Pojačalo Docloop Specijal: Kako brzi pobeđuju spore – Docloop lekcije iz digitalizacije

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobrodošli u specijal epizodu koju realizujemo sa našim prijateljima iz kompanije Docloop, sa kojom sarađujemo prethodnih godina, a koja je zapravo u poslednjih, pa skoro desetak godina, prisutna na tržištu kroz razvoj nekih veoma zanimljivih alata koji pomažu da digitalizujemo poslovanje, neke stvari pojednostavimo, automatizujemo, rešimo se viška papira i svih komplikacija i troškova koji proizilaze iz toga. I danas nam je u gostima Miodrag Brajović. Dobrodošao.

Bojan Brajović: Zdravo, bolje te našao.

Ivan Minić: Ja sam sad rekao kako ja vidim šta vi to radite. A šta vi stvarno radite?

Bojan Brajović: E super mi je ovo kako si najavio, meni je sve vreme u glavi „Čudni su putevi digitalizacije“. A šta radimo? Otprilike tako kako si rekao. Put je krenuo jednim smerom, a onda kad malo saznate šta radite, pa kad saznate šta su potrebe, ti smerovi se otvore, šire. Tako da i mi kad smo počeli da radimo nismo znali gde će sve ovo da ode, šta ćemo sve da radimo, kao što sada naslućujemo, a ne znamo gde će da odu u nekom narednom periodu. Ali hajde da kažem ono po čemu smo prepoznati na tržištu pre desetak godina kada smo osnovani, bili smo pioniri što se tiče uopšte termina e-faktura, odnosno onaj čuveni servis Moj-eRačun. To je da kažem neki početak, neki temelj.

Ivan Minić: I ono što se dešavalo naravno u prethodnih nekoliko, a i malo više od nekoliko godina jeste to da je regulativa sve više išla u tom smeru da će se razne stvari digitalizovati, da će se sve veći broj dokumenata digitalno razmenjivati, da će to biti dovoljno, dobro, validno, moći će da se koristi u poslovanju. E sad, početak cele priče. Ti si dugo u kompaniji, nisi bio tu na samom početku, ali hajde da objasnimo ljudima kako je uopšte došlo do razvoja prvog rešenja.

Bojan Brajović: Tako je. U suštini, zakonski osnov nije bio, da kažem, input za početak kompanije. Generalno, ja pošto sam, volim taj sektor prodaje, iz ugla prodaje uvek volim da neko ko želi da sarađuje sa nama ili da unapredi svoje poslovanje da mu motiv bude upravo taj, da unapredi svoje poslovanje. Da sebi oslobodi vreme za neke druge korisne stvari, da napravi neke uštede. Naravno da se kompanije na kraju krajeva, mi smo u Srbiji, javljaju često zbog tih zakonskih stvari. Aha, najavili su nešto, da li imate to rešenje. Ali ugao iz kog mi pristupamo jeste da afirmativno nudimo neka rešenja koja će zaista da pomognu bilo kojoj kompaniji u Srbiji. Što se tiče tih početaka, servis Moj-eRačun je bio početak kada elektronske fakture u Srbiji faktički nisu bile ni tema. Postojao je zakon o elektronskom dokumentu koji je predviđao da kompanije mogu da razmenjuju i elektronske fakture. Međutim, da pričamo onako malo praksu. Kada se ja negde nekad predstavim pre nekih pet godina kada sam počeo da radim u kompaniji kada kažem nije postojao zakon o e-fakturama i kada zakažem neki sastanak za e-fakture, firma često kaže pa mi već šaljemo e-fakture. A vi pitate OK, kako? Pa ja onaj PDF napravim, pošaljem mailom Ivanu i eto to je e-faktura. Tako da u tom startu ja vidim da smo imali dosta edukativnu ulogu za tržište, jer zakon o elektronskom dokumentu, da budem tu sad malo formalniji, predstavlja šta je jedan elektronski dokument. Da pored tog PDF-a, što bi bila ona neka spoljna forma tog dokumenta, mora da ima i unutrašnju strukturu, što bi bio taj XML. Ne pitaj me šta to znači, nije mi tu niko iz tehnike, ali su mi objasnili da je to ta unutrašnja struktura. E mi smo zapravo napravili mogućnost da taj XML po evropskom nekom standardu UBL 2.1 bude kompletan, da kažem, elektronski dokument i da onda kompanije pre nego što postoje zakonom predviđene elektronske fakture mogu da šalju elektronsku fakturu u zakonom pravilnoj, ispravnoj formi, a mi smo predstavili šta su benefiti. Mogu posle i da ti ispričam šta je otprilike kako je bilo.

Ivan Minić: Ali evo da objasnimo ljudima koji možda nisu u toku, to je onaj momenat kada vi od banke zahtevate da vam stižu izvodi, oni vam stižu na mail i uvek stižu dva fajla. Jedan fajl je taj PDF koji je pregledan i svako može da ga otvori na telefonu i sve ostalo i pored njega stiže obično XML fajl koji je mašinski čitljiv. Mislim, čitljiv je on i za ljude ako ga otvoriš, ali suštinski on je mašinski čitljiv i veoma lako može da se uveze u bilo koji knjigovodstveni softver, da ne mora da se prekucava, da ne moraju da se prave greške, jer ako ste imali jednu transakciju u danu, onda i nije strašno, ali ako ste ih imali 50, velike su šanse da će neko napraviti grešku u tom procesu. Ovako to može da se uveze i slična priča je i za, za elektronske račune. E sad, ono što ja negde znam je da naravno tradicionalno mi kaskamo za regulativom kakva je u regionu i šire. Postoje neki standardi. Koliko znam zemlje regiona, Slovenija, Hrvatska su pre nas uvele dosta ovih stvari i one su mogle na neki način da budu uzor kako bi neke stvari trebalo da se reše i kako da se prevaziđu neke dečije bolesti na samom početku.

Bojan Brajović: Da. U stvari i da i ne. Ima tu, ima tu istine. Suština je da je u Hrvatskoj zakon o elektronskim fakturama, tu na primer znam situaciju, došao dve godine pre nas. A sad ima ono ali, tamo je zakonska obaveza da samo B2G i G2B, dakle ono ko radi sa javnim preduzećima zvanično mora da šalje i da prima te elektronske fakture. E sad mi smo krenuli posle njih, trenutno sada je situacija takva da smo mi konkretno dosta ispred njih, a kako sam saznao kako smo radili sa nekim internacionalnim klijentima, dosta ispred mnogih zapadnoevropskih zemalja. Jer sećaš se kad su krenule e-fakture i cela ona ludnica, kod nas danas sve kompanije razmenjuju fakture tako što ih kačimo na sistem elektronskih faktura od ministarstva, osim kompanije koje nisu u PDV-u, one mogu biti dobrovoljni korisnici SEF-a. U Hrvatskoj na primer od januara sledeće godine tek kreće obaveza da cela privreda mora da razmenjuje elektronske fakture. Tako da smo mi krenuli kasnije, ali kad pogledaš realnu tržišnu situaciju dosta ispred smo u nekim stvarima. A sada imamo i te e-otpremnice koje kreću od naredne godine, tako da to opet dosta, u dosta država nema, ali to je kao i sve. Kada počnete nečim da se bavite i ako to radite malo ozbiljnije, na početku bude turbulentno, ali su onda onda se preskoče mnogi koraci.

Ivan Minić: Svaka novina podrazumeva ono, da prođe neki proces usvajanja, da ljudi razumeju kako šta funkcioniše, da same platforme prođu dečije bolesti, da budu stabilne i sve ostalo. I sad se ponekad desi da SEF ne radi, ali obično to traje relativno kratko i vrlo brzo se normalizuje poslovanje. E sad, sa, da kažem iz vašeg ugla, vi ste, iako to možda na prvi pogled ne deluje tako, vi ste suštinski IT firma koja razvija rešenja koja se koriste u privredi. Krenuli ste od jednog rešenja, vremenom ste došli do još nekoliko vrlo komplementarnih rešenja koja u suštini odgovaraju na potrebe korisnika sa kojima ste već bili u interakciji. Pošto si ti taj koji je najviše u razgovorima sa korisnicima, kako se prosto, kako je to teklo i kako se razvijalo?

Bojan Brajović: To je baš onako dobro pitanje i ono što smo rekli na početku, jedna je vizija s kojom krenete. Eto mi smo uopšte morali da termin e-faktura onako malo proširimo po Srbiji. Imali smo klijente i pre nego što je postojao zakon. Sad tu ima, ubacio bih, mislim da je jako važna ova tema saradnje softverskih kompanija. Jer svi mi u poslovanju koristimo jedan, drugi, treći softver. Neko pre nego što krene nešto ozbiljnije da posluje malo razmisli kakvi mu softveri trebaju. Da li softver na primer kao računovodstveni knjigovodstveni program može da isprati njega ne sada, nego za godinu, dve, tri tamo gde on želi da bude. Onda je jako bitno da li softver koji koristimo je otvoren prema nama da pravimo integraciju sa nekim drugim softverima što je danas mislim jako velika prednost, a i jako važno i neophodno da bi ti klijenti na kraju profitirali. Tako da smo mi to vodili da kažem na dva fronta. Prvi front je bio edukacija na primer računovodstvenih programa. Da kažemo baš onaj XML koji si spominjao. E, evo vam forma XML-a kako to treba da bude po nekom evropskom standardu. Mi ćemo dati konsalting, daćemo vam znanje, implementirajte to u vaš program. Zašto? Zato što kad mi da vaši klijenti imaju opciju da li želiš da šalješ e-fakture odnosno fakture kako si slao do sada. Znate kako je to izgledalo pre svega par godina? Stavi se u kovertu, je l’ tako? Stavi se faktura, pošalje se negde.

Ivan Minić: Savije se na tri.

Bojan Brajović: Na tri, onako ko, niko ne ume da savije kako treba. Pedantno radi ko ko je malo ažurni. Šta je suština? Kada treba da se faktura plati teoretski ti si meni poslao fakturu i kažeš Boki kad ćeš ono da platiš? Ja kažem Ivane meni nije stigla tvoja faktura. Ako ti nisi platio preporučenu poštu na sve troškove koje imaš, u problemu si, zakonski to ne možeš da dokažeš. Šta je bila naša uloga? Mi smo sa preko 220 ERP rešenja prvo uradili integracije između tih ERP-ova i nas. I kada ja dođem kod nekog klijenta i on mi to kaže presavijem na tri, tri puta bog pomaže i tako dalje i tako dalje, pošaljem kovertu, ja sad iz ugla prodaje stavim na papir taj trošak. Pa koliko te košta papir, koliko te košta štampač, koliko te košta toner, koliko te košta markica, dobrovoljna markica, ovako onako i koliko te košta kad ti se sve to vrati pa šalješ ponovo ili platiš preporučeno. E mi smo onda rekli taj servis Moj-eRačun integrisani smo sa vašim ERP-om pa ako želiš da radiš sa nama umesto onoga štampaj pritisneš pošalji e-račun. A pošalji e-račun zapravo bi to izgledalo da to iz ERP-a stigne na naš servis, da to mi validiramo sa nekim timestamp-ovima, sa nekim vremenskim žigovima, da koristimo neke sigurnosne kanale i da to isporučimo na pravu adresu i da ima zakonsku dokaznu snagu, a šta to znači? To znači da smo mi u jednom trenutku imali servis koji se odnosno kolege, sektor u firmi koji se zvao Obrade baze gde smo ti imaš 20, neko ima 200, neko ima hiljadu dobavljača, firmama sa kojima sarađuje gde smo mi pozvali svaku i kažemo e pogledajte, Ivan Minić prelazi na servis Moj-eRačun. Molim vas dajte nam email adresu koju vi realno koristite i želite da primate e-fakture. Jer onda to je sad ono teorija, ovo je realnost. Jer svaka firma po zakonu mora da ima na APR-u email adresu.

Ivan Minić: Na poslednjih nekoliko godina.

Bojan Brajović: A u praksi te email adrese su knjigovođa, neka forme radi koju niko ne gleda, ispunjena je forma od suštine ništa. E mi smo se prvo potrudili da imamo validne email adrese i da ta e-faktura u vidu jednog linka u mailu stigne na tu adresu, ali kad se taj link otvori onda mi to zabeležimo. Ti znaš kako to funkcioniše, da ne smaramo, da ne ulazimo u detalje. Ali suština je da mi imamo validan dokaz na sudu da je ta faktura isporučena, pregledana, štede troškovi. Onda dolazi predlog zakona o elektronskom fakturisanju gde mi kada pogledamo celu situaciju konkurišemo i dobijemo prvi licencu Ministarstva finansija da budemo zvanično informacioni posrednik. Šta znači informacioni posrednik? To bi otprilike značilo digitalni poštar. Nešto od tebe uzmem, ne smem to da gledam, bitan sam da to bude bezbedno i da dostavim tamo gde trebam da dostavim. E sada, mi imamo što se tiče servisa Moj-eRačun u ovom trenutku preko 4.500 klijenata koji koriste naše usluge. Je l’ moraju da ih koriste? Ne moraju. Sve je to Ministarstvo obezbedilo da bude besplatno na SEF-u. Onda neki ERP-ovi su se ili većina ERP-ova se povezala na na SEF. Informacioni posrednik i ta licenca nosi određenu odgovornost, ali zašto neko plaća naše usluge? Zato što nosi benefite. I rekao si dobru stvar, SEF ne radi. Što je normalna živa stvar. Nekad nije radio više, sada ne radi manje, ali je suština informacionog posrednika da primer ako našim klijentima ne radi SEF, pa mi tu dobijemo informaciju koju informacioni posrednik prvi da možemo da stavimo onaj takozvani delay, pa da fakture koje oni pošalju ostanu negde pa kad saznamo da radi da taj sistem nastavi da funkcioniše i tako dalje i tako dalje. Dugo nisam pričao o e-fakturama, mi smo sad u nečem drugom, ali na primer kada zakon o e-fakturama malo tumačite ima ona jedna interesantna stvar. Kaže ako firma A šalje firmi B, između je taj neki SEF, hajde to tako plastično da nacrtamo. Ja tebi zakačim fakturu na SEF. Da li to uradim ručno, da li preko e-računa, da li preko ERP-a, ako je privatna firma sa druge strane primalac, oni imaju rok 15+5 dana da se izjasne prema toj fakturi. I zakon kaže ukoliko se u tom roku ne izjasne, faktura je automatski odbijena.

Ivan Minić: S tim što može i da se naknadno prihvati, ali je automatski odbijena. Ti dobiješ, sad dobiješ notifikaciju. Pre nisi dobijao notifikaciju.

Bojan Brajović: Tako. To su sad stvari koje se unapređuju, ali kažem, ako je primalac javni sektor, isti je rok, ali ako se ne izjasni u tom roku onda je faktura prihvaćena. A ovo, eto. Da ne širimo dalje. Fun fact. E sad šta je suština na primer naše usluge? Gde mi imamo korisničku podršku koja radi u, da kažem, korist naših klijenata, pa kada vi zakačite fakturu, ako sedam dana neko ne odreaguje na nju mi pošaljemo mail tim, toj firmi koja prima fakturu da je primila, da ako joj treba pomoć se obrati nama. Pa onda radimo pozive jer imate, na početku ste naročito imali osobe koje nisu znale kako to da urade, imali su želju, pa smo opet imali tu jednu edukativnu ulogu za samo tržište i onda šaljemo još jedan mail. E to je za poslovanje realno važno. Faktura se isporuči jedno, ali da ona bude preuzeta, knjižena, plaćena, da taj rok pomerimo u korist naših klijenata, to je ono što se pokazalo kao dobra stvar.

Ivan Minić: Svaka nova stvar koja se pojavi zahteva neko prilagođavanje korisnika. Posebno kad je to nešto što u principu je, je l’, nametnuto nekim novim rešenjem. E sad ono što je uvek izazov je kad se pusti neka nova funkcionalnost i uvede se kao standard koji treba da se koristi je da prosto i da kažem država s vremena na vreme, u početku svako malo češće, a kasnije sporadično, radi neka vrsta ažuriranja, neka vrsta unapređenja sistema koje opet od svih koji su korisnici tog sistema zahteva neku vrstu prilagođavanja. Sad iz ugla korisnika to je neko dugme koje je sad pomereno negde. Iz ugla vas, to je malo kompleksnija i malo ozbiljnija stvar. Kako vi tome pristupate?

Bojan Brajović: Da kažem te stvari su deo naše svakodnevnice u poslovanju. Prosto smo organizovani tako da pratimo sve promene, da insistiramo da komunikacija ide od nas, da ako treba i preventivno pitamo Ministarstvo da li se planiraju neke nove stvari jer tu jedni drugima olakšavamo. Ako mi iskomuniciramo našim klijentima da se pripreme za nešto ili im dostavimo tehničku dokumentaciju, tako će i sistem bolje funkcionisati. E sad, što se toga tiče na primer, tu najveći problem imaju ovi veliki sistemi i velike firme koje rade u ERP-ovima na primer SAP ili na Vision-u, gde kada se izmeni tehnička dokumentacija, nečiji su programeri u Indiji, nečiji su u Nemačkoj, nečiji su u da ne nabrajamo sada redom zemlje i onda je taj momenat da se to iskomunicira je dosta izazovan. E tu možda dolazi do izražaja uloga informacionog posrednika. Gde mi svim našim klijentima momentalno javljamo koje su izmene i ne samo njima, već ERP-ovima koje koriste naši klijenti, rekao sam ih preko 220, dostavimo i tehničko uputstvo i kako bi to trebalo da izgleda, šta trebaju da urade, tako pomažemo više manje svima.

Ivan Minić: E sad, kaži mi od toga smo krenuli. Dakle od e-računa je cela priča krenula. Međutim, sada postoji čitav portfolio proizvoda koji to prate i koji u suštini pokrivaju ostale potrebe korisnika na dnevnom nivou. Kako je izgledao taj razvoj? Šta je bio sledeći korak i gde ste sad?

Bojan Brajović: Upravo tako, to je ono što smo spominjali na početku, gde smo mi imali neki plan, ali nismo mogli da pretpostavimo u kom smeru će dalje da da ode ceo ovaj da kažem biznis, cela ova ova naša industrija. A suština je bila, bilo je turbulentno kada je krenuo zakon kao i uvek i uvek se to izguralo i leglo u jednom trenutku i sve kompanije na ovaj ili na onaj način šalju i primaju elektronske fakture. Međutim kad imate toliki broj klijenata i ako ste posvećeni svojim klijentima, pa sa njima komunicirate, onda obiđete klijenta i kažete je l’ funkcioniše sve sada kako treba, je l’ nema stresa? Nema. Mi smo uglavnom u tim trenucima, jer svima su bile bitne izlazne fakture, ono što mi fakturišemo da trebamo nešto da da naplatimo. E onda kad se to rešeno i to je OK, onda pitate, a šta vi radite kad vama neko zakači fakturu na SEF? I tu se nama, to će biti sada pre tri godine, otvorio jedan prozor, jedan veliki potencijal i to je ono što mi realno danas radimo, a šta je bio odgovor ne jedan, nego mnogi odgovori, i će to biti mnogi odgovori i danas ljudi koji nas možda slušaju ili imaju svoje kompanije ili su u biznisu. Oni, mi svi smo robovi nekih navika, je l’ tako? Pa smo imali neku proceduru kada dođe ta faktura na tri presavijeno u papiru, onda se zna ko je pogleda, zna se ko kontroliše formu, da li je tu sve OK, pa da kaže da je OK, onda ide dalje nekom ko kaže da, to je isporučena usluga ili ta roba je stigla, pa možda neke finansije koje to aminuju, pa onda to ide negde na knjiženje, na plaćanje i tako dalje i tako dalje. Firme koje imaju te procedure, kada su uvedene e-fakture, ko to posmatra kao neku nužnost je zadržao zbog svojih navika ono kako radi. Šta bi to u prevodu značilo? Da ja primim neki elektronski dokument i da ja taj dokument štampam i da taj papir ide isto kao što je išao i mi tu nemamo nikakav, ali kad uzmete da analizirate taj deo, shvatate da to neko kuca, a kada kuca, rekao si malopre, ljudska greška je neminovna. Pa neko čuva taj papir, a taj dokument je originalno elektronski, pa je papir kopija u tom nekom slučaju. I onda smo mi smišljali, razmišljali i naš zaključak pre tri godine je bio da je ovako besmisleno da se radi i naša procena je da će sve kompanije u Srbiji u narednih par godina da koriste neki mi to kažemo DMS, to bi značilo document management system, neko digitalno upravljanje sa elektronskom dokumentacijom. Pošto kao posrednik imamo vezu sa SEF-om, ideja je bila hajmo to da iskoristimo i da od nule napravimo naše rešenje, a reći ću kasnije zašto je to važno, da ta elektronska faktura da ispoštujemo te navike koje klijenti imaju, kako taj dokument ide, ali da ide digitalno kako je i nastao, da se tako i arhivira. E onda se odatle, od tog DMS-a kasnije razvijala kompletna naša platforma i možemo i o tome da pričamo.

Ivan Minić: Dakle, krenulo je od neke osnovne potrebe. I ja znam pre, pa dobrih desetak godina, sa sa nekim stranim klijentima kada sam radio da kada ja uđem u proces ja tačno vidim svaki korak koji taj dokument prođe. Oni mi pošalju šta su koraci, ko treba da pogleda i kako ko pogleda i aminuje, meni stigne neka notifikacija. I to je zvučalo, mislim i delovalo jako lepo i romantičarski meni kao inženjeru. S druge strane imao sam naravno situacije koje su mnogi prošli ovde, da kada radiš sa nekim velikim sistemom i imaš ugovor, taj ugovor se često potpisuje dva, tri, četiri meseca zato što šest ili osam ljudi treba da ga potpišu. A prirodno, u nekoliko meseci, svako od njih je bio na odmoru taman tad kad je trebalo. I ti sad čekaš da se to sve desi. I nebitno, vrlo često ti isporučiš uslugu i završiš sve, ugovor još uvek nije potpisan pa ne možeš da fakturišeš. Ako imaš neki dugoročni odnos, nije važno. Uradićemo, nije nije problem. Ali jeste gomila nekog praznog hoda koji se tu javi, koji predstavlja ozbiljan problem u poslovanju. Šta je sve ideja da, odnosno, da kažem, kako se razvijalo od toga da služi za tu vrlo jednostavnu namenu na početku je vaš DMS postao suštinski mnogo širi proizvod koji se koristi za razne namene u poslovanju.

Bojan Brajović: Baš tako. Znači prva stvar je bila da se, kao kad odete na pregled, da se identifikuje problem na početku koji je bio očigledno pravi. Onda smo razvili kompletno naše rešenje. Mi imamo deset softver inženjera koji razvijaju document management system. Taj naš proizvod ni dan danas, hvala bogu, nije završen. Razvija se upravo zbog ovih živih stvari, zbog samih klijenata, njihovih potreba, njihovih želja, sa druge strane zakonskih daljih upućivanja, formi i tako dalje, nekih naših ideja, predviđanja i tome slično. Kako se proizvod razvijao? Ovde smo definitivno prepoznali potrebu i napravili DMS koji će upravo ovo što si ti nacrtao da radi. Kada sam ja istraživao DMS rešenja, to je jako bitno. Znači dakle nismo mi izmislili DMS. Postoji, mnogi bi se iznenadili koliko dugo. Ono što je neka moja percepcija da je DMS pravljen generalno za te velike sisteme, kompanije koje imaju neku organizaciju i gde on ima smisla. A naša druga stvar pored toga da rešenje treba bilo je da napravimo jedno živo rešenje koje može da koristi veliki sistem u Srbiji, ali može da koristi firma koja je One Man Show. Jer smo mi zaključili, kada ja pitam tu firmu šta radiš sa fakturom, da ono odštampa i šalje svom knjigovođi. Evo samo kad uzmem parking kod tebe, koliko stresa oduzme i koliko vremena oduzme, onda uzmemo koliki taj problem, a pogotovo malim firmama, a mislim da je svima vreme nepovratni i jako bitan resurs. E onda smo gledali da pravimo rešenje koje može biti mobilno, koje može biti pre svega jednostavno, funkcionalno vezano za elektronske fakture. Kada smo to rešenje sproveli, šta se mi trudimo? Videli smo to kod tržišta kao potrebu. Sve što razvijamo, prvo koristimo mi sami. Da bismo tu davali neki pravi primer. I baš zbog toga što koristimo sami, onda se desi stigne nam ta faktura u papiru. Zašto da ne, neko dođe majstor nešto uradi i da fakturu u papiru ili faktura sa mailom, onda smo tu je bio ili fiskalni…

Ivan Minić: Uf to je posebna…

Bojan Brajović: Uf, to je posebna, to je posebna priča, to je nama možda i poslednji modul. Tu imamo jako dobro rešenje. Ali to je ceo taj razvoj. Onda je bilo hajmo da rešimo tu finansijsku dokumentaciju. Šta kad stigne faktura mailom, kako se importuje u DMS, kako da napravimo taj XML u kom trenutku da to može da se na kraju pošalje u program, šta sa papirom. A onda je bilo a što ne bismo ubacili svu dokumentaciju u DMS? Gledao sam tvoje podkaste, video sam da ti je Državni posao Boškić bio gost. On je nama, moram da ga spomenem, bio prva reklama kada smo radili DMS, jer smo imali jedan lep slogan „Sve je tu“. Jer smo rekli, kad ja imam sve fakture na jednom mestu, a Boškić nam je bio, je l’ tako, arhivator, pa nam je on ono što mi želimo da budemo, ne treba da se radi ovako, može to mnogo brže, jednostavnije i bolje. A šta bi značilo to sve je tu? Pa ako mogu fakturu sa telefona, tableta, računara gde god da se fizički nalazim pristupim i da nađem, pa hajmo tu da ubacimo ugovore. Jer imao si ovo što pričaš malo pre. Kao isto bih izgovorio. Koliko puta imamo situaciju neke pregovore poslovne i mi smo potpisali neki ugovor, ja kažem Ivane došao sam da te vidim, trebamo da produžimo ugovor, sada ističe, je l’ tako, za dva meseca ti kažeš ne ne ne, ističe za godinu i dva meseca. I kad nemamo DMS, ti ili ja moramo da pozovemo neku koleginicu i kažemo e Jelo, a Jelo uvek nešto radi, je l’ tako, uvek je u nekom poslu ja kažem molim te, izvini, je l’ možeš da mi nađeš ugovor sa Ivanom, pošalji mi na Viber, WhatsApp, na mail, na ovo na ono. Pa ona ako baš neće da uradi onda ide ovako: e Jelo, direktor mi je sad poslao nešto, molim te nađi mi ugovor taj i taj i onda ona lomi nokte, registratore, udiše prašinu, možda nađe, možda je masno, možda ne nađe. Ali to opet gubi vreme. Onda je bilo hajmo da ubacimo tu dokumentaciju ali na jedan sistematičan, na sistematičan način. Šta to znači? Nije poenta da arhiviramo ugovore. Nego ugovori su opet širok pojam. Pa kad zagrebete firme imaju ugovor o radu. Imaju ugovor sa, kupoprodajne ugovore. Imaju ugovore o zakupu, ugovore o onaj… Meni ne treba isti parametar za ugovor o radu sa zaposlenim da bih našao ili ugovor o poslovno tehničkoj saradnji. Ovamo mi treba možda PIB da bih to našao ili do kad traje. Sa zaposlenim mi treba neki drugi podatak. E onda nama je bilo da rešenje bude glavno custom-made. Jer neko moje iskustvo je, strahova kod nas u Srbiji ne manjka onako ni u životu ni u poslovanju. Imamo strah od promene. To se zna koliko je bitno. Plivajući zamajac je meni tu negde drugo mesto pogotovo kod muške populacije.

Ivan Minić: I mašina koja pere i suši.

Bojan Brajović: I ja gledam ono na P i promena je tu negde visoko uvek rangirana. I sad kako možemo da rešimo da mi dođemo da nešto ponudimo, a da firma nema strah od promene? Pa to će biti tako što radite sve isto kako ste radili, samo ćemo mi to da prekopiramo. Šta je vama važno da nađete taj ugovor? Oni kažu bitno mi je to to to i to. Onda mi kažemo super, neće moći niko da arhivira ugovor dok ne popuni taj podatak, taj podatak i taj podatak, a onda je posledica da vi to nađete. E posle se to širilo i preraslo u platformu. Otprilike postoje tri neka kanala kako se naš proizvod širi. Prvi kanal je bio kad smo ubacili svu dokumentaciju, evo sećam se kao danas, ponedeljak, mi ponedeljkom imamo neke kolegijume. Šta si uradio prošle nedelje, šta Bojane trebaš da uradiš ove nedelje. Svaki kolegijum Bojan se udari u čelo i kaže: „Jao, nisam pozvao Ivana, nisam uradio ovo.“ I onda je neko rekao: „A što mi ne bismo napravili kad sad imamo svu dokumentaciju u našem DMS-u?“ I sva. Naravno, ako imamo svu dokumentaciju to ne znači da svaki zaposleni može da vidi svaki dokument. Tu postoje neka prava pristupa. Ali ako imamo svu dokumentaciju na jednom mestu, zašto mi ne bismo neke projekte, neku našu komunikaciju ubacili u istu platformu. Pa se to zove task menadžer ili radni zadaci. Evo evo kroz taj primer da ti objasnim kako smo to rešili. Nismo mi izmislili task menadžer. Oni postoje, postoje neka globalna dobra rešenja koje koriste tvoje kolege uglavnom programeri je l’ tako, rade u tim task menadžerima. A gde smo mi tu videli našu šansu? Kada pričate sa nekim velikim klijentom koji je digitalno pismen i ne beži od digitalizacije vrlo često zaključite da on koristi sve što ja pričam. Arhivu SharePoint, e-fakture uz pomoć ovog ili onoga, al’ nekako to radi. Task menadžer Jira, Trello, neko treće rešenje. E-otpremnice planira da mu radi neko četvrti, arhivsku knjigu neko peti. E mi kažemo ono sve je tu. Mi smo Docloop, naša misija je da budemo pouzdan partner u digitalizaciji. Šta to znači? Mi smo napravili platformu gde imaš sve što je realno potrebno. Ne onako zamislimo teoretski, imamo realnu komunikaciju sa realnim klijentima sa realnim problemima. Svako ko nam nešto predloži malo se to mozga. E ovaj klijent želi da radi proces nabavke preko DMS-a. Hajde da vidimo da li je potrebno to? Pa vi to je potrebno i ovom, i ovom, i ovom, svima je to problem. Jer generalno, ti to radiš sa firmama, svako misli da ima samo taj problem i da samo oni tako rade. Već im bude lakše kad vide da i svi drugi rade tako.

Ivan Minić: Mislim to što si rekao na, na početku da postoji veliki broj DMS rešenja, raznih proizvođača. Ima i sjajnih rešenja. Problem sa gotovo svim rešenjima koja postoje je što neko treba da ih implementira i prilagodi što je obično ogroman posao i što obično ne funkcioniše baš najbolje sa našim lokalnim jezikom, potrebama i svim ostalim. I to je ono kao kad ti neko kaže u onim američkim advokatskim serijama kad mali čovek tuži veliku firmu i sud nalože da oni dostave svu dokumentaciju. I oni dostave svu dokumentaciju, da vezu šleper dokumentacije i šta ćeš da radiš sa njom? Lep primer. Tako je isto i i prilagođavanje nekog velikog rešenja kao što je SAP, kao što je Navision, kao što je gomila tih softvera koji su dostupni i kao ERP-ovi ili kao CRM-ovi ili kao neko drugo softversko rešenje je ogroman posao koji često traje godinama, košta jako velike iznose i na kraju ti koristiš avion koji si prilagodio da možeš s njim da odeš do pijace što bi bolje uradio biciklom. Najbolje je da imaš rešenje koje je negde u okvirima onoga što su tvoje potrebe i gde vendor koji ga razvija zaista razume šta se dešava na tržištu i sa njim možeš da pričaš. Kada si ti tom partneru bitan. I on može da te čuje. Zato mislim negde da je ono što vi radite zapravo zaista značajno za tržište.

Bojan Brajović: To je suština. Kada smo definisali tu potrebu i kada smo videli koliki je tu potencijal, mi smo se odlučili da ovo što sada pričamo, mi to faktički kao firma živimo, taj DMS. Dakle mi radimo, i to je i realno naša prednost, samo to. Znači, postoje DMS-ovi na tržištu, ali ćeš često videti da je to neka velika, poznata firma koja je poznata po ovom, po ovom, po ovom, ima i DMS. I DMS je namenjen za velike sisteme. A kad smo, a zašto smo prepoznali potrebu? Zbog ovoga prvo što smo radili, kakva je potreba tržišta, to treba i malom, i srednjem, i velikom. Mi smo sve naše resurse fokusirali poslednje tri godine, mogu da kažem, DMS. Mi proizvod nudimo tržištu komercijalno jedno dve i po godine, razvijamo ga tri godine i to je jedan živ posao. A sada iskustvo implementacija, problematika jednih, drugih, trećih, alati koji su nađeni za to, to je neprocenjivo. Jer nije ista, ja sam ovo verovatno i pre tri godine da imamo jako dobru ideju i da je to tržištu potrebno. Danas mi imamo preko 650 klijenata document management sistema koji su jako heterogeni. Dakle, imamo prvo javni sektor koji niko ne voli da pominje, meni su oni sjajni lakmus papir da li je rešenje user friendly.

Ivan Minić: Tako je.

Bojan Brajović: Oni, znači uvek kad nešto razvijamo kažemo daj napravi to ne da koristi Ivan, da mu bude lako, nego bilo ko ko ima taj strah od tehnologije, ko je možda pred penzijom, ko nije vičan tome, da mu bude jednostavno. Mi bukvalno imamo dugme koje se zove „Započni zadatak“, „Završi zadatak“. Oni su vam test da li ste user friendly. Onda imamo, da kažem, te male kompanije koje imaju svoje neke specifičnosti. Ali ja ću uvek budem ponosan kada potpišemo te neke multinacionalne kompanije koje posluju u Srbiji, zato da bih ih potpisali oni vam postave pitanje gde se to čuva? Kakva je tu bezbednost? Da li to može da se čuva kod nas? Da li to ispunjava, koje imate standarde, dokažite nam. E to nas tera da poboljšavamo tu stranu i da rešenje bude bezbedno, da bude da bude custom-made, da može da se čuva i kod klijenta, da nemamo veze sa tim. Ako se čuva kod nas da to bude pouzdano, da ima sertifikate, da i mi imamo određenu odgovornost i da taj klijent potpiše i zbog toga. A ono što je suština jeste upravo to što na sve to imamo zakonske izmene i onda je tu bitan lokalan vendor, lokalni dobavljač koji prati zakonske izmene, ali ih prati brzo. Evo i mi za e-otpremnice već imamo pripremljeno rešenje, one kreću od januara. Mi već znamo kad će da počnu da zvone telefoni, kakva će panika da bude i da kažemo sve je u redu, to možete da radite ovako i tako dalje i tako dalje. Tako da, suština je da smo mi sve naše resurse, sve sektore u firmi fokusirali samo na document management system i njegov razvoj, jer tu posla ima dosta.

Ivan Minić: Što bi rekao jedan moj kolega, koji isto razvija lokalno rešenje za jednu specifičnu industriju, naša prednost je što je nama to core biznis.

Bojan Brajović: Pa da.

Ivan Minić: Što smo mi zaista fokusirani na to i pratimo to i nama posao zavisi od toga. Mi nismo neko ko radi sa kao sistem integrator sa nekim velikim sistemom i gledamo da uvodimo jedan projekat godišnje. Mi radimo sa gomilom malih firmi koji imaju specifične potrebe i ono, stalno dobijamo nekakav feedback od, od ljudi šta, na čemu još možemo da radimo.

Bojan Brajović: Evo reći ću ti da u našoj platformi postoji polje koje se zove tehnička podrška i tu ima pod A broj telefona, pod B mogućnost da se piše tiket. Da ti ne kažem od koliko sam partnera dobio feedback da smo ludi što smo to stavili. Ali smo to stavili zato što taj momenat, nije isto kada ja kažem klijentu ovo rešenje je super, biće vam lakše, i kada se proda rešenje kao u onom vicu maši ručicama, maši nožicama, pa kako se ko snađe. Mnogo je drugačije kad kažemo imaćete obuku, imaćete demo, napravićemo sve prema vama, ali kad počnete da koristite imate koga da pozovete ili kome da pišete. To se ne naplaćuje dodatno, ali to je ono gde mi ostajemo u zoni komfora da je to nešto što treba. A to nas, moje kolege koje rade kao konsultanti, radim pritisak da oni kvalitetno odrade implementaciju da bi njima posle manje zvonio telefon ili imali manje upita.

Ivan Minić: Tako je, svako je motivisan da svoj posao uradi najbolje moguće.

Bojan Brajović: Tako je.

Ivan Minić: Na čemu još radite od rešenja?

Bojan Brajović: Pa eto posle te ostale dokumentacije i task menadžera, spomenuo si malopre fiskalne račune. Eto. Dakle, postoje zakonske izmene te teraju da se platforma postane bolja, da se prilagodi da se prilagodi tržištu. Imaju ideje koje dolaze iz kuće od nas, vidimo nešto da treba, ali jako dobre ideje, možda najbolji momenat razvoja platforme su bile od klijenata koji ti koriste proizvod. Za fiskal mogu da ti ispričam priču. Desilo se dva moja veća klijenta koji su u tom trenutku dve godine, među prvima su uzeli DMS. E Boki, je l’ imaš nešto za fiskalne račune? Ja sam prvo bio iznenađen, znate da mi ne radimo sa fiskalnim računima, radimo sa fakturama, ali onda saslušate i shvatite, pa ne, treba nam ovi gotovinski računi koje uzimamo za firmu. Sada mora na SEF-u da se prijavi PDV za prethodni mesec do 10. ili 12. u mesecu, a da ti ne pričam kako, i ona sad opisuje problem kao mene da opisuje. Jer dođu ove kolege iz prodaje i dođu jednom nedeljno u firmu i kad ih pitam za račun, oni su ostavili u sakou, ispao im je, kupiću čokoladu, izvini molim te zvaću ja pumpu. A sada je problem vremena da se dostavi taj račun i onda imamo vreme, onda imamo i kad se dostavi taj račun, kad neko nije zaboravan kao ja, opet to neko mora tamo da prekucava. Mi smo konkretno taj to razvili kao modul u DMS-u. I znaš zašto napominjem module? Svi moduli koje mi razvijamo su opcija našim klijentima. Ovo mi treba, uključi. Ne moram ja to da plaćam ako mi ne treba. A taj modul smo razvili tako što je to danas mobilna aplikacija i ti imaš 30 zaposlenih koji donose fiskalne račune. Da l’ koriste iPhone ili koriste Android, skine se, mi napravimo nalog. I kada se donese račun za firmu, skenira se QR kod, mi sa portala poreske uprave skidamo taj račun i možemo da pravimo custom. Računovodstvo je na primer jako, ne znam da l’ znaš, ma kako ne znaš? Znaš one momente kad si s nekim na poslovnom sastanku, on traži račun, onda okrene račun i piše nešto hemijskom? Vodio sam Minića na ručak, je l’ to treba tamo nekom računovodstvu? Sve smo im to napravili da može. Da može da se napiše ta napomena, da može da se stavi da je to plaćeno biznis karticom, da može da se stavi da je to ugostiteljska usluga ili parking ili pranje automobila i da se klikne klik. Kada se klikne klik, taj račun se pojavljuje gde god klijent hoće. Neki kažu nek se pojavi u računovodstvu, ona sada vidi taj PDF, ali vidi i ove dodatne podatke. A ako smo mi uradili integraciju sa ERP-om, sve to se automatski knjiži. E ja najviše volim, to sam došao benefit, da imamo benefit, to nije zakonska obaveza. I ja mnogo više volim klijenta koji to uzima zbog benefita, skraćenja vremena, on račun može da baci iste sekunde, ima ga na svom telefonu, računovodstvo ga ima gde treba, a ti kao vlasnik biznisa možeš da praviš razne izveštaje. Daj mi sve od 1. do 30. šta je potrošio Bojan, šta Ivan. Šta mi je ovamo, šta mi je onamo, a to su jako bitne informacije. A onda to imaš, a šta ako račun nemam fiskalni račun? To se desi često sa onim aparatima za parking. Pa smo onda napravili mogućnost da može da se slika, ili imaš firme koje imaju komercijaliste u inostranstvu, pa smo napravili da iz te aplikacije može da se slika, da se popuni šta treba i da se opet da se opet ostavi ili da se kuca kao na nagradnoj igri onaj PFR broj. I desi se nekad da štampa nije dobra. Eto to ti je jedan realan primer kako se platforma razvija i to su ta najbolja unapređenja. Kad nam neko nacrta problem koji ima, kada mi razmislimo da je taj problem, problem ne samo te kompanije nego mnogih drugih, uključujući i nas i onda napravimo jedno rešenje koje će da bude ne polovično, nego da zaokruži svaku situaciju. Sada imamo situaciju da, je l’, e-računi postoje već nekoliko godina, nema neki veliki priliv novih klijenata jer prosto samo nove firme su potencijalno novi klijenti, pa kažemo, u nekoj redovnoj bazi. 

Ivan Minić: Voleo bih da napravimo neku vrstu predloga, neku vrstu saveta za nekog ko sada osniva firmu i, okej, neće biti paušalac, osniva nekakav deo, ima ambicije da od toga pravi nešto, da ima zaposlene, da to raste. Kako vi njega možete da ispratite u tom procesu? I kako je najbolje da pristupi razgovoru sa vama?

Bojan Brajović: Čuo sam na jednom sastanku, sad dok mi pričaš, moram da iskoristim tu rečenicu koja je onako baš ostala u sećanju. Na jednom poslovnom sastanku kad sam ispričao šta mi radimo sa jednom ženom koja ima dosta iskustva u biznisu, kaže, pa, mislim da je ona od nekog čula, otprilike je rečenica glasila ovako: „Prošlo je vreme kada veliki jedu male, došlo je vreme kada brzi jedu spore.“ Što mislim da baš pogađa suštinu onoga što mi radimo. I neko ko otvara danas biznis, pored toga što mu veštačka inteligencija olakšava mnogo toga, kompanija DMS, koju ako gleda kao partnera u digitalizaciji sa sadašnjim iskustvom koji ima, uvek to mora da bude dvosmerna komunikacija. Da vidimo šta je taj biznis, da vidimo da li on šalje fakture, da li ima otpremnice, koliko tu ima sektora, kako je zamišljeno da funkcioniše dokumentacija, malo pre si rekao, ugovori, potpisivanje ugovora. Na primer, sjajna šansa u Srbiji koju mi nedovoljno koristimo jeste mogućnost elektronskog potpisivanja ugovora. Dakle, mi imamo nekoliko sertifikacionih tela, ja se napamet sećam, ajde da kažemo PKS ima sertifikat, MUP, preko lične karte elektronski potpisi, na primer, besplatna opcija, Halkom, ajde da ne reklamiram, Pošta i tako dalje i tako dalje. Šta to znači? Mi insistiramo, pošto se bavimo digitalizacijom, kada dođemo do sklapanja ugovora, da se ugovor potpiše elektronski jer to značajno skraćuje vreme. Potpišemo elektronski, mi u DMS-u pošaljemo klijentu, potpiše elektronski, ima svoj primerak, elektronski sačuva, mi imamo primerak i to ide dalje. Tu vidim veliki potencijal za unapređenje, brzinu, funkcionisanje, donošenje odluka i tome slično. Tako da, kako možemo da pomognemo? Mi danas imamo jednu platformu koja pokriva više-manje sve procese, da li su to komunikacije, da li su projekti, da li je dokumentacija, da imamo sastanak, da vidimo šta… Često ljudi, znaš gde je problem? Lako je kada klijent želi digitalizaciju, zna koji problem želi da reši, pa krenemo odatle, pa posle vidimo dalje. Nije meni problem klijent koji neće da se digitalizuje i to odbija, mogu i to da objasnim. Meni iz prakse je najveći problem kad neko hoće digitalizaciju, a kad ga pitaš šta, da ti meni reci. Da vidimo nešto. Daj nešto. E, tu onda dolazi ne samo ideja, nego i iskustvo. To ne može bez iskustva. Onda morate postaviti prava pitanja. Kako ti radiš sa fakturama? Gde ti je knjigovođa? Je l’ intern ili eksterno? Kako mu šalješ? Imaš li fiskalne ulazne račune ili nemaš? Ako ih imaš, kako funkcionišeš? Aha, evo, to ti treba. Arhivska knjiga, na primer, nju nismo spomenuli. To je opet jedna zakonska obaveza da se predaje u digitalnoj formi. Ovo sve što sam ti do sada pričao znači da klijent koji koristi DMS ima svu dokumentaciju na jednom mestu. Pa onda je bilo, pa što ne ubacimo onaj broj saglasnosti koji svaka firma dobija u pozadini DMS-a, pa onda on da beleži koliko se čuva ugovor, koliko se čuva faktura i kad dođe onaj moment u aprilu gde treba da predaš arhivsku knjigu za prošlu godinu, da ne bude u martu „jao mora arhivska knjiga“, pa neko dobije zadatak da ide da popisuje dokumentaciju i da pravi onu Excel tabelu, ili da platimo nekog eksternog da nam to radi, nego se to u DMS-u radi na jedan klik, povuku se svi podaci, izveze se arhivska knjiga. Eto, to je otprilike put kako idu te realne stvari.

Ivan Minić: Jedna od važnih stvari o kojoj nismo pričali skoro ništa, a mislim da jeste poenta digitalizacije jeste taj momenat da taj neki footprint koji mi ostavljamo na životnu sredinu malo smanjimo, jer svaki taj beli papir na kojem se nešto štampa je ko je gledao dosta jedan komplikovan proces kako do njega dolazi, koliko se potroši vode, svega ostalog, da bi neko mogao da odštampa nešto što nikada nije ni trebalo da bude odštampano. U ovom celom ekosistemu sada mi jesmo stimulisani da razmenjujemo stvari što je više moguće digitalno i gomilu stvari i kada želimo da prikupimo možemo da dobijemo u digitalnoj formi kroz e-upravu i slično. Jeste vi merili, gledali kakav je uticaj zapravo u praksi na ekologiju ovaj imaju vaša rešenja?

Bojan Brajović: Mi konkretno posle nekoliko godina rada, kad smo malo seli sa sobom pričali šta je to što mi radimo, gde je to gde mi želimo da idemo, šta mi to donosimo našim klijentima, kad smo to analizirali mi smo pre nekoliko godina i otvorili sektor zaštite životne sredine. Jer je jako povezan sa ovim što radimo i time se bavim da kažem na jedan, bavim na jedan ozbiljan način. To je sad ono uglađeno, formalno da da ti kažem. Što se tiče prakse, nažalost to što si ti sada spomenuo većini kompanija nije ni blizu nekog realnog prioriteta. Tek posle kada nešto koriste, pa kažete eno sve to je benefit što smo mi malo uštedeli, što ste vi prošle godine potrošili toliko desetina hiljada papira, a sada niste. Mi se bavimo ekologijom tako da opet to ide kroz naš primer. Mi u kompaniji radimo recikliramo, prva akcija, čini mi se, koja je bila, sadili smo 350 stabala za 350 klijenata gde smo u sistemu videli da su najviše dokumenata poslali preko našeg sistema, pa smo na taj način želeli da pošaljemo poruku. Ko god da se bavi ekologijom da treba da se učestvuje sa naše strane mi smo tu uvek raspoloženi. Tako da smo i čistili parkove, čistili smo šume, čistili smo reku, kojekakve sadnje smo radili. To je malo onako borba sa vetrenjačama, ali mi kažemo to jedino može da se promeni kroz konkretne primere. E sad, opet kompanije gledaju benefite. Mi kažemo to trebamo. Znaš, meni je, meni je nacionalizam onako u pravom smislu reči, pa da mi padne na pamet Slovenija. Kad prođem kroz zemlju, ja vidim na oko da je to sve pod konac. Super je biti onako, voleti svoju zemlju, pevati neke pesme, ali mi baš nije nacionalno odgovorno da posle te pesme odem i bacim veš mašinu u reku. Što se dešava. Ili pokraj puta koji je naš put da vidim ono što sve vidimo i mi želimo da te male poruke ja ću da uradim šta treba, pa ti ako ti nije glupo radi, možda ti promenim svest. A iz poslovnog ugla postoje situacije gde sada izveštavanje, ESG izveštavanje postaje neka obaveza, sve je svesnije. Mi na primer delimo i sertifikate krajem godine, gde radimo analizu naših klijenata, gledamo, radimo koliko je karbonski, karbonski otisak ušteđen za koju kompaniju, koliko su potrošili papira, odnosno nisu štampali ove godine papira pa dajemo sertifikate, odnosno takozvane zelene sertifikate, pa te kompanije to mogu da iskoriste u svojim ESG izveštajima da su napravili neke pomake. Sad to u praksi ide, veliki sistemi su toga svesniji, imaju resurse, imaju sektore koji se time bave. Mali su onako kao kad bi pričali sa fizičkim licima. Neko to voli, vodi računa, zovite me, hoću. Nekog to uopšte ne zanima, ja želim da rešim taj problem, ali mi to konstantno komuniciramo i to je kažem jedna dugotrajna borba, ali mi ako pomerimo za malo tu svest, uradili smo nešto dobro.

Ivan Minić: Znaš kako, ja se držim onoga što je jedna od prvih stvari iz menadžmenta koju sam ikad naučio i naučio sam je od ćaleta „Ne možeš da upravljaš nečim što ne meriš“. Tako da i ovo da si svestan toga i da imaš neku vrstu i praćenja toga svega. Znaš to su lepi problemi koje treba rešavati. Mi često trebamo da rešavamo mnogo teže probleme, a to je preživljavanje nekih biznisa u vrlo teškim tržišnim okolnostima. Oni kada prevaziđu to, baviće se lepšim stvarima. Dobro je da ono, je tu neko da im pokaže, ukaže, da im pokaže ličnim primerom da ta vrsta aktivnosti ima smisla. I ja verujem da će i tržišno i kroz da kažem taj neki pritisak koji uvek dolazi od multinacionalnih koje dovode nove stvari na ovo tržište i onda zahtevaju od svojih da kažem klijenata sa kojima rade i partnera da prate određene standarde, verujem da ćemo i mi vremenom doći na neki zadovoljavajući nivo.

Bojan Brajović: Moje mišljenje je da mi se na primer trudimo gde god postoji mogućnost u akcijama da uključimo decu. I mislim da je tu šansa što se nas tiče. Mislim da je svest kod njih na mnogo višem nivou što se tiče prirode nego kod starijih. Možda baš zbog ovih okolnosti gde ljudi nisu imali vremena da misle o tome. Pošto i sam imam ćerku, sećam se ono kad smo bili u parku pa neko seče drvo, a ona je bila mala pa kaže: „Tata, a što to radi, to je živo biće?“ I onda ja kažem, aha, oni to posmatraju na drugi način i onda ta edukacija i nastavak toga, gde postoji potencijal je možda nešto gde može da se promeni onako u malo u ozbiljnijem stadijumu. Da deca prigovore roditeljima kad ih vide da rade nešto loše pa da pa da to ide u nekom smeru u kom treba da ide.

Ivan Minić: Šta su naredni koraci za vas, osim već najavljenih e-otpremnica koje su realnost od nove godine?

Bojan Brajović: Uh, ne znam odakle da krenem. Na primer jedna interesantna stvar da nas zanimaju i druga tržišta. Jer e-fakture su strogo vezane za našu zemlju po našim da kažem pravilima kako su propisane. A kada pričamo o document management sistemu to je primenljivo više manje za svaku firmu bilo gde da se nalazi. Tako da mi već imamo nekoliko klijenata iz Hrvatske, imamo klijenta iz Belgije, imamo klijenta iz Švajcarske i tu vidimo jedan potencijal za rast. Drugi potencijal jeste da smišljamo nove proizvode, nove potrebe klijenata da rešavamo, da budemo proaktivni, da to nudimo sada. Uvek nudimo prvo našim postojećim klijentima, ali nudimo i tržištu generalno.

Ivan Minić: E sad, pričali smo o svim tim tehnološkim rešenjima. To je, da kažemo, osnova onoga što korisnik sa druge strane vidi. I ako ga ne zanima ništa drugo i ako to radi sve kako treba, to je manje više to. E sad, nas, ima nas koje zanimaju još neke stvari. I jedan od razloga zašto mi imamo tako dobar odnos i godinama unazad se često i savetujemo i pričamo jeste to što ste vi u suštini jedna i dalje relativno mala, jako dobro uigrana firma u kojoj su neki dobri, vredni, pristojni ljudi. I ono što je meni fascinantno je da od prvog kontakta do danas, a prolazile su godine, isti ljudi su i dalje tu. Kakvi ste vi kao firma iznutra?

Bojan Brajović: To je, da malo pričamo o realnije, to je to je pravo pitanje. Evo sad kad razmišljam na tu temu, većina, velika većina sada zaposlenih je dugo u firmi. I kako raste firma, tako rastemo i mi. Što bi se reklo, snalazimo se. Nismo imali, nismo imali uvek situacije da znamo šta će biti projekat, pa kako da ga iznesemo. Primera radi, direktor tehnike nam je iz Čačka. Tu ti je sve jasno oko, oko snalaženja, multitaskinga i tome slično. Da ti ne govorim odnos Čačak, Milanovac i ostali krajevi o čemu pričamo. Ali generalno mislim da je to naša najveća vrednost. Volim da kažem da smo mlada firma. Većina zaposlenih u kompaniji jesu i po godinama mladi, ali smo mi kao firma, kao kolektiv duhom mladi. Takva je komunikacija, dosta je prirodna i firma omogućuje ljudima da rastu onoliko koliko su oni zainteresovani da rastu, koliko su spremni da uče, koliko su spremni da se suoče sa nekim izazovima, a firma je tu da nas podrži. Kad pričamo, spominjemo ekologiju mi se trudimo i kad pravimo team building-e da oni budu ekološki. Da to bude neka priroda, da bude neka aktivnost, pa onda neko kvalitetno druženje. Tako da i to praktikujemo. I mislim da je to što si me pitao naša najveća vrednost. Onako, vidi se često po sastancima nas prokomentarišu, što bi mladi rekli, ložimo se na svoj posao. Onako, stalo nam je da odradimo. Nismo još toliko porasli da to ide onako sistematično, videćemo šta možemo da uradimo, prosledićemo. Još uvek se trudimo da imamo taj. Iako mi prodajemo tehnologiju, taj ljudski korak, kontakt je nama jako bitan. Pa i ona tehnička podrška može da se uradi lično. Svaki sastanak gde može mi insistiramo da bude, da bude uživo, jer kakav god da je tehnologija, taj odnos između ljudi ne može da se zameni. Tako da to je nešto što negujemo i na čemu insistiramo.

Ivan Minić: I mnogi ljudi koji su tu bili na samom početku su i dan danas tu. Promenile su se uloge, promenile su se pozicije. Ko je želeo da napreduje u nekom od smerova, imao je prilike to da radi, ali cela firma je verujte mi, postavljena na vrlo jednim zdravim osnovama i iako je posao odgovoran, često težak, zahtevan, nekako vi to ipak uspete da iznesete.

Bojan Brajović: Na primer, direktor kompanije je tu od prvog dana i ja često pravim paralelu. Imao sam kad sam bio mali, deda je stalno pričao priče kad Drugi svetski rat, kad je on bio mali i šta je radio Nemcima. E tako s vremena na vreme kad je situacija, Nenad priča kako smo počeli iz huba, pa prvi stan, drugi stan, da bismo došli na neke situacije. Što se zaposlenih tiče, na primer, evo sada primećujem da smo došli u stadijum, pored ovoga što negujemo naše zaposlene, da smo konačno došli u stadijum gde mi dobijamo neke nove kolege, ali malo možemo da biramo, da ima to i to iskustvo, da nam treba kao pojačanje, da ima dovoljno znanja i postane član našeg tima. A mi smo opet, drago nam je da smo dovoljno interesantni tržištu da kvalitetni ljudi žele da rade kod nas. Tako da svi zajedno pratimo to kako se svi zajedno i menjamo.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala za to što si podelio ukratko šta je to što što vi sve radite. Sve dodatne informacije možete pronaći na sajtu Docloop-a. Biće u opisu epizode. Ovaj, hvala što podržavate Pojačalo i hvala što tako povremeno sednemo i iskukamo se sa jednim i drugima i onda shvatimo da nismo sami u svemu ovome što radimo. To je ponekad važno. Ovaj, a vama hvala što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. To bi bilo to. Vidimo se naredne nedelje.

Bojan Brajović: Hvala i tebi. I nadam se da ćemo imati vremena malo sad da pričamo o košarci, pratimo one tvoje statuse.

Ivan Minić: Hoćemo.