Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Uroš Milosavljević. Kolege ga znaju kao momka koji već 15 godina gradi profesionalnu karijeru kao konsultant i danas je partner u KPMG-u, a hedonisti Beograda ga znaju kao jednog od dvojice braće, osnivača brenda Young Salt koji je pre nekih pet godina iznedrio prvi proizvod, jedan fantastičan džin koji izgleda potpuno drugačije od svih ostalih jakih alkoholnih pića proizvedenih na ovim prostorima. Uroš je jedan od onih ljudi koji stalno ima potrebu da nešto čačka i proba i neko ko mnogo drži do toga da porodične vrednosti treba da se neguju i da opstanu kroz generacije. Tako da će ovaj razgovor biti vrlo interesantan i ekonomistima, ljudima iz finansija, preduzetnicima, ali i onima koji vole da uživaju u životu i žele da ipak pronađu prostor, vreme i resurse da realizuju neke od svojih dečijih snova. Uživajte. 

Podršku realizacije ove epizode pruža kompanija Orion Telekom, koja ima novi datacentar u Beogradu, prvu premijum zelenu kolokacijsku ponudu na našem tržištu. Dostupni su rekovi snage 8kW i više, spremni za AI i cloud opterećenja, uz 100% napajanje iz obnovljivih izvora, potvrđeno EECS sertifikatom, i dodatne solarne panele za veću energetsku efikasnost. Direktne konekcije sa AWS, Google Cloud i Microsoft Azure, najviši nivo fizičke i digitalne sigurnosti i lokalna podrška 24/7 – sve na jednom mestu.
Više detalja pronađite na oriontelekom.rs. Kontaktirajte ih putem mejla na: biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa dobro, skupili smo se ovde danas jednim lepim povodom. Pričaćemo o, ovaj, o raznim nekim interesantnim stvarima sa sa mojim današnjim gostom koji u suštini vodi pa u najmanju ruku dvostruki život.

Uroš Milosavljević: (smeh)

Ivan Minić: Uroše, hajde ti sad nama objasni čime se ti baviš u prvom, a čime u drugom životu.

Uroš Milosavljević: Da, hvala ti na pozivu Ivane. Ovaj, pa da, moj moj život je je je postao u u ovaj, u najmanju ruku dvostruk u prethodnih nekoliko godina. Uh, moj osnovni poziv i profesija je, ja sam ekonomista i radim u jednoj konsultantskoj firmi međunarodnoj koja se zove KPMG. A drugi, drugi posao je zapravo zajedno sa bratom sam vlasnik jednog brenda Young Salt Gina. To je jedan mali privatni poduhvat koji smo mi pokrenuli onako nas dvojica, ali porodično. Dotaći ćemo se toga pre, pa sad već pet godina. Tako da, da, doktor Jekyll i Mr. Hyde.

Ivan Minić: A pričaćemo o svemu tome. Ono što, što ja moram negde na samom početku da kažem je da uh cela priča sa sa Young Salt Gin-om kada se pojavio kod nas je bila ovo mora da je iz uvoza. Zato što je izgledalo drugačije od bilo čega što što si ovde mogao da nađeš. To je proizvod koji okej, nisam stručan da procenim, meni se sviđa, ali nisam stručan da procenim da li je zaista zanatski dobar. Mislim da jeste. Ali je pre svega spakovan fantastično i ispričana je mnogo lepa brend priča uz njega. Uh, to je ono što napominjem na samom početku iz razloga što vrlo često ljudi kada ulaze u neki takav poduhvat, taj deo preskoče, verujući da će dobar proizvod biti dovoljan. Nekada i jeste, ali mu je potrebno pomoć svega onog ostalog da bi došao do publike ili makar da bi brže došao do publike, da bi brže dostigao svoj neki puni potencijal. Jer prosto, pričaćeš i ti kako to sve izgleda i nije nimalo jednostavno ni lako, ali taj proces stvaranja nečega uvek podrazumeva da neku količinu vremena ti guraš na ler i guraš od sopstvenih sredstava i na svoje ludilo i entuzijazam i sve ostalo. A entuzijazam, ludilo nije, ali entuzijazam jeste kvarljiva roba. I prosto ono, u životu se prioriteti menjaju i nije lako izgurati nešto duže od od par godina. Ali dobro, pričaćemo o svemu tome u drugom delu razgovora. A u prvom delu razgovora da krenemo sa onim sa čim inače krećemo sa našim Munchmallow pitanjem. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Uroš Milosavljević: Da, dobro pitanje ovaj, razmišljao sam o tome pošto znam da je to ovaj uobičajeni početak razgovora s tobom. Pa zapravo mi je teško da se setim, ali u stvari kad sam onako pronikao u najranije detinjstvo, verovatno arheolog. Bio sam opsednut Indiana Jones-om. To to mi je bilo, to mi je verovatno jedan od prvih heroja detinjstva uz, uz Don Johnson-a iz Poroka Majamija. Ovaj, ali šalu na stranu, da, to je neko moje prvo sećanje da sam želeo da budem arheolog. A onda sam zapravo, ne mogu da kažem da sam to nekad artikulisao u nekoj želji, ali ali voleo sam da kuvam od kad sam bio klinac. Ovaj, to mi je bila onako baš pasija i i to su mi neka sećanja koja mi se vežu za do detinjstva da ja tu nešto sam integralni deo nekakve porodične aktivnosti i da mi tu nešto zajednički spremamo, kuvamo. I sad zapravo kad me moji podsećaju na taj neki period kad sam bio klinac uh, jeste da sam još jako davno znao sebi da, ne znam, pravim sendviče i takve neke stvari. Tako da, uh, ali zapravo bih rekao da u principu je sve to kod mene nekako evoluiralo kroz detinjstvo. Nas su roditelji nekako pustili da se slobodno razvijemo bez ikakve vrste nekakvog usmeravanja. Sad da li je to dobro ili loše, ali je tako. I nekako, ja sam odrastao u porodici kao kao najstariji od troje dece. Ovaj, nekako imam utisak da smo odrastali u to neko vreme koje je bilo takvo kakvo je. U jednom, odnosno da su naši roditelji postarali da nekako to okruženje bude prilično sigurno i da odrastemo uz puno ljubavi i ne nužno opterećeni nekakvim brigama koje su u to vreme bile bile bile objektivne. Naravno nismo kao i većina ljudi odrastali u nekakvom izobilju i u nekakvom komforu, ali smo odrastali u kući punoj ljubavi. I i nekako smo bili usmereni da budemo otvorenog uma i da prosto pustimo i oni su nas nekako pustili da da se neke stvari same iskristališu. Tako da, ako bih sad doveo u vezu neko svoje detinjstvo, aspiracije i to gde sam završio, to je verovatno pre svega zbog toga što sam nekako bio uvek društveno biće, živeo sam od od socijalnih interakcija, hranio sam se time. I i i mislim da me to na kraju vodilo ka tome da da završim, da upišem ekonomski fakultet. Ali nisam sad kao maštao da budem ekonomista, da se bavim ciframa i tako dalje.

Ivan Minić: Ja sam isto imao, pošto smo mi tu negde generacija, ovaj ja se samo sećam tog perioda, čega posle nije bilo, a kad sam bio mali bilo mi je jako važno, jer su roditelji uvek čekali nekakve redove u banci jednom mesečno i sve to. I onda ko je šta radio, ja sam popunjavao one čekove koji su stajali tamo u banci sa strane, pa su bili crveni za isplatu, pa su bili crni. Mislim nisam ja znao zašto su oni. Nije to sad važno, ali su bili jedni drugi i treći, ja sam znao da napravim sve moguće avione. A posle kad sam malo porastao sam ja crtao svašta po svemu tome. I kao to mi je neko prvo sećanje na ekonomiju jer kao oni prvo oni odrasli popune ček, pa onda ja popunim ček dok oni čekaju. Uh, ali odrastanja naše generacija u principu u onoj nekoj fazi kada mi prođemo sedam, osam, devet, 10 godina kada postanemo prilično svesni, najviše je obeležio taj period 90-ih u kojima skoro ništa nije funkcionisalo kako treba. I to dok smo bili ovaj na početku osnovne i sve ostalo, bio je period potpunog ekonomskog sunovrata ovaj ove zemlje koji je zabeležen na x nekih mesta, kako ako sam dobro shvatio, niko nije uspeo da obori naš rekord sa ovaj inflacijom. Uh, neka južnoamerička zemlja, ali to je tad bilo potpuno suludo, nadrealno i sve ostalo. I opet, sa većinom ljudi kada pričam danas, većina se tog perioda ne seća kao nečega što je stvarno bilo strašno. Kako se ti sećaš toga?

Uroš Milosavljević: Da. Pa nekako ja, uh da, mislim mi smo uvek, ja ako sam ja sad 90. su znači bile obeležile neki moj period od neke, da kažem, 6. do 16. godine. Prvo sećanje mi je osvajanje lige šampiona od strane Zvezde, ovaj, kako se zove, i to je verovatno prvi sportski događaj koga se sećam u životu. Uh, mislim generalno, da, u stvari sećam se da je da je objektivno bilo strašno i teško. Moj najveći strah iz tog detinjstva sećam se je bio da li će neko, ovaj, tatu da mi mobiliše, da mora da ide u rat. Ovaj, to mi je onako bilo vrlo vrlo traumatično. Uh, ali nekako ja stvarno smatram da da nekako generacije naših roditelja su bili mađioničari u stvaranju nekakve bezbrižne atmosfere u tim nekakvim potpuno bizarnim i zapravo nenormalnim okolnostima, gde mi sad nalazimo da je, ne znam, zabavno igrati na slovo na slovo ili zanimljive geografije pod svećom u mraku u restrikcijama struje i, i ne znam, živeti tako kako smo živeli. Ali, da, u stvari mogu samo da im budem zahvalan zato što su objektivno u stravičnim okolnostima. Ja mislim da verovatno postoji mali broj mesta na svetu gde je 90-ih godina bilo strašnije od od bivše Jugoslavije. Ovaj, da su ipak uspeli da nam nekako omoguće kakav takav normalan život. To mi danas deluje potpuno neverovatno i nerazumljivo i i uopšte ne znam da li bih bio u stanju to da uradim svojoj porodici i deci.

Ivan Minić: Znaš kako? Ja sam bio na nekim mestima gde je bilo mnogo gore nego što je bilo kod nas u istom tom periodu. Bio sam u Ruandi prošle godine i bio sam na spomen groblju gde je sahranjeno 250.000 ljudi, četvrtina od svih ubijenih u 100 dana. Uh jeziva, strašna priča. Samo jedna stvar. To je u centru Afrike. Mi smo u centru Evrope. Niko ko je bio u tom nekom civilizovanom, razvijenom delu sveta nije preživeo ništa slično 90-ih onome što smo mi preživeli. I tu ne mislim samo na tu vrstu kriza. I Rusija je imala svoje krize, ali nije imala ratove. Ima danas rat i vidi koliko je to strašno jer su se razbežali po po celom svetu svi koji su mogli. Ali čini mi se da je jedna stvar koja je tada kada smo bili klinci bila važna, bila i to što je to bilo jedno kolektivno iskustvo iz koga je jako, jako, jako mali broj ljudi bio isključen. Manje-više svi u našem okruženju su prolazili to strašno zajedno i bili smo, čini mi se, mnogo više upućeni jedni na druge. Znaš, to je onaj period kada su naši roditelji išli da švercuju, da donose, pa su delili. Zna se ko je šta doneo, pa se oni razmene međusobno da svi imaju sve što treba da ima. I ljudi su bili mnogo više upućeni jedni na druge. I mnogo je više bilo podrške od opet prethodne generacije, baka, deka i i i i te neke starije ekipe koja je često bila na selu, pa si ti imao neku opciju i za to. Niko nije ostao gladan. Da je trajalo duže, možda bi bilo, vrlo verovatno bi, ali uglavnom niko nije ostao gladan i onda je samim tim to kao iskustvo bilo nekako ovaj podnošljivo za sve nas. A kakva je bila škola?

ŠKOLSKI DANI

Uroš Milosavljević: Da, škola. Ja sam ja, mi smo se jako mnogo selili kad sam ja bio dete. Mislim da su moji do moje 7. godine selili smo se tri puta. Tako da, ja sam zapravo se doselio u kraj stari Košutnjak gde gde nam je i dalje porodična kuća, gde mi žive roditelji i gde nam je inače destilerija gde pravimo džin. Ovaj, neposredno pred početak prvog razreda osnovne škole. I nekako ta moja osnovna škola na Kanarevom brdu je rekao bih prilično adekvatno oslikavala kako to kako izgleda društvo u zemlji u kojoj smo odrastali tada. Nekakve velike društvene, socijalne razlike. Ali ovo što si rekao se apsolutno slažem s tobom. Taj neki, ta te neke objektivne okolnosti i neophodnost upućivanja ljudi jedni na druge, mislim da nas je to sigurno održalo. I to se sad ovaj, rekao bih, ponovo pokazalo delimično tokom Korona pandemije, a to je da čovečanstvo ipak postoji nešto svetlo u ovim nekakvim mračnim vremenima, da ljudi ipak jesu u stanju da nekako kad je teško pomognu jedni drugima i da da da da da da da da te neke stvari ovaj, nekakve osnovne ljudske vrednosti nisu zaboravljene. Ovaj, ali da, osnovna škola je nešto što mi je zapravo onako kad se setim u glavi jedno jedno vrlo lepo sećanje. Ovaj to je i tada i dan danas jedan onako prilično ušuškan kraj. kao kao to je jedna jedno malo prigradsko naselje koje funkcioniše kao neko malo seoce gde se svi nekako, rekao bih znaju i svi smo se osećali relativno fino i bezbedno imajući u vidu da su ipak bile 90-e i tako dalje. Ali čak i ti neki kao te neke opasne strukture po Kanarevom brdu i ne znam ni ja gde. imao si utisak da si kao dete nekako zaštićen. Ovaj, ali ali da, ta moja škola je bila pomalo onako, mi smo bili kao neki underdogs. Zato što je ona onako bila u prilično lošem stanju u svakom smislu te reči, sa relativno manjim brojem upisanih đaka svake godine od nekih drugih. I tu su bile te neke male konkurencije između nas, ne znam nekog Iva Andrić škole koja je bila percepirana kao neka fensi škola u kojoj ne znam ima nova fiskulturna sala i tako dalje. Kod nas je sve živo iscipano, nemamo mrežu na golu i koševima. Ovaj, ali ali sve skupa uh, osnovne škole se sećam kao jednog jako lepog perioda svog života. tu sam stekao mnoga prijateljstva koja mi traju i dan danas. Naravno, svi smo nekako išli pomalo svojim putevima, ali ali smo bili u velikoj meri upućeni jedni na druge. I i ti neki ljudi, ne znam, učiteljica, razredna, ovaj, su nam, rekao bih, na kraju prilično pomogli da se formiramo u neke ličnosti koje smo danas. I sad kad sagledam te neke okolnosti, taj neki period, taj neki kraj i opet s druge strane u poredim da iz te neke moje generacije ipak ima popriličan broj nekakvih ljudi koji su napravili nekakve zavidne karijere i uspešne živote posle, mislim da su ipak ti ljudi uradili jako dobar posao u nekakvim neverovatnim vremenima i okolnostima.

Ivan Minić: I meni se čini da da je to ono vreme kada sa jedne strane imamo dosta tih nekih profesora koji dolaze iz onog perioda komunizma i svega koji su uglavnom bili strogi, ozbiljni, ali su mahom bili dobri, jer kao škole su tad zaista bile dobre. Ovaj, i nekih mlađih ljudi koji dolaze i imaju potrebu da nešto tu menjaju, da nešto osveže, da nešto promene. I onda kako ti se zapadne, koja kombinacija, tako se zaljubiš u neke predmete u koje uopšte ne bi očekivao jer ne možeš da ignorišeš strast i ljubav koju neko donese na taj čas, pa čak i ako ti stvarno nije interesantno, privući će te time time kako ovaj, oni govore o tome. Šta je bilo dalje? Kako si se dalje, ovaj, razmišljao, šta, kuda?

STUDIJE I PROFILISANJE

Uroš Milosavljević: Da, pa dalje ja sam onda iz, iz da kažem, tog kraja Kanarevog brda kada je došao period upisivanja srednje škole, iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga danas je ogroman deo tog nekog mog društva upisao gimnaziju Sveti Sava uključujući i mene. I to je bilo sad kao nekakvo dramatično seljenje u centar Beograda, pošto smo je ovo ipak bilo nekakvo prigradsko naselje. I srednje škole se sećam kao nečega što je bilo jako zabavno. To mi je glavna asocijacija. To je ipak i dalje bilo ono neko vreme, ja sam upisao znači ’99. srednju školu. To je i dalje bilo ono vreme štrajkova, skraćenih časova, nemanja časova i tako dalje.

Ivan Minić: Ti si ona generacija koja nije imala prijemni.

Uroš Milosavljević: Jeste, mi nismo imali prijemni zbog bombardovanja. Ovaj, i kako se zove, mada moram da priznam, ja sam bio vukovac u osnovnoj školi, tako da

Ivan Minić: Ti si mogao da biraš.

Uroš Milosavljević: u principu sam mogao da biram. Da. I sećam se da smo moj najbolji drug tada i ja bukvalno veče pred upis odlučili da li ćemo kao u Treću ili u Gimnaziju Sveti Sava. I sad kao mi smo dramatično odlučili da ćemo u Gimnaziju Sveti Sava. I mislim da je to bio jako dobar izbor. I imali smo ovaj, ko, 20 godina mature pre dve godine. I i to društvo je i dalje nekako genijalno. Ogromna generacija. To mi je bilo potpuno neshvatljivo, ne znam, to je bilo ono ne znam mislim što što bi rekli pola ljudi upisano regularno, pola ljudi preko veze. Osam razreda po 45 ljudi, to, to je, ja to, to je potpuno nestvarno gde, ne znam, gde gde, gde u jednoj generaciji ima ne znam skoro 400 dece. Ovaj, ali sve skupa, da, onako jedno vrlo zabavno sećanje. I onda sad već kreće taj jedan period koji je zapravo prošao isključivo u nekoj zabavi, što mi je nekako iz današnje percepcije toga kao šta treba da se dešava u srednjoj školi, imajući u vidu šta se sledi posle toga. A to je da sad kao čovek treba da razmišlja o nekom profilisanju, čime želi da se bavi i tako dalje. To u našem slučaju apsolutno nije bila situacija. Mislim da smo se samo jako dobro zezali. I to je bio taj jedan period. Ovaj i zapravo to nešto dalje, tu sad su bila dva neka puta. Jedno je ovaj, šta gde studirati i šta studirati. Ovaj, deo generacije je u tom nekom trenutku razmatrao da se negde seli, da ide da studira van. Ja sam isto bio među tim nekim ljudima. Opet sticajem okolnosti nekako valjda bio sentimentalno vezan i za porodicu i za sve. Odlučio da ostanem u Srbiji. I isto ko i srednju školu, ne baš dan ranije, ali verovatno, pa išao sam na prijemni pa je moralo da bude nešto ranije. Ali poprilično kasno sam zapravo odlučio da upišem ekonomski fakultet. Ovaj, bez u tom trenutku neke jasne ideje zašto. Lomilo mi se u glavi par potpuno nekakvih nigde sličnih stvari. Ovaj, ali na kraju mislim da je pobedila ta moja neka želja da se u životu bavim nečim što me neće nužno vezati i što će mi zadržati taj jedan otvoreni pogled. Mislim da me to zapravo sad kad danas razmišljam, mislim da me, mislim da me je plašilo to da me neko ukalupi i da me uvuče u jedan tok i i usmeri u jednom smeru tako rano. Mislio sam da sam previše mlad za to. I da zapravo nisam u stanju i nisam spreman da donesem odluku te vrste. A ekonomija mi je delovala nekako najgeneralnije i zapravo ostavljala prostor da se posle u životu baviš čime god hoćeš na kraju krajeva. Ovaj, što mislim da je na kraju i jeste ispalo tako. Tako da, da.

Ivan Minić: Ja kad sada razmišljam o tome, meni se zaista čini da ti ekonomija nudi gomilu nekih vrlo vrednih alata koje ti trebaju čime god da odlučiš da se da se baviš, ukoliko je to u domenu realne privrede. Ovaj, ali ne mogu da preskočim to, mislim zato što mi je presmešno. Znači, vi ste bili generacija koja nije imala prijemni, a mi smo bili generacija koja je imala prijemni, krenula u školu i onda imala 5. oktobar. Znači kao ceo septembar je bio lud, onda je bio 5. oktobar i suštinski prva dva meseca srednje škole mi nismo radili ništa smisleno. Ali još luđa stvar je to sve počinje tako kako počinje. I pošto se te godine održavaju, 2000. održavaju Olimpijske igre u Sidneju, koje su u vremenskoj zoni u kojoj su. To u suštini znači da postoji nekoliko nas koji slušamo tranzistor na času jer slušamo šta se dešava. I moje prvo izbacivanje sa časa je bilo kad su odbojkaši uzeli zlato. Zašto sam ja krenuo da urličem na času i onda su me izbacili i to je bilo 1. oktobra. 5. oktobra se desilo šta se desilo. I prosto ono, kao, koliko god to nama delovalo sve smešno, to su ozbiljni društveni potresi koji se dešavaju kroz ceo taj period našeg odrastanja i formiranja. E sad, meni se čini, a ti mi reci kako tebi to izgleda, da to što se nama to desilo na početku srednje škole, gde smo imali ti tri ja, četiri godine da posmatramo kako se društvo menja i sve ostalo, da je negde dovelo do jednog ozbiljnog poleta, do jedne velike nade, do jedne velike uh ideje da može da bude bolje, da će biti bolje. U vrlo kratkom vremenu se otvorilo tržište, u vrlo kratkom vremenu su se koliko god to sad zvuči glupo, promenile su se boje grada. Grad je bio, odjednom više nije bio siv i i i i crn i prljav. Možda i jeste, ali ga mi nismo više videli tako. Hajde sad sve to da su svuda stavili bilborde, pa je sve bilo šareno. Jeste. Ovaj, ali jeste se u tih nekoliko godina mnogo toga promenilo. I negde čini mi se za tu našu generaciju ekonomija, a posebno bankarstvo jeste postala negde vrlo zanimljiva opcija za za za mnoge ljude. Prvo bilo je lepo. Znači to ti neki mladi ljudi koji se lepo oblače, nose lep sat, cipele i sve to. Drugo to su bili dobri poslovi. Nije se, mislim se sada, tako, i nisu se samo tražili šalterski službenici, nego se tražio neko ko će da uspostavi taj ekosistem. Ok, najseniorniji ljudi su već bili ljudi sa nekakvim iskustvom i sve. Ali suštinski u tih nekoliko godina je nastao bankarski sistem kakav znamo danas. Pre toga imao si par onih velikih banaka. Beobanka, Jugobanka i to je manje-više to. Mislim, ako je bilo još nešto, to je možda povremeno se pojavljivalo, ali to je trenutak u kome ti počinješ da viđaš strane banke koje dolaze, počinješ da viđaš nove stvari u ponudi, nove finansijske instrumente, gomilu komunikacije, stvari kojih pre toga uopšte nije bilo. I opšti utisak u društvu je vrlo pozitivan. E sad, tebi je kraj srednje škole 2003., meni 2004. To je recimo bio i trenutak kada je to sve otišlo u dođavola. Manje-više. Mislim, trajalo je još neko vreme, ali u principu, ubistvo premijera jeste negde jedan od onih trenutaka u životu za koje svi znaju gde su bili kada su čuli. Šta znači, ti si sa određenim očekivanjima došao na ekonomiju. Kako se, kako se ekonomija odnosila prema tebi u tom smislu?

Uroš Milosavljević: Da, pa pazi sad, hajde u stvari dosta stvari si nekih spomenuo. Ja, ja se jasno sećam ovaj 5. oktobra. To je onako u mom nekom sećanju bio bio nekakav trenutak gde kao da je neko došao i upalio svetlo. Ovaj, jer to su već neke godine gde sam ja imao 16 godina. I to je bilo jedno vreme velikih nadanja. Ovaj, velikih nadanja, velikih snova. I signala da su ti snovi ostvarivi i da nisu iluzorni. Sad kad, hajde, razmišljamo o ekonomiji i ljudima koji su možda završili ekonomiju tih godina karjerno gledano, bez obzira što ja mislim da verovatno to percepcija svake generacije iz, iz nekakvog sopstvenog ugla gledanja, da je uvek nekom bilo bolje. Ali mislim mi se tu sad često onako šalimo ovaj, međusobno gde ljudi koji su radili u bankama tada, oni će ti reći ko god je, ne baš bukvalno ali, ispostaviće se ko god je znao engleski da koristi kompjuter početkom 2000-ih će završiti u izvršnom u izvršnom odboru neke banke. Ali, ali, šalu, šalu na stranu, te godine jesu bile godine neverovatnih promena, prilično brzih promena posmatrano iz ovog nekog perioda. Ali verovatno da je bilo iluzorno očekivati da nešto što je sistematski uništeno do te mere i nekakvo podneblje i zemlja koja je pretrpela takve stvari kako je kakve je pretrpela da može baš da se desi tako dramatična promena i zaokret koji će zauvek da izmeni ovaj da nas, da nam zapravo pomogne da sustignemo jedan gep koji je verovatno za naših života prosto teško dostižan sa nekakvim zemljama uh, drugim evropskim. Ali da, moje godine studiranja su u principu u tom nekom periodu generalno optimizma. Uh, ja sad kad se sećam te neke moje prve prakse, ja sam ono što mi je, ta naša ekonomija, studije ekonomije, što mi je drago da vidim da se danas menjaju u velikoj meri i postaju veće, u većoj meri praktične i počinju zapravo više da liče na biznis studije. Ja sam i dalje bio u tim nekim generacijama koje su zapravo oblikovale nekakve makroekonomiste, što je nešto čime će se vrlo mali broj ljudi baviti nakon toga. Ja kad se setim, mislim, ja sam i dalje imao pola generacije je učilo iz jedne knjige iz sociologije, ne znam, učili smo ovaj Lenjinovu teoriju nacije, ne znam ni ja, mislim tako da, uh tako da, to je i dalje bio jedan sistem koji je onako bio poprilično old school. I kao što sam rekao, stvarao je više ekonomiste nego biznismene. I nekako, uh, ja sam tu shvatio vrlo rano da meni tu fali nekog praktičnog iskustva. Tako da sam se ja trudio da zapravo koristim svako leto i svaki nekakav slobodan period da idem na neke prakse, da stičem neko praktično iskustvo. I sada kada vratim sebe u taj neki period da sam ja ne znam posle prve godine fakulteta otišao na praksu u tadašnji Citadel koji je bio kao neka prva mini investiciona banka ili institucije, ti neki projekti na kojima se radilo, ti neki klijenti sa kojima se radi, mislim to je za današnje vreme potpuno nepojmljivo. U stvari mi nismo ni razumeli koliko je to za to neko vreme bilo neverovatno. I zapravo, uh, ja sad kad se setim šta su neke stvari koje su meni tokom ekonomije bile najinteresantnije, to je sigurno bilo nešto što je bilo vezano za finansijska tržišta, za tržište kapitala, za berzu i tako dalje. Jer je to bilo nekako, kako da kažem, ta neka seksi percepirana stvar. Ovaj, ali do kraja fakulteta se na kraju i taj san raspršio, jer se zapravo moj završetak fakulteta poklapa sa, sa velikom krizom je li, gde gde, gde gde zapravo sve to na neki način staje. I tu se nalazim na jednoj raskrsnici, okej šta sad čime se nekako baviti? Jer se sad uh ponovo ulazimo u jedan u jedan, u jedan, da kažem, uh negativni, negativni ciklus koji će obeležiti nekoliko godina nakon toga. I u stvari, sad kad se setim ja sam na, ja nisam, nije mi palo na pamet da završim u revizorskoj kući. Ali sam kroz razgovor sa, sa ocem od jedne moje bliske prijateljice sa fakulteta koji je bio tada jedan vrlo uspešan čovek, bio je direktor Generali osiguranja i onako drag mi je porodični prijatelj. On je nama onako iz najbolje namere rekao, ljudi u ovoj zemlji fale dobri finansijski direktori, poznavanje finansija je osnova svega. Prvo hard skill pa soft skill. Ovaj, i u to neko vreme sticajem okolnosti se poklopilo da, ovaj, ja sam bio dobar student, zaista. Da sam imao neki razgovor sa, sa ljudima koji su znali ljude u Deloitte-u. Ja, ne znam, napravio kontakt, otišao na razgovor. I sećam se tog razgovora sa tadašnjim senior partnerom Milošem Macurom iz Deloitte-a, koji mi je rekao onako, ali sad gledao iz te pre neke perspektive, 2008., 9. godina, i sad on kaže, gledajući opet svoj karjerni put, on kaže: “Ne, vidi, ti deluješ kao pametan, ono, bistar momak, ambiciozan. Ti ako budeš sve dobro radio, možeš da budeš partner za sedam, osam godina.” Ovaj, tako da meni je trebalo 15. Ovaj, ali okej, mislim i vremena su se se promenila i industrija se promenila. Definitivno je trebalo duže nego što je tim ljudima tada delovalo. Ovaj, i to mi je nekako dobra ta neka slika šta je bila njihova percepcija potrebnog vremena da se dođe na vrlo visoku rukovodeću poziciju. I u principu to je nešto što ja danas vidim i u svojim kolegama, partnerima u KPMG-u. Gde ovaj, kad oni meni kažu, kao ja sam najmlađi partner, da, ali ja i dalje imam sam imao ovaj, skoro 40 godina kad sam postao partner. Ovaj, prosto je bilo drugačije vreme, eto. Ne znam šta da kažem.

Ivan Minić: Dobro, ali ali to jeste, da kažem, neka ta, ta magična linija između 35. i 40. kada uglavnom ljudi koji su tu negde naše generacije ostvaruju svoj, zaista ono, to je naj, najproduktivniji period, to je period u kome ti dostižeš neki pik i nakon toga kreće sve to, odnosno u tom nekom periodu kreće sve to sa porodicom i sve ostale stvari gde ti suštinski uglavnom ipak malo pustiš gas sa posla jer imaš i druge stvari u životu.

Uroš Milosavljević: Pa ne, znaš šta, ovaj, što sam tu sad hteo isto da se, da se nadovežem, ono što je najbitnije i tu na tome sam nekako zahvalan roditeljima. Mislim, to je valjda neki model koji smo videli u svojoj kući. Moji roditelji su lekari i nekako ceo život su radili vrlo vredno u svim tim nekakvim okolnostima i vremenima koje smo spomenuli. I nekako model koji smo mi naučili od njih jeste da ne može ništa na foru i da nije poenta fora i da da ne treba čovek da bude zaslepljen ciljem u vidu nekakve pozicije ili nečega materijalnog, već da treba da se zapravo pre svega posveti sticanju znanja i veština, a da će onda sve ovo ostalo u vidu nagrade u vidu pozicije, uspeha, statusa je nekako stvar koja dolazi potpuno prirodno i čovek ne sme time da bude opterećen. Tako da, to da li se nešto desilo posle 7, 8, 10 ili 15 godina i dalje ne limitira osobu da ceo taj vremenski period iskoristi sebe da unapređuje. Jer to što je neko, ne znam, nagrađen ranije i mu se neke stvari desile karijerno ranije, a nekome kasnije, ovog drugog nije ga limitiralo u tome da da nastavi da radi na sebi. I i to je nekako uvek bio moj pristup i to mi je pristup i dan danas. Ja, i to je nešto što ja danas delim sa sa ljudima koji su kod mene u timu, a to je da nekako važno da da se iz godine u godinu, za, odnosno da da da da da zadržimo i da nas vodi taj neki razvojni mindset i način razmišljanja gde ti zapravo šta god da ti se dešava u životu, ti, ti, ti, ti, ti ne smeš nikad da upadaš u u, u tu jednu zonu samozadovoljstva, pogotovo što se bavimo poslom u jednoj industriji i okruženju koje se konstantno menja i ti nemaš prostora da spavaš, ti nemaš prostora ni da odremaš. Ti, ti stalno treba da radiš i i ti stalno treba da si dva ili tri koraka ispred nečega ako hoćeš da budeš sutra nekakav pobednik. Tako da taj neki razvojni mindset, nekakav mindset koji tebe tera da iz godine u godinu postavljaš neke ciljeve i da guraš ka tome, mislim da je to pravi pristup u životu, a sve ovo ostalo nekako dođe i u krajnjem slučaju ja sad ne znam ono gledajući svoje roditelje, moj otac ima puni 70 godina ove godine, on i dalje radi i ne planira da stane i to ga živi, drži nekako mentalno aktivnim. Mama mi ovaj, je u penziji, ali i dalje radi neke svoje stvari koje nju drže ovaj, aktivnom i i i živom. Ima neke svoje hobije. Mislim da je to jako važno da čovek, tako da meni nikad nije bila ni ambicija da kao nešto napravim i zaradim pa da prestanem da radim. Mislim, to ne, ne vidim nikakav smisao u tome.

Ivan Minić: Za razliku od mene koji već 10 godina pričam o tome kako bih voleo u penziju.

Uroš Milosavljević: Da.

Ivan Minić: Ali ljudi ne razumeju,

Uroš Milosavljević: Ili da moram da citiram svog frizera koji kaže, izgleda da je ipak najbolje u životu ne raditi ništa i imati lovu.

Ivan Minić: E, i ja, slažem se. Mislim ja više nemam svog frizera jer nemam previše razloga da idem kod istog. Ovaj, ali ja se često šalim na račun toga da je vreme za penziju i da bi trebalo da odem. Mislim jeste, kad pogledaš ti sad to 25 godina, 7 dana u nedelji po 12 sati, dovoljno je tu radnog staža da se ide u neku penziju. Ali nije poenta penzije da ja neću da raditi ništa. Poenta je da ja ne moram, a ja ću da radim verovatno isto, zato što sam budala. I zato što volim i zato što me neke stvari lože. Ja samo ne želim da moram da radim stvari koje koje mi se ne rade. A hoću da te vratim još malo samo na faks, uh zato što jeste čini mi se to opet bio period u kome su se i tu stvari menjale. U smislu, uh kako je kod vas išlo? Nakon prve, nakon druge godine ste birali smer? Šta je bilo u opciji od smerova?

Uroš Milosavljević: Dobro više sme, dobro pitanje, više ne mogu ni da se setim. Ja bih rekao posle druge godine verovatno, da.

Ivan Minić: I uh, je l’ bilo tu nekih ljudi koji su ti bili stvarno značajni, ovaj, od profesora, asistenata, kolega?

Uroš Milosavljević: Pa da, ja sad moram da priznam da sam ja, ja sam bio dobar student, ali sam da budem iskren bio onako poprilično kampanjac. Ovaj. Tako da zahvalan sam ovaj, mnogim profesorima. Mislim da da je sve što smo radili na kraju bilo konstruktivno i da nekako ono što bi Steve Jobs rekao, neke stvari koje ti nisu jasne zašto se dešavaju u datom trenutku nekada se negde u budućnosti sklope i shvatiš da nešto što si radio i imalo nekog smisla. Ne mogu da kažem da ima sad kao jedna jedna neka figura sa fakulteta koju bih ja nekako istakao u odnosu na druge. Mislim da su svi imali vrlo konstruktivnu ulogu. Mislim da je ceo taj sistem studiranja bio poprilično fer, da je nagrađivao one koji su bili vredni i koji su se trudili. Mislim da je jeste bio za dato vreme pomalo zastareo. Falilo je više nekog praktičnog znanja. I sad kad se setim, u stvari, da, zapravo što se tiče fakulteta, ja sam najzahvalniji ovaj, svojoj bliskoj prijateljici Jovani Pacikozi, ovaj, koja je ja sam bio ambiciozan i vredan, ali sam bio kampanjac. Ovaj, odnosno bio sam ambiciozan, ali sam bio kampanjac. A ona a ona mi je pomogla da nekako kroz zajedničko učenje i rad nađemo disciplinu u svemu tome. Tako da ja sam završio fakultet kao prilično dobar student sa prosekom između 9 i 10. Ali ona je završila kao nešto bolji. Ovaj, i rekao bih da ona ima učešće bar, ne ni u 0,5, nego u jedan u prosečnoj oceni ovaj, mog studiranja. Ali stvar koja mi je bila onako otrežnjujuća i to mi je drago da vidim da se danas menja na fakultetima, u novim generacijama koje dolaze i koje počinju da rade kod nas, mi smo bili jedna od prvih generacija koja je otišla na case study takmičenje međunarodno, što je tada, ja se sećam, za tadašnju upravu fakulteta bio totalni šok. Ovaj. Mi smo potpuno sami na neke mišiće, čuvši iz neke informacije, od nekih kolega iz Slovenije da ima neko takmičenje koje se dešava u Americi. Jedan naš kolega i prijatelj je poslao aplikaciju, gde fakultet zapravo nije bio ni informisan o tome. Oni, njima je valjda bilo interesantno. Tamo su bile neke dve devojke poreklom iz Bosne. Bilo im je zanimljivo da vide fakultet sa područja bivše Jugoslavije. Oni to progurali. I ja se sećam da smo mi došli na fakultet i rekli, ljudi mi smo pozvani na jedno vrlo renomirano takmičenje koje se zove Global Business Case Challenge. I, i sećam se da su, da je uprava bila potpuno zbunjena. Su rekli, čekaj sad, ko ste vi, jel ste vi dobri studenti, jel mi treba nešto da platimo, jel to nešto košta. Ovaj, šalu na stranu, oni su sve to sponzorisali. I mi smo tada, pozvali sada, danas profesora Lončara koji nam je bio tada mentor. Ovaj, pa smo, pa smo bili zajedno na tom putu. On nam je bio mentor na tom takmičenju. Ali ono što je meni bilo strašno otrežnjujuće, nekako me pozicioniralo u glavi gde sam i koliko zapravo moramo mnogo da radimo na sebi ako hoćemo da budemo konkurentni u nekakvom međunarodnom svetu, jeste to kako smo mi izgledali u odnosu na timove sa drugih fakulteta, iz drugih zemalja. Znači, mi smo bili nekakav tim jako dobrih studenata iz Beograda, sa Beogradskog ekonomskog fakulteta. Meni je delovalo da, da, da kao da su nas ubacili u Premier ligu. Ovaj, ali, ali bukvalno u smislu te reči. Uh, i nekako mi je tada bilo potpuno jasno da je to nešto gde sam ja imao neku naznaku da ti treba praktično iskustvo, da faks nije dovoljan i tako dalje, da to mora još jače, još brže, uz, uz, uz još više neke samoedukacije sa strane i tako dalje. I jako mi je drago da vidim danas studente i sa Ekonomskog i sa FON-a i sa nekih drugih fakulteta, ali Ekonomski i FON su, hajde da kažem, fakulteti sa koga studenti, svršeni studenti najčešće dolaze i počinju kod da rade kod nas, to je prilično drugačije. Ti ljudi, sad već, mi smo tada bili, lepo je učestvovati tim. Ovi ljudi su konkurentni, pobeđuju. I takođe govori o nekakvom napretku tih, tih obrazovnih institucija. Ali to je meni tada bilo jedno strašno otrežnjenje.

Ivan Minić: Bilo je dosta ljudi ovde koji su imali prilike da nakon osnovnih studija, neke postdiplomske, da li mastere, da li PhD-jeve završavaju u Americi, Evropi, ali najčešće u Americi i vrlo često na nekim jako dobrim fakultetima. I njihov šok kada dođu tamo i shvate da okej, ispiti se polažu, to je sve u redu, ali suština predavanja nije da ti neko predaje nešto, nego da imate diskusiju u kojoj ti treba da uzmeš aktivno učešće, gde ti zastupaš neku ideju, braniš je, ponekad ne mora da bude ni tvoja ideja, ali si dobio ideju koju treba da braniš. I ti iz toga kako je braniš pokazuješ koliko znaš i sve ostalo. Gde naravno, mnogi naši ljudi koji nikada nisu imali prilike kroz studije to da prođu jer u najboljem slučaju su imali da odgovaraju, a ne da diskutuju. Nemaju uopšte ceo taj skillset. Drugo, nemaju vokabular, ne zvuče svi ko da su rođeni pored fakulteta i sve ostalo. I vrlo često, većina njih kažu da u tipa dva, tri meseca se uhodaju, shvate, nauče. Okej, i dalje verovatno imaju malo naglasak, ali niko to tamo ne, ne, ne nema problem sa tim, jer su vrlo internacionalne studije i sve. Ali posle par meseci shvate gde su oni stvarno na nivou. I nisu nisko, oni su negde od sredine pa na više, negde i i i jako visoko. Ali to pakovanje toga svega kod nas nije dovoljno dobro, jer prosto ljudi dolaze sa minimalno iskustva. Sad kroz razne studentske organizacije, studentske projekte, takmičenja koja su i interna, takmičenja koja su lokalna, pa regionalna, ti se izvežbaš. Sad da li na engleskom i kako god, nije bitno. Ali dođeš ipak sa, sa nekom praksom. Ali tad to u, u našem vreme, faktički nije postojalo.

Uroš Milosavljević: Ma ne, ja se slažem. Izvini sad što ti upadam. Tu sam hteo da, da se isto nadovežem. To mi je jedan šok, a drugi šok mi je baš ovo što, što ti govoriš. Ja kad sam bio apsolvent, uh, je li, kao roditelji su hteli da me, da me, da me, da me nešto nagrade, pa su me, pa sam otišao da posetim mog druga koji je u to vreme bio na master studijama u Americi. On je diplomirao u Kaliforniji, bio je vaterpolista tamo i ostao je da radi ko, ko trener na fakultetu. I završavao je master studije. Ja sam bio kod njega jedno mesec dana u Kaliforniji. I iskoristio sam to vreme, u stvari pitao sam ga, pa je on pitao je li profesora i oni su se saglasili sa tim. Da li ja kao njegov drug mogu da dolazim, da prisustvujem predavanjima. Za mene je to bio potpuno neverovatan šok. Ovaj. I to je bilo nešto što je za mene delovalo kao da sam upao u ne, u neki film. Na odjavnu špicu. Da, mislim delovalo mi je da sam upao u film i ovo uveče kad smo izlazili kampu žurke i to, ali ovaj, šalu na stranu, ali predavanja su bila potpuno fascinantna sa, sa profesorima sa, koji, koji, koji zasuku rukave dovde i trče od table do table, koji su gola voda mokri, koji su u direktnoj interakciji tokom cele radionice sa, celog časa sa svim studentima, sa studentima koji su na, na konstantnoj mail komunikaciji sa profesorima, na Skype call-ovima, sa stvarnim pokaznim vežbama, fakultetom koji ima neke fondove gde ljudi ulažu na berzu pa gledaju kako se to ponaša i tako dalje. To je za mene bilo potpuno neverovatno i potpuno mi je bilo jasno zašto je američka ekonomija tamo gde jeste. Ovaj, i jasno mi je bilo da taj neki gep mora da krene da se zatvara. I meni je drago da vidim jer ja to sad zaista nije ništa kurtoazno, mislim da, da ovi ljudi koji dolaze danas su mnogo bolji nego što smo mi bili kad smo završavali fakultete. Bez obzira što ljudi vole ovaj, drvlje i kamenje po novim generacijama i tako dalje.

PRVI POSAO POSLE FAKSA

Ivan Minić: Znaš kako, meni se čini da možda ovim mlađim generacijama nedostaje znanja i hard skilova, ali su to nadomestili time što imaju više soft skilova, mnogo su snalažljiviji, mnogo su možda fleksibilniji nego što smo mi bili. I onda je to nekakav dobar miks. I taj miks idealno funkcioniše kad imaš tim u kome imaš nekog iz naše i nekog iz njihove generacije, pa pokrije sve strane kako treba. Ali hoću jednu stvar isto da te vratim u to vreme, jer mislim da je jako važna, posebno u tom periodu kad je počela kriza. A i pre toga. U vreme kad smo mi trebali da tražimo prve poslove, nije uopšte bilo lako naći posao. Posebno nije bilo lako naći posao kakav ti želiš, u struci i tako dalje. Naći bilo kakav posao je bio problem jer je prosto bilo mnogo više ponude na tržištu nego potražnje od strane firmi. Uh, to jeste bio period u kome se privreda jako lepo razvijala i sve ostalo, ali prosto, uh, na jedan oglas su se prijavljivale stotine ljudi. Posebno kada je nešto što je specifično, što je lepo, što ima budućnost, što ima neku perspektivu. Ti si zaista morao da se potrudiš, da se predstaviš i da se dopadneš onoj drugoj strani da bi dobio šansu. Uh, u tom okruženju i u tom mindsetu smo mi tražili prve poslove. Mislim, ja nisam, ja sam ja sam ja preduzetnik ceo život i ne preporučujem. Ali, uh ima svoje prednosti i niz mana. Ovaj, ali to jeste negde bio ono setup za gomilu mojih prijatelja kojima sam ja pravio CV-jeve, crtao, pisao CV-jeve i sve to da eto, da bi dobili možda malo neki ekstra edge u nekoj situaciji. Danas je to potpuno nezamislivo. Ono, 17, 18 godina kasnije to je potpuno nezamislivo da to može da bude tako. Ti sada ako si iole ono, vredno, talentovano dete koje se ističe, tebe je neko uhvatio na drugoj ili trećoj godini fakulteta i obećao ti sve i dogovorili ste se. Ako nije u srednjoj školi, da. Kako, kako na to gledaš? Mislim, okej, ispričao si kako je bilo tvoje prvo iskustvo, ali prosto ono, ta cela situacija. Probaj da se vratiš malo u to vreme i, i, i, i neko svoje razmišljanje.

Uroš Milosavljević: Pa ne, u pravu si. Znaš šta, meni je tad delovalo, delovala mi je, delovalo mi je da zapravo ti jedino ako si izvrstan student ćeš imati šansu da nađeš dobar posao. I delovalo mi je da da ljudi koji su prosečni ili ispod-prosečni studenti da uopšte nemaju čemu da se nadaju. Ovaj, tako da si ti u potpunosti u pravu. To je, to jeste bila neka atmosfera. Uh, sa druge strane, šta se desilo, rekao bih u međuvremenu? Uh, mislim ono što se desilo u međuvremenu je zapravo dobro. Ti si tad imao manji broj firmi koje su u nekakvom smislu tadašnjeg odnosa cene i kvaliteta verovatno u relativnom smislu plaćale više. Znači taj neko ko je mogao da dobije taj neki posao koji je dobro plaćen je mogao odmah verovatno da živi od toga. Ti danas imaš mnogo više posla, ali u proseku, sa tom nekom početnom platom, verovatno je teže do u potpunosti samostalno živiš. Ovaj. Uh, to neko vreme u toj nekoj industriji gde sam ja počinjao, što je ta neka Big Four industrija, jer ja sam prve dve i po godine radio u Deloitte-u, a onda sam prešao u KPMG 2011. godine. Mislim to je tada, mi smo mislili da smo na Wall Street-u ono, bukvalno odabrano društvo, gde su samo najbolji studenti, najambiciozniji, gde je to preduslov neka srpska Ivy League škola, izvanredna edukacija, uh, i i i izvanredan doprinos iz dana u dan na poslu. Takođe je okruženje radno bilo dramatično drugačije u odnosu na ovo gde smo mi danas. Znači to su neke firme gde iz godine u godinu po definiciji značajan broj ljudi je znao da dobije otkaz, da dolaze neki novi ljudi. Uh, u, jedan onako, dosta beskrupulozniji sistem. A i jako kompetitivan. Jako kompetitivan. Koji verovatno da danas, mislim, mi se sad to nekako, ja vidim da neke od mojih kolega pomalo negoduju što taj sistem i dalje, mislim taj sistem zapravo danas nije nije održiv. Jer ja mislim da na kraju ti ako hoćeš da imaš takav sistem, onda, veliko je pitanje s jedne strane da li uopšte dobro da imaš takav sistem. S druge strane, veliko je pitanje da li, da li, da li, da li, da li, da li, da li, da li su ljudi i današnje generacije spremni da rade i da li žele da rade u tom takvom sistemu. Da li su spremni da zarade veće zarade žrtvuju nešto drugo u svom životu. A sa treće strane, da budemo potpuno pragmatični, ako hoćeš da ovaj nekoga staviš u takav neki sistem, onda zaista moraš da ga izvanredno platiš. A to prosto više nije nije situacija u industriji. Ovaj, tako da ja sam s jedne strane zahvalan što me je takav sistem oblikovao. Taj ti moji počeci profesionalni su, su više izgledali na rad u, u vojsci, nego na na, na posao. Ja sam radio prvih nekoliko godina u reviziji pre nego što sam se nekako preusmerio ka, ka, ka savetovanju, ka konsultingu. I to je danas mislim ljudima kad ispričam potpuno nezamislivo. Mi smo bukvalno bili u strahu do petka popodne i u petak popodne stigne raspored za sledeću nedelju i sad neko shvati da ide u Pirot na šest nedelja. Tako je, na turneju četiri skakaonice. Nije, da, nije, nije nužno problem odlazak u Pirot ili bilo gde, ali je problem ta nepredvidivost, nemogućnost da da bilo šta planiraš u svom privatnom životu, je si zapravo potpuno zarobljen u taj jedan sistem, gde si u funkciji nekog posla i neke organizacije. Ovaj, e sad s druge strane, to je ja bih rekao od, od moje generacije, nama je trebalo jedno vreme da izađemo iz tog jednog poslušnog ono vojničkog moda, radi šta ti se kaže, ti ovaj, u to nešto gde ćeš da iskočiš, imaš neko svoje viđenje, što je ovo baš što si ti rekao što današnje generacije nemaju, koje dolaze mnogo slobodnije, koje nemaju tremu, i ne, ne treba da imaju tremu da dolaze i razgovaraju sa mnom. Ono, to je meni, ne znam, ljudi imaju i privatni i poslovni telefon, pišu na sve sva moguća sredstva komunikacije, ulaze na vrata i to je, ja sam srećan zbog toga. Jer u to neko moje vreme je to izgledalo dramatično drugačije. Mislim to je bilo ako hoćeš da vidiš nekog ko je partner, to je neka sekretarica pa ti nešto zakažeš, pa uđeš i sad ne znam između tebe i njega je šest metara stola. Ovaj, mislim onako prilično, mislim to je zaista tako izgledalo u praksi. Tako da, uh mislim da je ovo danas prilagođeno nekakvom vremenu u kojem živimo i mislim da je mnogo bolji. Mislim, bolji za sve zapravo.

Ivan Minić: To je zato što firma nema slavu. Je l’ da firma ima slavu, onda bi taj sto od šest metara bi imao neku svrhu.

Uroš Milosavljević: Moram da ti priznam da sam jednom bio u reviziji u jednoj banci gde je, gde je tadašnje rukovodstvo slavilo slavu u banci kad sam bio vrlo mlad. I to je bilo vrlo zabavno. Da.

Ivan Minić: Uh još jednu od od stvari koja mislim da je da je važno da bismo dobro oslikali ovu ovu sliku jeste to da u tom periodu kada ti počinješ uh poslovi koji se rade su drugačiji strukturno nego što su danas. Mislim sada već imamo i tu neku situaciju u kojoj sa mnogo strana čujemo kako će revizija se drastično smanjivati u smislu staffa i svega, da će mnogo više to raditi softveri, ljudi će nadgledati dok više ne bude bilo potrebno ni za tim i tako dalje. U tom trenutku to je ono naj, najvrelija stvar na tržištu. Ovaj, i naravno uh, dosta mladih ljudi koji izlaze sa fakulteta ulaze u tu priču i prolaze tih nekoliko godina u kojima nemaš privatni život zato što ne možeš ništa da planiraš, zato što ćeš možda biti na različitim mestima. E sad to za, zašto si ti toliko na različitim mestima i šta se sve tu dešava i zašto je to bilo toliko intenzivnije možda nego što je danas i tako dalje. I jeste taj momenat naše privrede, privatizacija, restrukturiranja firmi, investicija u firme, gomile nekih stvari koje u principu, na neki način malo svedoče i o nekakvom procvatu privrede, recimo to tako, mada nije baš procvat u klasičnom smislu, ali jeste vrlo dinamično tržište i svašta se dešava na njemu i postoje potrebe za raznim stvarima da bi se potvrdile, proverile neke činjenice, neke informacije koje postoje i sve ostalo. Uh, voleo bih da mi oslikaš kako je to bojno polje izgledalo tada i kako se ono menjalo kroz ovih 15-ak godina.

Uroš Milosavljević: Pa ne, pazi, znaš šta, u međuvremenu mi danas smo i to je ono što je dobro u celoj priči. Ne možda nužno toliko u mojoj industriji, ali i u nekim drugim industrijama apsolutno kao što je IT industrija, gde gde god da si, imajući u vidu to kako se radi posao, ti si zapravo deo nekog globalnog marketa i globalnog tržišta. I ti nisi ni na koji način ovaj, obeležen ili u inferiornoj poziciji zato što sediš u Srbiji ili sediš, ne znam, na Marsu ili na Nepalu ili u New Yorku ili u San Francisku. Ovaj, tako da je to sad sve jedan jako, mislim to gde smo završili je zapravo na kraju poprilično dobro i ja, ja sam generalno možda preoptimističnih pogleda na svet. Ja uvek volim da vidim nekako svetle stvari. Uh jer mislim da to je jedini način kako umem i mislim da je to jedini način kako umem da, da, da pristupim životu, a da ne padnem u depresiju i da ne poludim. Tako da ja u ovome što se danas dešava opet vidim nešto pozitivno. Mislim da ako pričamo sad ne znam o toj reviziji, o mojim kolegama koji se time bave, mislim da će zbog celog, ne znam, progresa vezano za razvoj veštačke inteligencije i tako dalje. To bi zapravo trebalo zaista da dovede do toga da, do, do, do ponovnog procvata na neki način pozicije, do, do, do, do prilike da ljudi rade mnogo manje operativno, da se fokusiraju na suštinske stvari, da, da budu bolji eksperti u tome što rade, da troše manje vremena na nešto što može da uradi mašina. Ja mislim da je to sve skupa jako dobro. Na sličan način smo mi to prošli samo u nekakvoj drugačijoj formi kad smo počinjali da radimo. Ja se sećam, ne znam, to, to, to je bilo ono neko vreme gde su, hajde da kažem, kompjuteri su se već koristili neko vreme, ali si ti i dalje imao neke gospođe koje ne veruju Excel-u nego sabira sa strane, pa upoređuje sumu koja je izašla jer, je li, Excel ume da preskoči i tako. Ovaj. Ono što, što ja, što se ja trudim da, da promenim u, u pristupu i što mislim da nije bilo dobro na tom nekakvom tadašnjem pristupu jeste taj manjak nekakve otvorene komunikacije sa ljudima. Ja mislim da ljudi koji su rukovodioci u firmama imaju odgovornost da, jer, kako da ti kažem, znači ljudi, ljudi dolaze da rade u firmu, kad gledam šta je motiv tih ljudi, taj motiv imajući u vidu početne zarade u našoj industriji u Srbiji ne može biti novac. Okej? Ne može biti primarno novac. Uh, tako da, ti ljudi dolaze zato što žele dalje da uče. Oni znaju da će mnogo da rade, dolaze zato što su za ambiciozni i oni žele da uče. I, uh, i, i oni žele mentore i oni žele na nekoga da se ugledaju. Mi smo to na neki način i u velikoj, povremeno imali. Ali ceo, cela postavka sistema nije bila takva. Nije bila dovoljno transparentna, nije bila kolaborativna. Ja ne mogu da ti kažem da sam ja sad na počecima svoje profesionalne karijere imao neke ljudi koji, koji su kao dobro, strašno dobronamerno videli u meni neki potencijal pa su želeli da me nešto usmeravaju, mene ili moje kolege. Ovaj, da li je to zato što ti ljudi to nisu znali ili nisu bili svesni ili su smatrali da, ne znam, šta, ali nekako sam imao utisak da je mnogo tih nekih stvari u magli. I meni je sad kad se vratim na te neke svoje profesionalne početke žao što nisam radio u nekakvom ambijentu gde je više stvari rađeno na nekakav kolaborativan način. Možda je trebalo ja da, ne znam, češće pokucam na vrata, da pitam, da insistiram, da da guram, ali prosto to nije bila takva kultura. Uh, ja ne kažem da sam ja u poziciji danas da, da nekakve mlađe generacije usmerim i da kažem nedvosmisleno e, vidi ovo je dobro za tebe, ovo je nekakav pravac i tako dalje. Ali mislim da je fer da da naglas delim svoja razmišljanja o tome kako meni deluju stvari, kako meni deluje nekakav prostor za neki njihov dalji razvoj i da ne pravim mistiku oko toga. I ja se trudim da to radim na svakodnevnom nivou, na jedan vrlo, vrlo nesebičan način i da zapravo ispravim sve te neke stvari koje meni nisu odgovarale. Jer, jer mislim da je ceo neki sistem u kome smo mi bili kad smo počinjali da radimo da ti kao nešto radiš, al’ sve je pod velom neke mistike i magle. I ti nit razumeš kontekst toga što radiš cifara, kako ti čemu doprinosiš sem tog nekog utiska da si beskrajno beznačajan u tom nekakvom velikom sistemu cifara, mislim da je to potpuno nene, neadekvatno i mislim da je i kontraproduktivno za nekakav, za nekakav razvoj ljudi. Mislim da je to ono što je pozitivno i bolje promenjeno, mislim što je promenjeno u boljem smeru u odnosu na to, na to gde smo bili. Druga je sad stvar da li bi ljudima, da li im nedostaje sad taj veći broj nekakvih, nazovi poslušnih ljudi koji dođu sa faksa i spremni su, mislim vojnike, da, nekakvih vojnika, industrijskih radnika. Mislim da, ja, ja ne volim da generalizujem u životu vezano za bilo šta, pa ni za ovo. Mislim da su ljudi koji dolaze kod nas danas da rade, nove generacije, mislim da su sjajni. Mislim da mnogo učimo jedni od drugih. I ja mislim da, mislim da je taj neki ambijent u kojem mi radimo danas mnogo zdraviji i bolji nego ambijent u kom sam ja radio.

Ivan Minić: Uh, kad već pominješ to, hoću da te, da te vratim isto na jednu stvar koju mislim da je jako važno. Pomenuo si da je prosto zbog realnosti tržišta i svega odluka da se krene u tom smeru ili odluka o lagodnom životu oročenom na kasno, što znači da treba mnogo da se radi, trpi da bi se došlo do nečega što onda već garantuje lagodan život. Što inače nije zagarantovano. Da. Ali ono, takmičiš se, kladiš se na sebe, pa kao okej, ne zavisi samo od tebe, ali kladiš se na sebe. Ovaj. A da je druga stvar ta potreba i želja da se kroz praksu uče nove stvari, razumeju bolje nove stvari i tako dalje. Kako izgleda proces učenja u takvom sistemu kada si mahom prepušten sam sebi?

Uroš Milosavljević: Pa da ti budem iskren taj proces učenja u principu, mislim nisi prepušten sam sebi zato što je osnova svega što mi radimo je timski rad. I ti zapravo najviše učiš iz, iz rada sa svojim saborcima da ih tako nazovem. To su neki tvoji peerovi, neke kolege ili neki ljudi koji su nešto iskusniji i i iznad tebe u toj nekoj hijerarhiji, jer zapravo to je jedna od predivnih stvari u ovome ovome što mi radimo što je sve je timski rad i sve je timski uspeh ili timski neuspeh. I to je onako baš kao u nekakvom kolektivnom sportu. I ti zapravo ljudi koji, koji, koji te najviše guraju su ljudi oko tebe. I, i vi nekako zajednički stičete sve ste i nešto radite. I to mi je sad interesantno. Negde tokom Korone sam gledao sad sam se setio toga, jedan dobar Ted Talk na temu eksperimenta učenja sad na primer da me ne držiš za reč da li je bilo u Indiji gde neko u jednom selu deci stavio i, i, i, i bukvalno sred neke kuće iza rešetaka kompjuter sa tastaturom i mišom. I pratili su progres dece kojima su samo imali kompjuter, miš, internet, uh, bez znanja engleskog, odnosno, da, lupam u stvari ako je bilo u Indiji onda su znali engleski jezik ali nije ni bitno, nisu znali da koriste kompjuter u svakom slučaju. Uh, i pratili su progres te grupe dece i grupe dece koje idu u školu i uče. I neznatna je bila razlika u napretku. Znači, ta nekakva kolektivni pristup timski gde se ne znam, uvek iskristališe jedan ili dvoje koji kažu, ne ajmo ovamo, dvoje ili troje koji preispituju, kažu e ne, nemoj. Onda neko ko je kontraproduktivan na kraju bude zaražen nekakvom pozitivnom energijom cele grupe pa se i on nekako prikloni. Tako da mislim da je, da je kolektivna moć veća nego što mislim da se potcenjuje. Ovaj, tako da ja mislim da je zapravo ta neka generacija ljudi sa kojima sam ja nekako zajednički stasavao i ti ljudi nekako posle ili nastavljali svoj put tu ili u nekim drugim organizacijama, ali mislim da smo mi zapravo pomagali najviše jedni drugima i usmeravali jedni druge.

Ivan Minić: Kako kažu ovaj, ovi što govore američki, It takes a village. I zašto, zašto baš selo? Pa zato što su u selu ljudi bez obzira na to što se komšije međusobno mrze možda, oni su upućeni jedni na druge i prevazići će to što se ne slažu oko međe. Ovaj, u trenutku kada su ugrožene obe strane, u trenutku kada je ugrožena egzistencija cele zajednice lokalne. To je ono što se, čini mi se, izgubilo kroz ovu centralizaciju, civilizacije, gde je kao potpuno normalno da ti živiš u gradu od 25 miliona ljudi i osobu koju sretneš danas više nikada nećeš sresti jer statistika kaže da je nikad nećeš sresti. Ovaj. 

NAPREDAK U KARIJERI

Ivan Minić: Uh kako je izgledao tvoj napredak kroz sistem? Šta je, šta, kako, koliko je šta trajalo, kako se posao menjao, kako se tvoja uloga menjala, kako si se ti menjao u tom procesu?

Uroš Milosavljević: Uh, pa moj put je u principu išao nekakvim ustaljenim, ustaljenim tempom koji zahteva mnogo koraka. Ovaj, naše kompanije su i dalje postavljene na nekakav način koji je uh, podrazumeva, ne mogu da kažem da je, da je i dalje nekakav sistem merdevina, ali jeste nekakav sistem pozicija. Tih pozicija ima mnogo u nekakvoj našoj organizacionoj strukturi. Povremeno možeš da preskočiš jednu ili dve. Ovaj, i to se na taj način otprilike u mojoj karijeri nekako i dešavalo. Uh, samo što naravno u nekom trenutku kada ti dođeš na nekakav nivo gde tvoj dalji napredak zavisi od razvoja biznisa, si suočen sa nekakvom objektivnom barijerom koju opet treba da, zapravo trebalo mi je vreme da da to nešto što je naizgled objektivna barijera shvatim kao subjektivnu barijeru i nešto što je problem koji ja moram sam da rešim. Ovaj, odnosno da sam sebi treba da kreiram prostor ako želim da ga dobijem. Ovaj, i mislim da je nekako delovaće možda na osnovu onoga što sam rekao nešto ranije da je možda neke stvari mogle da se dese brže ili kako god, ali na kraju sam ja zapravo vrlo zadovoljan jer kada posmatram istorijski nekakav svoj razvoj, mislim da sam se iz godine u godinu napredovao i i razvijao, pre svega kao nekakav profesionalac, ali i kao ljudsko biće. Mislim da je za mnoge stvari neophodna zrelost. Mislim da sam danas dramatično drugačiji od nečega što sam bio pre dve, tri, a da ne kažem pet, šest ili sedam godina. Mislim da je iskustvo nešto što prosto ne možeš da ga nadomestiš. Ono prosto je potrebno neko neko, neko, neko vreme. Ali nekako mislim da je sad kad se osvrnem unazad možda je to opet proizilazi iz moje pozitivne prirode, ali mislim da je svaka od tih uloga, svako od tih pozicija imala neku, imalo neku svoju svrhu. Uh, zahvalan sam što je moja organizacija, odnosno moja firma, ja KPMG više ne doživljavam kao poslodavca, ja ga doživljavam kao svoje. Godinama se već ne osećam kao da idem na posao. Mnogo pre nego što sam kao da kažem dospeo neke, i ušao u neke rukovodeće strukture toga. Ovaj, zahvalan sam što je prepoznala moju ambiciju i želju i što me je usmerila i dala mi vetar u leđa u jednom trenutku da s jedne strane odem na nešto što se u našem svetu zove secondment, to je gde odeš, radiš u drugu KPMG kancelariju negde u inostranstvu, stekneš iskustvo. I što mi je dala zaista jedan brisan prostor, koji ja verujem da sam u određenoj ili u velikoj meri zaslužio, ali ja jesam dobio beskrajnu, beskrajno poverenje i otvoren prostor da kad sam se vratio sa tog secondmenta iz Austrije 2018. zapravo kreiram stvari onako kako ja mislim da treba. I, i, i, i, i ispalo je kako treba.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome šta sada najviše radiš u okviru firme, ali voleo bih jednu stvar da da pojasnimo ljudima koji prosto nisu imali dodira sa tim. Ja ne znam da li je to i kod vas tako, pretpostavljam da jeste jer većini firmi to funkcioniše tako da ti možeš da napreduješ uh i uz napredovanje dolaze bolja plata, bonusi i sve ostalo. Međutim taj trenutak kada se lomi da li ćeš postati partner ili nećeš, uh, to nema veze samo sa tim koliko si ti dobar, koliko ti znaš svoj posao i sve ostalo. Obično je za partnership potrebno da ti doneseš posao, odnosno da jedan deo tvog ono, tvojih, tvog bilansa na kraju godine osim toga što si uradio sjajne stvari, fantastično vodiš timove, projekte su super, jeste i to da ti treba u kuću da doneseš neki posao. Što je nešto što vrlo često zahteva jedan potpuno drugi set skilova koji nema veze sa sa onim što je hard skill za posao. Zahteva mnogo više networkinga, zahteva mnogo više neću da kažem prodaje, ali prodaje, u suštini. Uslovno rečeno prodaje, ali toga da ti ideš na sastanke sa klijentima, toga da ti ulažeš neko svoje vreme za nešto što nije izvesno nego je potencijal i za tebe i za firmu, ali tebi je važno jer ti otvara neku mogućnost. Jel’ tako i kod vas?

Uroš Milosavljević: Ne, naravno da jeste, tako je i kod nas. I sad onako baš gađaš u srž nešto što je ovako svakodnevna tema razgovora mog sa mojim kolegama i članovima mog tima. Ovaj, uh, jer ja to zapravo doživljavam kao neodvojiv deo posla, odnosno u mojoj glavi je prirodna evolucija, odnosno u mojoj glavi svako od nas mora da se ponaša kao nekakav mali preduzetnik. Mi imamo jednog novog kolegu koji nam se nedavno priključio, da kažem čovek ima poprilično iskustva, iskusniji je, stariji od mene. Ovaj, u, i u vođenju nekakvih biznisa i tako dalje. I onda on meni rekao posle njegovog onako prve neke analize toga šta mi radimo, nije ranije bio u konsultantskoj industriji, on kaže meni ovaj, vi imate nerealno očekivanje. Vi zamišljate da će svaki menadžer i više da bude, da, da ima mindset vlasnika male firme. Ali, ali to zapravo jeste tako. Zato što, ali ja to opet doživljavam i mislim da svi to treba da dožive na jedan pozitivan način. Jer, ako si ti stekao nešto što nazivamo hard skillom, neko znanje i ti razumeš kako se to uklapa i kako rešava nečiji problem ili kako to pomaže nekome da iskoristi priliku na tržištu, kako mu to pomaže da bude bolji, kako mu pomaže da predupredi neki budući problem, za mene je prirodan korak da to pokušaš da iskomuniciraš. Na nekakav sebi autentičan način, jer ti zapravo ako si to utvrdio i stekao hard skill i stavio si ga u kontekst nekog problema, ti zapravo vrlo nedvosmisleno imaš utvrđenu vrednost za nekoga. Zašto sledeći prirodan korak ne bi bila želja da vrednost i neko otkrovenje, nešto do čega si došao, to podeliš sa nekim kome je to potrebno? I i to je i i i i i to je ja mislim toliko jednostavno da uopšte oko toga ne treba, to nisu odvojive stvari. Mislim da kada je čovek dobar u nečemu što radi, naravno da sada postoje ljudi koji, kojima su te neke soft stvari, nazovi mu prodajom ili kako god, bliže, više to vole i tako dalje, ali su zapravo neodvojive. Niti možeš biti dobar prodavac a da nemaš hard skill u našoj industriji. Niti ima smisla neki hard skill koji si ti ne znam stekao negde u svojim četiri zida i sad čekaš da neko pozvoni kod nas i uđe i da traži to, a nikad nisi iskomunicirao da to radiš. Pogotovo u ovo neko vreme danas gde se naša industrija isto dramatično menja. Stvari koje smo nekad radili radimo mnogo manje. Stvari koje smo nekad radili ne radimo više uopšte. Postoje nekakvi novi izazovi, novi problemi i ti ako želiš da rasteš ti zapravo treba da si stalno par koraka unapred. I ti treba da smišljaš, razmišljaš i i da nađeš način kako ćeš to da predstaviš. To ne mora da bude na konvencionalan način u kaputu gde imaš zlato, srebro pa ti ideš nešto nudiš kao trgovački putnik. Mislim da to zaista može da bude na jedan vrlo autentičan način. Ja imam jednu koleginicu u timu koja kojoj ta neka konvencionalna prodaja možda ne prija, ali ona ne razume da je pružajući uslugu i ostvarujući kontakt sa klijentom u kome on priča drugim ljudima stvarajući taj neki onaj od usta do usta efekat je zapravo jedan savršen prodavac koji to radi na jedan na jedan način bez preterano mnogo napora ne znajući da to zapravo radi. Ovaj, tako da to je neodvojivo ali to ne treba nikoga da plaši. Mislim da se te stvari dešavaju potpuno potpuno prirodno eto, tako da kažem.

Ivan Minić: Uh, još jednu stvar hoću da te pitam pre nego što pređemo na ovaj drugi problem. Ovaj, a to je u mom poslu i u IT-u primarno, uh, postoji taj trenutak u kome si ti vrhunski inženjer koji kada dođe je okej nekakav junior ali ti ljudi jako brzo napreduju, postanu seniori, postanu tim leadovi i sve ostalo. I sad, uh, realnost te pozicije je da postoji relativno mali broj koraka napred do trenutka kada moraš da se odlučiš da li ćeš da suštinski stagniraš, postaneš neko za specijalne zadatke što je isto, nije loša lepa je stvar, ili ćeš da ideš u menadžerisanje ljudi, a onda posle u nekakav ozbiljniji menadžment. Uh i većina tih ljudi apsolutno nisu opremljeni za menadžment. Kada uđu u to da treba da menadžuju ljude, postanu mnogo lošiji inženjeri, firma mnogo manje dobije od njih i od nekog vrlo lepog karijernog puta, ti suštinski dolaziš u neku situaciju gde ni firma nije zadovoljna, ti si isfrustriran i nezadovoljan svaki dan i vrlo je teško da da se tu napravi nekakav balans koji ima smisla. Sad, ovaj, moji drugari iz vremena osnovne škole sa kojima sam zajedno išao na Arhimedes pa su oni posle išli u matematičku i tako dalje, žive već neko vreme u Irskoj. I oboje rade ja mislim iste poslove poslednjih recimo 17 godina. Ona radi u hedge fondu, nije važno. On radi u Google-u na senior poziciji administratorskoj. I svake godine dobije ponudu i svake godine odbije ponudu i oni ga puštaju da radi na toj poziciji na kojoj je on srećan, zadovoljan i svi su okej sa tim. Koliko je generalno Big 4/konsultantski ekosistem napravljen tako da ima smisla da budeš u njemu ukoliko ne planiraš do smrti da stremiš tome da postaneš partner?

Uroš Milosavljević: Pa znaš šta, pazi, mi smo to je bilo još izraženije kad smo bili mlađi. U principu je ta neka, kako bih, utvrđena mantra bila ono ili si up or out. Ovaj, ali mislim da se sa sa većom zrelošću tržišta, veličinom firmi mislim da se, kako da kažem, stvara prostor da ti zapravo ne moraš nužno da imaš jako velike karijerne ambicije. Ovaj, u smislu da ti sad želiš da budeš neki rukovodilac i tako dalje. Meni, moj i dalje nekakav, verovatno da grešim u tome i to, to su isto neki razgovori koje ja sa svojim ovaj kolegama u timu. Moj neki mindset je okej, ali ako je to neki sledeći izazov, zašto ga ne bi, zašto se ne bi želeo uhvatiti u koštac sa tim. Ovaj, naučićeš nešto novo i tako dalje. Ali razumem da to nekim ljudima izaziva dozu frustracije, da ne žele uopšte da odlaze tu, da da da, da žele da ga, što bi rekli, zadrže tako kako jeste. I mislim da je to moguće, ali ono što je jako važno za te ljude jeste da u ovom dinamičnom okruženju koje se stalno menja, uh, ti zapravo stalno, kontinuirano moraš da radiš na, na unapređenju svog tehničkog znanja, na identifikaciji novih problema i na usavršavanju, zato što ovo što znaš danas ne baš sutra ili možda sledeće godine, ali vrlo brzo više neće biti potrebno. Tako da, to je moguće, ali to ne sme i ne može da znači, ja ne želim dalje da se profesionalno razvijam. Ti možeš da ne želiš da preuzmeš ulogu rukovodioca ili da upravljaš timom ili kako god, ali onda moraš da budeš i dalje neko ko je vlasnik nekog skilla koji neko drugi nema. Ovaj, u nekakvim zemljama u okruženju, ja sam baš imao iskustva jedno vreme rada u Austriji u KPMG-u. Recimo za mene je bilo iznenađenje, recimo ti imaš tamo na, na Christmas partiju njihovom, oni pozdrave ljude koji idu u biološku penziju. I ti imaš ljude koji odlaze u biološku penziju, koji nisu, ne odlaze kao partneri u penziju, odlaze kao menadžeri, kao ne znam, ljudi koji se bave tim poslom celu svoju neku karijeru. I, ali to je sad već, je li, kad si ti došao na neki nivo bogatog tržišta, velikog tržišta, da neka firma nema ne znam 350 ili 400 ljudi, nego ima 2.500 ljudi, gde gde ti to zapravo možeš. Mi smo i dalje u nekakvim relativno ranim fazama izgradnje nečega, u nekakvim uslugama gde postoje par ljudi koji to rade. I onda, i dalje je Challenger momenat, nije Maintenance, nije. Jeste, i znaš šta, s druge strane, ti imaš taj jedan pritisak ljudi koji dolaze odozdo i koji gledaju tebe i oni očekuju od tebe da ćeš ti da mu kreiraš prostor. On ne može on da kreira prostor. Ali ti da bi da bi mu kreirao prostor, taj biznis mora da raste. Znaš, poprilično je sebično ti sad kažeš, ja ne želim ovo dalje da rastem. Ja želim da i dalje zarađujem x, neću dvaput x. A on kaže, al ja želim isto time da se bavim. Al’ ne znam da ga razvijem. Nauči me, možda ću ja želeti da prodajem sutra. Tako da, uh, ne treba sad izgubiti iz vida ovo što sam što sam rekao na početku, mi smo timski sport. Znači, ti si, ti, ti ipak na kraju treba da budeš u funkciji nekog tima.

Ivan Minić: I ti ipak na kraju zavisiš od stanja privrede.

Uroš Milosavljević: Ti zavisiš od stanja privrede, ali je magična stvar u našoj industriji što ako si dovoljno pametan, potreban si u svakom privrednom ciklusu. Ovaj, sad je sad samo stvar tvoja zato što kao što, kao što sam ti rekao, mi treba da budemo tu da pomognemo i da donesemo suštinsku vrednost onda kada treba da se iskoristi prilika, onda kada treba da se zaštiti, onda kad treba da se upravlja rizicima, onda kada treba da se vodi računa o usaglašenosti sa nečim. Znači, ti treba da si tu i kad je dobro i kad je loše.

Ivan Minić: Kao tetrapak. Kao tetrapak. Tetrapak ima najbolji slogan na svetu. Protects what’s good. Ili na srpskom štiti što je dobro. Što znači, ako to što sipaš unutra je dobro, ostaće dobro. Ako sipaš loše, ostaće loše.

Uroš Milosavljević: To je to. 

YOUNG SALT

Ivan Minić: E sad, lepo je to. Mislim, KPMG, idemo, napreduje se i to sve. I kažu ljudi da kad ti je dobro, treba da staviš kamenčić u cipelu. Ovaj, sad je pet godina otprilike brenda, što znači da ste vi u tome počeli da razmišljate pre korone. Jer neko vreme se razmišlja pre nego što se krene u celu priču. Uh, Young Salt, kao što sam pomenuo na početku je meni lično mnogo lepa i draga priča jer sam slučajno uspeo da je zakačim jako rano i da primetim i ne sećam se ni preko koga. Može biti preko Luke Pejovića, uh, da sam naleteo na to sve i onda se tu svašta nešto na početku zanimljivo desilo, ali suština je da kao u jednom trenutku pre nekih četiri godina mi shvatamo da postoji nešto i to nešto je da se ne razmaziš, ali vau.

Uroš Milosavljević: Hvala.

Ivan Minić: I ovaj, ja sam tad, al bio je haos sa poslom i nismo postigli. Ja sam hteo da upoznam ljude koji imaju tu vrstu dijagnoza da im je ono bilo potrebno da rade sebi. Aj sad ti nama objasni genezu bolesti. Znači, kako je to sve krenulo? Zašto, pobogu, zar niste mogli nešto drugo, normalno i tako?

Uroš Milosavljević: Da. Ovaj, da, pre nego što krenem na to, moram da, u stvari u ovom celom svojoj ovoj listi želja, pozdrava i zahvalnica, treba, ovaj, želim da ti se zahvalim. Mi smo se zapravo formalno tek nedavno upoznali. Ali ja znam za tebe, naravno znam za na, na, na, na aktivnosti na Pojačalu i na sve što radiš. Upoznat sam sa tvojim aktivnostima, ali zapravo si mi jako drag od samog početka bavljenja džinom, jer je u toj nekoj prvoj godini prva velika narudžbina našeg džina je zapravo došla na tvoju preporuku. Bez da smo se znali i, i hvala ti na tome što si nam nekako ukazao poverenje jer si jednoj velikoj međunarodnoj, značajnoj firmi sugerisao da bi trebalo da uzmu naš džin za svoj novogodišnji poklon. I oni su mene zvali i rekli e, slušaj, ovaj, znaš kad Ivan Minić nešto preporuči, to ima neku težinu, ko sam ja da sumnjam. Ovaj, i hvala ti na tome. I ja sam nekako isto sam se radovao ovome da nam se nekako putevi ukrste.

Ivan Minić: Naučili su oni još neki put, što znači da se taj prvi nisu, nisu pogrešili.

Uroš Milosavljević: Ovaj, tako da, tako da sam ti na tome jako zahvalan. Pa znaš šta, pazi, ja sad ovaj prvi deo razgovora se nekako bavi tom nekom karijerom koja je nekako strukturirana i iz, iz ugla biznisa i ovo jeste nekakav privatni biznis, ali, ali mi na kraju i i hvala ti što zapravo si me si me podstakao juče i i sinoć i jutros sam sam nekako intenzivno razmišljao ponovo. Hvala ti što si me u stvari naterao da se podsetim što sam se ovim uzeo da se bavim ako pričam o džinu. I i nekako su mi se ponovo složile neke kockice ovaj i u glavi i bio sam vrlo sentimentalan zbog, zbog, zbog svega toga. Pa znaš šta, mi smo, hajde ono što sam rekao na početku, mi smo stvarno odrasli i tu sam zahvalan roditeljima strašno, u u jednoj kući punoj ljubavi i, i, i, i ne znam, eto voleo bih da, da, da svojoj porodici i deci budem, budem u, roditelj bar dobar ko što su su naši roditelji bili prema nama. I i oni su nas naučili da nekako budemo upućeni jedni na druge, da, naravno treba da se volimo, podržavamo i tako dalje i, uh, sa druge strane, moji roditelji su lekari i prilično su, oni su vrlo vredni i i, ali su prilično nepreduzetni. Tako da ja ne mogu da kažem da ja sad imam ovaj, nekakav preduzetnički mindset u porodici i i nekakvu, nekakav trek rekord privatnih biznisa. Nemam ga. Mislim da je poslednji bio ovaj pradeda kome je restituci, odnosno posle Drugog svetskog rata oduzeta imovina. Doduše restitucijom nešto vraćeno. Ovaj, šalu na stranu, znači oni su, ja bih rekao tako da nisu nam oni to usadili. Ali, uh mi i tako da ja bih rekao da mi mi nismo kreirali biznis. Mi smo kreirali proizvod, da, da tako kažem. Mene je kopkalo oduvek, želeo sam mimo mimo ovog nekog korpo sveta da nekako pokušam i vidim da li čovek može da napravi nešto svoje. Ovaj, i i, i, i prva pomisao mi je bila da želim da to bude neka porodična priča, zato što moj brat sa sa kojim sam se bavim ovom temom džina i ja smo zapravo karakterno, mi se jako volimo i i bliski smo i brat i sestra i ja, njih dvoje su blizanci inače. Ali smo objektivno karakterom i temperamentom prilično različiti. Ovaj, i i moj brat i ja onako vrlo brinemo i osećamo jedan za drugog i tu smo jedan za drugog kad god treba. Ali smo poprilično drugačiji. Ja mislim da je mene u jednom trenutku uplašilo da će nekako životi da nas razdvoje i i i i i i i želeo sam da nađem nešto što mislim da me ne shvatiš sad pogrešno. Mi i dalje imamo vrlo prisne porodične odnose. Idemo na porodične ručkove, viđamo se i tako dalje. Ali želeo sam da pored toga što se nekako podrazumeva, imamo nešto što nas tera da se nečim zajedno bavimo. Kopkalo me je uh uh da li možemo da napravimo nešto što, što može da bude, glupo reći vrhunski, ali ali nešto što može da bude da odrazi adekvatno uh nekakav regionalnu i lokalnu neku specifiku, nekakvo poreklo odakle, a da opet bude univerzalno i prihvatljivo svuda. Ovaj, i uh, sad su me ljudi pitali zašto džin? Mislim okej, ja se generalno smatram sebe hedonistom, volim lepe stvari u životu i volim da pijem džin, ali to je moglo da bude i džin, a moglo da bude i pivo, moglo da bude i vino. Ne kažem da bismo ga napravili na jednako dobar način. Ali to što je džin to je zapravo sticaj okolnosti. Ovaj, baš u to vreme kad sam bio u KPMG-u u Beču, jedan moj drugar iz srednje škole koji je tamo već živeo neko vreme i ja, je li, kako smo obnovili intenzivno druženje jer sam tad ovaj bio, jedno vreme što bi on rekao, kao student s parama, je li sam čovek bez obaveza i s viškom vremena. Smo obilazili barove. Džin je tada bio u velikom nekakvom hajpu u Zapadnoj Evropi. Bilo je mnogo nekakvih zanatskih destilerija. Ja sam krenuo da se interesujem kako se to pravi. Bilo mi je samo po sebi interesantno. Onda je i on krenuo da se interesuje ovaj, kako se, kako se to pravi. Otišli smo, obišli smo neke destilerije zajedno. Ovaj, i meni je bilo jako zanimljivo kad sam ja shvatio da ti neki najveći proizvođači u Austriji koji prodaju ne znam džin na aerodromu, zapravo ga i dalje prave u nekoj garaži u Štajerskoj. Ovaj, gde to je onako neka ne nužno sad preterano kompleksna, pretenciozna radinost, neka velika investicija. I onda mi je bilo jako interesantno kada sam zapravo napravio tu vezu sa sa kuvanjem, zato što sam ja zapravo shvatio da je to vrlo slično i analogno kuvanju hrane, samo što kuvaš sa alkoholom, gde ti zapravo imaš neograničen prostor za kreativnost za razliku od destilacije nekih drugih pića jer ti suštinski praviš svoju mešavinu začina koja će dati karakter tvom proizvodu i re-destiluješ sve to zajedno sa, sa žitnim alkoholom i time dobijaš te nekakve različite profile. I zapravo mi je bilo jako interesantno što sam shvatio da je kratak vremenski period od proizvodnje do do police. Ne u ekonomskom smislu, već u smislu radoznalosti gde sad ne moram da ne znam, nešto stavim pa da vidim za dve godine da li je valjalo, nego mogu da vidim u par nedelja da li to ima nekog smisla. Nama dvojici je to bilo interesantno i mi tad kupimo neka dva u, taj moj prijatelj i ja naručimo preko Amazona neka dva mala uređaja za za destilovanje. Ovaj, i ja se potom vratim u Beograd, ispričam tu priču svom bratu, opet iz ove neke svog nekog poriva da nam to bude neki hobi, da uzmemo time da se bavimo, da možda ima nekog smisla. I mi to zapravo postane nekakva vikend aktivnost u nekom periodu koji će trajati jedno godinu i po dana. Znači ja sam od nekih 2018. do 2019. godine smo mi uh pravili, praktično svaki vikend, evo ja sad sam računao skoro, imali smo skoro 50 i nešto destilacija, 55 ako se ne varam. Znači mi smo imali godinu i nešto dana svaki vikend destilovanje džina. Više nego VD 40. Da. Tako da je to bilo jako zabavno jedna aktivnost gde se mi sad svi skupimo sa onim porodicom, partneri, prijatelji, ovaj, i zapravo to bude nešto što se dešava usputno uz, uz ručak na, na bukvalno roštilju u, na terasi u Baba Višnjinoj ulici. Ovaj, roštilju na plin, mali uređaj za destilovanje od 2 litre, ti nešto napraviš i za jedno dve nedelje shvatiš jel to nešto ima smisla ili nema nikakvog smisla. Uh, i, i, i, i šta je sad tu u tom trenutku meni bilo i, da se opet vratim na to šta je, šta je bio nekakav poriv. Želja je bila i na tome sam isto jako zahvalan roditeljima i to želim da prenesem na svoje dete. Nadam se da to vodi i mog brata i sestru u životu, ali mene jeste vodilo. To je svest i, i, i, i verovanje da je moj maksimum inputa zaslužuje maksimalni rezultat. Odnosno da ako dam sve od sebe ili uradim sve što je bilo do mene, da će sve nekako biti u redu, da tako kažem. I mene je to zaista vodilo, ja bih rekao, kroz odrastanje, školovanje i potvrđeno na nekakvim, to ne, ne znači nužno da to što je u redu će uvek biti to što si ti zamislio, ali svakako je na neki način u redu. I ja sam želeo da vidim da li uz mnogo emocije, ne nužno prema džinu, emocije naše, jedni prema drugih i prema drugima, posvećenosti, naravno uključenog mozga, korišćenje svih raspoloživih informacija, jer mi ipak živimo i to je neka poruka koju bih želeo da prenesem ljudima, mi živimo u neverovatnom vremenu gde je informacija potpuno besplatna. Slažem se i dezinformacija. Ali informacija je potpuno besplatna i uz malo napora čovek može da nauči da radi i da pravi šta god hoće u životu. Ovaj, tako da je mene interesovalo da li uz nekakav razum, neko životno iskustvo, rekao bih i ipak neki urođeni senzibilitet ili naučeni kroz odrastanje da da znaš i nisi nekritičan šta valja, šta ne valja, mnogo emocije, posvećenosti, istrajnosti možemo da napravimo nešto što će sutra biti prepoznato kao izuzetno.  I za tadašnji moj cilj je bio i naš cilj je bio, bilo nam je interesantno, kupovali smo neke druge zanatske džinove. Naš ambicija je bila da to treba da izgleda i da ima ukus jednako dobro kao nekakvi drugi zanatski džinovi. Pa da vidimo kako će to da, da ide i gde će to nekako da ide eto. 

Ivan Minić:  Znači vi ste jedno godinu i po dana pili dosta. Probali, što bi se rekli, degustirali, testirali se. Radili smo R&D. Da, radili smo R&D. Ovaj. I, uh, kada ste došli do toga kako bi trebalo da izgleda vaš recept, uslovno rečeno, ovaj, svakako pričaćemo i o tome da je ideja da se prosto sam proizvod pretvori u nekakav portfolio, a ne samo jedan proizvod, ali hajde da kažemo došli ste do toga kako treba da, da izgleda prvi proizvod u smislu sadržaja toga svega. Kako ste došli do, do onih flaša?

Uroš Milosavljević: Da. Uh, da, pa hajde pre nego što dođem do flaša samo bih spomenuo jednu stvar jer to nas ljudi uvek pitaju, kao ko je radio na receptu i tako dalje. Mi smo zaista sami radili na receptu jer mislim, sad okej, svaka stvar koju nekako čovek dogura do kraja ima utisak da nije tako teško. Ovaj. Mi smo sami radili na receptu, ali smo imali jednu pomoć koju moram da istaknem jer nije bila beznačajna i ta pomoć nam je sigurno skratila put sa jedno tri na godinu i po dana. To je bio prvi slovenački zanatski destiler džina, Erik Sarkić, koga smo potpuno slučajno u tom našem nasumičnom obilaženju i i banjavanju po destilerijama po, ne znam, regiji, a tu ubrajam, ne znam, Sloveniju, Hrvatsku, Austriju i Nemačku, gde smo samo banuli čoveku u dvorište, gde je on nekako prepoznao neku našu iskrenu emociju i tu neku našu priču i prosto želeo da nam pomogne. I, i on nam je mnogo, mislim, on nam je skratio put za neke stvari, neke ideje koje smo imali nam je pomogao da ih ranije odbacimo. Za nekakav profil ukusa koji smo želeli da postignemo, nas je usmerio i beskrajno sam mu zahvalan na tome. Tako da, to što je on potrošio na neke škole Bifitera u Londonu i tako dalje, mi, mi, mi taj novac nismo potrošili, hvala mu na tome. Ovaj, ali, uh, to je bio svakako jedan sistem pokušaja i grešaka, sve dok to nije krenulo da liči na nešto. Uh, mi smo znali da je vizuelni identitet i pakovanje neodvojiva stvar svega toga. Ja generalno i mi smo po prirodi, rekao bih nekakve estete. Meni vizuelni izgled nečega govori o kreatoru takođe, od, od, o tome kako i na koji način je, to je za mene integralni deo i neodvojiv deo proizvoda. Rekao bih da je uh, lepota toga nečega splet nečega što je iznutra i spolja, pogotovo na tržištu džina nam je bilo jasno da tad već kreće jedno utrkivanje kako će to da izgleda. Ja paralelno kroz KPMG krećem da se bavim sve više se interesujem za savetovanje u oblasti održivosti. To je nešto što mi je bilo onako uvek interesantno, kako da čovečanstvo se razvije na jedan način koji će biti u većoj meri održiv, podrška cirkularnoj ekonomiji i tako dalje. I i nekako sam pošao od nekakvih svojih navika da zapravo te keramičke flaše su mi uvek delovale istorijski zanimljivo, interesantno jer je nešto što ima višestruku upotrebu, prosto žao ti je da ga baciš. Uh, ima svoju funkciju takođe jer je tamno, je li, ne, nema, sprečava uticaj svetlosti na tvoj proizvod. Takođe je stabilniji u pogledu temperature koje se čuvaju i zaista posle toga možeš da napraviš vazu za cveće, možeš da napraviš, sipaš maslinovo ulje, sipaš neki drugi proizvod, možeš da radiš s njim šta, šta, šta, šta god želiš. I mi smo znali da je to jako, jako važno. Uh, u našem istraživanju smo smo našli jednu, to je zapravo, i dalje nekakav porodični biznis sa severozapada Nemačke, koji to radi na isti način u limitiranom broju modela za priličan broj proizvođača u Evropi. Raznih stvari, ne samo džina. Uh, napravili kontakt sa njima. Oni su bili, bili iz, zapravo raspoloženi da podrže neku malu priču u smislu male količine. Dali nam neku razumnu cenu koja je verovali ili ne i dalje slična. A doći ćemo do te teme inflacije, troškova i svega ostalog. Uh, i tu sad zapravo stupa na, na scenu naš dizajner koga smo upoznali u celom tom nekom procesu, koji je takođe jer Young Salt na kraju doći ćemo do toga to je kao neki apstraktni pojam, ali to je na kraju krajeva zapravo samo naša priča, naša istinita priča gde ljudi koji, kojima se dopala postaju integralni deo te naše, te naše priče koja u startu bila porodična. I Stefan jeste, Stefan Knežević jeste na neki način postao deo te neke naše porodične priče zato što smo mi, da, veliki deo smo radili sami, ali dizajn je nešto gde, gde svakako nismo ni planirali da ga radimo sami. I u nekoj našoj potrazi, razmišljanju ko bi to mogao da nam radi, seli smo, podelili sa njim na jedan tako vrlo otvoren način to šta smo zamislili u smislu proizvoda, šta smo mi, šta želimo da on reflektuje. Da želimo da bude ono čemu i mi težimo. Karakterno, u balansu, precizno, a sa druge strane pomalo umetničkim usavo, vrlo autentično, pomalo mistično i, i da bude nekako, uh, iz ovog ugla održivosti jednostavno, ne preterano komplikovano. Insistirali smo da da nemamo momenat etikete nego da bude direktni print, direktno štampanje na boci. I on nam je zapravo izašao sa nekoliko predloga, ali se i ovaj njemu nekako dopao i onda smo nastavili dalje da radimo na tome. Gde je ne prosto, ne znam kako se to kosmički poklopilo da smo se nekako duhovno povezali da da i ja mislim da i on doživljava tu priču na neki način kao svoju sa sa punim pravom. Ovaj, Stefan je posle dobio jednu od od German Design Awards koje je izuzetno prestižna nagrada za dizajn za, za rad na našoj flaši. I tako da eto meni je, ja sam srećan što je rad na nečemu što je značajan element našeg proizvoda takođe omogućio nekim drugim ljudima da naprave svoj uspeh. 

Ivan Minić: Ljudi sa dijagnozama se prepoznaju. I meni je isto drago što eto barem jednim delom je proizvod iz Nemačke, zna se šta je, zna se šta je Nemačka. Barem šta je Nemačka bila. E sad, sve to lepo i to je sve trenutak pre nultog trenutka. A nulti trenutak je trenutak kada ti imaš to sve, napravio si neku količinu i sada treba da to izađe na tržište, da dobiješ nekakav feedback od ljudi koji izlaze iz tvog kruga prijatelja, poznanika koji su to sve testirali sa vama. Ono, neki ljudi koji vas ne poznaju treba da probaju proizvod i onda ćeš doći u situaciju nekad, verovatno, verovatno si došao, da neko pohvali proizvod a da nema veze, da ne zna da je, da je tvoj i da si ti onda malo, da se mnogo lepo osećaš tim povodom i tako dalje. Ovaj, kako izgleda to? Znači, ono, mislim posebno što kad uzmemo u obzir da se dešava COVID, stvari postaju malo komplikovanije. Znači, COVID je u suštini trenutak kad vi treba da izađete na tržište.

IZLAZAK NA TRŽIŠTE U PANDEMIJI

Uroš Milosavljević: Da, ja ovaj mi kad smo, kako da kažem, sve to nekako spakovali i i to bilo spremno da izađe na tržište, a bukvalno je bilo ono u minutu do 12. Mi smo se bili prijavili za beogradski salon vina, za deo gde se izlažu destilati. I nama je prva, prva pošiljka flaša i to uzorak samo za taj festival od na primer, ako se dobro sećam, 20 flaša stiglo dva dana pre toga. Ovaj, gde do poslednjeg trenutka nismo znali da li ćemo imati u nečemu da izlažemo ili Ovaj, u čemu da izlažemo ili ne. Da. Ovaj, pa znaš šta, mislim, u celom procesu, da, i naravno u tom nekom periodu smo mi sad, je li, baveći se time čime se bavimo u ovom ovom drugom delu života, jer moj brat je takođe ekonomista. Ovaj, znaš, mi smo krenuli već u neke razgovore, ne znam, distributeri, prodavci, znaš, da nekako opipavamo šta to znači. I sad naravno ta neka prva poruka koju ti ljudi kažu je kao, ti sad misliš da si završio priču, ali napravio si proizvod. To je u najboljem slučaju 50% priče. Kao, sad sledi kao muka prodaje i tako dalje. Što pa ne znam sad, sam ni da kažem. Na neki način i jeste i nije. Ali opet sad ima veze, al doći ću na kraju do toga. Nadam se da ću biti jasan do kraja svog intervjua jer ni u mojoj glavi nije baš uvek sve sve sve sve potpuno jasno, a to je, sve zavisi od toga šta ti je neka ambicija. Znači, mi nismo hteli da napravimo masovni proizvod. Mi, mi smo napravili biznis. Znači mi, mi, daleko od toga da nismo materijalni, mi smo materijalni. Ekonomisti. Tako je, ja želim da to vredi. Ali meni je potpuno okej da ja da, da to mirenje sa realnošću da ja ne mogu od toga danas da živim. Ni ja, ni moj brat, niti bilo ko od nas. 

Ivan Minić: Ma vi ste hteli da napravite nešto lepo. 

Uroš Milosavljević: A mi smo delimično hteli da napravimo nešto lepo i da to baš sad ne, ne kako da kažem, ne crpi neke dalje finansijska sredstva. Znači ambicija je bila da da da bude dobro, da da vidimo da l’ da l’ možemo, da se testiramo, da vidimo da l’ možemo da napravimo nešto što, što može da bude međunarodno prepoznato kao dobro. Nešto što će ovde na lokalu da malo pomiri stvari u nekoj industriji koja koja nije bila preterano zanimljiva u tom nekom datom trenutku u smislu nekakvih domaćih proizvoda koji su bili prilično jednolični ili nekako orijentisani na neka tradicionalna ovaj, percepirana pića u Srbiji. Uh, ali ali da, znači nama je potpuno okej bilo da da da da, da da igramo tu neku dugu maratonsku trku gde na kraju će imati nekog smisla. I mi smo to u principu na na početku tako i koncipirali. I i dalje ga koncipiramo na taj način. Gde, ne znam to je možda kontra intui, mislim nije nije u skladu sa ovim prethodno što sam rekao da ja sad kao savetujem kompanije vezano za razne stvari i tako dalje, gde u ulozi savetnika bih nekako otvorio oči da je važno voditi računa o nekim stvarima. Te neke stvari su se kod nas desile spontano i mi nismo preterano nešto vodili računa o tome. Mislim, sad pre momenta otvorili smo flašu i ljudi probali proizvod, ja se sećam tih nekih prvih komentara. Ovaj, gde neki ljudi su, su, su, su, su, i neki vrlo relevantni su ljudi su nam rekli, e kao deluje impresivno, ali ja ovo ne razumem, ne znam šta je ovo. Zašto je ovo džin? Šta je ovo, je l’ ovo šampon? Mislim, to su bukvalno išli komentari do te mere. Šta znači Young Salt? To nikom nije jasno o čemu je reč i tako dalje. Ali nama je to bilo potpuno okej, jer, jer mi zapravo, mi, ne sad zato što smo mi ubeđeni da mi znamo najpametniji. Mi smo naravno te neke uzorke delili sa ljudima i tako dalje. Ali mi smo smatrali da je jako važno da taj proizvod bude potpuno autentičan, da bude potpuno naša istinita priča koja po svojoj definiciji, kao što ni ti kao čovek ne možeš svima da se svidiš, ovo ne može svima da se svidi. I nije ni namenjeno da se svima svidi. Ali onima kojima se svidi, namenili smo da ti ljudi postoje integralni deo te neke naše priče sa kojom mi intimno delimo tu našu priču. Jer Young Salt je, to smo mi. I to smo mi, kad, što više razmišljamo o tome i kako se dešava dalji razvoj biznisa, biznisa, proizvoda, njegova evolucija, on je u pravom smislu refleksija sve što se dešava u nekakvim u nekakvim našim životima. 

Ivan Minić: Mislim da je jako važno, to je sad kako da kažem, savet i za neke druge ljude koji razmišljaju o sličnim poduhvatima, mislim, da generalno čovek u životu mora da svede nekakvu sujetu na minimum ili da pokuša da je potpuno eliminiše. Je l’ jeste, sad konsultant bez sujete. 

Uroš Milosavljević: Ne ni brat ni ja, da. Mi zaista nismo sujetni. Mislim mi smo doživeli raznorazne komentare i uvek se trudi čovek da to shvati konstruktivno. Naravno da nisu svi dobronamerni. Niste mogli kleku da. Ali da. Tako je. Niste mogli što nije ošljiv. Tako je. Ovaj, da, imali smo taj komentar. Pa dobro, ali sledeće je sad neka rakija.

Ivan Minić: Da. E al vidiš šta, mislim, uh, mislim da tu postoji ono da ste vi to malo prećerali. Ovaj. Da smo mi prvo imali onaj period u kome su se flaširale stvari koje su bile onako i to što je bilo kako je bilo spakovano je uglavnom bilo jadno. Pa su onda malo postale, malo su jaka alkoholna pića postala kvalitetnija, ambalaža je postala malo bolja. Sad smo došli u neku fazu gde zaista imaš i lepe ambalaže i dobrih boca i dobrih etiketa i svašta. E, ali čini mi se, možda grešim, niko nije uradio nešto ovako kao što ste vi uradili. Ovo je još dodatni iskorak, odnosno dodatno da zakomplikujete sebi život. Što s jedne strane jeste komplikacija, s druge strane jeste jasna diferencijacija na tržištu. Ali jesmo unapredovali značajno od toga da ti nisi mogao da dođe, da kupiš a, a uh, to najčešće gledam iz vizure kupovine poklona strancu, zato što taj stranac ne razume šta piše na etiketi i on mora da se zaljubi u to kako to izgleda. Je bilo mnogo teško da mu kupiš nešto u što će on da se zaljubi kako izgleda. Znaš, daću primer koji, koji mislim da je s jedne strane dobar jer pričamo o brendu koji 25 godina drži vrhunski kvalitet. Ali niko se nije zaljubio kad je dobio flašu žute ose. Iako je ona vrhunska. Pa sad već. Ne, okej, u današnjoj perspektivi možda ima boljih i tako dalje. Ali nećeš pogrešiti sigurno. 

Uroš Milosavljević: Ne, ne, hoću da kažem, u današnjoj perspektivi ta žuta osa deluje nekako retro romantično i lepo meni. Ja volim kad je dobijem. 

Ivan Minić: Slažem se. Ovaj, ali jeste taj negde problem da ako ti to porediš sa nekim kraft viskijima, sa sa kraft pićima koja postoje, imaš neki ono nemaš neki dobar osećaj unutra. Dok sa ovim znaš, razni su ljudi i mnogo ljudi ima negde u glavi da ne vole da proba ništa što je novo i čudno. I ja sam po nekim pitanjima takav. Znači ja sam vrlo kao što se vidi po meni, vrlo sam otvoren da probam novu hranu. Ali ako sam na nekom egzotičnom mestu i treba da probam nešto što znam da može da bude problematično, nije adekvatno termički obrađeno i sve ostalo, neću ga probati jer volim da moj probavni i digestivni trakt funkcioniše. Sa jakim alkoholnim pićima ne postoji ta vrsta rizika u tom smislu. Mnogi ljudi koji su krenuli da se igraju sa kraft pivarstvom imaju prehrambeni proizvod koji mnogo lako može da se pokvari, mnogo lako može da se zakomplikuje. U tom smislu, jaka alkoholna pića nisu rizična na taj način. To ne znači da je lako napraviti dobro i to ne znači da su ljudi voljni da probaju nešto novo.

Uroš Milosavljević: Pa da, znaš šta, ali s druge strane ja sad kada zapravo ti si me pitao prethodno pitanje, to sam ostao sam ti dužan odgovor, ta Korona koja je došla je nama naravno prvima delovala katastrofalno. Ali, ali je zapravo da, to je, to je neki period koji je naravno da je bio katastrofalan imajući u vidu sve što će se desiti u narednih nekoliko godina. Ovaj, je bio neki period gde su se ljudi zbližili, provodili mnogo više vremena zajedno. I i to je ono što smo rekli na početku. Taj neki period gde su se ljudi nekako podržavali je li, ovaj. I redovno se dezinfikovali. I redovno se dezinfikovali, to je tačno. Ovaj, tako da je to nekakvo, taj nekakav glas se širio neverovatnom brzinom i to je nas potpuno šokiralo. I šokirao nas je broj dobronamernih ljudi koji su prepoznali poput tebe da je to nešto što ima kvalitet i da je to nešto što je vredno pažnje i podrške. I po pravilu to najčešće budu ljudi koje ti pre toga nisi poznavao. Ovaj, ne zato što, znaš, ne zato što ljudi koje poznaješ ti misle loše naprotiv, daleko od toga. Ali ja mislim da je ljudima koji te poznaju njima je teško da te sad stave u kontekst nečega. Znaš, on kaže kakav čoveče džin, on niste u životu ni što su, ono niko alkohol niste ispekli. Moj, moj brat je jednom u životu sa našim zetom napravio lošu rakiju. Mislim sa kojom ja mislim da sam čuvao neki balon do skoro dok ga nisam prosuo, nisam ni rekao. Ovaj, šalu na stranu, ali znaš i onda je ljudima teško da te stave u neki kontekst jer imaju neke predrasude vezano za tebe. Oni znaju da si ti naravno vredan i da nisi ono da si uradio stvari na način na koji treba. Ali kažem opet teško je da te sad njima u očima predstaviš kao neki master distiller, što ja zapravo, to je jako važno reći, nas dvojica to i nismo. Jer mi smo se ovim samouki. Mi smo napravili nešto, ali mi umemo da napravimo Young Salt džin. Ja ne umem da napravim drugi džin. Mi smo imali nekakve ideje ljudi koji su hteli džin kolaboracije u međuvremenu ili drugačiji džin. Ja sam imao ideju jednog džin kolaboracije sa jednom pivarom koji nismo na kraju realizovali. Ovaj, jer nekako po pravilu to ako ne krene, ako se ne desi odmah u nekakvom prvom i ako nije kliknulo na tom prvom susretu i pokušaju samo, mislim prosto neće se desiti. Ali hoću da kažem, mislim ja se ne stidim to da kažem. Ja, ja ne umem da sad za zadatu temu napravim džin. Jer ja verujem da bi mi ponovo trebalo ne možda 50 kuvanja, ali bi mi trebalo 30 kuvanja. Tako da ja nemam u mojoj glavi to nije nekakav jasan algoritam. To je, i to, to je zaista tako. Ja sad nije to nekakva priča koju ja sad pričam, znači umem da napravim taj džin, neki drugi ne umem da napravim. Ovaj, ovo radi. Imam neki utisak da razumem i znam zbog čega radi, ali ne mogu da ti garantujem da sam siguran da je to tako. Ali da kažem ovo što si ti pitao, to kad je krenula Korona, neka nazovi vest je krenula da se širi neverovatnom brzinom i to je nas činilo neverovatno srećnim u ta neka suluda vremena gde, uh, napravili smo neki landing page. Sećam se, ja sam ostavio svoj broj telefona, su krenuli da me zovu neki ljudi, znači čiji glas prepoznam, znam ko je jer je neka javna ličnost da mi kaže kako je probao i kako je oduševljen i tako dalje. Uh, i i i i jedan, da kažem, jedna zajednica kojoj moram da budem, kojoj, kojoj, kojoj sam rekao bih pre svega zahvalan u Srbiji, to je zajednica bar tendera. Ti ljudi su, su zapravo naši najveći ambasadori i njima dugujemo najveću zahvalnost. Zato što su to ljudi kojima se dopalo, to su ljudi koji su nama pomogli da proizvod postane prepoznatljiv ovde na lokalu i koji su nam takođe pomogli na neki način da on bude prepoznat u, u i u nekakvim međunarodnim bar tending krugovima. Zato što se oni druže, oni su povezani i oni su želeli, ovo što ti kažeš, da daju nekom svom prijatelju ili kolegi nešto što smatraju da je jednako ili slično dobro kvalitetom i izgledom sa nečim što, što dolazi negde drugde. I, i to nas je činilo neverovatno srećnim. Ovaj, naravno da u celom tom putu smo imali komentare i ovakve i onakve. I dan danas sve ih uvek prihvatim konstruktivno. Ja stvarno nisam sujetan, a ni brat moj. Ovaj, i potpuno nam je okej. Ali, kako sam rekao, mi ni, mi nismo pravili da bude za sve. Mi smo pravili da za one koji će se zaljubiti eto.

PLANOVI ZA DALJE I ZAKLJUČAK

Ivan Minić: Za ljude sa dijagnozom.

Uroš Milosavljević: Za ljude sa dijagnozom. Tako je.

Ivan Minić: Ovaj, danas kada pogledam to sve, to je operacija koja je u odnosu na nekakvu industriju ili bilo šta masovno, realno mala. U odnosu na to kako izgledaju male operacije tog tipa ovde, uopšte nije toliko mala. E sad, šta je vaša, prvo, koliko ste vi zadovoljni time gde je to danas? A drugo, šta je neki vaš plan za to za, za dalje? I kako, kako i ko može da vam možda pomogne na tom putu?

Uroš Milosavljević: Pa da, znaš šta, to je sad onako jedna tema koju mi vodimo aktivno poslednju godinu ili dve dana, a to je šta sad, znaš. I mislim da polako se nazire nekakav odgovor. Mi, ta je li prva godina je bila neverovatno dobra. Mi smo naručili jednu paletu flaša. Mislili smo, ako je prodamo za dve godine, biće dobro. Prodali smo za,

Ivan Minić: Srećom flaša se ne kvari.

Uroš Milosavljević: Da, srećno je i vraćaju se. Ovaj, uh, mi smo je prodali za manje od godinu dana. Uh, već sledeće godine smo imali nekakve prve izvoze u Sloveniju, zatim u Crnu Goru, zatim nešto u Švajcarsku. Uh, i imalo je neku svoju kulminaciju pre jedno dve godine kada smo zapravo, to nam je bila velika želja, izašli na nekakvo da kažemo veće evropsko tržište. Izvezli smo celu paletu u Italiju i prezentovali zajedno sa tim distributerom na jednom od najvećih bar šouova u Evropi, što je bio Roma bar šou u Rimu. I to je onako za nas bio jedan neverovatan osećaj, satisfakcije. Sad se postavlja pitanje, okej, šta sad dalje? Jer to sad već postaje nekakav biznis. I i to je sad jedno nešto što nam je s jedne strane si srećan, s druge strane počinje da ti izaziva frustraciju, zato što vidiš da može više, ne znaš kako. Uh i i i pomalo se vrtiš u krug. Racionalno ti je jasno šta treba. Ali s druge strane, racionalno od njega ne može da se živi još uvek, ili ne može pristojno da se živi. A i dalje je mnogo konstruktivnije za taj biznis da sve što zaradi, re-investira u nešto novo nego da ti sad nešto raspodeljuješ i da i da trošiš. I u principu, uh, ali ja na kraju i mi, ne znam da l’ mi se ovo iskristalisalo sinoć ili jutros, ovaj ili ranije. Young Salt smo mi i to je naša porodična priča. I ona raste i evoluira i živi zajedno sa nama. I ja što više razmišljam, sam potpuno siguran biznis je samo način kako mi plasiramo taj proizvod. Ali Young Salt je proizvod. To nije biznis. I njegova prodaja omogućava njegovu održivost i njegov dalji rast i razvoj. I što se mene tiče, nama novac za raspodelu, ne zato što nam ne treba naprotiv, ali u kratkom roku ne treba, ili u srednjem roku uopšte ne treba da omogući. I pošto je polazna premisa bila da je to naša iskrena, autentična priča, naša emocija koja je reflektovana kroz proizvod, kroz nekakvu poruku koja sigurno marketinški može da bude bolje uobličena. Postoje neki elementi koji nedostaju, neki elementi koje danas shvatimo da je ne znam, moja Ana, žena je se bavi marketingom, pa sad ona kada meni danas sa svojom spoznajom kaže e čekaj je l’ trebalo znaš ovo, je l’ trebalo je nešto drugačije. Da li je trebalo ili nije, ja ne znam, ali je to prosto bilo tako i, i to jeste tako. U međuvremenu su se nekakvi naši životni prioriteti na neki način promenili u smislu da ja sam dobio dete, moj brat eto nema dete još uvek, ali ali, ima, ima takođe porodicu. A mi, ja prosto imam drugačije prioritete. Ja ne mogu više kao u vreme Korone da idem da, da sedim u, u svaki veče u baru i da, da, ne znam, popijem čašu, dve, niti mogu da, da bežim sa kafe gde posle da nosim džin, ovaj, Tako da, on je naš život, on nastaje da živi i mislim da je to što nam je izazivalo frustraciju, koji su nam zapravo drugi ljudi nekako nametnuli sa pričom e znaš sad to treba, mora standardno, ne znam, treba da dignete cenu, vidiš da sve raste i tako dalje. to mora ne znam šta. To ne mora ništa. Znači to je proizvod, to smo mi. On nastavlja da da raste i da živi. Ne ide nigde. Mi ga nećemo pustiti. Niti, pre svega ne zbog nas. A sa druge strane, niti zbog tog velikog broja ljudi koji, koji ga vole, koji su integralni deo te neke naše priče. Ali je meni potpuno, postalo u redu da je taj put gore dole, da ne mora nužno svaka godina da bude rast u odnosu na prethodnu godinu, jer je to nešto na šta se mi kladimo, nešto što je dugoročno i nešto što je, što će na kraju imati nekakvu neupitnu vrednost. Nevezano od toga da li je prodato, ne znam, 3.000, 13.000 ili 30.000 flaša. Ovaj, tako da ne troši nam, tu ljudi kažu, čekaj ti se sad baviš, nešto trošiš, neko vreme mi to, to kao što sam rekao na početku, početna stavka nije bila trošenje vremena, to je provođenje vreme sa porodicom, sa najbližim ljudima, sa dalje kako smo se mi razvijali sa našim porodicama, roditeljima, bakom, dekom. Ovaj, tako da, integralni deo naše porodične priče koju želimo da je na jedan kolaborativan način podelimo s drugima. Takođe da na jedan, u dobrom smislu beogradski način podelimo sa svetom. Za mene Beograd pre svega jedan grad kosmopolitskog duha koji je nadnacionalan, grad koji ne zahteva lokalnu pripadnost da bi ga ti smatrao svojim. I to je razlog jer smo imali te komentare kao zašto pišete na engleskom i ne znam zašto nije srpski, zašto nije ćirilica. Ne zato što se mi nešto stidimo naprotiv. Na našem džinu piše da je to Belgrade Craft Gin i tako dalje. Baš naprotiv, ali mi želimo da damo nešto što je univerzalnog jezika i nekog kvaliteta. I ja razmišljajući o sad tome, ako sad napravim tu paralelu kako se razvija proizvod i kako je to refleksija neka nas, ja bih voleo da vidim Young Salt koji prerasta u, u jedan lifestyle brend koji nije nužno ni samo alkohol, koji su neki drugi komplementarne stvari koje nisu nužno vezane samo za konzumaciju alkohola, neke koje su povezive ili nisu povezive. Mi inače imamo još jedno alkoholno piće koje nisam siguran da ljudi znaju da je u stalnoj ponudi. Mi imamo taj flaširani negroni koji je nastao u ko, u kolaboraciji. Da, doneću ti sledeći put kad mi ovaj majstor otključa kapiju pošto jutros nisam mogao da uđem u destileriju. Ovaj, pozdrav za majstora Miću. Ovaj, šalu na stranu. Da, mi imamo još jedno alkoholno piće, ali smo ne znam, u međuvremenu imali neke druge stvari. Pa ne znam začine, pa ne znam neke čokoladice, pa smo imali nekakve ideje, saradnje sa umetnicima, limitirane kolekcije nekakvih oslikanih flaša. Ovaj, imamo neke druge ideje koje zahtevaju ljubav i, i, i, i, i pažnju da bi se realizovale i mi ćemo to, to sigurno naći. Ovaj, ali da, ja evoluciju ne vidim nužno da je to brend alkoholnog pića. Mislim da je to, želim da ga vidim kao nekakav lifestyle brend.

Ivan Minić: I sve u svoje vreme.

Uroš Milosavljević: I sve u svoje vreme apsolutno. Nešto što me činilo nervoznim, mislim da sam posle dužeg vremena se probudio, evo iskreno, hvala ti na tome, da jako sam se radovao današnjem razgovoru zato što su mi se neke stvari složile u glavi i, i to nešto što me je izazivalo frustraciju u vidu toga, ne znam, ko koliko duguje, kolika su potraživanja, da li je raslo, nije raslo, da li smo, ne znam, bili vamo namo, ovaj, to meni uopšte više ne predstavlja frustraciju zato što, jer, kako sam rekao, nije masovni proizvod. Želeli smo da podelimo svoju emociju, naša emocija je nešto što nije stalna stvar. Uh i to se naravno da se reflektuje kroz taj neki proizvod i meni je to potpuno, potpuno okej.

Ivan Minić: Ja mislim da je to možda najbolji način na koji možeš da pristupiš nečemu ovakvom. Ovaj, većinu dobrih brendova koji su nastali u prethodnih 10-ak godina u toj industriji su pokrenuli ljudi koji imaju primarnu profesiju i kojima je to neka vrsta ili kreativnog izražavanja, ili prosto nešto što su oduvek želeli, a sad imaju mogućnost da sebi priušte. I mislim da je to upravo način da ta stvar organski, ali vrlo stabilno nađe svoj put do publike. Jer bilo šta što je forsirano, možda će da napravi kratkoročan rezultat, ali će imati ovaj, ono, efekat koji u, u narednoj iteraciji podrazumeva nekakav pad, jer ništa što je forsirano uglavnom ne opstane, ne opstane dugo. Ja se samo hteo da ti se nadovežem, da ti kažem još jednu stvar ovaj, što, što koje mi je sad isto u glavi, znaš ja taj posao i taj proizvod nama nije još uvek dao nikakav novac ili nam je dao vrlo sitnog nekakvog novca, otbacio, ovaj, ali nam je dao zaista neverovatnu količinu emocije nazad. Znači ta uložena ljubav se vratila višestruko. On je integralni deo nas. Uh, mnogo nekakvih radosti, nekakvih potpuno neočekivanih stvari. I mislim da nam je sigurno omogućio neverovatno da se dalje razvijemo kao profesionalci, kao ljudi. I moja nekako poruka ljudima koji razmišljaju o takvim stvarima je da, ja mislim da je sve moguće. Ja mislim da je moguće od svačega napraviti, šta god želiš da napraviš. Mislim da ako ti je to važno, ako ti to voliš, ti možeš da napraviš od čačkalice da je, da je, da je, da je nešto što je spektakularno i svi je, i svi je koriste i uživaju u tome i, i doživljavaju to ne kao čačkalicu nego kao nešto drugo. Neke stvari koje su se nama desile u kratkom vremenskom periodu za 5 godina ja to nisam mogao ni da sanjam. Sad da me neko ne bi tužio ovaj, da spominjem baš imena, ali mi smo imali neneverovatnu situaciju. Mi smo pre par godina, sad kad pričamo o zahvalnosti bar tenderima, ovaj, jedan od, od prvih bar tendera sa kojim smo sarađivali je bio uh Zlaja koji je tad radio u komunaleu i koji je nas zvao, Zlaja je bio, mislim Zlaja i dan danas onako blesav i vrlo autentičan. I on je mene zvao, da ne imenujem dotičnu glumca, kaže jedno veče, e vidi, uh samo da znaš danas sam služio Martini sa vašim džinom jednom poznatom holivudskom glumcu, sada ga ne imenujem, koji je tada snimao film u Beogradu. Koga ja inače obožavam, jedan od ne znam omiljenih glumaca. I naravno da mi svi smo se mi obradovali i uzeli smo to onako uzeli pomalo sa je li dozom rezerve jer je li znamo Zlaju koji iako mi je drag je blesav. Međutim, odlazimo na put, na letovanje i zvoni mi telefon i mi u tom trenutku sećam se negde u Sevilji obilazimo neku katedralu. I zovu nas iz jednog wine shop-a u gradu i kažu e, ovaj, izvini kao što zovemo sad za sad ali kao hteli smo samo da te zamolimo za jednu stvar, a to je bilo iz, iz prodavnice fino vino, ovaj, koja se doduše u međuvremenu zatvorila, nadam se da će se ponovo otvoriti na drugoj lokaciji, koji su mi rekli, ovaj, hitno neko mora da nam dobaci dva paketa vašeg džina jer je sad bila ta dotična osoba koja je završila snimanje i čovek iz njegovog obezbeđenja, pratnje, šta god, je bio sa listom pića koje želi da nosi nazad u Ameriku. I taj neko je poneo 12 flaša našeg džina negde i ja verujem da se nisu razbile usput, nego da su otvorene negde da su se oni razbili tamo, neku drugom društvu. Tako je, želim da verujem da su se oni razbili tamo. Tako da su to neke stvari koje su potpuno neverovatne i gde, ja ne znam, to je potpuno, mislim to nekako nema, nema, nema, nema cenu. A sa druge strane, je jedan strašan stimulans da da sve to ima nekakvog smisla. Isto kao što me zove ne znam taj distributer iz Italije i on kaže, slušaj, uh, vaš džin, doduše on jeste prodavac, pa treba uzeti pomalo stvari sa rezervom koje priča. A on kaže, vaš džin je najbolji džin koji mi imamo u ponudi. I on kaže, ja ti to odgovorno tvrdim. Ali je pakleno teško prodati ga i vi morate mnogo više da se angažujete oko toga. A ja ne znam kako. Ovaj, ali šalu na stranu to su stvari koje, koje, koje, koje su neke ono poziv na buđenje i koje ti stalno daju neki, neki dodatni stimulans. Ovaj, ali da, sad kad vratim film, stvarno su nam se desile nekakve neverovatne stvari. Ovaj, eto.

Ivan Minić: Ja mislim da, da svako ko u zrelim godinama uh, na najzdraviji i najbolji način, a to je ovaj način da pored redovnog posla počne da prati neku svoju strast i eventualno od nje napravi side hustle koji će možda, bože zdravlja jednog dana da bude i primarni biznis i sve ostalo. Mislim da ovaj, postane mnogo bolji profesionalac jer zapravo nauči sve one stvari koje je preskočio i koje ne možeš da razumeš kad nemaš svoj biznis. A mogu da kažem i ovako iz, iz nekog iskustva sa velikim brojem tih ljudi da u proseku postane mnogo bolji čovek. Ovaj, zato što razvije empatiju jer primi mnogo empatije od ljudi u tom procesu. Mnogi ljudi ga razumeju. Mnogi ljudi ga i ne razumeju, ali ne razumeju ga ni ovako, tako da to, to je sve u redu. I, uh, iz toga izađe, izađe mnogo kvalitetniji, jer ne postoji gotovo niko ko je ušao u nešto tako, ko se nije polupao na tom putu nekoliko, u nekoliko situacija. I svaki put kada se podigneš, ti znaš zašto se podižeš. I ako ti je želja bila jaka, nekoliko puta ti ne treba nikakva nikakav podstrek eksterni za nešto tako. Ali u jednom trenutku počne da ti treba. Pitanje je da l’ ti to osvestiš, ali kada krene da dolazi, ono shvatiš nešto što sam ja sa ovim podcastom shvatio pre mnogo godina i zbog toga ga u suštini i dan danas guram. A to je da shvatiš da je važno da ne budeš sam na tom putu. Okej, vas je dvojica, pa ste tu jedan za drugog uvek, ali i vama dvojici treba neko ponekad da vam kaže da to što je potpuno suludo što radite, ima smisla, ima vrednost, na duže staze može da bude nešto što je zaista veliko, a sada je samo još uvek malo, ali jako lepo i, i, i, i nešto što hrani dušu, jer taj trenutak kada napraviš nešto, ispred čega ili iza čega si uvek spreman da staneš i dođeš negde i pokloniš nekome i staneš i pored svog proizvoda i kažeš ovo sam ti ja izorao. To je jako velika stvar. I kada je sa druge strane neko ko je prošao nekad u životu taj put, nivo povezivanja koji ostvariš u prvih 5 sekundi u tom procesu je neverovatan. Što je u principu i razlog zašto sam želeo da ispričam ovu priču danas i sada. Ispričaćemo je mi još nekoliko puta sigurno u različitim fazama, kroz različite medije, kroz različite formate i sve ostalo, ali ova neka vrsta ispovesti konsultanta koji je postao čovek. Je nešto veliko i mislim, mislim jako važno jer to je ono, jebeš ti sve to što je posao, koliko god možda bio uspešan i unosan, ako u tom procesu izgubiš dušu ne postoji način da pored toga što si uspešan budeš i srećan. A sa ovakvim stvarima, kada imaš, mislim, hajde da, da time zaključim pošto možemo da pričamo beskonačno, ovo mi je ovaj, divergiranje od teme. Ali kada imaš razlog da se raduješ kad ideš na posao, ali još više kad imaš razlog da se raduješ kad ideš sa posla negde dalje, to je za život mnogo važno. I te, ti trenuci kada si napravio nešto, znaš kao, kažu mislim da je to da l’ Asimov ili neko, neko takav, ili možda Dawkins, neko je od to rekao, kao, uh, naj, uh, magičniji trenutak nije trenutak kada kažeš e u reka nego kada radeći nešto kažeš, hm, this is funny. I odatle kreću da se dešavaju neverovatne stvari. Svaka čast. Mislim ti profesionalni uspesi, to, to manje više to, je l’. Ovaj, ali svaka čast, uh, na tome što uspevaš da čuvaš to dobro što si poneo iz porodice, da neguješ to, da oko toga praviš priču koja može možda da inspiriše i druge ljude da se malo više vrate sebi, a malo manje daju gas na, na ovaj posao. Jer, finansije, ekonomija, to je onako ovde nije toliko važna stvar koliko je duša važna.

Uroš Milosavljević: Mnogo ti hvala na ovom razgovoru. Meni je izuzetno prijalo. Ovaj, ne znam da li mogu da dolazim povremeno na ovu terapiju bez kamera. Ali, da. Ne, hvala ti na divnim rečima. Mislim da znači mi. Ti, ti si, ti si jedan od tih vetara u leđa i hvala ti na tome.

Ivan Minić: A vi koji ste ovo slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Sada se približava sezona novogodišnjih poklona. Pa možda, bez presije. Znači, možda eventualno nije šljiva loša. Dobra je šljiva. Dobra je i kruška. Ovaj, ali možda ima smisla da razmislite o tome da istražite šta još ljudi prave i da napravite neku kombinaciju koja će da se izdvoji od ostalih novogodišnjih poklona. Jer nekako, upravo i to što smo realizovali tada, sad od koga je došla inicijativa, da li od mene ili od koleginice, suštinski nije važno, ali postojao je konsenzus oko toga da treba da napravimo novogodišnji poklon koji će se razlikovati od ostalih novogodišnjih poklona. Jer ti ljudi koji su ga dobili su dobili još 15 drugih poklona. E, naš su otvorili. E, naš čuvaju negde. E, naš stoji u polici, a ostali stoje u nekoj vitrini iza vrata. Zato što je drugačije, zato što nam je bilo stalo, zato što je poenta u tome da to spakuje zajedno sa nekim drugim proizvodima sa kojima je komplementarno i napravi od toga nešto, nešto malo drugačije. Sve što je drugačije ima šansu da, da bude makar malo više primećeno. A to je ono za šta se nažalost danas najviše borimo, za pažnju ljudi i za to da kada vidiš na polici nešto, ima jedna stvar koja se razlikuje od svih ostalih šarenih koje su tamo. Young Salt, sve informacije ćete naći u opisu epizode. Ja koristim priliku da vam se zahvalim. Vi sad razmislite, nova godina se bliži. Ovaj, i to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.