Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Podršku realizacije ove epizode pruža kompanija Orion Telekom, koja ima novi datacentar u Beogradu, prvu premijum zelenu kolokacijsku ponudu na našem tržištu. Dostupni su rekovi snage 8kW i više, spremni za AI i cloud opterećenja, uz 100% napajanje iz obnovljivih izvora, potvrđeno EECS sertifikatom, i dodatne solarne panele za veću energetsku efikasnost. Direktne konekcije sa AWS, Google Cloud i Microsoft Azure, najviši nivo fizičke i digitalne sigurnosti i lokalna podrška 24/7 – sve na jednom mestu.
Više detalja pronađite na oriontelekom.rs. Kontaktirajte ih putem mejla na: biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ima tako tih ljudi ovaj, koji su sa onog originalnog spiska, a koji još nisu došli. Jer ja imam razne situacije u životu, a podkast je samo jedna, da kažem, jedan level te igre. I onda ja kad hoću s nekim prvo da se ispričam, da se vidim, da sednem na ručak, to mora da dođe vreme kad može da se desi i tek onda možemo sve ostalo da iskombinujemo. I onda tako ti meni stojiš 100 godina jer ti si jedan blesav čovek koji svašta radi u životu, i dalje svašta radi, i što kaže, ne daj Bože nikom, ali ko mora s tim da živi, zna kako je. Ovaj, koji je tako dugo stajao, nikako da se ja oslobodim, da se setim, da ovo, da ono. I onda smo se letos konačno iskombinovali da sednemo, malo da se ispričamo i da zakažemo ovo, tako da…

Andreja Milkić: Sreli smo se u nekom bioskopu bili. Hvala tebi. Zadovoljstvo je…Ovaj uh, možda je, možda je trebalo i ranije da se vidimo, možda smo i mogli, ali super, ja sam zadovoljan da smo i danas ovde. Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Vidi, uh, mnogo je teško praviti nešto što hoćeš da trajno bude interesantno. Moraš da doziraš ludake. Znaš? Moraš da doziraš i, s druge strane, nekako od prvog dana se trudim da ljudi koji dolaze budu dovoljno različiti da neko ko redovno sluša, a ima raznih ljudi koji imaju različita interesovanja, svakih nekoliko epizoda naleti na nekog ko mu baš legne. Ovo ostalo odsluša zato što, ne znam, veruje mi ili misli da ima smisla. Ovaj, ali da kao to… Ja bih mogao da zaređam ono kolege marketare pa svi ostali koje zanima nešto drugo bi tu se smorili posle nekog vremena. Ovako, šaramo. Šaramo, ima svašta. Sve su neki fini ljudi. I ti kao fini čovek si danas došao ovde. Borio se da se probiješ do nas i probio se junački. Hvala ti na tome. A… Ideja zašto sam ja tebe nekako uvrstio od starta ovaj na taj spisak jeste što si ti jedan od onih ljudi koji u svakom trenutku pokušava da uradi nekoliko različitih stvari. Što kao posao, što kao side hustle, što kao hobi, a i tvoj put ovaj kroz karijeru nije baš bio uobičajen, linearan. Generalno ti si oko dosta blesav čovek. E, hajde sad uh, naravno, krenućemo sa pitanjem s kojim inače krećemo, ali hajde prvo pre nego što krenemo od toga. Da se uh, da probamo da definišemo šta ti sad sve radiš aktuelno.

ČIME SE ANDREJA BAVI

Andreja Milkić: Da, zanimljiv intro. Ovaj, razmišljam u principu imam dosta energije i volim da radim i imam razna interesovanja. I onda valjda kad sve to pomešaš dođeš u situaciju da te neko ovako najavi u podkastu. Ja sam ovaj, već nekih 15-ak godina u advertajzingu u Publicis grupi, konkretno u agenciji Leo Burnett, gde trenutno obavljam funkciju Group Account Direktora. Dakle, zadužen sam za vođenje određenih klijenata, s druge strane vođenje određenih timova unutar agencije i opet uh, reportiranje, hajde da kažeš, menadžmentu agencije. To je moj primarni posao i to je ono što što radim, čime se bavim, je l’? Pored toga, imam razna druga interesovanja i kako sam kao mali počeo da radim sve i svašta, neke stvari su jednostavno nastavile sa mnom da rastu. Tako da, čitam voice overe ponekad, to onda što možda ljudi najmanje znaju o meni, hajde to odmah da izbacim napolje. A ono što je komplementarno sa advertajzingom i sa radom u agenciji, što isto radim već nekih 10-ak plus godina, bavim se edukacijom, držim određena predavanja iz, iz oblasti, uslovno rečeno, tržišnih komunikacija pošto jako volim da radim sa mladim ljudima. I to su u stvari dve glavne stvari. Hajde da kažeš, sve se vrti oko advertajzinga, dakle, u praksi, je l’, u agenciji sa velikim klijentima tokom dana. Onda jedno nedeljno ponekad imam predavanje, radim na Molèn akademiji. I pored toga, je l’, kad imam vremena volim da pomognem ljudima. Ti si u stvari eto, možda neko ko je daleko poznatiji u ovoj zemlji i u regionu. Baš sam gledao podkast ovaj, koji si radio u Zagrebu, je l’ da? Ovaj, kao neko ko pomaže ljudima i onda opet, kako kažem, to nisu poslovi, ne bih mogao to da kažem da je nešto zvanično čime se bavim, ali uh, kad me pozovu neki prijatelji da im dam neki savet ili da ih povežem sa nekim ljudima, vrlo rado to učinim. Volim da, ono, spajam tačke, volim da ako mogu da pomognem, pomognem ljudima. Tako da, opet se vraćam na to, hvala Bogu imam određenu energiju, ovaj i volim da radim. Generalno sam ovaj, kad nešto volim zaista sam vredan. Ne mogu da kažem da sam generalno vredan, ali kad me nešto zanima sam vredan i volim da, eto, nekako, volim dobru energiju. Pa sad, to su nekad poslovi, to su nekad neke konsultacije. Ali, ovaj, ukratko, hajde, hajde da kažemo da je, da je to neka sfera u kojoj se poslovno krećem sada.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pričaćemo o tome da ti baš i nisi jedan običan marketar. Da si ti na vrlo zanimljiv način dospeo tu i da si radio pored onog standardnog i razne neke interesantne druge stvari. Ali ovaj, da se da se osvrnem na ovo što, što si malopre rekao, jedan prijatelj mi je nedavno rekao jednu jako pametnu rečenicu koju sam zapamtio. Kaže: “Nema ništa gore od toga da znaš da radiš.” Jer kad znaš da radiš, onda ljudi imaju očekivanja od tebe. A i ti nekako imaš očekivanja od sebe, jer mnogi ljudi kažu: “E ja volim da radim.” Al’ nije nužno baš da znaju šta rade. A ovako kad dođeš do toga da da da neke stvari znaš da si u tome dobar, nekako nije fer da se ne trudiš.

Andreja Milkić: I to je tačno. Jeste, jeste.

Ivan Minić: Dobro. Hajmo sad da krenemo onako kako inače krećemo u Pojačalu hronološki. Šta si ti hteo da budeš kad porasteš?

Andreja Milkić: Trademark pitanje, je l’? Jer razmišljao sam o tome i sad ono nemam, nemam možda tako opet ni linearan odgovor ni na to pitanje. Jer hajde da kažeš kad sam prvi put počeo da razmišljam o nekoj profesiji, možda sam bio drugi, treći, četvrti razred osnovne škole, dakle i već tada sam to je bilo negde kraj 80-ih, jako sam voleo muziku. Tad nije bilo interneta, ono, postojale su tri TV i dve radio stanice i nekako ta pop kultura mi je jako bila interesantna kao i svim mojim vršnjacima. I poželeo sam kao, slušao sam radio i jako su mi bili kul ti ovi radijski voditelji i poželeo sam da da budem i ja to voditelj, ovaj host na radiju. I nekako, uh, zašto je teško da ti odgovorim na ovo pitanje? Zato što kad god sam nešto poželeo da radim, nisam, nisam razmišljao o tome kao ovo sad hoću da radim kad porastem. Nego ovo hoću da radim što pre. Let’s go, let’s get it. Tako da sam, kad god mi je palo na pamet nešto što bih voleo da radim, nešto što me povuklo ovaj da razmišljam o tome, ja sam nekako u isto vreme krenuo i da radim na nekom planu kako to da da se desi. I tako sam već u, ne znam, petom, šestom razredu i završio na, na, na, na radio Studiju B. I kasnije to mi je bila neka prva ideja i sad, hajde, pričaćemo o svemu verovatno, ovaj uh, hronološki, ali onda sam poželeo da, ne znam, radim na TV-u, to se desilo. Počeo sam da, ne znam, idem na FEST, kao, vau, filmski svet mi je bio super, poželeo sam time da se bavim. To sam počeo da radim i na jednom i na ne znam na nekom drugom nivou sam se kasnije bavio filmom. Onda sam sa 20 poželeo da otvorim svoj hip hop label i nekako, zvali su me neki, neki drugari kao, hajde da otvorimo hip hop label. Dakle, uglavnom su to bili neki poslovi u kreativnoj industriji. Hajde da kažem, sam oduvek želeo da se bavim zanimljivim, kreativnim poslom, ovaj, s nečim što ima veze sa pop kulturom uslovno rečeno. Nešto što ima veze sa nekim normalnim, zanimljivim ljudima. I ovaj, to se uglavnom dešavalo. Tako da, odgovor bi bio da imao sam možda prvu profesiju, zanimanje koje sam kao poželeo i onda je ta moja uh, ideja evoluirala i kako je ona evoluirala, tako sam ja odmah na krenuo da se bavim time da da, da se to i ostvari. I dan danas, evo, tu sam, mislim.

Ivan Minić: Radoznali dečko od akcije.

Andreja Milkić: Uslovno rečeno. Mislim, ima nas, ima nas dosta. To je, ne, ne mislim da je to sad nešto posebno. Samo evo ovako sad kad pričaš možda kad ga osvešćiš, pa zvuči ovaj tako. Ali, da. Pravo si.

Ivan Minić: Kakvo je bilo okruženje dok si odrastao?

Andreja Milkić: Ja sam rođen 79. godine. Ovaj, tako da ja sam ona generacija, ja sam počeo peti razred, šesti razred kad je krenulo sve što je krenulo. Uh, odrastao sam delom na Ceraku, pa onda sam prešao na Novi Beograd. Ovaj, i okruženje je tada bilo, kao kažem, mislim, kad si mlad, iz ove perspektive, mi sad to sve deluje, ne bih voleo nikada da niko odrasta ponovo u tim uslovima i u tom okruženju. Al’ kad si mlad, nekako to je prvo što vidiš. Dobro, ja sam uhvatio one 80-e. Stvarno je, ono, to je bilo ono fenomenalno neko vreme. Potpuno iz jednog takvog, ono, aha, sad smo ovde, onde, šest republika. Super, možemo da putujemo, idemo svuda. Upadneš u mrak, u u 90-e, u sankcije, u totalno jedno ludilo. Odrastao sam na Novom Beogradu, koji u tom trenutku nije bio baš ovaj, dosta dece, zgrade pune, ono porodica. Ovaj, dosta je to bilo različitih klinaca u školi. Jedno vreme gde kao baš sad to moralne vrednosti nisam siguran koliko su ovaj, bile bitne i podcrtavane, generalno, deci. Sirotih sve to. Ali smo se super zezali. Sada, da ne bude nešto kao kukam, bilo je jako zanimljivo. Ti si isto odrastao na Novom Beogradu, delom, je l’? Tako da.

Ivan Minić: Potrefili smo se otprilike u isto vreme. Ja sam nekih godinu dana proveo u u 23. bloku kad sam bio tako šest, sedam godina, što je u principu u isto vreme kad si ti došao. I ono što ja stalno pokušavam da objasnim ljudima, uh, kad pričamo o o 23. kao, ono, bloku koji ima te brutalističke zgrade, svi su ih u nekom trenutku fotkali, stranci, svi su gledali da tu naprave nešto, da to uopšte nije bilo sivo. OK, zgrade su bile sive, pritom tad su i zgrade još bile očuvane. Pričamo pre 30 i kusur godina. Ali taj blok i sve što postoji u tom bloku i u većini drugih je bilo pravljeno po meri čoveka, porodice. Imao si između svake zgrade park, gomilu drveća, gomilu zelenila, gomilu prilika za decu da se igraju u okviru samog bloka. Dva vrtića, ogromnu školu sa svim mogućim sportskim terenima, salom, bazenom. Mislim, ja sam u tom bazenu naučio da plivam. Da. Mislim, potrefilo se tako. Bila je neka školica plivanja od tipa dva meseca. Ja sam tu naučio da plivam. Posle kad sam išao posle, ono, ne znam, 15 godina da gledam da li je bio burazer ili neko tako ovaj, učio tamo da pliva, bilo mi je presmešno koliki je taj bazen kad si ti veliki. Al’ kad si mali je savršen. I cela, ceo taj ekosistem je bio fantastičan. Znaš, pričali smo kad smo sedeli da je to prvi put da sam ja došao negde i počeo da primećujem kako su označene stvari. Znaš, kao, da ima, piše gde je prolaz. Piše gde je ovo, piše gde je ono. Neko je mislio o svemu tome i neko je to sve označio. Sad, u međuvremenu je dobar deo toga ono, propao ili zapušten i tako dalje. Al’ meni to uopšte nije bilo sivo. Meni je to bilo super zanimljivo. Jedino što, stvarno one visoke zgrade uz autoput sa onim svetlarnicima, koji su beskonačno visoki i sve, brate, kad neko baci petardu, cela zgrada odskoči. Jer je prosto takva postavka. Ali blok koji je kombinacija toga, kombinovanih malih zgradica, koje su sve bile jako lepe, baš je bio i ne znam i dovoljno parking mesta, dovoljno garaža, svega, za onu količinu vozila. OK, ne, ne za današnju. Meni je to sve bilo nekako…

Andreja Milkić: Super je bio kraj. Tad je ne znam Sale Đorđević je živeo u soliterima, Milan Mladenović, ono, nekako bilo je dosta bendova je bilo onako, jako, jako je bilo dinamično, dosta nekih ljudi koji su se bavili sportom. Ovaj i to je meni u tom trenutku moj univerzum bio blok 19A, blok 23, blok 22 i onda se prošetam do Sava centra, da. Neka onda dođe ne znam FEST, mislim, u najgore vreme, ne znam, sredina 90-ih. Mi smo kao to, idemo, gledamo ovaj, ne znam, Mržnju na FEST-u, kao pet redova, svi iz bloka, kao i to. Mislim, onda smo gledali u Podrumu sve te filmove, svi ti tamo ljudi u Sava centru su nas na kraju i znali, puštali nas da upadamo i da gledamo to. Mislim, onako, to svuda su bili neki tereni za basket. Imali smo dobru ligu kao u fudbalu. Onako, dosta, dosta je bilo to, znaš, zdravo. Dosta to rock ‘n’ roll-a, bendova, sporta, filmova i svega. Mislim, što kad si peti, šesti razred, zvuči prilično kul. Sad kad prođem tim istim blokom, sad je to opet, kako kažem, dosta se menja i taj, ti blokovi dolaze sad neki mladi roditelji sa novim klincima. Ali, totalno je drugi vajb. Al’ te 90-e, kažem, uspeli smo da nađemo da nađemo neki svoj svet i iako je iz ove perspektive sve bilo baš, ono, mračno, mi kad smo bili klinci, mi smo se super zezali.

POČECI NA STUDIJU B

Ivan Minić: Kaži mi, taj deo, ovaj tvog rada na Studiju B… Hajde prvo da probamo da objasnimo ljudima šta je zapravo bio Studio B i kako je izgledao Studio B. Jer kao već jako dugo ne postoji.

Andreja Milkić: Tačno je.

Ivan Minić: I ono što se zvalo Studio B poslednjih x godina postojanja nije imalo veze sa Studijom B. Suštinski ono u mojoj glavi 20 godina nema Studija B. A bio je stvarno važan na mnogo načina.

Andreja Milkić: Da. Ti si imao tamo, mislim, ozbiljne, ozbiljne radijske zvezde. 70-ih je to bilo The place to be. Svi su to slušali. Sad sve te legende koje su tamo tamo radile. Ovaj, ne znam, u tom trenutku Duško Radović, Đoko Vještica, to su stvarno bili Ja kad sam odrastao imao si RTS1, RTS2 i dobro, OK, Studio B je bila gradska, gradski radio. Tad još nije bila postala televizija. I svi su slušali Studio B. To jednostavno tada bilo, uopšte se ne mogu da uporedim sada, prvo, ne sluša se toliko radio, drugo, toliko ima i stanica i svega. Al’ tad si imao, dakle, mogao si da, ono, to gledaš tri televizije, treći kanal je eto bio kao hajde nešto isto novo zanimljivo što se dešavalo. I Studio B je bilo nešto gde, bio je to je bio Beograd.

Ivan Minić: Ali, znaš taj momenat da kao, tad je radio bio radio, sve je bio govorni program.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Sve je imalo autorstvo, sve je imalo uredništvo, sve je… Znaš, nije mogao bilo ko da sedne i da priča nešto. Pojavljivale su se tad polako stanice koje su bile takve. I neke su bile genijalne jer su neki ljudi pojedinačno bili genijalni pa su ih dizali. Ali, suština je kao, ti dolaziš kao dete u sistem koji ima sluha, a to je imao i treći kanal. Da kao, treba da postoji neki prostor za klince, za omladinu. Nešto što oni prave za svoje vršnjake, za svoje drugare. OK, nema toga previše. Ali to što ima, nije zezanje.

Andreja Milkić: Ne. Imao si urednika. Ja sam recimo bio uslovno rečeno na praksi godinu dana. Mislim, da, da, šest meseci sam ja, dozvolili su ti oni da ti probaš da snimiš nešto, kao svoj neki segment emisije i onda oni slušaju pa vide da l’ će uopšte da ga puste. A da te stave pred mikrofon tek tako, uživo, on air, to je svaki, ono, to je takva bila selekcija i toliko… Ja sam, ne znam, možda sam čekao to bukvalno šest meseci pre nego što sam dobio priliku da stanem ovaj, ispred mikrofona. A svoju prvu smenu da kao, skroz ja mogu da autorski uzmem ceo jedan deo dana u etru, to sam čekao možda i, ne znam, dve godine. A ja sam to dobio među prvima, ako ne i prvi, u svojoj generaciji. Tako da bila je jaka selekcija. Sećam se tih urednika, Dragan Jelić se zvao, pokojni jedan gospodin koji je vodio sve te klince. A onda i Gorica Nešović, recimo. Gorica Nešović je bila, hajde da kažem, moj prvi mentor. Ovaj, sećam se mi to nešto kao, odem kod nje, ona kao ima malu bebu i kao, ja odem kod nje da se mi dogovaramo za nekih ono, dva minuta koje ću imati sutra u etru. Znači, to je tolika priprema bila. Danas je to stvarno nezamislivo. Ono, mislim da kao pola, pola ovaj, mladih ljudi kad ovo sluša, ne mogu uopšte da da da da skapiraju. Ali, da, tako je bilo.

Ivan Minić: A sad, posebno ovaj komplikacija nastaje onog trenutka kad se pojavljuje televizija u toj priči. Jer sad to ima više dimenzija od radija.

Andreja Milkić: Jeste.

Ivan Minić: I ja se sećam kao klinac TeenAge TV-a, koji je bio deo toga.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: A hajde sad ti meni reci kao neko ko je bio tamo i kako to sve izgleda.

Andreja Milkić: TeenAge TV je imao dve generacije. Imao onu jednu prvu veliku generaciju gde su bili ne znam i Nataša Miljković i Ibon, i gomila nekih ljudi koji kasnije su bili uspešni u raznim sferama poslovnim. A ja sam tad bio možda sedmi, osmi razred. Oni su svi bili ono, treći, četvrti srednje škole. Svi su bili jako popularni ono i u Studiju B i u gradu i ovaj to je bilo tih 45 minuta koje gledaju svi klinci da vide šta je novo od muzike, šta je neka zanimljiva ono tema koja će da se pomene tu. I Treći kanal, pričali smo i o njemu. Treći kanal je imao nekako svoju ovaj, uh, fazu gde gde gde je bio jako, jako popularan i gde su svi kao paralelno toga počeli da gledaju. Ali TeenAge TV je bio gomila nekih kreativnih ljudi na jednom mestu koje je neko dobro ovaj, izabrao i dobro radio s njima. I kao kažem, to su stvarno bila za mene ono vremena gde cele nedelje jedva čekam da, da, da, da, da odem na redakcijski sastanak. Jednostavno, to je bilo stvarno divno jedno iskustvo. Posle je bila druga generacija TeenAge TV-a gde sam ja imao daleko veću ulogu. I to je opet bilo ono, super, zanimljivo. Jer si ti, to je bilo toliko je bilo malo televizija da recimo i čak i taj TeenAge TV je uspeo da radi intervjue sa svim najpopularnijim glumcima, najpopularnijim muzičarima. To je meni bila prilika da ono, to sa 15 godina intervjuišem sve svoje ono bendove koje volim, sve svoje ono, ne znam, glumce, legende. Ovaj i bilo je jako zanimljivo. Znaš, išli smo u to, imali smo besplatne karte za sve filmove, za sve koncerte. Niko nije razmišljao, znaš, kolika ti je plata, šta se dešava s tim stvarima. Tako da, druga vremena i ono, super neki, super neki vajb. Bar, bar iz mog, ovaj bar se ja tako sećam toga.

Ivan Minić: Mislim, znam da to sad mlađim ljudima koji ovo slušaju deluje kao da mi imamo po 300 godina. Sigurno. Ali, ja stvarno se sećam svega toga što se dešavalo i bilo kreativno u tom nekom periodu 90-ih kad nije bilo ničega. Od ono, uh, 2 sata kvalitetnog TV programa koji je i dan danas volim da pustim jer je ono savršeno. A snimljeno je ono za 5000 maraka otprilike sve.

Andreja Milkić: Klasi. Al’ takvi glumci, takvi… mislim, Srđan je to isto tada…

Ivan Minić: Podela je sve, kao, nadrealno. Ovaj, ali kao, znaš, u paraleli se na nekoliko mesta dešavalo, dešavale neverovatne stvari. Imao si u Novom Sadu celu priču i sa TV Novi Sad i sa NS Plus-om. I koncertima, i autorskim emisijama, i ne znam, folirantima, koje ja i dan danas kad citiram ono, svako mlađi od 45 nema predstavu o čemu se radi, a ovi se svi sećaju svega.

Andreja Milkić: Ma imaš oni imali bendove od Atheist Rap-a do ne znam, Ritam nereda. Ono, tu je čitava ono jedna scena ono, krajnje dinamična bila, baš…

Ivan Minić: I i i gomila onih uh, koncerata koje su radili, koji su izašli kao ono, albumi uživo, koji što je bilo možda prvi put da neko na tom nivou napravi nešto da ti imaš to da gledaš. A pošto ti se svidi jer je savršeno, odeš i kupiš, ne znam, Vlada Divljan je jedini live pre onog koji je bio nešto mnogo kasnije, je bio tad. I kao to, to, to je neverovatno. I onda kao u paraleli imaš sve to, imaš treći kanal na kome isto ima gomila ludaka nekih. Ovaj, koji rade svašta nešto i probaju svašta nešto. Znaš, puste  te da probaš.

Andreja Milkić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Ovaj i neko divno, romantično, kreativno vreme. Uh i većina tih ljudi koji su tad nešto su ostali relevantni i bitni i sve. Oni koji su tad dobili priliku su procvetali kroz karijere i sve ostalo. I to mi je potpuno, potpuno fantastično da kao…

Andreja Milkić: Pogledaj filmove koje smo imali tada.

Ivan Minić: Pa, mislim, neću da kažem poslednje dobro što smo imali, jer bilo je, bilo je ponešto dobro i nakon toga, ali…

Andreja Milkić: Filmovi su bili naši u Kanu, dobili su nagrade. A da ne da ne imenujem sve, ali bilo je kao kultnih filmova ono, i Srđan Dragojević sve što je radio u tom trenutku. Pa seti se bendova. Čak ja tad kad sam bio klinac kao 90-e ceo taj kao, to je tad bilo polako kao trash, je l’? Al’ ti sad kad pogledaš i taj trash deo pop kulture je bio jako dobar. Sve to što se dešavalo s tim s tim ovim saundom 90-ih. Znaš taj…

Ivan Minić: Ja ja pamtim jedan period, ovaj uh, kada je kada se pojavio Trikadur.

Andreja Milkić: Trikadur! Neverne bebe on je imao tada.

Ivan Minić: To. Ja nikad nisam, ja nikad nisam prežalio što, što to ne postoji. I sve posle što je bilo i, i idoli, i sve, bili to ništa, to meni, nema da se meri sa onim, gde ja sad, vidi, sad u tom trenutku to je sve magija. To se dešava na televizoru i sve magija. Ja sad znam da je to snimano ono u 18 kvadrata i da je stavljena neka crna tkanina negde.

Andreja Milkić: Bilo je ozvučeno dobro, to se pevalo, to je bilo ono uživo sve.

Ivan Minić: Kao ni sve je zvučalo savršeno.

Andreja Milkić: Ko će koga, je l’ se sećaš toga?

Ivan Minić: Da, da, da, da, da. Ne, mislim, znaš, kao potpuno, potpuno neverovatno za neko potpuno suludo vreme, neki divne kreativne stvari. E, sad, u tom celom ovaj, periodu i u tom celom procesu u kome si bio, ovaj ti nekako postaješ, hajde, recimo, odrastao.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: I šta sa sobom i kuda i kako i kaži šta.

Andreja Milkić: Da, ono to, ja sam upisao onda fakultet 98. znači, ja nisam stigao da idem na onaj junski rok jer su počelo je bombardovanje. I to je već malo onako bilo, znaš, s jedne strane kao već fakultet, s druge strane nisi više klinac. To mi je nekako bilo otrežnjenje. Tu sam shvatio, aha, čekaj kao u, nije, ovde kao perspektiva u ovoj zemlji OK kad si klinac i kad ti ideje da radiš neke zanimljive poslove, al’ da imaš nešto para u džepu i to i to je ono slično. Ali kao onda kad se desilo bombardovanje i kada je praktično taj ceo, tad je Studio B, ono u jednom trenutku bio, radili smo iz Beograđanke, onda se desilo to neko take over gradske vlasti, više se ni ne sećam. Znam da sam tu polako taj chapter ono, u jednom trenutku počeo i da zatvorim da razmišljam kao, aha, možda bih mogao da odem negde preko, je l’? A pošto sam, pošto nisam otišao na, na fakultet, pošto sam kao, hajde, kao, neću sad, hoću, neću, tad sam pomislio prvi put možda je trebalo da odem. I neki moji, dosta mojih drugara je i krenulo da ide tada. Ovaj, i hajde to sad bombardovanje prošlo je kako je prošlo i to je opet, kao što kažem, opet sam bio dovoljno mlad da, da, da, da sam uspeo da se zezam u tom periodu i da mi to ne bude ovaj, toliko traumatično, ali se sećam da nekako onda od 2000-ih i kad se desio 5. oktobar, se onda posle tu sam shvatio, aha, gotovo je, sad već moraš da se uozbiljiš. Mislim, paradoksalno, tad sam imao koliko, 21 godinu, al’ tad sam već kao shvatio, aha, sad, čak sam i otišao i živeo sam na Kipru ovaj, par meseci. I onda sam se vratio, rekao sam sebi, kao, moraš da iznajmiš stan, sad moraš kao da… Čak sam počeo onda i da radim od 9 do 5 i onda sam se stvarno se promenio. Ovaj, sad, to zvuči 21, možda danas klinci kasnije sazrevaju. Al’ meni je, pošto sam počeo da radim sa 12, 13 godina, 14, meni je to bilo kao da imam 35.

Ivan Minić: Ti si već bio veteran.

Andreja Milkić: Pa mislim, uslovno rečeno, da, da.

STUDIJE VS. ŽIVOT

Ivan Minić: A šta ti je bila ideja i kao i sa studijama i sa tim ozbiljnim delom života, šta ćeš da radiš i kako ćeš da radiš?

Andreja Milkić: Mislim, to se sigurno menjalo. Od čega je krenulo? Menjalo se, da, al’ bilo je, da, znači, ja sam u tom trenutku kao posle 5. oktobra, onda se opet nešto Studio B potpuno onda dobio novu neku uredničku ideju. Sve se promenilo. Ja sam se tad i vratio, bio i kao, tad sam postao producent, počeo sam da radim u filmskoj redakciji. Tad sam počeo da, dobio sam Jugoslav Pantelić je bio urednik filmske redakcije. I sećam se da sam tada dobio prvi put da autorski na televiziji kao producent napravim emisiju. I tad smo, Tijana Todorović, koja je to, ona je naš najpoznatiji, po meni, ubedljivo, DJ. Ovaj, Tijana Todorović, Goran Mijušković koji sad vodi podkast.rs ovaj, platformu, pozvao sam njih, napravili smo jednu super TV emisiju. To je bio i Aleksa Maksimović, kolega, jedan naš isto, koji je bio u montaži kao producent. To smo napravili i ovaj, ta moja iluzija da kao to, svet u medijima, da možeš ti da se baviš medijima i da sve bude OK, polako je počela da, da se ruši. I onda sam shvatio, dobio sam poziv od filmske distributorske kuće Tak, koja je radila, i radi još uvek, distribuciju najvećih, major, ono kompanija, da radim od 9 do 5. I kao pomislio sam, aha, zanimljiv poziv. I tu sam, pozvali su me da radim, dakle, u marketingu, je l’? I tu sam prvi put kao, hajde, da vidim kako će to da izgleda. To je već bila i druga plata i totalno drugi posao gde ti kao radiš s budžetima. Cela fora je bila, recimo, pogledaš film mesec dana ranije, budžetiraš, procenu, radiš procenu koliko će imati gledalaca i onda u odnosu na to praviš marketing budžet i napraviš neku kampanju. I sad to sa 21 mi je meni bilo super interesantno. Gledao sam Gospodare prstenova mesec dana pre svetske premijere. To je meni bilo ono kao da mi je neko dao milion dolara, bukvalno. Tako da, ovaj, tad sam se možda malo kao, hajde, kažeš, uslovno rečeno, uozbiljio, možda i prerano. I ovaj, potpuno sam ušao u tom smeru kao, hoću sad da iznajmim stan, ovaj, hoću kao da, eto, jednostavno malo se odvojim od medija i svega, jer mediji su mi delovali kao, aha, ovo neće još dugo ovaj, ili ovo kao jednostavno ima neki svoj plafon. Tako da sam prvi put u stvari u svet marketinga ušao tada sa 21. i od tada ovaj, počinje skroz nešto se da se dešava u ovom životu.

Ivan Minić: Meni se čini da u onom nekom periodu pre toga, suštinski ništa ozbiljno na tom planu nije ni rađeno. Možda nešto malo pred sam kraj 90-ih. Pre toga su bioskopi bili ono, otprilike šta ima, ima, domaći filmovi. Da, ima se na polici Matrix je puštao. Da, bilo je, da, da. To je bilo ludilo, da. Piraterija.

Andreja Milkić: Da, da. Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ovaj, ali da kažem, taj neki deo koji se tiče toga da se sad pravi nekakva ozbiljnija priča i da se od odlaska u bioskop pravi nekakav vrhunski experience.

Andreja Milkić: Experience, bravo.

Ivan Minić: Toga suštinski nije bilo. Znaš, ja se sećam svih onih matorih bioskopa u koje smo išli, koji su se posle svi zatvorili. Bilo je nekih koje su bili super iako su stari, bilo je nekih gde ono, sediš, brate, na drvenim stolicama. I beskonačnu količinu ovaj otpada kroz semenke.

Andreja Milkić: Drvene stolice, cigarete svi puše, pušnica je bila, pazi to.

Ivan Minić: Tako je, tako je. To je bilo to, da. I onda se dešava, ono, mislim, trenutak potpune magije da Beograd dobije svoj prvi sinepleks.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: I kao, Tuckwood je bio…

Andreja Milkić: Sećaš se?

Ivan Minić: Ono, stigao i svemira direktno.

Andreja Milkić: Experience kao, da, da.

Ivan Minić: I kao to je bila jedna stvar, ideš u bioskop. To možeš da ideš kad god kako god, al’ kad ideš u Tuckwood, to kao…

Andreja Milkić: Da, da, da, da.

Ivan Minić: Malo se lepše obučeš. Znaš, možda te neko vidi, a i možda nekog sretneš, a i lepo je, pa što sad da ideš ko beskućnik. Ovaj, i stvarno je bilo, vau. I onda je počelo da se pojavljuje i kroz i kroz medije je počelo da se pojavljuje nešto više od samo toga ide reklama za film. U reklamnom bloku ide reklama za film. Kao, fajn, ide. Ali počele su i neke i autorske emisije i komentari i svašta nešto da se dešava i da bude deo raznih ono, kolažnih emisija od toga da, ne znam, City ide na premijeru filma, pa je to The place to be, je l’ u gradu. Pa na dalje. Znaš, kao, tebi je to prvi posao u marketingu. Ali u suštini ti si tu na, na izvoru i na početku cele priče. Pre toga se to nije radilo. Nisi baš ni imao na šta mnogo da se ugledaš i…

Andreja Milkić: Jeste, jeste, jeste. Ali i ekonomija nam se nama promenila posle 2000. Dosta je i stranih kompanija počelo da dolazi, lupam, tad je advertajzing krenuo da, da buja jer, ne znam, došle su strane kompanije koje su kupile velike pivare u Srbiji. Ono, ušle su direktno… mi smo u stvari bili pod sankcijama jako, jako dugo. Ti kad pogledaš onda nakon što su se skinule sankcije, nakon što su ukinute sankcije, dosta je jednostavno, strane kompanije došlo, pa je samim tim došlo i kao to, entertainment, biznis, advertajzing, sve te neke industrije su odjednom počele da ovaj, da bujaju.

Ivan Minić: Sve je procvetalo na svoj način. Mislim, počeli su da se pojavljuju ozbiljni magazini. To suštinski nismo imali. Ono, imao si bazar, imao si politikin zabavnik, ali mimo toga je to bilo prilično sve tanko do tog trenutka kada su počele i licencna i originalna izdanja i svašta nešto da se dešava.

Andreja Milkić: I portali isto su krenuli da bujaju isto paralelno što kao ti možda bolje to znaš kako je krenulo.

Ivan Minić: Mislim to je, gde ste vi bili 2001, druge?

Andreja Milkić: Pa, mislim, ja sam počeo da radim tad i tad sam bio aktivan onoliko koliko sam mogao da da dozvolim sebi sa sa, ovaj, resursima i vremenom i sve. Tad je krenuo Burek, tad je krenuo pre toga Elit Security i Benchmark. Mi smo prosto sve to gledali nekako da, da ispratimo i da prosto ono podelimo razne neke stvari. Sad nije to još bilo vreme kad si ti mogao nešto mnogo da…

Andreja Milkić: Monetizuješ to da je, da.

Ivan Minić: Nije ni da monetizuješ, i nisi ti mogao da preuzmeš sa interneta album, nisi mogao da preuzmeš sa interneta film i tako dalje. Ne pričam o pirateriji, ali, mislim… Malo pričamo i o pirateriji. Jednostavno nisi još uvek imao dovoljno brz, nisi imao širokopojasni internet, nego smo svi sedeli na nekom dial-upu.

Andreja Milkić: Bio je onaj Napster ono kao nisi znao da li je legalan, nije, al’ brzo se…

Ivan Minić: Po nešto će ti mogao da skineš po neku pesmu, ali, ono, ostaviš celu noć i skine ti četiri pesme i onda ih ti kompresuješ da bi mogao da ih staviš na telefon svoj.

Andreja Milkić: A ta sreća kad se probudiš ujutru i skinula si pesmu.

Ivan Minić: Ko neka sa spektrumom, da.

Andreja Milkić: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Jeste, potrefilo se gomila nekih romantičnih momenata. Znaš. I potrefilo se i to da, opet, sad, ja sam možda mator već sad i više me ne lože takve stvari, ali, potrefilo se i nekoliko velikih filmskih ostvarenja i franšiza koje su pravile velike stvari. Znaš, ja se sećam, uh, Matrix smo gledali kako smo gledali. Znači, nikoga nije gledao u bioskopu na, ovaj, početku. Gledali smo ga više puta. A za Matrix 2 i 3 koji su izašli 2003. sa šest meseci razmaka, ja i neko društvo smo kupili karte za veliku dvoranu Sava centra za premijeru.

Andreja Milkić: Bilo je 3,5 hiljade ljudi bilo na premijeri.

Ivan Minić: I, mislim, nama je to tad bilo vau, zato što je sve bilo animirano i ludilo i to sve. A kao, to se, to se dešavalo. Postojale su takve stvari. Pa sad nije, verovatno je to bilo jedan ili dva dana možda, ne verujem da je bilo više. Imalo je posle svoj život. Ali, svašta nešto se desilo i imao si, što hoću da kažem, imao si nešto veliko ispred čega treba da staneš. Jer kao, znaš, Harry Potter je velika stvar. Lord of the Rings je velika stvar. Pa i ne znam, Fast & Furious je velika stvar. Mnogo velikog toga se dešavalo i kako je bilo biti u u u ulozi u kojoj si ti bio tad?

FILMOVI I MUZIKA

Andreja Milkić: Kad se ložiš na entertainment industriju to je bilo to. Znači, ja sam stvarno imao utisak da kao da, ne znam, mislim, živim, ne znam gde, bilo gde u svetu. Ono, kao radiš tako nešto što je univerzalno, što je zanimljivo, što je pop kultura, o čemu svi pričaju. Baš je kampanja za prvog Harry Potter-a, za prve Gospodare, čak i onog Spidermena sa Tobey Maguire-om iz 2002. to su bile neke prve kampanje koje sam radio. Priceless iskustvo. Jednostavno, mislim, stvarno možda to sad zvuči čudno mladim ljudima, ali stvarno ne razmišljaš kolika ti je plata, ne razmišljaš da l’ si ostao dva sata duže na poslu, ne razmišljaš da l’ nešto za vikend treba da se uradi. Jednostavno kao da i ti živiš u nekom filmu. Tako da, to jesu bile velike stvari. Ovaj i sad, neko ko se rodio 93. lupam, koji je tu tada počeo da biva tinejdžer, ovaj prosto možda misliš kako je njima bilo u odnosu na tvoju i moju generaciju. Ono, kad, kad ti imaš 12 godina i sve se to dešava. Jako su bile, jako su bile zanimljiva vremena. Tad je ono kao, jednostavno ja što nismo pomenuli šta je 90-ih isto, rekli smo dobre filmove, imali smo specifične filmove, muziku i sve. Basket. Bili smo ozbiljne, ozbiljne glave. Al’ hajde, to je sad neka druga tema. Nije može sad…

Ivan Minić: To je sad, to je sad druga tema. I prvenstvo i za nas i i ovo početak Evrolige juče sve.

Andreja Milkić: Ali dobro. Hoću da kažem, 90-e su imale nešto svoje. Ovo je meni bilo jako zanimljivo. I da sada možda i napravim fast forward, znači, toliko je bilo sve super zanimljivo da da recimo ja sam tad, uh, mislim, da sam slušao muziku, to sam ti rekao, ono jako sam non stop i dan danas slušam ono dva sata dnevno muziku. Jednostavno, to je, to je ovaj, sastavni deo mog života. I ovaj, tada je bilo dosta hip hop lejbela. To je taj neki novi poslovni model se desio. I bio je Roc-A-Fella, Def Jam, JAY-Z-ja, ne znam, Bad Boy Records, Death Row Records u LA-u, Tupac, ovaj, Snoop u tom trenutku, ovaj, i nekako u Beogradu je bilo dosta nekih rep bendova te starije generacije, 90-ih, kao Who Is The Best, kojima sam se ja i družio, koji su me vukli okolo. Oni su tad sedam godina stariji od mene. Al’ sam tako bio sam u studiju kad su snimali album. Na par nastupa s njima u industriji jer je Peđa iz Who Is The Best-a radio sa mnom na Studiju B. E, i onda nekako i to mi je bilo poznato i taj trend mi se jako dopao i kao onda sam počeo da razmišljam jao, to taj, biznis model izdavačkih kuća koje sve same uzimaju da rade. I nekako sam to manifestovao šta god da se desilo. Zvali, zvali su me ovaj, pošto sam imao emisiju o rep muzici na Studiju B isto, jedna od stvari koju sam radio. Došao je Marko Milanković iz Soul Flower-a koji je paralelno zajedno sa Reljom njegovim bratom koji je opet bio svuda ovaj, uključen u celu tu novu mladu scenu koja je tada bujala. Ovaj, me je zvao i kao, hajde, pravimo hip hop label. I tu, tu sam došao, iako sam, rekao sam ti, mislio sam da je sve super, radiš sve ovo što, što radiš, ne možeš da veruješ kao da si u filmu. Onda mi se desila još, još neverovatnija stvar da, da me u tom trenutku neko pozove i kao, hajde, pravimo hip hop label. Ja sam mislio da samo ja to pratim i da ne znaju svi ljudi. Kad sam našao tako, uh, istomišljenike, što isto ti verovatno znaš iz svojih ono poslovnih avantura, to je jedan ono, trenutak gde, ono poravnanja, gde ti je sve jasno i dajem otkaz i odlučujemo da napravimo startup pre startupa i ovaj, pravimo prvi hip hop label na Balkanu, Bassivity Music, gde sam ovaj bio prvi menadžing direktor i manjinski vlasnik, partner, uslovno rečeno. Tako da, to je tek bilo onda ovaj, nenormalno jedno iskustvo.

Ivan Minić: To jeste vreme u kome hip hop počinje da se probija do, do mejnstrima. Pre toga OK, Gru je bio mejnstrim zato što to što je radio i kako je zvučalo i kako je izgledalo i sve. To je, to je bilo mejnstrim. Who Is The Best je bio taj neki ono…

Andreja Milkić: Gradski fazon.

Ivan Minić: Više beogradska, beogradska varijanta, ali nešto što jeste bilo popularno. Ono, sredina 90-ih, u principu svi su znali onaj jedan album manje više sve sa njega. Ovaj, i, i to je isto zvučalo fantastično.

Andreja Milkić: Jeste.

Ivan Minić: Ali onda početkom 2000-ih, tamo 2002, treće, četvrte počinju da se probijaju ovi klinci, jer kao Gru već nije bio klinac. Ni ovaj Drej i Đankiđ nisu bili klinci. Niko od njih nije bio klinac. Počinju da se probijaju klinci. Sad i ti klinci više nisu klinci, sad su svi magarci od po 40 godina.

Andreja Milkić: Da, da. Pa to su klinci bili Sindikat, Juice, V.I.P.

Ivan Minić: Al’ to da. Počinju da se probijaju sa nečim što je tvrđe, što je mnogo konkretnije. I nije nešto što ćeš tek tako usput da pustiš kao što Grua možeš da pustiš u kafiću i šta god. Ovo je ipak nešto što je i luđe i intimnije i tvrđe i sve ostalo. Ali je ipak našlo svoj put do publike. Ne sve, bilo je tu mnogo stvari. Ali isprofilisalo se nekih 10-ak nekih mladih ljudi…

Andreja Milkić: Ceo jedan, stvarno, ono talas ono.

Ivan Minić: Koji su radili i zajedno svašta i pojedinačno svašta i eto, i sad, kako to brate izgleda? Super je to što ti sad možeš da snimiš i izmiksaš i napraviš kući svašta nešto. To ti je tehnologija donela. Kao što je 10 godina kasnije si to mogao sve sa videom da radiš. Pre toga nisi. Ovde si već mogao sa audiom da radiš super stvari na gajbi. E, sad kao, ali, kako od toga da se napravi nešto što, od čega možeš da kupiš kiselu vodu?

Andreja Milkić: Da, to je bilo, to je bio veliki izazov. U pravu si, tehnologija je napredovala i postala je dostupna. Sad gomila jako talentovanih mladih izvođača su bili tu i ono čekali godinama da da da izađu na površinu. I onda se desila ta možda 2002. godina gde si ti u jednom trenutku imao ne znam Sindikat, koji je tad izbacio ovaj, mislim, nekoliko pesama je bilo, hajde koje su ih ono, probile. Bila je jedna kompilacija koja je baš izašla iza Maskom. Dakle, bio je uh, V.I.P., Atlantida na toj kompilaciji. Sindikat je imao isto ono dve, tri pesme, sad ne mogu da se setim. Bila je ono, ti samo budi lepa.

Ivan Minić: U kobračinom redu.

Andreja Milkić: Da, da, da. Ovaj, Bad Copy su ono tada isto ono, već imali celu svoju ekipu. Juice je možda bio i malo stariji, Full Moon sa Šortijem. Sad da ne nabrajam, možda mladim ljudima to ne znači puno. I ovaj, Bassivity je okupio Relju i i Vanju, producent Vanja Ulepić su okupili oko sebe Marčela, kao, koji je tad baš bio ono, nikoga nije znao. Struka, gomila nekih repera se okupilo oko Bassivity-ja. Sindikat je imao svoju priču, Juice je otišao u BK Sound koji je imao svoju priču. Uh, Bad Copy je ono, oni su isto ceo svoj jedan žanr. Kao da je bilo nekoliko žanrova odjednom i svi su onda probali da da nađu neki kao poslovni model da malo i žive od toga. I sad u te dve, tri godine svašta se dešavalo. Uh, ljudi su shvatili, mladi ljudi su shvatili da mogu da imaju startup, da mogu da imaju svoju izdavačku kuću, da mogu sami da rade sebi spotove, da mogu sami da, da ovaj, da rade svoje koncerte. Međutim, uh, monetizacija muzičke industrije u tom trenutku je bio problem. Si imao format CD-a, CD se prodaje, neko ti dođe, fakturu, ne plati ti, već kako to sve ide. Tako da su to bile super kreativna vremena gde, gde je taj prvi neki poslovni model nije mogao da da živi. Ne nije mogao da se postavi tako da sad 10-oro ljudi živi od toga. Ovaj, ali je bilo jako zanimljivo i tad se formirala čitava jedna scena i izvođača koji su uticali na neke druge izvođače koji su sada popularni. I kako kažem, to je povuklo, u regionu se čulo za to. Bilo je jako zanimljivo. Prva putovanja ono u te lokalne, u te druge, ove države u Sloveniju, u Hrvatsku, Makedoniju, to je sve, to su sve prvo reperi krenuli da rade.

Ivan Minić: I oni su imali svoj prostor i kroz, čini mi se, MTV Adriju koja se tad pojavila.

Andreja Milkić: MTV Adrija se tad pojavila, bravo. To je isto kao bio boost u jednom trenutku. Ovaj, da, krenulo je i to je isto bilo dobro. Nešto od toga kao, taj MTV Adria je došao malo, malo prekasno ovaj, ako mene pitaš. Ovaj, jer MTV Adria je bio zanimljiv, davao ti je neki visibility, ali opet, ti nisi mogao da, jednostavno, monetizuješ taj svoj rad. Fast forward danas, svako ko ima YouTube kanal. Danas postoje ne znam, 10-ak dobrih YouTube kanala. Ono, i svaka nova generacija klinaca koji misli da imaju svoje artiste, svoj zvuk, se pojavi, ima svoj kanal. Taj kanal krene da monetizuje. Nešto se tu i naplaćuje. I danas generalno i i ovaj svi ti pop izvođači ili rep, trep izvođači zaista mogu da žive od toga jer kao, otvorili su se ti nastupi preko… Znaš ono što je bilo nekad samo Grand Show je išao. Ta generacija gastarbajtera.

Ivan Minić: ZAM, bravo.

Andreja Milkić: E, onda su deca tih gastarbajtera stasala. I onda su ona htela da slušaju u svim tim istim diskotekama u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, da slušaju svoje neke ono popularne izvođače. I tako su ne znam, onda je posle došla ta čitava druga generacija Cobi, Rasta, koji je otvorila neka nova vrata, pa je došla onda treća, sad je već tu neka četvrta generacija. Mislim da je Bassivity bio ne samo Bassivity, nego cela ta ekipa, rep ekipa s početka 2000-ih, da je otvorila vrata za sve ovo što se dešava.

Ivan Minić: Meni je, znaš ono, posebno tu zanimljiv taj momenat što je to imalo i svoju estetiku koju su ono, mnogi mladi ljudi probali da prate, nalazili načine kako da se izraze, što je ono uz, uz hip hop uvek dolazila i grafiti kultura i sve ostalo što je…

Andreja Milkić: Nismo imali šta da jedemo.

Ivan Minić: da kažem pomoglo tome da se proširi i da ima svoje pojavne oblike na mestima gde to ne bi očekivao.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Znaš, jer kao, ono, postoje delovi grada u kojima očekuješ da takve stvari mogu da se dese, ali postoje delovi grada gde to ne možeš da zamisliš i onda vidiš nečiju oznaku negde. I oduševiš se.

Andreja Milkić: Jeste.

Ivan Minić: I kao, OK, svi smo kao klinci znali da nacrtamo Wu-Tang Clan, jer kao to, pa prvo što naučiš da nacrtaš otprilike. Ovaj, ali onda su se krenuli sa svim ovim ostalim stvarima i domaćim i… Nekako je ono dalo tim klincima, među kojima sam bio i ja, glas lokalni. Jer kao, znaš, ja sam kad prelistam šta sam slušao tad, OK, ono, slušao sam Faithless, slušao sam Prodigy, slušao sam Moloko pre, gomilu neke ono, rok muzike, Guns-e i tako dalje.

Andreja Milkić: Apsolutno.

Ivan Minić: Al’ kao, u suštini, generacijski bend koji je najviše opisao to kako sam se ja osećao je bio Linkin Park. Zato što oni imaju dobru muziku i, mislim, Chester vrišti.

Andreja Milkić: Su napravili crossover. Totalno novi žanr.

Ivan Minić: Neka kombinacija…

Andreja Milkić: New metal, ne znam šta kako to ono.

Ivan Minić: Elektronika, malo i…

Andreja Milkić: Malo i repa, da.

Ivan Minić: Ozbiljnije priče sa, sa tekstovima svim, pa… Znaš, baš ono, baš, baš neverovatne stvari. I onda si neke vrste ono, spin-off-ova toga sretao i ovde. Pojavljivala su se razne stvari. Neke su opstale, mnoge nisu. Neke su ostale na nivou ono, jednog albuma negde.

Andreja Milkić: Sunshine ima neke dobre crossover-e u jednom trenutku.

Ivan Minić: Mislim ja sam menjao album Prodigy-ja originalni za originalni album Sunshine-a. To dosta govori mislim.

Andreja Milkić: Eto vidiš to je to.

Ivan Minić: To je to, to je to. Ali da, zaista se svašta nešto zanimljivo dešavalo.

Ivan Minić: Šta je bio posao direktora? Kako je to izgledalo? Mislim…

Andreja Milkić: Pa da, nas je bilo petorica. Bogomir Doder, Marko Milanković, Relja Milanković, Vanja Ulepić i ja. Sandra ovaj, Perović je bila s nama kao PR. Sandra kasnije radila na 92-ojci i u fondu, neke super zanimljive stvari. I mi smo praktično imali day shift i night shift. I to se radilo skoro 24 sata maltene se radilo u krug. Jer kao, danju se krene sa kancelarijom, tu dođemo Marko, Sandra i ja prvi, pa kao ovaj, radimo sve. Znači, distribuciju, ugovore, mi smo morali da napravimo sami tu distributivnu mrežu, da zovemo radnje, da se uvežemo, da uđemo, da napravimo ono deo koji se bavi finansijama. Onda smo imali PR, tada smo morali time da se bavimo ono, prilično agresivno da bi ti rep ubacio u neki bravo, na neku TV emisiju, da bi se negde pojavio. Ovaj, brinuli smo o cash flow-u, znaš, to je sad, ti kad si tako mlad, to sad ono jako je bitno bilo. Treba nam ono, ne znam, koliko para, košta da se izbaci jedan album. X, y evra. I onda odakle sad ta lova? Onda smo imali, jurili smo sponzore, što sada je još i kao common thing. Al’ tad je bilo inovativno. Tad smo mi došli u Reebok i kao, hajde da vam napravimo kampanju da nam Reebok da sponzorstvo od koga smo mi platili ceo prvi tiraž V.I.P.-a koji je prvi izašao. Onda smo to pustili. Onda se to vratilo, onda smo to investirali dalje. Tako da smo se bavili i cash flow-om i PR-om i onda popodne i uveče, kad Vanja i Relja dođu, znači, onda popodne i uveče oni su radili, vodili ceo taj kreativni deo, A&R deo, artiste su vodili. To je do 3-4 ujutru trajala ta smena, dakle, sa, sa drugim artistima. Nađi ko je kul, nije. Hajmo sad gde je Marčelo? Snimaj album sa Marčelom. Kako onda… paralelno uz sve to i produkcija TV spotova. Gde si imao kao kako odakle nam lova, ko snima, ko režira. Imali smo Dražu koji je bio kreativni direktor i Džimu Čuna koji je bio snimatelj koji je radio ovaj, koji su radili video produkciju jer je Marko imao Soul Flower video produkciju. Tako da je to bilo bilo je 10-oro ljudi koji su 24 sata dnevno radili sve što su ono, u hodu mislili da je prioritet. I dobro su ga radili jer je to funkcionisalo jako dobro par godina.

Ivan Minić: I meni je, ono, postoji taj jedan izraz koji kad čujem zgrozi me jer ja sam izdao neke knjige i nešto svoje i nešto tuđe. I kad mi kažu u pošti štampana stvar, znači, ja hoću da se obesim. Ali ima jedan gori izraz od toga. Nosač zvuka. Nosač zvuka. Jao Bože! Znači, dobro, to sad ne postoji više, je l’?, odnosno postoji u nekom ono awkward momentu, ovaj, gde kao ljudi sad kupuju ploče ponovo i vraćaju se na sve to. Ali tada je suštinski za mnoge ovaj, taj deo priče bio potpuno, odnosno taj deo priče je bio nešto od čega produkcijska kuća profitira. Obično izvođači nemaju ništa.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Izvođači na bazi toga i distribucije kroz medije i sve ostalo, pokušavaju da profitiraju kroz nastupe.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: I naravno, to je model na kome Zam, Grand su napravili sve što su napravili i, i to je, koliko god ljudi mislili da je šala, to je jako ozbiljna mašinerija i zato i opstaje toliko dugo i zato ima vrednost finansijsku. Ko šta voli, mislim da je to ono, iluzorno diskutovati. Svako ima pravo da, da bira šta želi da sluša. Ali suština je to je ozbiljan posao.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Ljudi misle da je to piece of cake. I ljudi koji misle da je to piece of cake i bave se muzikom nikada ne mogu time da se bave kao profesijom. Uvek je to nekakav hobi. I lepo je imati i hobi i sve. Ali ako želiš da ti to bude profesija, da daš celog sebe, postoji ceo taj ogromni support sistem koji treba da postoji da bi to moglo da se desi.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Vi ste tad opet to radili suštinski bez predznanja.

Andreja Milkić: Tako je, ne, ne, sve na instinkt.

Ivan Minić: Na instinkt.

Andreja Milkić: Sve je bilo na instinkt. Učili smo, brzo smo učili i puno smo radili. I to je bila cela tajna. Mislim, uslovi su tada bili takvi kakvi jesu i to tada i dalje nije bilo mass market. Recimo Zam i ovi Grand, što se to pomenuo, oni jesu bili mašinerija, jer su tada bili mass market. Nije isto da l’, da l’ da l’ tebe neko može da kupi, da l’ želi da te kupi u svakoj radnji od Subotice do Vranja, ako pričamo o, ne znam, FMCG-u i industriji, i da te kupi još i preko dijaspore, ili si ti neka pop kultura, subkultura koja ulazi u pop kulturu. Oni su tad bili mašinerija. I ovaj, mi smo tad super to sve radili. Ali danas, vremena su potpuno drugačija. Danas je ono, Bassivity je ono, jedan ogroman lebel, Relja Milanković danas to vodi, to je kao kažem, ozbiljan biznis danas. Ozbiljan katalog, ozbiljni dilovi, uh, ozbiljni prihodi od streaming-a. Sad, sad je tu i Spotify i Deezer i YouTube. I da smo to tada radili kao što je sad, uslovima današnjim, ne mogu da pomislim šta bi to bilo. Tako da, hoću da kažem da, da danas je to ohrabrujuće da mladi ljudi mogu da se bave time i da zarađuju, da to stvarno pristojno zarađuju. Jako, jako pristojno.

Ivan Minić: Mislim, da nije bilo onoga i da niste počeli onda, onako, pitanje šta bi danas bilo i kako bi bilo.

Andreja Milkić: Moguće je.

Ivan Minić: To je ono, kontinuitet…

Andreja Milkić: Endurance.

Ivan Minić: Jeste, jeste.

Andreja Milkić: Ali isto tako i ko je tada bio dobar i dan danas su ti ljudi u nekoj meri aktivni. Ne mogu da kažem.

Ivan Minić: Šta bi izdvojio iz tog perioda kao neke najznačajnije stvari? Hajde, pomenuo si saradnju sa Reebok-om. Šta ti još pada na pamet, ono, ono, od, od, ne znam, projekata ili od momenata koji su se dešavali?

IZ MUZIKE U MARKETING

Andreja Milkić: Pa toliko toga, to je, to je ovaj, život je tad bio kao na traci. Znači, mi smo, prva kampanja napravljena pošto nismo imali sredstva, znali smo da će Relja i Ikac da glume u filmu Jedan na jedan. I onda smo smislili da se ogrebemo od publiciteta i od kampanju koju je tada Jelovac radio za film. Recimo, i to je bio onako jedan takeover zanimljiv da, da smo iskoristili tuđi budžet i tuđe, ovaj, tuđi PR da mi, da mi napravimo, ovaj, super dogovor. A recimo ja sam lično jako voleo neke nevidljive stvari. Te neke, ta neka dešavanja u studijima kad nastane ono, pesma ni iz čega. Čudne kolaboracije. Ali jako je bilo ne znam, nastupi su bili super zanimljivi. Bio je onaj 50 Cent gde je na kraju ceo Bassivity bio predgrupa. Uh, bilo je zanimljivih stvari na Exitu. Onako, kako kažem, to sad, dosta je subjektivan osećaj. Ne znam kako mogu da ti sad tebi ispričam, pa da neko pokupi zašto je to bilo vau i zašto je to bilo dobro. Ali recimo da mi je bilo u super sećanju ostalo, i prvi put kad je, kad su, kad su neki artisti išli u Sloveniju na hip hop festival, kad smo morali da idemo autobusom, jer tad ne znam, nismo mogli da proba, ne znam, takva su bila vremena, morali smo išlo se u Sloveniju tako što ti ideš autobusom kroz Mađarsku, kao. Pa okolo pa uđeš ovaj, u, u Sloveniju. I, ovaj, tu smo došli ono, izbezumljeni, nismo znali kako će neko da reaguje na nas, kako će da se ponašaju prema nama jer smo mi mislili da su tu tenzije. Tako isto je prvi odlazak u Zagreb je bio jako, jako, ovaj, čudan, ali, ovaj, znaš, ono, očekivanja su šta će da bude, a onda je ispalo jako, jako zanimljivo i super druženje. Bilo mi je super zanimljivo kako, u tom trenutku neka, nekako čudna atmosfera između, između država. A ti kad odeš i kad upoznaš like-minded ljude, iste su vam priče, iste su vam ono trendovi koje pratite, svi su gledali neki NBA sinoć. Ovaj, tako da te neke stvari su mi bile možda ono, neka iskustva su mi bila daleko značajnija nego, ne znam, neki poslovni rezultati ili nešto što bi lepo izgledalo u nekom Excelu. 

Ivan Minić: I jeste to period u kome ta muzika postaje regionalno mejnstrim i u svaka zemlja ima svoje predstavnike koji su slušani na nivou celog regiona. Ja se sećam, ne znam koji je to album bio, nisam siguran da je prvi, ali, meni je ono ostao kao zapamćen Edo Maajka, koji smo svi znali napamet. Mislim kao…

Andreja Milkić: Da, da. Bassivity inače izdao je Eda Maajku, uzeo je licencu da ga izda u Srbiji. I Edo Maajka tako isto došao preplašen prvi put u Beograd kod nas i, da, sećam se toga.

Ivan Minić: To je bio…

Andreja Milkić: Nosi ga Kirik se zvala…

Ivan Minić: E, to je to.

Andreja Milkić: Taj album, to je taj album.

Ivan Minić: Ovaj, i kao potpuno, potpuno jedan, ovaj, sinhronicitet koji se dešava između ljudi koji su izolovani. I onda shvatiš da, mislim ono, ko nas zavadi i sve ostalo. Da ne ulazimo u tu priču šta bi uradila reprezentacija da smo ostali zajedno.

Andreja Milkić: Čuvena priča. I to ono prođe 10 godina pa onda dođu neki novi igrači pa se to, a šta bi tek ona generacija radila.

Ivan Minić: Joj Bože! Ovaj…

Ivan Minić: Šta se dalje dešava?

Andreja Milkić: U karijeri, misliš to?

Ivan Minić: Mhm.

Andreja Milkić: Uh, dobijem poziv, Vanja odlazi u Ameriku, ta monetizacija onako se ispostavlja problematična. Ja dobijem poziv od najveće muzičke izdavačke kuće u regionu da dođem da vodim marketing i PR. To mi se učinilo zanimljivo. Hajde da probam. Odlazim i, i to je praktično Maskom koji je tada radio i Vornere i gomilu domaćih drugih izvođača. Vodio sam marketing i PR i to je bilo isto jako zanimljivo jer sad odjedanput ono, brineš o, ne znam, raznim izdanjima kao što su Madona, R.E.M. svašta nešto što je bilo onako kao, major katalog Warnera. A s druge strane ne znam imao sam par ludih epizoda s Darkom Rundekom. Ovaj, neki ludi exit, razne te, onda tu od, od Bajage, od svih tih ono, ljudi koji su radili ovaj, koji su imali ugovore što za publishing što za, što su imali ono kao, rekording dilove sa Maskomom, radio sam sa svima njima, radio kampanje za sva ta izdanja. To je bilo isto jako, jako zanimljivo. Ovaj, u jednom trenutku sam čak postao i direktor kao, cele firme. Znači, još sam više ušao u taj poslovni poslovni deo. Ali nekako sam ubrzo shvatio plafon da ta industrija jednostavno ima neki svoj plafon. Dakle, ja sam oduvek voleo da budem u industriji zabave, u entertainment-u, voleo sam muziku, film, televiziju, medije, ali sam tada već recimo u nekoj svojoj 26-oj, sedmoj godini shvatio da hoću da se bavim, da budem u nekoj kreativnoj industriji na nekom nivou gde, kako kažem, ovde su prolazile neke cifre i dešavalo se nešto, al’ to je stalno bilo nešto, jao, hajde, kako ćemo, šta ćemo. Ta firma ima ne znam, 10 zaposlenih i onda sam ovaj, odlučio, shvatio sam da je vreme da se ono reinventujem. Treba mi neki novi izazov. I upisao sam na Fakultetu dramskih umetnosti specijalističke studije. Dvogodišnji program Reklama i mediji. I tamo, ovaj, imao jako, jako zanimljive predavače, da to sad to da ne širim. Miša Lukić, koji je tada bio vlasnik Leo Burnett-a je bio jedan od predavača. I on je čovek koji je u tom trenutku, znači, to je neka 2009. možda, osma, deveta, kad sam ga upoznao, on je imao onako ga znaju, sad ima neku jednostavno neviđenu harizmu i energiju. U tom trenutku Leo Burnett je bio ono broj jedan agencija. Mislim, bez neke lažne skromnosti, i danas je Leo Burnett ovaj, jedna hajde da kažeš od najboljih agencija. I uh, nekako smo dobro kliknuli. I on me je pozvao, otvorio mi je vrata advertajzinga i rekao hajde to, dođi, vidi ovo je kosmos, šta sam. Tu smo dosta vremena provodili zajedno i rekao, hajde, dođi u Leo. I ja sam odlučio bukvalno da sve, znači, cela ta moja neka biografija do tog trenutka, to sam mogao onako da uzmem sve i da bacim ovaj, u kantu za đubre. Jer kao rešio sam, OK, idem ispočetka. Opet ću sada da probam nešto novo. Znači, izašao sam iz komforne zone. Namerno. Nikad nisam, znaš, dosta drugara u tom trenutku je bilo, jao, pa čekaj, pa ti si sad, kao, kako ti sad ideš tamo, tamo si puno radio. Nikad nisam gledao te stvari. Uvek sam gledao gde ću da odem sledeće, da kao, da je neki veliki teren, da igraju neki dobri igrači. Znaš, kao u sportu ono uvek sam ono voleo da, da, da, da, da igram sa najboljima. Generalno timski sam igrač i volim da radim sa ljudima. I ovaj, kad me je Miša pozvao Leo Burnett, pomislio sam ono, znao sam koje klijente imaju. I znao sam koju ekipu kreativaca imaju i u client service-u jako, jako neke dobre ljude od kojih može da se uči. I bukvalno sam ostavio ono, i ego i sve sa strane i rekao OK, idem da učim, idem da radim sa ovim, ovaj, ljudima, da naučim. Uh, 2009. sam već to krenuo da pregovaram, 2010. sam ostavio ovaj, entertainment industriju za sebe i počeo totalno jednu novu karijeru u advertajzingu. Završio te specijalističke studije i ono bukvalno eto vidiš neka četvrta verzija mene se ono, ovaj rodila i krenula ispočetka. 

Ivan Minić: Znaš, mislim, da je jako važno što su se neke stvari tu potrefile. Prvo, da da je to možda najlepši period advertajzinga kod nas, jer kao prvih tih 10 godina, 2000-ih, su bile dosta turbne. Bilo je super stvari, ali su uz te stvari obično bile vezane neke porođajne muke, ovaj, i mnogo manje je bilo digitalnog, mnogo više je bilo outdoor-a i svega toga, što ima sve svoje, da se razumemo. Ja i dan danas mislim da je ono najgotivniji momenat početka advertajzinga u Srbiji ko je Ana Denić. Znači, i dalje tvrdim da to, da kao to je respect. Sad sve kampanje imaju teaser. Tako je. E, tad su svi saznali ko je Ana Denić. Ovaj, ali kao, desilo se sa jedne strane to, sa druge strane da u industriju u kojoj si bio, koja je mnogo lepa, romantična, samo si ti na potpuno skrajnutom mestu u odnosu na to gde se dešava sve ono što je što je najzanimljivije i to je mislim u normalnoj zemlji nije, ali u zemlji kao što je naša, ono zemlji koja je u konstantnoj tranziciji poslednjih 200 godina. Ovaj to je nice to have. To je nice to have u zemlji u kojoj su svi navikli na pirateriju i kao ne postavlja se uopšte pitanje, znači da l’ ćeš skinuti, naći, ripovati, šta god. Ovaj, i kad potref, ono poklopiš tih nekoliko stvari zajedno, nema tu prostora stvarno za za nešto više. U teoriji ima, u praksi nema. 15 godina kasnije je drugačije. Zato što se sada sve demokratizovalo beskonačno, ovaj, zbog same činjenice da je digitalna distribucija svuda, da ti možeš iz manje više bilo koje tačke Zemljine kugle da postaneš planetarna zvezda.

Andreja Milkić: Ne treba ti mediji, ne treba ti mnogo, da.

Ivan Minić: I ne treba ti niko ili može da te pomogne neko i imaš sisteme koji mogu da te izbace iako si prosek da budeš vrhunski. Ali onda je to potpuno drugačija, ovaj, matematika i sve. Ali kao u tom trenutku kad si ti napravio taj switch, kao oni ljudi koji su počeli da rade u banci 2002. Što je bilo najbolje vreme da počneš da radiš u banci. Da.

Andreja Milkić: Da da.

Ivan Minić: To je bilo super. 2015. niko ne želi da radi u banci. 2025.

Andreja Milkić: Zavisi od pozicije, ali da, sećam se tog, tog 2002. momenta kad kao…

Ivan Minić: Niko ko je mlad i i ono, u u naponu snage i svega, ne želi da krene od banke. Naravno, al’…

Andreja Milkić: A tada je bilo kao, u banka.

Ivan Minić: Tad je bilo to najbolja stvar na svetu. Mislim, i to su prosto neke stvari koje se tržišno menjaju. To je bio uzlet svega i tržište se promenilo i više nisi imao dve, tri banke nego si imao 30 i svaka se borila za svoje kupce i svaka se borila za mlade. Jer su kao mladi bili hot stvar, jer ti mladi će, OK, možda sad nemaju posao, platu i sve, ali imaće posao, platu, a ti ćeš ih imati kao korisnika i tako dalje. Krenuli krediti, stambeni, za kola, sve ostalo.

Andreja Milkić: Ekonomija je cela prosto ono, otišla u sive zone u legalne. Mislim, jednostavno uloga banaka je… Al’ to je sad druga tema.

Ivan Minić: E sad, advertajzing je tad postao digitalan i integrisan u narednom periodu da sve ide sa jednog mesta i sve. I bio je The next hot thing.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Hajde da kažemo za inženjere i tu celu priču počinje taj ozbiljan uspon IT-a, odnosno masovnost. Hajde uspon je bio možda i pre toga, ali kao masovnost. A sa druge strane, za kreativce, za društvenjake, za sve ostalo, se otvara ta cela priča sa marketingom i kreću da se dešavaju neke super stvari. I ja se sećam baš ono, period pre toga, od tamo negde sedme do 10-e, bio je period kad kao imaš pet firmi na tržištu koji imaju jednu osobu za digital.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: Ali svi imaju neke marketing timove.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: U tih nekoliko godina prvo ti timovi su postali mnogo veći. Drugo, ti timovi su postali takvi da nema odvojena osoba za digital. Trajalo je još neko vreme, ali kao, znaš, postalo je to sve zajedno jedna velika i bitna stvar.

Ivan Minić: Leo Burnett je agencija koja je kao i gomila drugih agencija radila sve i svašta jer to prosto kao tako ide. Ali je bilo nekih mnogo gotivnih stvari.

Andreja Milkić: Da. Uh, Leo Burnett je uvek imao dobre kreativce. Dobre kreativne direktore koji su znali da se igraju i dan danas ti možeš vrlo lako da prepoznaš neki kreativni potpis Leo Burnett-a. Ovaj, tada kad sam ja došao meni je bilo fascinantno kako su ne znam, radimo sa budžetima za produkciju po 100, 200, 300, 400.000 evra. Ono, jedna od prvih stvari koje sam radio je bila je, Jelen pivo, imali su ono, bili su, tada je bilo samo dva, tri pivska brenda i ovaj, imali su veliku kampanju. Bili sponzori prezentacije fudbalu koja je te godine ono sećam se otišla u Južnu Afriku gde smo ono pobedili Nemce 1:0. Mislim, to kao, to je tada bilo toliko ono jedna velika kampanja i za današnje standarde. Bila je jako, jako zanimljiva. I tu digitala tada u početku nije bilo. Stvarno sam ispratio od ono, šta će nam digital faza, ovaj, to nam ne treba do onih faza, u treba nam jedan Vlada Zarić da radi jedan samo digital. Do toga da sada ovaj, neke kampanje krećemo da da smišljamo praktično od digitala. I ovaj stvarno, mi imamo razne zanimljive klijente za koje sad, hajde, da ne bude da nešto previše promovišem i Leo Burnett, ali poznati smo po, ne znam, trenutno nekim klijentima, dobro radimo banke, dobro radimo telekomunikacije, A1 je naš klijent, dobro radimo Knjaz Miloš, između ostalog, poznat po nekim kampanjama. Zaječarsko pivo, sad radimo sa Heineken-om. Ovaj, Nestle-om i mlekom. Imamo stvarno, ovaj, vizom, imamo dosta dobrih klijenata. Ovaj, i trudimo se da to što radimo da ne bude nekako, ja to stalno pričam vanila. Znači, šta god da pravimo, gledamo da ne bude baš nešto što, znaš, vanila je zanimljiv ukus, svi ga vole. Funkcionalan je, sladoled, kupićeš ga, poješćeš ga. Ali ako možeš da kupiš neku straćatelu sa cimetom i sa ne znam, pistaćima, veći će excitement biti kod tebe i veće ćeš poželeti da ovaj, da imaš neki experience tim brendom. Tako da, mi se stvarno trudimo, ljudi koji rade u agenciji se trude da prave neke zanimljive stvari. Tako da s te strane, to, to ide jako, jako lepo. I, i, kako kažem, to sam hteo da ti kažem malopre si me nešto, ovaj, pao mi je na pamet, znači, ispratio sam u jednom trenutku, ne znam i radio kao radio je bio glavna stvar, pa smo zaboravili, pa je televizija bila vau, pa je televizija zaboravila, pa onda kao sve je bilo, radilo se tim velikim TV kampanjama, pa je to. Pa je sad odjednom bio digital, pa i to, pa i digital onda su došle socijalne mreže. I tako ono, uh, stvari dođu, tehnologija se menja, dođu, odu. Mislim, veliki brendovi će uvek imati potrebu da komuniciraju sa ono mass marketom i sa ljudima. Menjaće se tehnologija. Ta potreba će ostati ista. Ali, ovaj, opet imam neki osećaj da se da se nešto menja. Ne znam kako da ti objasnim, ovaj…

Ivan Minić: Sve je počelo sa glinenim pločicama. Da.

ZANIMLJIVI MOMENTI

Ivan Minić: Ali, ali da, znači, konstantno se menja, a sa druge strane sve vreme je isto.

Andreja Milkić: Da. Znači, u koru je isto. Principi su isti, sad pojavni oblici, kanali su nešto što se menja, eksperimentiše se i naravno, veliki brendovi to prate. Ovaj, pomenuo si Jelen pivo i tu kampanju. Hajde mi izvuci kroz vreme neke stvari koje ste radili koje su tebi bile posebno ono, značajne i interesantne. Ne moraju ni da budu najveće, nego prosto nešto što je tebi bilo…

Andreja Milkić: Da, pa dobro, eto hajde ta Jelen je u tom u tih par godina stvarno imao ono jako zanimljive kampanje. Bila je jedna kampanja zove se sujeverje gde smo imali kao neku super, tada je Gaj Riči ono bio vau i mi smo napravili reklamu koja je u koristila taj filmski jezik Gaj Ričija. Ovaj, to je bilo baš zanimljivo. Onda smo za Jelen 14-te napravili super kampanju kafana gde je napravljena jedna kafanska pesma autentična i sad paradoksalno tu kampanju je radio na kampanji i radio reči i muziku reper, znači Boca iz Belgrade Geta koji je sad izvršni kreativni direktor kod nas. Kampanju je režirao Đolođolo iz Beogradskog sindikata. Ja sam bio account, project manager na tom, na, na toj kampanji sa ovim svojim backgroundom. Vidiš kako recimo par godina kasnije su reperi radili tu jednu jako primećenu kampanju. Bila je neka zanimljivih kampanja koje smo radili za Intezu. To smo se tad u tom periodu i viđali. Ovaj…

Ivan Minić: Sećam se jednog projekta koji godinama nismo hteli da, ovaj, sklonimo iz project management tool-a. Ali neću o tome šta je bio projekat, nikad se nije desio. Ali naziv projekta je bio takav da ja nisam, ja sam insistirao da on ostane da se nasmejem svaki put kad se ulogujem.

Andreja Milkić: Znaš koliko je izvršni direktor i posle su, to je došlo do direktora taj naziv, taj code name. I on se nije desio, ali ovaj bio je ja mislim da smo ono to, employer branding, radili smo zabavljali su se zaposleni silno ovaj, razmišljajući o tom projektu, da sad. Radili smo za Don kafu, džezere smo smislili, to je bila ono super kampanja. Sve kampanje za A1 ono, hajde sad pošto nisam u tom timu, veliki sam fan svih tih kampanja. Uh, poslednja sad u poslednje vreme, ovo ne znam, AIK  Bank rebrending, ono što smo radili ove godine, što smo onako, to ne znam da l’ si video sa onom Florence and the Machine, da l’ si video to sve? To je nešto što…

Ivan Minić: Nešto sam se kuckao pre neki dan, ovaj, sa sa nekim ljudima i rekao da meni to izgleda fantastično sve zajedno, i komunikaciono i znaš kao, mi smo imali te razne periode kroz koje su se neke banke ili refrešovale ili rebrendirale. Ali suštinski su sve ostale iste. Znači, samo su osvežile nešto.

Andreja Milkić: Da, da.

Ivan Minić: Ovo je switch iz nečega što, ono, ima agro prizvuk.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: I ima tu estetiku i, mislim, na tome je izgrađena banka. Ne, ne vidim problem. Zato je i bila stabilna, dobra i sve ostalo. I kao desilo se mnogo stvari i akvizicije i svega i oni sad hoće da postanu moderna banka. A nije to baš tako jednostavno. I onda vidiš da ljudi urade sjajan posao i postane jednostavno.

Andreja Milkić: Mhm.

Ivan Minić: Da ti sada, znaš kao, ako si prespavao pet godina ti ne možeš da povežeš te dve stvari ni na koji način. A ako nisi prespavao, ja ne znam, iskreno, nikog koga ono što vidi nije oduševilo. OK, to je moj bubble.

Andreja Milkić: Ne, ne, super, ali…

Ivan Minić: Gde su svi nekakvi urbani likovi, znaš. Ne znam kako izgleda to iz ugla dosadašnjih…

Andreja Milkić: Već nisi odgovarao, sad baš si me iznenadio, ovaj, ali…

Ivan Minić: Ali cela estetika je sve spakovano gde ti to kad gledaš, rekao bi lepo iz Švedske došlo lepo, znaš.

Andreja Milkić: I hteli smo da napravimo taj osećaj, znači u onoj kampanji, mislim, to je sad, ima ta kampanja svoj nastavak koji imaju tu sad neki, ovaj, copywriterski tvist. Ovaj, mislim da smo uspeli da baš to, promenimo osećaj koji čovek ima kad pomisli na tu banku i kad vidi ovo sve kako to sad izgleda, rebrending. To sada deluje više. Ona jeste bila banka koja je originalno krenula, ne znam, iz Niša, otprilike, ono, ovaj, i bila je domaća i jaka, imali su razne faze, razne… Mislim da je Memedović u jednom trenutku bio, ovaj, brend ambasador i lice brenda. Ali se onda promenio i menadžment i, ovaj, došli su neki ljudi koji imaju puno iskustva i nov CEO i nov direktorka marketinga koji imaju puno iskustva iz, ovaj, finansijskih, ovaj, iz financial services, dakle, iz cele te kategorije. I onda eto, iskusniji ljudi sa pravim zadatkom i dobili su stvarno tim, mi jesmo radili tu Intezu devet godina, onda kasnije jedno dve Eurobanku i dobili su taj tim, dobar je meč. Znači, to je eto jedan dokaz da da ipak, uh, marketing može da da dodatnu vrednost i da stvarno može da promeni percepciju nekog brenda. Ovaj, tako da super je to. Nisam znao da, da si ti to video. Ljudi generalno banke ono, imaju određen odnos prema bankama i prema reklamama banaka, ali eto drago mi je ako smo uspeli da da taj brend modernizujemo.

Ivan Minić: Mislim da je, da je stvarno sjajna stvar urađena. Sad naravno, treba videti kakvi će to zapravo rezultati da ima, jer to što je nešto lepo ne znači previše. Ljudi ne idu u najlepšu banku, nego biraju po nekim drugim kriterijumima.

Andreja Milkić: Al’ infrastrukturu radi, sve su funkcionalni.

Ivan Minić: Ali verujem da, da to zaista ide u dobru sferu. A moram…

Andreja Milkić: Zanatski ovako, može, možeš reći da je to…

Ivan Minić: Moram da kažem da je to možda jedan od najbojih rebrendinga koje sam ja video, posebno što pričamo o nečemu što je samo lokalno. Meni je i rebrending koji je VIP imao u A1 fantastičan.

Andreja Milkić: Jeste.

Ivan Minić: Ali je to samo spušteno. I, znaš, pričao sam tada sa, sa Dejanom o tome i moj utisak je da je ta priča na jedan dobar i zdrav način, ne uštogljen način, nego dobar i zdrav način, uozbiljila VIP. Jer VIP je bio tinejdž ono operater.

Andreja Milkić: Da, challenger. Prave onaj brend challenger, da, da, da.

Ivan Minić: E, a sada mi pričamo o nečemu što stoji sa dve noge čvrsto na zemlji. Sa izazovima koje imaš na tržištu telekomunikacija i mi često kad pričamo o tome, ovaj, jer kao, dosta sarađujemo i pričamo, ja često kažem, ljudi, mislim, mora da shvatite da vi poslujete na tržištu na kome ne moraju svi učesnici da se ponašaju tržišno. To je dosta problem ako pokušavaš nešto da uradiš.

Andreja Milkić: Da. Mhm. 

Ivan Minić: Ne moraju svi igrači da vode računa o tome kakav će da bude rezultat ove godine.

Andreja Milkić: Da, da. 

Ivan Minić: Mogu da idu hazarderski sa ciljem da uguše ostale. Što je mislim legitimna poslovna taktika i inače. Ali u ovim konkretnim situacijama nije baš sjajno.

Andreja Milkić: E al’ video sam baš, video sam da ste, da, da ste imali opet event, da ste radili ovo za našu, ovaj…

Ivan Minić: Da, napravili smo kao malu promocijicu te, te knjige koju smo izdali jer ono, mislim da je negde svima nama kolumnistima to što pišemo mesečnu kolumnu važno jer s jedne strane malo poslužiš i svoje misli. I svi to, evo znam ih sve dovoljno dugo. Ovaj, svi to doživljavaju kao jako veliku, važnu i odgovornu stvar.

Andreja Milkić: Jeste.

Ivan Minić: Što ne znači da je svaka kolumna dobra.

Andreja Milkić: Ne, ali sama ideja da to postoji i da da neko to podržava je kako kažem, statement za sebe.

Ivan Minić: Ceo projekat, mislim, je ono, projekat koji meni beskrajno znači, ne samo poslovno, nego i lično. Ali taj momenat da kao, smo na inicijativu, ovaj, jednog od kolumnista odabrali 12 komada svako, posložili ih u neki redosled koji mi mislimo da ima smisla i kao ljudi koji čitaju to, koji su već čitali to sve, kažu da im je taj materijal jako dobro spakovan, složen i sve. I naravno, pošto već ako ćemo da radimo, onda ćemo da ga uradimo kako treba.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Napravili smo i simpatičan dizajn i sve. Ali kao, poenta cele priče jeste ja znam taj osećaj. I jako je lep kad ti uzmeš, napišeš nešto i onda to nešto držiš kao štampanu stvar. Ovaj, sa koricama i lep papir unutra i sve to. A ostali to nisu doživeli. Barem ne u ovakvom nekom setupu. I onda smo kao odlučili da prosto to napravimo tako da to bude lep poklon, to bude nešto što ljudi kada dobiju će super reagovati na to. A knjiga je ako imaš sadržaj za nju jedan od najjeftinijih korporativnih poklona koje možeš da napraviš, a divan.

Andreja Milkić: Dobro, a stvarno je neka dodatna vrednost za ljude koji dobiju to.

Ivan Minić: Kao ne možeš da imaš…

Andreja Milkić: Mislim, obično imaš neke rokovnike, ovo je daleko.

Ivan Minić: Ja kažem, prosto, estetika je ta i to je, to je bio cilj od starta. Mi smo sad neki strip heroji.

Andreja Milkić: Pa jeste. Ne, video sam, ja stvarno…

Ivan Minić: Znaš.

Andreja Milkić: Kao kažem, beskrajno je simpatično ono.

Ivan Minić: Mina je to nacrtala fantastično i, a nije lako nacrtati nas. Svi smo na svoju ruku i na svoj ćošak. Ovaj, ali to je neka lepa stvar koju treba propratiti i time da, ja nikad nisam imao promociju knjige ni za ovo ni za ovo.

Andreja Milkić: To sam hteo da te kažem. Ja gledam na LinkedIn-u ja, ja nisam znao da se, mislim, nije me niko zvao, ali, ovaj, ali stvarno sam se obradovao da vidim da onako izgleda stvarno kao ivent ono.

Ivan Minić: Mi smo nekoliko puta pomerali to zbog svega što se dešavalo, jer kao nije trenutak da se tako nešto uradi. I ali jednostavno na kraju smo presekli da to napravimo, da to bude zatvoreno, da se pozove vrlo mali broj ljudi, imali smo neki problem i sa alatom za slanje mailova, gde dosta ljudi su dobili u spam mail i nisu, ovaj, videli. Ali za taj mali zatvoreni krug ljudi gde izađemo, kažemo šta imamo i da podelimo konačno ljudima knjige. Jer kao vrlo sporadično smo to nešto radili, al’ nikad nismo, nikako nismo mogli da sednemo, skupimo ih sve i da kao podelimo kome želimo. Tako da to je u principu ono, method behind the madness. Ovaj, ali tako nešto možeš da realizuješ samo sa klijentom koji hoće da posluša i ima sluha za stvari koje su out of the box.

Andreja Milkić: Dobro, ti skroman si, ti, ti, ti vi uvek pičirate zanimljive stvari koje su…

Ivan Minić: Al’ često me ne poslušaju.

Andreja Milkić: Koje su, da. Ja mislim da…

Ivan Minić: Ali ja uglavnom i radim samo sa ludacima.

Andreja Milkić: Imate takvu reputaciju. Al’ vidi sad razmišljam o svim stvarima koje ti radiš, ti tek radiš x, y stvari. Ti svo vreme u stvari imaš neke lepe te organske saradnje sa brendovima, nekim stvarima koje nisu komercijalne, nego su eto ono, opšte dobro neko, uslovno rečeno.

Ivan Minić: Pa ne znam, mislim da je to važno. OK, radimo sve te klasične agencijske stvari koje radimo, za neki mali broj klijenata koje, koje servisiramo. Tu i tamo ja konsultantski radim sve i svašta. Ovaj, ali suština negde jeste da ti mene ako pozoveš i ja ako mislim da nisam za to, ja ću ti kažem odmah. Nije uopšte bitno ni pitanje novca ni bilo čega.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Da patimo i ja i druga strana u tom procesu, pa nema potrebe. Nema, mislim, nema para koje to mogu da plate. I onda vrlo često, ono, kad nije za mene prebacim na nekog od kolega. Obično me najčešće me cimaju i mali biznisi, srednji biznisi. Oni su specifični, njima obično treba samo egzekucija. Nemaju oni prostora za neku ozbiljniju kreativu.

Andreja Milkić: Ali opet im nađeš rešenje. Možda nećeš, nećeš ti ga izvršiti, ali da.

Ivan Minić: Pošaljem onim ko će to da im uradi najbolje. Mislim, i to je ono to je lepota toga što smo, čini mi se, nekad bili mnogo više upućeni jedni na druge u ovom poslu nego što smo danas. Ovaj, i što možemo jedne drugima da napravimo spojku, damo neki kontakt za, za stvari koje su, koje prosto ta osoba radi najbolje ili bolje ili mislimo da su dobar fit. Znaš, kao ti meni sad da dođeš i da mi neko priča o tome da bi trebalo da pravimo neku varijantu koja uključuje komponentu muzike i svega ostalog, pa ja ne znam ništa o tome. I ja bih tebe zvao zato što s tobom mogu da se pričam o tome i napravimo neku neku zanimljivu kombinaciju od svega toga. I mislim, evo ti, ne znam koliko ste vi uopšte imali veze sa tim, ali baš recimo klijent koga pominješ, ovaj, Jelen pivo je u jednom periodu bio vrlo zaslužan za to što se desio nekakav ono, revival muzičke scene.

Andreja Milkić: Jelen Top 10, a?

Ivan Minić: Jelen pivo live, gomila nekih koncerata, festivala koje su sponzorisali, emisija, top lista, sve ostalo, što kao bez toga se ne bi desilo. Znaš, mislim da mnogo često ovde i, i, i to mi je jedna važna poenta, ovaj, i ovog razgovora, da mnogo često ovde, uh, brendovi koji su u poziciji da mogu da pomeraju brda gledaju samo stvari koje za njih imaju smisla i kojim se isplate i sve ostalo.

Andreja Milkić: Neke stvari treba da uradiš zato što će biti bolje društvo.

Ivan Minić: Da. A možeš to sebi da priuštiš. Ja ne znam koliko komercijalno ima smisla priča za Jelen sa muzikom. Sa fudbalom pretpostavljam da ima neku poveznicu jer kao gomila ljudi prosto u tom smislu.

Andreja Milkić: Ne sa muzikom, al’ ne samo komercijalni interes.

Ivan Minić: Znaš. I, i kao muzika je nekako u periodu pre toga mnogo više bila rezervisana za onih par brendova koji su bili strani neki, Tuborg i Beck’s, slično.

Andreja Milkić: Elektronska muzika, da, da, da.

Ivan Minić: A ovde si sad imao to da ipak nešto domaće i lokalno gura neku domaću i lokalnu priču primarno. Tako da, mislim da su to sve neke ono važne integracije gde ti kao brend koji postoji dugo i ima veliki ono, market cap i sve, želiš da gradiš društvo, a ne samo da dovlačiš svoje kupce i za to, mislim da je uloga kreativaca u kompanijama, brendovima i u agencijama je neprocenjiva. Mi često, zato što je tržište takvo kakvo je, čim dođe do prve krize, prvo što isečemo, isečemo kreativu. A kreativa je možda nešto što mnogo pre može da nas izvuče i da nam da rezultat od performansa.

Andreja Milkić: Da samo investitorima donosiš dividende.

Ivan Minić: Jeste.

Andreja Milkić: Apsolutno, apsolutno.

Ivan Minić: Jer kreativa, znaš ono kao, performans ide od jedan do 100, a kreativa ide od jedan do beskonačno. Kad je dobra. Može da ide. Nekad će ići, nekad neće ići. Kao startup.

Andreja Milkić: Jeste.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: Šta sad ti radiš?

Andreja Milkić: Uh, pa evo uživam u razgovoru s tobom. Osim.

Ivan Minić: Ali mislim osim.

Andreja Milkić: Ma mogu ti kažem jednu stvar pre nego što ti kažem šta sad radim. Čitao sam ti, Marko moj, jedan uslovno rečeno student sa Molèna, sad je ovaj, u Bambiju, Junior Brand Manager, doneo mi je knjigu Davanje i uzimanje, Adam Grant.

Ivan Minić: Da, da.

Andreja Milkić: Znaš ti to, dobro je l’?

Ivan Minić: Jesam.

Andreja Milkić: I bukvalno sad on kaže: “E, pročitaj ovo.” Ja sam ono čitam, Minić, Minić. U stvari, jedan od likova u knjizi je bukvalno ti. Tako da, hteo sam da ti kažem da je uh, kada neko dođe i ima kao kažem, reputaciju poput tvoje i ideje koje su tako višedimenzionalne, nisu samo ono, jedna stvar, nego kao, hajde, da uradimo ovo, al’ da to da to, to, to, to, to, to i to. Onda se nekad i otvore budžeti. Malo je onako i do ideje, malo je do toga šta pičuješ kompaniji tačno da uradi da bi se predstavila u tom svetlu. Tako da, ostajem i dalje pozitivan. Sad, sledeće godine kažem, biće onako malo, ovaj, svedenija kad su budžeti u pitanju, kako su mi lepo rekli. Da. Ali se nadam da, da će brendovi ostati ono, otvoreni da, da rade neke dobre stvari koje nisu isključivo komercijalne. A isto tako razumem i brendove koliko je njima bitno da dođu autori, hajde da kažemo da si u ovom kontekstu autor, neki idea maker, ono, konceptualista. Da dođu ljudi sa nekim stvarno ovaj, idejama koje i njih pokrenu da nađu budžete. To sam hteo da ti kažem. Te dve stvari. Pitao si me šta radim sada?

RAD SA LJUDIMA

Ivan Minić: I, i hoću da mi to ispričaš, ne samo da mi kažeš šta radiš sada, nego u kontekstu toga od kada si došao do danas kako ti se menjala uloga.

Andreja Milkić: E da mi veruješ da ja u glavi sam i dalje manje više isti lik. OK, stekao sam neke razne skill-ove i ovaj, i menjala mi se uloga ovaj, dosta, ali obzirom da sam uvek primarno birao poslove gde ću ja da budem ono, nekako srećan što sam u toj ekipi, u tom environment-u, u tim projektima, ovaj, uvek sam, to me je motivisalo, uvek sam davao ono, vredan sam, davao sam ono sve od sebe i nekako volim da radim s ljudima i trudim se da razumem ljude, pa nekako uvek je moja uloga bila da tu da budem neko ko koordiniše neke bitne ljude na nekom zadatku. Znaš, bilo to da l’ su to klijenti koji ono, imaju velike biznis ciljeve, pa da bi oni te biznis ciljeve ostvarili moraju da dođu neki stratezi iz agencije, a pa neki kreativci iz agencije, pa da nekako sve to ima neki flow, da se isprati neki rok i da se to završi. Tako da, moja uloga je kad pogledaš ista. Mislim… Samo je nivo odgovornosti veći. Nivo odgovornosti jeste veći, ali i radim sa stvarno ono, ljudima koji i oni sami mogu da daju više i da donesu više, da stave više na sto i da i oni ponesu svoj deo odgovornosti. Tako da, uh, moja uloga je da to, da se, da, da ima, da bude dobar tempo i da imamo dobru energiju i da pravi ljudi se ostave da rade prave stvari. Čak nekad mislim da ono, da je moj posao i da, da prave ljude pustim da rade prave stvari. 

Ivan Minić: I da ih zaštitiš. 

Andreja Milkić: Apsolutno. Apsolutno. Tako da, sličan je to uslovno rečeno, to je neka vrsta, hajde, project managementa, ovaj, veća odgovornost, svašta se nešto novo dešava, drugačije je naravno, moraš da sediš s nekim ljudima koji, ovaj, koji imaju biznis probleme koji su kompleksniji. Ovaj, i da razumeš te biznis probleme i da im daješ neke solucije i rešenja za te biznis probleme. Ali na kraju dana ja sam i dalje ono kao, kao što smo i krenuli, neko ko, ovaj, ima puno energije, Bogu hvala, i ko kad radi ono što volim, ovaj, nesebično pokušava da doda neku vrednost. 

RAD U EDUKACIJI

Ivan Minić: Uh, jedna od stvari je da dakle na poslu na kome si suštinski uglavnom radiš sa najvećim kompanijama, brendovima i sve to. Nije to isključivo pravilo i često se dešava da kompanija pokrene neki novi brend ili ga lansira i na ovom tržištu i sve ostalo. Ali u suštini, uh, radiš nešto gde ta mašina ide već neko vreme. Nema pauze, nema ničega. Samo treba sve da bude podmazano i nekad da ubrza, nekad da uspori, ali ono, nije, nije kreativno na način da treba da izmisliš nešto ni iz čega, nego samo da držiš da sve funkcioniše kako treba i ostvaruje rezultate koji su, koji su cilj. E, sad, onaj deo koji, koji je drugi u ovoj celoj tvojoj sadašnjoj priči, a to je taj deo edukacije. Uh, u suštini podrazumeva vrlo često da ti dobiješ u idealnim okolnostima zainteresovane ljude koji nešto žele. Nije uvek slučaj, ali često budu i zainteresovani. Ali koji ili ne znaju ništa ili ne znaju dovoljno. I ti treba da im prepricaš ovih 200 knjiga u narednih nekoliko nedelja i ne samo ti, naravno, više je ljudi koji rade različite stvari. Ali, to je divan i strašan posao.

Andreja Milkić: Dobro si to primetio.

Ivan Minić: Pa kako ti gledaš na to?

Andreja Milkić: Da. Ovaj, pa gledam na to kao na neku vrstu passion project-a gde gde stvarno odlično si primetio, tu je stvarno sve do mene i tu onda čitav set nekih drugih izazova se postavi ispred mene. Ali ovaj, pošto sam ja, ja jako rano krenuo da radim i prošao kao, dok sam bio mlad i dok sam ovaj, bio i klinac i kao, dok sam bio junior, prošao sam kroz razne neke probleme, sećam se koliko mi je bilo bitno da da ja imam neke mentore, da, i da mi ljudi ovaj, neke stvari otvore. I neke stvari su, neki mentori su promenili moj život. I to je stvarno sad na stranu, koliko će nešto, neki proizvod da se proda ove godine i sve. Uh, za ovih x, y godina sam imao dosta studenata, mislim polaznika, ne znam, to je glupo reći studenata. To su sve mladi profesionalci, uh, kojima sam pomogao da da promene neke stvari u karijeri ili u životu. I to je za mene stvarno neverovatan osećaj. Znači, subjektivan je osećaj, teško ga je sad ovako u podkastu objasniti, ali to su neke stvari koje mi imaju onako posebnu emotivnu mi satisfakciju daju. I, ovaj, kao kažem, to mi je jako, jako bitno. I na tome radim. I sad tamo predajem na Molenu, Molen isto tako kao što je ne znam, Leo Burnett super agencija koja ima najbolji, Molen je po meni ono, program gde gde se potpuno sam se pronašao i gde gde rade ljudi, ovaj, i neki tvoji gosti, ono, ovaj, iz podkasta su tamo. To je jedna super ekipa i tamo dolaze stvarno mladi profesionalci koji, ovaj, za koje je zadovoljstvo samo mapovati im i ono, dati im esenciju znanja i što iz knjiga, što iz prakse. Moram da napomenem da sam ja pre 10 godina u okviru IA asocijacije, ovaj, bio jedan od pokretača advertising akademije koja je evo ulazi u 10. godinu i koja je ne znam, koliko mladih profesionalaca odškolovala ili doškoovala u ovom periodu i to je isto kako kažem, jednog dana kad odeš gore kod Svetog Petra…

Ivan Minić: Kad bude bilans uspeha.

Andreja Milkić: Da bude bilans, da, OK, koliko si prodao kredita. Aha, dobro, dobro, prodao si kredite, al’ kao da imamo ovo, a, kao, pa dobro, aha, kao aha. Ovaj, ali nekako, uh, to mi donosi satisfakciju i stvarno me onako uzemljuje, čini me jako ono, skromnim kada ovaj, uopšte imam taj blessing da mogu da sedim, da sam nešto relevantan i da nešto pričam s mladim ljudima i da oni nešto to primene, urade i da ih sutra ili za par godina vidim da, da, da mi dođu i kažu, e, vidi, ovo se desilo, ovo se promenilo. Kad skloniš sve sa strane, ovaj to je neki, po meni, poseban osećaj koji ono, čini te skromnim i jako, jako sam zahvalan. A generalno se trudim da ono što više mogu da uhvatim te trenutke zahvalnosti. Ono, mislim, to što sam stariji, sve mi više prija. 

Ivan Minić: Uh, akademija, odnosno Akademijada, program koji, ovaj, ste osmislili, učestvovao sam nekoliko puta, čini mi se tri ili četiri puta u prethodnih 10 godina. I svaki put je bilo neka druga temica koja ima veze sa onim što što ja radim i uvek sam nekako gledao da je moj zadatak tu, s jedne strane da ih naložim, naravno, ovaj, a s druge strane i da budem odgovoran u tome. Da da im pokažem i ono, neku i lošu stranu svega i prosto ono, ne volim nekritičko osnaživanje. To mi je, jako imam problem s tim.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: Ali ono što moram da kažem i kad pogledaš ko je sve bio tu i gde su ta deca koja više nisu deca baš sva, ovaj, neki su i odrasli ljudi. Uh, fascinantno mi je uvek bila i energija i pitanja koja sam dobijao i nivo zainteresovanosti. Neću sad da preterujem baš, da ispadne sad ovde da sam neki, ovaj, preterano romantičan tip. Ali na momente vrati veru u ljude i vrati veru u industriju koja mislim da je ono na izdisaju. Neću da kažem da je prošla svoje slavne dane, jer kapiram da su ono kroz istoriju to jedno 500 puta rekli. Ovaj, ali jeste negde na umoru, na nekom prelazu gde ono, zbog čega smo krenuli da se bavimo ovim se sve manje traži i sve manje ljudi to želi i očekuje.

Andreja Milkić: Tako je.

Ivan Minić: I onda kao, kad imaš te trenutke, ovaj, i, i, i, i te mrvice koje dobiješ od ljudi, star čovek se obraduje, što je lepo, je l’? Pa jeste. Ovaj, al’ zaista je energija fantastična. I uvek, ja ispratim prosto ono kroz objave jer deo sam toga svega i ekosistema i, i znam. Uvek su to neki sjajni ljudi koji su jako dobro izabrani i posluženi da, da toj deci predstave svako svoj neki segment. Ne znam, ja sam bio i, ne znam, i storytelling i biznis i svašta nešto.

Andreja Milkić: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali baš, baš uh, kad dođe taj dan, a to obično bude vikend, mislim, to uvek bude vikend. Ovaj, kad ti kažu u koje vreme treba da dođeš, svi dođu ranije zato što svi žele da vide sve. Da se izgrle sa prijateljima, jer to je uvek takva neka ekipa ljudi koji stvarno…

Andreja Milkić: To su da nauče i ono, da, da, to su da nauče i imaju gde da primene to znanje i još im dođu stvarno hand-picked ono 50 najboljih predavača iz industrije.

Ivan Minić: Ovaj, al’ hteo sam da kažem, ti si hodeći mentor. Ti si, ono, kako kažem, na dnevnom nivou radiš to sa mnogim ljudima i u zvaničnim institucijama i u nezvaničnim, ovako, neformalnim razgovorima. Tako da, opet si vrlo skroman, ovaj, mada svi koji te znaju, znaju koliko prenosiš znanja i nesebično deliš, ne samo znanja, nego i kontakte i, you name it, jednostavno voliš da vidiš ljude da im, da im krene nešto dobro, što je super kod tebe. A, ovaj, uh, na akademiji ti si bio tri godine, mislim i sad to je tako bilo tada. Sad su se smislili, pošto se menjaju generacije, imali smo primetili smo da poslednje dve godine takve generacije dolaze da kao, koje iz kompanije im plate sve, sve, sve, sve, sve. Hajde, idi, kao super i oni znaju da je super i kao jedva čekaju i onda čuju kao subota. Kao, ali moje vreme, moj životni balans, moj work life balance. I prvih godina, pre tih godina kad je bilo dva, tri komentara tog tipa, mi smo se nasmejali. Kao, vidi ovo kao naš Gen Z kao.

Ivan Minić: Mladi.

Andreja Milkić: Da, mladi. Onda pre dve godine je broj takvih komentara značajno porastao. Recimo 10-ak od 35 ljudi, 10-ak je malo to pomenuo, zašto subota. Onda smo čak imali odustajanja. Znači, ušao si, primljen si. Kompanija ti je čak i platila, ponudila ti plati tu ovaj, taj program. I ti kao ne, ne, ne, kao ne mogu u subotu. I onda prošle godine je to još više eskaliralo, taj mindset mladih ljudi, gde smo mi sad shvatili, aha, OK, do neke granice ti misliš da treba da kažeš kako treba nešto da se uradi. A od neke granice ti treba da se prilagodiš svojoj ono, ciljnoj grupi. Tako da ove godine prvi put predavanja više nisu subotom. I tražili su mladi da se pomere, znači da ne bude prvih godina je bilo, ti završiš posao u 5, ideš u 6 na predavanje, predavanje je do 9 u petkom. Ustaneš ujutru u subotu, dođeš u 9 na predavanje, do 2 si na predavanju. To je neki sistem koji sam ja imao na specijalističkim studijama i kad smo pravili akademiju tako je bilo postavljeno. Sada je petak ali… Kao u petak u 6. Ne, ne, petak u 5. Ne, ne. I sad smo došli do toga da kao počinju predavanje petkom u sred dana. Neki novi model, novi ljudi, nove navike. Mislim svašta nešto. I treba da učimo od mladih ljudi. Mislim da su oni došli tu malo da ohlade nas. Ti mi smo iz ovih generacija kad je bilo, jao, moram da radim, nema posla, šta ću, daj, hajde, hajde, hajde, hajde, hajde. A oni su sad kao, mi smo eto tu šmekeri, Bogom dani, gotivni smo, ovaj, treba vi da se prilagodite nama. Istina je negde na pola.

Ivan Minić: Užas. Istina je negde na pola. Užas. No, ovaj, svašta se nešto desilo za ovih 40-ak godina kako smo, ovaj, sad prošli kroz njih i o kojima smo pričali i u tvom i u mom životu. Uh, i nekako mislim da je svaka stvar imala svoju vrednost i svoju ulogu i ono, ja kažem da ništa ne bih menjao, iako možda bi bilo pametno, al’ to sad više nije važno. Je l’ bi ti nešto menjao?

Andreja Milkić: Ne. Ne, ovaj, Bogu hvala, jako sam zadovoljan. Ovaj, možda bih nešto u nekom 15. segmentu možda bih 2017. kad su kad su Mine bili jeftinije. Podigao dva, tri kredita i kupio x garaža. Ovaj. Šalim se. Možda, možda tako neke stvari ono, back to the future onaj almanah da da sam imao. Ovaj, možda na tom nivou, ali ne. Svakom želim, svakoj mladoj osobi želim da izabere posao koji voli, jer to je po meni jedna od dve najbitnije odluke u životu. Svakom želim da se dobro zabavlja dok radi, jer život je jako kratak, brzo prođe. Bilo bi ti bolje da radiš nešto što voliš i da se dobro zezaš dok to radiš. I naravno, usput i nešto i da zaradiš i da, da, da, da, da, da, da možeš da živiš od toga komotno i komforno. Ali, ovaj, novac ne treba možda da bude na prvom mestu. Treba dobro da se zezaš i da ti da jedno vreme kažeš, aha, bila je super ono vožnja. Tako da, ne. Kao i ti, ne bih menjao te suštinske stvari.

Ivan Minić: A šta je sada uloga muzike, filma i svih ostalih stvari u tvom životu? Kako ona danas izgleda kad si odrastao?

Andreja Milkić: Uh, da, danas je to nešto… pazi, filmska industrija sad to da ne otvorimo novu temu, osećaćemo još pet sati ovde. Filmska industrija se jako promenila. Umesto da ti ono, mislim da je umesto da te zabavi i da ti kao uh, predstavi, otvori neki neke nove ono, stvari u životu, kako je, kako je nekad izgledala filmska industrija kad sam ja odrastao i šta sam sve gledao i iz vremena kad ja uopšte nisam se bio ni rodio, danas ja mislim da filmska industrija i možda ovi streaming servisi više su preuzeli funkciju da ti kažu, da ti kažu šta da radiš. Da ti kažu kako neke stvari treba da izgledaju. Tako da, danas, ja mislim da su serije zanimljivije od filmova. Prosto ranije si uvek imao ono godišnje 10 nekih filmova o kojima smo svi pričali. Ti danas nemaš više klasike. Ne možeš neki Pulp Fiction da da da te natera četiri puta da, da odeš u bioskop kao što smo nekad možda išli četiri, pet puta gledali neke filmove. Danas je to sve instant, predvidljivo, čak i AI piše scenarije za mnoge filmove. Ovaj, evo sad se radujem da da pogledam ovog novog Leonarda DiCaprija koji je izašao za vikend. Ali se ne sećam kad sam poslednji put nešto kao bio vau, idem da gledam. Mada gledam sve ja. Pogledam i dalje Marvel-a kao, supruga mi ne može da veruje šta gledam. Ja to pogledam, al’ to mi je a. Na silu zaboravim. Često mi se desi da pogledam film, zaboravim sutra 99% scena. Tako da, film, filmska umetnost je postala ono, nešto drugo. Nešto što umesto da nas ono, da nam otvara mogućnosti i perspektive, da nas zabavlja, počelo nešto da nas previše tu usmerava, da nam govori, da nam pričaju previše neke stvari. Tako da to. Muzička industrija mi je super i dan danas. I dan danas slušam dosta muzike. Ovaj, volim da pratim ono, nove mlade izvođače. Ma isto kao i pre bukvalno 30 godina. Stvarno ono, oduševim se kad čujem nekog zanimljivog klinca. Ovaj, šerujem, ono, vodim ćerke na koncerte, otprilike. Sad smo imali ono neviđeni raž da kupimo karte za vikend za sledeću godinu, od kojih su se rasprodali. Uspeli smo da uzmemo neke karte, kao, idem s njima. To kao na koncerte i nadam se da ću to i da nastavim da radim jer ovaj, mislim da da da je to jako bitno. A ovo ostalo se sve manje više, hajde, promenilo. Mislim, tu je. I dalje konzumiram entertainment ono. Ali sad više volim YouTube, podkaste, sad ima 10 podkast. Mislim da recimo mesto koje je nekad, kad pogledaš u totalu, vreme koje sam odvajao za filmove, više mi to gubljenje vremena neće. Sad radije na YouTube-u pogledam tri podkasta po 45 minuta, nego što ću dva sata da se razvlačim za nekog ono, ono, spinoff Adam Sandlerovog nekog hita ono. Tako da…

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Ne znam. Ne mogu da to procenim na pravi način, jer svako ono, gleda svoje vreme i u u naše vreme kada su nam određene stvari bile važne, ljudi koji su bili najveći će nama biti najveći zauvek. Kao što je Jordan, zato što je tad bio to što je bio, a možda i iz drugih razloga, ono, nemam ja dilemu da je on GOAT. Ne volim ga, nikad ga nisam voleo, ali ga beskrajno poštujem zato što je on je ludi kučkin sin.

Andreja Milkić: Tačno.

Ivan Minić: Ovaj, ali, ono što mi je strašno, čini mi se, i možda to nije tako i sigurno je da to u određenim ono, nišama ima drugačiji pojavni oblik, ali čini mi se da je Matrix poslednji generacijski film.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: A to je 99.

Andreja Milkić: Da, generacijski filmova više nema, da, da.

Ivan Minić: Znaš, kao nemaš za šta da se uhvatiš da kažeš da ti je to promenilo život.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: Imaš filmova koji su super. Znaš kao, evo, mislim, ja sam gledao pre, pre dve nedelje, ovaj uh, Naked Gun novi. I mi smo se smejali toliko da smo svi hteli da padnemo sa stolice. I to je ono kao…

Andreja Milkić: Da, to je to.

Ivan Minić: Ja mislim da niko mlađi od 35 godina ne razume zašto smo se mi smejali. Ali i publika je bila takva da smo svi imali 35 plus. Al’ kao, sve što sam pogledao u poslednjih par godina, skoro sve, mogao sam i da ne pogledam. Na kraju sam zadovoljan što sam video, ali ga neću pamtiti ni po čemu. Znaš, kao ja imam taj trip, imam društvo sa kojim to radim. Znači, kad izađe bilo šta. Kad je novi Statham, to se ide da se gleda zato što on čovek bije. I to je to. Nije bitno koju ulogu igra. Znači, sad sa AI-jem za par godina oni će svake godine da izbacuju novu profesiju.

Andreja Milkić: On i Keanu Reeves, on i Mark Wahlberg. To se sve ide, gleda se, jer su to, to.

Ivan Minić: Al’ kao ne… Nije bitno. Prve tri puta je bilo beskrajno kul. Sad je OK način da provedeš popodne, da potrošiš vreme, al’ ga nećeš pamtiti. Nećeš ga preporučiti nikome. I davno, znači, poslednji film koji sam preporučio je za danas toliko. Zato što nije kao nijedan drugi film koji je izašao prethodnih 100 godina.

Andreja Milkić: Znaš, to je toliko slow i ljudski onako, ovaj…

Ivan Minić: Znaš, i sad recimo, mislim, ne mislim da sam ja bio zaslužan za to zaista, jer se sigurno nisam. Ali ja sam išao kad je to imalo bukvalno, ono, ostao je jedan termin u par bioskopa. I on je tad recimo bio na…

Andreja Milkić: Ali imao je hajp, tad je već imao hajp.

Ivan Minić: 25.000. I nakon tog trenutka, u narednih par dana, ja sam podelio i ja sam video barem još 10 ljudi koji su podelili film. I onda je film koji je bio na kraju svog svog puta sa 25-6.000, otišao na 200.

Andreja Milkić: Da, da, da.

Ivan Minić: Zato što i, vidi, bilo je gomila ljudi koji su napisali neke divne stvari o tom filmu i koliko ih je, i bilo je gomila ljudi koji su napisali, šta se vama ovde sviđa, ovde se ništa ne dešava, ovo je užas. Ja ne znam zašto sam ja otišao…

Andreja Milkić: Da, ljudi su rekli, ništa se ne dešava u filmu.

Ivan Minić: Kao potpuno smo drugačiji.

Ivan Minić: Pa da, u tome je poenta. Jer kad se ništa ne dešava, ti primetiš svaki detalj.

Andreja Milkić: Čoveka, da.

Ivan Minić: A kad se sve dešava, onda nije ni važno šta se dešava okolo.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: I kao, pre toga ne pamtim da sam nekom preporučio film. Posle toga mislim da nisam nijedan.

Andreja Milkić: Mada i mada idem. Ako me pitaš da l’ sam nešto, ne, ali ja idem, ja i dalje volim taj ritual. Ono, drugari u bioskopu, ono, kokice, mislim, ispričaš se pre, ispričaš se posle. Sad imam, al’ jednu stvar moram da ti, da, da, da ti ispričam. Moje malo, malo kumče, s njime imam dva kumića, s njima idem ponekad u bioskop. Oni su to sada, evo prva godina fakulteta i srednjoškolac. Uh, mali Laki koji je srednjoškolac, kad smo imali isto ovu diskusiju, mi je rekao: “Ali, meni se sve promenilo kad je izašao Južni vetar.” Kao, al’ to je rekao onako, svet se promenio kad je izašao Južni vetar. I ja sam bio, aha. Mislim, pogledao sam Južni vetar i stvarno tu, kao kažem, na nivou zanatskom to je dobar akcioni film. Znaš, ono, ne možeš, ne možeš ništa da kažeš, je l’? Nije my cup of tea, ali razumem taj filmski jezik, zanimljivo je videti srpski film tako, tako režiran. Pre svega. Ali klincima je to promenilo sve. Eto.

Ivan Minić: Ne bi verovali kakav je bio Vidimo se u čitulji. Ovaj, ali moram da da parafraziram mog dragog prijatelja Nikolu Radojčića iz Braće Burazere, dečko cara, koji je svojevremeno za ovaj, film Toma rekao kakva zemlja takav i Elvis Prisli. E, to isto mogu da kažem za Južni vetar. Kakva zemlja takav i Keanu Reeves.

Andreja Milkić: Nice, bravo. Keanu bukvalno. Mislim kao, i to je jedna od stvari koju sam pogledao i ne kajem se što sam pogledao.

Ivan Minić: Da, da.

Ivan Minić: Ali apsolutno mi neće ostati nigde. Znaš, meni je to, postojali su takvi filmovi iako se mnogo manje snimalo u tom periodu 90-ih. Postojali su takvi filmovi, kao imali smo Do koske. Koji je neka, neka paralela toga, je l’? Meni onako bliža realnosti nego što je ovo, al’ nema veze. Ovo je akcija.

Andreja Milkić: Ne, nije dobar. Ovde je filmski jezik možda moderniji, više kao i francuski ono.

Ivan Minić: Bez daljnjeg. Ali kao, akcioni film.

Ivan Minić: Tematski da kažem, blisko. Ali, dobro, videćemo. Ne znam, ne znam kuda nas vodi generacija koja je odrasla na tome kao kao nečemu što što im je interesantno. Mi gikovi koji smo odrasli na Matrixu smo nešto skukali, pa smo nešto i napravili.

Andreja Milkić: A je l’ da? Al’ dobro, bilo je, znaš, i kod nas su rane bile možda u, u jednom segmentu…

Ivan Minić: Pa jeste, to je bolji. To je zapravo bolji primer. Da. Jer je Dragojević uvek bio cutting edge što se tiče toga i kako to izgleda i…

Andreja Milkić: Anđeli su bili isto ono…

Ivan Minić: Anđeli i Lepa sela…

Andreja Milkić: Smeješ se sve vreme. Ovo plačeš sve vreme, a ovo kao nešto treće.

Ivan Minić: Ali to su sve stvari koje su ostale kao kultne. Čak i rane. Meni rane nikad nisu legle.

Andreja Milkić: Apsolutno.

Ivan Minić: Ali su ostale kao kultna, kao kultna stvar.

Andreja Milkić: Pa to, ima ljudi onda, znaš, posle su nekome Munje, nekome Kengur. Znaš, tu sam ja već kao shvatio, čekaj, u odnosu na ovo što je bilo pre par godina možda, dobro Munje su bile stvarno beskrajno zabavne. Kengur je ono…

Ivan Minić: Ja sam ga gledao u bioskopu.

Andreja Milkić: Da, eto vidiš, pa to, eto, to su ti četiri puta. A onda Kengur se pojavio koji isto kao bio neka moderna verzija ono, ovaj, sleks srpskog filma, al’ koji je doneo te ulične fore i to. Opet se gledalo. To je bilo snimljeno za 50, 100.000 evra taj film. Vidiš kakve smo filmove, koliko smo ih samo nabrojali naslova i kako smo ih gledali. Basket tada, ovaj, Bogami početkom te decenije i fudbal, ali, ovaj, eto vidiš. A danas, ko zna, mi mislim da možda mladim ljudima oni to, to je njima sad kao sve ovo što se dešava je OK. Bitno je da, da, da, da, da, da se produciraju, da imaju nekog sadržaja da gledaju, znaš. Sigurno. Ima hiperprodukcije sa jedne strane, ali čini mi se da dosta ljudi sa nekim svojim dobrim idejama dobija priliku da nešto snimi. Jeste. Ili se snađe da nešto snimi. Nađe način da dođe do neke publike. Znaš, recimo, ja često uzimam njih kao primer zato što su mi beskrajno dragi, ono, ona cela ekipa koja je oko Dnevnjaka se skupila i pre svega Milaković koji je tu ostao veran tom nekom skeč momentu i svemu. Sad ti možeš da snimiš to relativno lako. Treba ti ekipa drugara i sve, ali to što snimiš u tom nekom kratkom formatu od par minuta može da bude fantastično. A dovoljno ozbiljno i skupo izgleda iako je snimljeno dobrim telefonom. A kamoli ako imaš neku kameru koja isto nije preterano skupa stvar.

Andreja Milkić: Da, vidiš, recimo što on nije snimio film do sada, nijedan?

Ivan Minić: Hoće.

Andreja Milkić: Je l’ hoće?

Ivan Minić: Mislim, bio je imao je neke sitne uloge, znam da i sad u narednom periodu će isto.

Andreja Milkić: Ali on kao reditelj, on kao neko ko ono, stvarno…

Ivan Minić: Pa polako dobiće verovatno neki prostor. Znaš, nisam, ne znam kako to sad, kako se preskače iz jednog sveta u drugi svet.

Andreja Milkić: I to je dobra motiv. Mislim, njima je svima super. Kao, oni su content kreatori. Tu dobro zarađuješ, dobro radiš, uvek ima posla. Da l’ sad ti hoćeš da ostaviš sve sa strane? Ne znam, kao recimo, ima i među rediteljima. Dosta je šta sa strane na par meseci da nemaš prihode i da onda kao, čak i ono, svoju lovu da ješ da bi napravio neki film, da bi to bio body of work koji ostaviš. Jer recimo ne verujem da to, ne, ne znam puno mladih ljudi da, da to radi. Znam neke naravno. Ali recimo evo, pošto je od advertajzinga, reditelj Miša Terzić.

Ivan Minić: Mhm.

Andreja Milkić: Miša režira ono sve, većinu ovih dobrih reklama pop, ono, poznatih je on radio, dobar deo. Al’ on se čovek isključi na par meseci i, ovaj, sve što ima od vremena i finansijskih sredstava uloži u film.

Ivan Minić: Pa ono isto priča i sa Baš Čelikom, sa Srđanom. Super zanimljiva priča i to šta, šta se desilo sa Bodrožom nakon što je završio priču sa Ederlezijem. Ovaj, gde se njemu otvorilo, otvorio prostor da radi svašta nešto.

Andreja Milkić: Pa ja sam veliki navijač Lazara Bodrože.

Ivan Minić: Pa kako da ne. Čovek je jedan od top tri najluđa čoveka u svemiru. I kao, njemu je to otvorilo mogućnost da radi reklame. Sad, je l’ to nešto što njega loži? Pa nešto jeste, većina nije.

Andreja Milkić: Da.

Andreja Milkić: Ali to omogućava da ostane.

Ivan Minić: Da ti da neki komfor, da, on da ti komfor i kao dobra je lova i stalno ima posla, znaš.

Ivan Minić: Ti stvarno danas je film postao možeš se ono, žrtvuješ. Ali to moraš da imaš taj autorski verovatno drajv sad ću da napravim to body of work koji će ono da ostane za ceo život nekome ili će da promeni neku generaciju. To je, dobar skeč će biti fun. Intervju sa IT programerom koji ono koji smo svi videli koji je bio viral. To je dobro zabavilo me. Možda bih mogao da vidim i neki takav film koji je pun tih dobrih insajta, urađen da da da da da vredi da ga ono, sutra pogledam i sa decom i sve. Al’ dobro to sad opet neka pet…

Ivan Minić: Videćemo kuda će stvari da idu.

Andreja Milkić: Ja navijam za sve.

Ivan Minić: Prostor postoji. I oni polako stasavaju i odrastaju i izlaze iz ono, tih nekih dečijih momenata koji su takođe bili beskrajno zabavni. Tako da, videćemo.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: Moram da priznam, ovaj, da da, da posebno Milak sa sa jadnom raspravom sa svojim kumom Mikijem mi je ono, jedan od hajlajta svake nedelje. Zato što sad, sad i oni imaju dovoljno godina da pričaju kao ono old farts, znaš, o stvarima. I onda se dotaknu tih stvari koje su bile u odrastanju nama svima bitne. Prvi telefon, prvi kompjuter, pa sve to. Da ne ovaj, spojlujemo previše. Ono, kome treba taj kik jednom nedeljno da se, da se smeje i da se prepozna, a ima tu negde između 30 i 40 ili 45, topla preporuka.

Andreja Milkić: Odlično. Ja moram da prvi, moram da preporučim ljudima, ja isto jako zabavan i beskrajno talentovan Mario Vrećo, recimo.

Ivan Minić: A, da, da, da, da, da.

Andreja Milkić: Mario ono isto, jednostavno on kao, mislim, to je sad, on ko, digital content, on to, on ume da režira i da montira i da drži flow, narativ, storytelling, ono, pre talentovan klinac. Samo što biraju svi taj format. A ne ovi što smo mi kao old school.

Ivan Minić: A dobro. Da. Sve ima svoje. Svaki format ima svoju priču. Meni često, ovaj, znaš ljudi kad kažu kao, ne znam, dugi formati ne drže ljudima pažnju. Pravim ljudima drži pravi dugi format.

Andreja Milkić: Da.

Ivan Minić: Sve ima svoje. Drugačiju stvar očekuješ od nečega što traje tri minuta i od nečega što traje dva sata. U razgovoru želiš dobar razgovor. I ja uvek kažem, koliko god to zvučalo otrcano, meni treba jedna rečenica. Meni treba jedno pitanje koje ću iz tog razgovora doneti da on za mene bude vredan. A obično dobijem mnogo više od toga. I ono kroz, kroz ovo što smo, ovaj, snimili danas, suština je da ljudi vide da mogu da se probaju različite stvari, da može da se uđe u nešto prerano, da može da se u neke stvari, ono, da vremenom naučiš pa da tajmiraš to bolje. Ali da kao ništa nije strašno i ima smisla davati sebe i svako iskustvo je vredno. I na kraju dana možda to nije kupilo kuću na Ibici, ali kad sedneš da pobrojiš šta si doživeo u životu, doživeo si neke fantastične stvari. Što uglavnom pare ne mogu da kupe. Nekad ni normalna količina para, ono, kad kažeš neko da je bogat, on ne može da kupi experience kakve smo mi u životu doživeli bez novca. Samo zato što smo se zatekli u pravom trenutku na, na pravom mestu, što Galep kaže. Ovaj, kao, ovaj, Peđa BG Funk, on je bio na, na, sve što se desilo u Beogradu, Peđa je bio tu. Na neki način je Peđa bio u prostoriji, šta god da se desilo u, u Beogradu i na našoj sceni. Tako da, pozdrav i za Peđicu. I on će u nekom trenutku sedeti ovde.

Andreja Milkić: On ima svašta isto da ispriča iz perioda sa KST-a i, i razvoja te cele rep scene.

Ivan Minić: Jeste. Definitivno. A i, mislim, što ne bi bio jedan od retkih supružnika koji su došli u podkast pošto je Ljubica već bila.

Andreja Milkić: Tako je. Tako je. Bravo. Pozdrav i za Ljubicu.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Nadam se da vam je bilo interesantno. Uh, ako ste mlađi, a nema baš mnogo mlađih ljudi koji ovo slušaju da se razumemo, ovaj, ali ako ste mlađi i ako vam je ova cela priča sa advertising industrijom interesantna, pratite šta IAA radi sa programima koji su ono, usmereni ka toj publici. Za starije koji žele da se malo bolje orijentišu u ovom prostoru i treba im to i sa aspekta razumevanja i sa aspekta profesije, ispratite Molen Akademiju i šta gospodin tamo priča i ko je sve još tamo. Ovaj, i budite mi dobro. Ovaj, mi se vidimo ponovo u naredne nedelje.