Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi kolega i imenjak Ivan Milosavljević. Bankar koji nije želeo da bude bankar, ćale koji je želeo da bude ćale, zaljubljenik u sport koji se nažalost nije posle bavio sportom. I neko ko ima, OK, uspešnu poslovnu, korporativnu, privatnu, NGO priču i sve je to u redu, ali isto tako i uh otac, dve ćerke od kojih je mlađa imala jedan ozbiljan zdravstveni problem koji su u jednoj meri prevazišli i sa kojim su se mnogo borili prethodnih pet godina. A mislim da način na koji su se borili i šta su sve uradili i kako su to izveli je nešto što svako od nas treba da čuje i vidi. Da prosto i kada deluje da smo ispred nekog zida, možda postoje neka vrata koja ne vidimo i kada mislimo da rešenje ne postoji, možda je tamo gde ga ne bismo očekivali. Ali svakako da moramo da budemo hrabri i da se borimo. Uživajte. 

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu ponudu za web hosting pakete, namenjenu svima koji žele da sami završe ceo posao: od hostinga i domena do izrade sajta. Uz HOST PRO i HOST MAX pakete trenutno dobijate 30% popusta, a uz HOST STARTER duplo više prostora, kao i besplatan .RS domen kod sva tri paketa. Tu je i AI Sitejet Builder, alat uz koji možete da napravite profesionalan sajt i bez programiranja, bez tehničkog znanja i bez dodatnog angažovanja nekoga sa strane. Pritom, dobijate i ono što je važno da sajt zaista radi kako treba: brzinu, sigurnost i stabilnost.
Za više informacija posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Često u životu kada me ljudi pitaju šta je tema nečega što pravim, pišem, radim, uređujem, nije važno, moj odgovor je život. To je jedan meta odgovor koji u principu se uvek uklapa. Šta god da je u pitanju. I kad smo pravili konferencije, uvek šta je tema, tema je život. Jer život ima mnogo slojeva. Ja ne mislim da ono dobra torta mora da ima mnogo slojeva. Možda ima jedan i da kida. Ali život obično nema samo jedan sloj i svašta se tu nešto dešava i većina ljudi koji dolaze u Pojačalo zapravo imaju te vrlo višeslojne priče koje se često prepliću, vezuju u čvorove, razvezuju i tako dalje. I obično, je l’, kad kažem to su ljudi koji vole sebe da komplikuju život. Nekad vole, nekad baš i ne vole, ali moraju. Nekad to budu neki izbori koji imaju takve posledice, a imaju takve posledice zato što nisu hteli da idu linijom manjeg otpora pa u nekom trenutku se tu stvari zakomplikuju. Ali svakako u poslednje vreme u tom nekom i mom istraživanju došao sam do toga da hoću više da pokrećem i teme kakvih je bilo nekoliko u poslednje vreme, kakva će biti i današnja, jer moj gost osim što je čovek iz finansija ima još jedan sloj tog života, odnosno ima još nekoliko slojeva, ali ima tu jednu dodatnu ličnu priču koja služi da nam ukaže, da vidimo da postoje ljudi koji imaju probleme, koje se bore sa njima. Služi da nam pokaže da i dalje ima dobrih ljudi, služi da nam pokaže da kad mislimo da je teško, može to da bude mnogo teže. Što ne čini da se osećaš bolje, ali možda može da ti pokaže da je ova životinja zvana homo sapiens sposobna za dosta više nego što ovaj na prvi pogled deluje. I da je nada uvek prisutna i da se za nju kao i za većinu stvari koje su u životu vredne moramo da se borimo. I da u toj borbi ima raznih trenutaka. Al’ da ne bih sad ja napravio monolog od 45 minuta kao onaj novogodišnji koji je ono ljude oteraju u depresiju ili im kažu dobro je nisam jedini koji je koji je u problemu. Prvo i osnovno, Ivane dobro mi došao.

Ivan Milosavljević: Hvala, hvala na ovom divnom i ovaj, neću da kažem dugačkom jer jer je stvarno tako i slažem se sa tobom. Ovaj, hvala na pozivu i eto nadam se, kao što si rekao, da ova epizoda će eto pomoći nekom ne samo kroz sve ove stvari koje si si navodio nego eto čisto da da ljudima i neku perspektivu da postoje i neke druge opcije. Ovaj, ne u smislu dobro ili loše, to nije na meni da odlučujem, ali jednostavno onako da se malo da neki širi kontekst i ovaj, što ćemo hajde proći kroz ovaj, kako budemo pričali, pa pa će ljudi eto sami oceniti.

Ivan Minić: Mi smo se upoznali kroz jedan projekat na kome smo sarađivali, a kroz koji je u suštini suštini nastalo Pojačalo. I meni je taj projekat važan jer me je trigerovao da pokrenem. To bi se vrlo verovatno svakako desilo. Ovaj, jer je sve bilo spremno, ali sam ja to pomerao. Bilo je i nekih ličnih ovaj, razloga i nekih drugih malo fokusa u tom trenutku. Ali kada je sazrelo, ovo mi je bio jedan dodatni puš koji mi je bio vrlo važan i puno pozdravljam i ostale ljude koji su bili na na tom projektu jer stvarno mislim da je i za mene važan, a mislim da je napravio i zapravo mnogo veći i širi i dugoročniji impakt na ovo tržište nego što je to možda na prvi pogled delovalo, posebno u onom haosu Covida kada je ovaj, kada su se stvari zakomplikovale. Ali ja tebe znam kao čoveka iz finansija koji je tu bio zadužen za to. Mi smo imali naše teme koje su mimo finansija, a koje se tiču.

Ivan Milosavljević: Zanimljivije, košarke.

Ivan Minić: Jeste, koje se tiču toga da svako je l’ ima neku svoju traumu. Mi imamo traumu kluba za koji navijamo i sad to možda deluje mislim, u suštini svi imamo traumu, nebitno za koji od dva kluba navijamo, ali svi imamo neku traumu. A mi smo imali malo veću traumu jedno vreme, pa je sad malo lepše, pa imamo ovaj o čemu da pričamo i što se toga tiče. Ali ja zapravo ovaj drugi deo priče uopšte nisam znao i kada si ga podelio sa mnom, pomislio sam da super, hajde da pričamo i o poslu jer je važno. Ali hajde da pričamo i o ovom drugom delu. I do njega ćemo doći kroz ceo proces, ali bih voleo da nam daš jedan kratak presek i i ne bih voleo da to bude ono kao tizer na na YouTube-u gde sad kao sad ćemo mi da da tizujemo ljude da oni ostanu do kraja. Ne. Ali o čemu se ukratko tačno radi? Tvoja ćerkica ima, mlađa ćerka ima jedan zdravstveni problem koji je prilično kompleksan. Za koji ovde nije bilo rešenja. E o čemu je reč i šta je to o čemu ćemo pričati u tom drugom delu razgovora?

Ivan Milosavljević: Uh, pa u načelu moja, kao što si rekao, moja, ovaj, ja imam dve ćerke, ovaj, u koje sam ono super zaljubljen. Ovaj, starija je Tara, ima 16 godina. Ovaj i mlađa Đina, ovaj, koja će sada u aprilu napuniti pet godina. I uh Đina se rodila 14. aprila 2021. godine. Sve je bilo normalno, u smislu trudnoće, porođaja. Uh, međutim, da sad ne ulazim previše u detalje, ovaj, kao što si rekao, ispostavilo se da nakon 24 sata od porođaja rečeno nam je da nešto nije u redu. Uh, naravno, pošto je bilo vreme Covida.

Ivan Minić: Ništa nije bilo u redu.

Ivan Milosavljević: Ali, eto, u smislu ja sam imao limitiran pristup ili nisam imao uopšte u stvari ovaj pristup bolnici da mogu da ono face to face razgovaram sa doktorima. Moja supruga se naravno oporavljala od porođaja. Uh, ali taj neki triger da nešto nije u redu je bila činjenica da Đina nije imala prvu stolicu, što se zove mekonijum. Ali obično se to uvek desi u prvih 12 sati nakon porođaja, dete kaki. Međutim to se nije desilo. I to je bio triger za doktore da nešto nije u redu. I onda, pošto sam rekao da ću reći skraćenu varijantu jer ćemo verovatno proći kroz detalje, uh, osam, devet meseci kasnije mi saznajemo da Đina ima Kurarino sindrom. Uh, alternativni naziv za to je Kurarino triad, što praktično znači da postoje tri problema. Jedan problem je sa razvojem kičme gde taj problem da kažem uglavnom nastaje zato što u velikoj većini slučajeva postoji neka masa koja je u 95% slučajeva benigna. Uh, drugi problem je da creva ne funkcionišu najbolje. I onda kao treći problem, kao rezultat ove prethodne dve stavke je da dete ne može ili može vrlo otežano da kaki. Tako da to je po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji registrovana svetska, ovaj, kao retka svetska bolest. Uh i onako neke neke neke brojke gde sam ja onako mini nešto istraživao u načelu brojevi kažu jedan u 100.000. Ovaj, tako da eto, to je taj novi sloj koji si pomenuo u u ovaj, u svom uvodu, uh, sa kojim smo mi onda, da kažem, krenuli da se borimo. A i mislim borimo se i dan danas, ali eto to je bio neki početak, hajde tako da kažem.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Prošli ste jedan dug put tu. Prošli ste dosta nekih koraka. Lepa stvar je da su svi bili uspešni i da su svi bili iz ugla roditelja vrlo ohrabrujući, neću baš da kažem faith in humanity restored, jer humanity ima još mnogo da radi na tome. Ali uh upravo ono što si ti rekao da neke stvari mogu dosta drugačije nego što smo mi navikli, da neke stvari na kraju dana mogu da se urade i van zemlje, da to obično nije jeftino, ali isto tako obično nije ni toliko skupo ukoliko rešava probleme. Ali pričaćemo o svemu tome. Hajmo prvo da pričamo o ovome kako smo došli do onog trenutka kada ovaj, se priča pretvara u u u u nešto sa sa mnogo više zapleta. Da krenemo od Smajlis pitanja šta si hteo da budeš kad porasteš?

Ivan Milosavljević: Uh, pa realno kao hteo sam da budem košarkaš. Ovaj, otud i ta ovaj, ljubav. I trenirao sam košarku, ovaj, nekih 15-ak godina. Ovaj, međutim, to se nije razvijalo u tom nekom smeru, ovaj, u kom sam ja želeo. Uh, paralelno sa tim, naravno, ne mogu da kažem, imao sam relativno normalan život, koliko smo mi 90-ih mogli da imamo normalan život. Ali, ovaj, ono, mama, tata, stariji brat, ja. Moji roditelji su bili, ovaj, doktori, oboje. I onda je tu bilo onako neko lutanje, moram da priznam, u smislu šta posle gimnazije, šta studirati, jer stvarno najiskrenije, evo to pričam dan danas sa starijom ćerkom. Ovaj, kad ona ima te dileme, šta, kako, šta je l’ dolaze sada te neke godine. Ja stvarno apsolutno nisam imao pojma ovaj, gde ću, šta ću. Nije postojao nikakav pritisak od roditelja tipa medicina, što je hajde da kažem tradicionalno i nelogično na neki način. I ovaj, i onda je bilo onako, neću da kažem kud svi tu i mali Mujo, ali ono otišao sam na ekonomiju, uh, zato što je bila najšira oblast. Uh, zato što me te neke, da kažem specifične stvari, tipa da l’ je lupam sad to, farmacija ili medicina. Za umetnost daleko od toga da sam imao neki talenat. I onda je bilo OK, ekonomija, ovaj, pa ću se tu valjda naći. I samo sam znao jednu stvar u tim godinama, a to je bilo da nikada u životu ne želim i neću raditi u banci. Ovaj i onda ovaj, kako život to nalaže, ovaj, kad sam završio fakultet, ovaj, krenuo sam da radim u banci. Uh i tu je, da kažem, počela neka moja ono poslovna, poslovna karijera. Uh, najiskrenije stvarno nisam voleo taj posao. Ali iz druge strane, da l’ to ide iz kuće ili lično ili kombinacija svega. Ja stvarno onako ili iz sporta, jer ja dosta vučem onako iz sporta, ovaj, neku motivaciju. Stvarno imam onako visok stepen odgovornosti. I sada ako si ti kao moj direktor u banci video neku vrednost u meni, ja osećam neku obavezu da ja moram da pokažem zašto je to tako. A ne da to vidim kao e super, sad mogu da se opuštenije ponašam zato što je Ivan moj prijatelj. Ovaj, tako da uh, tu je krenula ta neka ono bankarska karijera, uh, koja je trajala kratko, desetak godina. Ovaj, kroz ono nekoliko banaka. Ali, eto da kažem, posle toga sam rekao OK, ja stvarno ne želim više ovaj, ovim da se bavim. I iako je naravno odatle izašlo i mnogo prijateljstava, mnogo lepih priča, gde su klijenti postali i i prijatelji. I ovaj mnogo je tu lepih stvari urađeno. Ali jednostavno onako gledajući lično, uh, to nije bilo nešto čime sam ja hteo da se bavim. I eto da kažem, to su bili ti neki prvi ono poslovni koraci. Nakon toga radim skroz onako neki transfer, ali koji je relativno komplementaran. Ovaj, postajem ono GM jedne super e-commerce, ovaj, kompanije koja radi na našem tržištu. I to je onda onako, ovaj, bio jedan skroz drugačiji opet experience. Ovaj, onako rudnik, uh, ali ja kao, hajde da kažem, sada već predstavnik neke starije škole meni je to bilo super jer što su opasnije, mislim opasnije, što su teže situacije, posle se lakše snalaziš u u drugim, ovaj, gde ti život nabaci nešto, pa ne zvuči toliko, ovaj, komplikovano i teško. Tako da, ovaj, nakon toga, eto, prelazim, ovaj, u ove projektne priče gde smo se ti i ja upoznali. Ovaj, tu sam bio zadnjih, ovaj, sedam, osam godina. Uh, i onda ono, nakon određenih globalnih dešavanja i ovaj, i i izbora, uh, odlučujem se, da kažem, na jedan opet hrabar korak gde sam bio na jednoj raskrsnici da li da se vraćam u korporativne vode, što nije nešto čega sam, hajde, veliki fan. Uh, ili da krenem samostalno u neke ono konsultantske, freelance priče koje su vezane, opet da kažem, za biznis, za biznis development, za finance, kao što si rekao. Ali da kažem, ima tu i nekih drugih, uh, sekcija, da kažem, kojih sam se dotakao kroz svoju karijeru. I onda sam eto, da kažem, odlučio da pre, evo, to ima sad skoro godinu dana, da u svojoj 41. godini postanem preduzetnik. Ovaj, što nije bilo lako. I dalje nije lako. Jer opet tu krene kao ono anđeo i đavo, je l’? Pa s jedne strane biće sve super, hajde probaj, možeš ti to, znaš ti to. A s druge strane počinješ ono totalno novu priču. Imam dvoje dece, imam odgovornost. Da l’ će biti posla, da l’ ću uspeti da zaradim dovoljno novca koliko nam je potrebno i tako dalje i tako dalje. Ali eto, sad sam, ovaj, ušao sam u to i za sad sam zadovoljan, ono kuc kuc. Uh, i eto videćemo dokle ćemo da gurati.

Ivan Minić: Kako kažu ovaj za za preduzetnike isto kao i za kockare i za ljude koji koji krenu da igraju kladionicu, najgora stvar koja može da ti se desi je da dobiješ na početku. Jer to znači da ćeš pomisliti da to tako ide. A ne ide.

Ivan Milosavljević: Ne ide. Slažem se.

Ivan Minić: Ima sjajnih momenata i naravno mnogo je drugačije kad ti dolaziš u to nakon 20 godina karijere, 20 godina kontakata, 20 godina odnosa, iskustva, projekata, svega. Neko ko to počinje bez iskustva, čeka ga rudarski posao na početku. I ovo nije baš jednostavno, ali jeste drugačije. Imaš telefonski imenik u kome je jako puno ljudi.

Ivan Milosavljević: Tako je.

FAKULTET I KARIJERA

Ivan Minić: Ovaj, ali svakako nije predvidljivo, nije linearno, ima svoje turbulencije, ima periode koji su super. Pa je to trenutak kad praviš neku rezervu za period kad ne bude baš super. Ima vrlo izraženu sezonalnost kao i svaki neki posao ovde u različitim periodima. Tako da jeste izazovno. Ali hteo bih još malo da te zadržim u toj celoj priči. Prvo, uh, nije tvoj slučaj kada je u pitanju upisivanje fakulteta nije uopšte bio toliko redak u našoj generaciji da ti završiš školu, pa šta god da si završio, da li je bila stručna ili je bila gimnazija, nije važno, ali da u principu ne znaš šta ćeš dalje. Uh i onda jeste bio ono neki default je bio ili pravo ili ekonomija, ako malo više, odnosno ako se malo više bojiš brojeva onda pravo, ako se manje bojiš brojeva onda ekonomija. Ekonomija jeste u tom nekom smislu šire gledano primenjivija jer možeš i dalje skoro svakom stvari da se baviš ako si sa tim, ovaj, backgroundom. Ali to i jeste bilo vreme u kome se desila suštinski renesansa i bankarskog tržišta i finansijskog tržišta. To je vreme kada se sve nove stvari koje s kojima smo mi kasnili 15-ak godina pojavljuju ovde. To je vreme u kome kada si ti mlada osoba koja izlazi sa fakulteta, tebi nije bio, ali mnogima je bio san da rade u banci i ispunio im se taj san. 20 godina kasnije to uopšte više nije ni blizu tako. Sad naravno ti ljudi koji su pre 20 godina tu ušli, verovatno su dovoljno visoko sada da im to ne predstavlja toliki problem. Ali romantična priča o bankama se završila pre Covida i više uopšte nije nije toliko romantična. Uh, u tom procesu na na fakultetu, uh, je l’ bilo nešto što ti je stvarno bilo zanimljivo? Je l’ ti je l’ ti bilo korisno? Jesi se osećao iako nisi znao šta hoćeš, jesi se pronašao na fakultetu u nekim stvarima, u nekim predmetima?

Ivan Milosavljević: Pa vidi, pre sam se pronašao, ovaj, što je lakše, ovaj, ali ne mogu da kažem da je to birao. Ovaj, pre sam se pronašao u stvarima koje mi se nisu svidele. U smislu, OK, ovo sigurno neću raditi. Kao što su to statistika, računovodstvo. Mislim, postoji ono malo i i taj, neću da kažem problem, ali stigma da kad kažeš sad bankarstvo, to znači finansije. A to u mojoj glavi to nije baš tako. Ovaj, finansije su samo ono, sad je l’ posebno u današnje i na neki način i u vreme pre 20 godina kad je krenuo upliv tih inostranih, ovaj, banaka na na tržište. Tu ono, od, ne znam, salesa, od biznis developmenta, marketinga, tako da ono to je kao i bilo koji ono spaceship kompleksna je stvar. Ovaj, tako da, ali moram da priznam da svidela mi se recimo tržišna ekonomija. To je bilo nešto, ali mislim da je to više i stvar do profesora. I, ovaj, ko ti prenosi znanje i na koji način ti prenosi i da l’ to odgovara tvom mentalitetu, senzibilitetu, itd. Uh, tržišna ekonomija mi je bila super. Bilo je tu nekih tih biznis, hajde da kažem orijentisanih predmeta gde sam video da možda ono nešto zašto ja smatram da imam neke veštine ili da bih mogao da imam neke veštine, uh, da bi, hajde, možda to bila neka niša, iako u tom trenutku naravno nisam znao šta to sad znači u praksi kad ja izađem sa fakulteta, gde ću ja da idem i da se zaposlim. Uh, s druge strane posle, sad to jeste malo veći fast forward, ali kad sam upisao MBA recimo mnogo više mi je MBA značilo znači nego nego fakultet. Uh, možda je malo poređenje baba i žaba jer opet na MBA ideš.

Ivan Minić: Kao zreo čovek.

Ivan Milosavljević: Tako je.

Ivan Minić: I kao zreo profesionalac.

Ivan Milosavljević: Tako je. I ne naučiš ti toliko nekih novih stvari, ali ima tih fine tune stvari gde ti skočeš sa jednog nivoa na drugi. Barem je to tako meni bilo. Ovaj, ne govorim iz ugla sad upoznaš neke ljude, pa kao networking, ne govorim, pričam individualno, kao individualnu stvar. Tako da moram da priznam da je meni MBA, ovaj, u tom smislu dosta značio i pomogao. Na kraju, bio ja u pravu ili ne sa ovom izjavom moja karijera nakon završenog MBA-a je krenula na gore u smislu, u svakom smislu. Sada, da li je to zbog MBA-a ili je to slučajnost nikada nećemo znati, ali je činjenica. Ovaj, ali opet sad da se vratim, mislim da je to bilo to, tržišna ekonomija i taj biznis, da kažem segment. To je bilo nešto ovako što je meni najinteresantnije bilo. Doduše ne mogu da kažem da se mnogo sećam.

Ivan Minić: Odavno.

Ivan Milosavljević: Ovog predmeta. Ali hajde, da.

PRVI DAN NA BLAGAJNI 

Ivan Minić: A rad u banci šta je podrazumevao? Od čega si krenuo i kako se to razvijalo?

Ivan Milosavljević: E, to moram evo da ispričam, ako ako mogu funny story. Uh, naravno bio je put kakav ja mislim da treba. Ono, krenuo sam, znači rad u filijali i od, ovaj, najniže pozicije na lestvici, odnosno od blagajničke, ovaj, kako su oni tad zvali, ovaj, teler. Ovaj, tako da bio sam, ovaj, blagajnik. I taj svoj prvi dan nikad neću zaboraviti. Evo njega se sećam. Prvo, ovaj, prvi put u životu sam obukao odelo. I ja ne mogu da ti opišem, ja sam se gledao u ogledalo i ja sam se osećao kao klovn. Bukvalno sam se osećao kao klovn i i mislio sam kao kad izađem sad napolje ono ljudi će ovako uperiti prst u mene i smejati se. I onda sam, ovaj, OK, prevazišao sam to, seo na autobus, otišao, stigao u filijalu. Treba da se dođe na primer u 8:00, ja sam došao u 7:20. I kad je došla ekipa, uh, ulazim u filijalu i ja kažem ja sam Ivan Milosavljević. Oni kažu, aha, pa kao dobro i šta hoćeš. I ja kažem pa meni je rečeno da dođem ovde da radim. I oni kažu, aha, pa mi ne znamo ništa o tome. Ja kažem, aha, pa dobro. I sad naravno ja mislim da sam ja u krivu i da sam nešto omašio, u smislu nisam došao u pravu filijalu ili tako nešto. Ispostavi se da treba, sve je kul. I kažu, OK, dovedu me u, ovaj, iza, ovaj, blagajne i kažu izvoli, sedi. I odu. I ja sad ono ispred mene je kompjuter koji ja ne znam da upalim. Mislim, znam, je to u stvari to jedino znam. Ali ima neki softver gde treba da se uloguješ, treba da dobiješ neke parametre. Stoji neki sef, stoji neka brojačica, stoji neki onaj veliki kalkulator. I sad kao ja treba da i sada pored je bila jedna koleginica, ovaj, koja je radila isto to. Ja sam rekao, izvini, je l’ možeš da mi kažeš šta treba da radim, ovaj. I ona rekla, ne mogu u gužvi sam. Ja sam rekao, dobro, povukao sam se. I u 9:00 se otvorila banka. I ulazi prvi klijent koga naravno posle sam upoznao i kako ti biznis klijenti svaki dan dolaze u banku, donose pazare, naloge i tako dalje. I on je onako bio jedan od nadndanijih, ovaj, klijenata, ovaj, konstantno i na moju žalost jedan od onih koji je uvek donosio ogromne pazare. A pošto je imao STR, to hleb, novine, mleko i tako dalje, to je sve bilo po 10, 20, 50 dinara novčanice. To je bio ponedeljak, pa onda preko vikenda su pazari uvek, ovaj, značajno veći. I onda je on došao, stao kod mene u banku i rekao, zdravo sine, hajde požuri, molim te, žurim, žurim, žurim i ovako stavio najveću hrpu novca koju sam ja ikada video u životu. I ja sad onako gledam to i ovako bukvalno ono stek novca. I sada ja sam kao ja moram to da uradim. A niko mi ne prilazi da mi ono pomogne. I ja onako zgrabim to i krenem. 10, 20, 30, je l’ 30 ili 20? I onda hajmo ispočetka. A on mi visi ovde i kaže, je l’ gotovo? Je l’ gotovo? Je l’ gotovo? Ogromna presija. Ja samo ovako stavljam novac sa strane. Nekako proknjižim uplatnicu jer sam izmolio da mi neko pokaže kako se to radi. Lupim pečat, stavim paraf i kažem, u redu je. Nemajući pojma da li je on meni doneo 670.350 dinara ili nije. Ja sam samo bio u fazonu da njega sklonim sa blagajne jer ono ja sam bio mokar od glave do pete.

Ivan Minić: Njega skloniš, pa da prebrojiš ručno.

Ivan Milosavljević: Da, ali samo što su u tom trenutku ono njih 10, ovaj, njih njih 10 je ono čekalo dalje, reklo što se čeka, što se čeka i tako dalje. Tako da, ovaj, eto krenuo sam, ovaj, iz te iz te pozicije. Na kraju dana je bilo zanimljivo brojanje, ovaj, blagajne, ali složilo se sve i ovaj, sve je bilo OK. Što sam bio fazonu kako je ovo moguće ono, ali.

Ivan Minić: Ljudi su dobri.

Ivan Milosavljević: Da, da, da, tako je, ali što je opet bio neki signal. A druga strana, ovaj, i druga smešna priča i završiću, obećavam. je bila, ovaj, posle pet dana tog, ovaj, načina funkcionisanja onda mi je krenula obuka. I, ovaj, i onda je bilo kao idi u tu centralu, uh, i tu ćeš biti tri nedelje. Tu je HR centar i tu ćeš proći kroz taj neki standardni neki korporativni trening. Ali prva tri dana ćeš biti u toj filijali jer je to filijala gde je ono ogroman protok ljudi i tako dalje i tu ćeš da naučiš neke druge stvari koje su neblagajničke. I ja dolazim i sedi, ovaj, jedna gospođa, koleginica tada, koja je šef sale, odnosno šef te filijale. I ona kaže, dođi vamo, sedi pored mene, ćuti i slušaj. Ja kažem, dobro. I ogromna gužva na blagajni i sad pošto je sve open space i prilazi neko njenom stolu. Svi se naravno znaju klijenti sa zaposlenima. Ja to učim kao kako vreme prolazi. I kaže on, izvinite, je l’ mogu da, ovaj, da zamolim nešto? I sad imenuje je. I ona kaže, da, da, da, Pero, recite. Kaže, hteo sam samo da proverim koliko imam para na deviznom računu, uh, da ne bih čekao red, da znam, pravim neke planove. I ona kaže, naravno, nema problema, vrlo profi i ona ukuca i kaže, imate 3 EUR na računu. I čovek pozeleni. I kad tu sam video tu drugu stranu, ovaj, posla. Ja pošto sam bio mlad i moram da kažem glup, i, ovaj, i pošto obožavam da se šalim, ja, ovaj, kažem, pa dobro, možda vam je supruga uzela novac da da ode da ono kupi sebi nešto. On me samo streljao pogledom. I, ovaj, i rekao, izvinite, je l’ možete da mi kažete koliko imam para na računu, je l’ možete da proverite, je l’ nemoguće da imam 3 EUR. Ona ukuca ponovo i ona kaže, imate 3 EUR. I ja ponovim šalu. Ona me šutne sa štiklom ispod stola da ono imao sam ljubičasto mesec dana posle toga. Ovaj, kada je otišao čovek i rekao je, vratiću se za 10 minuta. Onda mi je ona ispričala priču jer zna naravno šta se dešava i onda se ispostavilo to neka tužna porodična priča i da je tu došlo do razvoda i da je bilo problema. To je bio moj prvi desk klijent. A znaš šta sam ja imao jednu šalu, mislim koja je bila ono za otkaz. Ovaj i onda sam ja bio OK, ja ja se verovatno neću zadržati ovde, ovaj, dugo. Tako da, ovaj, to je onako bilo, to mi je bio početak, ovaj, u banci.  Ali vraćam se posle na blagajnu i vrlo brzo, da kažem, to je bila onako dosta starija ekipa, jer je ta banka preuzela našu i onda je ostala, ovaj, ekipa. Nije nije se odmah ono odradio neki ono masovni otkazi da su se delili. I moj neki uspon tu kreće kada je banka krenula da se modernizuje praktično i da se uvode softveri na engleskom jeziku i sve ostalo. Ja sam pričao engleski kao srpski. Uh i dobro sam se pokazivao u tim poslovnim, ovaj, segmentima i, hajde da kažem, nakon tri godine i još par pozicija koje sam tu od blagajne pa ne znam u da ne bih na engleskom pričao, ovaj, oficera za kredite, službenika za kredite.

Ivan Minić: Oficira.

Ivan Milosavljević: E to. Ovaj sa 26 godina postajem direktor filijale. Tako da, ovaj, sad se tu vraćam na ono ja nisam voleo taj posao, ali sam bio dobar u njemu, ako mogu tako da kažem. Ovaj i eto i onda odlazim i da bih probao možda ponovo nešto drugo da nađem, to nije baš prošlo kako treba i onda se vraćam u bankarski sektor i tako dalje i tako dalje. Ali eto to su bili neki zanimljivi počeci, ovaj, ovako sad kad se setim toga smejem se, ali tad nije bilo smešno.

BANKARSKO TRŽIŠTE I MALI BIZNISI

Ivan Minić: A kaži mi, iz tvog ugla, ovaj, momka koji dolazi sa ekonomije koji sada vidi u praksi kako to sve izgleda i sa jedne strane i to da stvari vrlo retko su samo ono što se vidi u Excelu ili na računu i tako dalje, da uvek postoji svašta nešto što se dešava iza toga. Ali kako tebi u tom trenutku uopšte izgleda i privreda koja je u nekom poletu i banke koje su u nekom poletu i mislim da si bio tu u vreme kada je to bilo dobro mesto za biti. Dešavale su se pozitivne stvari.

Ivan Milosavljević: Da, pa sad tad su krenuli i Švajcarci, ovaj, tako da zavisi kako se to uzme, je l’? Pa znaš kako, uh, moje neko mišljenje, uh, i tada koje se razvilo ili razvijalo, a ne mogu da kažem da se sada mnogo promenilo, moram da priznam. Uh je da smo mi više tržište koje je orijentisano ka retailu. Kad kažem ka retailu to mislim na fizička lica. A ako pričamo o biznisu onda smo više orijentisani ka velikim kompanijama i ka public sektoru. I onda, znaš, meni je neverovatno, ovaj, ne ne u lošem smislu, nego ja stvarno to ne razumem. Ovaj, da mi do kao zemlja od, hajde da kažemo, 6 miliona ljudi imamo 20 plus banaka. Uh, a pritom da imamo 20 plus banaka koje praktično imaju isti modus operandi.

Ivan Minić: Da, da, sve rade sve manje više.

Ivan Milosavljević: Tako je. Ovaj i onda taj taj deo ne mogu da da skapiram. U to vreme kad sam ja bio u bankarskom sektoru, pošto to jeste malo jači vremenski spem. Ja sam bio od 2007. do 2010. i onda od 12. do 17. Uh iz mog, iz moje percepcije forsiralo se to, fizička lica, a mali biznisi, mislim startupe ne računam uopšte, ovaj, ovako najiskrenije. Uh, to nije bila kategorija koja je bila zanimljiva. Barem, hajde da kažem, u mom nekom bliskom environmentu sada da ne bude da pričam o drugima gde nisam radio. To nije bilo nešto što je zanimljivo ili ako smo mogli da pričamo proces taj je bio izuzetno kompleksan. Izuzetno kompleksan koji je onda demotivisao, da kažem, klijent stranu da ono nastavi sa tim procesom i onda je kao e OK, zajmiću se od porodice, uzeću iz ispod kreveta ili pozajmiću od drugara ili šta god, nije bitno. Tako da, ovaj, uh, iz ugla privrede ja ne mogu da kažem da je to bilo nešto vau. Opet kad kažem privreda, opet mislim na male biznise. Ovaj, uh, iz ugla fizičkih lica jeste bilo, bilo je tu super prilika, super priča. Uh, hajde da kažem, jeftinih, ovaj, para ili s druge strane dobrih kamata na ono oročenja i tako dalje. Uh, bilo je kvalitetno, ali eto da kažem desila se ta situacija sa Švajcarcima. Ali mislim kao, evo ja, ja često ulazim u neke, da kažem, hajde, rasprave sa sa nekim prijateljima. Pre svega, mislim da glavni problem je taj education, ali ne želim da to pričam u smislu kao što svi govore edukacija, edukacija, nego da svako ko prodaje uslugu koja je specifična, kao što su finansije, kao što je medicina, kao što je marketing, kao što je bilo šta. Mora da ima u vidu ko sedi preko puta od njega i da mu se obraća na jeziku tog nekoga ko je preko puta, a ne na jeziku mene kao finansijskog stručnjaka, jer to toj osobi preko puta vrlo često apsolutno ništa ne znači. Kad ja odem kod doktora i kad on krene da priča na latinskom, šta meni to znači? Kad ja to ništa ne razumem. A pošto sam Srbin, Balkanac, ja neću reći ja tebe ništa ne razumem. Je l’ možeš da mi objasniš? Nego ću reći, da, da, da, da, da, da. I onako slepo ću verovati da treba da se uradi to što mi je ta osoba rekla. Mislim da je to glavni problem. Moj neki stil je uvek bio, dođeš ti kod mene i kažeš, meni treba kredit. Ja kažem, OK, ako želiš 100.000 dinara, za 12 meseci ćeš vratiti 107.000 dinara. I donesi papir jedan, papir dva i papir tri. I to je to. Ne, to je to u smislu odobreno, nego to je to. I trudio sam se da što više simplifikujem ono tu priču, jer sam smatrao da je to nešto da se ljudi ne osećaju komforno da pričaju o tome, ovaj, veliki vremenski period. Tako da, ovaj, eto opet vraćam se na tvoje pitanje. Bilo je OK, ali iz ugla biznisa, uh meni se čini da to samo sa malim nekim fluktuacijama je manje više vrlo slično za tih ono zadnjih 15-ak, 20 godina. Mislim, možeš ti da mi kažeš da l’ grešim ili ne kao kao biznis.

Ivan Minić: Pa znaš kako, mislim, uh, mislim da apsolutno u suštini stvari ne grešiš ni malo. Ono što se dešava s vremena na vreme jeste da pojedine banke, obično najveći igrači na tržištu, a povremeno i neki manji, specifične banke prave neke kampanje koje su malo drugačije. E sad, par tih slučajeva tih malih banaka koje rade specifične stvari, ne znam, da li rade sa poljoprivrednicima i tako. Oni su zaista posvećeni tome i oni to žele jer njima je to case. To je osnova onoga što oni imaju. Velike banke, meni se čini, a i dosta sam pričao sa njima i dosta sam pričao sa nekim ljudima koji su ozbiljni u finansijama i bankari, koriste male biznise kao lepu dekoraciju za kampanju, jer mali biznisi su lepi. Veliki biznisi koji imaju velike fabrike i stare zgrade i mnogo betona nisu lepi za slikanje i to nikog ne zanima. Ali to kao ti podržiš lokalnog pekara, lokalnu cvećaru, to je mnogo lepa priča. Međutim, u realnosti ja sam imao prilike i da pomažem nekim od tih ljudi pa da gledam prosto i njihove finansije i sve i imao sam situaciju u kojima ti krediti ne da su nepovoljni, nego je to strašno, ali to je bilo jedino što je bilo opcija.

Ivan Milosavljević: Mhm.

Ivan Minić: Sad, u nekim situacijama, prosto ti ljudi su svesni toga i morali su da prihvate i prihvataju da će vratiti značajno više nego što bi trebalo da vrate. U mnogim drugim slučajevima ni ne dobijaju priliku da da urade nešto jer prosto procedura je previše duga, bolna, komplikovana, a sa strane banke verovatno skupa i onda nikome nije u interesu da se taj posao desi.

Ivan Milosavljević: Baš tako.

Ivan Minić: Ono što se promenilo, a a što meni govori sa neke druge strane, a ne znam šta je iznutra, da nešto nije dobro jeste to da, pošto imam više firmi, onda znam iz ugla više firmi sa različitim bilansima i tako dalje, kakva je situacija. S jedne strane to značajno komplikuje priču sa bankama i papirologiju i sve to. Sa druge strane, ja vrlo često dobijam ponude koje su pre-approved krediti. Na neke iznose koji su negde mali, negde nisu uopšte zanemarljivi. Što meni govori da oni nemaju gde da plasiraju novac. I što meni govori takođe da uh postoje pojedinačni neki ljudi tamo i neke službe koje imaju vrlo visoke targete, koje ne uspevaju da ostvare, pa su probali da ih ostvare tako što će mene privoleti da u banci u kojoj nisam uzmem kredit i čak me neće ni usloviti time da moram tamo da prebacim bilo šta. Moram da otvorim račun da bi legao novac. Ne moram da prebacim ništa i sve što je pre uvek bilo uslov za bilo šta.

Ivan Milosavljević: Da, da, sad to ide ono na procente prometa, ne znam, mora 10%, 20% ili ne mora uopšte sad, zavisi verovatno od trenutka u kom se oni nalaze.

Ivan Minić: Ali to se jeste promenilo u tom smislu. Međutim, to je nešto što je rezervisano isključivo za firme koje imaju besprekorne bilans. Gde ne postoji uvek postoji, ali gde na prvu loptu ne postoji nikakva dilema da ta firma to može da vrati. Gde često toj firmi to apsolutno i ne treba. Sad, naravno, nekada kada možeš da dobiješ povoljnija sredstva to jeste prilika možda da nešto isfinansiraš, napraviš i tu neku uštedu, napraviš neku razliku, nešto avansiraš i tako dalje. Ali u suštini mislim da u vremenu krize, a mi ga živimo poslednjih 35 godina sa raznim, ovaj, fazama, da u vremenu krize to neće pomoći ni jednom biznisu u problemu. To će samo pomoći, ono što kako kaže u, ovaj, kako kaže Ed Harris u Glengarry Glen Ross, the rich get richer and that’s the law of the land. Uh.

Ivan Milosavljević: Znaš kako? Samo, evo da, meni je cena, sad verovatno sam subjektivan, ali cena je ja bih rekao ono deseta stavka možda po važnosti kada biznis, ovaj, treba da odluči, uh, da l’ da, jer realno ako gledamo naše tržište, uh, razlika u tome kolika je kamatna stopa na kredit nije toliko relevantno. Ono što ja mislim da se isto dešava je da znaš, često se tu, ovaj, rade stvari koje si pomenuo, kao što su na primer targeti, gde onda možda neko koristi to u smislu da plasira, uh, firmama, ako sad pričamo o tome, da plasira firmama, ne baš zato što to možda firmi treba i u toj strukturi, nego zato što to treba njima. Uh, a onda tu dolazimo sada do ovog što sam rekao malo pre, do te neke edukacije da treba da znaš šta hoćeš, šta ti treba, koliko možeš da vratiš, kakav ti je taj neki otplatni kapacitet. Uh, da, ja sam imao x situacija, najsvežiju pre neki dan, gde je neko uzeo, neka firma je uzela kredit, ali je uzela u revolving modu, što znači nakon godinu dana kompletna otplata u jednom komadu. I to je bilo šokantno. Prvo nisu znali da je tako, ali su oni krivi. Naravno da je banka odradila sve kako treba. Ali hoću da kažem, to je bilo to neznanje. Bilo je e mogu da ti i ovo. I oni su rekli super još ne znam toliko i toliko novca da zatvorimo investiciju. Skida se minimalno kao kreditna kartica, skida se minimalno kamata, super ne osećamo 100, 200, 300, 500 nebitno. I onda dođe taj neki famozni datum kada treba da se ceo bullet vrati i onda problem i onda hajmo da prepakujemo i onda.

Ivan Minić: Da vidimo je l’ bi mogli neko refinansiranje.

Ivan Milosavljević: I onda se ulazi u taj onako lavirint, ali ja opet kažem, tu je meni, tu je meni krivac, hajde i ako je to glupo reći krivac, ali firma treba da zna ono kako, šta. Ako ne zna sama firma, onda treba da se iskosultuje sa nekim u koga ima poverenja, ovaj, neko ko zna i onda da se nađe model, da se reaguje na vreme. Obično mi reagujemo da tražimo kredit kad je možda, neću da kažem prekasno, ali kad je već došlo onako do ovde, pa e, hajmo sad ćemo brzo to. Ne ide to baš tako.

Ivan Minić: Da, mislim, mi smo sarađivali i na još jednom projektu u kome je tema bila crowdfunding, odnosno crowd investing, gde kad smo inicijalno pričali, pošto ništa tako nije postojalo, postojao je, postojala je bojazan sa sa naše strane da će biti jako teško naći investitora. Investitora je prilično lako naći. Problem je naći biznise koji su dovoljno zreli da im trebaju investicije i da imaju da ti kažu zašto im treba ta investicija, jer se kod nas nažalost ciklus uvek vrti, koliko možete da mi date para. A zašto ti treba? Pa kad mi kažeš koliko može, onda ću ja da vidim zašto mi treba. Ne ide tako. Ide tako što ti dođeš, prezentuješ tvoj biznis kejs. Ako on banci ima smisla ili bilo kome drugom, ti taj novac dobiješ. Ako im nema smisla, možda postave par pot pitanja da vide da li nešto ne razumeju, ali ono, ne…

Ivan Milosavljević: Da, da, prilično je crno bela stvar, da.

Ivan Minić: Tako je. Tako je. Ovaj…

Ivan Milosavljević: Slažem se.

E-COMMERCE GODINE: 13 SATI DNEVNO

Ivan Minić: A, uh, šta ti je donelo naredno iskustvo?

Ivan Milosavljević: Pa, kad sam otišao u u u e-commerce svet, osim bejzik znanja, ovaj, prvo ono bilo mi je lepo u smislu, ja postajem GM kompanije. Ali ne govorim sad tu samo u ego tripu. Naravno, bilo je i toga, mislim, uh, ali to je onako firma koja je u to vreme imala 30 i recimo pet zaposlenih koji su svi bili in-house, uključujući i računovodstvo, što je retkost danas i stvarno onako jedna kvalitetna stavka. Uh, i multimilionski promet godišnji. Uh, i onda sam onako ušao u to i svi smo sedeli na jednom spratu, na u u jednom open space-u. Četiri telefonske linije, ne znam koliko mejlova i u 9:30 kreće. I to je, to je… Mi smo dobijali u proseku, to sam ti pričao ovako kad smo se pripremali, mi smo u u u proseku na… Pošto sam imao statistiku, na dnevnom nivou dobijali recimo oko 2.000 mejlova. 2.000 mejlova. I, pošto je takva bila, da kažem, korporativna kultura, ja sam bio u svakom. I onda ovaj, i onda je inbox mi je ono, posle sedam dana bio ono, ne znam kako nije se nije sam obrisao ono. I, pri tom paralelno upoznaješ ekipu, upoznaješ distributere, upoznaješ klijente, upoznaješ sistem, šta može da se unapredi i tako dalje i tako dalje. Ali, da skratim priču, ovaj, pošto smo uveli, to je jedna od prvih stvari koje sam uradio tu je bila da uvedem treking sistem za zaposlene, u smislu koliko smo u firmi. Jer su stvarno svi bili tu ovaj, više od predviđenih, hajde da kažem osam sati. Jer jednostavno takav je posao, ne može drugačije. Uh, ja sam u proseku bio i pošto sam ja sebe kucao, ja sam bio 13 sati tamo u proseku. I jednostavno, ja bih rekao da sam se snašao i naučio super brzo sve, jer nije bilo drugog izbora. I, međutim, nakon, tu sam bio jedno, ne znam, recimo godinu, godinu i po dana, ja stvarno, moj moj… Moja srž u životu je uvek bila da ako ikada budem bio otac, uh, da ja stvarno želim da budem dobar otac. Mislim, to svi žele, ali ja stvarno želim da budem dobar otac.

Ivan Minić: Ti si spreman i da se konkretno posvetiš.

Ivan Milosavljević: Tako je. I ja nisam hteo, ja sam imao super lovu tu, imao sam službena kola, imao sam karticu, no limit. Sve je to bilo divno i ja jesam tu zaradio neki lep novac kada se uzme koji sam period vremenski bio tu. Ali, ja jednostavno, tada sam imao samo Taru, uh, ja jednostavno nisam provodio nikakvo vreme sa njom. I paralelno je iskočila Nica, sad nismo živeli mi na tako nekom razvijenom tržištu da sad ja mogu da odem pa da da šest meseci ono nađem sebe i ovaj da da uživam, nego OK, moraš da nađeš ovaj šta ćeš raditi sutra ako ostaviš taj posao. Međutim, eto, ovaj desila se pozitivna stvar da je iskočila ovaj prilika tog projekta gde smo se ti i ja upoznali. I onda sam, da kažem, napustio ovu e-commerce kompaniju i prešao u totalnu kontru. To je na neki način sam napravio neki 360 ovaj put, gde sam radio u korpo sektoru, u privatnom sektoru i onda do tad, to je 2018. 19. prešao u taj da kažem development ovaj svet. Gde je naravno bilo totalno drugačije, jer je tamo, kao što i ti znaš, ovaj donekle, ali tu su sad totalno drugačiji prioriteti i drugačije sve funkcioniše i dosta je sve sporije. Ne želim da kažem to, ne mislim u negativnom smislu, ali jednostavno je sporije nego privatni sektori i korporativni. I onda sad ja dolazim odavde gde sam 13 sati dnevno i ono i tu se sećam prvog dana, ovaj gde je naša zajednička prijateljica, ovaj koja mi je bila ovaj direktorka kaže… Dođi do kanca, ja dođem i ona kaže treba da napišeš ne znam dve strane o nečemu što je moja struka, hajde, o bankarstvu. I ovaj, i ja kažem dobro, ja sad mislim u sebi, za to mi treba 20 minuta da napišem. I ja kažem dobro, kad vam to treba? A ona kaže, pa dobro, danas je, lupam sad ponedeljak, je l’ ti je OK sledeća sreda? A ja sam kao… Ja opet pomislim da nešto ja nisam ovaj kao šta se očekuje od mene? znaš kao treba da…

Ivan Minić: Šta li će biti još do srede?

Ivan Milosavljević: Ja treba da napišem nešto što je ono stvarno meni u malom prstu u tom trenutku i kao stvarno mi treba 20 minuta da napišem. Ovaj, međutim, onda sam shvatio ovaj posle kako to ide i ovaj eto, to je… I tu je bilo, tu sam naučio važnost strategije. Jako kod nas nema mnogo vremena da se ovaj priča o tome i da se razmišlja o tome iz što opravdanih što neopravdanih razloga, ali taj onako jedan approach gde se sve stvari uzimaju u obzir… Sada, da li se malo možda više razmišlja nego nego ne, ne znam, za moj ukus možda da. Ali svakako ovaj, ne mogu da kažem lepo iskustvo, upoznao ovaj dosta ljudi iz različitih industrija i ovaj, eto, sad smo opet solo.

ZAJEDNIČKI PROJEKAT I ALTERNATIVNO FINANSIRANJE

Ivan Minić: Ta priča je bila bazirana na tome da se, između ostalog, razvija pristup finansiranju za biznis.

Ivan Milosavljević: Tako je.

Ivan Minić: Sad da li su to inovativni biznisi, startup, investicioni fondovi, da ne pominjem sad hiljadu lepih stvari. Ovaj, ili je to ovo što je mnogo tradicionalnije i tako dalje. Ali, ta pozicija je bila specifična u smislu da je podrazumevala da se radi i sa preduzetnicima, da se radi i sa korpo bankarima, da se radi i sa, uh, državnim sektorom, Narodnom bankom, da se prosto… Jer ni jedan od tih problema i razloga zašto nešto nije bilo tu nije bio jednostavan i nije to nešto što može da se reši… Odeš kod kiropraktičara, on pritisne bolno mesto i od sutra je sve super, odnosno tad je sve super. Uvek je to, naravno, tiha voda breg roni i uvek je to mnogo diplomatije i mnogo objašnjavanja zašto nešto treba, zašto nešto mora, zašto je nešto prilika, a ne samo rizik i tako dalje. I meni kao nekom ko ono dolazi iz iz iz realnog sektora i ceo život se u principu primarno bavi time, je to bilo vrlo novo i neobično i interesantno i mnoge dobre stvari se tu jesu desile. Pojavili su se i novi finansijski instrumenti, pojavili su se nekakvi alternativni izvori finansiranja kakvi pre toga nisu postojali. Pojavio se na jednoj zdravijoj i boljoj osnovi i nekakav factoring koji je postojao, ali koji je u suštini bio problematičan…

Ivan Milosavljević: Da, da, ne u ovom, da, da. Da, da.

Ivan Minić: I svodio se na to da direktor firme ima i firmu koja se bavi factoringom, pa ovaj…

Ivan Milosavljević: A i u to vreme je to opet, iako je postojalo možda nekih slučajeva, ali je u to vreme i to bio i dalje još jedan od bankarskih proizvoda koji opet banke nisu koristile, jer što bi sada factoring kada možemo kredit ili tako nešto. Tako da, slažem. Pa mislim da, sve si lepo si rekao. Ja kad sam pročitao ideju projekta, prvo sam bio onako… Neću da kažem uplašen, nego, OK, znači ideja projekta jedna, jedan od od stubova projekta je bio da poboljšamo access to finance za mala i srednja preduzeća, ali da to radimo tako što potencijalno treba da uvedemo neki novi instrument finansiranja. I onda je sad to po defaultu je… Neću da kažem nemoguće, ali u to vreme je zvučalo nemoguće jer kao što si lepo rekao, to iziskuje više članova ekosistema koji se svi moraju da se saglase i da to dozvole, a pri tom u to vreme smo mi trebali prvo da vidimo šta je to što mi hoćemo. Jer mi o crowd investingu nismo tada znali išta. Ovaj i onda je tu smo mi imali neki, što mislim da je dobro u bilo kojoj sferi, ne stavljaš sva jaja u jednu korpu, nego je bilo OK, hajde da idemo ono što je lakše u smislu, OK, mi imamo samo banke, praktično da kažem, kao izvor finansiranja koji su 97% na primer u tom trenutku finansiranja malih i srednjih preduzeća. Hajde da vidimo da li možemo da tu poboljšamo odnos između banaka i malih i srednjih preduzeća, a paralelno sa tim, hajde da vidimo da li možemo da izmislimo ili upoznamo neke pametne ljude koji su to uradili u nekim drugim zemljama i da napravimo neki hibrid ili kako god i da probamo, znači da radimo na dva treka. Tako da to je bilo stvarno super zanimljivo, ali je bilo i super teško i i super naporno iz ovih razloga koje si rekao u smislu diplomatije, hiljadu puta objašnjavanje šta je to, zašto, uh, šta će nama to i tako dalje. Pa onda da li mi imamo tržište za to, da li će firme uopšte da prihvate to kao nešto novo. Mislim i to realno nije nešto što može da se uradi za godinu dana, za dve godine. Mislim to je stvarno jedan proces koji traje ono i za, bi trebalo barem da traje i iza trajanja projekta, ako on danas možda planira pet godina unapred. Ovaj vidimo šta se sve dešava, ne ne kod nas nego ono u u svetu. Tako da, ali bilo je super zanimljivo. Ovaj i fakat je da su razvijeni i i ventur i i i factoring. Ovaj, da je dobio jedan novi dašak ovaj vetra i nove platforme su se pojavile. Tako da i sa tog ugla ja vidim to kao ovaj uspeh. Uh, drago mi je što evo, četiri, pet godina nakon završetka projekta veliki broj tih priča i dalje postoji i radi. Ovaj, tako da eto, valjda ni na kraju bitno ni šta ja mislim, nego to je valjda neki znak da da to što smo radili bilo OK.

Ivan Minić: Ja mislim da je bilo vrlo značajno i mislim da je edukovalo tržište sa svake od strana i da je bilo preko potrebno. I naravno, stvari nisu jednostavne. I to što nešto dobro funkcioniše na jednom tržištu ne znači da će funkcionisati ovde.

Ivan Milosavljević: Tako je.

Ivan Minić: To što uh, neke regulative koje su slične nama otvaraju mogućnost za jedan oblik finansiranja ne znači da će to ovde da se desi. Evo, pre neki dan sam ponovo pričao sa sa drugarom koji je zapravo radio na microfinancing platformama u nekoliko zemalja, vrlo uspešno i sve kao… Znam koliko mu je bilo važno, koliko je on želeo da to napravi kod nas, čuo se nije desilo. On kaže to se neće desiti. Jednostavno takav je ekosistem da za to prvo ne postoji dovoljno tržišta, drugo ne postoji dobra volja da se tako nešto radi, da se u tom smislu ne znam negde relaksira regulativa i sve ostalo da bi se to da bi to moglo da da se raširi i onda prosto smo na neki način, neću da kažem osuđeni, ali jesmo dovedeni u situaciju da možda neke stvari koje su dostupne u regionu ovde jednostavno neće biti.

Ivan Milosavljević: Ne, ne, to je definitivno tako. Mislim, nije verovatno, nego jeste tako. Što naravno ne mora da znači da je negde bolje ili nije bolje, uopšte nije ali stvari mislim… Stvari je izbora i mogućnosti da da biraš. Uh, šta je najbolje za tvoju firmu. Kada imaš samo, uslovno rečeno, jedan izbor, ovaj ili hajde jedan i po, ovaj… Onda to nije izbor, je l’? Nego ili ću onda uraditi to pa ću se snaći ili… Ali OK, opet ne treba gledati sve u ekstremima i i polarizovano, ali svakako kao i za bilo koje tržište, mislim nemamo jedan restoran, je l’? Imamo ih milion. Hvala Bogu.

Ivan Minić: Meni je super super zanimljiv taj momenat što ono negde kad kad istražujemo i kad pričamo i kad zamišljamo ko se nije bavio time, u našoj glavi kao onog trenutka kad to bude EU, sve će biti mnogo jednostavnije jer eto. I onda shvatiš da da, mnoge stvari su postale jednostavnije i isto tako da, gomila stvari je ostala užasno komplikovana. I bez obzira što su ne znam dve zemlje deo EU, koje čak u isto vreme ušao u EU, oni za tako neke stvari kao što su finansijske usluge u ovom ili onom obliku imaju lokalne regulative koje su pakao.

Ivan Milosavljević: Jeste.

Ivan Minić: I kao to je to. Ne znam, lupiću sad ali u Sloveniji je to vrlo relaksirano i radi super. U Rumuniji je to pakao. I to ti je što ti je pa si ti snađi s tim ili se nemoj snaći.

Ivan Milosavljević: Nemam, mislim uh, znaš, ja se dan danas iznenadim kada od neke banke ono kad uradim nešto ono što sam mislio da ne može da se uradi online i ja uradim i onda budem fasciniran. I mislim kao, to je to, evo ga. kao krećemo. A onda ono 10 dana posle dobijem na primer, lupam sada mail, ističem vam lična karta, uh, pošalji ovaj, morate da donesete fizički kopiju samo tad i tad. I onda OK, zašto ne mogu da je pošaljem mailom? Ne znam. OK, hajde bio sam na toj strani pa pokušam, stvarno se trudim uvek da da probam da razumem. Jer sam bio na toj strani. Uh, sad OK, da li OK, mora da vidi da da da me vidi ta osoba i da stavi ono u čip i da zna da je to stvarno ta lična karta da nije nešto fejk, ne znam. Ovaj ali ima jednostavno gomila nelogičnosti. Ovaj ali sistem je takav, ogroman je. Isto je to vrlo i validno pitanje je… Većina zemalja, većina ovaj banaka kod nas su u stranom vlasništvu. Ne odlučuju lokalci o o o o o velikoj većini stvari. To odlučuje mothership. Uh i onda sad kombinacija mothership i lokalne regulative, verujem da onako nije baš lako za tog koji je između kako to da se hendluje i onda idemo, radimo i to je što je ono. Don’t rock the boat.

ĐINA DOLAZI U COVID SVET

Ivan Minić: Otprilike u u u vremenu o kome sad pričamo, to je vreme pred COVID i i dok je još trajao, kažemo… Evo ja kažem, trajao je godinu i po dana. Trajao je tri meseca ono intenzivno, pa je posle bilo ovako i onako, ali u realnosti mere su manje više na globalu bile nekih godinu i po dana. E, otprilike tokom tog perioda ti postaješ tata po drugi put.

Ivan Milosavljević: Tako je. Pa da, ovaj da kao što sam rekao to Đina je COVID dete. Uh, stvarno je sve bilo, trudnoća je bila, sve je bilo najnormalnije, sve je bilo OK. Uh, pripremali smo se kao i bilo ko drugi za za za za za dolazak Đine. Uh, svaki pregled, svaka kontrola, moja moja supruga Ivana je ono sjajno iznela trudnoću. Sve je stvarno je sve bilo ovaj po PS-u i porođaj sam je prošao kako treba. Bilo je naravno da je bilo to nešto četiri ujutru. Ovaj i i ja sam ja sam je odvezao do do do bolnice. Ovaj pozvao doktora, on je bio na putu. I onako vrata su se otvorila, ona je ušla, ja sam ostao napolju. Jer nisam mogao da uđem. I to je onako bilo teško. Međutim, relativno brzo, nakon ono par sati, ona me je zvala i rekla, to jest zvao me je doktor ovaj i rekao je, evo, sve je u redu, pre minut smo završili sve i kao čestitam, hoćeš da čuješ Ivanu? Ja kažem hoću naravno i ništa isplakali se i ovaj Đina je došla na svet. I sve je bilo super. I vidimo se za dva tri dana i dolaziš po nas i to je to. Međutim, ovaj, nije baš bilo tako i onda kad smo se čuli ujutro, onda je Ivana meni krenula da, da kažem, objašnjava koliko je bila u mogućnosti u tom trenutku da objašnjava eto da nije baš sve OK. Nije životno ugrožena, ali eto nije imala prvu stolicu i doktori su se zabrinuli zašto je to tako. I onda kreće da kažem jedna frka uh, gde su prvo doktori iz porodilišta uradili od glave do pete neke analize i doneli zaključak da bi ipak bilo najbolje da se uh, Đina prebaci u dečiju bolnicu uh, jer oni nisu sigurni šta nije u redu. Uh, to je onako bilo šokantno naravno. Uh, ja onako sedim kući, ne mogu ništa da uradim. Mislim, osim što okrećem telefone. Uh, komuniciram sa suprugom. I oni je prebacuju sa sanitetskim vozilom, iako opet kažem nije nije bila životno ugrožena, oni je prebacuju sa sanitetskim vozilom u dečiju bolnicu. Ja odlazim po Ivanu da je odvedem u dečiju bolnicu da bi bila sa detetom. Međutim, ne puštaju nas jer nemamo test. A onda pošto je tek izašlo, bilo je neko pravilo, ne mogu sad da se setim, ali lupam sad ako si uradio pre dva dana, ne možeš ponovo, mora da prođe… Ne mogu da se setim u tom slučaju, niko nije mogao da bude sa detetom. I znači mi smo na ulici, mislim OK, na ulici, ali smo na ulici. Đina je u bolnici i ne znamo šta se dešava sa detetom. Eto, to je to je bio osećaj. I činjeni- činjenično stanje. Nakon par dana, Ivana je u bolnici. Oni opet rade od glave do pete gomilu analiza. I paralelno s tim procesom ja već krećem da razmišljam šta nije u redu, iako naravno ja ne znam šta medicinski nije u redu, ali čim nešto traje malo duže, glava ide u raznim smerovima. I mene je nerviralo, da kažem, u tom trenutku što je već prošlo pet, šest dana, a da mi nemamo nikakav uh, nikakav feedback u smislu konkretno sa Đinom je 1, 2 i 3 i možemo da uradimo, ne možemo, šta god. Uh, i onda ovaj nakon sedmi dan, mislim da je bilo, oni nas zovu, to jest zovu mene, Ivana me zove da dođem po njih i da Đina izlazi iz bolnice. Ja kažem, pa dobro, a šta je sa Đinom? Ovaj u međuvremenu ona je, da kažem i kakila je i ne znam prošla je i žutica i sve ono što je prirodno i ne znam i kakila je, međutim, kakila je zato što su izazvali to, a ne zato što je ona samostalno ovaj to uradila. Uh, ona je rekla ja stvarno ne znam, ali rekli su da je sve u redu i da da ovaj dođeš. Da možeš da dođeš po nas. Ja kažem dobro. Ja dolazim, dobijam izveštaj gde stvarno ne razumem veliku većinu stvari. Uh, ali vidim da pišu neke malformacije, deformacije i tako dalje. I onda sam u fazonu OK, ako je sve u redu, deformacija nije u redu. I onda sam ovaj pričao sa doktorkom koja je u to vreme bila zadužena- zadužena. Gde čak ono, da kažem, dobijam i feedback da Đina ima sindrom Baby Angela. Gde sam se, moram da priznam šokirao i bio sam u fazonu, OK, šta je sindrom Baby Angela? Pa, sindrom Baby Angela je, bebe su Božije čudo i eto, neki put nešto zabaguje, pa posle par dana bude sve u redu i to je to. I to je sindrom Baby Angela. I ja kao super. I tad sam ja onda onako bio definitivno u fazonu, OK. Mi se nećemo vraćati više, ne u ne u zemljama. Mi ne znamo u tom trenutku šta se dešava, ali OK, moramo mi da preuzmemo stvari u svoje ruke i da vidimo šta nije u redu, jer činjenica je da nešto nije u redu. I mi smo, mislim to je stvarno jedan veliki problem jer vi ne znate odakle da krenete. Ja samo znam da Đina ne može da kaki. Ali ne znam ništa više od toga. Uh, koji doktor mi treba, koja specijalizacija mi treba? Da li i ako mi treba, lupam sada, neurolog, da li mi imamo neurologa koji je adekvatan? I to su sve da kažem bile neke misli koje koje su u tom trenutku meni prolazile kroz glavu. Mi dolazimo naravno kući i ovaj i pokušavamo da kažem da živimo normalno, ali naravno da nam to stoji na ramenima da da nešto nije u redu i da moramo to da da ovaj otkrijemo. Onda se desi recimo posle tri dana da Đina kaki sama, pa mi onda malo gurnemo pod tepih, mislimo da je možda stvarno sve u redu. Pa opet sedam dana ničega. Pa onda ona plače, mi ne znamo zašto plače. Da li plače zato što treba da plače ili plače zato što je boli stomak. Tako da jedna onako neprijatna situacija. I ta ta tražnja i ta istraga ovaj šta nije u redu sa Đinom je bio jedan onako kompleksan put gde smo krenuli baš od neurologa. Gde je neurolog rekao sve je u redu sa neurološke strane, obratite se gastroenterologu. OK, daj mi neko ime, pa mi da neko ime, pa onda ja nađem to ime pa zakažem kod tog imena, pa odem tamo, gastroenterolog kaže sve je u redu, obratite se hirurgu. Ja kažem, a li zašto se ja obraćam hirurgu kada, je l’ imamo ikakvu ideju šta je problem? Nemamo. I ja kažem dobro, kod kog hirurga? I kaže ovaj doktor, idite kod doktora Blagoja Grujića. Mi odlazimo doktor Blagoje Grujić je dečiji hirurg na Institutu za majku i dete. Mi odlazimo kod njega i objasnimo, ja imam fajl koji je ovoliki. I objasnimo sve i on kaže OK, da uradim pregled. Ja kažem dobro, šta ćete sada da radite Đini? Nama je to stvarno bio pakao. Jer Đina je kroz toliko pregleda, analiza, vađenja krvi, magneta, čuda prošla. I onda je da kažem koliko god je bila mala tada, ona ima na primer sedam, osam meseci. Ono kad vidi beli mantil, to je histerija. Mislim naravno i i i moja supruga je kroz to prolazila teško. Mislim i ja sam prolazio teško, nije jednostavno nije situacija u kojoj želite da se nađete. Uh, međutim, doktor Grujić stavlja rukavicu i stavi Đini prst u guzu i kaže ja znam šta nije u redu sa Đinom. I ja kažem konačno. I on kaže Đina ima Kurarino sindrom. I ovaj šta je Kurarino sindrom? I onda sad tu vraćamo na početak priče. Ona me objasni. I kaže, to je retka svetska bolest, redak svetski sindrom. Jedan u sto hiljada. Verovatno ima neku masu, verovatno ima problem sa kičmom, verovatno ima problem sa crevima i verovatno ima problem ovaj. I sada i vi u tom trenutku čujete retka bolest, tumor. Mislim… I ja kažem… Međutim, hajde da ja sam stvarno u ekstremnim situacijama, meni je puls 60 u tim situacijama. I mislim da je stvarno onako ako ikome mogu da dam savet, što ne volim baš da dajem, ali koliko god je moguće da se čovek kontroliše naravno ovaj u ekstremnim situacijama, ali imati puls 60 je jako važno. Nisam takav u drugim situacijama, ali…

Ivan Minić: Ne gledate, ne gledate Zvezdu?

POTRAGA ZA REŠENJEM: GREAT ORMOND STREET HOSPITAL

Ivan Milosavljević: Da, da, recimo. Eto, jedna od situacija gde nije puls 60. Ovaj uh, ja kažem, OK, kako ćemo da potvrdimo da je to to? Uradite magnetnu rezonancu, tražite da se snimi to, to, to i to. Od- odemo, odradimo i stvarno bi tako. Da kažem, potvrdila se, potvrdila se ta dijagnoza. Uh i onda tu je da kažem taj prvi nivo gotov u smislu, mi znamo šta Đina ima. A onda je krenula da kažem ta neka druga faza. OK, kako ćemo mi to da rešimo? Jer proces kako se to rešava su minimum tri operacije koje iziskuju dve različite struke gde je prva operacija na toj kičmi gde treba ta masa da se izvadi. Uh, da se nadate da je benigna, a ne maligna. Uh i to radi neurohirurg. Onda druga operacija ide gde koju radi dečiji opšti hirurg, gde se, hajde da kažem, radi zahvat oko, da sad ne znam koliko treba da idemo u detalje ovaj da, ali gde se radi zahvat oko guze i creva i da bi bili u vinklu. Hajde tako da jednostavno objasnim.

Ivan Minić: Jer to je zbog svega što se dešava, organi nisu na svom mestu…

Ivan Milosavljević: Tako je, organi nisu na svom mestu…

Ivan Minić: Stvari su dosta komplikovane.

Ivan Milosavljević: I jednostavno tu gde izlazi kaka nije u vinklu sa unutrašnjim delom creva odakle izlazi. Znači nije…

Ivan Minić: I stvari su još teže. Može to da funkcioniše, ali je još teže.

Ivan Milosavljević: Pa čak u tom trenutku i ne može, mislim da budem ono precizan, ne može jer isto Kurarino ima, stvore se neki džepovi koji su ispod nivoa guze. I onda kada kaka ide kroz creva, ona napuni to kao rezervoar, da kažem, napuni rezervoar, a pošto nije u vinklu sa anusom, jednostavno problem je i nema ničega, ništa ne izlazi mehanički. Tako je, ništa ne izlazi. Ona jednostavno ne kaki. Mi jedino to ovaj odrađujemo tako što prvo mi godinu dana nismo znali šta je. One je imala povremene spontane stolice, ali to su bile ono, sad na primer to to je možda bilo 1% onoga što je ona imala u sebi zato što prelije, pa onda nema gde, pa malo nešto izađe. Ali njoj je, ja sad kad gledam njene slike ovaj kada je imala godinu dana, njoj je stomak ovoliki. Ovaj, tako da uh, tu sad kreće onda, hajde da kažem OK, je l’ imamo mi neurohirurga koji to može da uradi? Je l’ ste vi imali susret sa Kurarino  sindromom u Srbiji? Mislim, ne znam, moram da ispitam sve. Dobili smo neke preporuke. I sada hajde da ne gušim s tom pričom, nismo bili zadovoljni sa lokalnim izborom uh, sa sa nekim pristupom kako bi kako bi se to odradilo. I tu kreće da se javlja neka ideja u u do tada samo u mojoj glavi ovaj, da mi možda trebamo da razmišljamo o nekoj opciji da to radimo van zemlje. Ali tu se moje razmišljanje završava. Jer nije to ono e, treba da kupim patike pa hajde sad ću da odem na sajt Nike-a i da da da da to uradim. Nego koga da pitam, gde da nađem, ko je dobar, koliko to košta, da l’ mi to možemo da priuštimo i sad neki set normalnih pitanja koja bi svako imao. Uh, i kreće neka moja potraga. Mislim ti me prekini sve ako treba da me zaustaviš. Ali kreće moja potraga gde sećam se tog dana, ja sedim kod kuće, otvaram laptop i sad kao šta da izguglam? I izguglam Kurarino sindrom i još par nekih specifičnosti koje su bile vezane za Đinino stanje, nadajući se sada da će izaći ustanova 1, 2, 3, 4, 5. I sada svi znamo da kad šta god da guglaš izađe 600 miliona hitova. Međutim, ja kad sam izguglao ovo izašla je jedna i po strana ukupno. I nije bilo ničega više. Od te jedne i po strane, što je koliko, 10 linkova na primer. Uh, sedam je bilo akademski članci koji su neki studenti pisali kada su studirali, pa ono na Google Scholar-u ovaj koji su pisali o Kurarino sindromu kada su polagali neki ispit. I to je bilo prilično onako heavy. I onda ja kopam, kopam, kopam i naletim na sajt jedne porodice ovaj koja je iz Velsa i u UK-ju gde pričaju svoju priču, bukvalno porodični sajt, gde pričaju svoju priču kako je njihova ćerka koja se zove Sara i koja je u to vreme ima devet godina. I ona je imala neki problem sa nogama, sa sa šetanjem, sa trčanjem i tako dalje i tako dalje. I nije, oni su joj dali neku dijagnozu u lokalnoj bolnici x. Međutim, njoj nije bilo dobro i ona odlazi u Great Ormond Street Hospital, što je kao, sad kad bi rekli Tiršova u Londonu. Ovaj odlazi tamo, upoznaju doktora Dominik Tompsona i doktor Dominik Tompson otkriva da ta devojka koja se zove Sara ima Kurarino sindrom. I onda je on operisao i tako dalje i tako dalje i they lived happily ever after. I meni je tu samo bilo OK, Great Ormond Street Hospital. Signal. Što je, hajde, verovatno će naći na neke, na Google-u će nešto izaći više od jednu stranu. Ja kucam to, tu bolnicu i izlazi neka, hajde da kažem kao što postoji Forbsova lista najbogatijih ljudi na svetu, tako postoji neka lista ovaj najboljih bolnica na svetu, pedijatrijskih, dečijih u stvari. I ja vidim da je Great Ormond Street Hospital u to vreme treća ja mislim ili četvrta, nije ni bitno, četvrta najbolja bolnica na svetu. I ja pomislim, OK. Ovaj, ovi su onako ozbiljni igrači. I moram da priznam da ja tu malo ovaj dodajem i jedan ekonomsko-poslovni segment u u celu priču gde razmišljam OK, ako ja sada kontaktiram njih i dam im Đinin fajl i ako oni pristanu, to znači da su šanse da će biti sve OK. Ako ne pristanu, znači da Đina baš ima problematično stanje jer niko ne želi da remeti svoju statistiku, a sve te liste se prave na osnovu procenta uspešnosti, je l’? Koliko si target ostvario, je l’? Ovaj… I onda sam ja krenuo i to da integrišem u moj način ovaj razmišljanja i odabira. Naravno da se tu pokrenulo odmah razmišljanje kako ću ja da kontaktiram njih? Uh, koliko to košta? I ovako krene onako mozak u overdrive da da da da da razmišlja. I onda je bilo kao OK, validna je bolnica u smislu kao četvrta najbolja bolnica na svetu, nema šta, idemo dalje. I sad treba da nađem tog Dominik Tompsona koji je neurohirurg. I naravno on pošto je doktor on online ne postoji. Ovaj i nema ga nigde. Na sajtu, nigde, na LinkedIn-u, na, naravno da ne pominjem društvene mreže ove komercijalne. I međutim, nađem kontakt od njegove asistentkinje. Ovaj i to stoji lepo na na sajtu. I ako hoćete da kontaktirate tog i tog, on ima svog PA-a, ime i ja sad OK, sad treba njoj da napišem mail. Kako ja sad njoj da sročim ko sam, odakle sam, Đina, a da ona ne pomisli da sam ja ono princ iz Nigerije koji traži ovaj da je neka prevara. Međutim, naravno, u životu treba uglavnom biti jednostavan. Ja joj napišem dve rečenice. Ja sam taj i taj, moja ćerka ima Kurarino sindrom i da li mogu da, da li postoji mogućnost da se organizuje neki video call sa doktorom Tompsonom? I ona mi odgovara u roku od pet minuta. I meni stiže najkulturniji, najfiniji odgovor ono koji sam ja ikada video ono. Dear Mr. Milosavljević, tako nam je drago što ste se javili. Naravno, to je sve template, sve je cool. AI tada još uvek nije ovaj thing. Tako da nije, nema dashes. I ovaj i kaže nema nikakvih problema. Hoćete sredu u jedan ili četvrtak u dva? A to je recimo utorak. I naravno ja ja sam u fazonu hoću odmah. I kažem, ja kažem, hvala puno što ste mi tako brzo odgovorili. Ja sam šokiran da to tako može, je l’? I ovaj, da me niko nije napušio. I kaže ovaj, ja kažem, sreda u jedan. I ona kaže, zakazano. Registrujte se na našoj platformi, tu ćete dobiti Zoom link i tako dalje i tako dalje. Ali uskoro će vam stići mail od našeg admin i finance tima gde trebate da platite invoice. Ja kažem, ovi imaju admin i finance tim koji će sad sa mnom da komunicira. A ja sam se stvarno, ja sam ja sam se stvarno tako osećao. I o a stvarno mislim sad da se skromno ću reći, ne mislim da sam glup lik ono. I ovaj i ja sad razmišljam kao, Bože, oni će meni da pošalju neki invoice. Kako ću ja to njima da platim? I meni stiže invoice. Invoice je 300 funti. I ja pomislim, čoveče, 300 funti. Kao, OK, nije nije mali iznos, sad ne znam, teško je reći sad šta je za nekoga skupo, šta nije, je l’? Ali 300 funti je 40.000 dinara. Nije najjeftinija stvar na ovom svetu, ali nije neplativa, je l’? Gde trebate da pričate sa nekim ekspertom koji radi u Lakersima. I ja dobijam od admin i finance tima invoice i oni kažu, evo vam, platite 300 funti. Kad nama legne uplata, vama se otvara Zoom da možete da pričate. Tako da sutra do 12:00 to uradite. A ja sam u fazonu, ja to ne mogu da uradim sutra do 12:00. Jer kod nas devizna plaćanja idu deviznim doznakama i u najboljem slučaju i to je recimo u tom trenutku kad se meni to stiže, to je 4:30 popodne. Devizno poslovanje se radi do jedan. Znači ja sam taj dan izgubio. Sutra kada je call ja ne mogu njima da platim 300 funti. Sad tu se javlja ono Srbin u meni, gde ja onda opet asistentkinji od doktora pišem, ja kažem da vas ne smaram, ali ja vama ne mogu online ovo da platim. Mi zato što je kod nas sistem takav kakav je. Ali ja ću vam majke mi da vam platim. I samo što vam neće leći sutra, nego će vam leći prekosutra. I ona mi odgovori, sve je to cool. Onda ćete stići na ovaj u četvrtak. A sutra ne može. Tako da žao mi je, stvarno mi je žao, ali mi jednostavno tako funkcionišemo. I mislim onda ono, nema tu dalje neke rasprave, je l’? Ja kažem, OK, zakažite onda za taj dan posle. Onda naravno ja treba da odem u banku, da otvorim račun u funtama jer ko ima račun u funtama. Ovaj da otvorim račun u funtama, da uplatim, da zamolim moje kolege, bivše bankare, molim vas hitno mi ovo pustite, pošaljite mi Swift. Ali ono mailom, da ne moram da dolazim po njega i da da ovaj da mogu da pošaljem dokaz o uplati. I to se desi. I ja sedim, dobijam mail, legla je uplata, sve je OK. Šaljemo vam link za Google Drive da uploadujete bilo koju dokumentaciju koju imate. Ja sam u fazonu, vau. I sad, a pri tom, kako ja sad mogu njima da uploadujem dokumentaciju kad je ona na srpskom? Šta da im uploadujem? Tad se naravno već pojavio, hajde malo, ovaj, nije ni bilo malo bolje ovaj Google Translate. Jeste krenulo je malo od chat GPT-a, ja mislim. I ovaj, i ja kao OK, neću ni da im šaljem našu dokumentaciju. Ne zato što verujem ili ne verujem, nego želim da čovek ima svoj ono approach. Ja ću mu poslati snimak magnetne rezonance. To imam i onda nek to gleda i nek donese sam sud. Pa ako treba ja ću prevesti, pa ću mu ono poslati. I kreće naš call i ja sam bio fasciniran s tim pozivom, stvarno. Prvo čovek što me je pitao nakon što smo se ono kulturno ovaj predstavili i upoznali je rekao… Samo ako nije problem ako mogu da vas pitam… Držao je ovako neki aparatić u ruci što nisam mogao da provalim šta je i onda je on rekao, da li se žalite ako ja snjimam ovaj razgovor? Ja sam rekao, ne ne ne, naravno da se ne žalim. Ono, šta me briga? Ali me je zanimalo zašto. I ja kažem, a što snimate razgovor? Mislim ovako me zanima. I on kaže, kako mislite što snimam razgovor? Zato što kad mi ovo završimo i kad ja popodne sednem da napišem report koji ćete vi kao klijent dobiti, ja moram da preslušam sve ponovo i onda da napišem ono o čemu smo pričali, šta su next steps i tako dalje. I ja kao, vau. I ništa, krene naš razgovor, ispričamo se, on potvrdi dijagnozu. Uh, i poenta je bila, OK, je l’ možete vi to da operišete? I on je rekao, mi ovo možemo da uradimo. I ja se osećam komforno, biće sve OK i tako dalje i tako dalje. Krene taj neki ono pep talk. Što je meni sad vraćam se na onaj ekonomski i biznis aspekt kao cool. Dobri znaci. Van naravno medicinskih. Međutim, naravno, onda je tu bilo čuveno pitanje u mojoj glavi koliko to košta. Jer sad tu kreće moja interna bitka. Ja sam se onako primio. Evo, može. Evo, biće sve u redu. I onako rastem kao kvasac. Ali sada, šta ako kažu neku cifru koju ja ne mogu da dobacim? I onda sam pitao i ako sam znao, videći kakav im je sistem da nema šanse da on to može da mi odgovori, ali ja nisam mogao da izdržim. I rekao sam, OK, samo imam još jedno pitanje pre nego što završimo. Koliko ovo košta? Ova operacija? I on je rekao, otkud ja to znam? I ja kažem, molim vas gospodine. Pa ja ne znam koliko to košta. Mi imamo naš admin i finance team i dobićete ponudu. I ja kažem, sve je cool, nema nikakvih problema. Ali, je l’ možeš da mi daš samo neki opseg? Da li košta 700.000 funti ili košta 20.000 funti? Jer ako je 700.000, ja znam da onda nemam šta da pričam sa njim više. I onda da krenem da da otplačem partiju pa da nastavim dalje. A ako je 20.000 funti, onda možda mogu da da nastavim da pričam s njim. I on kaže, ali ja stvarno ne znam. I ja kažem, ali ja vas stvarno molim da mi kažete, dajte mi broj ono neki. I onda on video je ono da sam malo naporan. I ovaj, i on je rekao, OK, bez ikakve odgovornosti. Ja kažem, bez ikakve odgovornosti, ono slušaj snjima i ono sve je OK. Kaže on, to košta između 30 i 50.000 funti. I ja kažem, thank you. I čekam vaš admin i finance team, nek mi pošalje ovaj ponudu. I važi, čućemo se i tako dalje i tako dalje. I ništa, i onda kreće, mislim to je jedno bilo taj inicijalno iskustvo je stvarno bilo fenomenalno. Meni kre stiže mi od admin i finance tima ponuda koja je uređena profi na pet strana, ali pet strana zbog specifikacije apsolutno svake stavke koju oni projektuju da ćemo mi koristiti. I stiže ponuda na 50.000 funti. Uh, u mailu 20 ljudi. Verovatno ceo finance i admin tim, ono i ja. I naravno ja vidim tu ime ovaj balkansko. Ne ne možeš da ne možeš da se izbegne to. I vidim ovaj balkansko ime, Vesna Mitkovska. I ja kao ovako pričam sa mojom suprugom i kažem Ivana, ovo je čoveče, evo ima naših ljudi. I ovaj i pošto naravno sada u toj ponudi je bilo stvari koje su nama bile malo nejasne, pa da vidimo pa šta, pa kako, ovo, ono. Kako to ide, ne znam, je l’ plaćamo odmah sve? Jednostavno ono, neka normalna, obična pitanja. I ja onako rizikujem i njoj ovako šibnem mail i kažem, Vesna, dobar dan. Nadam se da se razumemo, ono prvo. I ona odgovara posle 30 sekundi. Dobar dan. Recite kako mogu da, videla sam ime i prezime i odmah sam isto, isto kao ja. Odmah sam kao posumnjala da smo naši. Ona je iz Makedonije, do tu živi godinama. I ovaj, šta god da vam treba, recite kako mogu da vam pomognem. Ja ne mogu mnogo da vam pomognem, ja sam ono običan ćata, ali šta god da treba, tu sam. Ja kao hvala do neba. Čuli se, pomogla nam je šta je mogla da nam pomogne. I onda kreće taj ovaj zakazujemo, to je tada je Đina imala godinu i recimo tri meseca. Mi zakazujemo uh, za januar, malo i više od godinu i po dana. Januar 23. zakazujemo prvu operaciju. COVID je tada još uvek bio aktuelan. To govorim u kontekstu uh, oni vam zakažu termin za bolnicu i sada moramo da vodimo računa da se ne razbolimo. Jer nije ono sad mi dođemo u London pa kao, e, evo bolesni su pa oni kažu važi kad ozdravite dođite. Nego ti imaš zakazan termin, pa ne daj Bože ako se razboliš, sledeći termin ti je ko zna kad. I kreće ta neka naša logistička, hajde da kažem priprema za za za sve to, uh, gde ne znamo šta nas čeka naravno. Naravno da ovaj, to se dešava mesec dana pred naš odlazak, jer tad smo dobili termin. Oni ne znaju da nama treba viza za za za Englesku. Naravno, dan pre toga uh, Velika Britanija je sve zemlje zapadnog Balkana stavila na crvenu listu zbog velikog broja migranata koji su ilegalno ušli u UK. Uh i bukvalno sutradan mi idemo da tražimo vizu. Uh, ja pitam pošto mi nemamo ambasadu, nego imamo konzulat, pa onda imaš neke agencije koje su ti kao bridge ono između. I sad pošto papirologija naravno nije jednostavna, uh, unajmim ih ja da da da nam pomognu i pitam koliko traje odgovor? Kad ćemo dobiti odgovor za vizu? I oni kažu 21 dan. A mi za 24 dana treba da smo tamo. I onda onako rizik da li će to stići ili neće stići i šta će stići? Da l’ će stići… Mislim OK, kao mala beba ide na operaciju, trebalo bi da bude sve ok, ali nikad ne možemo da budemo sigurni, je l’? Srećom postojala je opcija da ako se plati nešto dodatno da da može da stigne ubrzano. To smo iskoristili, iskoristili smo tu priliku i dobili vize. I krenuli da se pakujemo. I idemo, odlazimo u London i iznajmljujemo smeštaj blizu bolnice, da bude u u walking distance da bi izbegavali to zbog Covida i svega, da vodimo računa. Naravno da na dan puta kreće štrajk javnih, ovaj, svih javnih zaposlenih u svim državnim ustanovama u Engleskoj, uključujući i bolnice, gde ni nisu doktori, nego sestre i pomoćno osoblje, odnosno, kako se kaže ovaj, sestre da ne budem gender equality, ali pomoćno osoblje. I oni kreću u štrajk. Ja sam u fazonu, OK, ono, sad ćemo i sad ja kad kažeš štrajk u našem environmentu, mislim, je li mi to živimo konstantno, ovaj, i znamo kako to izgleda. Nažalost. I, ali vidim ja da nam se niko ne javlja, da je nešto pomereno, otkazano i onda ne čačkaj, idemo i to je to. Dolazimo tamo i prvi dan treba da se javimo u bolnicu na sat vremena da pedijatar pregleda Đinu, da potvrdi da je zdrava i da može da ide na operaciju i da izvadimo krv. Naravno pošto je januar, ovaj, vreme je sjajno u Londonu i mi ovaj sa kolicima idemo i sad kako je ta ulica gde je bolnica onako uska i mi ulazimo u ulicu i na kraju je bolnica. I ja vidim hrpu ljudi tamo. Štrajk. Ja pomislim, jao, reko Bože, još kao Englezi, je li ono, doduše hajde tamo ne prave probleme, oni prave probleme ovaj kad izađu iz zemlje, pa odu na utakmicu. Ali vidim ono maše se zastavama, udara se bubanj i tako dalje i ja sam u fazonu, Ivana, mi idemo tamo. Tamo je ulaz i mi trebamo sada da prođemo tu sa Đinom. Međutim, kako prilazimo, vidimo da tu nema sada na primer 1000 ljudi, nego da ima 300 ljudi i kao, onda sada mi Balkanci kad vidimo 300 ljudi, onda kao nije ništa strašno. I ovaj i kako oni nas vide da prilazimo, a oni ono udaraju ono we want this, when do you want it now. I i ovaj, bukvalno. I uh, oni nas vide na 200 metara i vođa štrajkača kaže: “Stop it.” Zato što smo mi sa malom bebom. I naprave nam bukvalno ono tunel da prođemo. I mi ono onako prolazimo između njih i oni kao, jao, she is so cute, she is so cute. I ja sam u fazonu, šta se dešava? Kakav vam je ovo štrajk? Da da, šta se ovde dešava? Gde je, gde je, gde je baklja? Gde je, gde je nešto, gde je frka neka, znaš? I ovaj, ja ovako, evo naježio sam se. I ja, reko, ja onako, jao, pa kao, je l’ sve u redu, pa znaš, ovo, ono. ono. I mi sad onako idu ona vrata što sliding doors, mi ulazimo i ono zatvori se i oni, now! I kao, OK. I ništa, ulazimo i tu kreće sada jedno totalno irealno iskustvo, pozitivno. Taj, ta briga o o pacijentu, o roditeljima, jer je to dečija, dečija bolnica, pa je uglavnom su svi, svi pacijenti su deca sa roditeljima. Ta briga, ta nega, taj neki odnos. Tek sam u stvari tu provalio koliko je to, možda to nije krucijalno da li će nešto biti uspešno ili ne, ali je super važno. Mislim, hajde pričaću u svoje ime, ali verovatno mi svi razmišljamo tako ovde. Ovde je ono, OK, nek me stave na pod, samo da preživim i sve je OK, ono samo da izađem. Ali tek sam tamo video koliko su oni, u koliko oni detalja vode računa. Mi smo otišli kod pedijatra. On je pregledao. Đina je naravno plakala sve vreme, nažalost. I u tom trenutku ulazi jedna gospođa i kaže Engleskinja i kaže: “My name is Jane.” Ona je, ali ja polu je čujem, jer držim Đinu koja mi vrišti u uvo i onda je tenzija onako na nivou. I ona je iz tima za animaciju dece u toj bolnici. I pita me koji je Đinin omiljeni crtani. A ja sad kao, nije mi jasno zašto me to pita u ovom trenutku, jer mi idemo, ne idemo na operaciju, nego smo došli samo na pregled i idemo kući koju smo izrentali i operacija za tri dana. I kaže nam pedijatar: “Sad smo završili. Đina je zdrava. Možete da dođete na operaciju za četiri dana.” Važi. “Ali”, kaže: “Sad idite u sobu broj dva. Tu ćete da ovaj izvadite krv.” I mi kao, OK, preživećemo i to. I otvaraju se vrata, ogromna soba. Čeka nas čovek koji kaže: “Hi, my name is Apu.” To je zbog moje velike ljubavi prema Simpsonovima bilo jako teško da ovaj, da budem normalan tu. Ali sam, OK, bio sam tu sa Đinom pa sam imao drugi fokus. Uh, i on je vođa puta. I on kaže: “Ja sam glavni vađač krvi u u u ovoj bolnici.” Pored njega je ovaj koleginica i još jedna koleginica. Znači, troje njih. Na sred sobe stoji jedna od ono najvećih kožnih fotelja koje sam ikada video u životu. Verovatno ono san svakog muškarca za gledanje utakmica. Ovaj, ali ono najveća fotelja koju sam ikada video u životu. I on kaže: “OK, ko će da bude sa detetom? Mama će da bude sa detetom.” “OK, mama prvo sedne.” I sad nas ona nas tu namesti. Tata, ti stani ovde. Nema varijante tata izađe napolje. Nego ja ne bih nikad u životu izašao napolje. Nego sve je inkluzivno, svi smo zajedno i zato što to znači za dete. Sedne moja Ivana u fotelju, sedne Đina kod nje u krilo, nameste neki jastuk i oni stanu sa jedne strane za ruku. Sa druge strane, njih troje tu. Sa druge strane je ovaj iz animation tima. I ja skapiram šta je njena uloga. I oni kažu: “OK”, ona me je pitala koji je omiljeni crtani, ja sam joj rekao Five Little Ducks. I kaže Apu: “Phase one. Start.” I Jane iz animacijskog tima vadi iPad sa zečijim ušima i kaže: “Đina, vidi Five Little Ducks.” I Đina ovako okrene glavu i krene naravno da gleda to, nasmeje se, a ovima je ovde ruka i on kaže: “We start.” svojoj ekipi. I druga osoba uskače, njen jedini zadatak je da otvori i da mu da iglu. Ništa više. Znači ono otvori, cap, da mu iglu i ona je gotova. On ubode Đinu. Đina naravno oseti, provali i onda Five Little Ducks je totalno nebitan onda i krene da vrišti i okrene se ka njemu. I on kaže: “Phase two.” A treća osoba koja je stajala vadi upravljač i ovako pritisne dugme, cela soba se pretvara u neonsko, zeleno, disko kugla, leti ono sve živo 3D. I Đina ovako, a ja uhvatim i sebe. Isto. Isto. I ovaj radi i ona se smiri, radi i on kaže: “Done.” Gotovo. Pali svetla. Thank you so much. Bili ste divni. Ćao. Mi šta se desilo? Ovaj, tako da to je bilo onako baš ovaj šokantno, ali pozitivno ovaj iskustvo.

Ivan Minić: Dođe ti da ideš da vadiš krv sad. Da i daj mi upravljač samo ovaj. Posle posla samo da me resetuje.

PRVA OPERACIJA U LONDONU

Ivan Milosavljević: I zbog fotelje. Ovaj. Tako da to je bilo ono, neverovatno. A mislim, trivijalna stvar, ali je bilo neverovatno. I onda ovaj eto mislim sada četiri dana posle idemo na operaciju. Isto što je bilo čudno. Đina je bila prva na, na terminu, ovaj prva na rasporedu. Operacija počinje u 8:30 i oni nam sad, ponedeljak u 8:30. I oni kažu dođite u ponedeljak u 8:15 u bolnicu. Ja kao, ne razumem. Ja sam tri puta pitao je l’ pričamo o istom ponedeljku. Ono, kako mislite da dođemo 15 minuta ranije, ne dolazimo u ono da izvadimo krv, je l’? Ne ne kao don’t worry. Samo dođite u ponedeljak u 8:15. Dobro. Mi mi dođemo u ponedeljak u 7:00 naravno. Ovaj, da ne kažem da sam ja već ono u 6:20 rekao, ajmo, ajmo, ajmo, a na pet minuta smo ovaj od od bolnice. Čeka nas sestra, uvedena nas u apartman. To odeljenje koje pritom nije to odeljenje sada international onih koji plaćaju ili tako nešto. To je normalno odeljenje kao što ih ima, ima ih, lupam sad 15 u bolnici, svako je neko, svako odeljenje neka životinja. I mi smo regularan član toga. Sami smo u sobi. Nema dva, tri, četiri, pet kreveta, nego svako ima svoj apartman. Apartman je tipa 40 kvadrata. Prečisto, pre ono lepo, boje, nalepnice, igračke za decu i tako dalje. Na 12 apartmana, koliko ima, što znači 12 pacijenata, je l’? U manjem kapacitetu pošto su u štrajku, je l’? je u svakom trenutku bilo devet članova osoblja koje je vodilo računa o o pacijentima. Tako da je to bilo baš onako vau. I mi ovaj uglavnom uđemo mi u u apartman i sada čekamo tih 15, 20, 30 minuta da dođu po Đinu i da je vode na operaciju. Neko nam kuca na vrata. Ja kao, OK, otvaram. Čovek u onim scrubs, kako da sad kažem na srpskom. Kaže on, došao čovek da se upozna sa nama i da se predstavi. On je anesteziolog koji će biti prisutan na operaciji. I moje ime je tako i tako i ja ću biti anesteziolog i hteo sam da vas upoznam, da vam kažem da će biti sve u redu i takođe hteo sam samo da prođemo kroz, da li je, video sam da Đina nije ništa alergična, to je pedijatar potvrdio, ali čisto da potvrdimo. I bitno mi je isto, kako želite da uspavamo Đinu? Da li želite iglom, da li želite gas maskom ili želite ne znam nečim trećim? Mi kao. I OK, mi se za to dogovorimo i on s nama ispriča se tri četiri minuta i on kaže: “Don’t worry everything is going to be fine.” i ode. Pritom, ovo je sada koliko god je to bilo izuzetno stresna situacija, trudim se da nekad da neki put ubacim i nešto što je stvarno bilo smešno iz ove prizme sada. Tu krene da krene praktično ceo hirurški tim da dolazi kod nas. I ali individualno. I na svakih tri minuta neko nam kuca na vrata. I sada prvih dva, tri puta ja sam stvarno bio onako vrlo pozitivno ovaj iznenađen jer kao, OK, stalo im je, znači nam, i meni i mojoj Ivani i tako dalje. Međutim već kad je kao četvrta, peta osoba došla kao, OK, ono pustite me na miru i i ajmo kao idemo. I onda mi je bilo najzanimljivije naravno po defaultu kada uđu, ovaj, svi gledaju u majku odmah. A ne u mene. Ovaj, a zanimljivo je, zanimljiva, zanimljiv deo priče je moja moja supruga ne stoji dobro sa engleskim uopšte. Ne druže se. I ona je tu bila u svom svetu i ona je bila full fokusirana na Đinu i to je njoj bila bomba. Ovaj, mislim naravno da joj je bila. I ulazi na primer četvrti član hirurškog tima. I Amerikanka. I ona odmah ulazi i kreće sa Ivanom da priča. I ona kaže: “We are going to do this, we are going to do this. Da li vi razumete šta će Đini da se radi?” I onda ja onako pristojno dođem i kažem: “Moja supruga nažalost ne razume baš najbolje engleski pa samo da znate, ja ću joj ovaj prevesti.” A ova doktorka kaže: “A šta ako vi njoj ne kažete ono što ja kažem?” I sad ja kao ne znam šta da vam odgovorim na to. Zašto bih ja to uradio? OK, a je l’ zna ona barem malo engleski? Ja kažem znam barem malo engleski. OK, i onda želim da pričam s njom. Ne želim da vi utičete na nju. I onda skapiram i onda uradim fast forward ali unazad i sad pošto smo u zapadnoj zemlji, bože kako li mi izgledamo sa strane? Gde idem ja i samo ja pričam, moja supruga ćuti, jer kao ne priča engleski. To znam ja. Ali oni očigledno ne znaju. I ovaj i onda se ja kao, o moj bože, ono, u jednom trenutku će reći kao da ono ne znam, dovešće joj prevodioca, ono, da ne bi ovaj bilo da ja nešto utičem i tako. Tako da to mi je bilo ono neverovatno. To je taj drugi hajde drugi kraj medalje, ovaj koji u današnjem svetu onako ode daleko. U svakom slučaju ja kažem: “OK, ispričajte joj.” Ja Ivani kažem: “E, pitaćete to, to i to i ti reci yes i to je to.” I ona tako i bi, je l’? I uglavnom ništa, izređaju se oni svi i ode Đina na Oni su nas odveli sa njom bukvalno do operacione sale. Znači nije bilo ono tipa iz sobe da su je oni odveli, nego ne, ja kažem, mi možemo sa vama? Oni kažu, pa naravno da možete. Kao, zar postoji drugi kao način? I onda smo ovaj i mi kao, vau, kao kul i mi idemo sa Đinom. To je verovatno jedan od najgorih mojih, najtežih u stvari, ne najgorih, nego najtežih, ovaj pet minuta u životu. I ništa mi je vodimo, vodimo i čak će i da je uspavaju sa nama. I to je bilo onako baš, baš teško. I ništa, onda je krenula igra čekanja i šest i po sati kasnije su nas zvali da kažu da se Đina probudila i da dođemo u šok sobu. Ovaj, da jednostavno budemo sa njom. I onda smo mi ušli u šok sobu i čak i pre nego što smo ušli smo čuli vrištanje i to je bila Đina koja se onako previjala od bolova. I tih 48 sati, sledećih, je bilo baš onako izazovno iz ugla bola. Ona je jednostavno bila u bolovima. Operacija je prošla super uspešno.

DRUGA OPERACIJA, STOMA I OPORAVAK

Ivan Minić: To su vam i rekli odmah.

Ivan Milosavljević: Tako je i izvađena je ta masa, urađena je patohistologija, uh sve je bilo benigno, tako da u tom smislu je sve bilo ok. Tih 48 sati kažem, pakla u smislu bolova. I treći dan ovaj nakon nakon druge noći da kažem, znači treći dan Đina je zaspala sat vremena pre toga, a pre toga bukvalno nije spavala 48 sati jer nije mogla da spava. I ona je konačno zaspala. I mi smo konačno onako. I ona se za sat vremena probudila. Mi smo bili očajni. I ona se probudila kao druga osoba. Ona se ovako probudila i krenula da se smeje. Pojela dva jaja na oko u roku od tri sekunde. Tad je prvi dan bilo da može da jede, da kažem, normalnu hranu. Jednostavno kao da se resetovala. Ne govorim ja to da se naravno resetovala zbog operacije ili ne jer nas je čekao, čeka nas i dalje druga i treća i tako dalje. Nego govorim samo jednostavno, šta se desilo? Četvrti dan dolazi doktor i kaže: “Đina je super.” Đina je već ono šeta, skinuli su sve sa nje i ona šeta, trčkara. I on kaže: “Vi možete da idete kući.” I mi smo bukvalno do pre 24 sata bili u ono, u vrištanju, ali u onom hektičnom, ono, agoniji potpunoj. u agoniji potpunoj. I da kažem 36 sati hajde kasnije čovek nama kaže da mi idemo kući. Đina se smeje. Sve je OK. Ja razmišljam, sad ja opet meni krene taj biznis mozak da radi, ja razmišljam, OK, meni je na specifikaciji pisalo da pošto smo platili sve, da se plaća avansno. I tamo je pisalo da na primer da se projektuje da ćemo mi biti u bolnici na primer ne sećam se recimo osam noći. Sad ja kažem, OK, ovo je prošla je treća ili četvrta, znači imamo još kredita. Sad ja razmišljam da li oni hoće da nas ono izbace jer čekaju zbog kreveta i tako dalje. Ja odlazim ponovo kod njega i kažem: “Doktor Thomson, kao, mi imamo još tri četiri dana ono plaćeno. Mislim kao dete je prekjuče bilo u agoniji.” I on kaže: “Svi pokazatelji su sjajni. Ko želi da bude u bolnici?” Pritom, dolazićete na kontrolu prekosutra, dolazićete na kontrolu još jednom za sedam dana i onda ako je sve OK, idete kući u Beograd. I ja kažem, dobro. I u tom trenutku krenem da tražim pošto mi ne znamo koliko ćemo biti u bolnici i koliko ćemo biti u Engleskoj. Iznajmimo stan i odemo kući. I sve je bilo kako treba. I posle sedam dana smo dobili clear da možemo kući. Upoznali se sa to je sad hajde da kažem tad ulazak u u drugi deo priče. Ali pošto za drugu operaciju je potrebna druga struka, druga specijalizacija i igrom slučaja pomagač na ovoj prvoj asistent na prvoj operaciji je bio hirurg koji se zove Paolo De Coppi. Čovek je Italijan i čovek je na sad je ovo baš za prošlu godinu proglašen kao jedan od 100 najuticajnijih hirurga u u u pedijatriji, u u dečijim bolestima. Jedan od 100 najuticajnijih ljudi u medicini. Čovek je predsednik evropske asocijacije hirurga, dečijih. Znači ono, čovek je Jordan. I on je bio asistent, što ja nisam znao u tom trenutku. On je bio asistent na na Đinoj prvoj operaciji. I onda je on došao da se upozna sa nama, na kraju nije bio u ovom prvom setu ovo svih. Rano je bilo ovaj dok dok espresso se popije. I on je došao popodne. I ovaj i onda kad sam ja njega naravno istražio i video ko je, ja sam rekao OK, je l’ možete da radite drugu operaciju? I on je rekao: “Of course, of course.” Ja sam rekao: “Dobro, ali kao stvarno ono.” Jer sad je to već drugačiji nivo komunikacije sa, jer bliže je našem mentalitetu, je l’? I ovaj, on kaže: “Ne, ne, ne, može naravno, može, može.” Ja kažem: “Dobro, kada?” I on kaže ne znam, za tri do pet meseci da se oporavi, da ponovimo magnetnu rezonancu i tako dalje i tako dalje. I napravite tu neki okvirni plan. I ništa, mi se vratimo u Beograd i tek tada u tom trenutku kad smo se vratili u Beograd, ja krenem da razmišljam Bože ja sam imao tu neku, mi smo platili taj neki iznos od 50.000 funti. Ali kad gledam onu specifikaciju mi deo toga nismo iskoristili. Lupam sad, to je bilo projektovano da budemo osam, devet dana, mi smo bili četiri. Bilo je projektovana lekova za 10 dana, mi smo bili četiri, hrane za 10 dana, mi smo bili četiri. Ja sad kao krenem da razmišljam, OK kao možda, možda mi neko i vrati neki novac ono, mislim što je nezamislivo, je l’, al eto, ovaj čovek kad je, neću da kažem očajan, ali i Vesna Mitkovska ovaj je bila adresa jer radi u admin i finance da mogu opušteno da pitam da li je to uopšte opcija. Ili će da mi samo kažu, brate, ono, ti si platio i ti si završio. Ja njoj napišem mail i ona odgovori: “Pa Bože, Ivane. Pa naravno da ćete da dobijete refund.” Kaže: “Onoliko koliko ste potrošili, toliko će da se naplati. Ono što niste dobijete pare nazad.” Ja kažem, dobro. Super. Bilo me sramota pitam kada. Jer kao, OK, dobićemo nazad. I posle recimo tri, četiri dana ja dobijam mail gde kažu dragi Mr. Milosavljeviću, ovo ste platili, ovo ste koristili, podvučena crta. Mi ćemo vama da vratimo 25.000 funti. Tu je negde bilo oko polovine baš je bilo. Tako da je praktično ispalo da je nas ta prva cela priča, ne računajući logistike sada, nego govorim isključivo bolnički troškovi koštalo oko 25.000 funti, što je 30 i nešto, 31, 2, 3 hiljade evra. I oni su nam još vratili ovo pola. Tako da ovaj ceo taj experience je bio s obzirom na temu je bio vrlo pozitivan. Opet kažem, ne govorim zbog ishoda. Ishodi, ishodi nažalost mogu da budu ovakvi i onakvi. Ali otišli ste u super premium instituciju koji su četvrti najbolji na svetu, gde hirurg koji radi je ono, jedan od najboljih hirurga i najuticajnijih hirurga na svetu. Uh, svi su divni, svi su krasni. Mislim, ja sam hranu poručivao na tabletu gde sam imao jelovnik koji je imao 47 obroka da se izabere. Da li hoću jaja na 14 različitih vrsta? Da li hoću barbecue chicken? Da li hoću ovo? Da li hoću ono? Mislim, jednostavno je taj neki level pa su dolazili ljudi iz animation tima i rekli, OK, hoćete vi da idete da popijete pivo, da se mi igramo sa detetom? Mislim, mi smo rekli ne, jer su imali beli mantil pa onda Đina nije dobro reagovala. Ali hoću da kažem, jednostavno je sve drugačije. I ništa i onda smo se vratili, ovaj vratili smo se u Beograd. Đina naravno i dalje imala isti problem koji ima u smislu da nije kakila i i ništa. I krenuli da ne znam, klistama da to izazivamo i tako dalje i krenuli da se pripremamo za drugu. I manje više kroz sličnu priču prošli, u smislu da smo onda komunicirali, samo što nismo komunicirali više sa prvim doktorom, nego smo sad komunicirali sa profesorom De Copijem. Onda je njega uhvatiti bilo malo onako izazovno. Ovaj, što opet mogu da razumem koliko god mi je teško, ali bilo u tom trenutku, ali mislim ako je čovek Jordan nije on dostupan u svakom trenutku. Uh, tako da to je malo trajalo duže nego što smo mi hteli, hajde da kažem da traje ta priprema za drugu operaciju. Ali eto u novembru 23. odlazimo ponovo. Prolazimo kroz sve to isto. Uh, operiše se Đina, operacija uspešno, rezultat operacije pored, hajde da kažem tog mehaničkog dela koji je trebao da se popravi, je bio i da treba da se otvori stoma. Za one koji ne znaju stoma je praktično preseku creva na pola i izbace ga napolje i staviš kesu koja postoji za, za, za to i onda sve što izlazi, izlazi u kesu. Uh, a to se radilo zato što se operacija je radila oko osetljivog dela, odnosno oko guze i onda da bi sve moglo da zaraste, da se ne inficira. Tako da nas je onda čekala ta jedna izazovna situacija da trebamo da živimo sa stomom dok to zarasta i da trebamo da imamo treću operaciju koja podrazumeva skidanje iste.

Ivan Minić: Što je u principu relativno rutinska stvar kod odraslih. Dosta odraslih ljudi živi ako imaju. Tako je. Ovaj ako imaju probleme sa gastrointestinalnim ovaj traktom i tako dalje. Ovaj ali naravno sve to kod malog deteta je dosta komplikovano.

Ivan Milosavljević: Pa mislim kad eto to je, to je novembar 23. Znači Đina tada ima dve i po godine. I sada vi pritom fakat je da je Đina, iako je imala dve i po, dve i po godine tada, ona je kasnila malo sa razvojem u smislu, govorim o konverzaciji jer smo mi bili toliko preokupljeni, ona nije išla u vrtić, nije nismo imali normalni, pa mislim prvo Covid, pa operacije, pa lutanja, pa doktori, pa traume, pa ovo, pa ono. Ona nije imala ono mesec dana mirno. Da mi sedimo sa njom pa samo što ćemo mi da pričamo sa njom pa će biti ono, pritom i kod kuće isto. Mi, mi njoj hajde evo do pre dve nedelje, mi njoj tri godine svaki dan radimo klizmu. Svaki dan. I to je njoj svaki dan pakao. I naravno i nama, ali mi nismo bitni uopšte. Njoj je to mislim ja ne znam šta mi je bilo gore, da li kad krene da plače što mi to radimo ili kad je bilo, bio je jedan period od jedno dva meseca gde se ona toliko navikla. Kad mi kažemo: “Hajde Đina”, ona ovako uzme popne se na sto i ovako legne. Ne znam šta je gore. Ali ovaj, ona je ono kraljica i i i izdržala je to sve i izdržava to sve i dalje. U svakom slučaju ništa, mi smo bili s tom stomom. Ona je bila predivna sa tim.

Ivan Minić: Druga operacija uspešno završena.

Ivan Milosavljević: Operacija uspešno završena. De Copi je odradio ono što je trebao da odradi. Isto smo pušteni posle tri dana smo pušteni iz bolnice. Tu nije bilo tog postoperativnog stresa u smislu bolova i svega. Naravno da je bilo neke nelagode, ali mislim u odnosu sada kad poredim sa ovim prvim, daj mi pet ovih ono kad kad poredimo. Uh, mi smo za tri dana bukvalno bili otpušteni iz bolnice. Uh za sedam dana odradili kontrolu i on je rekao ćao. Ovaj bukvalno i ovaj i ostali smo u kontaktu ovaj da se updateujemo oko svega. I onda jedno šest, sedam, osam meseci nakon toga smo zatvorili stomu. Uh to smo uradili ovde. Uh, moram da kažem da u celom ovom procesu profesorka Marija Lukač nam je ovaj baš onako puno pomogla. Uh, tako da ovde smo zatvorili stomu. I onda najiskrenije mi smo mislili jer neću da kažem tako nam je rečeno, ali to je toliko sve kompleksno i opet i kad pričaš sa svim doktorima, našim, strancima i tako dalje. Znaš taj nivo razumevanja mora da bude u vinklu, a očigledno neću da kažem nije bio, ali nije bio u toj meri. Mi smo mislili, OK, evo uradili smo sve i sad će Đina da se probudi i da traži da ide na nošu i da kaki. Međutim to se nije desilo i onda sad uđeš u novu fazu učenja i adaptacije na situaciju gde onda konačno naletim na nekoga ili mislim da mi je to čak i i profesor De Copi objasnio. Znaš, kaže: “Creva su ti kao veštačka inteligencija. Kao, pošto je tad bila aktuelna tema, je l’? Mislim i sad je, ali govorim i tad. Uh, kako rade, tako nauče. I onda treba da im daš nove inpute da bi oni krenuli da uče o novim inputima pa da promene ponašanje. Đini creva ne rade četiri godine u to vreme sada. Đina već ima tri i po, da kažem, četiri godine. I creva joj bleje. I pritom su ogromna zato što je bila velika količina dok nije stoma i tako dalje i tako dalje. Tako da sad”, kaže: “Fizički ste završili sve, ali”, kaže: “sad kreće ta druga

Ivan Minić: Softver.

Ivan Milosavljević: Tako je, baš tako. Druga utakmica. Ovaj, koja je kombinacija softvera, lepo si rekao i i dodao bih, ja mislim da tu ima malo i mentalnog dela vezano za Đinu u smislu ona ne kapira, mislim tada govorim šta znači kakenje. Ona je pre osećala na primer kad mi uradimo klizmu pa dobije nagon, ona kaže: “Piškim, piškim, piškim.” Ovaj zato što ona samo zna za piškanje. A ne zna za kakenje. Pa i onda to sad isto proces, pa da nauči sada da može stomak da je boli ili da oseća da se nešto sprema, pa da se ojačaju ti mišići koji su neaktivni. Mislim ona živi najnormalnije. Đina je posle kad smo skinuli stomu, Đina ide u vrtić. Đina je sada napredno dete u smislu razvoja. Uh, Đina je ono carica i i i faca. Ovaj, ja stvarno imam i sreću tu da i Ivana je predivna majka i super posvećena i Tara je divna sestra. Ovaj, tako da stvarno se…

Ivan Minić: Koja je takođe u tom procesu prošla svoju priču svakako.

Ivan Milosavljević: Tako je i koja je u tom trenutku ono u početnim tinejdžerskim, ovaj godinama. Uh, koja više nije ovaj sama u celoj, u smislu da je ono only child. I nije fokus u tom trenutku na njoj.

Ivan Minić: Nije fokus u tom trenutku.

Ivan Milosavljević: Tako je, tako je. Ovaj, tako da sada ja ne znam stvarno koliko sam ja tu bio uspešan da to hendlujem. Uh, trudio sam se, što naravno ne mora da znači da je to bilo uspešno. Ali apsolutno si u pravu. Mislim to je, ja sam toliko zahvalan i ovo nije stvarno floskula. Nadam se da ono ako bude gledala ovo, sad kad ima 16 godina, ne znam, ali kad bude bila starija hoće verovatno. Ali stvarno nisam je ili nismo je osetili u celom tom procesu. Ali da se ne budem shvaćen pogrešno, trudili smo, to ne znači da je bilo e super, ne čujemo te pa ti ne trebamo, nego je ona je stvarno jedno prepametno i i da kažem uspešno za svoje godine biće i onda to nam je bila onako isto jedan jedan vetar u leđa koji nam je omogućio da se u ovim trenucima posvetimo Đini i da probamo da rešimo ono što se rešiti može.

Ivan Minić: I dobro. Sad taj proces i dalje traje.

Ivan Milosavljević: Tako je.

Ivan Minić: I naravno, stvari su mnogo bolje nego što su bile i ona je porasla i sada je mnogo lakše i i komunicirati i o svemu i ja sam siguran da će to doći na svoje. I kad smo pričali ovaj i privatno rekao si mi da postoje tu pozitivni pomaci koje vi vidite, samo što to traje sporije nego što biste voleli jer bi idealno da se sve desi odmah.

Ivan Milosavljević: Tako je.

DRUGE OPCIJE: RFZO, AMERIKA I KREDITI

Ivan Minić: Ali suština negde ovog svega jeste da si ti sada ispričao da stvari mogu da se urade i na drugačiji način. Da postoje razne opcije. Jedna od opcija koju koju nisi pomenuo, mogu je ja pomenuti jeste i i i to što u nekim od situacija RFZO može da pokriva troškove ovakvih stvari, dela ovakvih stvari. To podrazumeva da se dobije adekvatna dokumentacija u lokalnim institucijama koja kažu da one nisu kvalifikovane, ne mogu da izvrše to što je potrebno. Ali u svakom slučaju bez želje da zvučimo za bilo koga uvredljivo ili bezobrazno, ovo o čemu smo pričali ovde je najbolja moguća nega za novac koji nije nedostižan.

Ivan Milosavljević: Baš tako. Meni stvarno nije, mislim mislim da sam to rekao minimum dvaput, ja mrzim da govorim ljudima šta oni treba da rade, niti volim da meni to neko govori. Ako me neko pita za savet, ja ću mu ga dati. Uh, ali ja najiskrenije ne znam u smislu sada da mogu da se zakunem kakva je procedura RFZO-a da neko dobije pokriveno lečenje u inostranstvu. Mi smo prvu operaciju, mi smo sve pokrili iz našeg džepa. Uh, za prvu operaciju mi nismo, ja nisam, pošto sam ja bio kolovođa, ja nisam ni razmišljao uopšte o tome, najiskrenije. Jer imao sam predrasude koje ne znam da li su opravdane ili nisu, ali sam imao predrasude i nisam hteo da gubim vreme. Jer sam bio, OK, ja ovo mogu da platim sada ovu prvu, mogu da platim i ja ne želim da gubim vreme. I najiskrenije bila je tu i druga komponenta, uh, ne želim to da bude fokus, ali čak i da može i da je brzo, ako ja mogu da platim prvu, neko ne može da plati. I zašto bi sada mi ulazili u to? Tako da idemo fokus na Đinu i to je to. Kada smo se spremali za drugu nas mi smo bili pitani od strane naših par doktora koji su bili deo hajde da kažem tog nekog tima oko Đine: “A zašto vi ne tražite jer vi ispunjavate uslove da to možete da dobijete?” Ja sam rekao: “Dobro, koji su to uslovi?” I sada uslovi su 1, 2, 3, 4. I ja sam mislio pa mi stvarno to ispunjavamo. Pritom tada smo znali da ide ova druga operacija. Znali smo da druga operacija košta koliko košta i tada je već bila, cifra je bila vrlo slična u 1.000, 2 razlike je razlika je bila. Ali pritom sad isto je tu poenta ono da da mora avansno da se plati. Pa je veći iznos, je l’, jer oni projektuju. Sad ne znaš da l’ ćeš biti četiri dana, a možda ako budeš 14 dana? Ako se ne daj Bože nešto ono zakomplikuje. Tako je. Uh, i onda je ja sam onda pomislio, OK, ako stvarno može da se završi za taj vremenski rok za koji mi je rečeno da može da se završi, onda bi sada već mogli da možda. Ja sam rekao, OK, šta je prvi korak koji treba da se uradi. I prvi korak je kao što si rekao bio da ta ustanova treba da da papir koji kaže mi ovo ne možemo da uradimo. I ja sam tu ljut sam na sebe, zašto nisam odmah odreagovao na to, jer sam odmah pomislio pa mi nema šanse da ćemo ovo dobiti. Ali ko sam ja da to sada kažem kad ja nisam imao ovakvih iskustava? Niti u mom okruženju je postojao neko ko je rekao: “Ne brini, napisaće”, ili zato što je stvarno tako. Ali ja sam stvarno pomislio da ko će to da napiše i da stavi pečat? Da kaže ja ne znam. I uh kada da zovem, za sedam dana. Ja sam zvao za sedam dana, zovi još za sedam dana. U tim trenucima nama je svaki dan kao godina. I za sedam dana je bilo ne može da se napiše, nećemo da nećemo da napišemo da mi ovo ne možemo da uradimo. Jer u teoriji mi to možemo da uradimo. A sad to što ja u praksi neću da u teoriji ono. I mi smo tu izgubili ono neke dve, tri nedelje. Ja sam tu kažem na sebe sam tu ljut, ovaj, zato što sam imao taj osećaj odmah i ali nisam ga nisam ga ispratio, ali Bože moj škola. Uh, tako da to je fakat. Ja sam onda isto saznao, ali ja sad stvarno ne znam kako to u praksi deluje i sada ne želim da zvučim grubo, niti me interesuje jer smo mi uradili to što smo uradili, to je iza nas. Da čak postoje tu i varijante da da možda bolnica iz zemlje X ima bilateralni sporazum sa našom bolnicom i onda oni imaju razmene i onda dođe hirurg odatle kod nas da pokaže kako se nešto radi. I što je najgore na kraju se ispostavi da jedna naša bolnica ima ugovor sa Goš bolnicom. I da to postoji kao opcija, gde ti RFZO praktično meni nije potreban jer to se sve završi na tom, da kažem državnom, ovaj nivou. Ali to nikad niko nije, ja ne znam ni koliko se to koristi. Kakav je stav oko toga, kakva su iskustva? Stvarno ne znam i ne želim da, ja samo govorim šta je rečeno i šta su neke činjenice koje su nama bile izložene. Možda malo kasnije, ali mi nije žao ni u jednom trenutku, jer ja sam uvek mišljenja ako ja mogu da iskontrolišem proces i da je on sa što manje ljudi involviran koji imaju 100 drugih obaveza, bolje da ja kontrolišem ono što ja mogu da kontrolišem. Posebno u tim ekstremnim situacijama. Tako da ovaj, da, poenta je bila ovog svega, postoje druge opcije. Postoje druge opcije koje nisu nedostižne. Ja stvarno mi nije, ja sada iz ove slike ja pomislim, bože kako sam ja glup bio. Da da mi je neverovatno da mi nije palo na pamet da ja sad mogu da zvaničnim putem dođem do top hirurga u Evropi i svetu i da platim 200 funti ili 300, prvi pregled je 300, 200 je kontrola. Da imamo Zoom od sat vremena za 200 funti gde će neko da mi kaže, reći će mi i ovde nešto, reći će mi i on nešto. Ali u tim situacijama koje su ekstremne ili koje su medicinske hajde, meni je to značilo puno. I mislim da ljudi, i to je bila i poenta ovoga kao kao što znaš, mislim da ljudi eto trebaju da znaju da to postoji i da jednostavno eto nije neplativo i ako je glupo pričati o novcu, ali ako možemo da imamo televizor od ono 500 evra, možemo i da…

Ivan Minić: Ne dobro naravno. Ima raznih priča, ima raznih slučajeva. Imali smo prilike zbog toga što je bilo dosta ovaj, SMS kampanja za prikupljanje donacija i tako dalje. Ovaj imali smo primere dece gde su to neke cifre koje su zaista nedostižne za za za gotovo svakog. Nekad se u takvim situacijama su se pojavljivale neke naše poznate ličnosti, sportisti i tako dalje. Nekad često i anonimno. Ali se sazna vremenom ko je stao iza tako nekih stvari i to su neverovatne, neverovatne ove ljudske veličine. Jeste. Ali suština negde jeste da to nije nedostižno. Ti si čak imao u u tom periodu kod kod druge operacije i neke kontakte sa Amerikom gde to jeste skuplje, tamo je prosto sve vezano za medicinu skuplje, ali i tamo je pregled 700, 800 dolara i ti dobiješ sat vremena najbolje osobe na svetu, magnetna rezonanca je ista.

Ivan Milosavljević: Tako je. Tako je. Znači i on će na osnovu toga ti reći stvari koje prosto ljudi ne znaju i ne treba ni kriviti lekare što ne znaju stvari koje su ekstremno retke i ne mogu ni da znaju. Krivimo zbog stava i načina na koji se mnogi od njih ponašaju, ali nije nikome tu nije lako.

Ivan Minić: Ne, ne, ne.

Ivan Milosavljević: Naši, ako pričamo o našim lekarima, prvo ko sam ja da pričam o tome i ono što je činjenica je da oni ne rade u lakim u lakim uslovima, to je činjenica. Isto tako je činjenica da to može da bude i mnogo bolje. Mislim, tako da to je to, ali kažem to uopšte nije poenta i to je što je. Uh, to je kao, kao što smo pričali, lupam sada o bankama ovde i sada ti imaš svoj biznis i ti odeš u i onda smo konstatovali kako manje više da kažeš ovde nemaš izbor. I sada zamisli kad bi imalo još tri, četiri opcije koje su možda više odgovaraju tvom biznisu. I kao kul. I sad ako je tu 6%, a nije 3%. Ili ovde možeš da dobiješ, a ovde ne možeš da dobiješ. Ovaj,

Ivan Minić: Ne to, ovde je 3%, ali ne možeš da dobiješ. Da, da, da. Ali, haha, tri.

Ivan Milosavljević: Ali možeš da gledaš i da se nerviraš.

Ivan Minić: Tako je.

Ivan Milosavljević: Ovaj, tako da hoću da mislim, to je koliko god sad zvučalo surovo i sad verovatno ne bih tako pričao da ne daj Bože nešto nije bilo kako treba, ali to je sve, to su sve slične paralele, mislim u bilo čemu u životu, samo što je ovde osetljivo jer je dete i jer je moje dete. Što nije mala stvar, naravno. Ali to je manje i sada, OK, hoćeš da igraš u beton, za beton ligu za neki tim ili sa takvim, ili hoćeš da igraš ne znam u premijum ekipi. I mislim, ima neko ko će uzeti ovo, ima neko ko će uzeti ovo, ima neko ko nema mogućnosti i tako dalje. Ja sam, čisto da budem transparentan, ja sam podigao kredit za drugu operaciju. Znači nije sada to ono e lako je, ne. Ja sam podigao kredit za drugu.

Ivan Minić: Pa da se razumemo mislim znamo se ljudi ne znaju kontekst, ali ono iz novac koji je bio potreban i za prvu i generalno za takve stvari, ako i postoji neko ušteđevina, postoji zato što si radio kao konj, a ne zato što… Ne postoji i tako je i opet kažem vrlo sam spreman. Postoji delom zbog toga, postoji mislim evo ja stvarno ne ne bežim ni od, mislim ne bežim, nemam od čega da bežim, nego lupam u celom tom procesu od od od hajde da kažem pet godina, moj otac je preminuo. Uh, ovaj, i ono iza njega je ostalo, ovaj, nešto. Ovaj, čiji je deo pripadao meni. Ovaj, tako da hoću da kažem, normalna, everyday priča, u smislu to finansije i sve. Ništa. Tako da da, rad, malo banka, malo ovamo, malo onamo i opet kažem, to je nije neplativo, eto. To je, to je poenta.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Ivan Milosavljević: Hvala i tebi.

Ivan Minić: Ovaj, nadam se da od ovoga što ste slušali uz sve pošalice koje su se desile u međuvremenu, koje svima nama omogućavaju da kroz ovakve stvari prođemo ne bih rekao neoštećeni, ali možda malo manje oštećeni, da ste videli kako izgleda još jedan život i još jedna borba i kako izgleda traženje rešenja kada rešenja nema i da se rešenje možda nekad kriju na mestima za koje nas je sramota da pitamo ili se plašimo da pitamo, a najgore što može da se desi kad pitaš je da dobiješ negativan ili nepovoljan odgovor Ili nerazumljiv. ali na kraju dana ti i dalje treba da pitaš, zato što ako ti je nešto zaista važno ili ti je neko zaista važan, onda zaista moraš da iscrpiš sve opcije. Sve je to mnogo bolje od toga da se kasnije pitaš šta bi bilo da si pitao, ovaj, da si pitao nešto što si preskočio da pitaš.

Ivan Milosavljević: Sve si rekao. Evo moji ljudi koji su u mom okruženju što porodično, što poslovno, što prijateljski znaju za rečenicu koju ja non stop govorim. Samo je bitno da može da se pogledaš u ogledalo i da kažeš stvarno sam dao sve od sebe. Ali ne ono bullshit, nego stvarno sam dao sve od sebe. Kakvi god da su efekti toga, negativni, pozitivni, ali da može da se pogledaš u ogledalo i kažeš stvarno sam ono, I did my best i to je to ono. Mi onda što si lepo rekao nema šta, to je to onda. Onda prelazi u nadležnost neke druge strane.

Ivan Minić: Baš tako.

Ivan Milosavljević: Hvala vam što ste nas slušali.

Ivan Minić: Nadam se da vam je bilo i zanimljivo i korisno i motivišuće i otrežnjujuće i sve ono što obično želim da izazovem kod vas u svakoj od epizoda koje snimam. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.