Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Podršku realizacije ove epizode pruža kompanija Orion Telekom, koja ima novi datacentar u Beogradu, prvu premijum zelenu kolokacijsku ponudu na našem tržištu. Dostupni su rekovi snage 8kW i više, spremni za AI i cloud opterećenja, uz 100% napajanje iz obnovljivih izvora, potvrđeno EECS sertifikatom, i dodatne solarne panele za veću energetsku efikasnost. Direktne konekcije sa AWS, Google Cloud i Microsoft Azure, najviši nivo fizičke i digitalne sigurnosti i lokalna podrška 24/7 – sve na jednom mestu.
Više detalja pronađite na oriontelekom.rs. Kontaktirajte ih putem mejla na: biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Današnja epizoda će biti jedna od onih u kojima ćemo dosta pričati o nekim lepim gastronomskim momentima. Tako da ako ste gladni, možda da rešite to pre nego što uđemo dublje u ove, u ove teme. Danas je moj gost čovek koji je svašta nešto u životu radio i tako i dalje radi svašta nešto, ali sada je već neko vreme primarno stolar i pod brendom Vrdnik drvo pravi razne neke zanimljive proizvode koji imaju svoju primenu uglavnom u nekom ugostiteljstvu, gastronomiji, pripremi, serviranju hrane i tako dalje i tako dalje.

Davorin Majhenšek: Da, da, da, nije loše.

Ivan Minić: Uh to je ono što sada radiš. Kroz karijeru si radio svašta nešto, ali hajde ti probaj da ukratko popišeš šta su bile neke ključne stanice na tom putu.

Davorin Majhenšek: Ključne stanice su bile što sam pogrešio školu koju sam ovaj upisao. Jer sam mislio da ovaj se razumem u elektrotehniku i da će to biti super put za mene. I ovaj mama me podrži i završim elektrotehničku školu. Posle nje upišem informatiku. Tadašnja viša poslovna škola u Novom Sadu. Međutim ništa mi to nije išlo. Šta više nije me zanimalo. Samo sam se mučio. I usled potrebe da radim 90-e. Umre mi otac i 90-e te ovaj proklete nateraju te da se zaposliš. I ja počnem da radim od 18. 19. godine u restoranu koji je tada bio broj jedan u Jugoslaviji. Potpuno se zaljubim. Na prvu loptu. Hrana, piće, servis, usluga. Odelo koje nam je čovek ovaj tamo sašio, imali smo krojača, znači svi smo bili doterani kao na Bečkom dvoru. I meni se dopadne ta pedanterija i dopadne mi se gastronomija, ti neki novi ukusi koje sam upoznao. Restoran se zvao Kruna, ne postoji više. Italijanski restoran sa naravno dosta još dodatnog mesa pošto smo u Srbiji. I ovaj od tog restorana sve kreće. Usađuje mi čovek disciplinu, usađuje mi ljubav ka gastronomiji i onda ja dalje idem tim putem bome 20 20-ak godina sam bio zaposlen konstantno u ugostiteljstvu. Prošao sam sve faze. Od konobarisanja, šankerisanja, koktela i uglavnom front. Menadžerisanje, posle čak i imao svoj restoran i u jednom momentu više ne mogu da gledam ljude. Prekipim. Znači dosta. I polako krećem da virim u kuhinju. To se dešava u restoranu Jatak. Restoran Jatak, inače preteča restorana Zak. Poznatog Novosadskog restorana. Ovaj gde ja provodim svaki trenutak kad nema puno gostiju i kada nemam posla gledajući kroz staklo na zidu. Pošto je to bio kao tada fazon, imali smo stakleni zid ovaj na kuhinji gde da mogu gosti da vide šta rade kuvari. Ali ovaj uglavnom sam ja visio na tom prozoru, na tom staklu i stalno sam prepisivao, gledao, učio, ulazio, zapitkivao, probavao. I ukapiram da ovo meni više leži nego da ja trčim tu pred ljudima, iako volim komunikaciju, volim i ljude. Ali jednostavno to kroz posao i kada nemaš tu finansijsku satisfakciju dovoljno veliku onda ti jednostavno i nije spadne ti ovaj entuzijazam i i polako krećem ka kuhinji. I onda se desi to da se u Novom Sadu ovaj pojavi skoro najveći evropski festival zvani Exit. Gde mene pozivaju da da budem u backstageu na main stageu, u backstageu gde ću da sređujem stolove, švedski sto, da budem opet napred. Komuniciram dobro na engleskom. Uh volim tu vrstu muzike. I ovaj krećem i tamo kao konobar. Kao neki bas boj, higijeničar šta god, od nule. Jedne godine to, druge godine to, treće godine malo veća odgovornost, četvrte još veća, pete, šeste i dolazim do sedme godine gde šef kuhinje ovaj kaže ja se selim u Norvešku, predajem kormilo tebi iako nisi profi kuvar. Moji kuvari ne vole da vode poslove, ne znaju organizacioni deo. A kaže ti si operativac. Ti ćeš se snaći i tamo i ovamo. I tako i bilo. Ne mogu ti opisati koliko sam bio srećan. Znači to je ono momenat uh uh prekretnice u mom životu da ja shvatam da je to to. I eto i dan danas ovaj sam na toj poziciji. Videćemo da li ćemo još uvek ovaj imati festival Exit, ali mi se iskreno nadamo. Voleli bi. Ovaj uživam u gastronomiji kako kod kuće, gostujem gde god stignem da kuvam gde god me pozovu. Ovaj i to je to otprilike. Gastronomija zauvek. E sad, kako stolarija? Pa isto tako te neke muke potrebe za zaradom. Nikad u ovoj našoj zemlji nije bilo dovoljno raditi jedan posao. U tom momentu sam živeo u Novom Sadu i držao sam vinoteku. Vinoteka je bila deo udruženja vinara Vojvodine. U sklopu udruženja vinara Vojvodine vinoteka naša vina. Ovaj koja se nalazi u Dunavskoj ulici. Ne znam da li više postoji, mislim da ne. Ovaj jedan divan posao jer sam završio u jednom momentu i za Somelijera kurs i i jedan divan posao koji mi je takođe godio. Međutim jako mi je bilo dosadno. Nisam se razvijao, nisam napredovao i počeo sam polako da kupujem ručne mašine za obradu drveta. Već smo tad supruga i ja napustili Novi Sad, već smo imali kuću u Vrdniku. I počeo sam deo po deo da obrađujem. Nisam ni znao ni šta ću da radim. Radio sam žardinjere u početku. Međutim ko hoće drvene žardinjere, mislim brzo propadne.

Ivan Minić: A lepo. Al propadne.

Davorin Majhenšek: Lepo ali propadne. Onda sam smislio neki uh uh uložak od pocinkovanog lima, međutim ispadne uložak skuplji nego žardinjera. I šta ću šta ću i dođe mi momenat gde ja pomišljam pa ja moram da se osvetlim osvetim ugostiteljstvu. Ja moram nekako to da naplatim ceo život, ceo trud. Ovaj ne znam šta drugo nego daj bre da ostanem u ovom drvetu. Uradim jednu dasku, drugu dasku, treću, dam komšiji, komšinici. Ljudi počeli da zaviruju da gledaju šta sad tu u toj radionici. Odjednom postalo radionica od šupe radionica i vide da meni dolaze i drugari i sad šta se tu dešava. Rađa se vrdnik drvo ideja odnosno te daske i poslužavnici. Koji su u startu bili neki artisan. Nisu bili obični, nisam želeo pravougaonike i šta ti ja znam šta. I ovaj ta priča je krenula veoma brzo da se razvija. I i u tom momentu su se počeli dešavati u Beogradu ovaj dobri dizajnerski marketi gde sam ja bio pozvan da budem učesnik ovaj na na tim marketima. I gde sam prvi put osetio da publika uh uh želi akrobacije u bilo kom poslu. Znači ne mora ne da samo da nije obično. A te moje daske su bile pa baš akrobacije. Ništa normalno. Ništa obično. I shvatim da to ljudi vole, onda mi naravno poraste moral i želim još još još. Zaposlio ljude, jedne, druge, treće. Preterali smo koliko smo pravili. I sve do 19. dok se nisam srušio burnout potpuni. Od previše posla, a opet nedovoljno novca. I igrom slučaja ovaj sam se ugasio na momenat, kraj 19..

Ivan Minić: Dobar tajming.

Davorin Majhenšek: Niko ne može ni da pomisli da će u februaru da se desi korona. Zamisli da sam morao da držim ovaj te radnike na platnom spisku i da plaćam doprinose i sve, a posao je stao. Znači od prvog dana korone kao da je neko ugasio internet. Nema nas više. Nema prodaje, nema ne zovu te restorani, niko ne ide pod maskama u restorane. I ovaj trebalo je to preživeti. Ali smo uspeli. Supruga i ja. Suprugu sam nagovorio da napusti fakultet, je predavala na fakultetu i bila sekretar jednog fakulteta u Novom Sadu i ovaj ja iz šale kažem ej ne donosiš ni ti dovoljno novca sa fakulteta, ja ću ti dati duplu platu samo da šmirglaš. Ja sam mislio sad će to biti ne znam kakva polemika, kakav šou u kući. Ovaj već imamo dvoje dece, uh razbiće me otprilike. Sremica besna. Ovaj kaže ona daj mi dve nedelje otkazni rok i prelazim da šmirglam. Ja oduševljen. Može, super. I i tako i bilo. Ona uskače u firmu još pre korone. Uskače u firmu i ispostavi se da je to bio taj jako jako bitan final touch na proizvodu, ženska ruka i nežnost koja oseti svaku tu hrapavost, krivinu, sve svaku nepravilnost vidi. I ovaj i ona je došla kao šlag na tortu u toj našoj proizvodnji dasaka. Znači kroz njene ruke mora proći proizvod na kraju. Ja sam grubi radovi, dizajn, lasersko graviranje, ali ovaj posle lasera ja prepuštam na njenu liniju, onda ona polira, u stvari prvo ih šmirgla pa ih onda polira pa onda ide u svetlu prostoriju gde se kontrolišu, da li ima pukotine, da li ima neke zaostale prljavštine i ako nema onda ide impregnacija. Eto to ti je od od ugostitelja do stolara. Ukratko.

Ivan Minić: Dao si mi sad jedan ovaj u suštini šlagvort za za ono sve što ćemo što ćemo pričati, napravio si kratki presek. Sad svi vide da nisi normalan. Znači ko nije znao od ranije sad može da da vidi to. Mislim piše ti na majici, ko sluša ne vidi majicu, ko gleda vidi piše da fali ti daska.

Davorin Majhenšek: Tako je.

Ivan Minić: A svakom fali jedna dobra daska uvek.

Davorin Majhenšek: Možda i više.

Ivan Minić: Nekome fali i jedna u glavi, a nekome fali samo ovako u životu.

Davorin Majhenšek: Tako je.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Uh hajde da krenemo sada malo detaljnije, temeljnije, sa malo više konteksta, ljudi, emocija i svega priču od samog početka. sa pitanjem koje mi uvek zovemo Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš.

Davorin Majhenšek: Vojnik.

Ivan Minić: Neverovatno, ali hteo sam da budem vojnik.

Davorin Majhenšek: Zašto? Evo sad. Ne znam.

Ivan Minić: Uniforma.

Davorin Majhenšek: Otac pilot, skoro pilot, znači otac se razboleo, dobio epilepsiju i naravno morao je da se spusti na zemlju. Nije mogao da ovaj bude pilot, ali ovaj možda te njegove slike njega u avionu i ta uniforma i i fizička spremnost. Ja sam dete sa sela, ovaj rođen sam u Vrdniku i to neko takmičenje konstantno, voleo sam sport. Ne deluje možda tako, ali ja jako volim da se takmičim i ovaj hteo sam da budem pilot. Međutim otac je umro još pre srednje škole, znači 92. i onda je mama rekla hajde molim te razmisli, daj nešto malo perspektivnije, a ja ni nemam finansije da te guram u vojnu školu. Ovaj i ja kažem a znaš mama ja sam uvek popravljao te neke kasetofone, televizore, šta god. Uzmem, otvorim i namestim. Kako, zašto ne znam. I ona kaže pa eto to to to i upišem elektrotehniku, jedva je završim. Ne loše ocene, nego jedva jer sam brzo shvatio da ovaj mi se ne dopada to. A onda kad sam već ušao u to onda šta ću dalje? Pa moram nešto da uvežem. I onda se opet ovaj uh oslonim na savet majke. Kaže sine sad su računari, sledeća stvar. Moraš informatiku. Rekoh u pravu si, nema šta, mislim idemo, upisaću informatiku. I upišem višu poslovnu ovaj gde uopšte nisam imao informatiku. To su bile samo ekonomija, ekonomija. Mikroekonomija, makroekonomija, ekonomija preduzeća, sve tako neki predmeti koji ja ne volim, koji su mi suvoparni. Informatika tad bila tek, programiranje se tek rađalo otprilike. Drugoj godini vidim da to ne ide. Ali tad sam već bio zaposlen i tad sam dobro sam zarađivao. To je bio jako dobar restoran taj Kruna o kojem smo spomenuli. I ovaj ti kada tako mlad dobro zarađuješ, dobro i živiš. Društva puno, izlasci, koncerti. Ovaj i naravno da zapostavljaš školu. I nisam završio informatiku, napustio sam ovaj posle te druge godine. Ovaj i kažem ostao sam u kao zaljubljenik u gastronomiju, ostao sam u ugostiteljstvu.

Ivan Minić: A kaži mi pošto si rekao da si odrastao u Vrdniku. Uh a tvoje ime i prezime su baš neobični. Ako ćemo da budemo iskreni. Ovaj, a Vrdnik tada nije bio uh mesto gde ima gomila rizorta, hotela, ludila, o kome se priča i tako dalje.

Davorin Majhenšek: Jedna jedina banja, stara termal.

Ivan Minić: Da. Kako je to sve izgledalo? Kako je bilo odrastati u tom malom mestašcetu blizu Novog Sada?

Davorin Majhenšek: Fenomenalno. Fenomenalno. Ja mogu reći da sam imao divno detinjstvo. Ovaj Vrdnik, hajde da kažemo u tri reči, zašto imam i ja to čudno ime i prezime, ovaj Davorin Majhenšek. Ovaj, slovenačkog sam porekla, ali sam recimo peta generacija rođena ovde. Negde tamo neke knjige kažu da su moji došli 1871. u Vrdnik. Uh došao je dedin deda da uči rudare kako se postavljaju štapini.

Ivan Minić: Ljudi ni ne znaju da je bio veliki rudnik u u Vrdniku.

Davorin Majhenšek: Da, da, da, to sad spada već u daleku istoriju. Ovaj Vrdnik je Vrdnik ima mnogo dužu istoriju, ovaj, ali rudnik se otvorio 1804. godine. Rudnik mrkog uglja, jedan od većih rudnika mrkog uglja u Jugoistočnoj Evropi. Eksploatisala se ta ruda do 1968.

Ivan Minić: Mhm.

Davorin Majhenšek: Kada su definitivno iz Beograda rekli da je rizično dalje silaziti u jame. Ovaj jel voda je prodrla iz tih bazena podzemnih ovaj veoma visoko i onda se desila neka velika nesreća. Slagaću te da li te 68. ili nešto pre. Poginulo je dosta rudara i rudnik se proglasio nebezbednim. Ali je neko tu već odavno ovaj vukao ka tome da se Vrdnik transformiše i pretvori u banju, u turističko mesto. Hotel Termal je otvoren šest godina posle zatvaranja rudnika. Hotel Termal koji nije nimalo mali, znači on je ozbiljna građevina velika. Ovaj, koja prima u tom momentu preko 200 ovaj pacijenata. Termalna banja za rehabilitaciju. Ovaj i i taj termal nosi dalje budućnost Vrdnika do tih 90-ih. Svi su u Vrdniku živeli dosta dobro. 27 nacionalnosti, baš zbog tog rudnika. Znači verovao ili ne, toliko multikulturalna sredina, ne znam da li više postoji u našoj zemlji. Uh po tom nekom popisu poslednjem valjda 91. ovaj, tu je bilo 27 nacionalnosti. A onda su nešto kao dozvolili posle da se svako deklariše kako hoće, pa smo dobili i i zmajeve i vanzemaljce i Eskime i sve živo. Tako da su se ovaj nacionalnosti su se spale po zadnjem popisu na 19 nacionalnosti. Još uvek 19 nacionalnosti živi tu. E sad vi vidite koje su to kulture, ovaj koje su to vaspitanja, koji su to uh uh dijalekti uh i kakvi su to različiti klinci bili na ulici, a svi smo bili na ulici. Klasika, znači obučeš čarape i cipele ili patike i ne vraćaš se do uveče. Ne ideš nigde. Ka mislim ne ideš kući pardon. Ovaj provodili smo vreme u tom rudniku napuštenom, provodili smo vreme na bazenu. Svaki drugi vrdničanin je mogao da ide na takmičenje u plivanju jer stalno si plivao. I plivali i ronili i ne znam nekako je nekako je sve bilo srećno u u mom detinjstvu u to doba u Vrdniku. Fabrike su radile, imali smo četiri ozbiljne fabrike, fabrike kablova, fabrike obuće, uh uh reciklaža raznih materijala. Ovaj i i nekako je bilo mesto potpuno uređeno. Čisto, izuzetno lepo. I onda su se desile te 90-e koje su ga upropastile. I igrom slučaja evo posle 2010. su došli neki novi investitori i krenulo je ponovo da se vraća taj turizam. Ljudi su preslikavali jedni od drugih ta ta ovaj uređivanja eksterijera, enterijera, dvorišta su pokušavali da doteraju i Vrdnik je ponovo nekako dobio sjaj. Ne znam kad si zadnji put bio, ali ovaj definitivno je jedno mesto koje je ponovo uređeno.

STARI NOVI SAD I GASTRONOMIJA

Ivan Minić: A koliko ste vi da kažem iz Vrdnika bili uh okrenuti ka Novom Sadu i ostalim da kažem okolnim mestima koja su relativno blizu. Koliko vam je to bilo i redovna uh destinacija i za vas klince i za starije i porodično. Kako je to bilo organizovano tada a kako je danas?

Davorin Majhenšek: U u moje vreme je bilo podeljeno uvek smo govorili pola pola. Jedna polovina ide u Rumu, druga polovina ide u Novi Sad. Uh da bi išao u Novi Sad morao si imati malo više ovaj i sreće da se upišeš u novosadske škole i malo više i finansija, jer moraš da uzmeš stan a ili da budeš u domu. A ako ideš u Rumu u školu onda si tu za 10 minuta, 15 minuta prevozom. Tako smo se delili. I to je bilo tada ovaj 50 50, verovali ili ne, sada 80% ljudi ide u Novi Sad. To jest dece. A ovaj onih 20% se razmile po Rumi, Mitrovici, Beogradu. Uh svi smo mi bežali u veći grad. Svi smo mi voleli da osetimo čuda tog nekog velikog grada. Ovaj i meni je bilo strašno strašno zadovoljstvo i uživao sam u tom Novom Sadu sve do momenta dok nisam sazreo, dobio decu i poželeo neki mir.

Ivan Minić: A uh kakav je bio Novi Sad tada kad si ti bio baš jako mlad.

Davorin Majhenšek: Ne bi verovao. Prazan, širok, divan, alternativan, uh kulturan, fenomenalan. Znači potpuno, ja sad kad se setim tog Novog Sada ja bih se opet sad vratio u Novi Sad da živim, ali taj Novi Sad više ne postoji. Novi Sad je grad koji je tada brojao plafon 180 do 200.000 stanovnika. Sada imamo skoro pola miliona. I sad zamislite infrastrukturu koja je ovaj prilagođena. Grad je napravljen za 200.000 ljudi ali sada je napunjen, prepunjen sa ljudima i infrastruktura jedva funkcioniše. Kao i u ovom vašem Beogradu. Slična priča.

Ivan Minić: Dobro ovo je baš strašno. Ovaj Novi Sad još uvek čini mi se nije toliko strašan. A i znaš kako, uh mislim to je ona stara priča austrougarska ovo ono.

Davorin Majhenšek: Da, da, da.

Ivan Minić: Neko je taj grad nacrtao pre nego što ga je sazidao.

Davorin Majhenšek: Jeste.

Ivan Minić: Što je dosta bitno. To nije loš put da se da se pravi grad. Prvo nacrtaš ulice pa onda kažeš ovde može da se zida. Dok je nažalost ovaj Beograd ima je li Novi Beograd koji je tako pravljen i zidan. Pa je onda onda su ljudi videli gde bi još imalo mesta za po neku zgradu, pa su krenuli da ga popunjavaju.

Davorin Majhenšek: Neverovatno da je ovaj trend sad samo naći mesto. I bitno je kakvo mesto. Ali negde će nešto da se ubaci.

Ivan Minić: Nije bitno gde će ljudi da se parkiraju.

Davorin Majhenšek: Da, da, da.

Ivan Minić: Bitno je da tu može da nikne još jedna pečurka. Ovaj, ali i moj neki utisak je ono prvi put kad sam otišao u u u u Novi Sad kako je to sve lepo, široko, mirno. Kako su ljudi pristojni, kako su ljudi smireni, kako polako pričaju.

Davorin Majhenšek: Tiho polako, tako je, da, da, da.

Ivan Minić: Natenane.

Davorin Majhenšek: Baš natenane.

Ivan Minić: Ovaj i uh imao je uvek neku specifičnu dušu kao što su čini mi se imali i još neki manji gradovi one Jugoslavije gde ne možeš a da a da ne primetiš kakvu dušu imalo Sarajevo.

Davorin Majhenšek: E si bio u Osijeku?

Ivan Minić: Jesam. Jesam.

Davorin Majhenšek: E recimo ja bih sada poredio Novi Sad i Osijek sada. Osijek je isto posle tih 90-ih ludih ovaj pretrpeo veliki gubitak ovaj ljudi, raselili su se, pobegli su. Osijek je danas lep, miran, širok grad po meri čoveka. Izuzetno mi je drag Osijek i odem često u Osijek.

Ivan Minić: A i blizu je.

Davorin Majhenšek: Blizu je.

Ivan Minić: Blizu je. Znam ovaj, imam par kolega koji koji žive tamo, pa povremeno se viđamo. Ima i neki kulen koji isto tako s vremena na vreme ovaj nađe svoj put do mene i Osijek ima uh mislim da je to, nisam siguran ali mislim da je to bilo najveće i najozbiljnije strelište u bivšoj Jugoslaviji, Pampas. Gde ima više mislim od možda čak i više od 200 streljačkih mesta. I ja sam bio na na Pampasu 2013. kad je bilo Evropsko prvenstvo i vrlo često su organizovane evropska prvenstva, svetski kupovi. Uh pripreme i tako dalje. Što je je l’ meni bila meni je bila prilika da ovaj gledam uživo najbolje streljaštvo. Beograd ima neki neki turnir koji je pred novu godinu, koji je međunarodni, gde se skupi dosta strelaca. Ali je u zatvorenom i onda je samo vazdušni pištolj.

Davorin Majhenšek: Znači samo gledao ili si pucao?

Ivan Minić: Ne, ne ne, samo sam gledao. Išao sam da gledam prijateljice koje su uzele bronzu, tako da mislim da je to dosta dobro prošlo. Ovaj a i to je bila jedna lepa prilika da se pije Osječko, što je meni u tom trenutku vrlo ovako prijalo i značilo. Ali mnogo uh uh uh generalno, mislim strelište zahteva veliku površinu i sve ostalo i okolo je šuma i predivno je i kad se sve završilo ti sediš ispred, pirka vetar, čuješ ptičice i oko tebe je šuma i nema veze što je jul, nije ti prevruće. Znači magično je potpuno.

Davorin Majhenšek: Drava blizu, hladi. Ma da. Ja sam u Osijeku završio ovaj tako što sam, rekao sam ti u jednom momentu bio sam menadžer udruženja vinara Vojvodine. I ovaj hteli smo da upoznamo i njihova vina. I odlazili smo kao ekipa da da proverimo šta se tamo radi. I upoznao divnu divnu damu Ivanu Jurić, tadašnju direktorku regionalne razvojne agencije Slavonije i Baranje. Naravno mi njima uzvratimo poziv, ugoste u udruženju vinara Vojvodine u Novi Sad. I malo po malo mi postajemo prijatelji i rodi se ideja. Ivani naravno, jer ona je carica kad su ideje u pitanju. I ideje i realizacija. I kaže hajmo mi da napravimo jednu prekograničnu saradnju. Jako je dosadno ovima iz zapadne Evrope kad dođu samo u Slavoniju i Baranju. Oni to pretrče. Oni prođu vinske podrume, ta ta gastro tura i eno tura ovaj za dva dana tri je gotova. A oni hoće još sadržaja. Hajde da mi njih šaljemo u Vojvodinu pa iz Vojvodine nazad u Mađarsku, u jug Mađarske. Isto jedna divna vinska regija. I da mi to pretvorimo u jednu celinu i kao jednu ponudu. I tako se rađa ovaj ta prekogranična saradnja koja se posle pretvorila u jedan od većih vinskih festivala u u regionu koji se zove Vinos. Slagaću vas, sad će biti sledeći je deveti. Deveti po redu. Ovaj gde skoro redovno odlazim. I eto to je ta neka konekcija sa Osijekom, mada odem u Osijek i bez tog festivala jer divan miran grad.

PRVI POSAO I INTERVJU U KRUNI

Ivan Minić: Uh kaži mi u tom periodu kada si ti uh došao u situaciju da si stasao, da je vreme da počneš da radiš nešto. Uh kažeš da si krenuo sa sa ugostiteljstvom i da si imao sreće da da kreneš na dobrom mestu i da da učiš ovaj od ljudi koji su stvarno mnogo znali o tome i držali do do nivoa i tako dalje. Uh uh malo sam mlađi i taj period 90-ih je bio izuzetno izuzetno težak za moju porodicu. I ovaj nama je odlazak u restoran bio nešto što se praktikuje jednom u nekoliko meseci kad nas tetka moje mame okupi sve. I samim tim to je bio praznik. Ovaj i uvek je tu bilo, postoje neke stvari koje samo u kafani imaju ukus kakav kakav imaju.

Davorin Majhenšek: Meni je recimo krompir salata.

Ivan Minić: Sva deca to kažu.

Davorin Majhenšek: Znači meni je krompir salata ne može da se napravi nikad kako je mogla da se napravi u starim ribljim restoranima.

Ivan Minić: I generalno sve to što što se…

Davorin Majhenšek: E samo ću ti, samo ću ti kratko reći zato što kući nikad ne može da odstoji dovoljno i da se sama sebe da ovaj krene da fermentiše blago i da se topi.

Ivan Minić: I kao to. Znači i i neki kolača i tako dalje. Ali ono što što uh uh je utisak i sećanje iz tog perioda, prvo bilo je mnogo manje restorana i mnogo manje opcija i tako dalje. A drugo to su bre radili sve neki ozbiljni ljudi. Mislim i ti konobari su bili ozbiljni i izgledali su kao konobari i ponašali su se kao….

Davorin Majhenšek: Ja moram da ti ispričam sada nešto ovaj prvi intervju za posao. To moraš da čuješ. Ovaj krećem da studiram. Mama kaže ja ne znam dokle ću moći da finansiram. Plaćam stan u Novom Sadu koji nikad nije bio jeftin. Pa moram da radim. Građanski oglasnik je tada bio aktuelan. I krećem da vrtim, gledam one poslove, pa gde ću ja, šta ću ja, šta ja da. I pomislim, pa ja nemam baš prilike da idem u restorane, a stalno sam gladan. Pa ja ću da radim u restoranu, tamo ću barem imati da jedem. To mi je bila onako jedna najiskrenija misao i povod, ma da. I naletim na taj oglas ovaj restorana Kruna. Dolazim ispred restorana i šokiram se. Ceo ulaz i i prozori i sve je od Mahagonija, a nalazi se u ogromnoj zgradi. Bilo je kao da je neko ubacio drveni restoran u u betonsku zgradu. Jako čudno. Interesantno. Ispred njega stoji jako puno ljudi. 20-ak sigurno. I neka dva lika koja sede u ćošku bašte i ovaj njima nešto tu govore. Mali jesi i ti na oglas. Rekoh jesam. Stani tamo uza zid, kao na streljanje. I ustaje čovek skoro 2 m visok, taj Milan Markez, ovaj vlasnik tog lokala. Moj prvi poslodavac i ovaj kaže sad ću vam dati papir. Na tom papiru piše rečenica koju hoću da izgovorite lagano, bistro. Hoću da čujem kakav imate glas. Pa hajde rekoh kakve ovo veze ima sa restoranom i ugostiteljstvom. Ja ne kapiram šta on uopšte traži u tom momentu. Svi dobijemo po taj papirić i on ide redom. Predstavi se, izgovori to i to. I prođe svih 20 ljudi. I on kaže ti ti ti ti ti 10. zdravo. Kući. Ne zvučite mi dobro. U redu. Hajde sada ispričajte mi nešto o sebi. Ispriča svako nešto ukratko o sebi. Vas petorica, slobodno kući. I ostaje nas pet i on kaže sad izađite u magacin. Tamo obucite odelo. Hoću da vidim kako izgledate u mom restoranu. Malo ćete se kretati, hodaćete, nosićete tacnu. I da pardon, uslov je bio da niko nikada nije imao veze sa ugostiteljstvom.

Ivan Minić: Da ne bi morao da oduči.

Davorin Majhenšek: Da bi on morao da gradi, mogao da gradi karakter kakav ovaj on želi od nas. I ja dolazim ja kažem pa ove su pantalone kratke. Ne. To su pantalone tri frtalja. Koja mora da ti se vidi bela čarapa, crna cipela, pantalone na peglu ali tri frtalja, tregeri i bela košulja. Prvo mi je bilo ovaj izuzetno neprijatno. Nikad nisam tako nešto nosio. Međutim kada sam ja video kako to meni stoji, pogledao sam se u ogledalo, iznenadio se. Prvi put vidiš sebe u nečem ozbiljnom, a s druge strane preudobno. I krećem da hodam i ja već osećam pa ovo je dobro. Plivam.

Ivan Minić: Ljuljaš.

Davorin Majhenšek: Plivam. I dobijemo tacne u ruke i kaže sudarajte se sad tu. Hodite po restoranu levo desno vas petorica. I to je trajalo 10 minuta plafon. I on kaže vas trojica kući, vas dvojica ste dobili posao. I ostajem ja i još jedan tada dosta stariji lik od mene. Ovaj i kaže vi ste dobili posao. Mi u šoku. Dolaziš sutra na posao. Zašto? Kaže eto to je to. Vi ste zadovoljili moje uslove, a sad ćemo da učimo. Dva meseca smo imali čoveka koji nas je podučavao. Nismo izlazili previše pred goste. Drilovao nas je, ne možeš da zamisliš kakve smo treninge dobijali. Morali smo da znamo svako jelo kako se skuvalo. Morali smo da znamo tada koktel kartu od 20 koktela što nije imao Beograd, a ne Novi Sad. Tih 90-ih nije baš bilo popularno pi. Znali su tri koktela ljudi. Mi smo imali 20 u toj kruni. Ovaj voleo sam francuski sufle više nego išta na svetu. Mislim da se nigde nije više ponovio taj način pripreme suflea. Ovaj i dan danas se ljudi sećaju suflea kod Markeza u Kruni. Ljubav. Ljubav. I četiri godine ovaj ostajanje u tom restoranu. I onda se desilo bombardovanje. I verovao ili ne, poludeo sam od sklanjanja čaša svako veče. Pošto smo bili jako blizu televizije Novosadske televizije, odnosno samo je Dunav delio Liman 1 i Novosadsku televiziju i svaki put kad oni grunu tresu se prozori, pucaju prozori, padaju čaše. I naše zadatak bio da sve sklonimo na pod uveče i ujutru sve vraćamo. Ja u tom momentu već mangup, zaljubljen, izlazim do kasno i ne mogu da se budim rano jer onako nikakav da 400 čaša vratim, da ih iskontrolišem, da ispoliram, tanjire, sve živo i dam otkaz i pređem u neku tamo piceriju koja je isto bila na dobrom glasu. Ovaj posle to ugostiteljstvo ide onako kako se osećaš, tako i i menjaš restorane. Ovaj ali nisam, nisam ja puno restorana promenio. Ovaj uglavnom sam voleo da se zadržim i da dostignem neki kvalitet.

Ivan Minić: Uh u trenutku kada to sa jedne strane nije bila konfekcija nego je bila autentična priča svaka je bila priča.

Davorin Majhenšek: Nije postojala namirnica koja se zvala konfekcija.

Ivan Minić: Sa druge strane uh uh jeste čini mi se vrlo konzervativno tržište u smislu toga da ok imaćeš to nešto italijansko možda. Ok 90-ih ćeš već imati picu, Nindža kornjače su došle, morale su da pobede pica. Ovaj, ali je to kao zna se šta je, kad kažeš restoran, zna se da restoran podrazumeva jedan set stvari koje svuda moraju da postoje i verovatno će svuda biti Bečka, Karađorđeva i slične stvari. Ovaj, ali nigde nije isto. I svako to radi na neki svoj način. I čini mi se da su tada ti ljudi koji su ili bili vlasnici ili bili glavni kuvari, što je mislim i danas negde ovaj naravno standard.

Davorin Majhenšek: Morali su biti negde napolju. Morali su putovati.

Ivan Minić: Od negde su nešto doneli i onda su to probali da naprave ovde.

Davorin Majhenšek: I dan danas je verovao ili ne ovaj u ugostiteljstvu izražen taj momenat. Nešto novo ako se pojavi to je samo znak da je vlasnik ili menadžer ili kuvar da su bili negde i nešto videli. Prepisujemo mi svi jedni od drugih, učimo. Malo je onih koji su kreatori jela. Puno je onih koji imaju dobar osećaj, koji imaju razvijenu paletu i i razumevanje prema hrani i namirnicama, ali smo uglavnom većinom prepisivači.

Ivan Minić: Ali recimo uh ono što je sad postalo defaultna stvar, a pre nije postojalo kao opcija je da u mnogim restoranima uh u onom delu menija u kome su kolači su stvari koje ni jednu nisu proizveli oni jer to nema ko da pravi. Za to ti treba poslastičar, to je drugačija priča. Imaš neke vrlo oke opcije koje možeš, ali one su svuda iste. I onda posle petog puta više ne naručuješ kolače jer ideš dedicated u poslastičarnicu jer kao to što imaš po restoranima više nije ono što je bilo. A čini mi se da ono ko je zahvatio to, ko ima dovoljno godina da smo mi svi pamtili taj momenat da ono kakve su orasnice bile negde, kakva je baklava bila, kakva je lenja pita bila, kakve su bile tufahije, kakva je bila krempita. Jer su jer je to bio deo celokupnog ugođaja.

Davorin Majhenšek: Tako je.

Ivan Minić: I išlo je savršeno u skladu jedno sa drugim.

Davorin Majhenšek: Taj dezert se ovaj gubio već početkom 2000-ih. Uh ja sam 90-ih morao da poslužim dezert. To se podrazumevalo. Maltene podrazumevalo. Ako ti neko ne naruči dezert, misli se šta je sa njim. Zašto ne naručuje dezert. I onda se polako počelo gubiti upravo tim momentom da više ne prave u tom restoranu u kojem radiš nego imaš neke radionice gde možeš da kupiš pet, 10 vrsta i tu je krenulo osipanje kvaliteta. Pojavili su se megamarketi sa ponudom novih sirovina, jeftinijih. I kada uđeš u ozbiljan restoran, a on je promenio sirovine, krenuo je da radi nabavku u tom megamarketu da ih ne imenujemo. Osetiš jednostavno promenu. Ta promena u početku ti bude uh samo čudna, a onda kad se počne ponavljati na svakom proizvodu onda je osetiš jako jako loše.

Ivan Minić: Pa ima, ima taj jedan momenat, meni ono čulni koji koji mi je vrlo karakterističan bio za taj period početka 2000-ih, kako su svi prešli na jednu konkretnu vrstu uh kačkavalja koja je bila private label jednog od velikih sistema. Sva hrana je počela da ima isti ukus. Sva hrana koja sadrži kačkavalj nešto ili punjeno ili tako, sve ima isti ukus. I ti tačno znaš da je to taj kačkavalj. Ne fali njemu nije tekstura loša, nije, samo jednostavno nema više razlike nikakve, šta god da si jeo.

Davorin Majhenšek: Pa ko i sad sa sosevima.

Ivan Minić: Da.

Davorin Majhenšek: Neutralna pavlaka, zdravo. U sve stavlja, u svaki sos dodaju neutralnu pavlaku protiv koje nemam ništa. Obožavam je i ja volim da je stavim, ali ne možeš da zasnivaš jelovnik na tome što će ti od 20 jela 15 imati neutralnu pavlaku. Ili još gori primer da ti svaki drugi prilog bude minut pire.

Ivan Minić: Mhm.

Davorin Majhenšek: I tu se izgubilo mnogo toga, odnosno izgubilo se u tom momentu što si ti spomenuo, otvorilo se previše restorana.

Ivan Minić: Previše svega.

Davorin Majhenšek: Takmičenje je nekada bilo na nivou 10 najboljih, a sada ideš na nivou stotinu. A je l’ može sto biti najbolji? Ne može.

Ivan Minić: Ne može. Uh ta tvoja tranzicija ovaj sa kontaktom sa klijentom na kontakt sa namirnicama. Mhm. Uh kako je to išlo i kako je bilo to kada si ti sad već zreo čovek sa nekim i iskustvom, mlad naravno, ali ali zreo, vredan čovek koji ima i neke iza sebe rezultate i sve. Al te zainteresuje to nešto što se dešava tamo. I sad ti si jedini koji nije prošao nikakvu obuku, školu, ništa od toga.

Davorin Majhenšek: Znaš kakva je bila ta tranzicija? Tranzicija je bila tako što sam posle uh uh nekog ličnog kraha u ovaj u poslovanju sa firmom koja se bavila prodajom i i servisom mobilnih telefona. Koju sam radio uporedo. Ako sam pre podne u restoranu, popodne sam u kancelariji. Menjao sam se sa sadašnjim kumom na toj poziciji i ako sam popodne u restoranu, pre podne sam u kancelariji sa telefonima. I tu smo nešto jako loše proračunali. Pojavila se Nokia 3310. I mi kupimo po ogromnoj ceni veliku količinu tih telefona i puknemo. Puknemo toliko finansijski da ja više nisam znao šta da radim od sebe i prijavim se u vojsku. I odem u vojsku. Pošto nisam bio ni regrutovan, ja se prijavim sa 24 godine na regrutaciju. I odem u vojsku i posle vojske jednostavno nisam hteo da se vratim što mi kažemo na tacnu. Nisam hteo da budem konobar. Čekao sam priliku da se nešto dobro pojavi. I isti čovek koji me je uh ostavio na Exitu posle njega kao šefa kuhinje mi kaže ej pojavljuju se neki likovi iz Londona donose neki nov koncept u Novi Sad. Zvaće se Jojo bar. I kuvar će biti u šanku. I kuvar će kuvati pred gostima. Je l’ bi ti to bio? Rekoh kako ja da budem kuvar, mislim ja ja volim ja razumem, ali ja ne umem to da radim baš na tom nivou. Kaže hajde se opusti, pravićete eggs Benedicts, pravićete sendviče, neke salatice. Kaže to je nešto moderno. To je više kao klub, ali preko dana ćeš ti da kuvaš. I ja probam. Znači bukvalno sam solio tako što se sagnem pa da vidim koliko soli će da iscuri da ne bi pogrešio. I ukapiram da mi se jedna stalna mušterija toliko smeje da sam potonuo od sramote. I nećeš. Sad ćeš da naučiš da kuvaš. I onda sam se zainatio, sremački inat. I onda sam počeo da učim, da vežbam. Sledeće je bila ovaj taj Jatak u Danilo Kiša gde sam opet bio napred, ali u stvari više nazad na onom prozoru o kojem sam spominjao i gledao kako se kuva, učio, učio, krao zanat. I eto to ti je tako. To ti je taj prelazak moj.

MESO I STEJK KULTURA

Ivan Minić: Uh jedna stvar koja je meni ono uvek bila genijalna. Ja mnogo volim da kuvam, nemam često priliku, ali kad god sam imao priliku, a Covid je bio period kad je bilo najviše prilike za to i resursa i svega. Uh uh naravno kad to redovno radiš ti si čovek profesionalac koji ima opremu koja je ozbiljna i sve ostalo. Kad to ne radiš redovno imaš opremu koju imaš.

Davorin Majhenšek: Tako je.

Ivan Minić: Tek kad redovno radiš, shvatiš koliko je važno da imaš dobar nož.

Davorin Majhenšek: Sve. I tiganj i veš i šerpu i…

Ivan Minić: I kao zašto, nož koji izgleda kao pravi nož, a nije pravi nož, zašto košta toliko koliko košta, a zašto stvarno ozbiljan nož košta koliko košta. Pet dana koristiš jedan i drugi i sve ti bude jasno iako ne znaš ništa o tome.

Davorin Majhenšek: Nikad više posle ne koristiš one stare.

Ivan Minić: Tako je.

Davorin Majhenšek: Kad upoznaš dobar nož.

Ivan Minić: I ono uh naravno ko ima dobru finu motoriku generalno, ti možeš da probaš na svoju ruku i da ne znaš i nešto bićeš veštiji i tako dalje. Ali ako gledaš šta ljudi rade, a ja sam sklon tome da pustim da vidim kako ljudi nešto rade i da naučim. Jako brzo možeš da pohvataš to kako se neke stvari rade brže, efikasnije, bolje. Posebno u tom nekom delu koji je hajde kažem onaj najdosadniji deo pripreme gde ima da se nasecka, očisti gomila stvari na početku pre nego što uđeš u bilo šta što je stvarno stvarno zanimljivo.

Davorin Majhenšek: Pa vidiš meni je ta priprema uvek bila interesantna. Ja volim tu pripremu.

Ivan Minić: Meni je to smiruje. Ja zato to volim.

Davorin Majhenšek: Upravo to. Upravo to. Znači ta priprema i kad uradiš dobru pripremu onda sve dalje ide lagano. A šta ti voliš da kuvaš?

Ivan Minić: Pa volim da spremam svašta. U principu najviše volim te neke varijante koje su kombinacije raznog povrća i raznog nekog mesa. Svašta nešto što kombinuje meso, pečurke, što kombinuje to, razno neko povrće. U principu ono…

Davorin Majhenšek: U principu se ne razlikujemo mnogo.

Ivan Minić: Pa, da. I jer mi smo odrasli na tome da nije bilo mesa. Da je meso ište kad ga ima, da je to gozba i sve to. Al poslednjih 25 godina ne živimo u tim okolnostima.

Davorin Majhenšek: Mislim da je to, mislim da je to bilo u gradovima tako. Kod nas na selu je bilo najredovnije. Tu sam već više puta čuo i u zadnje vreme i pre da ovaj je meso bilo kao dva puta nedeljno.

Ivan Minić: Da, pa nema.

Davorin Majhenšek: Boga mi na selu se ovaj i kokoška gajila i svinja i kunić recimo nama je bilo redovno i baka i majka su imale iza kuće ovaj kuniće smo gajili i obožavam i dan danas to meso. Ali meso je moralo da bude. Pušnice su uvek postojale. Tavani puni suhomesnatog. Ne sećam se da nije bilo mesa. Osim 90-ih kad smo samo imali brašno, kečap i jaje.

Ivan Minić: Pa to.

Davorin Majhenšek: E to je, da da vidiš to sam zaboravio. Oprosti ovaj, to je najgori momenat mog života. Danas kada mi kažeš Macaroni and cheese, dobijem tik momentalno. Moment. Ne, izgubim apetit, neću dva dana da jedem posle macaroni and cheese.

Ivan Minić: Ja sam imao tu, tu sreću da moja majka stvarno uh jako lepo kuva. A uh matori je imao infarkt na početku celog sranja 91. i to je automatski značilo da mama mora da prilagodi kuhinju kompletno tome da on ne sme da jede ništa jako masno začinjeno. Mislim nije ona ni inače to spremala tako, ali je pravila jako light stvari koje su bile preukusne. Što je značilo posle da je meni problem bio bilo gde drugo da pojedem bilo šta sa nekom jačom zaprškom i to mi nije nije mi prijalo. Nisam to voleo. A pošto naravno para nije bilo, onda one varijante ono, mislim ja to i danas volim da jedem, ali ono tipa supa s jajetom. Nema ništa. Ima jaje i to je to. I kao to je za nas četvoro i to je super.

Davorin Majhenšek: Može i žica da se uradi u njoj. Da se od belanca ono ga razbiješ, pa dobiješ kao rezance od jaja. Da, da. To je fenomenalno. Paradajz supe pogotovo.

Ivan Minić: To je potpuno ono neko neko, ali znaš kao sirotinjska hrana koju smo mi svi voleli. Ali sve to što što što smo bili da kažemo željni i i mesa i svega nečeg lepog i sireva ovakvih i onakvih i tako dalje. Sve smo mi to nadoknadili u prethodnih 25 godina dobrano.

Davorin Majhenšek: Pogotovo ti i ja.

Ivan Minić: Da. I meni sad često i i kad pričam i ovaj uh objekat u kome sam manje više svaki dan barem na jednom, a često i na više obroka ovaj je poseban po tome što imaju vrhunsku kuvanu klopu. I kad imaju punjene paprike, jedem punjene paprike. Kad imaju ćufte, jedem ćufte. Kad ima grašak, jedem grašak. Jer ja sam sad željan toga. Zato što ja sam sad željan. I oni imaju fantastičnu ono supu pileću. I ja sam x puta ono u 10 uveče završavam sa svim, haosom, radim, vraćam se kući. Parkiram, naručujem supu i kao dan završavam time što sam pojeo nešto kašikom, što volim toplo, spustio radnu temperaturu, doveo se u normalu. I hoću da kažem uh mislim da smo mnogo obogatili svoje uh jelovnike u prethodnih 20-ak godina sa tim što su se pojavilo svašta nešto to i od začina i od povrća i od recepata u kojima je postalo normalno da ti imaš različite vrste povrća da da praviš i da bude taj tanjir i šaren i interesantan.

Davorin Majhenšek: Da dobiješ punoću ukusa od svega.

Ivan Minić: I da je to mnogo oplemenilo ovaj život svih nas. Jer u suprotnom sve se svodi na to da jedeš pet stvari koji imaju isti ukus.

Davorin Majhenšek: Samo se meni čini da mi nismo toga svesni. Koliko smo mi ovaj i oplemenjeni i bogati trenutno ovaj baš zbog toga. Pitaj baku, pitaj majku šta su imale, šta su probale. I dan danas im nije jasno kad im nešto napraviš, pa odakle? Stigao kengur iz Australije. Svež. Šalim se.

Ivan Minić: Ali morali su da se snalaze mnogo više i da da nalaze način da izmišljaju stvari. A uh uh kada si krenuo da radiš ozbiljnije u kuhinji, šta su ti bile ono omiljene stvari, osim toga da te priprema smirivala ko i mene.

Davorin Majhenšek: Meso. Uh usko specijalizovan za pečenje i prženje mesa. Obožavam meso, obožavam odreske. Ovaj čak smo napravili društvo i ja neku neku grupu, prvo je bila zatvorenog tipa na fejsu, posle smo je otvorili, pustili i drugu publiku. Napravili smo grupu koja se zove Volim steak. Koja sad ima nekoliko hiljada članova. Uh mi osnivači više ni ne otvaramo tu stranicu. Mi smo napravili fenomenalan iskorak i dva puta godišnje se skupljamo ljudi iz regiona, znači iz Hrvatske, iz Srbije, ovaj po nas 15-ak i iznajmimo neku vilu na primorju, na planini, u Beogradu, u Novom Sadu, Fruška Gora, Istra, gde god i onda podelimo troškove i kupimo stejkove iz celog sveta. I pravimo feštu, dva dana se jedu stejkovi. I o tome sam već 10-ak godina i ovaj i dan danas uživam najviše u pripremi stejkova.

Ivan Minić: Mislim da je to isto vrlo velika tema jer mi se čini da do relativno skoro mi nismo imali tretman toga na na pravi način. Da ljudi nisu razumevali kakve sve vrste odrezaka postoje, šta je specifičnost. Ni mesari ovde to nisu preterano…

Davorin Majhenšek: Upravo, upravo sam to hteo reći. Najveći problem bio kod mesara. Ti kad dođeš mesaru i sad ti njemu kažeš, ti si nešto naučio, ti si shvatio šta je T-bone steak i od kog dela treba da se održi da bi ga dobio. I kad to preneseš mesaru, on ti kaže: Molim? Pa meni su već tamo u klanici tu kost presekli, ne postoji uopšte taj oblik. Aha, a je l’ možeš da mi napraviš ribaj? Pa ne mogu. A flank? Flank i dan danas je jako redak ovaj komad kod nas. Samo zato što imamo drugi način pripreme životinja u klanicama. Znači čak nije ni toliko mesar kriv tamo je u klanici već neko odradio veći deo posla mašinski i ovaj oni ljudi koji se bave odrescima onda se bave isključivo odrescima. Proizvode starena mesa ili ovaj sveže odreske i specijalizovali su se za to.

Ivan Minić: I taj momenat da ovaj to treba da se pripremi na određeni način i da nije poenta da bude ugljenisano kad dođe ispred tebe.

Davorin Majhenšek: Naravno. Ali opet mora da se postigne dobar nivo pečenosti spolja, ne iznutra da se postigne Majlardov efekat. Znači ta neka uh uh uh pretvaranje tog gornjeg sloja mesa da se protein pretvori u šećer.

Ivan Minić: Da se karamelizuje.

Davorin Majhenšek: Da se karamelizuje. To se postiže na veoma visokim temperaturama. I ono što je najbitnije. Ako imaš osećaj za vreme onda ćeš bez nekog gledanja na sad da spremaš stejk. Stavićeš ga i sačekaćeš da pogledaš sa gornje strane kada krene da probija ona vlaga, ona sukvica. Ovaj, u tom momentu ćeš da ga okreneš i prepoloviš to vreme koje si radio sa prve strane. U drugom slučaju, pogledaš proceniš debljinu, ako je steak 5 cm debeo, treba mu najmanje 10 minuta s jedne, pet sa druge strane i nećeš pogrešiti. 

RAD NA EXITU

Ivan Minić: Ajde da te prebacim na ovaj deo koji je u principu najzabavniji, a to je ta cela priča sa Exitom. Ti si tad još uvek, mislim, bio baš klinac, ali jesi, Bogom.

Davorin Majhenšek: Imao 26–27 i manje

Ivan Minić: Dešava najluđi šou na svetu tih dana u tvom gradu, i ti si neko ko je u bekstejdžu svega toga. Kako to izgleda?

Davorin Majhenšek:  Fantastično. Fantastično i nama, a i našim gostima. Ruke su ti odrešene, ideš da nabavljaš za svoje idole namirnice, imaš novca koliko ti je potrebno i biraš samo najbolje. Dobijemo neka dva, tri meseca ranije liste na kojima sve piše šta su oni odlučili da će da jedu u Srbiji. Proveravaju te, u stvari, da vide koliko mi imamo mogućnosti da nabavimo to što bi oni hteli da jedu toga dana. Imaš određene tačne satnice, tačne količine svega. Izuzetno velika odgovornost za alergijske reakcije, za posebne potrebe koje su na početku Exit festivala u veoma malom procentu bile zastupljene. Znači, možda je, recimo, vegana bilo, pardon, vegetarijanaca. Vegani nisu postojali kad je Exit krenuo da trešti po Tvrđavi. Recimo da ih je bilo 5% vegetarijanaca. Kako su godine prolazile, došli smo na 15, 20, 25 i onda tu negde posle 2010–12. pojavljuje se nova kategorija: vegani. Znači ništa životinjskog porekla. Ni jaja, ni sir, ni mleko, ništa. I mi dobijamo ozbiljnije zadatke. Međutim, uigrani smo tim, to je sve bilo sa osmehom. Neki put smo se znali posvađati, pošto svi smo mesožderi. Zašto bih ja sad morao njemu toliko da ugađam, ti ćeš da mu spremaš. Prebacivali smo loptu s jednog na drugog: daj, nemoj, brate, molim te, da ja ne radim vegansko pored toliko namirnica i svega što imamo. I tu su se ljudi podelili, onda smo našli već dvojicu koja su najbolji u tome i oni uvek i rade svake godine to vegansko. Zavisi koliko je velika zvezda, odnosno koliko je stara zvezda, bolje da tako kažem. Što su starije zvezde, sve su manji prohtevi i sve su normalniji ljudi. Što su mlađi, što su brže stekli slavu i što imaju veće hitove, to su takva izmišljanja da ne možeš da zamisliš. Šou. Je l’ te zanima šta jedu? 

Ivan Minić: Ajde, daj mi neki primer. 

Davorin Majhenšek: Vidi ovako. Je l’ smem ja da imenujem? 

Ivan Minić: Što se mene tiče, smeš.

Davorin Majhenšek:  Znaš ko je Grace Jones? 

Ivan Minić: Naravno.

Davorin Majhenšek:  Ovo je jedna slatka anegdota sa Grace Jones. Dobijam rajder na kojem piše određena vrsta ostriga. Iz Francuske, četvrtak noć, 20 časova. Brzo kucam mejl da vidimo da li možemo da organizujemo. Zamisli, možemo, stižu u četvrtak ujutru u Novi Sad. Drugi deo rajdera, škampi. Ajde dobro, napravićemo i škampe. Možemo i škampe da nađemo, baš te koje je ona želela. Treći deo njenog jelovnika, suši. Kako da pravim na Tvrđavi, maltene na livadi, improvizovana kuhinja, kako da pravim suši? S druge strane, nisam majstor za suši, moraš biti ozbiljan majstor. Moraš ozbiljno da poznaješ tu vrstu namirnica. I odlučim se da pozovem pomoć prijatelja koji se time bavi i on kaže nema problema, samo mi organizuj prolaze kroz tu gužvu, pošto mi zaposleni imamo posebne prolaze da bismo brže prošli do svoje pozicije, i ja ću tebi to sve da donesem. Odlično, sve je dogovoreno. U tom momentu meni gostuje dečko koji je rođen u Parizu, našeg, srpskog porekla, ali je rođen u Parizu, roditelji su mu ugostitelji, drže neku malu kafanicu tamo, on je završio Kuvarsku akademiju i ja ga pozivam da nam bude saradnik, da mu možda prepustim kuhinju, da ostane on mesto mene šef, jer meni polako dosađuje, kao mator sam i svake godine vičem mator sam, neću više, i to vičem već deset godina, i ja kažem Aleksu: Aleks, je l’ tako, ona je francuskog porekla, beše? Kažem, ajde da bude fazon, idi na francuskom lepo joj objasni da je u Srbiji, gde nema mora, i da jede škampe i ostrige, rekao, to meni nema smisla. A ti si se toliko potrudio, i ja i svi ovi ostali u kuhinji, da napravimo divne naše specijalitete. Mesne, ovakve, onakve, salate, ogroman izbor svega. U jednom obroku, znači za večeru, imaš po pet glavnih jela minimum, imaš deset salata, imaš kakvih priloga, stvarno imaš divan izbor. I, rekoh, ti njoj probaj objasniti. A ti odnesi ove disheve, evo, pomoći ćemo ti mi, odnećemo mi njoj sve u njen dressing room i čekamo te. Nema Aleksa, ne izlazi. Šta smo sad zabrljali, bolje da mu nisam to rekao. Kuc, on izlazi, osmeh od uva do uva, vraća nam one dishes. Grejs Džons je rekla: pa sasvim logično, dobro da ste mi rekli da nemate more. Daj da jedemo meso, dajmo kontinentalnu hranu. Ja oduševljen. Znači, pobeda. I odlazimo, naravno, do švedskog stola i pakujemo joj ono što jedu svi drugi ljudi. Tehnička ekipa, podrška, naši… Imamo jednostavno švedski sto, koji je internacionalna kuhinja i tu mogu svi da jedu koji su zaposleni. A imamo drugi deo švedskog stola, gde je posebno naglašeno po rajder listi za određene zvezde. I tako da smo mi Grace Jones nahranili sa našeg dela švedskog stola i to mi je bio jedan onako dobar, dobar pokazatelj da smo uspeli. Mnogo ljudi dođe sa predrasudama i nemaju predstavu koliko je naša hrana ukusna. Verovao ili ne, na svakom rajderu dobijem toliko upitnika za kondimente; za one koji ne znaju šta su kondimenti, znači to su dodaci, pojačivači ukusa, tipa soja sosevi, vorčester, majonezi, kečapi, kari sosevi, sve živo što spada u to, i ja to sve moram da nabavim i određeni deo švedskog stola je pozicija gde se stavljaju ti kondimenti, jel’, šta će stranac, navikao da je njegova hrana jedna ravna linija gde nema ukusa previše i on to mora da kondimentima začini, da doda ukuse. I sad je već postala anegdota među nama, kada čitamo rajder liste: e, šefe, oćeš im dati one kondimente od prošle godine? Niko nikada ih nije pipnuo. Mi ih kupujemo uporno, jer moraš jednostavno piše ti na rajderu. Oni posle prvog zalogaja povrća, mesa, ribe, wow. Sad, da smo imali kampanju u našoj lepoj zemlji, mislim, Srbija, soul food, ja mislim da je to naš najveći ponos, znači i dalje se nekako konvencionalno proizvodi ta hrana, i dalje su ukusi pravi, i dalje možeš da se opustiš i uživaš bez previše dodataka tom jelu. Možeš da osetiš namirnicu. Time se bavimo. 

Ivan Minić: Vi ste imali pristup tome i bavili ste se ciljano time. Meni je jedna od najvećih stvari to što ja obožavam paradajz, a paradajz je kartonski već 20 godina. Naravno, možeš da nađeš i one koji nisu, moraš se baviti time, i imaš nekoliko vrsta čerija, opcije koje su uglavnom nekog okej ukusa. Ali to kad negde dođeš, a to se obično desi tako što skreneš s puta u neki restorančić ili kafanu negde, gde zamiriše paradajz. Može i Makedonija. Gde zamiriše paradajz. Znači, kad zamiriše paradajz. Ja sam prošle jeseni u ovo neko vreme bio u Skoplju nešto i kako sam se parkirao tu gde sam se parkirao, gde mi je smeštaj, ma 50 kafića okolo, nema nigde ništa da se jede. A ja gladan. Par ulica niže, neki mali grčki restoran, ali drži Makedonac. Ja ulazim, par ljudi tu na što jedu, sve to mnogo lepo izgleda i miriše. Prilazi mi gospodin sa brkovima, Makedonac, ali koji izgleda kao lažni Grk. Sa sve onom mornarskom majicom i brkovima preko brade i sve to. I pita šta, kako. Ja kažem: brate, gladan sam, našao sam ovo, dobre ocene ima, šta ti preporučuješ? A on mi kaže: je l’ mi veruješ? Verujem ti. On mi je doneo paradajz i fetu i lebac, mislim pitu. Ja sam to pojeo, ja sam ga uz to zagrlio. I onda mi je rekao: e, a za konkretno ima neka jagnjetina, nešto, doneo je to. Ja mislim da sam ostavio tip koliko je bio račun. Izgrlio se sa njim kako sam izašao, ostavio recenziju, nahvalio, sve. Ništa specijalno, samo to što ima, kida. 

Davorin Majhenšek: Mislim da je i moja neka filozofija da u kulinarstvu ne treba preterivati. Često se ganjam sa nekim kolegama oko tog fajn dajninga i pet sledova kojekakve hrane gde sumnjam da čovekovi receptori mogu da podnesu toliko ukusa i da budeš objektivan posle petog, šestog ganga da kažeš da. Znaš, ono je bilo onako, ovo je ovako, e sad, baš je super, ne može svih sedam, šest biti super. Nekako mi taj koncept ne odgovara. Uvek sam bio za što jednostavnija jela, sa kvalitetnim namirnicama, paradajzom pogotovo, isto obožavam paradajz. Ja gajim nekih šest, sedam vrsta paradajza, već duže vreme imam svoju bašticu, gde imam puno začinskog bilja, mnogo vrsta paradajza, nekoliko vrsta krastavaca, dve, tri vrste slatkih paprika i preko deset vrsta ljutih paprika. Obožavam i ljute paprike. Imamo i egzota kojekakvih. Imamo, recimo, kuka melon. Fenomenalan jedan dodatak koji je kuka melon, kako mu ime kaže, nešto između krastavca i lubenice, dinje. Tako izgleda kao mala lubeničica od 3–4 centimetra, a kada je staviš u usta, jedeš krastavac. Čisto, nema razlike. I onda obožavam to da isečem na pola, malo belog luka, jogurta, ona klasična krastavac salata, to mi je sjajno. Recimo, gajim tomatiljo, imam dve vrste tomatilja, meksičkog paradajza, onaj u opni. Ako si nekad probao. Sve to uspeva kod nas. Menja se klima, vidiš i sam, da su počeli pistaće da gaje na jugu Srbije. 

Ivan Minić: Skoro mi je neko rekao, mislim, nisam stručan i nemojte uzimati to kao neku relevantnu stvar, ali pričao mi je botaničar i kao: e, ovo kao što su se svi naložili da sade lešnike i sve to, kao, e, to nije dobar izbor. Sad smo mi okej za lešnike, ali za 30 godina ćemo da budemo u problemu, jer ćemo biti previše topli. I kao, pa dobro, šta je preporuka? Pa kivi, matori. Kao kivi da ga imamo u Srbiji. 

Davorin Majhenšek: U Vrdniku, moj tast ima kivi preko 25 godina. Po 10 gajbi kivija mi godišnje da beremo. Znači, tako sam, kad sam upoznao suprugu, došao sam kod njih i stoji tako ogromna korpa, puna kivija. Ja kažem: a vi baš toliko volite kivi, što kupujete toliko kivija? Kaže ona: kupujemo? Mi to beremo. Rekla: daj, molim te. Ajde iza kuće da vidiš. I stvarno ona, divna loza od kivija, ogromna, prepuna plodova koje ne mogu da verujem. E, kaže, sad će ti mama Svetlana doći, pa ćeš da probaš sve od kivija. Slatko, pekmez, rakija, kiselo, videćeš kivi na ne znam koliko načina. Tako da da, pije vodu ta priča.

Ivan Minić: I mi bismo od lešnika pravili rakiju samo da može. 

Davorin Majhenšek: Pa da. 

ANEGDOTE SA EXITA

Ivan Minić: Dobro. Rekao si kako je to bilo sa Grace Jones, daj mi još nekog ko je tu bio tebi posebno interesantan. Nije bitno ni kolika je zvezda, nego da je to neko iskustvo koje je tebi bilo važno i lepo. 

Davorin Majhenšek: Nema veze sa kuvanjem, ali je fenomenalno iskustvo sa grupom Korn. 

Ivan Minić: Dobro. 

Davorin Majhenšek: Volim taj zvuk, taj čvršći zvuk i bio sam fasciniran kada su došli matorci tada za mene. Matorci sa naočarima. Ja gledam onaj plakat, jesu to ovi moji Korn? O čemu se ovde radi? Ko su ovi ljudi? A oni su ljudi došli kežual, ono svoje, profesori, to su sve intelektualci, divni likovi. I krećemo da se upoznajemo sa njima i nije nam jasno zašto nemaju prohteve. I oni kažu upravo to. Mi vama verujemo, vi se nećete obrukati, imaćete dovoljno hrane za staff, mi ćemo da jedemo to isto. I cela ta atmosfera od početka pokazuje da su oni jedni normalni, obični likovi s kojima se možeš šaliti i razgovarati na svakojake teme. U jednom momentu našem glavnom hostu se zatvori centralna brava na Opel Kadetu. Ključevi ostanu unutra, a ona je dobila zadatak, tipa za tamo neku drugu veliku zvezdu, da mora da siđe dole u grad sa Tvrđave, to hitno. Zove ključare, ključar kaže doći ću za sat vremena, što naravno ne odgovara, i pevač Korna skapira da se nešto dešava, da smo se uspaničili svi, kao u čemu je problem, i ja kažem zaključali smo ključeve, centralna brava na Kadetu, a on kaže pa mi ćemo to da rešimo na američki način. Kako američki način? Kaže: sad ćete videti. Čovek okupi ceo bend, njih petoricu, on je u stvari peti, i poređa ih na uglove automobila i sad oni su svi jaki likovi, plus nas dvojica, i svako stavi dve ruke na ugao automobila, a on stoji kod vozačevih vrata. I sad mi očekujemo šta će se desiti. U jednom momentu on njima daje signal i svako svoj ćošak automobila kreće da gura tako što onog suprotnog pusti: kada onaj gurne, on pusti; kada onaj pusti, on gurne. I tako vitopere auto do te mere da se vrata vozačeva blago otvaraju, gde ovaj gura prste i čupa vrata napolje. Mi u šoku. Izvolite. Ništa nismo polomili. Sve u redu. Ključevi su tu. Možeš misliti. Sada nam je još veći idol. Sada se još više volimo. 

Ivan Minić: Zamislite da za deset godina ili danas pričaš svojoj deci koja idu na koncert. Da budeš ludak, onda misle da ti stvarno fali daska. 

Davorin Majhenšek: Tako je. Imamo super još jednu priču, recimo, za Mike Pattona. Znamo valjda svi ko je Mike Patton, pevač Faith No More. Čovek dolazi u crvenom odelu, crvene pantalone, crveni sako, košulja, prilično onako nestvarno u toj gore našoj šumici u bekstejdžu i naravno svi padamo na teme. Cela ekipa koja obožavamo Faith No More. I prva stvar je da dobijamo upozorenje od menadžera da ne preterujemo sa davanjem alkohola. Gospodinu. Gde je gospodin? Kaže: ma važi. Treba menadžer sve ni da zna, a ni da vidi. U Novom Sadu je nekako tada bio trend, pojavila se dunja svuda u restoranima. Pre kada odeš nije bilo dunje nigde. Zašto? Dunja generalno nema. Niko nije nikom rekao da treba 35 kila dunja za flašu rakije. Odjednom se pojavila ta dunja i bila je egzotika. I stvarno smo imali u nabavci fenomenalnu dunju. 

Ivan Minić: I, brate, kad zamiriše, a znaš da je hemija, ali kad zamiriše… 

Davorin Majhenšek: Mislim da je ovo čak bila real deal dunja.  Ne bismo je ni davali Mike Pattonu da nije. Uglavnom, čovek sa svojim tamo nekim kolegom, kojeg je poveo sa sobom, polome jednu flašu, dajte mi drugu. Ne možemo. Kako mislite ne možemo? Znate, vaš menadžer… Pa ko je bitniji? Hoćete videti da ja ne sviram ili ćete mi dati rakiju ili ne? I ja rekao: ja ne smem, meni je zaprećeno, stvarno ne smem zbog svog posla. On (Mike Patton) se pojavljuje za pet minuta sa flašicom od pola litre Rose, otvara Rosa vodu istrese vodu, stavlja ovako: je l’ se razumemo? Da, da, sipaću ti vodu. Posle toga igra kolo na bini i peva: Hajde, Jano, kolo da igramo. Penje se na kran sa kamerom, gde kompletno obezbeđenje glavne bine hoće da se ubije, jel’ ako nam padne Mike Patton sa krana i povredi se, pa neće nas ni jedno osiguranje ni ništa izvući. Znači, ljudi, spašavajmo ga. To je bilo bukvalno, svi dole smo uleteli da ga hvatamo ako padne. Silazi sa bine i gleda onako u nas i kaže: Who the fuck is Jana? U smislu, zašto ste svi toliko oduševljeni kad sam zapevao, hajde Jano, kolo da igramo. Mejn stejdž se raspadao za to vreme, mislim, ne znam da li si video tu scenu. Odlično je.

Ivan Minić: I, da kažemo, evo, koliko godina kasnije, jedan od članova benda ima svoju rakiju, tako da. 

Davorin Majhenšek: Tako je. 

Ivan Minić: Billy Gold i rakija, jebi ga, sa onom umrlicom. 

Davorin Majhenšek: Da, da, da, sa umrlicom baka Stefane, ili kako se već zove.

Ivan Minić: Da, da, da, da, da, baš sam danas pričao sa momkom koji je učestvovao i pomagao svemu tome. Ta rakija sa Goča, imao sam veliku i da probam. Dobro. 

Davorin Majhenšek: A, recimo, zar on nije u vezi sa nekom Beograđankom? 

Ivan Minić: E, ne znam šta se tu dešava. Slušao sam ga par puta, nisam čuo da je pomenuo nešto. Uglavnom su pričali te razne anegdote sa nastupa i svega i kako je uopšte došlo do priče sa rakijom, zašto im se rakija njemu toliko svidela i kao… Mislim, on, Billy, baš i priča o tome koliko on mimo tih nekih turneja i svega toga je voleo da baza po svetu i da vidi, iskusi svašta. 

Davorin Majhenšek: Ja živim u gastronomiji. Ja sam gledao neki intervju sa njim gde kaže da živi, u stvari, za to, za taj momenat hedonizma. 

Ivan Minić: Ali ti si to mnogo više imao prilike da iskusiš, ja sam u par navrata sa nekim ljudima. Ti ljudi su profesionalci. Da nisu profesionalci, ništa od toga ne bi moglo da funkcioniše. Spontano ne funkcioniše ništa 60 godina na nekom nivou ili 40 ili 20 ili tako nešto. I onda kapiram da su većina zapravo neki pristojni, normalni ljudi i dešavalo mi se, ne sa takvim zvezdama i ne sa muzičarima, više sa sportistima, da to kad im učiniš nešto što nije ono što oni očekuju, što je default, što će da dobiju svuda, da oni to pamte. 

Davorin Majhenšek: Mislim da smo jako dobri mi kao nacija. Da smo odlični domaćini i da tačno osetimo taj momenat kad možemo malo da preteramo sa tom ljubaznošću i da ih oduvamo, što bi mladi rekli. Sa baš tim dodatnim, nije očekivao, i kad dobije, zapamti. Dobro si to primetio. 

Ivan Minić: A sećam se jednog kolege ovaj koji je vegetarijanac uh koji je došao iz Britanac koji je došao u u Srbiju i sad naravno i vodili smo ga u klabing i sve ostalo. I uh kao deo nekog paketa poklona koji je dobio gde su bile ne znam, dečko, car, majica u njegovoj veličini, Beograd, ovo ono. Pošto je vegetarijanac i to dosta limitira šta može da mu se kupi i sve ostalo, bila je flaša rakije i bila tegla ajvara. I on koji je ljubitelj ljutog ajvara velika. I on koji je došao u smeštaj, doveli smo ga u smeštaj u 4 ujutru i u 5 mi piše ja sam pojeo celu teglu ajvara. Šta je ovo?
Davorin Majhenšek: Od čega to pravi?
Ivan Minić: Koji sam krenuo, ja sam pojeo celu teglu ajvara. Šta je ovo? Ja kažem čekaj pojeo si teglu od kilo ljutog ajvara posle svega što si uneo u sebe. Kaže da. Ja kažem je l’ jeo hleb? Kaže nije. Da ti dođem ja da te vodim u hitnu. Kaže ne ne ne, dobro sam. I sutradan je došao, bio je kao bio je skroz ok. Ne znam. Mislim želudac od čelika i creva i sve ostalo. Svaka čast.

Davorin Majhenšek: Ovaj ajmo da se vratimo na anegdote.

Ivan Minić: Hajde.

Davorin Majhenšek: Sad mi, sad mi naviru.

Ivan Minić: Hajde.

Davorin Majhenšek: Moby.

Ivan Minić: Uh, tvrda priča.

Davorin Majhenšek: Tvrda priča. Jedan do tada. Do tada jedan od omiljenih izvođača zato što jako dobro kombinuje čvrst zvuk, gitarsku muziku i elektroniku koju isto volim. I bluza i elementa. I bluza i da neverovatne kombinacije. pogotovo ovaj kada se pojavio sa onom stvari u Bornovom identitetu i ovaj dolazi ti idol u goste. presrećni smo.

Ivan Minić: Deluje da je težak kao crna zemlja.

Davorin Majhenšek: Presrećni smo. Kad smo pogledali napomena, Moby je izuzetno izuzetno veliki vegan. Nemojte se šaliti. Razdvojite vegansku kuhinju od drugog dela kuhinje. Fizički. Ne samo zavesica neka, nego ne sme ništa nigde da se spoji. Poseban švedski sto za njega, posebno ovo, posebno ono. I jedna od stavki u raider listi piše organik puter od kikirikija. Kakav problem? Toliko sad već otvorenih zdravih hrana, stvarno divnih i ovaj gde možeš da nabaviš dobre proizvode. I ja odem u jednu zdravu hranu gde provereno znam da je dobar puter od kikirikija i kupujem taj puter od kikirikija. Stavljam ga u u korpu sa ostalim potrepštinama koje mu se nose u dressing room. I zadatak obavljen. Prolazi par minuta, uleće devojka koja radi njemu hosting i kaže ono ovo neće ni da vidi. Pa šta ćemo sad? Pa sad ćemo da pravimo puter od kikirikija organik na licu mesta. Rekoh ja nemam kikiriki sirovi. Nemam sveži kikiriki. Ja mogu sa ovim slanim, ali ja ne znam na čemu je pečen, kako je pečen, ne smem da se usudim da pravim čoveku nešto što neće biti baš to. Pa ništa, moraćeš da ovaj da ideš u grad u nabavku. Rekoh kako da idem u grad u nabavku? 10:30 je uveče već hiljade, desetine hiljada ljudi na tvrđavi. Kako? Ej imamo bicikl jedan jako dobar. Sešćeš na bicikl, trči, radi barem nešto do 10. Znamo šta radi. Pravac ja na bicikl. Jedva sam se probio do grada, prešao Dunav, uzeo kikiriki, vratio se na tvrđavu. Ekipa zapeta puška, čekaju samo momenat da istresem kikiriki i krećemo dalje, proces pravljenja putera. Napravimo onako jednu lepu činiju tog putera od kikirikija, recimo kilogram hajde. Prepolovimo da ne bude neumesno onako na pola i damo jednu manju činiju od pola kilograma tog putera od kikirikija i kao ej idi mu ti sad odnesi pošto će se oduševiti kad bude čuo da si trčao na biciklu to jest vozio biciklu u grad i učinio mu ovaj njegovo zadovoljstvo da pojede pravi puter od kikirikija. Odnesi mu ti. I ja odlazim kod čoveka u dressing room kod Mobija. Donosim mu taj puter od kikirikija. On grabi tamo parče nekog ovog lepog hleba. Uzima jednu kašiku, namaže na taj hleb. Stavlja usta i kaže vau, bravo. Ovo je super. I ja se zahvaljujem i sav srećan što smo uspeli. Blagi naklon, a on uzima onu činiju i kaže to je to. Nosi je nazad. Kako misliš da je nosim nazad? Pa kaže to je to. Ja sam svoje pojeo. Uzeo si jednu kašiku kikirikija, putera od kikirikija, a ja sam završio sa druge strane Dunava u gradu, gužvi, za vreme Exit festivala subota noć. E pa neću da te slušam više. Imao sam period kad nisam slušao par godina Mobija. Kad čujem Mobija, prebaci. A ti ćeš meni?

Ivan Minić: Vidi ovaj ja sam imao uh onaj koncert koji je bio ovaj na Kalemegdanu u u dnu Kalemegdana gde su bili Moby i Amy Winehouse. Prvo je bila Amy i to je bilo strašno. I to je bio poslednji koncert. Ona je ubrzo posle toga se uminula.

Davorin Majhenšek: Da, sećam se. Da.

Ivan Minić: A nakon nje je bio Moby koji je bio fantastičan. Je bio koncert i ja ga volim i slušati. Moja tadašnja devojka je baš veliki fan Mobija i sve to je bilo naravno divno do par dana nakon toga kad smo shvatili da je to bio poslednji koncert Amy i da to što je nama bilo strašno i degutantno i sve da da je to bilo mnogo strašnije nego što je nama zapravo izgledalo u tom trenutku i da. Ovaj ali uh znaš uh…

Davorin Majhenšek: I na Exitu je isto razočarala, isto je žalosno bilo.

Ivan Minić: Mnogo je uh uh od početka da kažem nekih društvenih mreža i aktivnosti tu kako su ljudi počeli da dele privatno svoje stvari gde imaš muzičare koji imaju agenciju koja im objavljuje šta treba da im objavljuje. Sve je dizajnirano, sve je upeglano. Imaš ljude koji objavljuju svoj život. I Moby je jedan od njih. I onaj brate što je težak.

Davorin Majhenšek: Zastranio je.

Ivan Minić: Pa baš. Poslednjih 10 godina baš strašno. I dalje je briljantan. Tu nema dileme. Ali baš je ono.

Davorin Majhenšek: Neki dan sam gledao baš ovaj kompletnu uh uh da kažem tako ovaj postupak nastajanja ovaj nekog njegovog novog hita koji će biti jako dobar. Ovaj ali ti vidiš da on više nije na ovoj planeti. On bukvalno samo hoda. A u glavi uopšte nije ovde. 

Ivan Minić: E al valjda to tako kod nekih ljudi to tako mora.

VRDNIK DRVO – PRIČA O LJUBAVI 

Ivan Minić: E sad u celoj toj priči ovaj sa Exitom dešava se paralel život se dešava paralelno jer to je jednom godišnje.

Davorin Majhenšek: Tako je.

Ivan Minić: Ovaj ali ono što što je da kažem danas ono po čemu te najviše prepoznajemo jeste ta cela priča sa stolarskim delom, posla i vrdnik drvo kao brend i ti kao lice tog brenda. Čini mi se da nastaje u trenutku koji je bio super interesantan gastronomski jer je hrana počela da izgleda mnogo lepše.

Davorin Majhenšek: Noviteti svuda, tako je.

Ivan Minić: Da, da smo počeli da dobijamo znaš ono, mi smo uvek imali pršutu, ali sad smo imali 86 vrsta pršute koja svaka ima svoju priču. Imali smo konačno neki izbor sireva gde ti možeš da imaš 10 različitih sireva negde servirano.

Davorin Majhenšek: I za svaku stvar dobar mečing.

Ivan Minić: Imali smo lep povod da poboljšamo servis.

Ivan Minić: Greota je bilo da se to služi na komadu plastike ili na nečemu jednokratnom ili ne uvek, ali nekad posebno ono, mislim i i u restoranima i u takvim prilikama, ali kući za svoju dušu. A lepo ti je kad je na lepom.

Davorin Majhenšek: Naravno. Uh mi smo počeli da radimo daske od najobičnijeg modela koji je bio Džoker. Nismo znali kako drugačije da ga nazovemo i nazvali smo ga Džoker, jer smo hteli sa njime da ostavimo onaj neki starinski izgled daske koja mora da ima ručku. Međutim mi smo tu ručku stavili malo u stranu i iskrivili je i taj Džoker je bio prvi komad koji je ušao u masovnu proizvodnju u restorane. Gde smo uspeli na njemu da ulepšamo taj servis. Gde smo uspeli da dočaramo ljudima šta znači toplina drveta. I gde smo dobili onako jedan lep polet i finansijski i i osećaj da možeš da radiš sa tim drvetom šta god hoćeš. Pa smo počeli da kombinujemo vrste drveta. Da lepimo po nekoliko vrsta, čak četiri pet u jednu servisnu dasku, onda opet praviš oblik kako ti želiš. I ovaj…

Ivan Minić: Koje su to bile vrste drveta? Jer to je ono što mu daje dodatni šmek. Mislim drvo je lepo, ali belo drvo nije naročito zabavno i zanimljivo.

Davorin Majhenšek: Potpuno se slažem. Mada moraš znati da imaš potpuno drugih ljudi koji samo belo drvo doživljavaju kao drvo. Dok ja i ti ne. Uh orah je fenomenalan. Od oraha krećemo uvek.

Ivan Minić: I miris, ali miris oraha kad se obrađuje…

Davorin Majhenšek: Pogotovo pareni. Pogotovo pareni orah koji je već prošao…

Ivan Minić: I on je tvrd jako.

Davorin Majhenšek: Spada u tvrde vrste drveta, ali donje lestvice tvrdih vrsta drveta. Znači krećemo od oraha. Orah nam je bio najdostupniji. Ja uviđam onda lep kontrast u tonu između oraha i trešnje. Trešnja nešto crvenkasto, narandžasto, orah nešto tamnije, braunkasto i to kad spojiš bukvalno kao da drvo procveta.

Ivan Minić: Ima taj momenat sa orahom u određenim situacijama i određena vrsta i sa određenim vrstama ulja i slično, dobije onu maslinasto zelenkasto braon boju.

Davorin Majhenšek: E to ti je to ti je ovaj evropski i grčki orah. Tako dobio ton.

Ivan Minić: To potpuno izgleda nestvarno. Ne znaš da li je da li je drvo ili je granit.

Davorin Majhenšek: Da, da, da, da, da. To si dobro primetio. Potpuno je recimo drugačiji od američkog oraha koji ima neke tonove plavičaste, ljubičaste, crvenkaste, žućkaste. Ovaj, jer znaš kako kada sečeš stablo uh uh i kada pogledaš taj okrugli presek od gore, ka sredini su koncentrisani tamni tonovi. Što više gledaš ka spolja, sve se više otvara, odnosno svetli drvo. To se zovu beljkovine. I ovaj, sa njima se lepo igrati. Lepo pravite kontraste u tom tim našim proizvodima. Ali evo kažem ti, u početku smo išli na trešnju i orah, a onda smo čuli za jednu firmu u blizu Beograda u mestu Slanci i da neki čovek koji je došao iz Rusije, naš čovek koji je u Rusiji napravio šou u stolariji i da je napravio firmu koja prodaje egzote. Što znači egzotične vrste drveta iz svih krajeva sveta. Meni je to bilo neverovatno. Odlazimo kod čoveka u firmu gde nam on vadi kofer sa uzorcima, pločicama, identičnim pločicama. Hajde da kažem da su recimo kao kutija cigarete veličine i sve su izuzetno uredno ovaj poređane, napisana imena, latinska imena i ovaj iz koje su zemlje. Šok potpuni. Ti shvataš da ne postoji kombinacija koju je tvoj mozak i tvoje oči mogu da stvore a da to već priroda nije uradila ili barem slično tako. I onda smo recimo uzeli neku količinu leyswooda ili leopard wooda. Afrički koji ovaj izuzetno lagan, a s druge strane izuzetno tvrd. I kako ga okrećeš položaj drveta on tako menja odsjaje. Onako malo je transcendent. Uh međutim nismo mogli da provalimo kako se obrađuje. Toliko je nezgodan za obradu taj leyswood. Čupavi se, što bi mi rekli da ga nismo dugo zadržali. Pa smo uzeli Amaranth iz Brazila. Jedna od najskupljih vrsta drveta koja ima ljubičasti ton i koja ima tvrdoću toliko veliku da se koristi u izgradnji zupčanika za hidrocentrale. U prave se konstrukcije u fabrikama gde uh uh gde se recimo radi sa oružjem, gde se pravi nešto na bazi dinamita, nešto što može da eksplodira. I onda oni ne smeju da prave police od metala da ne bi došlo do varničenja i i ovaj eksplozije fabrike i onda prave konstrukcije od Amaranta. Ovaj ti ne možeš da zamisliš koliko je to tvrdo. Kada ga obradiš uh i krećeš da ga dodiruješ ili kvrckaš noktima kao da kvrckaš u u neki granit, u neku keramiku, u u najmanju ruku u neku keramiku. On je bio omiljeni, ali je bio blago, bio je nedostižan. 8.500 EUR kubni metar. Znači možeš za te pare da kupiš kamion nekog drugog drveta. Tako da je on bio korišćen samo za za neke linije, za neke ukrase. I dan danas sam sačuvao nekoliko uzoraka ovaj tog drveta i kad se uželim pogledam ga. Ovaj onda još jedna interesantna vrsta drveta, bubinga. Bubinga južnoafrička. Crvenkasto drvo. Ovaj sa interesantnim prelazima kao da si provlačio zlato kroz crveno. Ovaj veoma veoma veoma lepe preseke ima. Uh ono što je interesantno u Africi se drvo seče posle 200 godina starosti. I mi smo imali prilike da kupimo nekoliko ploča prečnika metar do metar i 15 okruglih koje sam pet godina čuvao i gledao i škrto sakrivao od drugih. I ovaj tek sam nedavno počeo da reklamiram da imam to. Toliko mi je to bilo drago. I često se dešavalo recimo i neke modele koje napravim da ne mogu uopšte da ih izložim i da neću da ih prodajem i onda dođe moja supruga i kaže: Alo, pa priroda će napraviti sutra lepši, drugi. Treba nam para, prodaj i to. Izbaci, čim objaviš takav model, on će da nestane. I ovaj, dosta puta je bila u pravu. Tako da što se ovaj vrsta drveta tiče, tu nema kraja. Ovaj od čak smo i iz Australije nabavljali ovaj drvo. Uh. Mislim ono što mi nedostaje, nedostaje mi recimo nešto što je relativno blizu a mnogo daleko od nas, maslina iz Crne Gore i Hrvatske. Ovaj, koja lakše je ovaj uh lakše je doći do južnoafričkog i južnoameričkog drveta nego do masline sa Balkana. I ovaj one mi nedostaju. S njima bi više voleo da radim. Imao sam par puta priliku. Donosio mi je tast sa Svete gore komade fine od kojih smo nešto pravili i izuzetno je dekorativna i fina za obradu.

Ivan Minić: Uh kad si krenuo sa tom pričom hteo si da to bude nešto drugačije i da se da kažem razvija kao brend u u tom smeru. Uh bio je vrlo jak uzlet toga svega. Zahvaljujući Beogradu.

Ivan Minić: Da. Prvih nekoliko godina je baš bila ozbiljna ekspanzija. Kako ste izašli na kraj sa tim.

Davorin Majhenšek: Pa zaposlili smo ljude. Zapošljavali smo više ljudi i ovaj kupovali smo više mašina. Ubrzali proizvodnju. Uh neke modele pojednostavili oblikom, da bi mogli da se rade serijski. Uh učili, čitali, probavali. Po ceo dan sam provodio u radionici. Ovaj što sad recimo nije slučaj, a ne zato što sam ovaj lenj nego smo sad još bolju liniju napravili i sve ide brže, lakše. Ovaj, mi smo zadali neku neku tu notu dizajnerskog proizvoda od drveta i bili smo mogu slobodno reći među prvima koji su radili artisan daske. A onda su se pojavili i drugi ljudi koji su želeli da se ostvare u tom svetu i nisam imao nešto protiv. Šta više pomagao sam mnogima. Uh bilo je slučajeva da me neko i potpuno onako razori jer mi iskopira sve od A do Š. Ovaj, e te situacije nisam mogao da podnesem. Nije mi bilo dobro. Ja sam inače emotivan, možda ne delujem tako, ali veoma sam emotivan. I ovaj uh uh uh došli smo do toga da sada imamo mnogo mnogo mnogo firmi ovaj poput naše. E sad prednost naša je što postojimo 10 godina. Uh što smo razvijali taj proizvod i što mislim da možemo uvek da pobegnemo za korak dva ispred drugih i zato smo još uvek aktuelni i najbolji.

OPORAVAK OD BURNOUTA I ZAKLJUČAK

Ivan Minić: Pomenuo si na samom početku kad smo pričali da je taj period pred Covid za tebe lično bio izuzetno težak i da si bio u ozbiljnom burnout-u i da si tad napravio rez. Potrefilo se da je taj rez se desio u idealnom trenutku kada je i sve ostalo napravilo rez.

Davorin Majhenšek: Bukvalno čista puta sreća.

Ivan Minić: Ovaj ali kako si se vratio i kada si se vratio.

Davorin Majhenšek: Pa verovao ili ne uh burnout je bio toliki da nisam jedno dva tri meseca mogao da govorim, da sastavljam rečenice, mucao sam. Morao sam da idem na psihoterapije. Imao sam sreće da sam ovaj iz druge našao psihoterapeuta koja me je valjda svojom ozbiljnošću i ovaj hladnokrvnošću veoma veoma brzo stavila u kolosek. Dva tri meseca. Uh posle toga sam imao još veću snagu. Iako se desila korona rekli smo sebi, pa eto prilike da štancamo. Eto prilike da pravimo lagere. Eto prilike da razvijamo neki nov proizvod. Ili da poboljšamo tu našu dasku ili da se poigramo sa više dizajna, gravure. I ovaj u tom momentu smo ja mislim dostigli maltene vrhunac uh uh kvaliteta i i onoga što smo u stvari želeli u startu da dobijemo jedan praktičan proizvod. S druge strane uh da vuče na umetničko delo. Uh da uspemo da implementiramo lasersku gravuru ovaj i da opstanemo u u tom dobu korona kada je sve maltene stalo.

Ivan Minić: Mislim tu se desio jedan switch koji ne znam koliko je vas uh pogodio pozitivno. S jedne strane ceo hospitality je umro.

Davorin Majhenšek: Tako je.

Ivan Minić: Na pa četiri meseca, možda i šest. Svakako narednih godinu dana nije bilo to to. Ali su ljudi počeli kući da spremaju. I onda su se više okrenuli ka tome. I to je period kada su ljudi…

Davorin Majhenšek: To smo osetili.

Ivan Minić: komentarisali koji nož je znaš dobar.

Davorin Majhenšek: To smo osetili, tačno tako. To smo osetili. Tada su ljudi nisu izlazili napolje i nisu više trošili novce po restoranima i i po drugim vrstama razonode ovaj nego su počeli da više užitka sebi prave kod kuće. I tada smo upravo to imali najviše personalizovanih, posebnih porudžbina i ovaj da kažem skupih dasaka. Najviše su se prodavale skupe daske za vreme korone dok su ljudi bili zatvoreni. Jer hteli su upravo to, da sebi ugode, da sebi serviraju najbolje moguće u tom momentu. I da imaju poverenje i da kupe i naš proizvod i nekog skupi nož i upravo to što si rekao. Posvetili se sebi i kvalitetu.

Ivan Minić: E, sad ti meni reci tvoje mišljenje. Ti si čovek profesionalac, ja sam samo hobista koji voli da jede. Što se i vidi. A ja mnogo volim kada mi serviraju na na drvenim daskama i mislim da mi je to ono savršeno za sve neke vrste predjela, suhomesnatog, sireva, meza, i sveže nešto. Sve to što se bocka meni je to super.

Davorin Majhenšek: Tako je.

Ivan Minić: Ali kad mi donesu na dasci nešto što treba da sečem krvnički mene to užasno nervira.

Davorin Majhenšek: Takođe. Izbegavamo ovaj izbegavamo takve situacije. Recimo u našem programu retko ćeš naći pica dasku. Zašto? Pica daska ovaj kad staviš picu na nju moraš da koristiš onaj što kažu testerica nož. Mhm. Ona ga rasturi. I sad ti možeš zamisliti kada se naprave ti urezi i koliko hrane i i masnoće i svega ostane u tim urezima i prilično nehigijenski. Prvo izgleda, drugo stvarno je nehigijenski. I ovaj i ja ljudima govorim da to ne rade.

Ivan Minić: Vidi za za picu nije mi toliko strašno najčešće zato što oni prođu sa onim kružnim noževima i iseku na određeni broj komada. Pa obično je to centralno, a onda ti kod sebe radiš dalje.

Davorin Majhenšek: Ali ne idu, ne idu svi rukama ovaj picu tako da i dalje je većina ljudi nož viljuška pica.

Ivan Minić: Al biftek kad mi posluže na dasci to je strašno.

Davorin Majhenšek: Onda znači da ga nisu dobro spremili. Da si morao da se mučiš da ga sečeš. Uh noževi za biftek nisu baš reckavi i trebalo bi da to ide lagano.

Ivan Minić: Nisu uvek dobri noževi. Imaju uvek poseban noževe ali nisu oni toliko dobri. I nije uvek biftek toliko dobar.

Davorin Majhenšek: Dešava se. Dešava se često da to izgleda prilično neprijatno i ovaj toga se u stvari najviše i bojim da mi se desi. Da mi se vrati neki proizvod i da mi ga neko reklamira. Međutim mi smo to uspeli da prevaziđemo tako što svakom svom klijentu damo do znanja da svaki proizvod mora posebno da se neguje i da se koristi određena vrsta upravo noževa. A sa druge strane svaki proizvod možemo da repariramo. Uh imamo restorane koji imaju daske po sedam godina, nisu morali da ih obnavljaju, da kupuju nove, nego jednostavno u periodu kada im je zašti zatišje u poslovanju jave nam se, najave se, mi kažemo prihvatamo, uzmemo repariramo ih i vratimo ih u prvobitno stanje. Jer stvarno je i meni je izuzetno bitno taj estetski momenat. Ovaj ne bih nikako voleo da mi neko slika moje daske upropašćene i da ima loš uh.

Ivan Minić: A ako se ne varam tamo negde sredinom, da li sredinom 90-ih ili početkom 2000-ih je izbačeno to da se klasične drvene daske koriste u pripremi hrane u kuhinjama. Uglavnom su to sad one od one plastike.

Davorin Majhenšek: Jeste sanitarne inspekcije su zabranile svim ugostiteljima i to je bilo sve do 2008.. Ovaj sad klasična uh uh uh teorija zavere je sledeća da je neko uvezao jako mnogo tih plastičnih dasaka i te plastike za uh uh ugostiteljstvo. Uh jer bilo je simptomatično. Odjednom su se svuda pojavili ti neki tekstovi, priče o tome koliko je drvo loše, koliko ne sme biti u mesarama, u restoranima. Dobili smo obaveštenja od sanitarnih inspekcija da svi moramo da se otarasimo kompletno drveta u ugostiteljstvu. I to je bilo do 2008. dok se nije pojavila studija koju su radili Šveđani i Amerikanci uporedo. A ta studija se zasnivala na tome da se uh testira koliko će bakterija da se zadrže na određenim vrstama materijala, odnosno bakterija iz hrane. I testirali su staklo, keramiku, metal, plastiku i drvo. Nadam se da sam rekao svih pet, jesam. Uh verovao ili ne pored toga što se na drvetu za dva tri minuta bakterije samoubiju, nestanu praktično, odumru. Uh drvo ima moć i da se samozaceljuje. Uvek je živo. Sa druge strane plastika kada se zareže u tim mikropukotinama se stvaraju sredine u kojima je tim bakterijama prelepo. Kao da si im napravio kućicu. One nastavljaju da žive tu. I ovaj ta studija je vrlo brzo ovaj prošla svetom kao vest i vraćeno je drvo u ugostiteljstvo. Tamo gde mu je i mesto. Ovaj ja sam počeo sa drvetom da radim 2014., ali 15. kao što rekoh 10 godina samo daske. I ovaj mnogo puta sam imao to pitanje pa sam morao i da znam ovaj odgovor. Uh mi radimo sa sertifikovanim lepkovima koji su vodootporni, vodonepropusni i food safe. To je D4 klasa lepkova. Uh zaštita koju koristimo je takođe food safe, mineralno ulje sa visokim procentom parafina. a onda posle dva dana zatvaramo proizvod sa kombinacijom dve vrste voska. Jedan vosak je uh vosak brazilske palme, karnaube, i drugi je pčelinji vosak koji se rastvaraju sa verovao ili ne, sokom iz kore pomorandže. Koji je visoko zapaljiva, odnosno to je prirodni rastvarač. Jer u u u našem slučaju gde je proizvodnja neki put i i malo veća i brža ne dolazi u obzir da uzmeš svaku dasku i tvrdim voskom trljaš čak ne možeš ni da zađeš u svaku krivinu i u rupu i ovaj ili onaj kanalić koji uh štiti da da ne curi ovaj po stolu sa daske. Uh upravo zbog toga je nastao taj preparat koji je tečan. Malo je tečniji od meda i ide brzo sa njim. I ovaj što je najluđe, fenomenalan utisak imaš prvih nedelju dve, oseti se ta kora pomorandže što je meni fenomenalno. Onako blago je citrusno, ali ne toliko da može da naruši hranu. Nikako. I posle ti ostaje samo da održavaš dasku. Znači da koristiš uh ali isključivo rafiniisana ulja. Nekad je nekad su govorili ovaj uh uzmi hladno ceđeno maslinovo ulje i samo utrljaj u dasku. A otkud hladno ceđeno? To ulje je još uvek živo. To ulje je još uvek puno bakterija. To ulje ima i ukusa i mirisa. I kad taj postupak ponoviš nekoliko puta, ti dobiješ izuzetno neprijatne mirise koji su retronazalni. Znači ti si nešto konzumirao i nisi ni shvatio da da da je nešto neprijatno mirisalo i samo ti se vrati buke neprijatan. To se dešava kad mažeš daske sa hladno ceđenim uljima. Uzmi običan zejtin, suncokretovo ulje. Uzmeš, utrljaš u ruke, namažeš dasku, ostaviš preko noći. Sutra ako imaš višak, pokupiš ga krpom ili ubrusom i tako ćeš joj produžiti vek i vratiti onaj lepi izgled uh uh mokrog drveta. Odnosno taj izgled se zove efekat mokrog drveta.

Ivan Minić: A kad se presijava.

Davorin Majhenšek: Da da.

Ivan Minić: I dobro. Prošli smo ovaj jedan put od 40 i neku godinu, jednog dosta blesavog čoveka koji kome fali daska. Ovaj i koji je svašta nešto u životu radio i koga je čini mi se kroz sve te neke bitne stvari u životu vodila strast.

Davorin Majhenšek: Intuicija i strast.

Ivan Minić: Što je, jeste karakteristika opet tih malo blesavih ljudi. I sad kad uh uh kad si prošao i lepe i izuzetno lepe i izuzetno teške stvari, šta dalje i šta bi rekao nekome ko radi nešto sa čim nije srećan i ne zna šta dalje sa sobom.

Davorin Majhenšek: Pa ima prvo na ovo drugo pitanje. Uh prekini to da radiš. To nema veće filozofije niti je potrebno bilo šta dalje ovaj od toga, ali hajde. Uh da kažem zašto. Zato što ćeš biti nasmejan i sutra i preksutra i za dve godine i za 10 godina ako radiš ono što voliš. Nemoj da se mučiš. Da li je vredno? Da li baš toliko dobro zarađuješ da da možeš da trpiš sve. I ako trpiš, koliko ćeš dugo moći da trpiš. Kakve ćeš posledice imati? Da li ćeš imati samo burnout ili ćeš da da potpuno se samouništiš? Znači mislim da je to najveća greška kada radimo nešto što ne volimo. A prvo pitanje u kom pravcu…

Ivan Minić: Dalje.

Davorin Majhenšek: Dalje. Nema dalje. Penzija. Šalim se. Ovako do penzije, odnosno ja mislim da kada radiš posao koji voliš da je to u stvari penzija. Mislim da moja supruga i ja sada to živimo. Bavimo se i gastronomijom i primamo goste i radimo festivale i pravimo daske i volimo da putujemo i sve je to kao neki naš posao, a u stvari je uživanje.

Ivan Minić: Dobro ste vi to posložili, iskombinovali to. Moram da ti kažem. I hvala ti puno što si došao i što si ispričao neke od ovih stvari. Jer mislim da da fali tih skromnih, diskretnih heroja koji samo zato što su u nekom trenutku ovaj imali hrabrosti, imali muda napravili neke neverovatne i zanimljive stvari koje ljudima oko njih život čine lepšim. Jer svaki obrok koji ima još jednu tu komponentu ljubavi ugrađenu u sebe je uvek neuporedivo bolji, lepši i mnogo se duže pamti.

Davorin Majhenšek: Hvala ti na ovim lepim rečima.

Ivan Minić: Hvala tebi i hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Vreme novogodišnjih praznika se približava, vreme slava se približava.

Davorin Majhenšek: Sad ćemo da deljemo.

Ivan Minić: Imamo jednog čoveka ovde koji pravi određene stvari koje su mnogo lepe kao poklon za nekog ko ume da uživa u hrani, ume da uživa u društvu, ume da uživa sa prijateljima. Pa eto jedna ideja šta biste možda mogli da uradite. Lako ćete naći Vrdnik drvo i na Instagramu i gde god potražite. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Davorin Majhenšek: Hvala još jednom.