Pojačalo Next Silicon EP3: Nova era hardvera iz Srbije I Vladimir Milošević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Vladimir Milošević: Tako je, verification tim je deo hardware tima, znači tima koji razvija hardver u našoj kompaniji i ono što tim za verifikaciju radi je testiranje hardvera, dok je taj hardver još uvek model u samom računaru. Dakle, naša uloga je da dokažemo da taj hardver funkcionalno odgovara onome što je zamišljeno i što je zapisano na nekoj specifikaciji pre nego što, kao proizvod, ga pošaljemo u fabriku da se da se napravi.

Ivan Minić: Zašto je to važno?

Vladimir Milošević: Pa važno je iz više razloga. Prvo najpre, neko je dao zadatak da se hardver napravi, da radi to što treba da radi. Ovaj, mi treba da dokažemo da da su svi ostali timovi, je li, uradili svoj posao ovaj kako treba. Znači, ako, i ako im mi uradimo naš posao kako treba, kada pošaljemo naš finalni proizvod što je netlista koja odgovara u suštini mapiranom silikonu, kada se to pošalje u u fabriku, prvo, taj proces proizvodnje je užasno skup. Svaka greška koja se pronađe pre je praktično besplatna, svaka greška koja se pronađe kasnije na silikonu možda košta ogroman novac.

Ivan Minić: I mnogo vremena.

Vladimir Milošević: A pre svega potrebno je i mnogo vremena da se sve to proizvede. Ovaj, u slučaju nekih težih grešaka mora obi… iz ponova da se proizvodi, što je opet novo vreme, ovaj, tako da je posao otprilike prilično odgovoran sa te strane.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju smo pominjali u prethodnim epizodama, ali se nismo njom dublje bavili, a ti si idealan sagovornik da o tome kažemo nešto više, jeste da iako verujem da ljudi nisu previše svesni toga, da je Beograd u suštini i Srbija powerhouse u smislu razvoja hardvera. I to, ako pričamo o hardveru koji je ovaj nivo kompleksnosti, dakle, zanemarimo lemilice i sve ostalo što ima svoju magiju i na kraju dana, svi smo nekako počeli sa tim i tako se zaljubili u to. Ali mi pričamo ovde o cutting-edge stvarima. Kaži mi nešto više o tome kako je, prvo kako je moguće da je to tako, a drugo zašto mi to ne znamo.

Vladimir Milošević: Pa ljudi su većinom svesni da postoji IT industrija i da se oni uglavnom bave softverom, odnosno da pišu programe. Međutim, ono što je manje poznato, manji broj ljudi se time time i bavi, ali ovaj, manje je poznato da smo mi u principu jedan relativno značajan centar za proizvodnju integrisanih kola, odnosno čipova. I ta industrija je počela kod nas da se razvija negde posle 2000-ih i danas postoji veliki broj firmi, znači što kontraktorskih firmi koje rade za druge firme, postoji veliki broj firmi koje su imaju sopstveni proizvod. I mi ukupno danas u Srbiji imamo te kontraktorske firme su počele, recimo 2000-ih, a onda se vremenom broj firmi povećavao i mi danas imamo možda ne nekoliko stotina, sigurno možda i preko hiljadu ljudi koji koji rade razvoj hardvera i koji rade iz Srbije za velike firme, praktično, bilo koja velika firma ovaj u svetu razvoja čipova, ako ste čuli za nju, verovatno neko u Srbiji na neki način radi za nju, ili kao kontraktor ili direktno ovaj ra… radi na ovaj na razvoju hardvera.

Ivan Minić: Ono što znamo je da postoje neki centri u svetu gde je prosto centar te industrije za različite oblasti, za različite te specifičnosti, postoje različita mesta gde je to tako, nekad je to vezano uz veliku fabriku, nekad je to vezano uz veliki univerzitet. Ovaj, ali ako gledamo recimo naš neposredni region, sve ono sa čime se graničimo ili gde nas deli jedna granica do do do te naredne lokacije, Beograd je i dalekobrojniji broj inženjera u Beogradu je daleko brojniji nego u u tim zemljama.

Vladimir Milošević: Tako je, i ne pričam samo o Beogradu, tih ljudi ima i firmi ima i u Nišu i u Novom Sadu i čak i po nekim manjim mestima. Pre svega, integrisana kola se fizički proizvode na nekoliko lokacija u svetu. Ne postoji puno fabrika koje proizvode integrisana kola. Ali posao razvoja integrisanih kola je nešto što može da se relativno lako autsorsuje. I nešto što može za šta je da kažem, potreban pre svega računar ovaj u u tom nekom smislu da bi se ono integrisano kolo napravilo. Onda se to šalje u fabriku koja se nalazi na Tajvanu ili ovaj, ne znam, u Kini ili gde god, koja u stvari napravi, napravi čip. Mi smo u zadnjih dvadeset godina, kažem, kroz kroz taj razvoj mi smo pre svega imali, imamo jake fakultete i u Beogradu i u Novom Sadu i u Nišu i imamo sa te strane imamo kvalitetan kadar. I ovaj naš ekosistem se razvija već evo, preko dvadeset godina. I iz tog ekosistema su izašli ljudi koji su danas na čelnim pozicijama u velikim firmama, na primer u Meti ili u u Armu imamo ljude koji su na čelnim pozicijama i rade razvoj hardvera na na na neki način. Tako da, eto uz, recimo u Evropi, takav centar je na primer Minhen, na jugu Francuske na primer takav centar, Velikoj Britaniji, Grenobl. Eto, mi smo u dobroj poziciji da postanemo možda nismo još uvek te veličine, ali broj ljudi koji se time bave je je veliki.

Ivan Minić: Ti si jedan od ljudi koji su u Next Silicon došli sa već bogatim iskustvom. Imate u suštini dva profila zaposlenih. Jedno su ljudi sa bogatim iskustvom, drugo su izuzetni mladi talenti sa opet, izuzetnim akademskim uspesima i i i nekim praktičnim iskustvom. To je jedan zanimljiv spoj. E sad da kažem, razvoj scene i razvoj tvoje karijere se prilično dobro gađaju. Kako je izgledao razvoj tvoje karijere? Kroz šta si ti prošao pre nego što si došao ovde?

Vladimir Milošević: Da. Ja sam počeo da se bavim, hajde da kažem programiranjem kao klinac, imao sam komodor 64 u kući koji je bio švercovan iz Nemačke tu krajem 80-ih i ovaj naravno kao i svaki klinac sam igrao igrice na njemu. A onda je ono najgore vreme ’92., ’93., mislim da mi je tih godina crko mi je crko mi je grafički čip i više nisu mogle da se puštaju igrice, ali je on savršeno radio u tekstualnom režimu i dalje. I naravno, tu se našla knjiga “Komodor za sva vremena” ovaj gde sam ja onda, nemajući šta drugo da radim ovaj, prepisivao ukucavao, ovaj ukucavao programe i učio da programiram. I nekako je to već negde šesti-sedmi razred sam ja sebi za, zacrtao da će to biti ETF i da ću… da će to biti neka elektronika. Inače su mi u porodici svi mašinski inženjeri, tako da sam bio izložen tom nekom inženjerskom načinu razmišljanja. Ovaj i naravno posle mnogo godina sam se našao na ETF-u. Nekako sam sebe uvek video u embedded sistemima. Sad te 2000-ih ovo što sad radim nije bilo ni, ni toliko poznato niti je bilo toliko ni mogućnosti da se, da se ovaj, da se radi. Ja sam sebe video u embedded sistemima, mikrokontrolerima, programiranju mikrokontrolera, nešto, nešto u tom smislu. I moj prvi posao jeste bio ovaj pisanje drajvera za embedded sisteme. Vrlo brzo sam se onda obreo u silikon validaciji. To je testiranje čipova nakon proizvodnje. To sam radio jedno vreme i onda sam recimo posle nekih godinu i nešto dana se opet igrom, sticajem okolnosti našao u verifikaciji. I u verifikaciji sam evo već 17 godina. Imao sam prilike stvarno da da prođem kroz da radim i na velikim čipovima koji su velike kompleksnosti. Na primer, za multimediju, a imao sam prilike da radim za manjim čipovima koji su mixed, digitalno-analogni, koji se koriste recimo u senzorima, u automobilima, u nekim medicinskim uređajima. Ovaj tako da, da, i sam i sam proces proizvodnje integrisanih kola zadnjih dvadeset i nešto godina je se jako promenio i dan danas je vrlo dinamično ovaj okruženje. Evo ja sam četiri godine u Next Siliconu, mi smo ovde stvarno, osim što pravimo hardver koji je da kažem pokušava da sruši neke granice, isto tako pokušavamo i da i da naučimo kako da taj hardver radimo na što bolji i pametniji način. Usvajamo i testiramo nove alate, tako da ovaj, sa te strane se sve stvarno menja.

Ivan Minić: Kažeš da se složenost cele stvari uvećavala kroz kroz vreme, da se i tvoj posao i posao tvojih kolega menjao kroz vreme, ali šta je najveća promena koja se desila u odnosu na taj period kada si ušao u ovu oblast u odnosu na to šta radiš danas?

Vladimir Milošević: Najveća promena dakle koja se desila je upravo taj prelazak iz kontraktorske firme u ovaj firmu koja ima svoj sopstveni proizvod. Kao kontraktor, obično nemate priliku da radite na nekim ključnim elementima, na najkompleksnijim elementima nekog proizvoda. I dobijate ograničenu ulogu i u principu nemate neku vidljivost van onoga što gde vas gde vas stave. Kada ste u firmi koja ima svoj proizvod, vi ste praktično izloženi kompletnom procesu razvoja čipa od trenutka kada se čip zamisli do trenutka kad se čip, testiranje njegovo završi i kada se on preda dalje softveru. I mi smo u tom smislu danas u poziciji da sarađujemo praktično i sa različitim hardver timovima, ali i sa različitim softver timovima, najviše naravno sa timovima iz low-level softvera, embedded softvera ali dolazimo u dodiri sa višim ovaj i sa ovim drugim vrstama softvera koje se koje se vrte. Tako da to je ono što, u startu hajde da kažem pre 15 godina sam prosto bio srećan što mogu da radim za veliku stranu firmu makar i kao kontraktor i što sam mogla da kažem da sam radio na nekom čipu koji je bio izašao u nekom tada mobilnom telefonu. Tada su, krajem 2000-ih, je su počeli da izlaze smartfonovi. I u nekim telefonima recimo kada su se pojavili čipovi na kojima smo mi radili, bilo je lepo da da kažete. Ali naravno, sada je to onako druga priča. Ovaj proizvod je mnogo više osećam kao svoj.

Ivan Minić: Jasno. Ti si u Next Siliconu dovoljno dugo da si bio tu i da kažem u trenutku kada izlazio prvi čip, kada je krenuo razvoj Mavericka 2 koji ovde imamo ispred nas i koji je, da kažem, ono što, što je i predstavljeno pre nekoliko nedelja kao priča o kojoj se mnogo pričalo, a onda konačno možemo da vidimo i kako to radi u realnim okolnostima, eksploataciji i sve ostalo. E sad, znaš, nema mnogo ljudi priliku u životu da radi stvari kao što vi sada radite ovde. Kada si ti došao, kancelarija je bila izuzetno mala, a danas je to, danas ovde sedi 80 ljudi u Beogradu i u Nišu i i imate kolege i u Novom Sadu, dakle Srbija je izuzetno važan centar za sam Next Silicon. Kako se tvoja pozicija ovde menjala kroz vreme, kako se sam posao ovde i i rad promenio u odnosu na da kažem prva prva stvar koja se radi je proof of concept, da ideja ima smisla. Ovo sad je mnogo više od toga.

Vladimir Milošević: Tako je, mi kada smo počeli, ja sam bio četvrti ili peti u u kancelariji. Ovaj počeo sam sa nekih mesec dana nakon što je kancelarija otvorena. I tada smo bili prosto mali tim. Nas je tada krenulo četvorica ja mislim u u samoj verifikaciji i bilo je tu još par ljudi koji su radili dizajn. Danas je tim mnogo veći. I mi smo došli u principu, počeli smo kada je krenuo razvoj Mavericka 2. Maverick 1 je tada već bio izašao, to jest izašao je bio iz proizvodnje i uglavnom se softver bavio njim, mi nismo dolazili toliko u dodir sa Maverickom 1, ali smo radili na razvoju Mavericka 2 i tokom tog razvoja je praktično građen tim, mislim i u Beogradu, ali i u Izraelu i uopšte cela firma je narasla za to vreme nekoliko puta. I to je bio izazov sam po sebi. Mi smo u startu dobili, trebalo je najpre navići se na na nove uslove i na nov način rada, ono što je rečeno u startu i opet ono što je razlika u odnosu na ono kada je čovek kontraktor jeste ovo je vaš deo, vi za njega imate potpunu slobodu da kažete kako ćete da radite, šta ćete da radite, ali imate i odgovornost da će to da to će da radi na kraju. I u tom nekom smislu je bio popriličan izazov. Trebalo je najpre navići se na na što, mislim da je relativno relativno brzo smo mi pokazali da da možemo da radimo u takvom okruženju i da smo da imamo dovoljno kvaliteta da radimo, da jednostavno ne zaostajemo za kolegama u u inostranstvu. A sa druge strane, onda je trebalo i proširiti tim. Tako da i u toj u toj priči koja evo već preko dve godine je je tekao razvoj Mavericka 2, i u toj priči mi smo tražili ljude sa iskustvom, bez iskustva, gledali kako da ih uklopimo. Danas, ja sam mnogo više menadžer nego što sam nego što pišem kod, ali i dalje pišem kod. Nisam potpuno otišao na na menadžersku stranu.

Ivan Minić: Pravi entuzijasta i pravi inženjer to nikad ne može da pusti.

Vladimir Milošević: Tako je, mislim da to ovaj dobar menadžer mora da da zna da da piše kod, ne mora da bude najbolji u tome ali mora da zna.

Ivan Minić: Kaži mi, pošto eto sad imaš i i vrlo konkretno iskustvo koje nije samo teorijsko nego je vrlo praktično, imamo ispred nas čip. Kako izgleda proces kreiranja čipa, koji su sve koraci i koliko oni traju, koliko je to zapravo komplikovano, jer izuzetno je komplikovano, izuzetno je skupo.

Vladimir Milošević: Da, dakle sam razvoj čipa kreće dakle ne potrebno je da da neko specificira šta će taj čip da radi, kako će da radi. I onda u hardver timu prvi tim koji se bavi čipom je tim arhitekata, sistem arhitekata koji osmišljavaju na na globalnom nivou kako će čip da izgleda, koje komponente želimo da imamo unutra, koje uopšte kako će to sve da da izgleda i da se zamisli i oni napišu specifikaciju. Kako bi čip trebalo da se ponaša i šta bi trebalo da radi i šta u njemu treba da se nalazi. Potom na scenu stupa tim dizajnera koji to što je napisano na specifikaciji pretvara u RTL kod. RTL kod je kod pisan u VHDL-u, SystemVerilog-u, znači jezicima koji su služe za opisivanje samog hardvera. I onda na scenu stupa tim za verifikaciju koji testira taj RTL kod funkcionalno. Nakon nas, proizvod celog tog procesa je ono što sam rekao, netlista. Netlista zavisi… to je, na kraju dana, to je spisak komponenti koje se nalaze u vašem čipu i njihove međusobne veze. Te komponente zavise od toga koji proces koristite. Dakle, ako ako radite sa TSMC-om i koristite njihov pet nanometara proces, onda vi od njih dobijate biblioteku komponenti i kada radite proces sinteze iz RTL koda u netlistu vi koristite njihovu biblioteku. I ta netlista je ono što će na kraju otići u fabriku. Međutim, pre nego što ode u fabriku postoji backend tim koji će tu netlistu da projektuje na silikon i da dokaže da ta zamišljena logika može da da stane na na tu datu površinu. Koji delovi će se tačno gde fizički nalaziti, kuda će se kuda će prolaziti veze, linije, i tako dalje i tako dalje. I kada se sve to posloži, znači mi mi dokažemo, dizajneri to sve naprave, mi dokažemo da funkcionalno to sve radi, backend tim to sve posloži, onda ta netlista kao netlista se šalje u fabriku i ide se u proces proizvodnje. Sad ovo što sam ja ispričao deluje onako prilično linearno. U praksi je to vrlo ovaj random, kako bih rekao, zato što se u toku tog razvoja nalaze se nailaze se na probleme. Možemo, moguće je naći funkcionalni problem koji će na kraju da dovede do toga da se arhitektura promeni, da da arhitekta mora ponovo da smisli taj deo na neki, da da ga zamisli drugačije. Ili ćemo naći grešku pa će morati dizajn da se promeni. Ili će backend da kaže e, a ovo što ste vi zamislili ne može da stane na čip, hajde vraćajte se vraćajte se tri koraka unazad. Tako da svi ti timovi iako je to zamišljeno onako kao jednosmeran flow, flow je napred nazad. I taj proces sad zavisi od zavisi od toga koliki je čip, ali za ovakav jedan čip on traje godinama. Ovaj ja sam nekada davno radio i na čipovima koji su manji, gde taj proces traje recimo par meseci. Ja se sećam mog prvog procesora prvog čipa na kome sam radio koji je mislim imao šest miliona gejtova, logičkih gejtova, pa je pa sam radio na čipu koji je bio osamnaest, pa kažu ovo je sad jako velika površina u tom trenutku. Ovo što mi sada imamo ima desetine milijardi i po tom broju znači ne možemo da merimo ni kompleksnost a ni vreme koje je potrebno. Ali eto pre toga recimo, isto tu jednu stvar, koju koju smo radili ovde u Ne… to jest u Beogradu pre nego što se to postao Next Silicon, umeo sam da radim na na na nekom proces… umeo da radim na čipu koji je bio multimedijalni čip, isto velike kompleksnosti, gde je proces trajao četiri godine dok mi nismo dobili nešto što što može da da ode u fabriku. Danas, zbog toga što imamo veće mogućnosti za za zapuštanje simulacija, imamo jače servere i te simulacije kraće traju, mi možemo kompleksniju logiku za kraće vreme da testiramo, taj i takav proces traje, opet traje godinu, dve, tri zavisi.

Ivan Minić: I da sve bude idealno mora da se sačeka red, mora da se provede neko vreme u proizvodnji. I ništa od toga, svaka greška je užasno skupa.

Vladimir Milošević: Tako je, tako je, znači svaka greška je besplatna dok dok netlista ne ode u proizvodnju. Šta se dešava dalje? U paraleli sa tim postoji sledeći tim koji dolazi u nizu je tim za validaciju odnosno silicon validation tim. Taj tim testira čip nakon što je izašao iz proizvodnje. Dakle, oni dobijaju silikon, imaju PCB ploču, imaju laboratoriju i oni taj svoj čip oni taj čip testiraju. Da bi uopšte dobili silikon taj proces, sam proces proizvodnje jednog ovakvog čipa je traje oko šest meseci. Tih šest meseci vi kad pošaljete netlistu vi ste šest meseci možete da da se samo spremate za ono što će da dođe. Tim za validaciju se sprema, oni takođe spremaju svoje testove, svoje planove, testiraju na modelima koji su na možda na FPGA i pripremaju se. I onda jednog dana kada dođe čip, naravno pripremi se i PCB i laboratorija i sve ostalo što je potrebno. Kada čip dođe onda u u roku od nekoliko dana se obično vidi da li taj čip radi ili ne radi. Iako puno to iako puno testiranje traje možda mesec, dva sigurno. Ali to je u nedeljama i mesecima, nije nije u godinama. Prva stvar koja se radi kada kada čip stigne, prvo stavi se, zalemi se je li na na na PCB pločicu i stavi se pod napajanje pa se onda gleda da, da li se dimi ili ne. Prva sledeća stvar, ovo je, ovo je PCIe kartica je onda da se pusti PCIe komunikacija sa računarom da se vidi i onda kada dobijete Hello World, to je veliki uspeh. Ovaj, čip je, čip je živ. I onda idete dalje jednu po jednu komponentu uključujete testirate u u roku od nekoliko dana se obično vidi da li glavne stvari rade i da li ono što je zamišljeno može da da funkcioniše. A kažem, puno testiranje čipa traje narednih recimo mesec mesec-dva dana. Čim se glavne stvari uspostave, tu se već uključuje onda i embedded tim koji onda spuštaju svoje drajvere tu i tako dalje i tako dalje, nakon nakon tih nekoliko meseci praktično se hardver tim povlači a softveraši nastavljaju da rade i razvijaju pošto naš proizvod nije samo hardver, nego hardver i softver koji ide na koji ide dalje. U celoj toj priči kada je čip u laboratoriji mi iz verifikacije i dizajna mi smo tu kao suport. Ovaj obično mi jako dobro znamo interno kako čip funkcioniše dok kada radite u validaciji to je više to je to je recimo bliže embedded programiranju, vi znate u grubo kako to kako interno čip radi, ali ne znate sad tačno kakve su veze i i šta može da se desi.

Ivan Minić: Ono što je posebno interesantna stvar u u vašoj priči ovde jeste da ste vi uzeli da razvijate nešto što je konceptualno drugačije od toga kako su stvari radile pre. Pričali smo već sa sa kolegama kako je došla potreba za tim u osnovi. Ali na kraju dana kada razvijaš nešto što je potpuno drugačije, što je inovativno, mnoge stvari moraš da učiš u hodu, mnoge stvari moraš da da razvijaš u hodu. Mnogo je stvari, za mnoge stvari nemaš na šta da se pozoveš od prethodnih iskustava i znanja. A mi ovde pričamo o da kažemo arhitekturi čipa koja je drugačija od dva osnovna principa koja su sada naj da kažem najkorišćenija za sve ove stvari, odnosno general purpose da kažem principa CPU, GPU. Pričali smo i o specijalizovanim uređajima ali oni su, oni su posebna priča. Ni jedan uređaj nije pravljen da se prilagođava. On je pravljen da radi nešto, a može da radi sve, a nešto radi bolje, nešto radi lošije, a mi ovde imamo situaciju da jedan čip može da radi potpuno različite stvari na jako dobar način. Koliko je to iz tvog ugla prosto drugačije od svega što tradicionalno postoji?

Vladimir Milošević: Da. Jedna od najboljih stvari rada u Next Siliconu je to što radite na nečemu što niko do sad drugi nije, nije radio. I samim tim rad na na hardveru, na na na takvom hardveru je izazov za sebe. Vi kada razvijate nešto što je bazirano na nekom da kažem standardnom protokolu koji je sad peta, šesta, sedma generacija imate neku utabanu stazu kojom idete, znate kako se to testira i tu su izmene minimalne. Mi smo ovde za dve godine morali svašta da naučimo. Mislim, i firma kao firma, ovo je Maverick 2 naravno postoji Maverick 1 koji je bio proof of concept u suštini i ovaj, koristi se, ali Maverick 2 je kažem glavni proizvod. Jako puno lekcija je naučeno u grubo i i kao firma i praktično svi ljudi, pojedinci koji su radili na na na svemu tome. Mi ovde pokušavamo da rešimo probleme koje na koje koji postoje u high performance computing industriji. I zbog toga je naš čip zamišljen tako kako je kako je zamišljen. Znači mi imamo CPU-ove, imamo GPU-ove. Uopšte šta je, šta je high performance computing industrija. Znači to je industrija superračunara. Superračunari postoje uz razne razne institucije, od univerziteta, firmi raznih do do država imaju superračunare. Čemu oni služe? Imamo postoje gomila problema koji se rešavaju tako što vi imate nekakav model matematički koji onda može da se simulira, njegovo može da se simulira. Znači, primer je na primer vremenska prognoza koju mi hoćemo da da imamo svaki dan. Vi da da biste napravili vremensku prognozu, potrebno je 15 dana unapred potrebno je simulirati ponašanje atmosfere cele zemaljske kugle, i ako hoćete vremensku prognozu u jednoj tački. Kako se radi simulacija? Pa tako što se atmosfera podeli u kocke, kilometar sa kilometar sa kilometar. I onda se jednom ovakvoj akceleratorskoj kartici da ta jedna kocka da, da je da je da je simulira. A takvih kocki ima ima jako puno. I ti superračunari, mislim iz ovog primera vremenske prognoze vidi se da oni imaju, oni se sastoje od ogromnog broja ovakvih akceleratorskih kartica. I kod njih postoji sad nekoliko ključnih problema. Znači prvo, jedna ovakva kartica troši nekoliko stotina vati, možda i preko kilovat. A vi ih imate nekoliko stotina ili neko nekoliko hiljada. Dakle, superračunari se prave tako što se napravi centrala pa se onda elek… elektrana za proizvodnju struje, pa se onda pored pravi zgrada gde se nalazi gde se nalaze ti superračunari, dakle ogromna količina energije je potrebna. To je jedno reše… to je jedan problem za koji je potrebno naći rešenje, drugi problem je sama brzina računanja. Znači vi želite da da vaše simulacije traju što kraće. Ako simulirate opet da se vratim na na simuliranje klime, ali ako simulirate gde će uragan da udari putanju uragana. Te i takve simulacije ako traju dan, dva, to može da znači razliku u u šteti i u životima koji koji su koji su izgubljeni. Dakle, želite da podignete brzinu. U celoj toj priči. I treća stvar, ono što je isto prilično ključno jeste koliko vi u stvari lako možete napisati kod za za taj i takav računar. Postoje CPU-ovi, koji su general purpose procesori koje mi imamo u u u našim laptopovima i računarima i oni su oni su procesori opšte namene. Oni mogu da rade simulacije ali generalno nisu brzi.

Ivan Minić: Nisu efikasni u tome.

Vladimir Milošević: Nisu efikasni. Oni oni sekvencijalno u principu sekvencijalno vi možete naslagati nekoliko procesora jednog do drugog ali svako od njih radi sekvencijalno i uvek je problem kako ih sinhronizovati. Postoje GPU-ovi, GPU-ovi su nastali kao od grafičkih kartica. Oni su praktično CPU-ovi ali im je taj deo za za obradu, za za računanje mnogo veći i onda takav jedan CPU na jednom procesoru imate puno nekih manjih CPU-ova. Da uprostim malo. Zašto oni služe grafičkoj? Zato što grafička obično radi operacije, radi uvek jednu istu stvar nad gomilom nekakvih piksela recimo. Ako treba recimo svaki piksel na ovom ekranu pomnožiti sa tri zašto bi to radio jedan procesor po jedan, nego pošaljemo svaki na svoj pa u istom trenutku dobijemo sve te operacije. Oni oni su jako dobri kod toga i sad dobar deo algoritma se naslanja na na na tu i takvu matematiku. I to i to generalno radi kod simulacija kada imate operacije gde radite operacije i matrične recimo sa matricama ili množenje, oni su jako su jako efikasni. I za takve algoritme ovaj takav hardver je idealan. Ali vi naravno imate u vašem algoritmu stvari koje ne mogu na takav način da se obrade i tu vam je potreban onda opet CPU. Tako da za neki problem generalno dobar deo je za GPU, za GPU ali deo ipak mora da ode na CPU. S tim što taj deo koji mora da ode na CPU obično ne može da se izračuna na taj paralelni način o kome pričamo i ako on uzme pet posto na primer, on je taj deo koji će da napravi, koji će da napravi to zagušenje. Koji to se i zove na na u svetu amdalov zakon. Tih pet posto koje je potrebno da se simulira će će biti takozvani bottle neck, koji će usporiti ceo proces na kraju. Postoje DSP procesori, digital signal procesori to su opet oni procesori koji rade obično jednu operaciju. Oni to je hardware unit koji je recimo hardkodovan da radi transformacije slike ne znam na iz RGB-a u nešto drugo i to množi ne… pomnoženo nekoliko puta i oni u principu mogu jednu stvar da da ako ako vi jednu stvar imate potrebu da jednu stvar ponovite x puta, oni to mogu efikasno da rade. Ali nisu sve simulacije takve. Mi ne znamo kakvu simulaciju će neko napisati i zamisli. Neke simulacije jednostavno imaju potrebu da non stop odlučuju koja grana programa će se izvršavati. E za takve simulacije GPU nije rešenje. Da ne pričamo o tome da svaka kartica svaki i GPU i procesor svaka nova generacija troši sve više i više struje i sve više i više snage. I u u celoj toj priči u industriji high performance computinga GPU je negde možda 20-30%, a ostatak je CPU. Što u principu govori da high performance computing nema da kažem dobro rešenje za za za svoje probleme. Treći problem, portovanje koda. Recimo ko želi da da koristi GPU od Nvidie on mora da pređe na Cudu i da ako je imao neku svoju simulaciju napisanu u Fortranu 70-ih godina ako hoće da je pusti na najnoviji GPU on mora da pređe na na Cudu. Tako da je trošak portovanja je nekada nekoliko puta veći nego trošak kupovine hardvera. A na sve to dolazi vreme koje je potrebno potrebno je da vi potrebno je da vi vaš kod prilagodite vaš da prilagodite hardveru. Ono što mi u Next Siliconu hoćemo da uradimo jeste da probamo da rešimo te probleme. Problem potrošnje: CPU i GPU generalno kada ih pogledate kao procesor mala površina procesora, mali deo te površine pričamo o jednocifrenim procentima se koristi za računanje. Ostatak površine služi za manipulaciju podacima. Vi te podatke morate da pripremite da bi ih neko izračunao. Predviđanje kuda će kod da ide, sve u cilju nekog efikasnijeg rešenja. To to to radi tako radi CPU. GPU radi vrlo slično, s tim što kažem taj deo njegov za računanje je mnogo veći, pa ako jednu stvar treba da izračunate više puta odjednom super, ali ako ne onda niste ništa dobili. Naše rešenje želi da prilagodi hardver softveru. Dakle umesto da sad neko uzme i portuje svoj kod koji je napisao ko zna kad, da ga portuje na na hardver i da gleda da ulazi u to kako hardver radi, šta se sve tu ima, kako da optimizuje svoj kod da bi se hardver što bolje iskoristio, naša ideja je da da neko sa sa dođe sa svojim kodom, napisanim u bilo kom programskom jeziku, uzme naš kompajler i iskompajlira našim kompajlerom i spusti na našu platformu. I da dobije rezultate u teoriji instant. To to je nešto što što uspeva. Naš procesor je za razliku od CPU-ova i GPU-ova dataflow procesor. I ne radi se samo o hardveru, radi se i o softveru. Softver je taj koji hardver je taj koji može koji je tolike kompleksnosti da može da predvidi izvršavanje samog koda i koji su ključni delovi koda koje je potrebno izvršavati, a softver je i može da da sve podatke softveru, a onda softver uradi magiju, rekonfiguriše taj taj hardver i onda jednostavno nema potrebe za pripremom podataka, nema potrebe za za predviđanjem kuda će kod da ide. Ovaj čip sa ogromne površine, najveći deo te površine u stvari služi za računanje i za obradu podataka. Tako da iako i naš čip troši mislim u ovoj dual die konfiguraciji sa dva čipa 700 i nešto vati, on tu snagu troši na na obradu podataka, a ne rasipa je na na nepotrebne stvari. Tako da je to to je jedan aspekt jedno rešenje. Drugi aspekt je kao što sam rekao ceo ekosistem softverski koji bi trebao da koji bi trebao da omogući da vi praktično bez ikakve pripreme pređete na na našu platformu. I sada, da bi sve to radilo zajedno naravno hardver je užasno velike kompleksnosti, da bi cela ta magija zajedno radila tu ima iza toga svega toga stoji veliki broj patenata, veliki broj nekih novih stvari. I kada mi radimo naš posao i hoćemo da testiramo taj i takav hardver mi tu naravno nailazimo mi smo na da kažem neistraženoj teritoriji. Naravno tu postoje neki standardni delovi kao što su memorije, PCIe, protokoli i tako i takve stvari i to znamo kako radi, ali ono što je srce našeg sistema i ono što je novo i mi tu praktično učimo svaki dan kako će to da kako će to da radi i da, naravno, trik jeste zamisliti kako sve softver može da iskoristi taj naš hardver i onda dokazati da će to da radi jednog dana kada kada dođe na na na čip.

Ivan Minić: Vi sada radite na razvoju naredne generacije. Ovo o čemu si pričao često kada ljudi kažu reč simulacija deluje da pričaju o nekim stvarima koje nisu zaista tu oko nas, nego ko zna šta oni sad tu simuliraju, oni tu prave ne znam model zemlje, a u stvari pričaš o nekim stvarima koje su i te kako važne, od pandemije pa onaj primer simulacije vazduha u putničkoj kabini, ili simulacije saobraćajnih nezgoda, modela raznih i tako dalje. Za koga ti misliš da je ova cela vaša priča i firma dobra prilika u smislu zaposlenja i karijere? Pošto ste vi sad u nekoj situaciji gde prosto vi rastete na svim pozicijama, imate otvorene pozicije za sve. Gde tu neko može da se pronađe?

Vladimir Milošević: Pa ovo je pre svega jedna velika avantura za svakog inženjera. Znači nema tako često u životu, pa bilo gde da ste na planeti ne dobijate toliko često priliku da radite na tako novim novim stvarima. Tako da, ako je neko raspoložen za za avanturu u tom smislu a voli da razvija hardver, mi smo ovde uvek jednom nogom van zone komfora jer uvek ima stvari koje treba naučiti, uvek ima izazova, tako da s te strane mislim da je to apsolutno ono prava stvar. Mesto gde gde raditi posao u na onom front u frontu nekih nekih novih saznanja jeste prava stvar i za razvoj inženjera. Mislim to je i i onako prilika za za jako jako lepu i karijeru i prilika za to je okruženje gde inženjer može lepo da se iskoristi. Da iskoristi i lepo da razvija svoje veštine i okruženje mogu reći slobodno idealno. Dakle nema uvek ima nešto novo, uvek ima nešto da se unapredi, uvek ima nešto da se nauči i uopšte atmosfera je potpuno pozitivna i okrenuta ka tim i takvim inovacijama. I ono što je treća stvar koja je isto jako bitna što mi mi smo napravili Maverick 2, radimo na sledećoj generaciji, ali postoji čitav roadmap koji smo zamislili i u celoj toj priči vidimo dobru priliku za razvoj i firme i nas kao tima u okviru firme a i svakog od nas individualno u celoj toj priči.

Ivan Minić: I celog ekosistema ovde.

Vladimir Milošević: I celog ekosistema ovde, naravno, da.

Ivan Minić: Vlado, hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali i gledali, nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to za danas. Mi se vidimo ponovo naredne srede.