema prihoda, ali je neki moj, kako bih rekao, legacy ili neka moja uh uh uh uh kako bih rekao, a da ne zvučim neskromno, zadužbina u smislu da znanje koje imam podijelim sa što većim brojem ljudi jer znam da će im pomoći. Jer su naši biznisi najviše ugroženi sa te strane za koju nisu svjesni. Ljudi postanu svjesni toga tek kad dođu ovi izazovi, transfer generacija, ulazak djece u firmu, vanjski menadžeri, svašta nešto, a do tada ima puno toga. Tako da je to jedna tema. Ja uvijek volim da se zahvalim i Leonu Peklaru i Drenu Žekiću, ljudima od kojih sam učio o toj temi. I Ivan Ćosić mi je kasnije radio tu prvu prezentaciju koja i sad se koristi u nekih 70% slajdova jer je dobra ili kolega Nikola. Tako da evo, to je jednostavno počelo spontano, bez nekog strateškog plana, al se pretvorilo u jednu veliku ljubav i vjeruj mi da ja ovaj, znalo se desiti da nekad pošto sam često držao besplatna predavanja po opštinama. I onda sad to opština organizuje, znaš, oni šalju neke pozive. I šta ja znam kakav je kakva oni predavanja inače organizuju, kakav će biti odziv. I znalo mi se desiti da odem, ono, vozim se satima, besplatno je ono, potrošim i gorivo i to sve. I ja dođem kao dvoje ljudi. I sad oni meni kukaju. Ja kažem: “Što pa dvoje?” Ja isto pričam i pred dvoje i pred 200. Tako da evo, možda je najviše bilo ljudi pred na mom predavanju o porodičnim firmama na jednom našem forumu u Bijeljini, nekih 300, 350 ljudi. Ali najveća pohvala i priznanje mi je kad mi se javi neko posle godinu, dvije, tri, četiri i kaže da je uradio nešto od onog što je čuo tada. I to se nerijetko sada dešava. Toga je sve više. Tako da eto, to to je ti kao neki taj uvod oko toga kako kako smo u tome završili. Neplanirano, ali dobro.

Ivan Minić: Uh, mislim da je, prvo, tajming bio savršen i da se to desilo slučajno, ali da se ispostavilo da je savršen, jer upravo oni ljudi koji su ’90-ih kada je to počelo krenuli da prave, ovaj, neke od firmi koje su danas najveće, su pre 10 godina počeli da dolaze u situaciju da prolazi prime, treba, ako su deca zainteresovana da se uključe, ako nisu, možda ne treba, ali to ne znači da osnivač ne želi i ne forsira.

Dragan Močević: I narednih 10 i narednih 10 je to.

Ivan Minić: U suštini, da. E. I sad, uh, ono što što tu imamo kao u suštini, čini mi se, tvoju ulogu i ulogu ljudi koji generalno pričaju na te teme i mi smo par puta ovde imali neke razgovore o tome i sa nekom sa nekim naslednicima i sa nekim osnivačima koji su prošli kroz proces, jeste to da neće verovatno jedno predavanje da promeni ništa krupno odjednom, ali će da pokrene diskusiju. A diskusije, ako se ne zaustave posle pokretanja prvog, može da promeni nešto kroz par meseci, godinu, dve, tri, kao što i ti negde kažeš. I uh, često ljudi, do pre par godina nisi imao ni kome da se obratiš u smislu da postoji neko ko kaže: “OK, ja ovo znam. Postoji nekakav sistem, postoji…” Nego je to više bilo na bazi to ličnog poverenja, šta ti misliš. Evo ti nas znaš, pa hajde da sednemo da pričamo i sve ostalo. Ali mislim da je tu ključna ta jedna stvar kao i u Fight Club-u, ovaj, prvo moraš pokažeš svoje ožiljke. Prvo moraš da kažeš da si ti nešto prošao, da si nešto pogrešio, da si pravio nešto, da si zapošljavao ljude, da ti je rastao biznis, da si morao da otpuštaš, da si prolazio krize, da… I onda ljudi kažu: “OK, ovaj možda zna šta radi, deluje mi uverljivo, deluje mi kao neko s kim mogu da podelim ovo što vidim da je problem ili da će biti problem, ali niko se trenutno ne bavi time.” Kako su izgledali ti prvi kontakti koji su bili, da kažemo, posledica toga što si pričao? Kada se prvi put to materijalizovalo? Ne moraš, znači, nigde gde ne želiš da pomeneš imena firmi, to apsolutno ne moraš.

Dragan Močević: Da, da. Ne, nikad imena firmi ni na predavanjima ne pominjem.

Ivan Minić: E. Ali prosto, kako kaže Dostojevski, sve srećne porodice su iste. Ovaj, e isto tako i sve uspešne, ovaj, firme su iste do trenutka dok više nisu iste.

NEDOSTATAK PREDUZETNIČKE TRADICIJE

Dragan Močević: Da. Uh, ja sam nažalost na svojoj koži prolazio mnogo toga, nažalost ili na sreću, nije sad više ni bitno. Prolazio sam kroz svoje iskustvo sve neke izazove koje ima većina porodičnih firmi osnovana prije 15, 20, 25, 30 godina, jer su to neki životni ciklusi osnivačevi. I uh, imao sam svoja lična iskustva i sad za razliku od drugih ljudi koji se o tome nešto boje pričati ili stide pričati, ja nemam problem da podijelim svoja iskustva. Tako da sam ja na svojoj koži prošao sve, od osnivanja firme, preko trenutka kada sam 2007. godine prvi put uzeo da pišem testament, kasnije preko razvoda, pa onda uh, neki prije nekih osam, ne znam, devet godina, ja sam firmu zvanično i formalno poklonio svojoj sestri. Znači, ja više nisam vlasnik bio te firme, niti sam sada, niti pojma imam kako ona posluje. To je njena firma. To što smo mi brat i sestra, pa imamo dobar odnos, to je nešto drugo. Ali znači, ja sam baš prošao sve ono do toga da sam otišao u neki potpuno drugi sektor ili u potpuno neki drugi biznis, što osnivači ne znaju uglavnom da urade. I onda ja na većinu odgovora imam svoju ličnu, kako bih rekao, iskustvo, ponegdje i traumu, ovaj, kako se šta rješava. S druge strane, ljudi se vrlo stidljivo javljaju kad imaju prave probleme. Dešavalo mi se naravno da i takvi ljudi prilaze posle predavanja i uglavnom je to vezano za uh, nezadovoljstvo odnosom djece prema firmi. Da da tako to formulišem. Posle svakog predavanja, uh, ljudi prepoznaju u tim slajdovima koji govore o izazovima za porodične firme, ljudi prepoznaju sebe na većini slajdova. Sad je samo pitanje onog trenutka iskrenosti kad si sam sa sobom, hoćeš li sebi to nešto priznati, znaš ono. Pogledaš se u ogledalo i kažeš: “OK, ono, ne znam, imam tri kile viška, tačno su tu, to je zato što sam lenj, ne treniram i tako to.” E. I onda ja zaista se trudim i na tim predavanjima nikad ne govorim o imenima firmi. I nikad nikad, imam jedan case koji je ono negativan case jer je smrću osnivača nestala kompanija koja je imala 1.300 zaposlenih, 36 firmi, stotine miliona maraka su građani Republike Srpske izgubili zbog toga. Ovaj, i još spomenem pokojnu firmu koja ne više ne postoji. Ali nikad ne govorim o aktuelnim firmama i situacijama, jer toga ima. S obzirom da ja na predavanjima koristim te ilustracije i case-ove koji su vrlo živi, životni i realni, ljudi tu prepoznaju, prepoznaju sebe. I onda je pitanje samo da l’ ćemo se čuti posle dan, dva ili će neko i prići posle predavanja, ali je meni najvažnije da uh uh uh ljudi uzmu vrijeme za sebe. Znaš, ti si se na početku malo spomenuo. Mi imamo nekoliko problema koje nismo uspješno kao društvo riješili zbog čega sad porodične firme imaju izazove. Znači, mi imamo taj nedostatak preduzetničke, kako bih rekao, tradicije između ’45. i ’90. Hajde da kažemo da je za vrijeme Ante Markovića ’90. da su ljudi već nešto počeli da registruju jer je bila ta podsticajna atmosfera, klima. Ali od ’45. do ’90. tu je pokoj bila kafana, automehaničar,

Ivan Minić: Nema na nivou zanatlije.

Dragan Močević: Jeste. Kamenorezačka radnja, klesar pravi spomenike, pa da l’ ima dva, tri, četiri zaposlena, pet, poljoprivredna gazdinstva i tako to. Ali nemamo mi nekih baš onako tih preduzetničkih iskustava. I to nepostojanje tradicije između 1945. i ’90. nije vezano samo zato što smo mi živjeli u socijalističkom samoupravnom sistemu gdje privatno vlasništvo i privatna svojina nisu bili ni, kako bih rekao, pozitivno tretirani. Ono je povezano i sa jednim problemom koji smo mi imali između ’41. i 1945. godine. A to vam je da su vam najveći industrijalci i bogati ljudi 1941. uglavnom likvidirani, da l’ od strane Nijemaca, ustaša, neke treće vojske i to sve. A oni koji su nekim sticajem okolnosti preživjeli do ’45., oni su likvidirani ’45. ili ‘6. kao da l’ kolaboracionisti zato što su bili u svojim fabrikama koje su radile. I imovina im je oduzeta. I na toj imovini su nastale mnoge velike industrije u bivšoj Jugoslaviji. Mislim čak da je i BIP na toj imovini Đorđa Vajferta.

Ivan Minić: Jeste. I Bajlonija i Vajferta.

Dragan Močević: Tako je. Imamo, imamo primer, recimo Podravka koju sam spominjao, to je bila jedna mala, kako bih rekao, mala prerađivačka radnja gdje su dva brata Nijemca pravili ono, znaš, tipa sad kisele salate, ajvare, džemove i to, ali na na na tragu toga nastaju giganti ili mesna industrija Danica ili jedan od primjera koji da ne zaboravim samo gdje sam, pa ću se vratiti. Jedan od pozitivnih primjera koji imamo u regionu, apropo tvoje priče o Toskani, je mesna industrija Gavrilović. Gavrilović je osnovan 1690. godine. Znači, njima je ove godine 336 godina. I ta porodica je preživjela, mijenjala se carstva, imperije, da ne kažem i i i mijenjala se ovaj, religija i svašta nešto. Oni su opstajali. Onda je 1946. država i njima sve oduzela. 1956. godine majka, odnosno žena zadnjih vlasnika je sa sinom koji je tad imao, ne znam, desetak ili koliko, 15 godina, pobjegla iz Jugoslavije za Austriju. I jedina dobra stvar šta su uradile hrvatske vlasti posle ’90. je da su pozvali ih i pošto je i tamo u privatizaciji mnogo firmi uništeno i svašta nešto, da su pozvali da su im vratili fabriku. I sada je taj čovjek kojem je fabrika vraćena, on je Đuro Gavrilović. Sad firmom upravlja Gjuro Gavrilović. To je isto Đuro, samo je G J. I on upravlja Gavrilovićem. Gavrilović ima sad iz Perzije raznih biznisa. Oni su vam vlasnici franšize McDonald’s-a za Hrvatsku. Međutim, toliko je bilo njihovo bogatstvo da oni pred sudom u New Yorku, ja mislim, još uvijek vode sporove u vrijednosti nekoliko stotina miliona dolara, jer su njihovi bili brojni hoteli i odmarališta po po po Kvarneru, po Dalmaciji i tako to. To je firma iz Petrinje. Znači, iz jednog malog mjesta. Znači, zamislite sad iz Petrinje napraviš tako veliki biznis. Tako da ima tih tu i tamo pozitivnih primjera, ovaj,

Ivan Minić: Ali to su baš izuzeci.

Dragan Močević: Da, izuzeci.

Ivan Minić: I kad kreneš da čitaš, recimo ja sam zbog zbog…mog ćaleta koji koji se bavio marketingom i koji je bio deo Bipa. Ja sam imao prilike da pročitam i čujem svašta o o Đorđu Vajfertu i o Bajloniju i onda o gomili nekih drugih i to je sve beskrajno zanimljivo i danas pomalo isplivavaju i te priče i anegdote i sve ostalo. Međutim, realnost je da to. Ili ko nije eliminisan fizički, je skrajnut, potpuno proteran.

Dragan Močević: Pa nije im samo oduzeta imovina i fabrike i tvornice, nego su im oduzeti i stanovi i kuće u kojima žive. Ali eto takav je bio sistem. E sad, znači na na ovo nepostojanje tradicije, ti imaš da preduzetničke ’45. ’90. ti imaš da ljude koji su imali znanje, da su oni likvidirani. I oni čak to nisu mogli ni prepričavati nekome kako se i šta se radilo.

Ivan Minić: I da nisu, tih 45 godina je prosto dovoljno da biološki to više nije relevantno.

Dragan Močević: Na kraju krajeva, svi hoteli po Beogradu su bili privatni. Znači, i Moskva i svi drugi. Tako da, uh, imamo taj problem. Drugi problem je, mi još uvek imamo to nasleđe socijalističkog samoupravnog sistema. Još uvek će roditelji, posebno u manjim mestima, reći detetu: „Ma joj, nemoj da radiš kod privatnika.“

Ivan Minić: Privatnik je ružna reč.

Dragan Močević: Znači… Uh, društva balkanska nakon tranzicije iz socijalizma u, da kažemo, kapitalizam, su uspela da zadrže taj socijalistički mindset i da je reč „privatnik“ i „preduzetnik“ uvek ima negativnu konotaciju. Ja ne kažem da među privatnicima i preduzetnicima nema ljudi koji su zanemarivali prava radnika, koji su zloupotrebljavali imovinu kompanije da bi, ne znam, oni sebi gradili neki luksuz i bogatstvo, dok su im radnici radili za minimalce. Međutim, većina poslodavaca, i to je velika većina, radi svoj posao časno, pošteno, onoliko koliko zna i ume, plaća te poreze, plate, doprinose, i nema razloga da se taj jedan negativan kontekst o privatniku kakav je vladao u bivšoj Jugoslaviji nastavlja i danas. Tako da imaš i taj problem koji je uz to nepostojanje toga. Mi imamo manjak stručnog i menadžerskog kadra. To sad može ovako da deluje nestvarno, posebno u Beogradu, gde imaju stotine i hiljade menadžera.

Ivan Minić: Da, da, imamo višak menadžera, nego imamo problem sa strukom.

Dragan Močević: Da. Ali, ali mi u suštini imamo manjak stručnog i menadžerskog kadra i retko kog sam vlasnika porodičnog biznisa sreo u poslednjih par godina da mi nije kukao, ne žalio se, nego kukao po tom pitanju i da me još nije pitao da li znaš možda negde nekog ko bi mogao to da radi. Tako da, mi imamo mnogo ljudi koji su i vrhunski menadžeri i top menadžeri, ali generalno u odnosu na to koliko bi nam ih trebalo da se sve te firme i transformišu, tu imamo problem. I to su neke onako problemi okruženja. Imamo problem sa demografijom. Ti možda sad imaš neku, evo opet ću se vratiti, ne znam, Ljig, Obrenovac ili još neka udaljenija mesta. Ti možda imaš neku porodičnu firmu, ali ljudi odseljavaju iz tih krajeva. Nebitno sad idu li u Beograd ili idu negde na zapad. I ti jednostavno s jedne strane gubiš tržište, s druge strane gubiš neki bazen za buduće zaposlenike. Tako da, mi imamo taj, to su neki mega trendovi koji prate svetsku ekonomiju. 

Ivan Minić: Sticajem okolnosti imamo i taj fakultet koji Da. Nije mnogo pomogao. Ali, hoću da te jednu za jednu sitnicu prekinem. Pre par nedelja mi je bio u u u gostima ovaj Lale Erić i baš smo pričali o tome kako je Barič, koji je malo mesto na 40-ak minuta od Beograda, kako je Barič postao vrlo značajan u jednom periodu zato što je imao fabriku koja je okupljala te ljude koji su se doseljavali, neke obrazovane ljude, neke kvalitetne ljude, ljude koji zaista mogu da doprinesu tom svemu. Takvih slučajeva danas i da nema. Čak i ako i nađeš primer neke nove fabrike koja zapošljava veliki broj ljudi, nisu ti ljudi baš srećni što rade u toj fabrici u najvećem procentu slučajeva na našim prostorima.

BALKANSKI PARADOKS

Dragan Močević: Morao bih sada da napravim digresiju u odnosu na temu o kojoj pričamo, a ona je vezana za stanje našeg društva. Problem trenutno ljudi na Balkanu, svih naroda, je što mi kao društva, odnosno kao pojedinci, trošimo više nego što zarađujemo. Tako da, neko opšte nezadovoljstvo je stvar naše svakodnevnice. Da ljudi, bez obzira na to što do juče su hteli „daj da samo nađu posao“, onog trenutka kad ga nađu, opet su nezadovoljni. I to je sada ono, nešto čime bi trebalo da se bave psiholozi. Ja to stalno govorim. Mi smo jedno izuzetno nezahvalno društvo. Znači, mi imamo pitku vodu. Mi imamo plodnu zemlju. Mi imamo lepu prirodu. Mi nemamo ništa od onih stvari koje u nekim krajevima sveta ljudi imaju probleme. Znači, nemamo aligatore, nemamo zmije, nemamo tigrove, nemamo sve te brojne životinjske vrste koje prete čoveku. Nemamo cunamije, nemamo zemljotrese, razorne kakve imaju, ne znam, Turska, Iran, Avganistan, Japan i sve te zemlje. Nemamo tih nekih velikih poplava koje su, ne mogu da se kontrolišu. Naše poplave su stvar našeg lošeg odnosa prema rečnim kortima i nebrige oko toga šta sve radimo tamo. Ali ne nije nas zadesilo nigde na Balkanu ono što je zadesilo Valenciju prošle ili pretprošle godine. Znači, mi smo jedan jedan jedan kutak na planeti u kome sve imamo. Znate, odete… Nedavno sam nešto bio u Aziji. Niko ne može vodu popiti iz česme. Oni moraju da odu i da kupe vodu, da daju detetu da pije vodu. Znači, mi mi imamo zaista ovde jednu veoma dobru klimu, jedno smo izuzetno sigurno tlo, i mi smo stalno nezadovoljni, a u stvari spadamo u kategoriju 20 do 30% ljudi na planeti koji imaju privilegiju da imaju pitku vodu. Evo, čak je sad i u Zrenjaninu voda pitka. To je bilo nemoguće zadnjih 15-20 godina. Tako da mislim da prema zvaničnim podacima da dva, 2,2 milijarde ljudi nemaju pristup pitkoj vodi.

Ivan Minić: Ja sam isto imao sreće u životu poslednjih desetak godina da proputujem svašta nešto i da, osim tih civilizacija koje sam hteo da vidim, koje su izuzetno napredne, zanimljive i sve ostalo, imao sam prilike da vidim i neke zemlje koje su stvarno zemlje trećeg sveta. Jer mi mislimo da smo mi zemlja trećeg sveta, mi smo u najboljoj trećini po skoro svakom kriterijumu.

Dragan Močević: Po svakom.

Ivan Minić: Znači, a po tome, ako pričamo o tome gde se nalazimo, verovatno smo u najboljih 5%. Jer imamo sve. Znači imamo…

Dragan Močević: A u odnosu na to koliko radimo, mi smo ekstra dobri.

Ivan Minić: I koliko se odgovorno…

Dragan Močević: Da, koliko se odgovorno ponašamo prema državi i prema, prema prirodi i prema našim resursima. I sad da se vratim. Pitanje je verovatno za psihologe, ali odo smo od teme, ali je bitna za razumevanje cele situacije i tog Barića i svega. I mi smo ovde kao društvo hronično nezadovoljni. I ti sada i taj viši stepen nezadovoljstva ne može nadomestiti ni 100-200 EUR veća plata. Jer ćemo mi sa 200 EUR veće plate da trošimo 400 EUR više. Tako da ja nekad, nekad izgubim nadu, nekad imam nadu. Uh, da bi neki ljudi koji imaju pristup medijima i pristup vlasti i pristup resursima, trebali mnogo bolje da našem narodu objasne šta mi sve imamo i da ne možemo da posmatramo život danas kroz Instagram i da svi želimo da živimo živote Instagrama. Jednostavno nismo svi isti, da je da je tako trebalo svi bismo se rodili u Londonu, Parizu, New Yorku, ne bismo se rađali po ovim našim vrletima.

Ivan Minić: Ali vidi da ti kažem, mislim iskustvo koje, koje su i neki naši prijatelji koji ovaj više ne žive u ovom našem regionu su su pokazali. Nije u tom Londonu, New Yorku, San Franciscu, Berlinu ništa lakše nego što je ovde.

Dragan Močević: Teže je.

Ivan Minić: Teže je, ali tamo nemaš izgovor i tamo ako, tamo nemaš ni backup. Tamo ako ne uradiš to što treba, ti si gladan i nema, nema alternative.

Dragan Močević: Tamo ti računi stižu sigurno prvog, drugog u mesecu i račune moraš platiti. Evo baš danas Kemo i ja smo se vozili kroz Bosnu na putu prema Beogradu i sad gledamo tamo neka sela po Bosni, ne znam da l’ smo bili oko Šekovića, Zvornika, i to su ogromne kuće na tri sprata, u kojima skoro niko ne živi na onom drugom i trećem spratu, a većina njih nema fasadu. E sad, zašto? To je digresija, ali to je meni zanimljivo. Pre par godina sam došao u Holandiju i prijatelj je sad, znam da je srušio neku kuću da pravi onaj veću, i ja dolazim, prošlo bukvalno 30-ak dana od kad je on meni poslao te slike. Ja prilazim, kuća, fasada, sve ono full, ovo, ono. Ja u šoku. Unutra, ma ništa, ono, što kažemo mi robau, ali onaj teški robau, ništa nije urađeno. Jer šta je fora? Ti si dobio dozvolu i ti imaš rok da za 30 do 60 dana uradiš fasadu, da ne kvariš ambijent, i da drugi ne gledaju. A ti unutra nemoj, care, nikad omaltati. Nemoj nikad staviti podove. Živi tako, nemoj ni živeti. E, kod nas, a mi bukvalno okrenemo, da ne budem vulgaran, zadnjicu komšijama i okolini, napravimo onaj kuću bez fasade, veću nego što nam treba, a unutra nikad ne završimo, unutra smo sve sredili za sebe, znači.

Ivan Minić: I obavezno opremimo, prekrijemo celofanom i retko kad sklonimo taj celofan.

PORODIČNE FIRME I ULOGA DRŽAVE

Dragan Močević: E, tako da, da ti je cela priča porodičnih firmi vezana za taj jedan celi naš balkanski kontekst. Evo, krenuli smo od Barića pa smo došli do Instagrama i do ovih fasada bosanskih, a nije razlika ni kod vas u Srbiji i po Mačvi i to kud smo prošli. Porodične firme imaju izazove koji su delom nasleđeni, ovo što smo pričali, nepostojanje tradicije, socijalistički mentalni sklop, negativan imidž i percepcija privatnika. Mene često pitaju na tim predavanjima: „Šta država može da učini za porodične firme?“ I moj odgovor je uvek isti: „Ništa. Ne može i ništa ne treba da učini.“

Ivan Minić: Jer to nisu problemi koji su došli…

Dragan Močević: Jeste. Država treba da napravi dobar poslovni ambijent u kome će sva privredna društva imati iste uslove za poslovanje, imaće, kako bih rekao, kvalitetnu zakonsku regulativu, neće ih maltretirati nepotrebno različiti administrativni i drugi barijere, i to je zadatak države. To što porodična firma ima neke probleme, to su problemi porodice, to nisu problemi države. Tako da oko toga ne treba imati iluziju ovaj, porodične firme na kraju krajeva preko 97% firmi po istraživanjima svih koji postoje, evo verovatno i u Srbiji, spada u kategoriju porodičnih firmi, jer to su mala, velika, mala, srednja i velika preduzeća, skoro sva su privatna. Po definiciji porodična firma je svaka firma u kojoj je 25% plus jedna akcija u vlasništvu jedne osobe, znači jednog fizičkog lica ili porodice koja s njom složno upravlja. Znači mogu biti tri brata vlasnici 25,5% neke fabrike, i ukoliko su oni složni, složno donose odluke, sve dok oni to zajednički upravljaju, to se tretira kao porodična firma. Tako da mi imamo tu situaciju da porodične firme spadaju u kategoriju malih, srednjih i velikih preduzeća, pa tu su poljoprivredna gazdinstva, advokatske kancelarije, stomatološke, znači sve su porodične firme. I država kroz regulativu treba da uredi poslovanje svih firmi i tako i toga. I sad kad uzmemo svu tu background koji nam je problematičan, zbog nedostatka tradicije i svega ostalog, iskustva, nedostatka kadrova, dolazimo do onih suštinskih izazova koji leže pred svakom porodičnom firmom u nekom trenutku kad osnivač dolazi u svoju, uglavnom, 50., 60., 65. godinu, ili kad je pred penzijom, ili kad deca ulaze u biznis. A to je transfer generacija. Kako da se uvedu u upravljanje firmom deca ili vanjski menadžeri? Imamo dosta firma firmi koji su vlasnici bračni partneri koji nemaju decu. Šta je sa angažovanjem vanjskih menadžera? I onda postoje još izazovi kao što su politike školovanja, politike stipendiranja, politike dividendi, i u zavisnosti u kojoj je firma generaciji, da l’ je to prva, druga, treća, četvrta, postoje ti novi izazovi. Ja ja volim da ih zovem izazovi, a ne problemi. To je konfederacija braće i sestara, tako se to zove ovaj, stručno. Međutim, u početku to je uvek neki, pošto je većina naših firmi u Srbiji i Bosni i Hercegovini negde ili u prvoj generaciji, ili je osnivač već uključio decu, al se osnivač i dalje pita. Postoji naravno i slučaj kad osnivač više nije živ, pa upravljaju deca. E tu sad imamo izazova i sad tu pitaj jer ako krenem pričati…

GREŠKE KOJE SE NE ISPRAVLJAJU NA VREME

Ivan Minić: Pa hajde da prođemo kroz neke upravo najčešće slučajeve, zato što mislim da je to važno da ljudi počnu da razmišljaju, da se pitaju, da prepoznaju i da onda u nekom trenutku dođu do, do, do nekih odluka. Kažem, imali smo ovde neke pojedinačne pozitivne priče. Imali smo samo pozitivne, nismo imali negativne, ali suština negde jeste bila u, u većini tih slučajeva da je osnivač preneo ljubav prema onome što radi svojoj deci, pa su ona završila slične fakultete, pa su se pronašla u tome. Što je jedan od scenarija koji nije baš naročito čest niti mora da bude, niti mora da bude takav. Šta su najčešće stvari koje se dešavaju i prosto, kako se ljudi postavljaju, a kako bi trebalo pristupiti tome?

Dragan Močević: Pa evo ja ću nabrojati neke stvari koje se uglavnom ne dešavaju na vreme, pa onda postaju problemi kasnije. Znači, sve veći broj firmi koji se osniva i sada, a i osnivao se pre 5, 10 godina, 15, gde, uh, firmu ne mora da osnuje jedan čovek, osnuju dva, tri prijatelja, koji su u tom trenutku super u odnosima. I onda oni ne naprave kvalitetne ugovore oko suvlasništva, nego se kao podrazumeva da su vlasnici po 50% ili po 33,33% ili njih četvorica po 25%. Pa ne definišu, na kraju krajeva, sve firme koje se osnuju dok je neko u braku se vode da su 50-50%. I to se ne definiše. I onda se na početku kod registracije firme zanemare stvari koje dolaze kao problemi kasnije. OK, do sad nismo imali ta znanja. Znači, kako bih rekao, nije se do sad o tom puno razmišljalo. Ja sam baš juče na ovom predavanju studentima objašnjavao. Jer, sad dosta mladih pravi startupe, pa dva, tri drugara razvijaju aplikaciju. Ne mora to biti biznis, može biti aplikacija. Isto je to. Mi ne znamo, možda će aplikacija biti unicorn, a možda će biti ono, kako bih rekao, nešto lokalno što vredi samo milion evra. Tako da ljudi na početku ne definišu međusobne odnose, pod pretpostavkom da su dva i više osnivača ili bračni partneri koji ne rade isto u firmi. Znači, neko se bavi sasvim trećim poslom, a neko radi u firmi. I sve je to legitimno da se na papiru reši. Uglavnom, ljudi to ne, ne uglavnom, nego 99% u slučajeva ljudi to ne urade i tu nam kasnije dolaze problemi. Šta još osnivači često zanemaruju, a to je da postoje te takozvane politike školovanja dece. I ti si istakao sad neke kao pozitivne primere gde je on prenio neku ljubav. Ja znam mnogo više primera gde deca uopšte nisu zainteresovana za taj biznis. I ja to često ilustrujem nekim, uh, uh, uh, uh, caseom, koji nije case, ali je, ali je dobra, dobra ilustracija toga. Može da se recimo desiti da čovek ima firmu koja se bavi proizvodnjom prozora i vrata. Znači, to je metaloprerađivačka industrija. I da ima, ne znam, sina i kćerku, ili nebitno, dva sina, dve kćerke, i da oni žele da studiraju violinu i klavir. I sad je nebitno da l’ će oni želeti da to studiraju u Beogradu ili u Beču. I sad imamo tu jednu situaciju. Potpuno je legitimno da roditelj, kao roditelj, bez obzira što on osnivač, on je i dalje roditelj, želi da podrži svoje dete u tom naumu. Ali, ako dete ne ide da studira ono što njemu treba, zadatak roditelja je da saopšti tom detetu. Sad nebitno je l’ to violina u Beču ili je to, ne znam, stomatologija u Beogradu ili književnost. Da ga ne čeka posao u firmi i da kad završi fakultet da treba da živi od svog posla i od svog rada, a da će firma morati da potraži zamenu. I vi sad imate situaciju pošto se ti razgovori ne obavljaju, da deca idu na fakultet, al da podrazumevaju da ako negde zaškripi, vraćaće se oni, oni će biti direktori u firmi. A njemu je trebalo da kaže da njemu treba ili mašinski inženjer, ili pravnik, ili ekonomista, stručnjak za finansije, neko ko će znati da radi nešto, zato što će samo takav čovek, tako školovan, imati autoritet kod drugih radnika. Takvih primera imam bezbroj. I to mi se sve češće dešava da me ljudi sad pitaju kako da sad to nadomeste, jer sad imaju problem. Sad bi se deca da uključe u biznis, al oni znaju da ako uključe decu da će izgubiti autoritet kod zaposlenih i da će neki zaposleni koji su posvećeni firmi biti nezadovoljni što njemu dolazi za šefa neko ko pojma nema o biznisu. A sve je trebalo da se reši jednim iskrenim roditeljskim razgovorom kad su deca imala 18 ili 14 ili ili ranije. Znači, sve, ja uvek kažem, nema pogrešne odluke i sve je legitimno, i jedna i druga opcija.

Ivan Minić: Samo odluke imaju posledice.

Dragan Močević: Jeste. I na vreme ih treba saopštiti. E sad, šta se dešava kad imamo takvu situaciju?

Ivan Minić: Prekinuću te na sekund, jer je primer koji ja obožavam, a nekoliko ljudi je prenelo to u prethodnih nekoliko meseci. Ovaj, otkad je završio svoju košarkašku karijeru, Šekil O’Nil se pojavljuje u raznim ulogama i jedna od stvari je da je zapravo njegov investicioni portfolio beskrajno interesantan, šta je on sve radio, i slučajno i planski i sve ostalo. Ima razgovor u nekom od podkasta gde on kaže: „Meni su, pošto on ima gomilu dece, je l’, meni su moja deca došla i rekla ‘mi smo bogati’, a ja sam ih pogledao i rekao ‘ja sam bogat, vi niste’.“

Dragan Močević: E, ja ću, ja ću ti ovaj, dodati jednu digresiju, pa me podseti gde sam stao da se vratim. Voren Bafet je, uh, mislim, negde početkom ovog veka izjavio, parafraziraću tu izjavu, imam citat na slajdovima, preneti svojstvo upravljanja resursima naslednicima samo tako, samo zato što su deca, bi bilo kao kada bismo odlučili na Olimpijadu poslati decu olimpijskih pobednika iz ne znam 2000. Znači, srpska košarkaška reprezentacija, sad je 2026. pošto smo u Srbiji, nema logike da reprezentativci budu deca Danilovića, Đorđevića, Divca i onih koji su 2002. u Indianapolisu osvojili titulu. Je l’ ima logike?

Ivan Minić: Nema logike. Pa je l’ bi ti bio sretan?

Dragan Močević: Ali, ali deluje da će Danilovićev klinac i Stojakovićev klinac to da zategnu.

Ivan Minić: To se dešava. Izuzec i se dešavaju.

Dragan Močević: Pa evo igrao Zufer Avdije sin u NBA ligi. Bolji od Zufera. Znači, mogu da budu deca i bolja, da se razumemo. Je l’ mala Angelina Topić, ja se sećam ko klinac kad je Topić u Splitu osvajao medalju. Znači, nije sporno da postoje. Ali, sad zamisli, imali smo 10 košarkaša ili 12 u Indianapolisu. Je l’ logično da 2026. da igraju, ne znam, Bogdanović i koji već sad igraju za Srbiju? Ne igraju deca tih. Pa isto je sa biznisom. Nema razlike. Ko je reprezentativac 2026? Deca koja su najviše trenirala, učila, imala su i talenat, al deca roditelja mogu imati talenat jer odrastaju u tim kompanijama. Znači, trenirali, vežbali, odricali se, radili na sebi, bavili se sobom, i oni nas i to je Bafet rekao super i povukao jednu super paralelu. To sad da l’ je nečiji sin uspešan, fala Bogu, ja volio da su svi oni uspešni. Evo igra Danilovićeva kćerka super tenis. To to je sve legitimno. Ali, u biznisu moramo da razumemo da se vratimo sad na temu. Može da se desi da ti super, pusti ti dete nek ide da studira violinu. Šta u tom trenutku treba da radiš? Ako već nisi ranije, a trebao si ranije, treba da počneš ozbiljne politike stipendiranja talenata i regrutacije ljudi koji su možda već tu, kako da preuzmu vođenje firme. Jer očigledno da ova kad završi violinu ili stomatologiju ili srpski jezik, pa neće se vratiti u firmu. Znaš, kod mene ti je svet uglavnom u životu crno-beo. I što bi rekao Baja, ga ponekad siv. Nije nikad žut. I, ja kad pričam o ovim stvarima, ja pričam onako što se kaže direktno, možda nekome deluje brutalno, al to je tako. I često kad me nešto pitaju neki kolege i prijatelji, nije da nemam više energije da im ponavljam, jer već sam im rekao jednom, dva puta. Znači ono, ne možeš me pitati tri puta istu stvar, a ništa ne, ne činite da se promeni. Tako da vam je sa tim odnosom prema deci, to isto mi je rekao jedan roditelj pre dan, dva, kao: „Pa kao, a šta će žena reći?“ Kao, kao: „Evo ja bih to sve što ti kažeš, al kao, a šta ćemo mami reći?“ Pa rekoh: „Dobro onda nemoj mene pitat, on pitaj mamu.“ Ono, najbolje da mama kuha i da mu pere veš do 35., 40. što nije prirodno. Da se vratimo na to. Firme koje nemaju naslednike koji su zainteresovane za biznis i firme koje su vlasnici, osnivači, ljudi koji nemaju decu, bračni partner ili je možda čovek potpuno ili žena sam, nije ni imao nikad bračnog partnera, oni treba da na vreme razmišljaju o tim takozvanim politikama stipendiranja talenata i o tome kako da regrutuju ljude koje će prvo obučavati, a onda će ih uvoditi u suvlasništvo. E to je tek jedan psihološki problem kod nas, kako da se nekome pokloni dio firme, jer zaboga nije dio porodice i tako to, a ja imam već primere izuzetno uspešne. Uglavnom su vezane za Bosnu, gde su ljudi koji imaju i naslednike i zainteresovane za biznis i uključene u biznis, poklonili 30% firme menadžerima koji su vanjski i koji su razvili i razvijali firmu. Pa je l’ bolje da date 30% nekome suvlasništva i da imate, ne znam, profit sad lupiću milion evra, il da ste vi vlasnik 100% biznisa i da imate profit 25.000 evra?

Ivan Minić: A često kad pričam sa ljudima koji pokreću nešto, obično je to na početku i ne mora biti uvek dobra stvar. Ali kao, je l’ očekuješ od te osobe da radi kao da je njegovo? Pa mora biti i njegovo.

Dragan Močević: Tako je. Dobro si to rekao.

Ivan Minić: Mora imati mogućnost da bude njegovo. Ne mora možda odmah, možda se to otključava kroz ugovor, kroz stavke, sve u redu.

Dragan Močević: Sve se to dogovori. Pa možeš da pokloniš pa da kažeš ako u roku od tri do pet godina izlazi da će prodati po toj obaveznoj ceni. Za sve postoje rešenja. Postoje stručnjaci koji se znaju time baviti i tako to. Al ti hoću reći, uglavnom smo mi subjektivni. Mi imamo problem taj sa mindsetom i tim šta će reći okolina, šta će reći neko. Ako želiš da firma živi i radi, a firma je živo pravno, živo biće, znači firma je registrovana, ona živi svoj život.

Ivan Minić: To ima sve mane koje ima čovek.

Dragan Močević: Apsolutno. Al ti moraš onda da obezbediš da ta firma može da opstane kao što čovek želi da živi što duže, da je zdrav, da je vitalan, to treba omogućiti firmi. Kad shvatiš da firma nema naslednika u porodici, ili je naslednik ne zainteresovan, ili naslednik može da pravi probleme. Mi sad pričamo onako sve čega sam se ja sve nagledao, šta, šta rade naslednici ono, kakve probleme stvaraju osnivačima, ali mnogo veći problem što u firmama oni zaposleni koji su tu već dugo se osete izdano, prevareno, jer dođe neko i, i kako bih rekao, preskoči ih. Na kraju krajeva, to se dešava nama u svim oblastima života. Ono, ima, imate fantastične ljude po ministarstvima, u nekim državnim agencijama, koji vrhunski rade svoj posao, stručni su, top profesionalci, i onda partija imenuje nekog kadra po nekom ključu, i ljudi su naravno frustrirani i nezadovoljni. Al da se vratim na porodične firme. Politike stipendiranja su vrloitne. One se ne provode kako treba. Ne planiraju se na vreme, ni politike školovanja, ni politike stipendiranja talenata, i tu bi mogle sve porodične firme da počnu o tome da, kako bih rekao, blagovremeno razmišljaju. Postoje primeri gde su deca izuzetno zainteresovana, gde deca nasleđuju bez obzira što nemaju veliki broj što kažeš životnih godina, ali evo, ja se sećam kad sam sa pokojnim Miodragom Kostićem negde 2010. na Kopaoniku smo bili i pričali smo na temu baš kako on vidi taj situaciju MK Grupi i on je meni ispričao šta je njegova tu kako bih rekao strategija, da ničim decu ne pritišće, da je šalje na školovanje, gde, šta, kako, sve smo, mislim ono, da ne prepričavam detalje. I evo, desilo se da je njegov sin preuzeo upravljanje MK Grupom nakon što kaže tragične njegove prerane smrti, ali bio je uključen i zadnjih par godina. Znači, postojala je i njegova strategija, a postala je i zainteresovanost deteta. Znači, postoji tu primeri gde, gde, gde sve funkcioniše, gde se ljudi prepoznaju u toj firmi, ali bojim se da kako ide vreme sve veći broj dece je prvo nije zainteresovan da puno radi. Vi kad ste direktor, a vlasnik ste, vi ste tu sve, niste vi samo ono menadžer. Vi tu imate mnogo stresa, mnogo odgovornosti. Jer na kraju krajeva vi ste odgovorno lice. Ako se desi neki problem, situacija, povreda radnika na radu, ne daj bože smrt, neko zezne nešto iz knjigovodstva, vi idete u zatvor, vi idete u policiju, tužilaštvo. Znači, današnja generacija ne voli baš previše odgovornosti. Lepo je voziti dobro auto i sve to, ali ako se na vreme sve radi i planira, ja zaista verujem da, da porodične firme imaju veliku šansu. Samo je bitno sve početi na vreme. Znači, i imamo taj problem sa uvođenjem vanjskih menadžera, a njih ne možemo uvesti i motivisati na duge staze ako ih ne motivišemo i na neki ovaj od ovih načina tipa ili suvlasništvo, ili success fee, i bonus i ovo ono. Postoje, postoje mnogo metoda kako se može valorizovati i nagraditi nečiji trud i rad. Ali imamo mi taj jedan problem na Balkanu koja je stvar mindseta, koja je stvar psihologije, koja je stvar nekih naših, pa u stvari neznanja i neiskustva. Znači, nemaš ti sad oko sebe 10 primera pa da kažeš: „E onaj je tamo poklonio 10% radniku, vidiš da mu“ Jednostavno, moraće se početi s tim. I ne vidim tu sada trenutno previše pozitivnih primera. Ima ih, ali to je jedan od velikih izazova za firme kako da se onda, a zamisli tek situaciju da pokloniš nekom radniku il menadžeru suvlasništvo u firmi, a da nisi već i deci prepisao nešto. Porodična drama.

Ivan Minić: Pa mislim, ja sam imao, OK, pre 15-ak godina niz nekih razgovora sa ljudima koji imaju firme, koji ih imaju nekoliko godina, ne previše, ali nekoliko godina, koji su završili neke prilično dobre fakultete, uglavnom neke ekonomije i nešto, koji ne mogu da razumeju da to što su suvlasnici u firmi ne znači da imaju platu. Nego ima osoba koja je zaposlena u firmi, ona ima platu, ali, ali ja sam radio ovo, a ja, ali ti si suvlasnik. Ti imaš nešto od toga što ta firma ima vrednost. Ako ima dobit i tako dalje, može da se isplaćuje, možeš da imaš. Ali na kraju dana, taj tvoj zaposleni koji nije suvlasnik, kad se ta firma proda, nema ništa, a ti imaš sve. Imaju različite uloge i ljudi vrlo često mešaju uloge i ne razumeju uloge. Kao i to da to što firma ima novac, nije… Ne znači da ti imaš novac.

Dragan Močević: Pa često firme zapadnu u probleme kad vlasnici taj obrtni kapital izvlače iz firme za svoje potrebe od…

Ivan Minić: Jer treba nešto izgraditi ili kupiti jahtu.

PREDBRAČNI UGOVORI

Dragan Močević: Jeste. Od kupovine automobila na račun, na račun firme, a koriste se u privatne svrhe, što je legitimno, samo kažem da tu, što ti govoriš, brkanje pojmova je veliki problem. Ima taj jedan od problema sad koji si rekao, znači to suvlasništvo. Ljudi ne razumeju da se svi odnosi trebaju definisati sa trenutkom registracije firme, sve ono što se može regulisati. Ja ću sada biti onako malo, uh, neku ću mračnu statistiku izvesti, ali, uh, znači, ljudi osnuju firmu, nalaze se u braku, i ne naprave nikakav ugovor vezano za firmu. OK, ljubav je u toku, al mi znamo da se trenutno preko 50% brakova razvede. I ja znam firme koje su propadale sa razvodom braka. Jer su bile blokirane do trenutka dok se ne završi brakorazvodna parnica, dok se ne završi parnica za podelu imovine. I zaista, nažalost, znam dosta keisova koji su, a u stvari jedan je čovek radio u firmi, jedan se bavio firmom, jedan je doprinosio, a drugi je bio bračni supružnik. To je, znači, da da su oba bila u istom statusu, to bi bilo, kako bih rekao, potpuno razumljivo. Međutim, stvari nisu definisane na vreme. Postoji jedna stvar koju se nismo dotakli još, a to su ti neki pravni, odnosno, dokumenti koje bi jedna firma trebala da ima. A vezano za to, politike, stipendiranja, školovanja i uopšte razgovaranja sa decom, jedna od stvari koju osnivači na vreme ne prenesu deci, to je da bi trebalo da deca imaju potpisane predbračne ugovore. I sad će na mene opet ovaj, šta, kako, ovo, ono. Ali zaista, ilustrovaću jednim primerom, pre par godina sam razgovarao sa vlasnikom jednog velikog trgovačkog lanca u Bosni i Hercegovini i bili smo prisutni on i njegov sin. I nešto je bilo na tu temu, gde će sad mali potpisivati predbračni ugovor, znaš, mislim, naljutiće se mlada, ostalo mesec, dva do svadbe. I ja kažem: „Znam, rekoh, al kako si ti dolazio po svoju ženu, sadašnju, tadašnju devojku kad ste se zabavljali?“ Kaže: „Kako misliš kako sam dolazio?“ Kako si dolazio po nju pre 35 godina otprilike? Pa kao na na autobuskoj stanici. Rekoh: „Dobro, i?“ Kad kad si kasnije… Pa kupio sam ja Fiću posle jedno godinu, dve. Dobro. A kako mali ide po curu? U auto od 200.000 evra. Pa izvini, ljubav tvoje žene i ljubav ove po koju mali dođe od 200.000 evra autu mi ne deluje da je baš, ja mogu sad povući.

Ivan Minić: Možda je to sve isto.

Dragan Močević: Naravno. Ali, šta sad hoću reći? Ako se oni vole, ako ona njega voli, što je problem da se potpiše predbračni ugovor? Pa evo da se vratim na to. Šta hoću reći? 

Ivan Minić: Šta treba da definiše taj predbračni ugovor?

Dragan Močević: Ništa. Šta je čije i šta u slučaju razvoda ostaje čije. Gledaj. Zato što, vraću se na onu jednu stvar. Najčešće se lova iz firme obrtna izvuče da se kupi i neki stan i neka kuća i sve to ostaje, kasnije se to podeli, a firma u problemima. I onda ostanu problemi firmi ili njemu, a ovo se podeli. Mislim i, sve pričam na bazi iskustava, nažalost. Tako da hoću da ti reći samo da, uh, predbračni ugovor je, to se vani podrazumeva. Posebno kad ljudi imaju neke uspešne biznise. Mislim ljubav, pa evo na kraju krajeva imamo slučajeva koliko se ovih fudbalera nesretnih razvelo.

Ivan Minić: Ali oni sve kupe na mamu.

Dragan Močević: Pa ne. Pa evo sad pa ne, ali evo je l’ imamo sad situaciju sa Lukom Dončićem? Znači to se dešava u životu i dešava se najboljim ljudima, najsrećnijim ljudima, ljudima koji se vole, pa se prestanu voleti posle 5, 10 godina. Ja nemam ništa, ništa ovaj, kako bih rekao, loše na tu temu, nego jednostavno mi ni to ne radimo. Vlasnici ne naprave testament za života.

Ivan Minić: Mi ne komuniciramo ništa i mi vrlo retko se bavimo stvarima koje su nelagodne.

TESTAMENTI I PORODIČNI USTAV

Dragan Močević: E. Tako je. Testament je jedna tema koja je veliki problem naših preduzetnika. Ona je problem po dva osnova. Prvo, je oni doživljavaju da onog trenutka kad počnu da pišu testament kao maltene, eto sad se očekuje da će on umreti. A on opet misli da neće nikad umreti, jer većina osnivača misli da neće nikad umreti. To je prva stvar. Druga stvar, pisanje testamenta je jedan ozbiljan izazov u kome se čovek suoči sam sa sobom i u kome se čovek suoči sa stvarnim stanjem, da ne kažem jednu drugu sličnu reč, koje ima u firmi. Testament se mora pisati svakih godinu, dve, menjati ukoliko se menja status firme, imovina firme, krediti firme, svašta nešto. I čovek tek kad počne da piše testament shvati koliko ima nerešenih stvari i problema o kojima nije ni razmišljao i kako će to nešto što on sad treba da ostavi nekome stvoriti nove probleme. Ja se sećam, pisao sam prvi testament 2007. godine. To je bila drama. Tad sam još bio maltene ono, mlad, neka imovina pod kreditima i svašta nešto. I znam kad sam to poslednji put radio. Uf, bogami, nekoliko sati sam ostavio da samo dve, tri stvari probam da, da, da, da, da, kako bih rekao, da što bolje posložim da bih stvorio što manje problema bilo sebi, bilo nekome drugome. Tako da to… Postoji tri načina kako se testament može pisati. Zakoni Srbije i Bosne su tu vrlo slični. Znači, potrebno je da testament bude potpisan i overen kod notara u prisustvu notara, ili potpisan i deponovan u sudu. Može biti potpisan i u prisustvu svedoka, ali kasnije veća šansa i verovatnoća da će to neko probati da osporava. Imate neke nužne delove koje i ako ne želite da date, morate da budete svesni da ih neko drugi može potraživati i tako to. Ali najbitnije je da kad bi ljudi počeli da pišu testamente, oni bi tek videli koliko firma ima realnih problema. Jer nije to, znate, ne, malo je sad firmi koje nemaju neke kredite. Pa službena auta, što ono, njih ne možeš nikom ostaviti, oni su imovina firme, a uglavnom su uzeta na lizing. I, kako bih ti rekao, to sa testamentom bi bio jedan ozbiljan test za naše preduzetnike. Postoje još neki modeli tipa ugovor o, o poklonu, gde čovek za života može da odluči kako će deci preneti određene udeele ili sve to. Al to ako nije onako sve kako su i oni zamislili, eto ti drame i dok si živ. Pa onda neki ljudi kažu: „Pa ne, baš šta me briga šta će biti kad ja umrem, nek se oni svađaju.“ Ali recimo, predbračni ugovor, testament, potom porodični ustav ili porodični statut, koji je jedan dokument koji porodica može da napiše dok su svi u, kako bih rekao, u ljubavi, ili osnivač napiše i definiše. Tu se definiše i mnoge od ovih stvari o kojima sam ja rekao. I politike zapošljavanja. Hoćemo li zapošljavati članove porodice, šire ili nećemo? Mi ja to u Bosni kažem ono, hoćemo li od Amidže i malog zaposliti ili nećemo. Imate firme koje imaju politike da ne zapošljavaju nikoga od porodice. I imate firme u kojima je 80% firme od 40, 50 zaposlenih familija, kumovi, komšije. I jedno i drugo je legitimno. Znači ja uvek govorim, svi su izbori i opcije legitimni. Samo što kad krenu neke turbulencije ili nešto, znate ono, je l’ si ovom dao veću platu zbog ovog il zbog onog? Svi se međusobno znaju, znači, u suštini većina ljudi koja, ja ja sam srećan jer stvarno nikad nisam imao ono što kaže ti porodičnih svađa, sestre ja, ali sve se to definiše u porodičnom ustavu. E sad, naši preduzetnici, osnivači, sve ove stvari o kojima mi sad pričamo uglavnom zanemaruju do trenutka dok ne dođe kriza. Kad dođe kriza, kasno je. Tad, tad ne pomažu baš tako lako ni konsultanti. Ja sam evo nedavno uspeo da rešim neku porodičnu ne krizu, nego dramu. Samo zahvaljujući nekom svom iskustvu, uz uz telefonski razgovor od 15 minuta i drugi razgovor od pola sata. I koji je bio produkovan samo nekim stvarima koje nemaju nikakve veze ni sa biznisom, ni sa ulogama u firmi, ni sa, nego sa nekim potpuno nebitnim stvarima i pretile su da eskaliraju u jedan mnogo veći porodični, kako bih rekao, sukob i razvlašćivanje na papiru i svašta nešto. Znači sve se dešava. Ljudi smo. Svi ljudi pravimo greške, svi imamo neke svoje temperamente, imamo svoje principe. Najveći problem u porodičnim firmama je što svako ima svoju sliku kako bi nešto trebalo da izgleda. Deca misle da se podrazumeva da će oni to naslediti, da je to njihovo. A Šekil O’Nil misli da je to njegovo, što je potpuno tačno. I da on ima pravo da to sve i prokvocka i potroši i razdeli sirotinji. Na kraju krajeva Voren Bafet je 97% od svoje imovine, to je bila, to je vest od pre nekoliko godina, donirao fondaciji Bila i Melinde Gates, a deci ostavio samo 2-3%. E sad taj tih 2-3% su desetine milijardi. Ali ipak je to napravio.

Ivan Minić: I čovek radio do 95.

ZADUŽBINARSTVO NEKAD I SAD

Dragan Močević: Tako je. Znači tako da kažem, sve je legitimno, jedna vrlo složena, kompleksna tema, bitna. Ja zaista apelujem na vlasnike porodičnih biznisa da na vreme počnu o svemu ovom da razmišljaju. Mi smo sada ovo danas pričali o svemu i svačemu, pa ne znam ko će imati vremena, živaca i energije da posluša svaki ovaj deo priče, ali postoje mnogi pozitivni primeri. Ono gde sam ja recimo prilično razočaran odnosom porodičnih firmi, vlasnika porodičnih firmi je razlika između vlasnika porodičnih firmi pre 100 godina i danas. Ako pogledamo vlasnike najvećih porodičnih firmi u Srbiji pre 100 ili 120, 150 godina i danas, primetićemo jednu veliku razliku, a ona je skoro identična i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori i u regionu. Pre 100-120 i 150 godina mi smo imali vlasnike porodičnih biznisa, velikih, koji su isto imali i dosta dece i mnogo više dece nego što imaju današnji vlasnici biznisa koji imaju jedno, dvoje, troje eventualno, a to je da su veliki deo svoje imovine ostavljali kao zadužbinari za nauku, umetnost, kulturu, prosvetiteljstvo Srbije, Bosne, šta već sve ne. I da su njihova imena i danas upamćena u ovom narodu i ovom delu sveta kao ljudi koji su značajan deo svoje imovine poklonili, što Beogradskom univerzitetu, što nekim muzejima, što bibliotekama, koncertnim dvoranama i nebitno sve. I što današnji vlasnici porodičnih biznisa, posebno oni koji su multimilionski i multimilionski uspešni, će radije kupiti jahtu od 20-25 miliona evra ili sat od 300.000 evra, nego što će obnoviti neku školu, galeriju, muzej. I to zadužbinarstvo…

Ivan Minić: Bolnicu.

Dragan Močević: Zadužbinarstvo i mecenstvo koje su imali vlasnici porodičnih biznisa u Srbiji pre 100, 120, 150 godina, a takvih je slučajeva i u Bosni, je drastična razlika u odnosu na vlasnike porodičnih biznisa danas. Pa ništa što se po njima, što bi rekao ne znam je l’ to Duškov stih više.

Ivan Minić: Mislim da jeste.

Dragan Močević: Po njima se ništa neće zvati za 50 godina. Ako ostavite nešto, možda će se nešto i zvati. Kapetan Miša Nastasijević je bio u to doba najbogatiji čovek u Srbiji. On je rođen u Poreču. Da ne brkaju ljudi Poreč u Istri, Poreč je bilo jedno mesto kod Gornjeg Milanovca koje je potopljeno kad je Dunav ovaj, kad je Đerdap pravljen i tako to. Pošto sam izučavao tu njegovu ne genealogiju, nego to, tu imovinu koju ima u tom trenutku i davao kredite Rumuniji, ne znam, potpomogao drugim zemljama, Srbiji, ali čovek je ostavio svoje zadužbine koje se i danas koriste. Luka Ćelović-Trebinjac koji je ostavio Sava Malu i sve te tamo zgrade koje postoje. Znači, vlasnici porodičnih biznisa su pravili zgrade, zadužbine i ostavljali ih ovoj državi. Današnji vlasnici porodičnih biznisa troše novac koji su zaradili, nesporno, na svoj luksuz, na svoje bogatstvo. Nek troše. I tadašnji vlasnici su živeli bogato u odnosu na ostale ljude, ali trebalo bi da malo to zadužbinarstvo i mecenstvo da mu daju malo veći značaj i da daju veću podršku kulturi, umetnosti, sportu. Pa evo, to što kažeš bolnice, znači, kad sam bio u Americi, u Pensilvaniji, University of Pennsylvania, i tamo sam bio na nekom fakultetu koji je ono nešto za menadžment, biznis, ekonomiju. I isto je i na Univerzitetu u Merilendu gde sam bio. I sad svaka vam je učionica donacija neke kompanije, nekog biznismena. Naravno, on treba da ima dobru reputaciju, ne treba da završi u zatvoru za tri godine. I sad, nisu to nikakvi veliki troškovi. Sad, nebitno je l’ to koštalo 100.000 dolara, 300.000 dolara, milion dolara, ali vi ulazite u neki odjel i piše se da je to donacija, stoji njegova slika, vlasnika te firme koji je poklonio univerzitetu i oni su napravili, da li to krilo, da li su opremili učionice. To kod nas izostaje. Imamo ovih par svetlih primera, evo mislim da je baš Kole pre smrti ovaj napravio tu donaciju ovde kod Geozavoda ili gde već ovaj, tako nešto. Postoji neki drugi sporadični, ali…

Ivan Minić: Nedostaje empatije da počnemo od toga.

PORODIČNE FIRME NA FILMU I U STVARNOSTI

Dragan Močević: Znate kako, vlasnici porodičnih biznisa treba da budu svesni da u trećoj generaciji, a u četvrtoj najkasnije, 98% tih firmi i biznisa neće postojati. Mislim, to ima ona kineska izreka što ovaj, deda napravi, otac još malo, a sin to sve proćerda. To je kineska. Oni, oni su skromni. Tako, tako nekako zvuči. A kod nas je slučaj da u zapadnim ekonomijama, u Evropi, u Americi, samo 2% firmi doživi transfer u četvrtu generaciju. Sad različiti mogu biti razlozi. Možda, možda je neko prodao firmu ranije. Možda se tehnologija promenila, kao što je nestala, nestali su servisi onih, ne znam, telefaksa, je l’ su nestale pisaće mašine, il ne znam, više ne nosimo toliko fotografskim radnjama da nam izrađuju slike. Mnogi, mnogi biznisi propadaju, zanati propadaju. Znači, vi kad odete na Baščaršiju u Sarajevu, vi ćete videti samo u Kazandžiluku još malo da da, ali u Saračima imate možda jednog, dva čoveka koji u Sarači su majstori koji su radili sa kožom. U, u Ćurčiluku nema nikoga. U Kundurdžiluku nema nikoga. Znači, jednostavno biznis se menja. Tako da evo, ovo je moj apel koji znam da vlasnici biznisa neće dobronamerno dočekati, ali verujte da ono, ja to često kažem, sve nas dole čekaju dva kvadrata i ništa ne možemo poneti sa sobom. Eventualno mogu kad krenemo dole da nam stave neki sat il ko ima neko zlato, a to nam dole ne treba. I ta neka imovina koju vlasnici porodičnih biznisa tokom godina svog napornog rada, da se razumemo, ti ljudi su mnogo toga uložili, rizikovali i žrtvovali da te porodične firme budu uspešne. Često se u građenju firme žrtvuje i porodica, pa se izgubi porodica. Na različite načine. Od toga da, da, da pucaju brakovi do toga da deca krenu pogrešnim putem. Nekad od izobilja. Ovaj. To je njihovo. Oni imaju, ali ništa dole ne možemo poneti. Bolje je da za svog života rade na stvarima kojima mogu doprineti našem društvu i okruženju, nego da, kako bih rekao, to samo. Tako da, eto, postoje i dosta tih serija. Možda to negde, pretpostavljam da smo blizu kraja. Pa, postoje dosta sad tih serija koje i televizijskih filmova, naravno. Taj HBO-ova serija „Naslednici“ je onako najdrastičnija, ali nismo mi još uvek na tom nivou Amerike, pa da sad ono, deca i otac se fajtaju ovde na način na koji se fajtali u toj seriji. Da se, serija je inspirisana istinitim likovima, maltene. Ovaj, pa imamo Yellowstone sa Kevinom Costnerom. OK, kauboji su, al su ti porodični odnosi vrlo slični. Pa imamo jedna od boljih serija, ona je engleska serija, snimljena je pre nekih možda desetak godina, zove se Mr. Selfridge. Govori o toj prvoj velikoj robnoj kući u Londonu i najdramatičnija je scena kad ono sin njega izbacuje iz borda, iz odbora sa drugim akcionarima, kako se dogovorili. Pa imamo onu scenu u onom filmu koji je onako malo bajkovit, ali je, ali je lep i romantičan, ovaj, glume Brad Pitt i i ovaj Anthony Hopkins.

Ivan Minić: A, Meet Joe Black.

Dragan Močević: Meet Joe Black. Isto kad, kad zet pravi kombinaciju kako da punca izbaci iz borda. Znači, ima tih filmova i serija. Na kraju krajeva, ja često volim da kažem da mi imamo dva kultna filma, jedan američki, jedan naš, u kojima je sve ispričano o porodičnim firmama. Jedan je Kum, i jedan, dva i tri, i drugi su Maratonci. Znači, Maratonci, Dušan Kovačević kada je pisao Maratonce, ja mislim da čovek pojma nije imao o porodičnom biznisu, o transferu generacija, o tim izazovima uvođenja menadžera, školovanja kadrova. I vi sad u Maratoncima imate sve. Imate dedu koji neće da umre. Mislim, i pradedu. Imate ovog koji nije zadovoljan sinom. Imate sina koji se zaljubio u kćerku najvećeg protivnika, što kaže.

Ivan Minić: Imate lažiranje testamenta više puta.

Dragan Močević: Više puta. Imate, imate kućnu pomoćnicu koja očekuje da će i ona biti u testamentu. Znate? I ona očekuje da će biti, da je deda i njoj nešto ostavio. Tako da je Dušan Kovačević napisao jednu priču koja je ono, full školska. A u Kumu imate sve. Imate onog najstarijeg sina koji je netalentovan, ono mislim jednostavno nije. Imate srednjeg koji više voli kockarnice, žene, alkohol nego. Imate najmlađeg sina koji ne, nema prava. Mislim logično bi bilo da je onaj, kako se zvao, Fredo, najstariji. Ovaj, međutim ovaj najmlađi pokazuje se kao najozbiljniji.

Ivan Minić: Vidi, možeš i to da prikažeš kroz dve najuspešnije sportske porodice na ovim prostorima, Đoković i Jokić. Jokić je najmlađi sin, Đoković je najstariji sin. Svako od braće je izabrao neki svoj put. Znaš? Iako su u nekom trenutku svi manje-više bili trasirani isto.

Dragan Močević: Da, da. Pa evo, dobar primer. Ovaj, u buduće ću ga spomenuti ja na nekim predavanjima. Tako da, mnogo je izazova za porodične firme. Ono što je dobro, da su svi izazovi koji stoje pred porodičnim firmama u Srbiji ili u Bosni rešivi. Za sve postoje školska rešenja. Za sve postoje rešenja koja su by the book. Unutar toga imamo samo taj dio koji se tiče međuljudskih odnosa, koji nije u knjigama, koji nije nešto što se može predvideti, i za koji je samo potrebno da ljudi, kako bih rekao, otvoreno kažu jedni drugima svoja očekivanja ili pravila. Potpuno je pravo osnivača da postavi pravilo i da kaže deci: „Halo, idemo ovako i to je tako, što bi rekli ono ranije, poljubi ili ostavi.“ Ali sve to treba raditi na vreme i onda se ne dešavaju razna razočarenja, ne dešavaju se porodične svađe, jer usled tih problema u porodičnim firmama, često se dese i porodične svađe. Desi se da se ne može realizovati razvod jer bi ljudi da podele imovinu, a imovina je pod hipotekama, zato što su krediti uzeti da bi firma došla u tu fazu. Pa onda ljudi prisilno žive jedni s drugima još 5-10 godina jer nisu na vreme potpisali papire. Tako da, dobro je da su svi problemi rešivi, dobro je da ima mnogo i svetskih dobrih primera, dobro je da postoje i literature na tu temu, i dobro je da oni razgovaraju sa ljudima koji, kako bih rekao, imaju ne slične probleme, jer ljudi ne vole, kod nas posebno.

Ivan Minić: Da.

Dragan Močević: Ljudi nisu, nisu dovoljno iskreni i ljudi najčešće neće reći o o nekim svojim intimnim problemima. Kad kažem intimnim, naravno da imate problem ako imate razočarenje, ne znam, u brata, sestru, dete, ako ono ne ispunjava vaša očekivanja, vi zbog tog ne znam, imate stres, imate traumu, još ako imate poslovne probleme zbog toga, onda je to ozbiljan problem. Ali ljudi, ljudi se teško otvaraju. Stvari se menjaju na bolje. Ljudi o ovom uče, čitaju. Evo i te serije i filmovi koje smo spomenuli, al eto, nadam se da, uh, kako bih rekao, možda do nekog našeg sledećeg susreta da da ćemo imati mnogo više tih pozitivnih primera. Na kraju krajeva, ti si kroz onaj svoj, uh, uh, uh, blog, sajt, uh, kako se, kako se zvao?

Ivan Minić: I moja firma i naša mreža sad.

Dragan Močević: Da. Moja firma. Ti si toliko tamo, ja kad sam to čitao, ja sam samo video gde stvari idu dobro, gde će stvari doći u situaciju da da je pitanje da l’ će naslednici biti zainteresovani, al na tom sajtu i u tim tvojim pričama je bilo toliko dobrih porodičnih priča, autentičnih, gde sad ako se slože sve ove druge okolnosti, one mogu prerasti u brendove, u tradiciju, i u sve drugo.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Svakako mislim da ljudi treba da iskoriste priliku kada mogu da to poslušaju kod tebe, da popričaju sa tobom o tim stvarima i da jeste užasno ovaj neprijatno kad moraš da se baviš nečim čime ne želiš da se baviš, ali razmisli samo koliko će biti neprijatno ako se ne pozabaviš sada time. Nego ako pustiš da to metastazira i zaista uruši nešto na na čemu si toliko radio i što si toliko gradio. I za ne postoje gotova rešenja jer svaka porodica i svaki odnos je drugačiji, ali postoje neki modeli koji su nešto na šta možemo da se ugledamo kada to radimo. Ne moramo da izmišljamo sve ispočetka, nego da izaberemo šta je adekvatno rešenje za nas. I da li će svi biti zadovoljni? Pa vrlo je teško napraviti nešto gde svi baš budu zadovoljni u potpunosti. Ali da napraviš nekakav kompromis koji će biti fer prema svima i sa kojim će svi biti ne previše nezadovoljni.

Dragan Močević: Da, dobro si rekao.

Ivan Minić: Sa kojim će svi biti OK. To je neki minimum od koga mora da se krene ukoliko želimo da to što smo napravili nadživi nas.

Dragan Močević: Dobro si to rekao. Na kraju, ja samo ono onako ću reći, a nije promotivno, ja nikada te prve neke razgovore, najlakše je kad su telefonski, to je uvek besplatno, zato što ljudi u stvari još uvek razmišljaju da li njima nešto treba. I na kraju krajeva, ako pročitaju neku dobru literaturu kao što je AFC-jev jedan priručnik za porodične firme koji su oni izdali u Srbiji još pre 15-ak godina, al ga je teško naći, al verujem da postoje PDF-ovi i sve, onda otvore sebi još mnogo toga. Znači, ono, ako neko poželi posle ovog podkasta da me nešto pita, nazove, to je uvek ovaj besplatno jer moje zadovoljstvo je da ljude negde usmerim. Ja se trudim da organizujem što više predavanja i radionica da im osvestim ovaj problem, da im osvestim da počnu razmišljati, a kasnije postoje eksperti, advokati, konsultanti sa kojima treba da rade. Znači, nije, nije razgovor prodajnog karaktera naš bio ovaj. Tako da, najvažnije je da ljudi osveste problem, zato što spasavanjem firme često će spasiti i porodicu, a vrlo moguće da će spasiti ili će ostaviti biznis za nekoliko narednih generacija. Ignorisanje i stavljanje stvari pod tepih neće im ništa dobro doneti, a toliko imamo tih kako bih rekao, porodičnih firmi za koje, kako ti kažeš, i osnivač je već toliko toga žrtvovao da je prava šteta da ne prevaziđu ove izazove.

Ivan Minić: Mislim, i u razgovoru si ti pomenuo i mislim da to jeste važno. Postoje apsolutno različite faze. Jedna od faza do koje će mnogo veliki broj ljudi doći jeste ona početna faza kako definišeš stvari na početku. Jer naš narod ima lep izraz, ako je krivo nasađeno, džaba je. Znači, sve ostalo. A sad postoje, postoje i svi ovi kasniji problemi i postoje, brate, ono što volimo u šali da kažemo, luksuzni problemi. To je kako ćeš da od nečeg dobrog napraviš nešto još bolje. Pa to i ne moraš. Greota je da ne uradiš, jer što ne bi. Ali to nije neophodno. Ovo je nešto što za tu firmu, nekakav brend, je pitanje života ili smrti. A ovo je već pitanje kozmetike. Pa sad, treba te stvari postaviti kako treba.

Dragan Močević: Jarane, hvala ti što si bio.

Ivan Minić: Drago mi je da smo se videli.

Dragan Močević: Ovaj i da smo ispričali ove stvari i o tvom putu i ovim temama kojima se baviš.

Ivan Minić: Uh, slušajte ovog čoveka. On osim što je lep, stariji gospodin sa velikim iskustvom, on i vrlo često jako pametno priča na ove teme i vrlo je otvoren i vrlo je iskren i vrlo je dobronameran u svemu ovome. Ume da bude i težak ko crna zemlja, ali život me je naučio da većina ljudi koji su vredni nekog investiranja u odnos i gradnju i sve, nisu baš ni laki ni jednostavni. I da možda tako i treba da ostane. Tako da hvala tebi još jednom, hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo korisno i interesantno. Lako ćete gospodina naći, karakteristično ime, karakterističan lik, prisutan je na svim mrežama i relativno aktivan. Javite se ako bilo šta treba.

Dragan Močević: Hvala tebi na pozivu i na ovoj prilici da ovo sve ispričamo.

Ivan Minić: Vidimo se naredne nedelje.