Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Vedran Bajer. A ako volite tehnologiju i inovacije, čeka vas jedna jako, jako luda vožnja kroz istoriju i našeg regiona i nekih od najvećih kompanija na svetu i proizvoda koje svakodnevno koristimo, ali i jedna priča koja je baš onako tipična Pojačalo priča. Priča čoveka koji ne može da sedi miran, koji ne može da radi nešto što je dosadno i koji uvek ima potrebu da da svoj maksimum i da vidi kako se menjaju stvari pred njegovim očima na koje on utiče. Uživajte. 

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Orion telekom predstavlja Orion AI Hub, suverenu AI infrastrukturu nove generacije. Rešenje razvijeno u saradnji sa kompanijama NVIDIA i NetApp, zasnovano je na najnovijoj NVIDIA DGX Blackwell B200 GPU arhitekturi. Orion AI Hub omogućava organizacijama da lokalno razvijaju, treniraju i implementiraju AI modele, uz potpunu kontrolu podataka, ultra-nisku latenciju i infrastrukturu usklađenu sa domaćom i evropskom regulativom. U okviru Orion AI Huba dostupni su različiti paketi i modeli korišćenja, od razvojnih okruženja i trening klastera do produkcionih inference servisa.
Za više informacija posetite https://orionfactory.ai/, ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Volim kad se neko javi dovoljno unapred da onda sve možemo da isplaniramo i kao ovaj krajem godine bukiramo nešto za drugi, treći mesec naredne godine, onda mogu da znam, mogu da se vladam oko toga, a posebno kad mi se javi neko ko ima dosta neobičnu i malo i blesavu priču, a onda se ispostavi da ovaj nakon što se dogovorimo da ćemo da snimamo, da mi se javi gomila drugara da kažu: “Super je on, pitaj ga to, pitaj ga ono.” Tako da biće danas dosta neprijatnih pitanja koja dolaze iz kuhinje ovaj zajedničkih prijatelja. U svakom slučaju, ko je imao prilike da te vidi i sluša zna negde ovaj čime se baviš i i i kako je izgledao tvoj karijerni put, mi ćemo dubinski to proći kroz razgovor, al za sam početak, ovaj, ko si ti i čime se baviš?

Vedran Bajer: Ja sam Vedran. Hvala ti na pozivu. Ja se bavim svime i svačime. Rekao bih da sam užasno radoznao, čak ne iznimno, nego baš možda malo previše. Baš užasno radoznao. I često mijenjam područja interesa. To je jednostavno, jednostavno nekakva stvar koja me goni i i i proganja. Pun sam nekakvih potpuno irelevantnih informacija. Potpuno. I to eto tako, uvijek imam tri-četiri knjige koje čitam, šest podkasta i onda gnjavim one koji su, koji imaju interes uopće mi odgovorit. I samo da imam “seen” na poruci kao, aha, okej barem su pročitali. I to je to. Rodio sam se i i živim trenutno u Zagrebu. Jedan dio svog života sam proveo vani. Inženjer sam po struci, tim se skoro nikad nisam bavio, možda prvih par godina svog života. I that’s it.

Ivan Minić: Trenutna pozicija ti je?

Vedran Bajer: Ja sam trenutno General Manager za regiju Adriatic koja je u biti od Slovenije do do Grčke granice uz Albaniju u startapu koji se zove Wonderful. Mi smo Agentic Operating System. Pojednostavljeno u dvije u tri riječi.

Ivan Minić: Pričaćemo dosta detaljnije o tome, ovaj jer to jeste negde vrlo trendovska stvar koju smo u prethodnom periodu ovaj kroz razne ovaj popularne alate testirali, videli mogućnosti, videli da li može da nas ovaj odmeni u nekim zadacima ili ne. To se svakako iz dana u dan menja. E sad vi pravite nešto što je sloj iznad toga, ali o tom potom, pričaćemo. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: A za početak mi u Pojačalu ovaj imamo hronološki razgovor prvo pa onda pričamo o aktuelnim stvarima. Za početak smajlis pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Vedran Bajer: Puno stvari. Koliko se ja sjećam samoga sebe, moj je otac jako puno putovao. I onda sam ja vrlo često jer to vrijeme, ja sam rođen krajem sedamdesetih, u osamdesetima nije bilo taksija baš nešto pretjerano, a živjeli smo u gradu Zagrebu ali u na selu. I onda smo često mama i ja išli po tatu na aerodrom. I meni je uvijek bilo jako divno čekat da on sleti. Uglavnom je to, barem iz mojih sjećanja, uglavnom to bilo iz SSSR-a, pa je onda uvijek bio neki Tupoljev kojeg si čuo šest minuta prije nego što će sletit. Tako da je prva nekakva moja želja bila da budem pilot. Barem se sjećam u osnovnoj školi da sam crtao kao šta ćeš bit i onda crtam kokpit. Nisam postao komercijalni pilot. Prije par godina sam krenuo u pilotsku školu. Korona je to malo usporila. I neke poruke koje sam ja mislio da dolaze iz svemira. Tako da ovaj to je I consider myself a pilot in training. Znam jako puno o avijaciji, veliki sam avgeek. Obično kad letim onda biram koji je avion. Ako znam koji je avion imam tablicu, imam puno tablica. Imam tablicu u koju pišem tail numbers. Tako da jako sam puno putovao u životu i onda ako znam da mi ide avion koji ima registracijsku oznaku recimo Yankee Uniform, znači za za YU, a više sad ima ne znam Alfa Siera Lima, onda znam da je sjedalo 4A ili 4 Alfa puknuto i tamo ne idem. Tako da eto. To je bilo prvo. Barem koliko se sjećam.

Ivan Minić: Nisam baš toliko ekstreman, ali definitivno svaki avion pregledam na Seat Guru kakav je layout i biram ono neko…

Vedran Bajer: Samo me ne zovi, reći ću ti ja.

Ivan Minić: Pomenuo si da je okruženje bilo da kažem manja sredina svakako. Kako je izgledalo odrastanje, kako je izgledalo tvoje okruženje osim toga što si išao često na aerodrom?

Vedran Bajer: Pa dakle ja sam osnovnu školu, moji roditelji su radili u u gradu i mi smo prirodno gravitirali gradu tako da je to bilo jako puno komjuta. Možda komjut, putovanja na u školu ili posao na način na koji možda danas i nije toliko da ga ima toliko. Ja sam sa šest godina znao sam sjesti u autobus i otići u školu. To je jednostavno bilo tako. Nakon prva četiri razreda osnovne škole sam otišao, ne znam iz kojeg razloga ne pitaj me, ali sam odlučio otići u osnovnu školu u kojoj postoji latinski i grčki. Ne znam zašto. Al eto. I to je bilo u centru grada Zagreba. Bio sam dosta buntovan. Kad sam ušao u pubertet, boga mi s 20 sam bio jako buntovan. I nekako sam u tom periodu, život na selu je divan. A i nije tako divan. Ali ja bih rekao da me nekako naučio da mogu i volim biti sam. Ja sam potpuno okej da s dva dana apsolutno s nikim ne prokomuniciram ni jednu riječ. I mislim da je to i dobro, a onda i loše. Jer ja to mogu, a to nekako nije nužno u današnje vrijeme često. Isto tako ono što je vrlo zanimljivo je da se ja osjećam neugodno kad su mi ljudi blizu. Jer što živiš u većoj okolini gdje je veća gustoća, to ti je to prirodnije. Na selu imaš malo ipak malo više mjesta. Ali ja sam ko klinac sa sa svojim susjedima, vrlo često bi tokom ljeta otišao kod prvog susjeda ujutro jer je ne znam moj najbolji prijatelj gdje je bio i pitao šta se danas radi na polju. Sjeo na traktor i išao vidit kako se ore zemlja, sadi kukuruz i slično.

Ivan Minić: Znači zanimalo te je baš svašta.

Vedran Bajer: Svašta me zanimalo.

Ivan Minić: A je l’ imala nekakvu ulogu tehnologija u tom periodu?

Vedran Bajer: Pa rekao bih da jest. Dakle ono što se često događa je da ljudi koji puno putuju, roditelji, znaju kupovat ljubav poklonima, je l’. Tako da sam ja od, mislim da je prvi Super Nintendo system ili jedan od prvih koji je došao u u Zagreb je bio kod nas doma. Ja sam veliki gejmer kao što se vidi i po mojoj majici. Tako da je tu na neki način imala tehnologija jako puno… Imali smo je doma. Iz razno raznih razloga. I uvijek sam bio, uvijek me to intrigiralo kako funkcioniraju stvari, zašto to tako funkcionira. I to me nekako ajmo reć i odvelo u nekakvu inženjersku priču.

Ivan Minić: A kaži mi u tom nekom periodu formiranja škole i osnovne, posle srednje ovaj, je l’ bilo nekih stvari koje su ti bile posebno interesantne, je l’ bilo nekih ljudi sa kojima ti je bilo posebno zanimljivo da da radiš na nekim stvarima jer kao to je prvi put da si ti u životu sistemski izložen različitim stvarima ne nužno samo onima koje voliš.

Vedran Bajer: Pa znaš šta rekao bih što se tiče nekakvih životnih stvari, ja sam stava da zaista od svakog, apsolutno svakog možeš puno naučit. I ljudi koji su možda najmanje obrazovanja u životu imali su u tom nekakvom periodu mimo škole, pogotovo kad sam krenuo u centar grada u drugi dio osnovne škole, jako puno sam učio od ljudi koji su jako jednostavni. Kako i pristupati životu i šta je bitno i šta nije bitno i koliko je grit, koliko moraš zaista, pogotovo kad netko radi na polju, to nije posao od 8 do 4. To se radi i koliko se treba radit. Tako da bih rekao možda čak ne ni direktno nego više indirektno vidiš koliko ljudi zaista moraju radit da bi ti imao nešto na stolu. U u tom periodu to je kažem to je bilo u to vrijeme to je bilo dosta ne nenaseljeno područje. Bilo je jako puno i šuma i svega. I tu su moji roditelji imali imali najveću ulogu. Tako da sam znao, sad više ne znam, znao sam i gljive prepoznat i koje koje drvo i i slično.

Ivan Minić: Mislim da je to ono mnogo važno za za odrastanje i formiranje da zapravo spoznaš svet oko sebe i kako stvari funkcionišu. Jer koliko smo odvojeni od toga danas niko zapravo ne zna koji put je nešto prevalilo da stigne do tvog tanjira, frižidera, bilo čega. Sad u ovom u ovoj situaciji se dešava ono da ti sediš, čitaš specifikaciju kikirikija i shvatiš da kikiriki koji si kupio u Srbiji je rastao u Argentini a pakovan je u Pakistanu i kao okej znači četiri puta je obišao zemljinu kuglu pre nego što je stigao tu. Kako je moguće da je jeftiniji od nečega drugog, ali dobro. Svakako ovaj stvari se jesu jesu značajno zakomplikovale u odnosu na period kad smo odrastali. I često ovaj komentarišem sa prijateljima devedesete koje su bile naravno užasno teške i sve. Ovaj koliko god bile teške svako je imao nekog na selu tako da si bio siguran da nećeš biti gladan. A sad sve ostalo, čokoladu nećeš videti tri meseca okej, ali nećeš biti gladan i uvek ćeš imati nešto zdravo, nešto ukusno da pojedeš. To više ne postoji. Za ogroman procenat ljudi to više ne postoji. Ako je tada 90% ljudi imalo nekog na selu sad ima 20.

Vedran Bajer: I pitanje dal smiješ uzet sa sela uzet, da. Možda sam neke stvari i namjerno stavio sa strane pa da ih se ne sjećam, ali selo je selo. Dakle kad dobiješ komad mesa na stol, ja sam možda tu životinju vidio i kad se rodila i kad sam ju jeo. Jaja su se tada kupovala u dućanu ali ja sam isto tako mogao prošetat 200 metara, pokucat nekom susjedu ili susjedi, pitat jel mogu uzet dva jaja i otić u kokošinjac i uzet dva jaja ispod koke. Uzimam to nekako zdravo za gotovo kao to to je bio svijet nekad. Danas su stvari ipak malo drugačije.

FAKULTET I PRIPREMA 

Ivan Minić: Kaži mi u tom nekom periodu kada treba da doneseš odluku za fakultet i neko profilisanje dalje u životu, sad ne mora da bude direktno povezano sa onim što ćeš zapravo posle raditi, ali obično ima neke veze. Taj taj izbor je važan. Kako si ga doneo, kako si se pripremao za to? Kakvo je to iskustvo bilo pre nego što si zapravo ušao prvi put na fakultet?

Vedran Bajer: To je sad je ovo malo duži odgovor. Znači ja sam jedan od razloga zašto su moji roditelji podržali ideju da ja idem u u malo jaču možda osnovnu školu je bila ideja mojih profesora drugara tada, drug Marijan i drugarica Jasna. Jasna mislim da je živa, Marijan definitivno nije. Oni su početkom drugog razreda osnovne škole vidjeli da mi matematika ide jako dobro. I mojim roditeljima predložili da ja drugi i treći razred odradim odjednom. I pitali mene je l’ da li je to okej. I ja se vrlo jasno sjećam toga da sam u glavi razmišljao kad ću dobit vozačku. I kada bih to napravio ja bih dobio vozačku na prvoj godini fakulteta. Ja sam rekao ne. Ja ću ić jedan po jedan. E sad u toj u u toj osnovnoj školi kojoj sam išao kasnije, znači ja sam učio engleski, francuski, latinski i grčki. Starogrčki. I svi ti ljudi koji su bili tamo su, ne pita, ali jako je ko, zaista jako korisno. Ti svi ljudi koji su bili moji školski kolege, većina njih je uspjela jako dobro u životu. Znači zaista su bili krem de la krem. I sad kao što sam rekao bio sam dosta izazovan, izazovno dijete. Opet to je bio bunt protiv ko zna čega. Roditeljstva, načina na koji me roditelji odgajaju, svašta. I u biti smo donijeli odluku da idem u najjednostavniju opću gimnaziju jer nisam pojma imao čime bih se bavio. Nikakve ideje. Prve dvije godine moje srednje škole sam bio najpoznatiji na školi, ali ne zbog svojih ocjena. The opposite of. Bio sam baš sam bio talent za nevolju. Tu sam nekako bio tu su tu dvije stvari su se tu dogodile. Odnosno više stvari dogodilo ali ja bih rekao da su me dvije na neki način pomogle mi dalje u životu. Bio sam jako pretio tada. Znači sad sam imao sam tada nekih 115 kila. Zaista sam bio velik. I onda me jedan prijatelj iz iz iz razreda rekao: “Dođi, nekad sam kao dijete jedno kratko vrijeme trenirao karate.” I on je rekao: “Dođi. Dođi vidi kako je.” Ja sam s njim krenuo tada se prvi put ozbiljnije bavit karateom. To je tada to je škola ja se zovem Shotokan, to danas u načelu više ne postoji, to je sada sportski karate. To je jedna stvar. A druga je da sam shvatio da sve što mi treba da bih bio u školi zaista dobar je da idem u školu. To je sve. Ideja moja na kraju srednje škole je bila da želim upisat arhitekturu. Jako me to zanimalo. Imao sam u glavi razno razne vizualizacije kako bi stvari mogle ić. Ali sam se bojao da ne znam dobro crtat. I onda sam se za pripreme za fakultet koji je imao naravno arhitektonski fakultet u Zagrebu je jako teško upast. Fokus mi je bio idem odradit, zaboraviš matematiku kao znam to nije problem. Idem ja učit crtat. Imao sam pomoć od jednog poznatog pop art pokojnog slikara. Dave mu je ime. Inače ’87. za univerzijadu u Zagrebu je na zgradi Zagrepčanke bila najveća slika na svijetu koju je koju je taj Dave radio. I došao sam na prijemni i ubio sam crtanje, al sam pao matematiku. Pao toliko da nisam ni došao na listu. I tu je još jedna karakterna moja osobina. Mene je to užasno pogodilo. A pogodilo me zato što ne volim čekat. Ja sam u biti shvatio da sad godinu dana ja nemam šta. Tu su bile razne priče koje smo s roditeljima koje sam prolazio. Moji roditelji su bili kemičari. Puno imam kemičara u obitelji. I onda je bila ideja okej ideš studirat kemiju. Okej. Kemija is good, kemija mi ide, kemija je super. Pa sam ja onda htio upisat kemiju.

Ivan Minić: Malo manje crtanja doduše.

Vedran Bajer: Malo manje crtanja, ali je kreativna. Ako znaš što želim reć. E onda je druga priča bila da upišem kineziološki fakultet jer sam tada već bio učitelj skijanja. To nisam mogao ić na prijemni jer sam bio alergičan na na klor i u biti se ništa nije dogodilo. E sad tih godinu dana mislim da je bilo dosta bitno i za mene nekako da se formiram što jesam. To je bilo puno razno raznih poslova jer mladoj osobi koja zaista želi nešto napravit dobro, zeznula se iz razloga koje možda je, možda nije mogla kontrolirat, bilo mi je dobro vidjet šta se sve tu može radit. E sad ja sam tijekom tih godina, kraj srednje škole, početak fakulteta, sam radio jako puno stvari. I od svih ljudi s kojima sam radio sam učio strašno puno. Prvi moj ajmo ga nazvat šef je bio od mog dobrog prijatelja iz iz ulice otac koji je imao tri razreda osnovne srednje škole. I on je bio zidar. I ja sam silno htio vidjeti kako je to. I ja čak i dan danas kažem mojih prvih četiri njemačke marke koje sam zaradio su bile sat vremena vremena kopanja kanala. Ja znam šta je zaradit dva eura. Tako se na neki način i odnosim odnosim prema svemu. Uglavnom u tih godinu dana puno se stvari dogodilo. Ja sam odlučio u biti upisat grafički fakultet. To je jedan od lošijih fakulteta u Zagrebu. Ali je bio fokusiran na tadašnju promjenu na način na koji se izdavaštvo radi. Bilo je puno desktop publishinga. Kao, a mijenjala se isto tako industrija tiskarstva. A tu ima i kemije i fizike i svega. Matematike.

Ivan Minić: I crtanja.

Vedran Bajer: I crtanja. I crtanja. I ja sam upisao onda godinu dana kasnije grafički fakultet sa jednim ciljem: završit ga što je moguće ranije. To mi je bio jedini cilj. Prve dvije godine na svakom fakultetu su čistilište, naravno. Tu je bilo malo ovaj škakljivih situacija, ali sam završio taj fakultet u tri godine i devet mjeseci. Niko prije niko nakon mene nije to uspio napravit tako brzo. Kažem nije najbolji fakultet u Zagrebu, ali me strašno ta godina koju sam izgubio strašno me strašno me to mučilo.

Ivan Minić: Dobro, stigao si.

Vedran Bajer: Stigao sam. Stigao sam. Ali sam nekako znao dvije su se stvari tu dogodile. Ja zai- opet po- ponavljam, od da bi bolje razumjeli ono čime se bavimo moramo učit od svakog. Sad na kraju treće godine fakulteta jedna od stvari koje se ko- koje svaki student mora napravit je bilo napravit praksu, studentsku praksu. To se obično radi, ne znam kako je u Srbiji, ali obično dođeš kod Ivana, Ivan ti daš papir, Ivan lupi žig, kaže aj ti vozi kući. I ja sam zamolio da mi se predstavi jednom vlasniku jedne male tiskare u gradu Zagrebu koja je bila vrlo vrlo kvalitetna tada. Draženko Mamić mu je ime. I ja sam kod njega došao. Uvijek je bio iznimno dobro obučen. Znači vrlo vrlo šik. I sad ja s njim pričam i kaže on meni šećemo do te tiskare, kaže on: “Dođi sutra daću ti ja komad papira.” Ja njemu kažem: “Gospodine Draženko, ali ja bih zaista došao kod vas. Mene zaista zanima.” I mi stanemo nasred pješačkog prijelaza. I on me pogleda u oči kaže: “Pa jesi ti lud, hajde.” I sad zašto je to meni bilo bitno. Dakle ja nisam očekivao apsolutno ništa. Ja sam htio doć u tu tiskaru koja je bila tada relativno mala i učit od svakoga. Od ljudi koji rade jednostavne poslove dorade do ljudi koji rade vrlo komplicirane poslove ili na mašina strojevima ili sve mi je bilo bitno. Iako sam znao da se time neću nužno bavit. Ali ako zagusti da eto nešto znam. I sjećam se zadnji dan kad sam odlazio, imao sam 30 dana toga, bilo mi je apsolutno super i svi su pričali ono ko je ovaj klinac koji stalno postavlja nekakva pitanja. Draženko mi je dao kuvertu. Nije morao. Znači to sam ja trebao odradit de facto besplatno. Al dao mi je kuvertu. Ja sam otvorio i nisam znao kud s tim novcem. Nije to bilo puno novaca, ali ja to nisam očekivao.

Ivan Minić: Ali za tebe u tom trenutku jeste.

Vedran Bajer: Ma sve, ma da. Za mene je to tada da si mi dao ono u to ne znam kolko je bilo, ne sjećam se, par sto eura recimo u to vrijeme, ne znam šta bi s tim. I godi- malo manje od godinu dana kasnije me zove bio je sedmi mjesec dve dve i druge. Zove me na telefon gospodin Mamić i kaže: “Dođi, imam posao za tebe.” I ja dođem kod njega, on kaže: “Imam posao za tebe, vodićeš nam proizvodnju.” U to vrijeme sad to je već ozbiljna tiskara, jako velika, vrlo fokusirana na kvalitetu. I ja mu kažem: “Draženko, hvala ti, ali ja moram završit fakultet.” Tada sam samo još imao za napisat rad. Kaže: “Ono, meni to ne treba.” Kažem: “Ali meni treba. To je to je moj cilj.” I ja sam počeo raditi malo kasnije tamo, ali javio sam mu se u Hrvatskoj u to vrijeme za odradit vojsku sam mogao raditi nekakav civilni posao. I ja sam odlučio raditi nešto što je ajmo reć možda meni u tom trenutku bilo važnije, a to je da pomažem ljudima kojima pomoć treba. I onda mi je cilj bio ujutro odradit posao jer mi je vojska počinjala u 4 pa je bila do ne znam 10 naveče. Ja sam se njemu javio, rekao: “Draženko, ja bih došao, ne moraš mi ništa platit. Ono ja ću doći, imam vremena, popodne mi je vojska, idem učit.” I uglavnom proveo sam tamo par godina na koncu u toj tiskari, svašta smo svašta sam radio, svašta smo naučili, ali sam znao da se hoću bavit biznisom. Tako da to je evo da sad ne ovaj ne idem dalje. Taj taj nekakav element gdje zaista od svakog možeš pitat sve. Na fakultetu sam se često svađao, to mi je početak te neke karate karijere. 

PRIČA O KARATEU

Vedran Bajer: Na fakultetu sam se i prestao bavit tom školom karatea. I to sam bio vrlo blizu crnog pojasa u Shotokanu. Jednostavno se promijenila u potpunosti disciplina. Znači od nečega što je bilo ajmo reć kontaktno, djelomično, je postao sportski karate gdje nema ničeg, nema plesa, u biti ko da plešeš. Ja sam rekao hvala al to to meni ne odgovara.

Ivan Minić: A to je moje isto iskustvo sa sa karateom. Kad sam bio vrlo mali pred ovaj početak polazak u prvi razred nekoliko godina sam trenirao i upravo to me je najviše frustriralo. Prvo što samo kate do ponavljanja do do ovaj besmisla, a onda kada imaju borbe nema kontakta. Okej nije poenta u tome da se povredimo, posebno kao deca i sve ostalo, ali nije poenta ni u tome da nema nikakvog kontakta i da ti treniraš neku veštinu koja bi u suštini trebala da ti pomogne u samoodbrani. Jer to je bio selling point u tom trenutku. A da ti u bilo kojoj realnoj situaciji ne možeš da se odbraniš zato što ništa od onoga što si učio nije primenjivo. Okej ti znaš ne znam blokove, znaš sve, ali niko ne udara tako. Znači u u praksi niko ne udara tako. Drugo ti kad učiš da to pravilno izvedeš ti to radiš relativno sporo, okej kasnije radiš brže naravno, ali mislim vrlo je nepraktično.

Vedran Bajer: Da, ja m- slažemo se donekle, pričaćemo. Ja sam u međuvremenu promijenio disciplinu. Da, ja sam promijenio disciplinu i sad sam fully focus na tu drugu karate školu. Ali u to sam vrijeme sa svojim kolegama ja sam tada bio težak kao što sam i sada, ali nisam bi-

Ivan Minić: Tad si bio i fizički.

Vedran Bajer: Tad sam bio i fizički težak, da. Ali nisam nešto pretjerano visok. I kategorije su bile posložene tako da iznad 85 kg je teška kategorija. I svi moji kolege iz kluba su bili 2 metra i 130 kila, ja sam 1.85m, nisam baš neka ovaj bio nešto pretjerano velik.

Ivan Minić: Dosta duže ruke i noge.

Vedran Bajer: Da i malo sam bio brži tada. Ali to je često smo putovali na natjecanja. I ono što je meni tu i dalje mi je to tako. Znači postoji ja to zovem kao da je pozitivna nervo- pozitivna nervoza. Znači prije nego što stanem na tatami prije nego što mi krene borba u glavi je apsolutan kaos. Kad stanem s prvom nogom na tatami ništa drugo ne postoji. I tako na neki način pristupam i i dan danas poslu. Iako se sad borim ali da. Ali poslom.

ISKUSTVA SA FAKSA

Ivan Minić: Hoću da te pitam još neke stvari vezano za fakultet. Rekao si da okej nije bio najbolji fakultet u svemu tome ali sigurno da tu postoji mnogo nekih i veština i disciplina koje učiš i da je tu bilo i jako interesantnih stvari onako za razmišljanje, da je bilo i nekih vrlo praktičnih stvari koje možeš da naučiš. Je l’ postoji ono nešto što ti je bilo posebno zanimljivo od toga što si učio? Cilj ti je bio da završiš što pre, fajn, ali jesi dobio nešto što jesi dobio nešto više nego što si očekivao od tog fakulteta?

Vedran Bajer: Jesam. Jesam svakako. Znači slično je znaš ti kad vidiš knjigu ili bilo koji proizvod, web. Može isto bit tako. To se isto radi na tom fakultetu. Ti razumiješ otkud je došao taj papir, šta je ta boja, kako je jedno s drugim reagiralo. Znači opet se vraćam na to da je meni ja mogu pričat o kapilarnoj dilataciji kolko god hoćeš. Kad vidim nekog da ima što je možda malo čudno, ali kad vidim nekog da ima lijepi lak na na na prstima žena neka, onda mene odmah zanima hm čekaj kakav je to lak. Tako da ovaj meni je to bilo jako interesantno. Zaista jest. Ja sam tome pristupao ovako. Ispiti se prolaze da se ispiti prođu. A ti učiš iz tog konkretnog predmeta ono što je tebi zanimljivo. That’s the only difference. Kad bih ja učio ono sve što moram tamo naučit, bilo je naravno kolegija koje sam prolazio na razno razne načine jer su mi bili dosadni. Dosadni. Matematika 3 za umrijet. Pa sam se izvukao da sam glupi sportaš. Da meni to nije jasno. I prođeš.

Ivan Minić: E mislim ja sam i dalje, iako se tehnologija promenila i manje više smo došli u fazu gde digitala pokriva sve i može da napravi fantastične stvari, ja sam i dalje fasciniran svaki put kad držim u ruci nešto što je lepo a što je odštampano. Evo nedavno sam imao situaciju da mi ovaj Slavimir Stojanović koji je bio gost donese svoju novu knjigu koja nije tipična knjiga. Znači čoveku je to jedna od većih stvari koje je poslednjih par godina radio i on je vrhunski dizajner i on je birao i papir i sve ostalo. I kad uzmeš tu knjigu ta knjiga ima ne znam sedam vrsta papira. Svaki je biran za jedno, za drugo, za treće i možda neko to ne vidi, ali ja svaku tu stvar vidim i meni je nekako toplo oko srca da se neko potrudio, znaš. Imao sam situaciju, mislim izdao sam par knjiga ovaj objavio i ja sam birao papir koji ide unutra zato što je meni bilo strašno da mi neko sad to odštampa na recikliranom papiru koji smrdi.

Vedran Bajer: Naravno.

Ivan Minić: A kao, ali ja sam to je mo- to je…

Vedran Bajer: Iz duše došlo da papir kao.

Ivan Minić: To je to.

Vedran Bajer: Sad bez da sad da nas se ljudi ne boje bojice, ali ovaj American Psycho je je ima ima jedan divan, divan element.

Ivan Minić: Sa vizitkolo-

Vedran Bajer: Ja sam neki dan našao svoju prvu vizit kartu. I iz iz te tiskare, Gipa se zvala. I sad gledam tu, ja znam koji je font. Ja se sjećam koji je to, 320 gramski papir, ja ga znam. Znam čak i boju tog papira. To znam da zvuči potpuno ludo ali i ima nešto u tome. Ja sam jedan dio svoje karijere poslovne proveo u Aziji. Tamo su vizit karte… bez tog ne ideš nikud. I to nije kao evo ti vizit karta, ne ne ti ju primiš, pogledaš. American Psycho. Kakav je papir, tko je ta osoba. Tako da i ima nešto u tome. Ja često uđem u knjižaru. Ne kupujem često knjige čisto zato što su mi možda ne toliko praktične jer volim imat to uz sebe ili audio ili ili Kindle, ali znam uzet knjige i samo ih pomirišat. Nova, stara. Samo ih pomirišat.

Ivan Minić: Jako mi je jako mi je drago što se razumemo i što ovaj razgovor ide u ovom toku.

Vedran Bajer: Dobro.

PRVI POSAO NAKON FAKSA

Ivan Minić: Ovaj, elem, taj dolazak ovaj i tvoj suštinski prvi posao.

Vedran Bajer: Mhm.

Ivan Minić: U suštini nema veze sa onim što si radio kasnije, ali ima veze sa onim što si radio kasnije zato što neke navike i neke dobre prakse koje pokupimo na početku i disciplina i ono obraćanje pažnje na detalje i sve ostalo koje pokupimo na početku na kraju vučemo kroz kroz celu karijeru. Šta je bilo najzanimljivije što si radio tih nekoliko godina? Kako ti se menjala pozicija? Ti si došao na suštinski operativnu poziciju.

Vedran Bajer: Ja sam došao na operativnu poziciju. Ja sam radio u desktop publishingu. Dakle radio sam od dizajna do pripreme za tisak. S time da je moj fokus onda bio okej ja mene zanima kako sad to što sam ja zamislio na svom monitoru, kako to onda postane proizvod. Na na koncu. Kako to izgleda…

Ivan Minić: Imaju mali ljudi unutra i oni…

Vedran Bajer: Ima, ima, da, da. I sad tu je bilo jako puno, ko u svakom poslu ja pokušavam na neki način nać kraći put. Ali kraći put znači efikasniji, a ne manje kvalitetan. I sjećam se imali smo jedan vrlo kompliciran projekt, tad su se još radili katalozi. I bila jedna, sjećam se više kako se zvala kompanija, al radili su kataloge koji su bili unificirani za mislim 26 zemalja. Tada se to radilo, ne znam ko zna DTP, to je bila peta boja. Znači imaš CMYK, imaš četiri boje i onda imaš crnu koja je peta boja u kojoj mijenjaš tekst. I to je bilo vrlo komplicirano jer si morao napraviti lejere u jako puno jezika. I sad nama naravno je kao kompaniji bitno da to napravimo za što je moguće manje novca. I onda smo napravili tako da, sad da ne gnjavim previše, ali uzeli smo petu boju. I peta boja je bila samo ono što moramo mijenjat. Znači da uzmemo na neki način sve da je isto. To je bilo užasno komplicirano tada. Koristili smo alate, to više ni ne postoji, FreeHand ne znam da li ga se sjećaš.

Ivan Minić: Mhm.

Vedran Bajer: Jer je to bilo jedino što se radilo. I to je bilo užasno komplicirano. To je bio možda najstresni- najstresniji poslovni trenutak za mene tada. Znači šaljem u tisak nešto što vrijedi ogromnu lovu. To mora bit savršeno. Naravno da nije bilo savršeno. Pogriješio sam na jako puno mjesta. I čim sam vidio da sam pogriješio, ja sam pratio proizvod kako je išao kroz kroz proces proizvodnje. Odmah sam otišao svom šefu, tom Draženku i on je bio apsolutno, potpuno… Ja sam ne znam šta sam očekivao, al sam bio u jakom stresu. He was all cool. All cool. Ali kažem puno sam učio, samo samo je barem kod mene bitno je samo imat otvoreno otvoreno uho. Ne moram ja sad nešto čut od tebe podmaz zapamtit, ali mi stoji, nekad će mi u nekom trenutku izać van. Kao i od tog Ante mu je bilo ime, mog prvog šefa koji je bio formen na gradilištu. Ja sam nevjerojatno puno od njega naučio.

Ivan Minić: Moram da se dotaknem samo jedne stvari koju si rekao. Mislim da je onaj trenutak pre 25 godina kada je Adobe kupio Macromedia jedan od tužnijih trenutaka u istoriji softvera. Jer kao imao si Suite koji je pravio neverovatne stvari, koji se utopio u Adobe, većina se pogasila relativno brzo, gomila stvari… Skoro smo nešto pričali pošto je bilo 28 godina recimo od izlaska ja mislim tako nešto, od izlaska poslednje Encarta enciklopedije na CD-u. Kao čoveče. Šta je to bilo. Kakvo je to ludilo bilo. I sad kao pa dobro kako su oni to pravili. Pa postojalo je nešto što se zvalo Macromedia Director i svi proizvodi tog tipa su pravljeni u njemu. I okej to je nešto što ono teoretski podseća na Flash ali nije Flash. Ali brate kakve su ljudi stvari pravili tada i koliko su bili kreativni i koliko je to sve kao moglo da stane na jedan CD, dva CD-a, tri CD-a da imaš čitavu jednu pravu enciklopediju s kojom ono… Mislim super je Wikipedia, super je što možeš da pretražuješ. Al onog trenutka kad pretražuješ ti samo tražiš ono što ti treba. Retko ljudi idu u ono šta sad radimo, sad idemo u exploration ono kao. Sad ću ja da pročitam narednih 50 strana na kojime ovo linkuje.

Vedran Bajer: Pa dobro, al ima toga. Ima. Ja odem na Wikipediju pa samo ideš link po link. Samo otvaraš.

Ivan Minić: Ali it’s because you are special. Normalni ljudi ne rade takve stvari koje mi radimo. Normalni ljudi ne gledaju vikendom dokumentarce i ne slušaju podkaste.

Vedran Bajer: Mhm, da. Da. Sad obično kad kad letim avionom onda imam YouTube videe koje su mi downloadani na telefon. I sad kad sam dolazio u Beograd nisam to napravio, al ostao mi je jedan od prije par dana koji je vrlo kratak, nije čak ni dokumentarac, nego samo pokazuje kako se žičara hvata na kabl na skijalištu. To samo meni valjda može bit zanimljivo, al meni je to zanimljivo. Izvrsno. Aha, to tako funkcionira. Ali da, ja bih rekao ono što još možda možda meni nekako i dalje mi pomaže. Znači ja sam zaista video igre sam od šeste godine valjda sam u njima. I cijelo vrijeme studija sam bio u neka- neke trenutke sam bio i ovisnik. Znači bilo je igara koje bih dobio značajno prije nego što su izbačene jer su mi prijatelji radili u ovaj u magazinima koji su radili recenzije pa su mi ih posuđivali. Ja sam znao tri dana ne izać iz sobe. Samo bih se probudio, zapalio cigaretu, krenuo se igrat, u tri ujutro bih ugasio cigaretu, išao spavat i opet tako tri dana. Tako da ovaj jako puno je bilo tih igara. I čak sam uvjeren, čak ne to nije ni moje mišljenje, to je znanstveno dokazano, da da ljudi koji su uspješni u jednoj vrsti u nekoj vrsti igara ti možeš pretpostaviti hoće li bit dobri u biznisu. Ko je dobar u Civilizationu…I foresee a great future in you.

Ivan Minić: To to. Resource management je na najvišem mogućem nivou.

Vedran Bajer: Apsolutno. Apsolutno. Al na taj način razmišljaš šest koraka unapred. Tako je.

Ivan Minić: Tako je. I razumeš širu sliku. Znači ne držiš se samo jedne stvari. Okej ono neki period je bio posebno onog trenutka kad je postojalo ono mrežno igranje i sve ostalo, svi smo igrali neke first person shootere. I to je super za reakciju, al nema ništa preterano pametno u suštini u tome.

Vedran Bajer: Pa dobro al znaš ono sad pitanje kolko brzo tipkaš tako da je to isto korisno.

Ivan Minić: Sve ima, sve ima svoje naravno, ali i ono i učiš i tu komunikaciju, timski rad i sve ostalo i ima to svoje prednosti. Ali mnogo je drugačije kad se nečim baviš posvećeno u odnosu na to kad nešto igraš x minuta igramo pa igramo ponovo pa igramo ponovo, ali ne gradiš ništa nego se zabavljaš. Što isto treba raditi naravno. Nije ništa nije bilo bolje nego zakupimo igraonicu u 8, 9 uveče koja je inače u firmi koja je knjigovodstvo, ali pošto imaju dobre računare neko je samo stavio grafičke karte da mogu da se noću igraju igrice. I ostaneš do 7 ujutru, onda dođu ljudi koji rade tu, izbacite napolju i sve u redu mislim.

Vedran Bajer: To je to vidiš to je resource management.

Ivan Minić: To su svi 18. rođendani su bili takvi.

Vedran Bajer: Pa da.

ULAZAK U BIZNIS 

Ivan Minić: Dobro, šta je bilo posle štamparije?

Vedran Bajer: Pa dakle ja sam to isto nekako kao da je svemir nešto htio reć. Dakle ja sam tijekom tih par godina koje sam radio u štampariji znao da se želim bavit biznisom. Kao što su se što se moj otac bavio biznisom. Ali ja nisam znao šta to točno ja želim radit. I djevojka tadašnja od jednog mog dobrog prijatelja je u to vrijeme bila headhunterica. Iliti tražila je talent, je l’. I ja sam njemu rekao jer smo zajedno skijali, ja sam rekao slušaj ja bih se bavio ovim. I on je rekao nema frke. Vera, ono naćemo se s Verom i pričaćemo. I Vera me upoznala, to je ne sjećam se godine 2004., 5. recimo, me upoznala sa Nenadom Bakićem. I Nenad i Bakić i ja smo pričali. No nije bilo neke role. U tom trenutku kompanija koju je on vodio bila premala. Al meni je to bilo jako zanimljivo. I godinu dana kasnije ja odlučujem da ja moram otić iz tiskare jer ne učim više. Znači ja jako volim u poslu stvari o kojima ništa ne znam. Čim ja to naučim ja nekako kažem ko da sam Zero to One operator. Kad napravim nešto, naučim nešto o čemu ne znam ništa, ima neki drugi venue o kojem ne znam ništa. I rekao sam ja moram otić. Ja jednostavno moram zbog sebe otić. I prihvatio sam ponudu jedno ne sjećam se dana, jedno jutro u jednoj marketinškoj agenciji u Zagrebu kao agencija, different story, naučiću nešto drugo, sličan posao ali bavim se nečim drugim. I nekako mi dođe misao u glavu i kaže: “Nazvaće te Nenad danas.” Krajem dana nazove me Nenad Bakić i kaže: “I have a job for you.” Ja u tom trenutku kažem mislim da je bila 2005., kraj 2005. Dolazim kao neko ko ima nula, znači ja do tada nisam ušao kročio nogom na ekonomski fakultet. Znači sve što ja znam je moja struka i volim čitat. I Nenad mi u tom trenutku nudi poziciju project managera u kompaniji koja se zove odnosno portalu koji se zove Moj Posao. I ja kažem može. Za manje novce sa puno rizika, ja kažem može. Idemo vidit šta ima. Znajući da ću jako puno naučit. I bilo je puno ljudi od kojih sam tamo jako puno naučio ali Nenad i ja smo bili u to vrijeme jako dobri, jako sam puno od njega učio. Sjećam se prva stvar koju sam mu rekao kad smo ovaj sjeli, ja kažem: “Nenade ja bih ja bih želio upisat MBA.” I on kaže: “Ne treba ti to.” Ja: “Pa znam al ja želim.” “Ne treba ti.” Znači ima knjiga, radićemo zajedno, it’s a waste of time. I ja dvije i po godine kasnije, znači svašta se dogodilo u u tom periodu. Mi smo napravili jako puno novih projekata. Neki su uspjeli, neki nisu. Neke neka prijateljstva koja dijelimo zajedno su vezana uz neke stvari u koje sam ja ušao pa na kraju nisu nisu uspjele. Dernek, furka i slične stvari i ljudi koje koje znamo od tamo. Ali unutar dvije i po godine taj cijeli biznis koji je Nenad napravio je prodan. I ja sam tri mjeseca prije nego što je bila financijska kriza krajem prvog desetljeća ovog ovog stoljeća, došao u poziciju člana uprave, odnosno jednog od direktora te kompanije koja je tada imala ne sjećam se 120, 130 ljudi. Klinac. Klinac. Sve što sam znao sam naučio iz rada. I rada sa sa sa Nenadom. Ja sam u poslu bio business builder. To mi je užasno bilo da se stvari rade. Ne volim se fokusirat na bottom line. Za to ima ljudi koji to mogu bolje radit. Ako je nešto komplicirano, I’m your guy. Ako moram vodit operacije, mogu ali mi je dosadno. Tako da je to bila nekakva prva prvi foray u business. Gdje sam sve te ove stvari koje sam spomenuo, kako kako raditi resource management, zašto je bitno da ljudi koji ne znaju ništa o konkretnoj temi mogu postavit bolja pitanja nego 10 ljudi koji imaju 20 godina svaki iskustva u toj konkretnoj temi. Jer ćeš ti pitat pitanje možda o o o nečem u mom životu koje eto tebe zanima, a ja o njemu nikad neću nikad ne bih razmišljao. Tako da to je bilo ovaj I’m a risk taker. 

Ivan Minić: Ja sam par puta radio te te neke vrste ovaj ono brainstorming sesija i exploration sesija gde uvek insistiram na tome da kao ti ljudi koji su za stolom okej može da bude neko ko je 20 godina u tome, to je u redu ali mora da bude neko ko je godinu dana u tome. Zato što on zna dovoljno da ne mora da se objašnjava da se to čak vrti od svestan je toga, ali ne zna ništa iza toga. A super je da postoji i neko ko to potpuno gleda sa strane, ali to kad skupiš gomilu ljudi sa gomilom iskustva oni su svi nemam bolji izraz ali zatrovani time što znaju. Imaju kletvu znanja i pretpostavljaju milion stvari. Ne vidiš od od ono šume drvo.

Vedran Bajer: Tako je.

Ivan Minić: I to je prosto nešto što okej ako hoćeš da ideš u dubinu još više to je super. Ali ako hoćeš da vidiš neku novu perspektivu nećeš sa starim ljudima videti novu perspektivu gotovo nikad. Može da se desi ali nije dizajnirano da uspe. Može da se desi da uspe slučajno.

Vedran Bajer: Da. I i to je nekako evo do do dana današnjeg mi je u karijeri pratio to da tražim stvari o kojima ne znam puno i donosim ja uvijek kažem ja ne znam ništa. Jer što si stariji to ti je to jasnije.

Ivan Minić: I i demencija i sve, da.

Vedran Bajer: Da, da, dobro i to, da. Ali iskustva iskustvo je ono što skupljaš i iz čega na neki način crpiš i ideje i možda način na koji bi se nešto riješilo i slično. Tako da je to bilo ovaj jako zanimljiv jedan period jer znaš ti imaš jako dobrog koodera u kompaniji. Vole te svi, plaća je na vrijeme, sve je okej. Ti kažeš hm boring. I want to do something else. I onda kreneš nešto o čemu al ništa ne znaš. Pojma, ja ne znam šta je project manager u tom trenutku. Ništa ne znam. Ja.

Ivan Minić: Kad smo se dogovarali oko epizode i oko svega ovaj ja sam ti rekao da sam vremenom došao do te definicije da ja u Pojačalu okupljam ljude koji vole sebi da komplikuju život.

Vedran Bajer: Da, da, da, da, da, da, da.

Ivan Minić: I ja stvarno koliko god je to šaljivo i sve, stvarno mislim da je u tome poenta. Zato što ako samo ideš linijom manjeg otpora nećeš rešiti ni jedan problem. Znaš kad ono pričaš sa ljudima i ne znam ono mislim glupo je sad to svi rade nešto na sebi, svi su svi su posebni ali kao je l’ radiš nešto na sebi? Pa ne nemam na čemu. Je l’ ima nešto što ti je neprijatno? Pa ima. Sigurno ima nešto na čemu treba da radiš. Recimo to što ti je neprijatno ne bi trebalo da bude. Brate savladaj to i vremenom ćeš postati superheroj. A mislim da svako od nas ima obavezu da postane superheroj. Odrasli smo na tome.

Vedran Bajer: Možda ima obavezu ali ovaj pitanje je da li ima želju. To je…

Ivan Minić: I to je potpuno u redu.

Vedran Bajer: Da. Da.

RAD U GOOGLE-U

Ivan Minić: Kaži mi šta šta je da kažem bilo dalje?

Vedran Bajer: Pa znaš šta taj period je bio teško mi je uopće opisat koliko je to bilo intenzivno tih te tih dvije i po godine. Znači ekipa iz Infostuda je bila tu, ekipa iz Posao.ba. Radio sam nekakve akvizicije prvi put u životu sam. Dakle ja nisam imao znanja šta je to partnerski ugovor. Pojma nisam imao. Dobio sam tri dokumenta i rekli su mi go run. Kako se kupuje kompanija? A naučiš. Tako da jako puno prijateljstva koja su i danas tu i jako puno znanja je u mene ubačeno u tom kratkom periodu. E sad kad se kad se napravila ta tranzicija, kad je Nenad izašao operativno iz kompanije, prodao ju jednom jednom engleskom medijskom konglomeratu, stvari su se promijenile. Prvo došla je ta kriza koja je bila i koja je bila užasno teška za mene kao osobu. Znači ja sam imao 20 i o- 29 godina u tom trenutku i kompaniju u kojoj bio je drugi kolega direktor i ja, ti shvatiš u petak da stvari ne idu dobro. I i znaš da moraš vrlo brzo donijet odluke. I bilo je situacija tjedan iza u kojima se ja moram ponašat s jedne strane odgovorno prema vlasnicima i kompaniju koju zastupam, al isto tako moramo smanjit broj ljudi za 30%. I to na način da ja i danas kad te ljude sretnem s kojima sam ja obavljao razgovore, mi ćemo se danas pozdravit, zagrlit i ispričat. Znači i tu je trebao bit taj neki humani dio. To ja bih rekao najteži do tada period u mom životu. Ali kako je to nekako ono kretalo pa je malo bilo bolje, tu je sad već bio posao je posto ope- postao operatora. Znači više nije bilo građenja nego optimizacije. Optimizacije za za bottom line. Meni je to bilo dosadno. I ja sam u načelu izašao iz iz te kompanije negdje sredinom 2010. otprilike. I nisam znao šta bi sa sobom. I tu sam neke stvari sam radio prijateljima, nešto interim, razno razne stvari i početkom 2011. dobijam poziv od jednog svog prijatelja Nenija iz Amsterdama kaže Vedr- a Neni je tada radio u Googlu. I kaže Vedrane Google otvara ured u Zagrebu. Ja velim okej i? Pa kao biće ono biće dobrih rola. I nisam ni pogledao. Ja kažem Neni hvala ti prijatelju. Who am I? Za po po koj po kojoj logici će neko mene izabrat. I on sad ne sjećam se da l’ mi je rekao prije ili nakon, al on napravi application za mene. Znači napravi referral unutar kompanije, je l’. I sad on taj taj proces kreće. E sad u tom trenutku je Google bio kompanija od 20.000 ljudi. Pazi to je it’s a completely different ballgame. I taj proces ide. Ide, ide. Ja sad imam par intervjua. Ti ne znaš je l’ to dobro il nije to dobro. Ti ljudi koji videš znaš dođu ljudi iz Googla. Kao ko ste vi? Znaš vanzemaljci. I sjećam se sad ja čekam da dobijem feedback. Feedback traje to tjedan, dva. Pa biće sutra si ja razmišljam. Pa kao javiće mi se na rođendan. I nema ništa. I u jednom trenutku dobijam dobijam poziv od od tadašnjeg Country man- odnosno od Country managera Googla Joško Joško Mrndže. Dragi, dragi, dragi prijatelj. Izvrstan, izvrstan čovjek. Kao e moramo se nać. I ja velim okej. I sad nazove, sjednemo negdje na kavi i pričamo. Jer mora još nešto pitanja postavit. Nisam baš bio absolute fit valjda nisam odgovarao kako sam trebao odgovarat. I Joško mi se javi i kaže to je to. Riješili smo. You will become the second employee of Google in the region. I sad moj prvi dan u Googlu. Znači ja sam dao onda otkaz kod prijatelja kod kojeg sam radio tada u jednoj izdavačkoj kući Vidi. Tomislava. I počinjem u Googlu za tri tjedna. Ne znam ništa. Okej. Znam naravno proizvod, I know what we… I know what the product is al ne znam šta ćemo radit. I Joško me zove i kaže slušaj imamo offsite. Imamo offsite. Offsite je u Gruziji. U Tbilisiju. I ja velim dobro kad je? Kaže on pa znaš šta počinje kao u ponedjeljak na tvoj prvi dan. Kao je l’ ti okej da dođeš ranije? Ja velim pa naravno nije problem. Of course. I ja u biti upoznam lj- ljude u Googlu u našoj tadašnjoj regiji koja je bila od Poljske pa pa na pa na jug u jednoj potpuno drugačijoj perspektivi. Mislim možeš zamislit kako je to subota nedjelja sa…

Ivan Minić: Pozaš u Gruziji za početak.

Vedran Bajer: U Gruziji. Znači i to je ovaj sad da ne pričam te priče. Nama to je bio jedan vrlo… Znači Joško i ja bi se znali nać, nismo tada imali imali ni ured. Znači mi bi se znali ujutro nać na kavi ono popit kavu, popričat šta trebamo radit. Misleći da znamo šta trebamo radit. I onda svako ode na svoj balkon jer je bilo početak ljeta i onda mi nešto radimo kao. Ali evo taj taj prvi period je bio iznimno iznimno zanimljiv. Jako puno putovanja. Ja nisam ništa znao. Znači ja nisam znao ja sam sam sebi plaćao ručak kad bih bio na putu. Nisam znao da to eto kad putuješ onda ti to neko drugi plati. Tako da je to bio prvi put sam tada otišao u prodajnu ulogu. Konzultantsko evanđelističko prodajnu ulogu. Da, to je bilo taj početak je bio zaista jako zanimljiv. I i to je kolko god to smiješno zvuči ali tada je to bio u regionalnom kontekstu to je bio startap. Znači naš prvi ured ja sam birao koji će zid bit koje boje, di će ić šta, kakvi stolovi. Ja sam krimpao kablove. Ja sam osiguravao da… Znači kad sam ja bio u u ovom regionalnom uredu u Zagrebu uvijek je bilo laptopa viška, kablova viška, punjača viška jer sam ja tu malo bolestan u glavu. Ali stvari mora bit.

Ivan Minić: Kako misliš bolestan? Bekap mora da postoji.

Vedran Bajer: Da, apsolutno. Pokazaću ti svoj svoj ruksak poslije pa ćeš vidjet.

Ivan Minić: Moramo da razmenimo neka iskustva oko toga. Nećemo snimati taj deo ali ono kao biće kao everyday carry ono na YouTube neki video. Ovaj, a znam par ljudi koji su otprilike u tom periodu došli na svoje prve role u u Googlu. Znam i i Joška i sećam se kad se to sve izdešavalo jer kao bilo je vrlo big deal u regionu jer tada su već Google Ads su postale ozbiljna stvar. Ljudi su aktivno to krenuli da koriste, da troše nekakav novac. Tad si za vrlo mali novac mogao dobiješ neverovatne stvari pa je to samim tim jako brzo raslo i ovaj par tih agencija koje su u tom periodu najviše to radile sve te ljude jako dobro znam. Ali sećam se ovih ljudi koji su po svetu bili u u nekim kancelarijama od ne znam Švajcarske preko UK-a preko Irske. Koliko je njima značilo što su u neposrednom okruženju prvo što što je neko stvarno vodio računa o o njima. Da ono ta stolica, taj sto, taj laptop, taj monitor su adekvatni. Taj prostor je napravljen sa idejom da ti prvo bude prijatno i pretpostavkom da ako je ako ti je prijatno i ako su te oni izabrali na osnovu milion setova kriterijuma koje ima da ćeš ti dati sve najbolje od sebe firmi da ne treba niko da vrši pritisak na tebe da ne treba da proces bude dizajniran tako da te cedi nego da ti omogući da procvetaš suštinski. I super mi je interesantno kad ono sad pogledamo 16 godina kasnije ovaj ja recimo znam primer moj moj drug iz ovaj osnovne škole koji je već ja mislim recimo možda čak i 18 godina na istoj roli. Jer on ne želi da bude menadžer. On želi da bude hardcore tech guy i oni ga mole ali on neće i oni poštuju to što on neće.

Vedran Bajer: E ja mislim da je tu tu je kompanija u krivu. Ja sam puno puta pričao sa jako senior liderima o konkretno tom problemu. Iz moje perspektive problemu. To se događalo kasnije u mojoj Google karijeri kad sam ispričaću ti ovaj kasnije, ali ja sam uvjeren duboko nemam science to back it up, ali nitko ne može radit sa 100% želje, interesa, grita nešto tako dugi period. There is no way.

Ivan Minić: Mislim da treba da upoznaš ovog čoveka. Druga stvar, ta pozicija se zove isto, taj posao nije isti. Način na koji su se radile stvari pre 18 godina, znači pričamo o ono infrastrukturnoj poziciji.

Vedran Bajer: Da, to je that’s a different topic. Ali u načelu ima ljudi koji nije Google primjer za to ali termin je Rest and Vest.

Ivan Minić: Pa dobro državni posao, sve u redu mislim.

Vedran Bajer: Ali ali to je kako bih rekao puno… Puno inovacija se ne događa baš zbog tog razloga.

Ivan Minić: Vidi svaka firma mislim ja barem, svaka firma koja preraste neki broj ljudi jako teško može da održi tu kulturu i taj mindset. Može ali mora mnogo ljudi aktivno da radi na tome da da to bira. I postoji ono Netflix way kako se te stvari rade koji je sve samo ne human u tom procesu ali okej ako želiš to da radiš zašto da ne. A postoji i drugi način i ja ja najviše verujem u to da sve inovacije dolaze od malih timova ludaka koje pustiš da se time bave. I da sve što čime smo fascinirani od tehnologije su neka tri, četiri, pet ludaka napravili i pokazali ovako nekome. Ono kao kao ovaj vidra kad dođe i pokaže ti kamenčić. Vidi šta sam napravio. I neko mu je rekao super. Evo hajde idemo dalje sa tim i onda imamo iPhone, onda imamo kapacitivni ekran.

Vedran Bajer: Da, da. Ja nekako tu je to mi se kasnije u Googlu u karijeri u Googlu dogodilo je da opet mijenjao sam timove, mijenjao sam lokacije, daj mi samo nešto što je komplicirano. I sjećam se jedan moj kolega vrlo visoko pozicioniran, divan čovjek. Znači tu količinu odgovornosti koju on ima, sjećam se da sam se pridružio timu. On je i i možda i dalje sjedi u Mountain View. Javila mi se javio mi se on i rekao: “Vedran let’s meet.” Ja sjedim u Singapuru I’m a nobody. Šta ti ja mogu brate pomoć. Uglavnom taj odnos je bio izniman izniman ovaj čovjek. Nas dvojica smo često pričali ja kad god bih došao u Mountain View došao bih kod njega na kavu i često smo pričali baš o ovom problemu. I ja sam rekao da bi bilo jako zanimljivo uzet nekog iz nekog tima i sad mogu za tri mjeseca baciti negdje drugdje. Svi ljudi koje je Google zapošljavao tada barem i moj pristup zapošljavanju i dalje je takav. Hire for attitude, train for skills. Jer ako je neko specijalist vertikalno i šta onda, ako nemamo vodu, nego imamo mlijeko, šta ćemo s ljudima koji znaju vodu? Ne možemo ništa. Ideja je da ko god ima takav stav, ti ga baciš negdje drugdje, oni su dovoljno radoznali da će postaviti pitanja koje se neko drugi nikad nije sjetio. I naravno da je ta ideja dobro prošla kod njega. Al onda imaš druge neke probleme. Pa znaš, moramo ocjenjivati ljude, pa oni odgovaraju ovdje, pa to je taj call centar, a nije ovaj call centar i al dobro, te se stvari mijenjaju.

Ivan Minić: To je korporativizacija koja se desila. A mislim, imaš jedan problem koji možda ne uzimaš u obzir, al mislim da je posebno za ono taj profil ljudi koji radi u top teku na top pozicijama. Mnogi od njih ne vole da ih izmestiš iz onoga gde im je prijatno. Ne osećaju se baš sjajno.

Vedran Bajer: Jeste, ali.

Ivan Minić: Ne ne ne u tom smislu, nego u smislu ono to su ljudi koji imaju raspoređene stvari na stolu na određeni način i ako ih pomeriš ono ne može da funkcioniše.

Vedran Bajer: Ok.

Ivan Minić: Toga ima dosta da kažemo u takvom ekosistemu.

Vedran Bajer: Ali uzmi od 1000 ljudi koje imaš, pa

Ivan Minić: Naći ćeš nekog. Mislim meni je ona otprilike negde u to vreme sam ja barem čuo za to, mislim da je tada i uvedena ona politika da ono 20% vremena možeš da radiš na ličnim projektima.

Vedran Bajer: A to je oduvijek bilo. A to je oduvijek bilo.

Ivan Minić: Pa ne znam da li je bilo baš od ’97., ali.

Vedran Bajer: Možda je bilo javno, ali ma da, dobro. Mogu, ali ljudi to rade because Kako bih rekao, vide stvari koje mogu napraviti. I niko im neće, sam si rekao. Znači vrlo je ako razmisliš sa vrlo visoke perspektive. U svakom Googleovom uredu je hrana besplatna, je piće besplatno.

Ivan Minić: Bio sam.

Vedran Bajer: Zašto? Zato da ti kad odeš nešto pojesti, jedeš ono što je zdravo. Nisi nisi poručio od nekud, nisi do, ne znaš šta ti je došlo. Znači vrlo je visoka kvaliteta hrane, a ti za to vrijeme pričaš o poslu.

Ivan Minić: Ne moraš da se baviš time.

Vedran Bajer: Ne moraš se time baviti.

Ivan Minić: Jer to jeste ono neprijatnost na dnevnom nivou.

Vedran Bajer: A to je trošak. A to je trošak, it’s a joke. Za kompaniju koja je takva.

Vedran Bajer: Apsolutno, apsolutno.

EVOLUCIJA ULOGA

Ivan Minić: Uh kako se tvoja uloga kroz Google menjala?

Vedran Bajer: Često. Često i mnogo.

Ivan Minić: Često i mnogo.

Vedran Bajer: Da. Dakle tadašnji ured u Zagrebu je pokrivao cijelu regiju. Svi smo mi bili na neki način kao što i jesmo u životu kad pojednostavim sales folks na vrlo visokim razinama ali sales folks. I mi smo radili svašta od evangelizacije do raznoraznih drugih stvari. Imali sastanke sa predsjednicima upravama, premijerima i slično po cijeloj regiji. Ja bih svake godine de facto mijenjao svoj fokus u smislu industrije. Znači malo bih radio hospitality jer je to bitan tamo, pa bih se onda fokusirao na e-commerce. Čisto zato jer ja volim i znam to raditi na neki način iz početka. I onda je dve i ’13. znači tri godine nakon što sam došao u Google sam dobio pozivnicu za nešto što je Google tada zvao Google Business Academy što je ekvivalent executive MBA-a koji je za Google radio Duke. I to je ono you have to be special. Ne znam u kojem načinu, you have to be special to be picked. Ja sam to krenuo, znači to je prva formalna poslovna edukacija u životu koju sam ja imao. I sad to je ovaj meni jako draga priča. Dakle bilo je modula koji su rađeni u raznim gradovima svijeta gdje bi došlo nas 100 i nešto iz cijelog svijeta. Google je tad već imao ne znam 50.000 ljudi recimo. Svi neki mladi, budući, potencijalni lideri. Mladi. I sad jedan od tih modula je bio u Dublinu. I moduli traju ja mislim pet dana. I uz sve što ćemo učiti je bila i igra. Strateška igra. Turn-based strateška igra. U kojoj bi podelili smo se u 12-ak ako se dobro sjećam timova. Da, 144 nas je bilo. I svaki tim i to su ljudi od svuda. Dakle doslovno iz cijelog svijeta. Sve ultra super pametni ljudi. Neki inženjeri, neki product menadžeri, neki sales folks, svi od svuda. I sad svaki tim ima svaki tim glumi kompaniju. I sad unutar kompanije ima ljudi koji drže neke ono poslovne jedinice, glume. I na čelu tog tima je CEO. I sad ja pomalo arogantno, ali na neki način znajući kako se takve igre igraju, kažem svom timu: I would like to be the CEO. Znači te ljude nikad prije nisam vidio. Mislim, vidio sam ih par puta prije na, ali ne znam ih. Jedan drugi kolega kaže: I also want to be the CEO. Ja velim: let’s flip a coin. We flip a coin, I win. I ne sećam se koliko je bilo turnova, ali de facto imali smo mislim dva turna po danu ili tri turna po danu, pa onda znaš. I sad ja otprilike znam how this game will evolve. Only experience based. Ne znam, samo imam experience. I dan prije, i sad dobijemo zadatak. Timovi, voditelji tih nekakvih djelova dođu sa prijedlogom. Ja imam kolegicu kao CFO i mi odlučimo da li je to dobro ili nije i donesemo neku svoju odluku. I ja sam, ja ću svakog čelendžirati jer znam šta želim postići. I dan prije kraja dođu rezultati, jer ti ne znaš šta će drugi donijeti. I mi smo tipa drugi od kraja. Ali ja gledam daleko. Ja ne želim biti sad prvi, ja želim biti prvi za pet dana. I ja pogledam rezultate i kažem: “Guys, we’re good. Trust me, we’re good”. Znam šta trebamo doneti od odluke sada. We’re good. I u tom trenutku me jedan kolega iz tima, Simon, me pozove sa strane, Francuz, sjedimo ovako nas dvojica, pogleda me u oči i kaže: “Would you like to move to Singapore to work with me?” Ja potpuno praznih očiju. U glavi mi ide kao Singapur, OK, znam gdje je, nije i kao koji jezik pričaju. On pogleda i kaže: “They speak English”. Znači ko da mi je čitao misli. I sad to ono traje neko vreme. Ja si pomislim šta je najgore što se može dogoditi? I suck, daju mi otkaz, i ja se vratim doma. I ja sam tri tjedna kasnije prvi put došao u Singapur u životu. Nikad bio. I tako je na neki način otišla otišao smjer tamo. Pobjedili smo drugi dan u toj igri i dalje sam prijatelj čak i sa kolegom koji je ovaj who didn’t win the coin toss. 

Ivan Minić: Imamo čoveka koji može da obnovi Jugoslaviju znači ako, ako bude bilo potrebe ako ništa drugo zbog ovog košarkaškog tima oko koga svi patimo toliko. Da, da, da. Uh Šta ti je da kažemo rad u, u Googleu kao u nekom prvom takvom ekosistemu sa kojim si realno imao, imao dodir, uh doneo. Nemaš u tom trenutku mogućnost da to porediš sa korporacijama, drugim, velikim i tako dalje. Ali svako od ljudi sa kojima sam pričao koji je bio u nekom tom bez obzira na godine, formativnom periodu u nekom takvom sistemu je zapravo prvo mnogo dobio od tog sistema, a drugo uh to je njegov kasniji život oblikovalo na verovatno drugačiji način nego što bi da nije bio, da nije bio deo te priče.

Vedran Bajer: Prvi dan, znači to se meni dogodilo, prvi dan. Dogodilo mi se dvaput. Drugi do drugog puta ćemo doći. Način na koji se tada ulazilo u kompaniju je da bi otišao u našem slučaju u Dablin i imao nekakav onboarding for a few days. I sjećam se sjedim u sobi sa još 50 ljudi koji su se pridružili Googleu i gledam lijevo i desno i mislim si: “How the hell did I get in here?” To su nevjerovatno pametni ljudi. Znači u tom trenutku ne znam koji je bio omjer, ali CV-jeva koji su bili poslani, zaista ne znam koji je bio omjer.

Ivan Minić: Znam da je kasnije u nekom trenutku bilo 6.000 na prema 1.

Vedran Bajer: Mislim da je i više od toga. I it was it was very difficult to get in. Tako da bih rekao da je, opet je pitanje koji ti je cilj. Moj je bio cilj throughout my career. Znači ja sam u Google bio 11 godina, moj prvi korak u Singapur je bio kad sam bio dvije godine i devet mjeseci. I čak i u svakom od tih trenutaka sam ja samo tražio gdje mogu doprinijeti and how can I make my life more interesting, ili my job more interesting. Tako da sam ja kroz cijelo vrijeme te karijere. Znači ono što se meni dogodilo u Singapuru što je rekao bih imalo veliki utjecaj na ono, na način na koji sada funkcioniram. Ja sam posao obavljao samo na području Jugoistočne Evrope. To je moj turf. I know how to do things here.

Ivan Minić: Jer mi smo svi isti da ne kažem nešto teže.

Vedran Bajer: Da. Kad sam došao u Singapur, ono što se u Googleu tada možda češće dešavalo nego sada. Doslovno tjedan dana nakon što sam došao, taj tim koji u koji sam došao, koji je bio jedan globalni tim, was disbanded. We’re just not gonna do the team. Ja sam otišao na neku drugu rolu s kojom sam htio otići, koja je bila ta ajmo reći konzultantsko-prodajna. I onda mi je dana prilika da napravim novi tim koji bi se bavio stvarima poput M-commerce-a. Znači u Jugoistočnoj Aziji ljudi nemaju računala, nego su oni jednostavno preskočili. Znači bio je M-gaming, M-commerce, kompanije koje ono, sad su velikani, onda su imali dvoje ili troje ljudi. I moj cilj je bio ovakav i uvijek je bio takav. Kao lider uvijek želiš zaposliti ljude koji su bolji od tebe. Pokušavaš napraviti stvari da su što je moguće šarolikije, da imaš drugačije, drugačije mišljenja. I treće, kad odeš, iz kojeg god razloga, pukla noga, maternity leave ili iz nekog trećeg razloga, tim de facto trči brže bez tebe. Uvijek je bilo tako. Znači nikad nisam radio bilo kakav land grab. Pa sam čak i u tom timu, koji je bio, bilo je jako puno ljudi iz raznih, raznih djelova svijeta, čak sam zaposlio čovjeka koji je formalno odgovarao mom šefu jer je bio više senior nego ja. A jer sam rekao, nema veze, kao, nemam ja s tim problema. Čovjek to zna, ovo je moj tim, ja ga ne mogu menadžirati iz korporativnih pravila, menadžiraće ga moj šef, ali čovjek odgovara meni. Ono što mi se tada dogodilo jer sam radio Jugoistočnu Aziju, nešto Koreja, nešto Japan, je da me ljudi nisu htjeli vidjeti. Znači, mi trebamo ići na sastanak kod klijenta. Moji ljudi u timu, većina su bili iz iz te regije. Kažu, Vedran, oni te ne žele vidjeti. Ja pitam, zašto? U čemu je problem? Zašto funkcioniram sa ljudima iz Australije, Novog Zelanda i Evrope? Zašto me ne žele vidjeti neko iz Koreje? I tu je, tu je onda bio jedan bias de facto. Jer ja sam visok. Znači ja kad dođem u Singapur ja sam iznimno visok. Ja sam glasan, ja se stalno smijem. Znači ja sam tipičan možda predstavnik ovog našeg podneblja, jel. I tu sam u biti otkrio taj termin cultural dexterity, gdje se svakom od tih to možda, znaš kad kažeš pa generaliziram pa kažemo azijati. Ne. Ljudi iz Beograda iz Novog Sada se ponašaju drugačije. I onda sad zamisli kako je to kad pričaš ne znam, s osobom sa juga, juga Tajlanda ili sa sjevera Tajlanda, ili iz Koreje ili sa sjevera ili juga Japana. So completely different ball game. I tu sam strašno, strašno puno naučio o tome kako se ponašati. Šta raditi, šta reći, šta znači vrijeme u različitim kulturama, kako se posao obavlja, kad ćeš spomenut posao, kad ćeš pitat kako je doma. I to mi danas, danas mi to pere. U pozitivnom smislu. 

Ivan Minić: Ne, ljudi koji su imali tu vrstu iskustva, ono pričaju zapravo koliko je to sve važno i koliko smo mi svi zapravo različiti. Ja sam imao sreću da ovaj, obiđem dobar deo Azije, ono što me je zanimalo. Kina, Japan, Koreja, Vijetnam, Laos, Tajland, Indija. I svaka, svaka zemlja je planeta za sebe. I fascinantno mi je recimo, OK, ove, ove najveće, koje su i najveće kulture i najveće industrije i najveće tržište i tako dalje. Oni imaju svoje ekosisteme i svoja pravila koja funkcionišu na način kojim nikog bre ne zanima što si ti došao. Znači ako oni ono u Koreji koriste Kakao ekosistem za sve, ti moraš da se prilagodiš. Ako nećeš, možeš da probaš, OK, radiće ti ne znam, Uber, nije da neće. Ali većinu stvari nećeš moći da rešiš na način koji je zadovoljavajući. Ne znam, sećam se davno je to bilo, sad je sigurno rešeno. Ali Google Maps u Japanu nema raspored javnog prevoza. A ti bez javnog prevoza u Japanu si.

Vedran Bajer: Sad, sad radi, barem meni radi od zadnjeg puta.

Ivan Minić: Radi na su neke stvari, neke stvari nisu, ali su recimo te stvari koje nisu radile 2019. na Google ekosistemu su radile na Apple mapama. Samo moraš da znaš da treba da pogledaš, jer ja nikad nisam na Apple mapama pogledao ništa.

Vedran Bajer: Sad dobro funkcioniše. Možeš opet. Sve funkcioniše super. Ja iskusno da ti kažem.

ŽIVOT I RAD U SINGAPURU

Ivan Minić: Uh. Singapur je posebno interesantna priča. Jer OK, ono kad kažeš Japan, to je hiljade godina nekakve liderske pozicije na različite načine i tehnološko čudo i prosto ono mislim, priroda je neverovatna, sve je neverovatno, kultura, tradicija, sve. Kina ima svoju priču po tom pitanju. Koreja ima isto svoju priču i svoj bum koji prevazilazi našu generaciju. On je počeo pre nas i sad je nenormalno. Ali Singapur je ono, uh iz siromaštva, korupcije i svega došao do toga da postane neverovatan, grad država, ali neverovatna priča i bukvalno jedan od centara sveta. Jedan od mesta na kojima se rade stvari, donose odluke koji zapravo menjaju sudbinu ovog sveta. Uh osim klime, vlage i svega toga, ovaj, kako ti je bilo samo to zanemarimo posao, nego prosto boravak u jednom takvom ekosistemu?

Vedran Bajer: Pa ja Singapur smatram svojim drugim domom. Tamo sam proveo dvije i pol godine. I zaista ga jako, jako, jako volim. Ovo sve što si naveo je, to stoji. De facto je od ’65. nadalje, nadalje, pa da, možda donekle još i remnanci su i danas, je vladao prosvećeni apsolutizam. Čisto brojčano, to je otprilike koliko je velik Beograd u kvadratnim kilometrima?

Ivan Minić: Ne znam.

Vedran Bajer: Znači Singapur je otprilike veličine grada Zagreba. 700-njak kvadratnih kilometara. 20 puta, mislim it’s very small. Tamo, i to je.

Ivan Minić: Ali dobro spakovano.

Vedran Bajer: Da. Znači to je sandbox environment. Način na koji funkcionira ta država, taj grad ne funkcionira ništa nigdje drugdje na svijetu. I to je tebi jasno čim prvi put izađeš iz aviona na aerodrom.

Ivan Minić: Rekli su mi, ne znam, nisam iskusio, ali da je u nekom smislu slično sa Hong Kongom.

Vedran Bajer: Mm, iz mog iskustva, u Hong Kongu sam isto bio nebrojeno puta, ne.

Ivan Minić: OK.

Vedran Bajer: Ne, ovo je puno, sve je organizirano. Znači ti ne trčiš za autobusom na plus 30 i 70% vlage, zato jer drugi dolazi odmah iza ovog tu. Sve je na vrijeme, ali je sve isto tako kontrolirano. Dakle da bi ti kupio automobil u Singapuru koji ti u biti ne treba, tebi treba možda 100.000 EUR za to, jer 70% te cijene je dozvola da ti možeš registrirati auto. Jer to je mislim da je svaki treći stanovnik Singapura je over a million in in net worth. Svako može kupiti auto. Ali Singapur je mali i ne treba, it cannot cope. A ne treba, zaista ti ne treba. Tako da je to jedno vrlo, vrlo zanimljivo, vrlo zanimljivo mjesto, popuri različitih kultura. Svi ljudi koji dođu u Singapur, pogotovo ako su stranci, to su, to je sve top talenat. Jer ne može bilo ko doći. Jer država regulira koliko će ljudi ući unutra. Kažem iz moje perspektive, apsolutno obožavam taj grad, odnosno tu državu. Vraćam se koliko god često mogu. Vlaga je super. Ja kad, znači neopisivo, ja kad se otvore vrata od aviona, ja udahnem taj Changi airport zrak, my soul’s, my soul is aligned.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje mi je ovaj, jedan od mojih najboljih prijatelja koji je prethodne godine bio mislim dvaput poslom tamo, ovaj jedna od stvari koje mi je rekao jeste to da ono svi ti eksepati su obično prezanimljivi ljudi i druga stvar. Kaže, onog trenutka kad kao stranac možda i ne znaš kao turista koji je tek došao i tako dalje. I onog trenutka kad te lokalac odvede na neku hranu i kad te provede kroz sve to, ovaj i te kao pijace sa sa hranom kaže to je to je neverovatno. Nisam bio, ali jesam to doživeo u drugim zemljama azijskim gde je to verovatno slično ovaj u tom smislu.

Vedran Bajer: Pa ako voliš, voliš klopat jest, apsolutno, da. Ja imam pravilo, ja ću sve probat jednom. Zato i ne jedem brokulu, karfiol i to, to ne jedem. Ali gadosti koje bi neki drugi ljudi nazvali gadostima u singapurskim food marketima apsolutno, any day of the week. Ali to je opet pitanje koliko si otvoren za, za nova iskustva, jel? Tako da evo ja sam o Singapuru naučio kad sam došao, jer kažem nisam znao puno. Znaš nešto. Aha, OK, tamo, veliko, napredno, nisu bili nikakvi. Ali da, u 50 godina su došli od Dengue fever-infested swamp do ovoga što ljudi vide danas.

Ivan Minić: Šta se dalje dešavalo sa tobom i Googleom?

Vedran Bajer: Pa ja sam dakle vrlo brzo u Singapuru odlučio da ne želim više raditi taj posao i tražio koji je drugi, drugi komad ludila kojim se mogu pozabaviti. A rekao sam ranije da sam aviation geek. I otvorila se pozicija u timu koji se bavi de facto bespoke ugovaranjem dilova. Bilo nas je 20-ak u cijelom svijetu i svi su bili malo stariji. Znači nismo bili klinci. U u Google-ovom, odnosno naljepljenje na product tim koji se bavi samo rješenjima za travel. I moj je inicijalni, veći fokus bio Google Flights. Znači kad god ćeš koristiti Google Flights, I had my fingers in it. E sad kako bi to funkcioniralo? Zamisli da je Google Flights neko neki auto. Ferrari. Barem u mojoj glavi. Da bi taj Ferrari išao, treba ti ulje, treba ti gorivo, trebaju ti gume i treba ti sve, šta god ti treba.

Ivan Minić: Vidi, da se razumemo, moram da kažem jednu stvar. Ja sam Google Flights koristio dok je bio OTA Matrix.

Vedran Bajer: OK, ITA, da. Znači it’s built, basically je puno ljudi koji su došli, koji su radili u samom timu su ex-ITA ekipa. Super pametni i proizvod je apsolutno insane.

Ivan Minić: Spektakularan.

Vedran Bajer: I dakle moj je inicijalni fokus bio, to je vrlo kratko trajalo jer smo mi odlučili da zato što je to sandbox environment, moja, moja kćer je tada krenula u školu u Singapuru, shvatili smo da zaboravlja jezik, naš jezik jer ga priča samo doma. Uči sve drugo. Mandarinski je učila, francuski je učila, engleski i dalje. Joj je de facto materinji jezik. Da trebamo vratiti dijete nazad u Evropu jer se neće znati snaći. Moj je iskustvo, ko god je, čak i druga generacija, a svakako ljudi koji su otišli iz naše regije, ajmo reći Balkan broadly, oni znaju kako doći od A do Z, ne prateći pravila, ali ne nužno prateći proces. Znači svi su iznimno kreativni kako doći do rješenja, je l’? I ljudi u Singapuru je drugačije. To se točno sjećam jednom, moj je moj stol gledao na Marina Bay Sands i na jednu od glavnih ulica u Singapuru. I sad 4 popodne, gledaš cestu, ima pet, četiri trake. Možda su bile tri, ali mislim da su bile četiri. I sad ove srednje dvije koje idu ravno, znači ima kilometar. Kilometar iza. Ovo ko ide lijevo, a i iza ih dalje, znači nakon raskršnja ima četiri trake koje idu ravno. Traka za lijevo dva auta. Traka za desno, dva auta. Znači zamisli ovdje. Pa svi bi naravno koristili jednu. I sve ti je jasno. Znači pravila se poštuju, procesi se prate. I onda shvatiš da, ti dijete ako tu ostaviš koju godinu, vratiš je unazad u u Jugoistočnu Evropu. It doesn’t bode well. Tako da sam zadnjih šest meseci, to je bilo vrlo, vrlo jasno. Sam se počeo baviti sa Google Flights i hotels. Znajući da se vraćamo u Evropu. I to je bilo rečeno tako, ono ja idem nazad u Evropu, bilo posla, ne bilo posla. Ne zanima me. I tu sam radio doslovno od sjevera Japana sa ne znam, Japan Airways, ANA, do Novog Zelanda. Znači Australija, Novi Zeland, Jugoistočna Azija, Kina.

Ivan Minić: Sve to što je tu blizu.

Vedran Bajer: Pa blizu. A znaš kako se promijeni, kako se promijeni percepcija. Znači kad, kada sam samo živio u Evropi. Onda kao, moram na službeni put u London. Kao: “Joj moram u London.” Znači to moraš spavat, moraš. Tamo sam znao otići na iz Singapura do Hong Konga, which is a four and a half hour flight ujutro, odradi sastanak, doći na aerodrom i otići doma. Znači jednostavno se promijeni ta percepcija šta je to dugačak ili kratak let. Ono let od tri sata stojiš, ne moraš ni sjediti. I onda ovaj, sam imao sreće da se taj tim otvorio, otvorila se rola u Cirihu. I ja sam tu savršenost ili ovaj organiziranost Singapura zamijenio organiziranošću Švicarske. Radio sam u istom tom timu neko vrijeme, ali onda tražeći opet nešto novo, taman je tad počeo Google Assistant, odnosno specifično dio koji se bavi sa Smart Home-om, which is very techy i i geeky i nerdy. Je bio na neki način moj, moj fokus. Uz sve drugo što sam mogao raditi. Primjerice kad bih putovao u Hrvatsku, umm, nisam mogao plaćati karticom jer nije bio Google Pay. Pa sam se ja javio Google Pay timu i rekao ekipa, ja često putujem u Evropu, u Hrvatsku, s kim trebam ispregovarati? I onda meni kažu, tražiš sa ne znam, Zagrebačkom bankom, Tomom. Ja nazovem, let’s talk. Znači, šta god sam mogao na neki način napraviti, bih napravio. Uh, mislim da je taj dio da možeš mijenjati fokus, znači kad sam došao u Evropu onda mi je iz iz travel perspektive fokus bio cijela EMEA. Znači od tada sam putovao od Rusije do Kenije. Pregovarao sam sa svima, šta god treba. Ali na način na koji to rade ljudi od tud. Znači ja znam koji outcome trebam. To znam. A kako ću ja doći do njega? No way. To je na meni da, da riješim.

Ivan Minić: Često ovaj kada sam pričao sa sa ljudima sa ovih prostora koji su imali globalnu karijeru, ovaj smo smo imali to kao temu i najviše zapravo o tome pričao i dosta i piše o tome, često je u predavanjima to koristi Lazar Džamić. Mhm. Mhm. Koliko smo mi zapravo iz ovog regiona, a najviše mi gledamo kakvi smo mi u Srbiji, ovaj. Koliko smo često nesposobni da se komunikacijski prilagodimo stvarima. Mhm. Mi možemo da napravimo sve. Znači baci me ono na na landfill negde, ja ću se snaći i nešto će se desiti. Ali koliko u komunikaciji nismo u stanju da se prilagodimo okruženju, koliko je izvesno, mislim to je onako London gde nema direktno komunikacije ničega. Svaka direktna komunikacija se tretira kao agresija.

Vedran Bajer: Da. To ćemo ovaj kad završimo. Znači meni se dogodilo, sjećam se, letio sam prvi put za Sydney, išao sam se naći sa Quantasom, koji je The flying kangaroo. Divna kompanija.

Ivan Minić: I i to je, to je dole. I sad.

Vedran Bajer: To je dole. Ja pazite, to je dolje. Znači sjećam se jednog razgovora sa, sad malo ovaj, off on a tangent. Pričam sa svojim pokojnim ocem i on me ovaj, zove i pita šta ima. Ja mu rekao idem navečer kao, moram letit za za Oakland. New Zealand. Kaže on: “Pa dobro, šta ti je to blizu?” Ja velim: “Ćale.” Zagreb – Singapur je Singapur – Oakland. Znači ja imam direktno let od 10.5 sati. “Uu, pa kao ne izgleda tako.” Pa ne izgleda, naravno da ne izgleda tako. It’s very far out. Ovaj, i sad taj prvi sastanak koji sam imao u, u Quantasu je bio sa devojkom čiji su roditelji iz Srbije. Ma ali sve smo riješili. Ma uopće nije bitno. Ti si od tud, ma reci šta šta treba. Znači ima i ta neka, kako bih rekao, neformalna mreža.

Ivan Minić: Ako nađeš nekog, ako nađeš, ali

Vedran Bajer: Da. Ovo što si drugo rekao, mislim da je, da je jako bitno. Znači moj modus operandi je uvijek bio. Ja, ja možda krivo, ali ja sebe nekako smatram ne nužno ekstrovertom. Opet došao sam sa sela, mislim ja mogu sam pred kravama eventualno biti ekstrovert. Možda. I ja u poslu, to su avijaciji kažu, kad, kad se dogodi u avijaciji nešto što nije očekivano, onda postoji pravilo koje kaže: aviate, navigate, communicate. Ja u poslu ne između, nego ovo više unutar kompanije, I don’t communicate. Znači sav moj rad u Googleu, ja nisam vikao na sva zvona, vidi, vidi. Ali se znalo na čemu je moj tim. Ja radio. Ništa ja nisam napravio sam, da bude vrlo, vrlo jasno.

Ivan Minić: Danas bi rekli da se ne baviš ličnim brendingom u okviru kompanije.

Vedran Bajer: Da, to me ne zanima me to.

Ivan Minić: Ne, ja se slažem sa tim principijelno i ja mislim da je poenta u tome da dela pričaju, a da sve ostalo nije važno. I da ako se baviš, ako previše pričaš o nečemu, onda nemaš vremena da se baviš tim. Mislim, pominjali smo zajedničkog prijatelja koji je u jednom periodu 80% svog vremena provodio kukajući o tome što nešto mora da radi. I onda je otišao u Ameriku i život je promenio sve, jer nije imao više vremena da kuka.

Vedran Bajer: Da.

Ivan Minić: Da je to uradio ranije.

Vedran Bajer: Pa i opet vraćamo se na ono, ja mislim da je i, i to često pričam ljudima koji su mlađi. Al, al, to je moj modus operandi. Je moraš, čime god se baviš u životu, ti moraš osjetit da je to to. Ako nema intrinzične motivacije, čemu? Ako ti nije gušt doći ujutro, otvorit se, probudit se, radit ono na čemu se baviš, nemoj se tim bavit. Para će bit. Ja uvijek znam da mogu kopat kanale. Tako sam počeo.

Ivan Minić: Vidiš, probao si.

Vedran Bajer: Znam.

Ivan Minić: Nije neka satnica, ali sigurno.

Vedran Bajer: Nije neka satnica, ali brate, ali sigurno. Uh, tako da mislim da taj dio je strašno bitan. I često se vidiš ljude kojima možda nije nisu zadovoljni ili ne rade dobro. Ne zato što ne znaju, nego zato što se bave nečim potpuno krivim.

ŽIVOT I RAD U ŠVAJCARSKOJ

Ivan Minić: Razumemo se. Kako je bilo u Švici?

Vedran Bajer: Uh. Pa Švicarska je isto tako jedna divna, divna zemlja. Stvarno fasinantno lijepa. Gdje god dođeš, fasinantno lijepa. Ali, i to je bio dosta, nisam ni ja znao šta bi u biti. Došao sam na neki način do razine unutar kompanije gdje je next obvious step bila Amerika. Ili nešto drugo. Mene Amerika ne privlači, nije me privlačila. Volim otići kao turist, obožavam, ali da bi tamo živio ne bih.

Ivan Minić: Volim otići, a volim i otići iz Amerike.

Vedran Bajer: Tako je, tako je. I onda tokom korone, čak nešto prije korone, ja sam shvatio da ne želim tamo, da se želim vratiti nazad u, u Hrvatsku. I onda je došla korona. I taman kad je negdje početkom, krajem 21. sam ja sa svojim sada dragim prijateljem Filipom, tada svojim šefom, rekao Filipe, ne mogu više ovo. Znači moj je posao bio toliko prepun putovanja da sam ja znao poče tjedan u nedjelju, otići u Afriku, vratiti se u Evropu, zaletiti se do Amerike, na zapadnu obalu i onda u petak doći nazad, nazad u Zagreb. I sve bukiraš preko Google Flights-a. Sve je Google Flights. Apsolutno. Pazi, ja moram znati koji avion leti. Znači ne, ne, ne. Da. Ja moram znati koji avion leti jer on je poseban iz nekog, nije, iz nekog razloga.

Ivan Minić: Ja sam tako prvi put kad sam leteo u Ameriku, meni je bilo jako važno da prvi put letim u Ameriku sa A380. Jer kad ću imati priliku da ga vidim? Kao to je, to je to ti mogu dati. Impresivno je na svoj način kao.

Vedran Bajer: It’s it’s it’s more more east now. Ali ja recimo, moj najdraži avion ima više, ali moj najdraži avion je Boeing 747-400. OK. Ne novi nego stari. I jednom sam, znači kad god imam priliku ako letim za Ameriku biram 747-400. Star, umoran, mali motori, nema veze. To je to. It’s it’s the Queen of the skies. I mislim da je taman bilo prije, prije korone sam letio u Ameriku. I dođem na, na na counter gdje se ono već ulaže u avion i zamolim tamo gospođu i pitam: da li ima mjesta, znači ja sam koristio svoje, svoje milje da bi se upgrade-ao, jer mi je bio užasno težak ovaj taj, taj tjedan. Ja pitam, ja bi vas, molim vas ako je moguće, ja bi bio gore. Znači nisam znao koji ću dobiti stolet. Znači ima dva kata. Ali ima onaj samo hump. I dođem gore, vidim da je otvoren kokpit. I vidim pursericu glavnu, glavnu stjuardesu kažem: Could you ask the pilot, the captain, if I could just come and say hi? Kaže on: Of course, who are you? I’m just a a traveler here, but I’m also a pilot in training. Tako da sam imao prilike ono i ući, vidjeti kako to izgleda. Puno sam puta letio u, u kokpitu. Zaista jesam i kažem. Donekle mogu i sam. Al ovo je malo manje, ovo su kadice sa, sa krilima. Ali ovaj vrlo, vrlo zanimljiva priča. Tako da ovaj, da. Uglavnom, shvatio sam da to, to nije život. Stvarno nije život. Rekao sam, ja želim se vratiti nazad u Zagreb. Happy to work out of Zagreb. Našao bi se ja nešto. I tadašnji lideri su rekli: “Vedran, biraj koji grad hoćeš. Koji grad hoćeš u svijetu?”

Ivan Minić: Samo nemoj Zagreb.

Vedran Bajer: Ja rek’o, volim vas, zaista, I have to go. Ja sam se vratio 22. u Zagreb. Uh, career break ili penzija, kako god to hoćeš nazvat. Ideja mi je bila dvostruka. I, i, i, i, i dvostruka, ali bila je za oba ta razloga je bila, razloga je bila iz altruizma. Jedno je, zato što sam puno putovao, a taman je bila promjena vlasti u gradu Zagrebu, sam htio pomoći samo kao sparing partner. Znači nešto se želi promijeniti, ja ću pitati pitanja da se vidi da li je to dobro. Ono što smo pričali, jel. To nije dobro prošlo. Iz, odnosno nije bilo interesa iz, iz nekih razloga. Iako je moj dragi, ovaj, i dobar prijatelj Damjan bio oduševljen idejom, al eto nije nekako sjelo. A drugo je bilo da radim, uh, advisory za startupe. Al ne advisory klasičnog tipa, ono consulting, pa ti ja naplatim sat, pa ne. Znači, meni je jako bitno da se sa kompanijama i sa founderima s kojima radim, da je to dobar odnos. Znači ja nije ne želim transakcionalne odnose. Za neke stvari me niko nikad ne mora platiti. I will do whatever you need because I like what you do. Tako da radim u tom periodu radim sa par startupa iz regije. Nije sve kliknulo. Uh, nisu svi ti startupi kliknuli, al i dalje sam s onima s kojima radim, radim i dalje. I, postalo mi je dosadno. To je onaj čovjek prokleti. Ne znam di bi. E sad ono što se dogodilo u Singapuru, što mislim da je užasno bitno. Mene sat za život je, jedan od susjeda je bio, odnosno jest Izraelac. I on je tamo išao na karate. Nisam ja znao ni koji je karate. Ide na karate. I ja jednom s njim odem i skužim da on ide u, na Kyokushin karate. Kyokushin je posebna škola karatea koja je full kontakt, bez zaštite, bez ičeg. I sad ja dolazim, prvi put na trening i ulazimo na, u parking garažu. Penjemo se na sedmi kat. Dođo je na sedmom katu otvorene parking garaže. Znači doslovno nema automobila, ima iscrtane parkirne mjesta, mi stavimo tatami i krenemo raditi. I evo i dan danas to je užasno bitan dio mog života. Ja idem par puta tjedno u svoj dođo u Zagrebu gdje ja vodim treninge i potučemo se dobro se potučemo i onda se ovaj, dobro i zagrlimo. Tako da je to evo jedan ovaj, jedan od mojih bitnih elemenata. Zato što sam se u to vrijeme jako počeo malo i aktivnije baviti, opet i sa karateom, jer sam imao malo više, malo više vremena. I onda je, sam vidio oglas da Microsoft traži direktora za Hrvatsku. A ja nisam baš bio neki fan, će sam bio Mac, Google Workspace. I to je bio nekakav moj. Ali sam mislio ovako, OK, ako imam ideje s kojima mislim da mogu promijeniti mogu pomoći društvu da ima bolji život. Mogu pomoći Microsoftu da ima bolji product. Dobro. E da, ovaj kao možda bih ja ovo zaista trebao, je l’? I ja sam se prijavio. Čak sam pokušao sam sebi pucati u nogu. Znači nisu, nisu se proaktivno javili, nego ovaj zaista je bio oglas. Ono, poslao sam one-pager. Kao da sam rekao, hajde poslaću kao, ne mogu ovo, ovo ne može ići. I uglavnom dobio sam rolu direktora Microsofta za Hrvatsku i zaista sam tu jako puno naučio. O nečemu što nisam nužno znao prije. Stvarno nisam, nisam u tom bio. Opet, a completely new, new thing for me. Ali ja jednostavno nisam od, ono, I’m not cut out of that cloth. I kad je Microsoft odlučio ugasit, ugasiti, da, ukinut direktorska mjesta u regiji prije dvije godine.

Ivan Minić: Tako je, da.

Vedran Bajer: Ja sam rekao, to bi bilo super. Hvala. A prije toga, taman je godine moj cilj bio izaći na kraju godine jer mi jednostavno nije bilo zabavno. Nije bilo zabavno iz par razloga. Prvo, moj posao je bio dosta ograničen. Znači nisam imao onolike ovlasti koje sam mislio. I ja sam ono često rekao u razgovoru sa svojim, svojim šefom, da radim sa 7% lijeve ruke. Daj, daj da nekaj radimo. Meni je dosadno. Ali sam upisao početkom godine sam odlučio upisati, sedmi put, ovaj put zaista, upisati doktorat. Zašto doktorat? Zato da se opet dovedem u situaciju da ne znam ništa. Znači ja sam cijeli život u biznisu, trčim koliko brzo mogu. Ajde da vidimo kako je to biti, kako je to biti istraživač. Tako da sam de facto, doslovno kad sam izašao iz Microsofta, sam postao PhD, PhD student. Tako da je ta Microsoft epizoda je relativno dugačka, trajala je dvije godine, ali isto tako relativno kratka. Tu sam naučio, ja imam i dalje divne prijatelje, evo i tu u Beogradu. Iz te, iz tog nekakvog perioda, naučio sam jako puno o tome kako funkcioniše takva kompanija. Znači, Google i Microsoft su dva, to su odvojeni svjetovi. Potpuno odvojeni svjetovi. Tako da, da.

Ivan Minić: Meni je isto super interesantno bilo to, ovaj, poznajući ljude koji su radili u srpskoj kancelariji i kako je ona nastala, kako je ona rasla, razne faze kroz koje je prošla. Ali mislim da je kod nas stvari ono i u percepciji ljudi i generalno zanimljivost samog Microsofta postala mnogo veća onog trenutka kad je krenuo razvojni centar i gde ti ovde suštinski imaš ljude koji zaista rade neke ozbiljne stvari. Jer ono, inače ispravićeš me, ali moj utisak je da kancelarija koja je ono representative office, u suštini radi sales, gde čak ni ono egzekuciju ne radi oni, nego rade partneri i vendor sa kojima se sarađuje i u principu.

Vedran Bajer: To je takav biznis model, da.

Ivan Minić: Ono, tvoj posao je da sediš i ovde najveći deo tog posla bila legalizacija, jer smo mi imali vrlo ozbiljan problem sa piraterijom. I ono, u suštini, kad je urađen government deal i kad je urađena ono, legalizacija u narednih par godina, više nije bilo ništa veliko što može da se desi. OK, prodavaćeš Office 365 licence do prekosutra, pravit ćeš povremeno neke bandlove nešto eto da bi da bi nekog privukao. Ali, ne.

Vedran Bajer: Pa ja vjerujem, barem je tako bio nekakav moj stav tada, sigurno je i ovdje bio, puno se tog može napravit. Ali naša regija je, kako bih rekao, mi smo slični u, mi smo 25 puta manji u BDP od Italije.

Ivan Minić: Da, da, da, ma mislim ono to priča kao SME. SME u Nemačkoj je firma koja ima 800 miliona evra. Nema mnogo firmi u Srbiji, u Hrvatskoj koje imaju 800 miliona evra.

Vedran Bajer: Tako da je to i i kako bih rekao, it’s an Excel exercise. It’s very simple. Tako da da. I onda sam bio student. Jako zanimljivo za nekog ko je cijeli život bio u tom procesu. Imam divnog mentora, Leona Mršića, kojem sam došao prvi put sa par ideja. I kažem: “Leo, ovo ću raditi.” I on gleda, čita, kaže: “Vedrane, ovo je super, ali za poslovni problem. Znači mi ovdje ne rješavamo, mi se bavimo istraživanjem. ” I ja onako kao: “Joj.” Znači jako, strašno mentalno ovaj, zahtjevno. Puno stvari je tu bilo u kojima sam na neki način htio ići. I de facto sam na kraju shvatio gdje ću i šta ću. I sad sam evo na drugoj godini studija. PhD candidate. Iako ne izgledam možda tako, ali, ali da. Pazi, to je, ja sad kad sam rekao koliko je to mentalni napor. Ja sam kad sam se preselio u Švicarsku, ja jako volim automobile. Ali ne mislim da su a good way to invest anything into. I u biti sam prvi auto koji sam zaista htio kupiti srcem sam kupio prije nepune dvije godine. Sve do onda je bila tablica, koliko, šta, depreciacija, amortizacija, koliko. I kad sam došao u Švicarsku sam zbog tog, one silne količine letenja rekao, ja hoću postati pilot. To je moj cilj. I ja sam krenuo u pilotsku školu. Knjige su bile, evo, dva steka ovolikih knjiga. Znači, meteorologija na 1300 stranica. I ja sam to nekako štreberski, naravno, pristupio, rekao, OK, prvo ću nabubati teoriju, odraditi sve, položiti ispite, i onda idemo letjeti. I prvi put kad sam sjeo u avion, znači to je Cessna 172. To nas dvojica stanemo, i ona možda će se dići. Možda. Strašno mali. To je kada sa krilima. Kad sam ja prvi put taj avion doveo u stanje da avion želi poletiti i u mojim je rukama, taj osjećaj u mozgu nikad nisam imao. U smislu koliko, samo jedna dimenzija. Samo jedna dimenzija kad ju dovedeš. Koliko mozak mora više raditi. Tako da mi je slično, ne imaš toliko, ali počeci mog mog rada na doktoratu su bili takvi, jer ja ne znam šta ja moram napraviti. Ja nisam istraživač. Ja hoću stvari napraviti brzo. A ne tri mjeseca razglabat o nečemu. Tako da je to ovaj dosta zanimljivo, ali.

Ivan Minić: Vidi, ja, moje neko mišljenje je da, da to i jeste jedan od problema što je akademija toliko odvojena od prakse. A sa druge strane što je praksa samo fokusirana na optimizaciju preko svake granice. Da u suštini treba da postoji neki middle ground, recimo.

Vedran Bajer: Ali, jako je teško naći taj, točno taj middle ground. Zaista je, nevjerovatno teško. Ja često u razgovoru sa svojim kolegicama, kolegicama i prijateljima, uh, znaš kad nešto traje mjesec dana. Onda ja uvijek koristim i istu rečenicu koja je: za napraviti Boeing 737 treba osam dana. What’s your excuse? E sad, neke stvari na na fakultetu ja možda čekam duže i razumijem, to je jednostavno tako. Ali meni je isto izazovno biti, aha, OK, ja sad moram čekat. Ja sad ne mogu dobiti nešto sutra, ili za pola sata, ili za pet minuta. To je proces koji tako ide. I ja na neki način tu se razvijam u nečemu u čemu se prije nikad nisam razvijao. Tako da je vrlo, vrlo zanimljivo.

Ivan Minić: Mislim, često ljudi koji ne razumeju širu sliku i i kontekst stvari misle da ono pojednostavljeno ovaj, devet žena može da rodi bebu za mesec dana. A postoje stvari koje su nedeljive. Postoje stvari koje ne mogu da se rade u paraleli, mogu samo da se rade sukcesivno jedna za drugom i neke stvari prosto zahtevaju vreme. I, OK, ja nisam ulazio u akademiju na tom nivou niti niti me to zanima. Ne mislim, opet kažem, ne mislim ni da je to way to go, ali ne mislim ni da je way to go da se stvari rade za dva meseca.

Vedran Bajer: Uh, da, pa dobro. Sad način na koji ću ja raditi konkretno svoj rad i istraživanje, that will be done the way I do things. Ali ovo je neki drugi dio, to je jednostavno tako. Taj proces tako funkcionira. I tu ja ne mogu ništa preterano, pokušao sam ja naravno, je l’ može to brže, ali ne može. Ne zato što je to sad to ja moram hitno napraviti, nego zato što sam jako igar. Znači ja zaista to želim sad napraviti što je moguće prije. Znači to je ta intrinzična želja. Nemam ja interesa biti u akademiji, nego samo način, kad ti shvatiš kako razmišlja istraživač, iz perspektive nekog ko se bavio biznisom cijeli život. Tu sam ja bogatiji. Samo to. Ništa drugo me ne zanima. Napravio po mom, na mojoj prvoj vizitki koju sam ti spomenuo je samo moje ime i prezime. Uvijek je bilo i uvijek će biti. Bez obzira na sufikse i i prefikse. Don’t care. Ja sam uvijek samo Vedran. To se nikad neće promijeniti. Doktorirao ja ili ne.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: A, znajući kakav si, ludak hoćeš. E dobro. I ovaj, al mislim ti nisi ovde došao kao PhD candidate, nego šta zašto? Pobogu.

Vedran Bajer: Pa da. Pa dakle ovaj priča je dosta uh ja sam prošlo ljeto morao predati dispoziciju za svoj doktorat. Što je u biti jedan plan na 20-ak strana sa 100 možda referenci koje sam pročitao, da mogu pisati drugu godinu, jel. I to je nekakav plan mog istraživanja. I ja doslovno predam navečer, predam taj, taj papir. I moj mentor me ga odobri i dobijem poruku od prijatelja i kaže: moramo se čuti. Ja: zovi prijatelju. I on me zove i kaže: ima jedan startup kao, hoću da upoznaš foundere. I ja sad u mojoj glavi ide kao, OK, možda ti ljudi trebaju savjet, gdje, šta, kako. Svi ima tamo. I kaže on: “Al connect-aću i you need to talk to them.” Dobro. I sad on meni kaže: “Zovu, zovu se Wonderful.” I sad ja guglam. Nema skoro ništa. Ima dignuta seed runda od 34 miliona od indexa i rekao: “Mm, OK.” Ovo je već druga priča. A kao to je to. Ja ne znam šta je proizvod. Ja ništa ne znam. I u ponedjeljak se čujem sa Chief Operating Officerom, Chief Executive Officerom i Chief Technology Officerom. I to je de facto intervju. Ne ja ću ja u petak navečer samo eto, razmišljao kako bi mi bilo dobro biti student. I vidim demo. Demo je bio uh, poziva. Znači ono što mi radimo je agentic operating system. Ono što je bio prvi use case kompanije i još uvek nešto što radimo jako dobro i rešava puno problema su stvari koje su vezane uz kontaktne centre. I demo koji su mi pokazali je bio gdje je osoba, znači ljudska osoba je zvala tog agenta i pitala za informacije o hotelskom smještaju od nekog svog. Taj dio je bio scripted. I agent je odgovarao na naglasku iz sjevernog dijela južne Dalmacije. I ja to slušam i kažem: Ovo je crna magija. Znači ja sam proveo zadnjih 14 godina u u u Big Tech-u. Ja znam ljude koji rade, ja znam šta su transformeri, ja znam šta je quantum computing. Šta je ovo ljudi? Kako ste vi ovo napravili? I u biti shvatim da zato što je moj doktorat iz informatskih znanosti i AI me zaista zanima jako, jako dugo. Kažem: ovo je prvo jako zabavno, biće jako naporno jer je mala kompanija. Ja osjećam tu da je to nešto što mi je jako interesantno. Kažem, u srijedu sam ja dobio ponudu da budem general menadžer za našu regiju, znači prvi zaposlenik, zero to operator. I to je to. I mi smo, evo danas sad je prošlo pet meseci od mog prvog dana, ima nas devetoro u regiji. Znači, na kompanija je osnovana početkom, početkom, januara prošle godine. Znači 13 meseci, nepunih 14 meseci. Kompanija trenutno ima 350 zaposlenih. Sad ti znaš sam šta ovo, puno o skaliranju, to nije, i to nije linearno, naravno. Jer ljudi koji dođu ne moraju biti dobri, ljudi koji dođu ne moraju biti zadovoljni. Znači nije to ono jedan, jedan ode, dvoje dođu. Uh, u smislu onoga što radimo smo apsolutno top pane, aplikativni AI, u smislu investicija koje je kompanija dobila smo top 1%, možda čak i najbolji startup u EMEA-i. Jako se brzo širimo, jako brzo radimo. I jako mi je zabavno. Znači, pet meseci u ovoj kompaniji, čak da ne, hajmo reći ovako, kolega jedan koji se pridružio mi je rekao nakon dva tjedna što radimo zajedno, rekao da je više naučio u dva tjedna ovdje nego u pet godina u kompaniji prije. I to je na neki način, toliko se stvari brzo kreću, toliko puno novih informacija dolazi da je taman, kako bih rekao, my sweet spot.

Ivan Minić: Uh, šta je interes u ovom regionu?

Vedran Bajer: Uh, pa ja bih rekao, pokušaću samo na neki način objasniti zašto smo, s čim smo krenuli, uh, i, i kako je na neki način fokus. Dakle, recimo kad izoveš banku ili Telco. Klasično, način na koji se to rješava su IVR-ovi.

Ivan Minić: Decision flow. Klasičan način na koji se to rešava je da se ne rešava.

Vedran Bajer: Jeste. Ne, da, da, da, ali dobro, OK, sometimes you have to. Znači ima decision tree-evi, flow chart-ovi. Ako Ivan kaže A, onda to ide tamo, tamo. I to je u načelu se s tim može riješiti do 3% poziva. Jer jednostavno nema, nema rješenja. Taj success rate tog poziva koji si uspio riješiti je isto tako apsolutno skoro nikakav. Ono što mi jesmo je fully, fully generative AI i mi rješavamo umjesto tri rješavamo 80%. Vrlo, nevjerovatno efikasno. Znači to nije ono priča, imamo klijenata na desetke već zaista ogromnih kompanija. I sad dva su, dva su vrlo bitna elementa. Jedno je text stack. U kojem mi radimo sa apsolutno svim providerima LLM modela koji postoje. Anthropic, OpenAI, Google, Amazon i Microsoft. I sa svima njima su strateška partnerstva. Znači u puno slučajeva mi dobijemo pristup proizvodu doslovno kad je inženjer rekao, OK, to je za naš, znači alfa kanale koristimo. A drugi dio, koji je puno važniji, je deployment. Znači, način na koji mi radimo je zato što jesmo relativno veliki, nakon pet meseci što smo ovdje. Mojih pet meseci. Znači još nisu kolege nisu toliko dugo tu. Je zato što nam je deployment on-site. Znači cijeli moj tim je idući tjedan u Beogradu. Svi. Znači ljudi koji su inženjeri, koji su deployment strateđisti, komercijala, svi su tu. I način na koji mi radimo je da dođemo, sjednemo s tobom i rješavamo probleme dok ih ne riješimo. I to ide nevjerovatno brzo. Dakle, interes je jako, jako velik. A tehnologija je takva da ljudi koji, čak i koji znaju nešto o tome, ostanu apsolutno paf.

Ivan Minić: Kad kažeš da ste vi ono on-site kod klijenta, pričamo o implementaciji i samom diplomiranju rešenja.

Vedran Bajer: Tako je, tako je. Dakle način na koji to recimo funkcionira je da ako si ti, ajmo uzećemo, ne znam, osiguravajuće društvo kao primjer, jel. Znači imaš neke stvari koje su nama vrlo jasne. Imaš kontaktni centar u kojem će ti neko nazvati. Sad tih use caseova ti imaš možda više ili manje od nekog drugog, možda su malo drugačiji. Sve što nama treba, dvije stvari nam trebaju. Jedno je ono asinhroni podaci. Neki tvoj knowledge base koji može biti Excelica, PDF, što god. I to ide u environment koji ja ono sebi pojednostavim da kažem, to je kao notebook LM. Znači to je tu, on je tu, ali ne ide on nikud. I sve što nam drugo treba su API. Ako nemate API, dvije žice. Mi ćemo spojit API. I doslovno možemo, imali smo implementacija sa jako, jako, jako velikim sustavima u smislu kompanija u 72 sata. Sad je samo pitanje koji je tu na neki način interes. Znači tim je zaista, the best of the best of the best. Kad bih, kad bi uspjeli naći još 10 ljudi tog kalibra, tim bi bio 19. Tako da je kao i svima drugima, kod nas je najveći, najveći izazov talent. Jer talent često i ode i živi po svijetu, evo kao što smo, kao što smo maloprije pričali.

Ivan Minić: Znači radite neke blesave stvari.

Vedran Bajer: Jako, jako zanimljive. Znači, stvar šta god može, šta god čini onaj dio ljudskog posla koji je dosadan, repetitivan. Repetitivan, ali doslovno sve. Znači evo, baš sam bio neki dan na sastanku pa kažem: “We don’t know what we don’t know. And we don’t know your business. But if you tell us which problems you have, we can come up with solutions in a matter of hours.”

Ivan Minić: Da, ono što si sad spomenuo je samo, da kažemo, jedan od use caseova, pa je negde prirodno kad imaš jednu, drugu, treću, dobru implementaciju, imaćeš ih 15. Ali to nije jedina implementacija.

Vedran Bajer: Ma da ima ih, ima evo primjera, ima primjera gdje kompanije koje prodaju desetine tisuća stock keeping unita nečega, čelika. I dođe, ne znam, tebi dođe mail i Ivan treba mi proizvod neki. Šaraf. Something. I sad ćeš ti uzet to, otići u bazu, tražit bazu, radit, nešto. Trajat će ti cijeli dan. Mi imamo rješenje napravljeno za tog konkretnog use case neki koji će isto napraviti u tri sekunde. Dođe request for quotation, sustav sam vidi ko je, pretraži, napravi i ti dobiješ samo mail i kažeš, OK, that’s good.

Ivan Minić: Skapirao sam ovaj, prethodnih dana sam nešto gledao da source-ujem sa Alibabe i skapirao sam da neki prodavci, ne svi, ali neki prodavci koriste nekog AI agenta koji ti postavi sva pitanja koja su specifična. Znači, ti mu daš ono, request for quotation, daš mu nekakav brif. On ti neće ponavljati ono što si već rekao u brifu, nego će tačno naći šta fali i jedno po jedno će ti postaviti i neće ti tražiti ono, dobro, reci mi tačno, nego je OK ako mu kažeš, okvirno treba mi da to bude ovih dimenzija. Nije zakucano da bude to. I on to razume i ono, da ti predloge koji su u tom nekom rangeu. Mislim, strašno.

Vedran Bajer: Da. Evo, mi čak u nekim zemljama kad kupujemo opremu za svoje zaposlenike, mi nemamo nabavu. To odradi agent. To nije kompliciran posao. Ako, da.

Ivan Minić: Moram da ti kažem da, mislim jesi ti radio u Microsoftu, to je sve u redu, ali nema ništa strašnije od toga kad sediš ovako i gledaš u svom mail klijentu kako se dopisuju dva kopilota.

Vedran Bajer: Al, al ja to ne koristim, tako da.

Ivan Minić: Ne koristim ni ja, nego sam u CC-u takvih mailova i onda gledam dve osobe koje nikada ne bi napisale tu rečenicu koja je stigla i sve se dešava u brzini koja nije normalna.

Vedran Bajer: Da, ne, ali ja u svom svakodnevnom poslu, moj telefon je, je Google Pixel. Na njemu je Gemini. Apsolutno sve plaćam iz svog džepa.

Ivan Minić: Nisi naučio da ekspensuješ firmi sve.

Vedran Bajer: Ne, ne, ne. To je drugo.

Ivan Minić: Zna se da da.

Vedran Bajer: Ali mislim da je, uh, kvalitet mog života u onom dijelu koji ja želim, je porasla. Opet, ja sam jako radoznao, pa onda ja znam u autu kad vozim pričat, i tako, reci mi malo o ovome. Al’ dobro, to.

Ivan Minić: Da, da, da. Ja redovno. Znači, posebno ako ono idem na neki sastanak gde ne znam dovoljno, jer nema uvek vremena za sve.

Vedran Bajer: Pa nema, nema. Ali ako možeš negdje malo znaš, ukrast pet minuta, to je to.

Vedran Bajer: Tako da evo, to je ovaj, my latest gig. Zaista je, ja sam i dalje student. Znači stvari idu. Uspijem ja napraviti ono što trebam. Al ovo je zaista jako, jako, jako zanimljivo. U nečemu ja mislim da, s nikad nismo bili u situaciji. To mislim da, sumnjam da ćeš mi kontrirati ovu. Tehnologija nikad nije išla brže. I ja mislim da smo prvi put u povijesti u fazi da ne da ne znamo šta će za pet godina biti, nego za godinu dana mi imamo prazan komad papira.

Ivan Minić: Mi ne znamo šta će biti za tri meseca, ali.

Vedran Bajer: To je to. I ne osjećam se sigurno, sjedeći sa strane. Se mogao reći, ekipa, ja sam student, super, top, baš mi je ovo kul. Ali it’s very fun.

Ivan Minić: Uh, ako pogledaš unazad ovih 20-ak godina karijere, iskustava i svega, uh i recimo da postoji neki vedran koji je sada pred fakultetom ili na prvoj, drugoj, trećoj godini fakulteta ili je shvatio da OK, studiraće, završiće, ali ga ne zanima ništa od toga. Traži sebe, razmišlja o tome. Šta bi mu rekao i šta je, šta su ti najvrednije stvari koje si pokupio iz ovog iskustva koje si stekao u 20 godina na raznim ovaj, meridijanima?

Vedran Bajer: Da uvek treba, uvek treba riskirati. Znači, nikad ne treba biti situacija, čim je nešto ugodno, možda je to opet neko ovo naše nasilje. Ovaj, ako je ugodno, it’s not good. Something needs to be changed. Mislim da je meni pomoglo jako da imam inženjerski background. To jednostavno ti daje, i to je opet vrlo, često se to vidi. Ljudi koji imaju inženjerski background, kako god, inženjer bilo čega, al neko ko zna ajmo reći sastaviti pa rastaviti, pa makar i ostao kakav šaraf viška.

Ivan Minić: Pa normalno da ima delova viška. Ako sve radi, onda ne postoji problem.

Vedran Bajer: To je to, samo ne bih si ja apsolutno ništa rekao. Znači mislim da sve što sam pogriješio u životu, a griješio sam i sa ljudima i sa odlukama, to se sve trebalo dogoditi. Ja sam točno tamo gdje trebam biti u ovom trenutku. Ništa ne bih promijenio.

Ivan Minić: Meni je mnogo drago što si u ovom trenutku kod mene u podkastu na ovoj stolici, što smo snimili ovaj razgovor. Jer mislim da može da bude vredan, da da kažemo prodrma malo ljude koji su se uljuljkali. Ja stvarno mislim da ovaj, iskustvo mi govori da da ovo sve slušaju neki prilično sjajni ljudi. Ali svi mi imamo različite faze u životu i nekad je i OK da se uljuljkamo, nekad je i OK da se odmorimo i oporavimo. Ali ono, uh kako kaže brod je najsigurniji u luci, ali nije za to napravljen.

Vedran Bajer: Pa da, pa da. Uh, ono što ja vidim možda, evo kao, kao završnu, ovaj, svoju misao, sad sam sve luđi. Vidi to. To, to je, to je problem, da.

Ivan Minić: Vidi i ovaj, mislim, nema veze šta su mi zajednički prijatelji rekli, da te još pitam, ne, to ćemo neki drugi put. Ali ništa od toga nije bilo normalno. Tako da, tako da je to skroz u redu.

Vedran Bajer: Da. Hvala ti još jednom na pozivu. Jako mi je drago da smo popričali.

Ivan Minić: Bilo mi je veliko zadovoljstvo. Nadam se da je i vama. Svakako jedna od neobičnijih epizoda, ali kad sednu dva gika i inženjera da pričaju, ako niste takvi, možda vam i ne bude leglo, mislim da hoće. A ako jeste onda ste našli svoju terapiju za ovu nedelju. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.