Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Dragan Močević ili kako bi on rekao jaran. U naredne dve epizode ćemo ispričati njegovu životnu priču. U prvoj ćemo pričati o njegovom formiranju i odrastanju u Sarajevu u jednom vrlo neobičnom, kreativnom okruženju u kome je nastalo mnogo stvari koje su obeležile sportsku i kulturnu scenu bivše Jugoslavije. I kako je to sve izgledalo i kako se on u tome snalazio i kako je prevazišao traume i probleme ratnog stanja, a i kako se nakon toga kao neko ko dolazi bez igde ičega u Banjaluku snašao i kako je krenuo sa prvim poslovima i šta su oni bili. Močevića mnogi znaju, ali vrlo mali broj ljudi zna ovu priču, tako da sam siguran da ćete u njoj uživati.

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu ponudu za web hosting pakete, namenjenu svima koji žele da sami završe ceo posao: od hostinga i domena do izrade sajta. Uz HOST PRO i HOST MAX pakete trenutno dobijate 30% popusta, a uz HOST STARTER duplo više prostora, kao i besplatan .RS domen kod sva tri paketa. Tu je i AI Sitejet Builder, alat uz koji možete da napravite profesionalan sajt i bez programiranja, bez tehničkog znanja i bez dodatnog angažovanja nekoga sa strane. Pritom, dobijate i ono što je važno da sajt zaista radi kako treba: brzinu, sigurnost i stabilnost.
Za više informacija posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas imam posebno zadovoljstvo da ugostim jednog vrlo dragog gosta koji je za razliku od našeg zajedničkog prijatelja Vladimira Vulića na pravoj strani. Tako da nemam provokacije u vidu nekih šolja sa simbolima i tako neke stvari, ali dobro to je naš Vanja i mi ga volimo i ovom putem ga pozdravljamo. A Jarane, dobro ti meni došao.

Dragan Močević: Bolje te našao.

Ivan Minić: Većina nekog našeg društva prijatelja ovaj zna vrlo dobro ko si ti 15 godina i više. A njih ima dosta među među ljudima koji slušaju podkast. Ali ovaj za ljude koji koji ne znaju ko si. Hajde ti probaj to da svedeš ovaj u dve rečenice jer ja ako krenem to će bude 15 minuta uvod, a mislim da to možda nije poenta.

Dragan Močević: Dobro, hvala ti. Prvo da kažem da mi je velika čast što sam gost tvog podkasta jer ono posle takvih imena kao što su ovaj naš grobar Vanja Vulić pa onda ljudi kao što su Srđan Erceg, Futro, svi ostali, čast je sedeti u ovom studiju naravno. Moje ime je Dragan Močević, dolazim iz Sarajeva. Poslednjih 25 godina sam najviše bio prisutan u regionalnoj, hajmo reći biznis zajednici preko dva projekta. Prva je bila naša PR agencija Prime Communications koja je radila Proactive, jednu regionalnu konferenciju koja je uvezivala PR-ovce Srbije, Bosne, Slovenije, Hrvatske čak i Crne Gore. A onda sam se malo fokusirao na oblast porodičnih firmi koje su postale hajmo reći neko drugo polje moje ekspertize i gde sam zajedno sa Robertom Čobanom u Beogradu nekoliko puta radio forume o porodičnim firmama koje radimo uspešno i u Bosni i Hercegovini i predavanja držim ta o porodičnim firmama i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj. I to je nešto po čemu sam hajmo reći najčešće prisutan u ovoj nekoj našoj zajednici, da ne kažem community-ju.

Ivan Minić: A pored toga ti si jedan od onih ljudi koje ovaj često zovu poznavaoci prilika. Pa vrlo često i prokomentarišeš neke stvari obično iz ugla upravo poslovne zajednice i iz ugla ovaj ljudi koji pokušavaju da navigiraju svoj mali brod na uzburkanom moru koje je sve ovaj uzburkanije poslednjih godina iz svih mogućih pravaca, tako da te možda neki znaju i sa televizije kao ovaj čestog gosta na te teme.

Dragan Močević: Pa eto povremeno me pozovu da komentarišem društveno-politička zbivanja u Bosni i Hercegovini. I ja to čisto kažem ja bih voleo da ne znam sve to što znam. Nešto jeste plod nekih mojih saznanja, usavršavanja, ali najviše toga je nažalost plod mog iskustva odnosno mojih godina. Tako da kad svedočite nečemu u 25, 30 godina što se dešava na društveno-političkoj pa i poslovnoj sceni, onda svakako da imate šta da kažete pod uslovom i pretpostavkom da se ničega i nikoga ne bojite i da nemate nigde neke obaveze zbog kojih morate malo da ćutite. Ja sam povremeno neću reći ni ljut ni ne znam pravu reč koju bih iskoristio. Razočaran malo u sve poslovne ljude s obzirom na to koliko ćutimo o stanju u društvu. Znači s jedne strane se trudimo, borimo, inoviramo, doprinosimo, punimo te budžete i onda kad treba da se nešto malo digne glas i ta poslovna zajednica cela ili pojedinci ili o nekoj branši, o vlasti onda nekako joj nemoj ovo ono. I mislim da to nije dobro. S jedne strane još uvek živimo na brdovitom Balkanu gde su od tog socijalističkog nasleđa jedna od najstrašnijih stvari koja nam je ostala je to da je svaki privatnik negativac. Ono svako je savetovao decu nemoj kod privatnika. Šta ćeš kod privatnika, gde se zaposliti u neku državnu firmu, neku instituciju i to. A u stvari naravno i među privatnicima i privatnim preduzetnicima ima mnogo onih koji su loši u smislu da nisu poštovali ni prava radnika i sva. Ali u poslovnoj zajednici zaista ima mnogo sposobnih, čestitih, poštenih ljudi i vreme je da mi svi nekako pokušamo da promenimo tu percepciju privatnika, preduzetnika, nekog poslovnog čoveka, jer zaista tu je mnogo više onih koji pošteno i kvalitetno rade svoj posao nego onih zbog kojih imamo negativan imidž. Tako da to komentarisanje društveno-političke situacije kad dobijem priliku uvek pokušam da da da te teme dam im neki kontekst koji ima veze sa onim što bi recimo ljudi iz poslovne zajednice ili preduzetnici što ih žulja i što bi voleli da se reši i tako da možda ta neka gostovanja budu i malo zanimljivija, imaju veliki broj pregleda, ali eto dok dok hodam, dok sebe nazivam slobodnim čovekom red je i da govorim.

Ivan Minić: Uh, mislim da je zapravo uloga koju koju ti imaš, a koju i ja u jednom isto delu priče imam uloga tog nekog uh ko s jedne strane gradi mostove, a s druge strane prevodi između različitih ljudi nešto jer svašta se dešava, previše stvari se dešava. I u velikom procentu slučajeva ljudi jako teško mogu da isprate uopšte šta se sve desilo, a onda i da razumeju kakve to posledice ima po njih i po neke druge i tako dalje. I onda ta uloga gde ti zapravo se postaraš da neko razume kakve će to posledice konkretno imati i mislim svi projekti na kojima sam ja radio prethodnih godina za za preduzetnike su imali tu ideju da rekao ti je nešto pravnik i tebi ništa nije jasno zato što pravnik obično to kaže tako da ni on ne razume šta je. E ja ću to da pokušam sa nekim dobrim pravnicima da ti prevedem na jezik koji možeš da razumeš da bude za ljudsku upotrebu. A šta ćemo da radimo sa tim što što smo saznali u tom procesu to je sledeća neka tema, ali za početak da razumeš za početak da možeš da se orijentišeš u u prostoru ovaj u kome se nalaziš.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: No mi imamo mnogo tema danas koje koje treba da prođemo, ali meni je mnogo važan taj deo koji ok može da se zove na različite načine. Nekad ću ja u šali reći da je to geneza bolesti. Ovaj ali u suštini ja to posmatram kao šta to tebe kvalifikuje za ovaj razgovor. A kvalifikuje te sve ono što si prošao do trenutka dok mi nismo seli ovde jer i ti si brate blesav čovek. Ti si stvarno svašta prošao i svašta nešto radio i ja mnogo volim ljude koji su borci. Ti si borac po definiciji i mislim da ljudi treba da to čuju i da te upoznaju na taj način pa da onda pričamo o tim ozbiljnim stvarima o kojima sad pričamo. Tako da za početak naše Smajlis pitanje. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Dragan Močević: Pa mislim da je mnogo dečaka moje generacije imalo istu želju. I nju je najbolje Đole u jednom stihu opevao. Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo il centarfor školskog tima. Ja sam postao leva polutka ovaj našeg fudbalskog kluba Novi Grad. Naravno po celi dan se u Sarajevu igralo lopte na svakoj ulici, na svakoj livadici, na uzbrdici, nizbrdici i to. I fudbal je bio moja neka opsesija. Evo ti kad si me to pitao to se nešto o čemu nisam dugo, dugo razmišljao jer možda u poslednjih 10 godina nisam ni jednom potrčao. Kako to čovek u životu od osobe kojoj je fudbal najvažnija stvar na svetu, ne sporedna, nego najvažnija stvar na svetu i gledaš utakmice i kupuješ sport i sportski žurnal jer sport i sportski žurnal nisu isto izveštavali ovaj i nisu davali iste ocene fudbalerima. Drugačije su ocenjivali, mislim u smislu neki novinari su bili veći ljubitelji odnosno posebno Zvezde pa kupuješ Zvezdinu reviju i kako da dođeš do toga da 10 godina nisi potrčao, nisi poigrao fudbal i tako to. Tako da ja sam tu neku malu karijeru svoju u ulici u raju ostvario i to su bili po celo leto turniri u našem naselju i imali smo uspešne fudbalere koji su igrali i za reprezentaciju u Bosni i Hercegovini čak i za reprezentaciju Srbije koji su pravili karijere kasnije u Maleziji, Srbiji, Francuskoj, Grčkoj, ozbiljnih smo igrača imali u toj ekipi. I imali smo neki klub Novi Grad, mislim nije mali klub, opština je imala 200.000 stanovnika, tako da sam ja onog trenutka kad sam poneo u omladinskim selekcijama tu kapitensku traku, to je meni bilo otprilike ono to je to sada i kasnije je već škola učinila svoje i ne znam kada sam odustao od toga u stvari. Često u životu ne znamo kad smo odustali od nečega ili od nekoga. Koji je taj trenutak, koja je ta kap koja prelije tu neku čašu zainteresovanosti za nešto ili nekoga. Uglavnom specifično za sve nas koji dolazimo iz Sarajeva je da smo nažalost 92. godine nas je zadesio rat. Mene je on bukvalno zadesio na kućnom pragu. I naravno da nećemo sada trošiti vreme na to, ali ono kad se kao klinac sa 21 godinu nađete na kućnom pragu i kad gledate kako vam baš sam danas dok putujući za Beograd sa mojim drugarom Kemom, prvi put sam s njim o tome pričao. Gledao sam čoveka koji ispaljuje zolju na kuću u kojoj je mama. Ali nekako sam to prošao. Ne nosim iz rata ni jednu traumu, ni jednu lošu emociju, nikakvu nikakvu mržnju, nikakvo razočarenje, nego je to bila jedna životna škola, ali ta životna škola mnogima od nas je prekinula snove. Jer nisu to sad bile samo te četiri godine rata i ono struju smo dobili posle 16 meseci. Sad ono kad nekom nema struje par sati drama. A mi smo je dobili posle 16 meseci. Naravno po vodu smo išli na pumpu i svašta nešto. Ovaj ali nakon te četiri ratne godine usledile su još neke četiri godine. Već sam preselio u Banjaluku kad ono si bukvalno kokuz. Nemaš ništa. Pa nije sramota reći posudi se 5 maraka. 7 dana jedeš samo rižu i ono ako imaš ono kao kesicu Vegete super je, ali bilo je bitno da se ovaj što kaže preživi. Tako da i kasnije nekako te život upravi, usmeri. Ja sam imao sreću da su razne slučajnosti uticale na na moju karijeru. Od od čoveka koji me slušao kako pričam u kafani pa me zastavio na ulici, a bio je televizijski producent i rekao nije tad bilo mobilnih telefona, ovaj posle tri meseca “e imam ideju za TV emisiju”. To samo ti možeš voditi. Ja koji nikad na televiziji nisam radio i nisam ambiciju imao da radim. Kao znaš to ti je ko Latinica. Kako da znam ja nemam televizor, ja sam poslan, naravno mislim ne gledam ništa. Tako da onda sam završio kao televizijski voditelj možda je to bio čak i prvi talk show u Banjaluci i Republici Srpskoj. Onda sam mesec dana nakon toga završio i na radiju kao maltene glavni odgovorni urednik jednog omladinskog programa koji je naša ekipa drugara sa ekonomskog fakulteta započela pa su me pozvali. I ono imao sam priliku da u pola godine, godinu, ne znam intervjuišem od predsednika republike, potpredsednika, do Bjelogrlića koji promoviše film Rane u Banjaluci. Pričam s njim o ranama sat vremena nisam stigao ni da pogledam film jer sam imao druge obaveze. Tako da nekako je karijera išla sve i onda opet jedna od najvećih slučajnosti. Srećem na ulici u Banjaluci čoveka kog sam upoznao slučajno isto u Sarajevu pre pola godine koji je direktor L’Oréal-a i koji ne može da nađe zaposlenika i onda mene nagovara e pa ti moraš pa što ti ne bi počeo raditi to čoveče ja i kozmetika ono odem na pijacu kupim Bruti Deni i to je a kamoli ženske farbe, puderi i sve to. Međutim on uspe mene da ovaj posle sedam dana nagovori i onda sam proveo četiri divne godine svoje karijere u predstavništvu L’Oréal-a u Bosni i Hercegovini i sam zaista mnogo toga naučio. I tako da onda to neko iskustvo i onda sam počeo malo da se usavršavam i oko PR-a. Upišem neke kurseve i otvorim agenciju i ono što je možda zanimljivo, sećam se kod sada od tog trenutka pošto ljudi danas ovaj kako bih rekao ili se možda brže odluče ili nešto ali imao sam 30, 31 godinu, seli smo sa prijateljima i ja kažem ja napuštam L’Oréal. Jesi ti normalan, kud ćeš napustit L’Oréal, ovo ono to je stvarno bila fantastična plata i za današnje vreme, a kamoli za tadašnje vreme i sve. Uspeo sam da preko nekog prijatelja da mi posudi neki sto i stolicu i dve stolice u stvari, sve je bilo različito naravno. Sto je više ličio na neki stari trpezarijski sto nego na radni. Kupim neki kompjuter i započnem taj agencijski posao i mi nakon 10, 11 godina u Johanesburgu dobijamo najveću svetsku nagradu za PR u oblasti kriznog komuniciranja i ja sedim na tom prijemu gde ima 700, 800 ljudi. I sad oko mene su drugi dobitnici, a ta nagrada je druga po značaju. Samo ima jedna iznad te ovaj. Ima nekih 30-ak kategorija. Ja sedim onako u odelu, leptir mašni koji su posuđeni jer smo i tad bili u nekoj krizi. Ovaj i kontam da li je realno jer oko mene sede ljudi koji imaju agencije, koji imaju hiljade zaposlenih, milijarde dolara profita ili dobiti i onda ti je drago da vidiš da neki neka naša znanja koja mi na Balkanu imamo i ta neka naša i kreativnost, inovativnost ne zaostaje uopšte za za tim bogatim svetom samo se razlikuje veličina tržišta. I to je nešto što nas često limitira i posebno nas u Bosni i Hercegovini koji smo ono nekoliko puta manje tržište od Srbije. Tako da eto život je nekako činio da ja nakon tog rata nemam nikakve snove. Napraviću digresiju, ispričati još jedan san. Nemam nikakve snove nego idem nekako kako su me slučajnosti vodile, one su me sve vodile kako treba. Znači nemam ono, nemam ni za jednim od tih poteza bez obzira koliko su bili ne znam u tom periodu teški. Od tih se plata nije moglo živeti, nije se mogla skoro ni kirija platiti. Radiš po dve, tri godine, naravno nisi prijavljen, nemaš nikakvo osiguranje. Hvala Bogu čovek je mlad, zdrav, pa mu i ne treba. Ali sad apropo tog što sam ti rekao da ću ti reći jednu digresiju. Ja sam sve vreme rata imao samo jednu kako bih rekao želju. Ne mogu to nazvati snom. A to je da kad naveče legnem da sam legao u čistu posteljinu i da imam čistu, toplu deku i da iznad mene ne prokišnjava. I veruj mi da se desi bar jednom u dva, tri dana kad ja naveče kako bih rekao legnem da kažem ok samo si to tražio. Znači ono ok nadaš se da ćeš preživeti i to, ali ti si u ne u nekim tim bunkerima, posle smene svaki put legneš u neki drugi krevet pa se pokriješ onom kapuljačom i to znaš. I sad od nekog klinca koji je tih dve, tri godine rata, četiri koliko ih je bilo, imao želju samo tu i zaista ni jednu drugu, znači nisam želeo da imam neko auto, nisam želeo da imam neku vrednost, nego samo da bude i ja to imam sada svaki dan. Tako da ja u stvari sam taj svoj najveći neki san, neki cilj koji sam imao u tom periodu ispunio tako da sam zadovoljan. Tako da eto karijera je ticajem okolnosti nekako išla kao neka nemirna reka i eto i i ova tema porodičnih firmi kojom se sada bavim je došla slučajno preko jednog od ljudi od kojih sam dosta o tome naučio, jednog Slovenca Leona Peklara i njegovih predavanja i onda me on ohrabrio da oko toga radimo zajedno neke stvari i Dren Žeki iz Zagreba i jednostavno se desilo da da da se usmerim i još dodatno specijalizujem ka tome, ali ne bih ništa menjao. 

SARAJEVO KAO KULTURNI FENOMEN

Ivan Minić: Moram svakako da te vratim još malo na taj ovaj period zato što mislim da je mnogo važno da ljudima objasnimo i uh kakvo je to društvo bilo i u kakvom društvu si odrastao i osim fudbala koji je očigledno bio jako važan. Mislim ako ako razmišljamo o tome i ako analiziramo sad sa ove distance Sarajevo je 80-ih i početkom 90-ih bilo neverovatno i sa kulturološkog aspekta i sa sportskog aspekta i kao čoveče bile su olimpijske igre u Sarajevu. Sigurno 70% muzike koje su volele razne generacije je došlo iz tog Sarajeva ili je bilo na vrlo značajan način uh imao je vrlo značajan uticaj i ovaj značaj to što što je taj nekakav neobičan melting pot funkcionisao do trenutka dok sve nije otišlo dođavola. E voleo bih kao dečaku i mladiću koji je odrastao u takvom okruženju da mi prosto kažeš kako je to bilo jer ja sam u tome slušao od mojih stričeva koji su tamo živeli, nešto malo i od ćaleta koji je u nekom periodu takođe bio tamo i meni je Sarajevo kao fenomen, Sarajevo 70-ih, 80-ih i 90-ih potpuno potpuno neverovatno.

Dragan Močević: Pa ti si sada rekao jednu vrlo zanimljivu ovaj stvar koja je u stvari koristio si termin melting pot koja u stvari zaista oslikava to stanje duha i kreativnosti. I ja sad moram da kažem kad ja poslednjih godina često o tome govorim i pišem Sarajlije se puno naljute, ali nažalost iz Sarajeva nam ništa od 92. novo nije došlo. Znači sve što postoji muzičkih zvezda koje se i danas slušaju u bivšoj Jugoslaviji, Dugme, Čola, Brega, kako bih rekao Crvena jabuka, Dino Merlin, Zabranjeno pušenje, Bombaj štampa i razni drugi, pevači Neda Ukraden, ne znam Zdravko Čolić, svi su oni napravili karijere do hajmo reći 92. da ne kažem do 90. Sarajevo je upravo bilo to mesto koje je od 45. godine pa do 92. bilo jedna tačka u koju dolaze ljudi sa svih strana koji su njemu davali to bogatstvo, bogatstvo različitosti i bogatstvo kreativnosti. I vi kad pogledate sastave prve ne znam Indeksa, Teške industrije, Bijelog dugmeta vi vidite da su ti ljudi rođeni u nekim sasvim drugim gradovima. Pa evo neki dan na koncertu Zdravka Čolića ovaj bio sam od ove zadnje tri noći bio sam dve. Ovaj iz dva ugla da gledam koncert. Ovaj i sad on je prvu veče najavljuje da je tu sad sa njim i Nikša Bratoš koji je recimo čovek koji je došao iz Travnika pa počeo svirati u Valentinu, koji je verovatno jedan od najboljih i ako ne i najbolji producent u bivšoj Jugi, najkreativniji koji je Džiboniju napravio brojne one albume i svašta nešto. I on je došao iz Novog Travnika u Sarajevo. Sarajeva i ga je kasnije odvela. Znači Sarajevo je bilo tačka okupljanja. Đorđe Novković koji se kao dete rodio u Šapcu je sa dve godine došao u Sarajevo. Dragan Stojnić koji je ja mislim rođen u Beogradu je završio u Sarajevu kao dete pa je u Sarajevu gradio karijeru. Ljudi ne znaju. Dragan Stojnić, Vladimir Savčić Čobi, Pro Arte, to je sarajevska grupa. Čobi je tek došao od 70-ih, 80-ih u Beograd. Tako da je to bogatstvo Neda Ukraden je došla iz Imotskog. Željko Bebek isto tako ne znamo odakle je poreklom. Tako da to jedno bogatstvo različitosti koje je danas na Balkanu ima samo Beograd. Može se ljutiti ko i kako hoće. Jednostavno ovde je centar kako bih rekao muzičke industrije, filmske i svi koji žele da naprave nešto moraju doći tu. E tad je to bilo i u Sarajevu. Osim toga radio televizija Sarajevo je bila ta koja je te stvari podržavala. Onda jedan od ključnih ljudi za tu sarajevsku pop-rock scenu 70-ih i 80-ih je bio čovek koji uopšte nije bio muzičar, koji nije svirao, to je bio pesnik Duško Trifunović. Koji je napisao sve žive moguće te hitove i ne samo što je on njima pisao hitove koji su ih kasnije kako bih rekao proslavljali nego su ga oni i slušali. Pa je on onda pravio neke emisije i za decu, pa je usmeravao ne samo Bregu, Čolu, Vajtu i druge kako da koriste i poeziju i i kako bih rekao sve drugo što može biti dobro za umetnost. I ti ljudi su radili na radio televiziji Sarajevo koja je zaista bila odlična televizija, pravila je dosta i filmskog i ovog dramskog programa i dobre serije i to se izgubilo zato što u Sarajevo više ne dolaze ljudi sa svih strana. Znači vi imate situaciju da je Ćiro je popularni Ćiro je vozio negde do kraja 70-ih i mnogo ljudi iz Užica je studiralo u Sarajevu jer im je bilo lakše doći iz Užica u Sarajevo nego u Beograd. I verovatno je bilo jeftinije živeti u Sarajevu. Tako da je mnogo ljudi završilo ekonomski fakultet u Sarajevu. Neki su ostali Užičani znam ih i danas ono ljudi su pred penzijom imaju uspešne biznise u Sarajevu. Dolazili su Crnogorci da studiraju u Sarajevu. Iz skoro svih delova Bosne su dolazili ljudi da studiraju u Sarajevo. Sa mnom recimo na pre rata ja sam započeo studije turizma na ekonomskom fakultetu u Sarajevu. Dve verovatno pa najbolje drugarice na fakultetu, jedna je bila sa Hvara, druga je bila iz Tivta. Znači Sarajevo je imalo tu karakteristiku da privlači ljude sa svih strana i onda u tom bogatstvu kulture na kraju krajeva isto vam je sa fudbalskim klubom fudbalskim klubom Sarajevo, Željo, ali još još je to na primeru košarkaškog kluba Bosna. Znači Svetislav Pešić koji je mislim iz Pirota je bio košarkaš Bosne u trenutku kad Bosna osvaja titulu evropskog šampiona. Tu je i Žarko Varajić najbolji šuter tog vremena koji je mislim da li iz Nikšića ili sa Cetinja. Mislim da je iz Nikšića. Imate Mirzu Delibašića koji je iz Tuzle došao. Imate Ratka Radovanovića koji je odnekle Hercegovac. Da li je ne znam mislim Gacko, Nevesinje. Znači imate jedno zaista bogatstvo ljudi koji privlači tih klubova, kulture, svega koji su privlačili talente sa svih strana. I oni su tu ostajali. Znači nije to bilo ko sad ono došao, odigrao sezonu dve nego došao, igrao tu 5, 6, 7, 8 godina pa je odatle tek otišao negde dalje. E sad toga u Sarajevu nema. I bojim se ovaj da ovi svi hitovi koje slušamo da je to to. Meni često ljudi ono kao zamere, pa kako nije ima? Ma nema, ima Dubioza kolektiv koja nije ono mainstream. Dubioza kolektiv je neka vrsta alternative. Znate znači Čoline, Dugmetove, Merlinove pesme zna i baba u okolini Pirota i baba u okolini Križevaca u Hrvatskoj i baba u okolini Travnika. O Dubioze ne znaju. Znači to su jednostavno bili sve vremenski hitovi i sve. I ta taj kako si rekao, ta tačka susreta, Sarajevo kao ta tačka susreta do 92. je bio zaista jedno bogatstvo i bivše Juge i sad cela ta znate Sarajevo nije imalo uopšte svoju kako bih rekao maltene filmsku i pozorišnu ne scenu, imali su pozorišta naravno, imali smo. Branislav Nušić je bio direktor Narodnog pozorišta Sarajeva mislim 1927. godine. Nego imali smo imali smo mnogo više otvorenosti, a sada jednostavno se to ne dešava. Toga nema i tu se gubi tačka, a taj filmski deo je recimo sa otvaranjem te akademije scenskih umetnosti negde 80-ih i on je procvetao. Kusta je već dobio prve nagrade, pa su ovi glumci Đuro, Saša Popović, Admir Glamočak napravili Audiciju pa su poharali Jugoslaviju. Ali vi kad gledate recimo film Walter brani Sarajevo, tu nemate glumaca iz Sarajeva. To su sve beogradski glumci. Znači ali su zajedno svi nekim pedagoškim radom, kasnije sa tom akademijom ili sa sa podrškom radio televizije Sarajevo se to gradilo. Mislim čak nekad sam gledao ono mislim da od ovih nekih poznatijih glumaca samo je ovaj Miralem Zupčević glumio u onoj jednoj sceni kad njih četvorica ono hapse kao prerušeni ilegalci u Švabe, hapse Batu Živojinovića, Ljubišu Samardžića i tu je Miralem Zupčević koji je ono možda tad bio čak samo student. Znači nemate nemate glumaca. Imate Kustu koji glumi ono u onom jednom u onoj jednoj sceni ono isto kao student. Tako da bojim se da se ta stara slava neće vratiti. Ja se ne bojim, ja znam, ali eto dok možemo da živimo te stare slave sarajevskog duha, tih filmova koji su bili koje je cela Juga gledala “Doli Bel”, “Otac na službenom putu”, “Dom za vešanje”, “Kuduz”. I danas se prepričavaju replike iz Kuduz-a, iz iz tih filmova ovaj koji su snimljeni u Sarajevu 80-ih. Recimo da smo imali taj procvat te dramske i filmske scene 80-ih, muzička je već negde od 60-ih, krajem 60-ih Indeksi, Đorđe Novković, pa Kornelije Kovač je počeo da počeo da stvara u Sarajevu. On je on je sve napisao Čoli hitove, Indeksima, ne znam kome sve ne. Korni grupa je iz Sarajeva. Nije ona iz Beograda. I onda su svi odlazili za Beograd. I to sad evo nije to zato što sam ja sad ono kako bih rekao sa neke distance gledao, nego i Čobi je otišao u Beograd i Dragan Stojnić se vratio u Beograd i Đorđe Novković je otišao u Zagreb i Čola je otišao za Beograd i Brega je otišao gde god za Pariz pa za Beograd i Kusta je otišao za Pariz pa za ne znam Srbiju. Jednostavno u ratu su naravno došli ne znam Nele Karajlić, Neda Ukraden, svi oni koji su zbog tih dešavanja došli zadnji. Ali bojim se da je ta nekako priča kreativno uskaćena jer ne privlači više to bogatstvo različitosti koje bi dali neku novu dimenziju. I evo sad Saralije nek se ljute koliko hoće, ali to vam je nažalost tako.

Ivan Minić: Uh, ono što što se meni nekako čini gledajući to opet sa distance. Nečega se sećam iz odrastanja, ali dosta stvari gledam sa sa neke vremenske distance je da je bilo mnogo duha, mnogo lepih, dobrih stvari, mnogo dobrog druženja i iz čega je nastalo sve što je nastalo. Ali da je ono što je možda zapravo napravilo najveću razliku jeste to što na neki način i iz nekog razloga koji meni nije baš potpuno jasan, jer znam da nije na svim poljima bilo tako. Moj otac je morao da ode iz Sarajeva da završi fakultet u Beogradu jer u Sarajevu to nije bilo funkcionalno na taj način. To je da si imao s jedne strane dopuštenje da radiš to što radiš, a sa druge strane ne samo da imaš dozvolu nego kada neko primeti da je to zanimljivo, on ti da i prostor. Da ti poligon. Pa može to da bude ne znam noćni program na radiju ili neki kratki format na televiziji i tako dalje, ali ti ljudi su dobijali prostor i onda su ovladali time i postali ono što i dan danas pamtimo. Mislim mislim da ni u jednom ni na jednom drugom mestu na svetu nije mogla da nastane Top lista nadrealista.

Dragan Močević: Pa verovatno. Verovatno nije. Pa ne znam, evo sad kad se vrtim film tu, mislim čak da je i Momo Kapor i osnovnu i srednju školu završio u Sarajevu. Znači on je sa tim svojim sarajevskim mentalitetom došao u Beograd, pa je napisao sve te divne knjige i priče o Beogradu i o doduše i o celom svetu, kuda je već išao. Taj duh je bio prisutan na svakom koraku, ali zaista tamo je ono vladalo kako to sad ono zvuči malo suvo parno ili mnogi ne vole da čuju to, bratstvo jedinstvo na svakom koraku. Ja sam recimo zvezdaš i sad se sećam onaj stari me odveli, mi smo živeli blizu aerodroma i uvek smo išli da mislim jedan let je dolazio iz Beograda i znalo se da stižu veče pre utakmice fudbaleri Zvezde i uvek sam išao, nije nas puno bilo na dočeku, možda 5, 10-oro dece i to. I onda sutradan kad idemo na Koševo pošto ono dođeš tramvajem dole do Skenderije i onda se ide uglavnom gore peške. Naravno autima se nije išlo ovaj na utakmicu. I tu idu kolone navijača. Jedni nose zvezdine zastave, drugi zastave Sarajeva. Pa tu ne znam, možda je pred rat bilo tih nekih hajmo reći navijačkih tuča ili sve. A opet s druge strane mi ko zvezdaši, mnogo nas, i to je sad posebna tema. Kako je Bosna tad ono harala Evropom, a realno Zvezda je tada bila slaba u košarci, ono ja mislim da čak ni u Zvezdinoj reviji nisu pisali o košarkašima Zvezde, ovaj mi smo svi navijali za Bosnu. I to je bilo ono kao što smo 85-e, 6-e svi navijali za Metaloplastiku u rukometu ili radovali se uspesima Cibone u košarci i kasnije Jugoplastike iz Splita. Tako da je vladala ta jedna uh hajmo reći atmosfera podrške. Evo to si ti dobro malo pre rekao. E sad ne mislim ja da je danas možda mnogo drugačije. Ja mislim da danas jedan od najvećih problema našeg balkanskog društva, posebno nas u Bosni i Hercegovini i vas u Srbiji nije cenzura nego autocenzura. I što mnogi u stvari nemaju nikakvu direktivu da sputavaju ni mlade talente ni nešto nego da oni u svojoj glavi prave pretpostavke da će ako nešto budu podržavali da će im možda neko nešto zameriti. A ovi su bili pre malo veći mangupi. Pa su kako bih rekao kad te talente prepoznaju davali su im i prostor i vreme i produkciju, znate ono nadrealisti su snimali te svoje sezone u nekom letnjem periodu kad ovi imaju manje produkcije. Kad je manje ovih prisutno tamo ne znam Udbaša i direktora na setu. Tako da da su se ljudi snalazili. Ali evo recimo da nije bilo tih ljudi kao što su Duško Trifunović i neki drugi koji su koji su zaista bili nisu bili subverzivni u svakom smislu nego su i pisali tekstove koji su ovi pevali koji su u stvari bili buntovnički.

DUŠKO TRIFUNOVIĆ – PESNIK DUŠE

Ivan Minić: Pa to je ona priča koju koju često ovaj neki malo promišljeniji Amerikanci govore. “Born in the USA” je u suštini Springstinova pesma koja govori sve najgore o američkom društvu i američkom sistemu, oni je pevaju kao himnu zato što je dobra pesma. I niko ne sluša tekstove i ne razume. A Duško Trifunović ono i cela njegova priča i njegov dolazak ovde i sve to, ali ja sam u jednom periodu odslušao sve što postoji od snimaka i pročitao sve što postoji od materijala. Ja mislim da ok ono kad sam bio mali, Branko Ćopić je rekao sve što ima da se kaže i nije bilo potrebe da niko drugi ništa kaže. A kad sam malo porastao pa kad sam imao malo neke kompleksnije emocije, dešavanja i sve ostalo, niko to nije rekao kao Duško Trifunović. Ok, Mika Antić da, nisam Vojvođanin, ne gađa me na taj način. Balašević je magičan i sve je to, ali ovaj čovek je bio toliko precizan, toliko oštar, a toliko než, mislim neverovatna jedna kombinacija.

Dragan Močević: I toliko je danas aktuelan. Probudi se, nešto se dešava. I tvoja se sudbina rešava. Mislim da je ne znam koja je godina u pitanju. Pa sudbina Duška Trifunovića je otprilike priča o današnjem Sarajevu. Ja sam napisao jedan tekst kad je umro Kemal Monteno i onda sam napisao jedan tekst za koji mi je nedavno prijatelj iz Moskve poslao screenshot da je izašla neka knjiga tekstova o Dušku Trifunoviću raznih i da je taj čovek u toj već drugoj bio toj knjizi ovaj uvrstio i taj moj blog. Zanimljivo je bilo u isto vreme sam napisao tekst ja pa je pisao tekst Miljenko Jergović koji je naravno izuzetno veliki hrvatski pisac i književnik i onda jedan dečko iz Visokog je napisao tekst o našim tekstovima o Dušku. A u stvari Sarajevo i dan danas nema ulicu Duška Trifunovića. Duško Trifunović je jedna izuzetno tragična ličnost poslednjih godina svog života. U stvari od 1992. godine. Znači on je iz Sijekovca gde je u stvari počeo rat u Bosni i Hercegovini gde su gde su ljudi i iz Duškove porodice nastradali. I on je završio u Novom Sadu, ali on zaista nikad o Sarajevu ništa loše nije rekao ni napisao. I čovek koji je sve to tom gradu dao, ni dan danas nema ulicu. Ja moram ono što kažem uvek to kažem kad sam napravio kuću u Banjaluci negde 2004., to je bilo na kraju grada na nekoj livadi. Nismo imali ulicu, bili smo neka BB lokacija. I nas je par stalo tu ovaj komšija na ćošku i uglavnom ja sam dao taj predlog da se ulica zove Duška Trifunovića, nisu imali protiv. Napisao sam ja tu i kasnije. Nije mi to ulica za Duška jer su bile lepe kuće, uređena ulica. Za njega mi je više neka boemska ulica u nekom u nekom delu grada možda starom.

Ivan Minić: I ako ima neka zanatska radnja i možda neka mala fabrika.

Dragan Močević: Tako je. Ali eto bilo je dobro da Duško Trifunović dobije ulicu u Banjaluci i nadam se da će početi da dobija u drugim gradovima. Dotad je imao samo u Brodu. Brod, Bosanski Brod. Ovaj i to je to je jedna velika bruka grada Sarajeva da da da taj čovek do sad nema tamo svoju ulicu, ali eto to sad govori o odnosu ne samo Sarajeva prema Dušku, nego o odnosu našeg društva prema onima koji su mnogo toga stvorili. Evo recimo u toj pop pop-rock priči jugoslovenskoj koja je 60-ih, 70-ih i 80-ih zaista i isto slušamo tu muziku. Ja ja to kažem često siguran sam baš gledali smo Čolu i sad sam pitao ove prijatelje, je l’ možete sad da zamislite da će ovi, pa ne znam da li ih smijem nabrojati Jala, Bube i kako se već zovu, da će neko ko ih sad sluša otići ovako za 30, 40 godina na njihov koncert. Da to, ne zato što i Čola je svaku pesmu najavio to je pisao Bajaga, to je pisao Arsen Dedić, to je pisao Đule Balašević, to je pisao Duško Trifunović, to je pisao Kornelije Kovač, to je pisao Brega. To to su pesnici. Oni nisu oni nisu samo muzički autori, oni su pesnici. A Duško je bio pesnik duše. I on je dobro znao čoveka i dobro je poznavao ljudsku dušu. I bio je veliki mangup. Iako to nije delovalo tako i nije završio kao mangup, ali je bio veliki mangup da sve te sarajevske klince ohrabri i da im da nešto od čega su oni postali face, zvezde i milioneri, a ni oni mu nisu vratili kako treba jer mogli su svi jer su imali više od njega, ali Duško im to nikada ne bi tražio, tako da eto.

Ivan Minić: Ima tu jedna stvar koju koju često kad razmišljam o tome, a iz nekog razloga poslednje vreme dosta često razmišljam o tome. On je jedan jedini slučaj koji meni pada na pamet od tih nekih ljudi koji su napisali te neke stvari koje su zaista pravile ozbiljnu razliku. Koji uvek ima osmeh. Mali, ali uvek ima osmeh. Ti ga pamtiš kao nekog ko je blago nasmejan ka tebi na svakoj slici, u svakom intervjuu, u svemu. Kad pogledaš sve ostale nije to bilo tako.

Dragan Močević: Pa on je radio tu poznatu emisiju Bosni i Hercegovini, ona se zvala šta deca znaju o zavičaju. I onda je on putovao sa radio televizijom Sarajevo, odlazili su po školama ovaj širom Bosne i Hercegovine i on je sa decom pričao o svemu i uvek je tu graja. Mislim ono mislim da je Branko Kockica tu radio mnogo profesionalnije u smislu kao glumac i znao šta i kako, a Duško nije bio glumac. Duško je bio što kaže običan čovek i tu se vidi koliko je on tu decu podsticao, inspirisao, koliko je on u stvari se bio opšte prihvaćen i koliko je bio omiljen. I ne znam kažem mi nadavno sam to rekao u jednoj emisiji za teritoriju Republike Srpske, ali važi i za Bosnu i Hercegovinu. Ne nemamo mi više nekog kreativnog tla koje stvara ljude koji će postati trajno prihvaćeni i prepoznatljivi. Znači imamo mi tu i tamo uspeh fudbalera koji su imena i karijere napravili vani. Nisu ih napravili u Bosni i Hercegovini. Da su bili u Bosni i Hercegovini, verovatno od njih ne bi bilo ništa. Velika većina njih je karijere napravila vani. I košarkaši su nam karijere napravili vani i i evo koncerti koji su rasprodani Čola, Merlin, to je sve. Tako da ta jedna kreativna energija koja je bila u Sarajevu i čiji je Duško bio jedan od pokretača je nešto što se bojim da trenutno nedostaje tom gradu. Oni ne daju ništa reći na sebe, ništa im ne smeš reći, odmah si ovakvi i onakvi, ali svi smo u Bosni i Hercegovini takvi ono i u Banjaluci i u Sarajevu, nema tu razlike. Tako da se bojim i ja zaista mislim da je bogatstvo različitosti nešto što podstiče kreativnost. Ja često znao sam često ono da se zezam da nas je u firmi bilo u jednom trenutku najmanje iz Banjaluke. Možda od nas ne znam 12, 13, 14, bilo je možda dvoje troje. Ostali smo svi došli iz nekih manjih mesta ili iz Sarajeva. I onda nekako mislim da te različitosti da su da su dobre. I verujem da je jedan od razloga zašto Beograd još uvek tu kreativnost ovaj kako bih rekao ne gubi je to što svi koji žele da se dokažu i misle da su kreativni dolaze tu i da onda u tom u toj saradnji, da ne kažem gde se ljudi nadopunjuju se mnogo toga može više stvoriti i napraviti nego da se izolujemo. Na kraju krajeva evo kroz ove razne konferencije gde smo se ti i ja sretali, videli smo koliko se započne nekih novih saradnji, prijateljstava, druženja i koliko se onda iz toga izrodi. Najmanje je bitan posao. Posao i pare su naj, naj, najmanje bitni, to je to je jedna onako nužnost životna da da da čovek poplaća račune i vegetira ovaj na ovom svetu, ali ti neki odnosi, neke nove ideje, neki novi događaji, novi eventi se mogu samo ako se ljudi susreću. Bojim se da da da da mi posebno u Bosni i Hercegovini da smo se prilično što bi rekli učahurili i da nismo otvoreni za druge i drugačije ideje, predloge, energije i da tu trenutno gubimo. Ali evo treba biti optimista da će se to promeniti. Ovog Duška nećemo imati, nećemo imati ni novog Bregu, ni novog Čolu, ni novog Davorina Popovića, ni novog Mirzu Delibašića jer kao što si ti rekao za Dušku za Duška. Mirza Delibašić je pleni. Znaš, nije on bio nije on bio svetska faca ko što je Đoković ili Džeko. Nego je on bio normalan čovek iz naroda onako ležeran ulicama grada Sarajeva. Svi su ga voleli. Takav je bio i Davorin Popović. Tako da eto ta neka sarajevska priča po meni trenutno je u krizi, ali nadam se da će se promeniti.

NOVI SAD I BOGATSTVO RAZLIČITOSTI

Ivan Minić: Uh, ako bi neki grad mogao da na neki način nasledi ovaj taj status Novi Sad to ima u jednoj određenoj meri. Upravo zato što nije Beograd. Pa neke stvari koje u Beogradu nikada ne bi dobili pažnju jer moraju da budu mainstream, u Novom Sadu ne moraju da budu mainstream, mogu da vremenom postanu mainstream. I onda neki od od najzanimljivijih ono projekata koji su se javili prethodnih 15-ak godina su zapravo došli iz Novog Sada i i i to je ono na svoj način fascinantno.

Dragan Močević: Uh Novi Sad to ima zahvaljujući dva razloga. Prvi je to bogatstvo različitosti koje je Vojvodina imala sama po sebi i do 45-e i do 92-e. A onda tamo su završili zaista ljudi i iz Splita i iz Šibenika i iz Zadra i iz Zagreba, kasnije mnogi ljudi iz Bosne i Sarajeva i svega. I koliko god to sad malo je društvo u Srbiji polarizovano u poslednjih ovih godinu i po, ali to bogatstvo različitosti Novom Sadu zaista daje taj kvalitet. Jer vi kad uzmete ovu ekipu državnog posla, pa oni su Bosanci koji su živeli ovaj u Rijeci ili kako već znači pokupili su svugde nešto su pokupili u kući genetski, nešto su doneli ovaj odatle odakle su došli i stvarno državni posao je nešto recimo što ne ne mislim ubedljivo su meni bolji i “Nadrealisti” su kultni samo zato što su bili na velikom tržištu Jugoslavije i što to svi gledamo sa nekom hajmo reći dozom sete, emocija i svega toga. Međutim da vi svaki dan 15 godina snimate duhovite epizode sa nepostojećim likovima, pa ja mislim da su oni zaista prekucali igricu i evo žao mi je što trenutno vidim da je kriza da da im ugovor nije produžen, ali i gledao sam u novosadskom narodnom pozorištu neke predstave ponovno ujedinjenje dve Koreje. Pa to je to je ti glumci koji uopšte nisu u ovoj kako bih rekao najpoznatijoj beogradskoj ekipi ovaj glumaca. Pa to je to je fenomenalno. Ja ja sam tu predstavu gledao do sada dva puta i sad planiram treći put jer je zanimljiva, ona se dešava ono na na onoj maloj sceni i iz svakog ugla vidiš potpuno drugačije glumce, grimase i sve i nešto što sam video drugi put u prvoj predstavi uopšte nisam video. Sad imam još jedno mesto na sredini ovaj tako da evo svima preporučujem da pogledaju ponovno ujedinjenje dve Koreje u Srpskom narodnom pozorištu. Zaista, zaista fenomenalno. Jeste Novi Sad ima to bogatstvo i i na ulicama grada različitosti i malo malo je on počeo sad sa ovom urbanizacijom možda preterano da se širi i razvija, ali po pitanju kulture mislim nisu džaba bili srpska Atina, a sad je srpska Atina dobila jednu dozu humora i duhovitosti.

Ivan Minić: Tako je i mislim da je mnogo važna stvar i za Sarajevo i za Novi Sad to što nisu zastrašujući kada dođeš u njih. Jer Beograd jeste. Beograd je i meni preveliki koji sam rođen i odrastao u njemu.

Dragan Močević: Beograd je posebno za nas iz manjih sredina ono neka vrsta ne betonske džungle, ne neke džungle, ali nešto gde gde je čovek previše vremena po mom mišljenju gubi na sve te stvari koje nisu deo života. Znači putovanja, transport, svašta nešto, al dobro. Svako je odabrao gde će da živi.

ŠKOLOVANJE I VOJNI ROK

Ivan Minić: Tako je. No uh kako si ti uopšte u tom periodu svog odrastanja i formiranja odlučio da ideš na ekonomski fakultet i zašto tako nešto?

Dragan Močević: E pa bio sam ti dobar uvek iz istorije i geografije. Ja sam ti kao klinac stalno pobeđivao u osnovnoj školi u razredu prvo na onim Titovim stazama revolucije. To je bilo obavezno takmičenje koje je bilo negde april, maj. I onda sam čak u osmom razredu pobedio u celoj školi. Imali smo odličnu osnovnu školu i završio sam na opštinskom takmičenju. A isto tako sam u osnovnoj školi pobeđivao na nekom takmičenju koje se zvalo Sarajevo u revoluciji. To su bila četiri toma ono sve akcije ilegalaca po Sarajevu, svi spiskovi nebitnih ulica, ko je bacio bombu, ovo ono i ja sam ti pobeđivao i u osnovnoj školi i kasnije u srednjoj u tom Sarajevu u revoluciji. Tako da je meni istorija bila vrlo zanimljiva. Voleo sam i arheologiju. To me uvek nešto zanimalo ovaj, međutim toga nije bilo ni kao opcija da se nešto bar da sam ja znao da studiram i voleo sam geografiju i onda sam upisao srednju hotelsko-turističku školu. I zanimanje je bilo hotelsko-turistički tehničar, gde smo mi imali praksu kao u turističkim agencijama i na recepcijama hotela, al’ sam ja preko raspusta radio kao turistički vodič volonterski na Baščaršiji. I tu sam zavoleo taj posao turističkog vodiča. Bilo je zanimljivo, bilo je puno turista. Moj jezik naravno engleski nije bio perfektan, učio sam i nemački, ovaj, u kom sam bio odličan al’ ga nisam voleo pričati nikad. On mi je bio onako iz filmova omražen i čak kad mi dođu gosti Nemci, ja sam voleo da ih nagovorim da na engleskom pričamo. I bilo je puno Talijana koji su se vraćali s mora i onda sam to zavoleo po Baščaršiji taj deo posla i to. Naravno onda je došla JNA, godinu dana u Ljubljani. To je isto jedno po mom mišljenju jedno fantastično životno iskustvo gde ono dođeš kao neki klinac ono bez, bez, bez brade i brkova, a izađeš kao čovek koji je za tih godinu dana, odnosno 11 meseci, i dosta toga naučio i po pitanju discipline i svega i drugo, ta Jugoslavija nam je davala to bogatstvo prijateljstava, širinu. Znači, moji najbolji drugari su bili Biser iz Tetova, Darko iz Postojne, uh Refik iz Gračanice, ne znam, uh uh uh uh uh Željko iz Osijeka, Darde, tamo. Bilo je još tu naravno drugara iz Beograda, Skoplja, Splita, ali zaista uh i svi smo bili prilagođavali se jedni drugima, a naučite disciplini. Tu nema tate i mame i toga i sad ne znam da ja ne pričam o žalopojci za JNA, ali je bilo bilo divno iskustvo i i sad sam naravno sa tim prijateljima ovaj poznanicima u kontaktu. Ovaj, ponekad se s nekim vidim, sretnem i dalo nam je to neke druge uvide. I onda po povratku te godine se otvorio taj studij turizma. Ja sam bio upisao geografiju, ovaj, da bih otišao u JNA ono u septembru, što je sigurno sigurno. I onda se otvorio studij turizma. Međutim bio sam druga godina kada je počeo rat i tu se moja priča o turizmu i ekonomiji završila. Kasnije sam nastavio studij na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci, al’ to je bila obična ekonomija koja me zaista ono baš, baš živo nije zanimala i nisam se tu pronalazio, ali dobro, život nas uvek nosi u nekim pravcima. Uh drago mi je da sam mnoge stvari naučio, teoretski postavke, koje su kasnije kroz posao, ne mogu reći da su pomogle, ali ako ništa, razumevao sam druge ljude kojima je to bilo bitno. Jer nekim ljudima je bitna suština, a nekim ljudima je bitna forma. I sada ono kad kad si sa, kad radiš sa starijima, njima im ono i forma mnogo znači, mislim znači i suština. Tako da eto. I onda je život otišao tako u nekom potpuno potpuno drugom pravcu, ali evo uh preksinoć sam ovaj u Sarajevu proslavio svoj rođendan. I onda je tu bio i moj uh odličan prijatelj iz srednje škole i s fakulteta koji je došao iz Holandije. Bio je moj drugar uh dva drugara sa fakulteta iz Banjaluke. Znači ono sve kroz te sve neke faze stekneš neka poznanstva i prijateljstva koja traju i to je nešto što što je nekako čoveku uh mnogo bitno da taj kontinuitet koji imaš u odnosima s ljudima 10, 20, 30 godina mnogo znači i kad su problemi i u poslu i u životu da da da neko razume tvoje poglede. Tako da eto ispashću star 100 godina ovde, šta me sve ti?

Ivan Minić: Pa dobro. Volim ja da pitam, znaš. Recimo to što si pomenuo za JNA, mislim još jedna stvar koja mislim da je tu mnogo važna je što si neko je vodio računa o tome da te baci na neku drugu tačku gde je malo drugačije. I da ti ljudi koji budu u grupi budu iz vrlo različitih sredina jer neko ko je odrastao u centru Sarajeva ili u centru Beograda ne može da razume da ono kad na popisima kaže da postoji određeni procenat nepismenih, ti ljudi stvarno postoje. Da postoje ljudi koji nikad nisu videli tramvaj, koji nikad nisu videli lift. I da to nije čudno.

Dragan Močević: Nije pa čak i u JNA je to bilo, hajmo reći mislio sam da smo razvijena država onda mi stigne, ja sam ja sam vrlo brzo napredovao, nakon tri meseca i nešto unapređen sam na neku hajmo reći tadašnju funkciju koja se zvala četni evidentičar, popularno nazvan ćato. I pazite, ja sam ja sam sa nepunih 19 godina uh sa 18 godina i devet meseci dobio odgovornost za nekih 100 ljudi. Pravio sam te, ja kad skontam to je bila najodgovornija menadžerska pozicija koju sam u životu radio, samo je nisam doživljavao, jer kad kapetan ode kući u dva sata, a imali smo divnog kapetana, ovaj, jednog čoveka poreklom iz Knina, Đorđe Gajić se zove, sad živi tu u Alibunaru, i stvarno je bio onako strog. Strog, ali pravedan. Ni ništa mu nemaš reći, ono, znaš. On samo kaže rođače i tu je, tu tu ne nesta nastaje tišina i sve. I zašto i kako se to desilo. Uglavnom, kad sam to postao, onda sam kasnije ja pravio ta odeljenja i onda smo imali ta pravila, znaš, ono malo vodiš računa o nacionalnosti, pa o visini, pa o kako ti dolaze vojnici da ih ravnomerno rasporediš. I ta disciplina koja je bila i sad dođe nam vojnik, on je bio romske nacionalnosti iz Bijeljine, nepismen. I sad imaš časove, i onda zadužiš dvojicu da ga uče da čita i piše. Mislim kako se on provukao kroz život bez toga, ne znam, ali bilo bilo je zaista životnih iskustava. Il’ je bilo ti glupo, imaš 18 i po godina, dođe ti čovek za vojnika koji ima nepunih 27, jer je to bila granica. On čovek oženjen, žena, dvoje dece, brkovi, znaš ono, ko neki amidža da ti je stigao, ovaj, ti ga moraš poslati da čisti WC i to. I tu tu se u vojsci puno toga oko te discipline, hijerarhije potpuno nesvesno nauči. I prilagođavanje grupi i grupe većoj grupi i discipline i i toga da ne budeš ispod nekog proseka, ne znam, unutar tog našeg bataljona i to. Meni je to bilo divno iskustvo, ja zaista nemam nijednu nijednu lošu emociju na taj period. Ljubljana je bila predivan grad. Već su malo počinjale te tenzije, neke verbalne provokacije, ali ovaj, i uh ne znam evo, al’ evo kad nekad analiziram da da sam ja sa nepunih 19 godina uh uh pravio rasporede, pazi nema interneta, nema Excel-a, nema kompjutera, nego kucaš na onoj Olimpija mašini. Pa kad nešto zabrljaš, onda vratiš, digneš list, pa korektorom prebrišeš, pa malo osušiš, pa sve to. I to je bilo divno. Ovaj, pisma su se pisala. Znaš ti prolaziš faze sa drugarima, dobijaju pismo svaki dan, pa onda dobijaju pismo svaki drugi dan, pa dobijaju pismo jednom sedmično, pa prestanu dobijati pisma. Na početku su pisma u boji, kasnije do dođe ono belo. Tako da učili smo se životu. Meni je meni je taj taj period zaista bio lep. Lep period i ništa ti nije teško. Na kraju krajeva bio sam i sportista. Uh po celi dan smo imali neke aktivnosti. Ono od od 5:30 ujutru si maltene u trčanju i svi smo bili zdravi. Niko nije imao ni probleme ni sa stresom, ni sa hormonima, ni sa snom, što je danas onako baš ovaj problem tih srednjoškolaca. Eto, JNA je služila ako ništa da nas oslobodi stresa i svih drugih stvari. Tako da eto, meni lep period i uh jedno ozbiljno menadžersko iskustvo kad malo bolje razmislim.

TELEVIZIJA I RADIO U BANJALUCI

Ivan Minić: E sad, kaži mi ovaj trenutak kada si ovaj uh u Banjaluci dobio poziv da postaneš TV lice. Sad vidi, od prvog dana kada sam te upoznao pre 20-ak godina, a danas izgledaš isto kao što si izgledao tad, vrlo je jasno da si ti čovek za televiziju. Da se razumemo. Ti to ne moraš da želiš, to je sve u redu. Mnogi ljudi ne žele stvari za šta su za šta su rođeni, ali ti si rođen za televiziju. I verovatno je trebalo malo vremena da naletiš na osobu koja će ti to reći, ali verujem da je to s jedne strane naravno zanimljivo i čast i tako dalje. Pričamo o vremenu gde nema 500 televizija. Sad svako može da završi na nekoj televiziji. Pričamo o nečemu što je zapravo vrlo ozbiljno i gde eto poučen iskustvom mog mog strica gde ovaj ti ako si deo, ne znam on je bio na radiju u Sarajevu, njega je celo Sarajevo znalo. Jer kako da ne zna? Ovaj kad ti je to, kad si upućen na te stvari. Ti si dobio jedan zanimljiv zadatak, jednu lepu priliku za koju formalno nisi opremljen ni na koji način, a nisi imao baš ni vremena da naučiš nego, hajde sad ti pa se snađi.

Dragan Močević: Pa gledaj, ja i dan danas ovaj dobro, hvala ti na tim lepim rečima, samo što ja i dan danas evo ne bih mogao da analiziram kako sam se ja dobro snašao u svemu tome. Da li je to neki prirodni ne znam, talenat, intuicija, ne znam. Zanimljivo je kad sam ja došao u Banjaluku, uh mi imamo malo, mi Sarajlije imamo tog taj neki svoj akcenat. Mi mislimo da je on čist, međutim postoje reči koje se uh razlikuju, ne znam kako ja izgovorim reč večeras ili tako nešto. I onda prvi zadatak koji sam u tim pripremama zato imao usput onako naravno, uh pojavio se onaj prvi teleshop. I trebalo je da se snimi glas na one reklame koje traju po dve, tri minute. I sad nije problem što one traju dve, tri minute, nego ti moraš da izgovoriš rečenicu u istom trenutku dok je tamo kadar. Znači, moraš da gledaš kadar, moraš da čitaš, moraš da to čitaš brzo. Ja se sećam, bila je neka reklama, dugo smo se i i i jedan naš realizator, reditelj zezali jedan drugog, zvali se Svipa. Svipa je bila neka super četka. I ja snimam tu Svipu, šta sve kakva čuda čini i ono negde u dva minuta i 40 ono preleti ti jedan glas ili sve to. Pa ja sam mislio tu nema kraja. To smo snimali noćima i danima. To mi je bila samo mala uvertira za taj i onda su me ljudi na ulicama prepoznavali kad su krenuli ti teleshopovi kao zaustavljali su me: “E je l’ ono tvoj glas?”, znaš, jer je bilo ono zbog tih nekih reči koje su bile akcentovane drugačije. A kad sam počeo s tom emisijom, to je bilo napravio sam prvu emisiju na temu verske sekte.

Ivan Minić: Light.

Dragan Močević: Jao. Nekako sam bio optimističan i onda sam čak doveo u studio predstavnike Jehovinih svedo… ne Jehovine svedoke sam snimio. Doveo sam, našao sam čoveka koji je pentekostalna crkva. Mislim, to i sad ljudi ne znaju da i postoji, ali u Banjaluci su bili tada, posle rata su dolazili razni propovednici. To su uglavnom bili naši ljudi koji su živeli recimo u Americi ili tako nešto. Onda sam snimio prilog sa predstavnicima evangelističke crkve i doveo sam u studio jednog sveštenika i doveo sam sociologa. Boga mi je bilo žestoko. A pazite u to doba da dirneš ono kao, jer to je kao bilo promocija verskih sekti. Tako se to doživljava. A ljudi su u stvari samo rekli šta su to njihove razlike i to. I onda sam te emisije dve napravio, bile su izuzetno gledane i u drugu emisiju sam doveo popa, sociologa drugog i to. A onda sam napravio emisiju o Titu. E to je bio pakao. E sad da bih ti ja dočarao koliko je to bilo uh uh zanimljivo, uh to je ’98. godina. I u tom trenutku televizija ima broj telefona tipa 15 282. Znači, ono nema, ne zoveš ono kao sad 051 ili 078 što je bilo za Banjaluku, nego ono samo na lokalu okreneš taj broj. I nakon dve godine gazda se odluči da pusti reprizu. Naravno, u u u stvari telefon je bio 17 866. I nakon dve godine gazda se odluči da pusti reprizu, a ljudi su mogli da zovu da u režiji ostavljaju pitanja. I gazda pusti reprizu nakon dve godine. Telefon mu je zvonio dva dana, al’ šta je fora? U međuvremenu više nije broj na televiziji 17 866, nego 217 866. I sad ljudi verovatno kreću zvati, pa onda zovu informacije, pa to. Ljudi su postavljali pitanja, pretili, jer ta tema, znaš kao Tita, je kod Srba bila uvek ono, posebno posle ovog rata, onako problematična. I onda sam ja hteo da napravim emisiju o četnicima i partizanima. I sve smo se mi dogovorili, al’ bogami jedno dva dana pre emitovanja te emisije gazda je rekao: “Ovaj petak nema emisije.” Mislim, nije to cenzura, nego jednostavno takvo je vreme bilo. Kasnije sam radio različite emisije i sa glumcima i ovim, onim i zadovoljan sam ja kako je to išlo. Ne znam, snašao sam se i posle sam imao svoju autorsku emisiju o ekonomiji. I tu sam često razgovarao i sa različitim profesorima i ljudima iz privrede. Al’ sam napustio televiziju kad sam dobio ponudu da vozim kombi i prodajem salame i Čunga Lunga žvake i supe, jer sam od toga mogao da platim kiriju. Znaš, nisam ja nikad u životu stvari posmatrao ne u smislu previše romantično, nego sa platom se nije moglo živeti televizijskom, a sa ovom platom komercijaliste se moglo živeti. I onda ustaneš u 4:30 ujutru, odeš u magacin, natovariš kombi, od radnje do radnje do Bijeljine. Ali je bilo zanimljivo. Uh, uh još ću to ispričati. Istovremeno sam na televiziji zadržao neke emisije. I sad ja odem ujutru u pet na teren. I tad je bila baš Bjelogrlićeva premijera filma Rane u Banjaluci na kojoj sam trebao biti, međutim naravno kasnio sam, a moja emisija je počinjala u 10:00 uveče, taj noćni program. I ja nisam stigao da gledam Rane i dobra stvar je bila kad me policija zaustavila negde između Doboja i Prnjavora, prepoznali su me s televizije, to mi je to mi je bio veliki benefit u tom trenutku. I stignem ja u studio i sad dolazi Bjelogrlić i upoznajemo se mi. Ja govorim, reko: “Ovaj ja se izvinjavam, reko ja stvarno nisam gledao film.” “Pa kaže, pa šta ćemo pričati?” Pa reko: “Ja ću vama ona opšta pitanja postaviti. I ja ću onda izvlačiti pot-pitanja.” I tako je bilo. Često kad se nekad sretnemo negde i u Beogradu i u Beču on umire od smeha. Imala je ta priča još jedan nastavak jer OK, snašao sam se. Mislim ono, kako ste sarađivali s glumcima? Šta vam je bio najveći izazov? Ne moram ja gledati Rane da da da mogu sve to pitati. Ali eto, ovaj kasnije sam radio u toj komercijalnoj firmi što je isto pomoglo opet da stekneš neka iskustva i poznanstva i i verovatno ta priča kasnije L’Oréal-a ne bih je tako lako prihvatio da nisam imao ovo iskustvo. I ta televizijska emisija je trajala. Radio emisije su mi bile izuzetno slušane. Tu je bila dobra fora zašto sam imao dobru slušanost. Kad se završi ono, znaš oko ponoći televizija, nije bilo ko sad ono il’ da se vrti nešto, nego ide onaj uh šta je ono bilo, onaj kao globus, znaš ono sa onim linijama?

Ivan Minić: Sistem onaj boja i sve.

Dragan Močević: E i sad se i tad se pusti signal sa radija. I radio Republike Srpske, odnosno radio Banjaluka, sigurno ne bi niko živ okrenuo na radio stanicu u Dubrovniku, Zagrebu, Sremskoj Mitrovici, Sarajevu, ali kako je tad, kao što ti kažeš, bilo malo kanala, ljudi to šaltaju. I ja pričam sad. Može li se kupiti ljubav? Ludilo poziva. Onda kad je Davorin Popović i Indexi prvi put kad su došli u Banjaluku, ovaj, ja sam po danu radio s njim kratak intervju za televiziju. I pitao sam ga da li bi mi se javio po noći posle koncerta u program da bih ga ja nazvao oko posle ponoći znači, emisija je bila od ponoći do tri. I on je rekao: “Bićemo mi u toj kafani, pa nazovi ti na taj fiksni broj.” Mislim, kafana je bila ta gde smo to snimali. Odnosno ispod ispod te prostorije. I ja negde oko 12, 15 nazovem kafanu i javi se meni Davorin Popović, što je prvo njegovo, znači u tom trenutku pesme Indexa se ne puštaju na radiju Republike Srpske, to je ono sarajevska grupa, još smo polarizovani i to. Njegov je koncert ne znam pored vojničkog groblja u dvorani Borik, narod negoduje. Relativno je bilo i i malo ljudi na koncertu. I tu ti mi se zapričamo nekih 20-ak minuta. Na kraju kaže pokojni Pimpek: “A daj ba dobro, evo sad Bodo Kovačević koji je u stvari frontmen, odnosno lider Indexa, koji je bio gitarista i koji je napisao masu stvari za Indexe. Evo ti sad malo Bodo, ode ja cugati.” I mi smo do jedan pričali. E onda kad su počeli pozivi. Jedni zovu da kažu da sam ustaša, drugi zovu da kažu da sam četnik. Treći zovu da, najmanje ovi koji zovu da pozdrave i tako to. Tako da nekako sam uvek te trudio se da pomirim te granice, ali kažem ti imao sam uvek taj neki osećaj da da da treba biti slobodan i treba biti svoj. I onda je nekako to samo išlo, ali uh znam da me pozvao uh direktor tadašnji radija, legendarni Buco Kinjalović. Uh jedan dan u svoju kancelariju, ja sad više ne mogu da se setim kako su išli ti pozivi, jer mi nemamo mobilni. Sad treba ti da zoveš nekog ko zna nekog ko zna gde si ti u tom trenutku, pa da dođeš negde, jer ne idem ja tamo na posao, nego samo dolazim po noći. I došao sam kod Buce u kancelariju, ovaj čika Buca, i bilo je negde, ne znam dva, tri po danu, i on kaže: “Vidiš ti kakav sam ja”, tako je nešto rekao. Kaže: “Slušao sam te juče noćas do pet.” Znači toliko je bila dobra emisija da je on slušao do pet. A termin mi je bio do tri. Nemoj da ti padne više ikad na pamet da probiješ termin, jer kao to je neko sveto pravilo na radiju. Međutim kako su pozivi bili i bukvalno ja dolazim sledeću veče na radio, ono već u 11 ljudi zovu, pa će i čekati da ih uključimo u program. Tako da eto, bilo je tih nekih pomirenja granica u to doba, ali ne znam, stvarno ne znam kako se to izdešavalo, desilo se.

RADOZNALOST I POTREBA ZA USPORAVANJEM

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važno što si ti nekako uvek bio radoznao da nešto iščačkaš i da nešto pitaš.

Dragan Močević: Pa radoznalost je nešto što uh bi trebalo u stvari da se i kod dece i kod svih drugih ljudi ovaj malo više podstiče. Uh moja moja uh prijateljica i uh uh učitelj na mnogim poljima poslovnog života, posebno ovog oko interneta, Gaga Đermanović, ona to uvek kaže: “Radoznalost je radost znati.” Razdvaja reči ovaj i daje im drugačiji smisao. Tako da evo, sebe sebe sam više doživljavao kao hvala ti i na tome, ali kao nekoga ko nema strah da nešto proveri, da nešto upita. Znači, ja zaista nikad nisam imao neki strah prema nekom autoritetu. Nebitno je l’ to direktor, ministar, predsednik, premijer. Ja sam sa svima njima pričao kao sa običnim ljudima kao što imam mnogo veliki respekt prema ljudima koji sa mnom rade na selu, u njivi ili kose ili sa ne znam mojim prijateljem Šerifom koji je čoban ovaj na Vlašiću, koji je pastir, koji čuva ovce. Znači, ljude nikad nisam gledao po tim titulama, funkcijama i to, nego po tome šta oni znaju i šta u tom trenutku iz mog razgovora s njima treba da kako bih rekao da se desi ili iz neke saradnje. Tako da je možda možda ta neka vrsta, hajmo reći neustrašivosti, tog što nemam straha je uticala da sam i više radoznao, da rado znam.

Ivan Minić: Znaš, mislim da uh uh većina ljudi koji su na nekim odgovornim, bitnim pozicijama koji dođu ovako neku situaciju da treba da pričaju o nečemu što je važno ili o nečemu što je lično, je da je većini njih zapravo manje problem da li će tu biti teških pitanja, da li će to biti nelagodno u nekom trenutku, da je njima mnogo važno da znaju šta očekuju sa druge strane. Znaju šta mogu da očekuju. I mislim da oni normalni cene kada je i sa druge strane neko ko je normalan, prizeman u onom pozitivnom smislu i ko hoće da od toga napravi nešto, a ne po svaku cenu da napravi neki rezultat. Mi smo sada u u klikbejt kulturi. Nije slučajno ona nastala. Nastala je zato što daje rezultate i ljudi optimizuju prema tome šta šta daje rezultate. A nekad su ljudi samo sedeli i da pričaju.

Dragan Močević: Da. Pa dobro, izgubili smo to. Mislim, izgubili smo to kao pojedinci, izgubili smo to kao društvo generalno smo to izgubili. Naravno, nismo svi. I nekako mi se čini da se u zadnjih godinu dve malo svet budi. Odnosno da je sve više pojedinaca koji od kod sebe pokušavaju da osveste koliko smo se duboko upleli kroz tehnologiju, internet, koliko smo dramatično ubrzali svoje živote, a nismo povećali kvalitet života, iako živimo najbolje na planeti u odnosu na to što se ikad živelo. Znači, u ovom trenutku civilizacija i sve na planeti je najrazvijenije, sa najboljim uslovima za život, sa najhumanijim, koliko god negde bilo strašno, trenutno evo u Libanu, u Iranu, negde je zaista i dalje strašno, ali generalno i mi ovde na Balkanu smo uvek bili ti koji volimo da posedimo, popričamo, da se družimo. I sad nekako ta trka za kvadratima, kubicima, satovima, cipelama, ne znam čim sve ne, nas je malo udaljila od nas samih. I sad lepa stvar je što evo i ja i ti otvaramo tu temu, a čini mi se da u zadnjih godinu dve, tri sve više ljudi počinje da razgovara o tome koliko je važno da se malo usporimo, da se malo vratimo, pa da osvestimo malo neke stvari, pa evo to kad si pričao o mirisu okeana ili kod mene na selu miris šume, pa nema to cenu. Znaš, mislim ja kad se spustim u Sarajevo, odem do do marketa 200 metara, ja posle toga mogu sve da stavim u veš mašinu, jer uključujući i sebe, jer sve se sve se oseti na neki smrad, na neki smog. I onda dođeš u prirodu. Uh evo baš smo pre dva dana uh Jaran Kemo koji je tu sa mnom i ja, ovaj, sedeli i on kaže: “Pa vidiš kako pčele se čuju.” I sad ono, mislim, a mi ništa nismo čuli osim pčela. I sad mislim da ljudima treba malo da da se uzemljimo, da se vratimo zemlji, i da malo iz ovog betona pobegnemo pa ćemo razbuditi možda ove neke stare navike da malo više pričamo i da sedimo i tako to.

Ivan Minić: Uh pre nego što pređemo na na prvu od ove dve velike teme.

Dragan Močević: Prvu od ove zbog čega smo došli.

Ivan Minić: Velike teme. Ovaj, hoću da ispričaš malo to iskustvo ovaj komercijaliste, a onda i to iskustvo iz L’Oréal-a pošto mislim da je jako važno. Al’ prvo to znači pričamo opet period pre 20 i više od 20 godina, kad nije baš sve bilo tako strukturirano i tako sve veliki sistemi i sve po pravilu, svaka polica ista, sve kamere, ludilo. Nego je to bilo mnogo više na ličnom nivou nego bilo šta drugo.

Dragan Močević: Posao komercijaliste i posao prodaje jedan izuzetno težak, složen i uh naporan posao, evo sad prvi put razmišljam o tome na ovaj način, ali koji traži od čoveka da ima i puno znanja i puno znanja psihologije. Jer ti kad dođeš kod nekog kupca, posebno kad mu nudiš neke nove proizvode, za koje je on ubeđen da kod njega neće ići, ovaj, onda moraš zaista da da izgradiš neko poverenje da on tebi veruje da bi to uzeo, da bi to sutra izašlo. I kod mene tada uh firma se zvala Master EFB i uh jedan vrlo zanimljiv direktor, mlađi od mene tri godine, Mladen Vidić koji je imao neke neverovatne svoje uh uh progresivne ideje, vizije i sve to i mi smo radili neke tako proizvodne programe, uh supe, žvake, salame. Pa meni je bilo naj najsloženije i najinspirativnije kad je roba pri kraju isteka roka. I onda je bilo ono, ja sam znao bukvalno da sednem u kombi, natovarim tu robu koja je kritična i onda meni padne na pamet ideja, a što ja ne bih otišao da to ponudim zatvorima? Tad se puno radilo sa kešom, pa imaš one priznanice, pa blagajnu, nije to ko sad da mora sve ići to. I ja bukvalno odem u zatvor u Banjaluci i prodam njima ne znam koliko kobasica, ističe rok za sedam dana. Znači, sve u roku. Tako da ovaj, snalazili smo se na različite načine. Dalje mi smo dođeš pa natovariš taj kombi, pa istovariš sa šlepera nešto. Ništa nije bilo ko ono nije to moj deo posla.

Ivan Minić: Nema, nema romantike.

Dragan Močević: Ma kakvi. Ali taj rad sa ljudima i upoznavanje te maloprodajne veleprodajne scene u Šamcu, Doboju, Bijeljini, ne znam, Istočnom Sarajevu, Zvorniku je zaista jedno uh bilo veliko životno iskustvo i škola. I bilo nas je malo u firmi, troje, četvoro, ali uh zadovoljan sam bio i rezultatima koje sam postizao. Uh, uh taj terenski rad je za mlade ljude mnogo bitan. Da bi oni razumeli ne samo kako to funkcioniše, to je manje bitno, nego kako neki drugi ljudi oko nas žive. Jer ti kad odeš po tim manjim mestima, pa ti uđeš u neki market, tad još nije bilo priče ni o ni o marketingu, ni o facing-u, ni o merchandising-u, nijedne nije bilo promocije. Tad se prodavalo ono što kaže što se može prodati, cena i to. Ti onda shvatiš da oko tebe živi neki drugi svet. To je, ne znam, ko kad sad bi neko ko je sve vreme, ne znam u Beogradu između Crvenog krsta i Dorćola ili Zemuna pa ga malo pošalji malo Ljig, malo Obrenovac, malo, ne znam ovaj, malo Žabalj, malo uh ova druga sela, Baranda, Opovo, da vidi da postoji neki drugi svet. I ja sam ovaj uh kao komercijalista ne samo da to učiš, nego usput ti gledaš konkurenciju, kako oni rade, kakve rezultate postižu. Tako da ta okruženja gde svaki mesec imaš neke planove nisu loša. Ali evo da ta prva firma, taj posao komercijaliste, pa ću ti odmah preskočiti na L’Oréal. Iskustvo L’Oréal-a je jedno od mojih verovatno najvećih životnih radnih profesionalnih iskustava. To je prvi put da sam ja dobio radnu knjižicu. Znači, ja sam do trenutka kad sam imao 29 godina i 10 meseci starosti nisam imao dana radnog staža. To danas meni to ne zvuči uopšte strašno. Takav je bio vreme i život. Na kraju krajeva, ja često kad dobijem priliku nekad da negde pričam nekim mlađim ljudima ili studentima neko predavanje, imao sam 27 godina kada me televizija poslala u Media centar da naučim rad na računaru. I ja sam stvarno mislio da nikad mišem neću uvesti onaj kursor po. Imao sam osećaj da leti po plafonu. Zamislite vi sada u kojoj prednosti su deca koja koja sve to nauče sa, ne znam, četiri, pet, sedam, osam, 10 godina u odnosu na mene koji sam se tek sa 27 godina postao, hajmo reći digitalno pismen ili informatički pismen. Znači, njihove su mogućnosti za karijeru dramatično veće nego što su bile moje. I da se vratim na L’Oréal. I kada me tadašnji direktor Adi pozvao i nagovorio da ja prihvatim tu priliku, ja sam juče sam držao predavanje postdiplomcima Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, baš na temu komunikacija marketinških i porodičnih firmi. Kao gostujući samo uh uh predavač. I baš sam im rekao koliko je važno kad su mladi da upadnu u neku multinacionalnu, kao što je L’Oréal, Coca-Cola, Procter&Gamble, Henkel, nebitno je. Gde em uđeš u mašinu, em dobiješ veliki know-how. Znači, dobiješ dosta znanja koje je sistematizovano u celom svetu. Znači, nije to saznanje ne znam tih kompanija sa ovog tržišta, nego to je znanje iz celog sveta. Mi smo recimo imali na kraju svak, zadnji petak u mesecu imali smo mesečni sastanak. I onda uvek direktor održi nam prvo predavanje sat ili dva o nekim novim, hajmo reći politikama. Koja će nam biti strategija cena ili koje ćemo imati prodajne kampanje ili promena naše politike merchandising-a, facing-a ili promena, ne znam, politike marži prema veleprodajama. Pa mi jedne godine imamo jednu politiku i mi taman sve veleprodaje, onaj što kaže napravimo svojim prijateljima, partnerima, sledeće godine iz L’Oréal-a stigne direktiva veleprodaje nula 0% rabata. Kako ti tim ljudima? Mislim, u suštini niko nema povoljnije cene od njih. Ali bilo je dosta tih, ovaj, i onda je bilo dobro, imali smo godišnje sastanke u Parizu. I dođeš na na neki sastanak u Pariz gde dođeš sa kolegama, ne znam iz Bugarske i Hrvatske. I onda mi vidimo da mi u Bosni ne zaostajemo, nego da imamo mnogo bolje rezultate, duplo bolje u odnosu na tržište, a mislili smo da smo siromašniji. I tu sam naučio još jednu stvar koju sam baš i juče tim studentima pričao. Često se desi u životu da mi i u poslu da mi neko od kolega ili da slušamo od ljudi kako smo mi specifični. I on kaže: “Ma dobro, al’ to ne može kod nas kao mi smo specifična firma.” I onda se setim kako sam ja imao situaciju i tadašnji naš direktor koji je dolazio iz Francuske, ovaj, bio je veliki, velika faca u L’Oréal-u. Znači, za ovaj region jugoistočne Evrope. I ja sam mu u jednom trenutku njemu na sastanku rekao: “Pierre, ali mi smo specifični.” I on je samo rekao: “To su mi rekli i u Ukrajini, i Belorusiji, i Bugarskoj, i Turskoj.” Jer mi svi mislimo da smo specifični. A u stvari onda se pokaže da sve to što čemu su nas učili da radi. Sam što smo mi, dal zbog nekih predrasuda dal zbog neznanja uvek skloni da pomislimo da nešto kod nas ne može jer smo specifični. 

Ivan Minić: Vidi, mi jesmo svi specifični, ali smo fundamentalno isti. A pričamo o nekim stvarima koje su fundamentalne i samim tim to ima rezultat kakav ima. A da postoje specifičnosti, postoje. Da je nekada možda poželjan fine-tuning u lokalizaciji, jeste. Ali vrlo često, a posebno na malim tržištima za koja nema budžeta za nešto tako, radiće i ono što radi svuda. Radiće sa 60% efikasnosti, a u idealnom bi radilo sa 75, ali možeš da priuštiš sebi tu tu razliku.

Dragan Močević: Pa u pravu si, u Parizu smo recimo imali predavanje i tada sam naučio te stvari vezane za facing, merchandising i to. I onda ja dođem, pokušam nekim mojim kupcima koji su bili ozbiljno veliki parfimerije i to da objasnim da sad jer ja sam to sad naučio, sad treba da prenesem znanje. I sad ono tipa da naš šampon koji košta L’Oréal pet maraka il’ zev da treba da bude u visini očiju na polici. A kod njega je to recimo šampon od breze i od koprive litar koji košta dve marke. I on kaže: “Al’ kaže to je meni.” I dok ja njemu objasnim i uspevao sam, ovaj, naravno, al’ mi je trebalo, trebalo mi je tog malo fine-tuning-a i trebalo mi je toga da mi ovi u Parizu kažu da to radi. Ti u stvari shvatiš, ja njemu onda moram da nacrtam da on više zaradi na jednom šamponu L’Oréal koji proda nego na 10 litara ove breze i koprive, koji jednostavno ljudi ne ulaze tu samo zbog breze i koprive i onda smo uspevali da tako kako kaže i pomognemo tim našim kupcima i onda su počeli neki ozbiljni lanci koji su sada vodeći trgovački lanci. I bili ti meni doneli onu vašu knjigu za merchandising, jer ona nije nigde sadržavala tipa da tu treba da bude L’Oréal šampon ili ne znam Nivea ili neki, nego je bilo kategoriju kategorije i vrednost. I ti staviš u visinu očiju ono što su zvezde proizvodi koji imaju cenu, na kojoj imaš dobru maržu, a dole na policu staviš one stvari, međutim trebalo je vremena i ono eto, nekih je bilo tu ovaj, dobrih stvari. Ono što je preporuka za svakog mladog čoveka je da na početku karijere, dok su još mladi, dok još nemaju ni obaveze oko porodice, dece, uđu u takve kompanije, nebitno sad je l’ to IT industrija, je l’ to FMCG, je li to čak i banka u zavisnosti, koje su imaju ozbiljne sisteme i gde ima ozbiljno radna etika, disciplina, pa čak i količina rada je natprosečna, al’ će se iz znanja koja se steknu iskustva biti natprosečna. Znate, mi smo ono, ima ona jedna fora, ko je od nas normalan i to. A šta je za nas na Balkanu normalno? Pa mi normalnim doživljavamo prosečno. Danas je normalno, ne znam da ti voziš Golfa dvojku starog 20 godina ili ne znam sad neko drugo auto.

Ivan Minić: E da ima star 20 godina, možda bih i vozio.

Dragan Močević: Al’ dobro je, ne pada mu cena, znaš ono tipa, ja sam kupio Golfa dvojku ’98. za 4.000 maraka i prodao sam ga 2006. za 4.100. Znači, to je to je velika.

Ivan Minić: Prave stvari ne treba menjati.

Dragan Močević: Da, da.

Ivan Minić: Uh e sad, uh ono što ja mislim da je da je zapravo to što što je OK, dobijaš uh vrlo često, posebno mlađi ljudi, a i mislim da je to i generalno kod ljudi na ovom prostoru vrlo vrlo česta stvar. Oni kažu, ja ću naučiti ono što mi treba. A vrlo često ti ne znaš šta ti treba dok ne naučiš to. A veliki sistem te tera da imaš strukturu, na način na koji te fakultet tera da imaš strukturu i to što tebi nije zanimljivo da nešto učiš, možda i dalje treba da znaš. I ja to često navodim kroz jedan primer, a to je uh stalno smo, stalno su nam govorili i roditelji i stariji i tako dalje da njima apsolutno nije jasno šta će nekom matematika koju smo mi učili. I to je sve u redu, ali da znamo tu matematiku, verovatno kladionice ne bi bile najprofitabilniji biznis na ovom prostoru.

Dragan Močević: Pa tačno tako. Mislim, ta profitabilnost njihova je naš društveno-sociološki problem, ali i matematički problem. Uh činjenica je da ovi veliki sistemi daju ljudima dosta širine. Bez obzira što ti budeš tamo usmeren da radiš neki svoj deo posla, ali ti si u prilici da naučiš masu nekih, hajmo nazvati politika koje ne bi naučio da si u nekoj manjoj firmici. Čak i da u toj manjoj firmici imaš i mnogo bolju platu i da imaš veći veći broj, hajmo reći ono u opisu posla da imaš veći broj obaveza. Koliko se u ovim velikim sistemima nauči tog, kao što sam rekao malopre, ogromnog sistematizovanog znanja iz celog sveta i koje radi, koje radi na lokalu uz te neke fine-tuning-e. Tako da ja zaista nekako se bojim kad vidim kod mlađih ljudi danas, al’ dobro ja sam sad stariji čovek pa to tako doživljavam, tu nestrpljivost. Jer sve bi sad i odmah. I platu, i poziciju, i funkciju, i titulu, i napredovanje, i kredit za stan i auto. To jednostavno tako ne radi. Kad sam bio u Americi 2013. godine, pa sam posetio tamo u mesec dana nekih pet, šest država i poseta je bila organizovana od strane State Department-a, taj program međunarodnih uh poseta. Išao sam iz Bosne i Hercegovine i uh uh uh vodili su nas po raznim firmama, udruženjima građana, redakcijama. Verujte da da nisam video nikog na rukovodećoj poziciji koji je bio mlađi od 50, 60 godina. U Americi da budeš urednik pre 50, 60, u to to je prosto nemoguće jer jednostavno treba svašta nešto da naučiš. OK, naravno mladi ljudi treba da dobijaju prilike što pre, al’ kod nas je to malo nekako sve nakaradno. Evo mi sad imamo kod nas situaciju da nam da su nam u politici ljudi od 30, 35, 40 godina. Vi kad pogledate sliku, vi kao da ste videli neku učionicu maltene s nekog fakulteta, govorim kako je kod nas. Znate ono, pre pogledate sliku centralnog komiteta, ono nema nikog ispod 50 godina jer sede glave. Pa sede glave i treba da se bave politikom, jer bi trebalo da su do tad nešto radili i naučili. I u upravama kompanija sede ljudi koji su uglavnom 40 plus, 50 plus, u bordovima velikih međunarodnih uspešnih firmi. OK, danas i mladi ljudi mogu da sede u board-u, posebno ako su specijalisti za neki IT ili za prodaju ili ne znam, pošto je sad kako bih rekao broj školovanih mladih ljudi na sreću drastično povećan i mastera i doktora nauka u biznisu. I nedavno sam baš imao priliku tu u Beogradu, upoznao sam jednu, ovaj, uh devojku, nešto smo pričali oko posla. Ona ima 33 godine, ona je već doktor nauka i to na državnom fakultetu iz ekonomije, osnovne studije poljoprivrede. Ja sam fasciniran tom biografijom na 33 godine i radnim navikama. Znači, imamo mi ljude. E sad samo fali malo strpljenja. E u ovim velikim sistemima moraš biti strpljiv. Tu nema napredovanja. Tu možeš samo da doživiš razočarenje. Da u nekom trenutku kad ti očekuješ još možda da ćeš malo avanzovati sa pozicijom, da dođe neko sa strane jer oni imaju i tu dobru politiku da povremeno pošaraju, da u sistem ubace nekoga ko nije sa strane, ko je iz konkurencije. Ja se sećam kad sam poslao faksom naravno papir ovaj da dajem otkaz u L’Oréal-u, ovaj, uh uh uh direktor me Adi nazvao i on ima samo za mene jedno pitanje: “Je l’ Nivea?” Njemu je bilo bitno. On reko sam kakva crna Nivea, rekao sam ti već agencija registrovana i sve to. Ali ta neka znanja koja se pokupe nekad iz drugih kompanija to su multinacionalke dobro implementirale zato što tako da evo ako neko mlađi slučajno zaluta da pogleda ovu našu priču, ja zaista mislim da treba da da da da probaju da stiču ta znanja i da ništa loše tamo neće naučiti.

IMPROVIZACIJA, NESTRPLJIVOST I FOKUS

Ivan Minić: Da, mi smo mi smo jako talentovani za snalaženje, za improvizaciju i sve ostalo. I to, to je jako dobro za mnoge stvari. Kada imaš briljantnog glumca koji je uz to i improvizator, nema mnogo stvari koje su bolje od toga. Isto tako i ako je violinista i ako je bilo šta. Ali prvo mora da bude briljantni glumac pa onda da bude to što radi. Jer ako samo improvizuje, to je simpatično do neke tačke, ali nema temelja, nema strukture. I taj deo koji mi preduzetnici koji pravimo nešto svoje od nule, ni iz čega, mi mnogo stvari improvizujemo, mi mnogo stvari postavljamo i o tome ćemo dosta pričati u u sledećem delu, ali suština negde jeste da cilj biznisa bi trebalo da bude da se neke ključne, bitne stvari ne improvizuju. Jer kad se ključne, bitne stvari improvizuju, problemi do kojih može da dođe mogu da budu jako veliki. Imali smo prilike da vidimo kako to izgleda kad se improvizuje ovaj diploma Građevinskog fakulteta pa posledice budu dalekosežne.

Dragan Močević: Pa bojim se da smo posebno Bosna i Srbija, a nije tu daleko ni Crna Gora. Ovaj, kao…

Ivan Minić: Crna Gora je pred Evropskom unijom, hajde nemoj tako.

Dragan Močević: Znači voleo bih da, bojim se da će ostati pred Evropskom unijom, ali hajmo voleo bih da uđu da smo bojim se da smo postali društvo improvizacije. I bojim se da nam je improvizacija sada od od mesne zajednice do vrha države i da nam je mesna da nam je improvizacija od ovih lokalnih uh uh radničkih univerziteta gde su neki kursevi do velikih državnih univerziteta gde uh uh suštinske reforme i promene koje bi trebalo da se dese se ne dešavaju jer neki ljudi su tamo, kako bih rekao, to su neke okoštale strukture. Tako da i ovi mladi onda vide da improvizacija, kažu: “Pa vidiš kako je on”, znaš. Zato zato se vraćam na tu nestrpljivost i na nedostatak fokusa. Pričali smo eto u tim prvim uh uh uh pitanjima i kroz svoju karijeru, uh ljudi su oduvek morali da određeno vreme provedu da steknu neko znanje i veštine, da nauče. I sad je to potpuno nebitno da li je to bravar, da li je to uh web developer, da li je to neki marketing specijalista, ali potrebno je da ti provedeš neko vreme, godinu dve, tri, pet, da stekneš neka znanja i iskustva.

Ivan Minić: Kilometražu.

Dragan Močević: kilometraža. E sad mi se čini da osim te nestrpljivosti uh uh mlađim generacijama nedostaje fokus da bi u nekoj oblasti proveli neko vreme i da bi je savladali jer jednostavno suviše je nekih distrakcija i suviše je prilika. Kriza će, koja će se desiti i ove godine i sledeće, i posle svega još uvek ne znamo kako će se završiti ovaj nesrećni sukob na Bliskom istoku, odnosno Iranu, al’ ona će sigurno dovesti neke nove poremećaje na tržište i čini mi se da ljudi nikako da shvate da je potrebno da se fokusiraju. Ja imam problem sa fokusom, činjenica. Ja sam u u u u u stanju da započnem četiri pet stvari u isto vreme i ne mogu reći sad baš da nijednu ne završim, ali nije to ono što bih ja mogao kad bih se fokusirao. A imam iskustvo. E mislim da nam fokus nedostaje i kao društvu i kao pojedincima i da je to jedna slaba tačka koja uh uz ovu nestrpljivost će nas učiniti da će nam dobra improvizacija postati ono nedostižan model, znaš ono. Improvizacija, mislim mi smo svi bili kao preduzetnici samouki. Znaš ono, praviš firmu, pa onda kako treba da izgleda ponuda? Kako da znaš kako izgleda ponuda? Daj ono nešto sastavi. Pa kroz neko vreme vidiš da il’ dobiješ neki brif. Ja sam proveo 10 godina, nisam klijente mogao naučiti da treba da pošalju brif. I onda kad me kad su me zvali na sastanak, ja bih rekao samo dva B. Šta, brif i budžet? Pa kao brif, pa ti ćeš to skontati, ovo ono. Takvo nam je društvo. Improvizuju klijenti koji traže nešto zahtevno, onda ti moraš da improvizuješ. Tako da mnogo je nas preduzetnika, posebno u ovom nekom našem biznisu, medijskom, marketinškom, ovom, onom, koji smo bili samouki. Nismo nismo mogli da imamo know-how iz, ne znam, stranih kompanija i tako to. Tako da uh fokus, a improvizacija nije loše da da da je ne ubijemo skroz, ono, s njom smo puno kreativniji.

Ivan Minić: Vidi, taj trenutak briljantnosti ili ludila je u mnogo situacija odlučio u nekom trenutku kada kada su stvari kada se stvari lome. Da li je to trojka Saše Đorđevića ili je to neko dodavanje ili šut. Znaš, to je uvek…

Dragan Močević: Na tu sam i pomislio. Ili je šut Pančeva koji ono nema logike da onaj ne odbrani, al’ ga eto nije odbranio.

Ivan Minić: Ali prvo i osnovno, znaš kao, šta šta prvo mora da se desi? Prvo moraš da se pojaviš. Onda moraš da ono uneseš pre toga toliko i toliko sati nekog trčanja svega da bi i onda kada dođeš u to finale Lige šampiona onda treba da pokažeš da li si taj.

Dragan Močević: Da li si jako dobar ili si najbolji. Nekad je tu i faktor sreće bitan i u životu i u poslu, naravno. Ovaj i i to je faktor na koji ne možemo uticati, znaš. On nije stvar improvizacije, on je stvar neke slučajnosti.

Ivan Minić: Al’ možemo malo da mu pomognemo.

Dragan Močević: Pa možemo, znaš kako. Evo sad ti i ja kao zvezdaši, ja imam tu teoriju godinama, baš me neki dan drugar pitao šta si ono ti rekao, kako je Zvezda postala prvak Evrope. Moja teorija je da je najzaslužniji zato što je Zvezda postala prvak Evrope ’91. u Bariju, uh a Džaja je pravio taj tim najmanje pet, šest godina, bio je Miodrag Belodedić. To je bila karika koja nedostaje. Mi smo prethodne godine bili mnogo bolji. Imali smo u napadu još Piksija. Znači, ono ako ne ako ne da Piksi dva gola daće Dejo. Ako ne da Dejo, daće Prosinečki. Ako ne da Prosinečki, daće Pančev. Ako ne da Pančev, daće Binić i Vladan Lukić, znači sve. A nismo imali stabilizatora. Onaj koji je nekad bio u Steaui. I onog trenutka kad je Belodedić ušetao uh uh uh sa već iskustvom osvajanja i sa i sa pozicijom i sa staloženošću osobe, e to je to. Znači, čovek koji je bio fokusiran na sebe, na svoju karijeru, koji je već ostvario sve. On je bio crn ko ugalj, ali je bio seda glava što se tiče znanja fudbala. Tako da recimo evo, to su neki trenuci, tako da je Zvezda najslučajnije po mom mišljenju došla do te titule, zasluženo, ali da Belodedić nije došao prethodne godine, da nije pobegao iz Rumunije i da nije pokucao kod Džaje, mi bi mogli onako da haramo jugoslovenskom ligom i tako to. Evo, to su ti neki faktori sreće i slučajnosti.

Ivan Minić: I ovaj, ista priča je kad malo dublje analiziraš neke uspehe koje su razni neki klubovi pravili, pa ne znam i Real sa Galaktikosima ne bi bio to što je bio da nisi imao Makelelea. Jeste. Jer neko mora da stigne svaku loptu. Neko. Da. Znači, to to je nečiji zadatak. Neko je da bude najlepši, da bude briljantan, da da savršen gol, da skoči dva metra iznad zemlje, a neko mora da stigne svaku loptu. I mislim ono, ja se često šalim na taj račun jer poznato je ovaj koliko volim i Zvezdu i Junajted, ali ima razlog što je Nemanja Vidić bio kapiten Junajteda i što je dva puta proglašen za najboljeg igrača Premijer lige u vreme kada su u toj Premijer ligi igrali ljudi koji, mislim…

Dragan Močević: Pa verovatno u poslednjih 30, 40 godina da je u tom trenutku bilo najveći broj uh i igrača svetske klase i i i i i kvaliteta i vrednosti na kraju krajeva u Evropi.

Ivan Minić: Ali ti kad pogledaš kakav je bio, kakva je bila veza, kakav je bio napad, bili su fantastični, ali niko nije mogao da prođe pored ova tri ili četiri ludaka.

Dragan Močević: I to ti je paralela s Belodedićem.

Ivan Minić: E sad, došli smo do dve glavne teme zbog kojih si ti došao, a ja pošto sam ja domaćin, ja onda imam i svoju ideju kako bi to sve otprilike trebalo da izgleda.

Dragan Močević: Ovo je kratki uvod od dva sata.

Ivan Minić: Ovaj kratki uvod je da oslikamo celu stvar, a u drugom delu priče ćemo pričati o tvoje dve centralne teme i tvoja dva najveća lična projekta i potpisa sa svim njihovim specifičnostima, a važno je što na neki način jedan vodi u drugi i oni su vrlo međusobno povezani. Mislim da treba da budu kao celina za sebe. Hvala ti što si došao, što si ispričao ove stvari koje većina ljudi o tebi zapravo ne zna. Sad mogu da te malo upoznaju.

Dragan Močević: Pa mogu ti reći da baš baš velika većina to ne zna. Izvukao si iz mene neplanirano ovaj neka razmišljanja i sećanja i na detinjstvo i na rat i na Sarajevo i na Duška Trifunovića i, uf.

Ivan Minić: Mislim da je dobro što smo sve to pomenuli. A hvala ti. da je posebno važno što smo pomenuli Duška. Uh hvala tebi puno, hvala vama što ste nas slušali. Ovo je u suštini samo uvod u u razgovor sa mojim Jaranom Moćevićem. To bi bilo to za ovu nedelju, a u nastavku se vidimo sledeće.