Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Ivan Lončarević. Čovek koji već više decenija živi život podeljen na dva dela, odnosno živi dve svoje strasti. Jedna je sportsko novinarstvo i sportsko komentarisanje i znate ga kao glas i lik sa B92 i Sport kluba, a drugi deo, onaj koji je nekima manje poznat, a po kome ga neki drugi isključivo znaju, jeste njegova uloga u muzičkoj sceni na ovim prostorima koja se u prethodnih 30 godina menjala, a počela je kao novinara, autora emisije, muzičke emisije na nekoliko radija i danas u formatima koji su bliski podkastu sa njegovom emisijom Pop depresija. Uh, pored toga, Lonče je godinama se bavio i poslom organizatora koncerata, izdavača u muzičkoj industriji, a svakako je onaj dobri stariji brat koji je uvek tu da posavetuje mlade ljude koji žele da se bave muzikom jer i ne nužno toliko mlade, kako da reše onih prvih, najtežih nekoliko koraka gde retko ima pametnih saveta i dobrih smernica. Razgovor je bio divan i siguran sam da ćete uživati u njemu bez obzira na to da li vas zanima neka od ove dve oblasti ili ne uopšte. Jedan pravi gost za Pojačalo.

Podršku realizacije ove epizode pruža kompanija Orion Telekom, koja ima novi datacentar u Beogradu, prvu premijum zelenu kolokacijsku ponudu na našem tržištu. Dostupni su rekovi snage 8kW i više, spremni za AI i cloud opterećenja, uz 100% napajanje iz obnovljivih izvora, potvrđeno EECS sertifikatom, i dodatne solarne panele za veću energetsku efikasnost. Direktne konekcije sa AWS, Google Cloud i Microsoft Azure, najviši nivo fizičke i digitalne sigurnosti i lokalna podrška 24/7 – sve na jednom mestu.
Više detalja pronađite na oriontelekom.rs. Kontaktirajte ih putem mejla na: biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Uvek se zaradujem kada imam da pričam sa nekim koga volim, cenim i poštujem, mislim većinom gostiju volim, cenim i poštujem, ne bih ih zvao da nije tako. Ali kad imam nekog s kim mogu da pričam o dve potpuno različite stvari koje nemaju suštinski skoro nikakve veze međusobno, a koji je u obe stvari onako duži niz godina i decenija i onako potopljen dosta i eto možemo sad da kažemo da od svih gostiju koji su bili u Pojačalu do danas nije se desilo da imamo nekog ko je snimio više epizoda nečega od mene, a ti si iako saberemo sve što sam ja snimio na različitim mestima, ti si me prešišao odavno. Vi ste prešli hiljaditu epizodu kad još ima?

Ivan Lončarević: Odavno. E, mašala. 

Ivan Minić: Znači ostao na potopljen. Kad si rekao i dalje je samo u fazonu: „To je to. Potopljen.” Nisam se pomerio.

Ivan Lončarević: Jednom sam sabirao sve što sam snimao u raznim situacijama i ovaj, pa preko 1600.

Ivan Minić: Plus još koliko prenosa?

Ivan Lončarević: Dobro, al to stvarno…

Ivan Minić: To se ne broji.

Ivan Lončarević: Pa mislim da sam prestao 1500 da brojim. Mislim što je depresivno stvarno, jer znaš ono kao 1600, ali od toga mislim ono 2/3 pakla zaista, znaš, tako da. Mislim da je cela stvar, nemam pojma, baš dolazili su klinci i sa obuke, sa obuka raznih da rade i onda znaš svi bi da rade Liverpool, United, znaš i te Real i te sve stvari. I onda im kažeš kao: „Kul, al čisto da znaš, mislim, dok ne dođeš do toga, radićeš Valerengu. Mislim, radićeš drugu, treću nemačku ligu. Mislim, moraš da nađeš motivaciju da to radiš, da ti bude lepo, jer ne možeš da izdržiš. Mislim, nemoj da se ložiš bezveze.”

Ivan Minić: Jedna super stvar je, ovaj, pošto sam i ja prošao taj put priprema za komentatore i sve, jeste kad shvatiš da neke lige i neke organizacije, ne samo lige, ti naprave pripremu koja je takva da suštinski možeš da ne znaš ništa, bazično poznaješ, u pripremi imaš sav materijal koji ti treba da taj prenos bude sasvim pristojan. Neće biti verovatno najbolji ikad, ali biće sasvim pristojan. A sa druge strane imaš gomilu organizacija od kojih su neke jako i ozbiljne i visoko koje nema ništa. Nema ništa, šta ti nađeš i kako se snađeš i to je to. I naravno kao nama su za primere davali uvek Premier ligu. Premier ligu, NBA i mislim da je od od recimo tih sezona da su teniski mastersi isto imali kao jako, jako ozbiljne pripreme za sve. Ali da recimo tada pre 10+ godina La Liga otprilike nije imala ništa. A kao važi za najkvalitetniju ligu u Evropi zbog svega što u tom trenutku i Real i Barsa i Atletiko rade. A kao kao organizacija je potpuno bezveze, kao ništa, to to ništa ne zanima. Tako da jeste ovaj dosta, dosta živopisno kad ulaziš u to bez ikakvog iskustva. Naravno da ti znači brate svaki, svaka informacija, svako, svaka informacija koja je sigurno tačna, jer kao ne bi bilo u zvaničnom dokumentu da nije, ovaj i to što je neko strukturirao nešto da ne moraš ti sad baš da previše razmišljaš. No, Lončareviću, dobro mi došao.

Ivan Lončarević: Miniću, hvala.

Ivan Minić: Pre nego što te pitam pitanje koje uvek pitam i to ću isto i pitaću te, ali prvo da te pitam da ti sad meni objasniš čime se ti sad baviš. Šta ti radiš sad?

Ivan Lončarević: Odmah najteže pitanje… 

Ivan Minić: Ko si ti uopšte?

Ivan Lončarević: Odmah najteža pitanja od svih. Pa nije se i dalje ništa promenilo. Još neko vreme ovaj, deo posla, deo života koji je baziran na sportskom komentarisanju i na sportskom novinarstvu. Znači taj rad za Sport Klub. Ovaj, ja to zovem kao ovaj limbo period. Mislim, svako ga neko će ga drugačije nazvati verovatno, ali ali ne znam da li si gledao novog Supermana. Ovaj neću da spojlujem, ali Lux Luthor je smislio je super foru kako da eliminiše sve ljude koji ga nerviraju, Pocket Space. Znači kao neka paralelna dimenzija gde smešta sve koji ga nerviraju. I ovaj, i i mi smo tu, trenutno se tamo nalazimo. Ovaj, mislim oni su smislili super foru, najbolja scena ubedljivo, ovaj, pošto hejtuju Supermana sa svih strana. On ima mrežu botova koji to rade, majmuni. Majmuni kucaju na kompjuteru sve vreme Superman je ovo, Superman je ono. Tako da dosta onako…

Ivan Minić: Autentično.

Ivan Lončarević: Da, da, da. I ovaj, tako da smo mi u tom Pocket Spaceu, ovaj, trenutno i čekamo šta će da bude. Tako da iz mog ugla, nikad više, ovaj, nisam radio poslednjih meseci nego sada. Mislim, OK, to je za Sport Klub Hrvatska. Zaista ne znam da li to bilo ko gleda, ali ali radim kao da gleda 2 miliona ljudi i i od toga im život zavisi. Tako da to je ta situacija. Radimo vesti za N1, eto. Tu sam manje više isto ko što je bilo. Postoje neki razni programski sadržaji, to Sport Klub, N1 koji se dešavaju i i to je to.

Ivan Minić: A drugi deo priče?

Ivan Lončarević: Pa nekako u isto vreme sam počeo da radim na B92 i kada sam pokrenuo Pop depresiju i i ta Pop depresija traje, mislim, sve vreme od te 2001. i ovaj, OK, menjala se i razvijala se pošto je nemoguće da ostaneš na istom mestu i i dalje imam taj tempo jednom nedeljno kao snimam nešto što je u moje vreme bila radio emisija, sada je podkast pošto se snima i kači na neku od platformi i emituje posle na radio aparatu i još na par online radio stanica. I ovaj, i uporedo s tim kako se to razvijalo postoji izdavačka kuća koja prati to i ne znam. Mislim, ti kad kažeš pričao si o pripremi za za taj probni deo koji si ti prošao. Mislim, ustanem baš mnogo rano, izvedem psa da da izdivlja i posle toga gledaš šta se dešava u sportskom svetu i gledaš šta se dešava u drugom svetu. Tako da ovaj, jutro dugo traje. Tako da ovaj, mislim, i jedno i drugo gledaš podjednako. Ne mogu sad da kažem da sam se više posvetio ili manje da sam se posvetio nečemu sada, šta ostane više u glavi to već ne znam da ti kažem. Mislim zavisi od situacije.

Ivan Minić: Pričaćemo detaljnije o tome, ali voleo bih da nam napraviš neki kratak presek, da kažem ko su sada autori koje Pop depresija zastupa aktivno?

Ivan Lončarević: S jedne strane razumem pitanje, a s druge strane nekako svaki put sa svima kojima radim kažem radimo dok nam je lepo, dok to ima smisla. Kad vi odete na nivo koji ja ne mogu da ispratim, ja ću da pomognem da odete na viši nivo. A kad ta saradnja nema smisla, ovaj, prekidamo saradnju. Tako da ovaj, više to shvatam kao neku ad hoc organizaciju od od izvođača koji koji su tu ili koji su bili. Ovaj, od početka pa do sada, ne znam verovatno su najpoznatiji Kralj Čačka koji će sledeći album objaviti za Croatia Records. Ana Ćurčin, koja je tu od samog početka i ostaće i dalje. Stray Dog koji je sada kao Ohio izdao za Glitch, verovatno najperspektivniju mladu izdavačku kuću koja postoji u regionu. Ovaj, onda dosta klinaca koji su se etablirali kroz Hali Gali koji je nekako neka energetska bomba koja je ceo region udarila u glavu poslednjih pet godina i od tih bendova, ovaj, radim i družim se. Mislim da je to što se družimo pre svega bitno sa Gazorpazorp i sa Prototipom. Zicer Ink su na dugačkoj pauzi koja će potrajati. Tako da ono, mislim i nezavisno od toga još imam milion izvođača malih, srednjih, velikih, ovaj, koji svako ima neku svoju ideju šta želi sa svojom muzikom. Ovaj, mislim da je pre svega bitno meni, pored toga što provodim vreme sa njima, da dve trećine vremena provodim sa izvođačima, sa muzičarima koji nemaju nikakve veze sa mnom. Ovaj, presvlačio sam se od tvojoj učionici, ovaj, gde radim to. Znači objašnjavam zašto im treba ili ne treba izdavačka kuća, menadžer, agent. Znaš, nekako svi žele veliki sistem oko sebe, a većini sistem nije potreban. Bitno im je, bitno im je samo da razmišljaju o tome šta im treba i da imaju kome da se obrate kad nešto ne znaju. E sad mnogo je lako da ti imaš oko sebe pet ljudi koji rade to za tebe, al to ne može da funkcioniše. Većina tih ljudi živi od toga. Mislim, nemaš šta da im ponudiš. I sad taj deo da im objasnim šta im je potrebno, šta im nije potrebno i čemu sve to služi je nekako bitan korak, ovaj, pre svega da shvatiš šta želiš da uradiš. Mislim taj deo da imaš ideju kako tvoja muzika treba da zvuči i šta hoćeš s tim da uradiš je super i osnovni, nulti korak od svega toga. Al ovo sve dalje, mislim da većina muzičara ne razmisli baš tačno šta dalje treba da se radi. Svi misliš da ima neko ima rešenje, instant rešenje i sve će da se promeni. Neće. Mislim zaista neće. Kod nas je baš ne znam ni ja, 100.000 pregleda na YouTubeu je ne znam ni ja vrhunsko ostvarenje. Ali kako ti kažem, Ceca izvođači imaju sve pesme preko 100.000. Mislim, to nije kriterijum ni za šta. Mislim da je cela stvar da li to što si uradio može da bude bolje. Da li postoji neka sistemska greška koju ponavljaš svaki put koja mora da se promeni? Da li je svestan toga? Neko jeste, neko nije. Mislim i i nekako je moja uloga da skrenem pažnju na ono što nije dobro. Mislim, neko želi da promeni, neko ne želi. Mislim to je…

Ivan Minić: Mislim pričaćemo o tome. Meni je jedna od stvari koju ne razumem jeste na koji način funkcioniše razvoj karijere nekoga ko je, ko se bavi autorskom muzikom, ko ima neki vrlo konkretan, ovaj, ono i vrlo konkretnu publiku i vrlo konkretan stil kako radi. Znaš kao zašto neko iskoči u prvi plan, drugi ne. Često mi se desi da preslušam neki album koji ono, je s koga sam možda čuo jednu pesmu ako sam  i jedna i da shvatim da je album genijalan i fantastičan, od apsolutno niko nije čuo za njega jer se jednostavno nije poklopilo ono što mi se sviđa, a što se što se povremeno dešava zahvaljujući svemu ovome kako prosto internet funkcioniše da kada jedna pesma pet godina kasnije razvali, ljudi shvate da je to postojalo. I onda to dobije svoj novi život. Odnosno prvi život jer inicijalno nije uopšte stiglo ni do koga od publike i onda to bude meni sa strane gledajući onako prilično, prilično interesantno, ali ono i i u tom periodu od 20 i kusur godina muzika se nekoliko puta drastično promenila i i i biznis muzički se drastično promenio, ali i muzika kao takva kako funkcioniše se drastično promenila. Ali pričaćemo o svemu tome. Malo smo oslikali šta ti to zapravo radiš sad. Ko si ti? A sad da krenemo od našeg munchmallow pitanja. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Lončarević: Pa fudbaler. Mislim da je svaka ideja bila fudbaler. Mislim, igrao sam fudbal relativno ozbiljno. Ovaj, pa tako do neke 19. godine. Ovaj i onda sam shvatio da jednostavno nisam dovoljno dobar ni u glavi ni u telu da nešto napravim. Ovaj, i imao sam jednu pas situaciju kad sam definitivno odlučio da to nije za mene. Mislim, ovaj, tada sam bio već u IMT-u koji je bio sa velikim ambicijama, čak su se plasirali u drugu ligu. Ovaj, i Divčibare su bile i pripreme. Da stavim u kontekst nekoliko igrača zaista bilo super u toj generaciji koji su kasnije igrali prvu ligu i i svašta napravili, al super talentovano dete Zvezde koje je išlo u Maribor. Maribor je bio baza za sve najbolje igrače Zvezde u to vreme. Dete su se vraćali. Ovaj se nije vratio pošto je fijuk, ali je stvarno bio 2 metra, super talentovan, prosinečki talenat samo ima bug. Matijaš. I ovaj, i nekoliko klinaca je pridodato prvom timu da ide na te pripreme na Divčibare. Par godina ranije najbolji strelac tima Dragoljub Đakonović, ovaj, fiktivno su pola ljudi koji su bili bitni, bili zaposleni u IMT-u da nešto rade kao referent za Markicu, referent za kulturno-umetnički život i sve. I ovaj je nešto drndao neku mašinu ovaj, nogom. U tom trenutku je bio prvi strelac lige. Znači 20 i nešto golova. Mali nabijen Butragueño tip. Znači zaista neverovatan lik. Znači ono može kad se probudi iz kreveta da uradi 100 trbušnjaka, sklekova, i zgibova i ništa i zapali paklu cigara i popije flašu vinjaka. Nije bitno. Mislim ono, neviđen čovek stvarno. I dok se drndao sa tom mašinom ona mu zakači nogavicu i odseče mu nogu, odseče mu stopalo. I tragedija, znači totalno sve. Godinu dana kasnije on se vraća sportu i fudbalu sa zašivenom nogom ovaj, na Bežaniji. Mi trčimo, ja trčim najviše što mogu i najbrže na svetu ispred svih, 10 metara je on ispred mene. I ja sam majke mi završio sam te pripreme, bio u fazonu, hvala svima Dragoljube care. I otišao da studiram prokleti mašinski fakultet. Ali znaš ono shvatiš da neke stvari jednostavno nisi bre, nisi za to. Ono, počelo je sve da me boli apsolutno svaki deo tela sam osećao da nešto nije u redu. I ovaj, i bar sam na vreme shvatio da to nije za mene. Tako da mogu da smaram ljude sad koliko godina kasnije sa komentarisanjem fudbala i da ih nerviram. Ali tada sam se ložio baš da to mogu i i ovaj, imao sam neke super, ne znam ni ja, incidente u u životu. Tipa vratila se reprezentacija sa olimpijskih igara i igrači su neki koji su bili, ostali ovde. Zvezda je otišla na pripreme, a ostali su ti koji su bili, ne igramo ovde, tako da sam mogao da igram sa Piksijem na primer i to sve i sa raznim drugim ljudima. I ovaj, OK, mislim šamaranje 90:0, nema veze, ali ali znaš imaš svoj momenat gurnuo si loptu Piksiju kroz noge i onda si dobio najveće batine na svetu, pošto te kriva kapić digao u pet i re tribina i tako to. Ovaj, ali ali pamtiš te stvari. Mislim, znaš bitne su ti. Dan danas bitne su. Mislim da i dalje sanjam kako dajem golove. Mislim, evo 100 godina kasnije.

VELIKANI FUDBALA

Ivan Minić: Znaš uh, čini mi se ovako, ovaj, sa strane, da je to poslednja velika generacija. Posle toga je bilo velikih igrača, ali nije bila velika generacija. Gde si imao 15 igrača koji su, znaš to sam baš razmišljao u nekom trenutku kao popisivali smo ko je gde, šta. I poslednji trenutak kad mi imamo te igrače koji su u najboljim klubovima na važnim mestima je onaj period kad imaš Vidića, Ivanovića i Kolarova koji su svi kapiteni i ko-kapiteni u tri najveća kluba, je l’. Ok ili tri od pet najvećih klubova u Engleskoj. Ali u tom trenutku tebi je potpuno normalno da imaš igrača u Juventusu, igrača u Milanu, igrača u Interu, igrača u Realu, igrača u Barsi koji je došao iz Zvezde u Barsu. Ovaj, igrače koje koji u Atletiko Madridu, gde u ono u top pet klubova u svakoj od liga ti imaš po nekoliko naših i za neke od njih nema mesta u reprezentaciji. Nekada zbog politike i svih tih idiotskih stvari koje su uvek bile deo našeg fudbala, a nekad zato što realno nema mesta jer ti imaš pet boljih igrača od njega na toj poziciji bez obzira na to što je on član prve postave top pet tima iz Primera. To mi se mislim ok, to je verovatno posledica toga što je to škola te bivše Jugoslavije i lige koja je iznedrila mnogo vanrednih i igrača. I to hoću i da te pitam jer ti si dovoljno stariji da si ti stvarno zakačio nešto od te Jugoslavije u pravom smislu. Tvoje odrastanje je u toj Jugoslaviji.

Ivan Lončarević: Jesam. Mnogo stariji od tebe.

Ivan Minić: Pa solidno, solidno.

Ivan Lončarević: Mnogo stariji.

Ivan Minić: Ti si mladi dečko. Ne izgledaš tako, ali jesi stariji. I ti si zapravo zakačio nešto od te Jugoslavije u pravom smislu. Tvoje odrastanje je u toj Jugoslaviji.

Ivan Lončarević: Baš detinjstvo kada sam počeo da gledam fudbal, kada nisam naučio da letim. Ovaj je uz Mocu Vukotića i i Zavišića i Trifunovića. Ja sam navijač Partizana, mislim ono odrastao sam uz Partizan. Gledao sam i zvezdu non-stop. Moj tata navija za zvezdu. Ovaj tako da baš ono pamtim milion tih igrača koji i dan danas obožavam stvarno. Mislim i i i svaka godina je donela nekog novog igrača koga pratim, volim. Mislim da će napraviti neku veliku karijeru. Jeste, imao sam sreće. Mislim ovaj igrom slučaja gledao sam Zvezdu svaku utakmicu 88, 9, 90, 91. Imao sam kartu za istok, gledao sam i Partizan i i gledao svašta i ono što voliš i ono što ne voliš. Ovaj, neke velike trenere. Znaš ono kao u fazonu u današnje vreme koja je uloga trenera i sve pošto imaš stručni štab gde je šest neverovatno talentovanih stručnjaka koji rade svaki svoj posao i sve. I imaju sve podatke ovog sveta. Ali znaš ono, gledao sam Osima svaki trening kako kako to izgleda i znaš ti tačno možeš da vidiš koje je genije. Šta je genije. Kako to izgleda. Ovaj, i ne znam, mislim diviš se, ne razumeš. Moram da priznam većinu stvari. Ovaj, ali znaš neki ljudi imaju imaju super osećaj za sve. Imam jednu anegdotu, ovaj, baš u tom IMT-u, pošto je stadion pored Hale sportova. Ovaj, imao sam sreću ili nesreću da gledam svaki dan Danilovića došao i nije imao pravo da igra pošto je otišao bez ispisnice i tu je trenirao. I ovaj, Dule Vujošević je svakog dana trenirao sa njim i onda su ostali nasamo, on, Danilović i Ivo Nakić. Znači u toj situaciji jedan na jedan Nakić-Danilović. Nakić je izgledao kao Magic Johnson, a Danilović kao ja. Znaš ono kad jednu vežbu ne može da uradi, ni jedan zadatak ne može da uradi, jer Nakić svaki put je bolji od njega. I ti gledaš ono iz dana u dan i u fazonu si kao: „Brate, zašto, kao čemu služi ovaj dečko?”, samo je ono šutirao loptu sve vreme urla na sve. Čemu čemu čemu služi ovo? Zašto se gubi vreme? I onda je počeo da igra Danilović. I onda si u fazonu, ja se izvinjavam. Znači šta god. Prvi put sam gledao baš ozbiljno košarku Danilovića s reprezentacijom kad su igrali oni u Komezesu i sve i bio u fazonu: „Čekaj, čekaj stani, ja znam ovog dečka!” I onda kad je počeo da igra ti vidiš neko je pametniji, neko to vidi na drugi način. Ne vidi ono što mu je ispred očiju nego vidi nešto što je iza. To su genijalni ljudi. Vujošević je jedan od njih. Radomir Antić. Mislim baš vezano za moju generaciju. Gledao sam Milinka Pantića dok je bio u jedinstvu u Malom Zvorniku sa 16 godina igrao tu istu drugu ligu kao i Hajduk. I ovaj došao u Partizan. Ok, bio u timu, nije bio u timu, mučio se, dođu super je bila generacija. Ovaj otišao je u prokletu Grčku gde je otišao. Antić kad je došao do pozicije gde može da bira tim za sebe, zvao je njega. I mislim reakcija španskih novinara je bila OK on mu je neki rođak. Antić, Pantić znaš ono nema veze. Ali sad ti pazi koliko je on bio genijalan. Znači on je doveo Milinka Pantića iz Panioniosa da bude glavni igrač Atletico Madrida. OK, svi su se smejali sve. Ovo je osvojio osvojio duplu krunu. ispali su glupi za tu Ligu Šampiona, nema veze. Mislim baš maleri i i promašaji i sve. Ali znaš čovek je čovek je imao sve vreme u glavi šta mu treba i ko je taj. Nema veze što igra u nebitnom timu tada još nebitne lige i sve. Znači neko vidi dalje i bolje. I sad u ovo vreme malo je takvih ljudi ostalo. Evo Pop je otišao u penziju u San Antonio, jedan od takvih trenera. Obradović radi u Partizanu. Nema ih više toliko. Mislim da taj sistem koji je napravljen koji je vrhunski zaista, ovaj, nekako poništio je taj deo da neko može da ima neki osećaj, viziju za nekoga. Dešavaju se toliko retko stvari da neko iz petog plana ode u prvi plan.

SPORTSKI VELIKANI

Ivan Minić: U današnje vreme Milinko Pantić se ne bi desio.

Ivan Lončarević: Ne da da da. Apsolutno je nemoguće i tu je ono što je mnogo strašno jeste što možda i ima ljudi sa vizijom. Ali oni ne mogu da dobiju prostor koji kaže, imaš dve godine, imaš tri godine.

Ivan Minić: Ma to ne postoji.

Ivan Lončarević: Ne, imaš pet utakmica pa ako ne bude kako treba onda jebi ga. Nego imaš neko vreme. A rad sa mlađim kategorijama nažalost čak i u tim sportovima koji su nama najvažniji je takav da eto nedavno sam slušao jedan od najtrofejnijih naših trenera za rad u mlađim kategorijama, čovek koji se mnogo dokazao poslednjih 10 godina. Kada je radio u svom voljenom klubu koji je želeo ceo život da dođe je uh, pošto je čovek odrastao, ima porodicu i sve ostalo i nije mogao da živi sa šta mi je rekao, 700 evra koliko mu je bila plata, rečeno mu je, imaš varijantu pola radnog vremena radiš u butiku kluba i onda imaš još 400 500 i kao, „Pa ne, ne ja”, „A, ne, ne, ovo je.” I onda je on izgurao ne znam malo više od godinu dana koliko je mogao na ludilo i dečačke snove i sve i rekao: „Ljudi, sve je to u redu, ali ja ne mogu time da se bavim ovde na taj način.” I to je mislim baš tu scenu koju ti prepričavaš iz ugla nekoga ko je gleda je Danilović pričao nedavno kod Edina u podkastu. I njegova glava nikad nije bila baš naj…

Ivan Lončarević: Hvala Bogu.

Ivan Minić: Eto, ali ja sam od više ljudi čuo, ovaj, između ostalog i od mog strica, da on kada je bio fokusiran na košarku, on se relativno mlad povukao sa 31 mogao još pet godina igrati na vrhunskom nivou.

Ivan Lončarević: Još priča.

Ivan Minić: Da je on bio najposvećeniji i da je da su ono način i količina treninga koji je on ima bili potpuno suludi. Što kao mi sad znamo iz priča i legendi o tome kako je Dražen to radio, pa kao nije samo Dražen. Mislim OK Dražen je isto bio božanstvo, ali neko je izvlačio, mislim baš Edin pa sam ja posle išao da tražim. Kako su izgledale Danilovićeve sezone u Italiji nakon što se vratio iz NBA-a, gde smo svi ono mrzeli što mu nisu dali da igra, on je samo sedam od sedam dao, a da je igrao još on bi dao još i sve to. I onda ti shvatiš da je on imao sezonu sa prosekom preko 30 poena sa 50% šuta za tri, 60% šuta iz igre i 95% slobodnih penala.

Ivan Lončarević: Mislim, pazi mašina.

Ivan Minić: Mašina.

Ivan Lončarević: Neviđeni košarkaš, neviđeni sportista. Njegova želja za uspehom je ono, dan danas to nedostaje većini odličnih sportista i u košarci i u fudbalu na primer. Ta glad njegova koja je zaista ono, znači želi da uspe apsolutno po svaku cenu. Mislim, opet ne znam ali, hajde sad vidi šta bi bilo s njegovom karijerom da nije bilo Duleta. S tim prokletim godinama kad je otišao u Ameriku, kad je čekao, kad se vratio. Ništa od Amerike. Debakl. Kad se vratio ovde i čekao da dobije dozvolu da igra. Mislim, znaš.

Ivan Minić: Veliko pitanje šta bi bilo. Mislim za za mnoge od tih momaka koji su imali što ja mislim da jeste jako važno, posebno za velike igrače, to što su imali karakter koji nije baš bio jednostavan za trpeti i uskladiti međusobno.

Ivan Lončarević: Dobro, to su klinci. Nikad ne znaš šta će da se desi sa, kako će da se formira ličnost, šta će da izabere da mu je bitno u životu.

Ivan Minić: I u x situacija će te on dovesti u problem. Možda ćeš zbog lude glave izgubiti utakmicu koja ti je važna. I vrlo verovatno je i Đorđević bio takav. Sa druge strane posle se sve vratilo sa kamatom. Na sreću. I zahvaljujući tim ljudima ti si imao naredne dve generacije igrača koji su zavoleli košarku gledajući njih jer kako da je ne zavoliš. Kao što sada a ne mogu da kažem da sam imao takav utisak prethodnih recimo 15 godina, ali poslednjih dve, tri godine ti imaš utisak da ovi ljudi koji su sada u košarkaškoj reprezentaciji žive jedni za druge. I raduju se jedni drugima i raduju se da se vide i raduju se da igraju zajedno i raduju se ko god napravi dobar potez. Baš su ono družina, što nije neophodno za uspeh i nije uvek uslov.

Ivan Lončarević: Mislim da jeste za reprezentaciju. Mislim da nije realno da napraviš uspeh ako nemaš hemiju u ekipi. Mislim baš je kompleksno. Ti imaš ti te igrače na par nedelja, hajde na mesec i nešto dana, svako dolazi izmučen prethodnom godinom koju je odigrao za klub. Ti treba za to da staviš on hold, umesto da sa porodicom budeš na Bahamima, razumeš, ideš u Staru Pazovu na trening i ostale stvari. Mislim nebitno je. Motivacija je nešto što ili imaš ili nemaš. Mislim nije. Ali u pravu si, mislim drugačija je atmosfera, drugačija je hemija. Ovaj, ne znam kako selektor Pešić to radi, on je jedan baš čudan čovek. Ovaj, ali ali nekako je to uspeo da sredi. Svakako da je uloga Bogdana ogromna u svemu tome. On je baš ta veza sa tom generacijom prethodnom direktna. Jokić nije vezan ni sa čim. Mislim on je pao s meseca, Marsa, Jupitera, nije bitno odakle je pao. To se stvarno ne dešava. Mislim, znaš da se nešto kao Magic Johnson stvori u Somboru. Mislim to nema logike nikakve stvarno. To ti je ko Dejo koga je zanimao sport sve vreme u karijeri i koji je trenirao najviše na svetu. Zamisli tog Deju, kako bi to izgledalo. Mislim to ne postoji. Znaš ljudi ono s razlogom.

Ivan Minić: Ja mislim s razlogom. Svaki novi talenat znaš ono i Messi i sad Jamal znaš ljudi pričaju ali kao znaš ne možeš da opišeš kao, ali ljudi, ne znam kako da vam kažem, gledao sam Savićevića u raznim situacijama. To nije drugačije od toga. Mislim, OK, jeste drugačije šta je Dejo uradio sve i koliko je to radio dok je radio, ali u tim trenucima genijalnosti to nije drugačije od njih. Mislim.

Ivan Minić: Kao na kraju dana i Piksi.

Ivan Lončarević: Pa Piksi je opet malo drugačiji, znaš, to znaš to ti je Messi-Ronaldo, znaš ono. Piksi mi je Ronaldo u toj situaciji, znaš, Piksi je stvarno vrhunski talenat ali je vrhunski radnik u svemu tome, baš kao i Ronaldo. Messi je već ono anomalija u matrixu koja se dešava. Znači Dejo. Ovaj, znači Jokić. Ovaj, ali opet je jedno i drugo je bitno, jedno i drugo je divno. Mislim, gledaš i uživaš. Ovaj, kako si usavršio svoj talenat radom i kako si genijalnost uspeo da ne upropastiš nego si je kanalisao na neki način da to funkcioniše i u okvirima normalnog sporta. Znači ono nisam sad čudan nego znaš ono ne razumem, ali kapiram ono tako treba da bude. Ne znam ni ja šta.

Ivan Minić: Pusti ga, pusti ga. Pusti ga.

Ivan Lončarević: Da. 

Ivan Minić: Danas mu se ne trenira. Samo samo ti njega pusti. 

Ivan Lončarević: Ali opet mislim da mislim da je Dejo poslednji taj koji to, danas mi se ne trenira da je to moglo još. Da posle toga više to ne može. Da čak i oni koji izgledaju neko je baš pričao o Messiju i analizirao koliko se on malo kreće. A on onda je neko to prokomentarisao kao jeste ali gledaj šta radi. Mislim, on sve vreme gleda. On gleda razumeš sa ovim Vesićevim kamerama po celom gradu, razumeš. On gleda iz svih uglova šta se događa. On skenira kao Jokić, skenira svaku situaciju. Njemu mozak radi 600 na sat. To što se on ne kreće to znači samo da nije trenutak da se kreće. Kretaće se. Nemoj da brineš. Nemoj da brineš. On vidi sve. Sad znaš kad radiš kao komentator ti vidiš jedan zaista uzak deo terena, ovaj, koji je vezan tamo gde je lopta što nije dobro. Mislim fudbal se igra na velikom terenu i i sve je bitno što se događa. I čak i ono što ne vidiš i to. I sad kad radiš kao komentator iz kabine, mislim mnogo si goroj poziciji nego bilo koji gledalac. Gledaš na monitor od 20 inča sa odvratnom slikom, odvratnim monitorom, u sobi koja je 1 x 1,5, sve ti smeta. Razumeš ono, ništa nije kako treba. Mislim znaš stolica koja te ubija ono ono malo leđa što imaš. I ti gledaš znaš nešto i u fazonu si i sad ti treba da nešto. Šta treba da radiš? Mislim znaš.

Ivan Minić: Da i kad god sam pričao sa ljudima, pošto sam imao kao te probne prenose na Sport klubu, kad god sam pričao sa ljudima, ljudi svi misle da kao: „A ne, ne, ne, vi imate osam ekrana, kao vi vidite stvari koje…” Ne matori, ima jedan mali i kao imaš laptop da pogledaš statistiku, a i taj laptop uglavnom ne radi i kao to je to. Mislim nema ništa.

Ivan Lončarević: I i taj deo znaš da imaš ceo, celu, ceo ceo stadion, sve što se događa, Messi to ima u glavi, a on to gleda sa terena. Znači on je ono skener apsolutno i i i to je ono što pravi razliku u njegovom životu. To dal se kreće il se ne kreće, apsolutno je nebitno zaista. Mislim, kreće se koliko je potrebno. Imaš ljude koji trče svaku utakmicu svetski rekord i oni su bitni zaista. Svako ima svoju ulogu. Mislim da je taj deo timskog sporta da nađeš odgovarajuće mesto svakome. Evo baš i za basket i za Pešića. Ovaj, mi smo proklet narod, znaš nama nije valjao Đorđević zato što nije zvao time-out, zato što je stavljao njega na četvorku, zato što je ne znam ni ja šta, nije nam valjao Kokoškov, pošto nije taj mentalitet. Znaš, mnogo je miran, mnogo je fin, mnogo je intelektualan. Ugh! Znači ono, OK, treba da bude, budeš ko Pešić, valjda je to OK. Ali opet našao je mesto svakome. Našao je zašto Stefan Jović? Zato! Zato što ti treba takav igrač, takvog profila. Uh, uh, uz Aleksu. Aleksa je de facto jedan od najvažnijih igrača, ali ti treba neko ko će da ga smiruje.

Ivan Minić: Jeste.

Ivan Lončarević: Imaš Bogdana. Bogdan može sve da igra. Zaista, i da hrabri, i da grli, i da ljubi, i da dere se, i da uhvati za uvo, sve će da uradi. Imaš Jokića koji je to ono plašt oko svih njih i i ovaj i čuva ih. Ali imaš i Milutinova. Mislim, znaš kad dobije batine Jokić, ko će da ga zameni? Ko će da preuzme na sebe? I sad taj deo selektora da je svakome našao ulogu i da mu kaže igraćeš četiri minuta, igraćeš pet minuta, igraćeš osam minuta, oni će da mu veruju. Kako je došao do toga da mu veruju ja to ne znam zaista. Ovaj, ali on ima nešto, dostigao taj nivo da mu veruju. Da prebacim sada na reprezentaciju danas je Piksi, ovaj, bez obzira kad se emituje, ali Piksi je saopštio spisak igrača širi za za ove utakmice kvalifikacija za svetsko prvenstvo. OK, standardno spisak i sve. I ovaj, al ti i dalje imaš tu nerešiv problem. Osim svih golmana koji budu branili koji su super zaista. Ja ne znam znaš, nemaš golmane na koje možeš da se osloniš celog života i sad odjednom imaš pet najboljih golmana u Evropi. I svi su super stvarno kad igraju za reprezentaciju. I imaš Blekija i Milenkovića koji je koji je bog i car u isto vreme. I Mitro koji ne igra fudbal i ostatak šta da radiš? Mislim ono znači kako da nađeš mesto? Znaš, ti ja ja mogu zaista Pikse me ono ono ne mogu da kažem da me je razočarao. Mislim pošto u u ovoj situaciji u kojoj se živi i radi imaš samo jedan put. Mislim ako želiš da budeš tu gde jesi. Mislim, mogu da mu kažem da mi je žao što je izabrao taj put. Ali ovaj i reći ću mu ako budem imao priliku. Ali u ovoj situaciji šta radiš tačno? Koga gde stavljaš? Mislim, ko je to najbolje mesto za najboljeg igrača i sve ostalo. Čista alhemija. Mislim znaš, ljudi su ovde skloni, mi imamo najbolji tim koji je sposoban da se plasira ne znam u polufinale da se bori. Čega? Čega? Koliko igrača imaš u klubovima koji su bilo šta bitni, koji igraju nešto bitno? Imaš Žileta koji igra u PAOK-u, bio je prvak pre dve godine. Super, to je velika stvar. Bleki je napravio čudo sa Notingemom. Super, divno. I? Šta još radimo? Ljudi se smeju Saudijskoj ligi. Mislim igrom slučaja sam komentarisao Saudijsku ligu sve vreme. Nemojte da se smejete ljudi. Mislim na šta je Saudijska liga, kako je stvorena i kako je nabudžena. Nisam pametan, ali mislim nije ko naša, gde imaš jedan klub pa onda 15 metara prazno pa ostatak lige. Mislim svakako da nije tako.

SPORT NEKAD I SAD 

Ivan Minić: Ne promenilo se mnogo toga, a mi smo u tom nekom procesu prilično propali kroz sito. I ako gledamo da je pre 10 godina bila ona ekipa koja je postala šampion sveta u mlađim kategorijama. Ti kad vidiš da većina tih igrača nije napravila ni blizu karijere kakve su očekivali i da zapravo oni sad već 10 godina igraju seniorski fudbal i više nisu mladi igrači uopšte. Znaš i 2015. je mnogo interesantna iz raznih razloga. Jedan od njih je i košarkaški. Smo mi tad uzeli ono evropsko za mlade. Gudurić bio MVP. Tad cela reprezentacija, uglavnom su momci napravili lepe karijere. Neki nisu možda kakve smo očekivali ali većina njih i dalje igra košarku na ozbiljnom nivou u ozbiljnim klubovima. I to je poslednja velika generacija. OK, možda je 95. pa 2005. Topićeva generacija gde ima njih nekoliko ali ima ih nekoliko.

Ivan Lončarević: Da, da.

Ivan Minić: Znaš. To je onako prilično ozbiljna anomalija i prilično ozbiljan problem. Mislim, hajde skačemo s teme na temu i a eto juče sam imao situaciju koja me je onako dosta porazila kao čoveka i ljubitelja sporta i sve. Ovaj, pravimo neki kamp za decu, nebitno i jedno jedna od stvari je ima sportskih aktivnosti dosta. Kupili smo im lopte za košarku, za fudbal. Lopta za odbojku. I im treba za odbojku ako umeju da igraju. Ako ne umeju da igraju treba im za između dve vatre. Ja ne bih voleo da nekom težom loptom igraju između dve vatre. Ja sam sedam sportskih radnji prošao da bih našao jednu loptu za odbojku. I nema izbor. Možeš da uzmeš nju i ni jednu drugu. I kuckam se baš sa i sa Vanjom Grbićem i sa još nekim odbojkašima koji ono kao imam nekakav kontakt i kažem im: „Evo to je najbolji pokazatelj u kolikom je problemu taj sport koji toliko obožavamo.” I koji obožavamo i za dečake i za devojčice. Jer kao mi nemamo to. Ok, imali smo neko ludilo sa sa Marinom koja je sad već realno prošlo jer je ta generacija prošla. A kao odbojka je muška 30 godina, ženska 20 i nešto godina na vrhu. A gde da kupe loptu? Mislim gde da kupe bilo šta od opreme koja ti treba. Znaš, ne vodi se računa o tome i zato ja tebe i pitam te stvari. Kako je bilo u Jugoslaviji? Ovaj, ali stvarno kako je bilo u tom periodu kada si ti odrastao i formirao se, gde je to bila jedna veća, velika zemlja, jedno veliko tržište.

Ivan Lončarević: Pa to je velika prednost. Definitivno taj ceo region je ono 20 plus miliona stanovnika. Mislim ne može da se poredi s ovim ograničavajućim faktorima koje imaš sada. OK, u nekim sportovima kao što je košarka ili vaterpolo, ovaj, nekako ne vidi se posledica pošto si dobio više odbojkaških reprezentacija. Ovaj i ono, mislim uživanje da gledaš. Ovaj, OK, šteta ovo za Sloveniju da da su napravili jedan klizeći start sa dve noge i slomili noge igračima okolo sa izborom ko će da igra, ko neće da igra i ko je mator, ko ko je nebitan za za dalji uspeh reprezentacije. Mislim da Dončić ne može sam, da je to valjda svestan svako. Svaka čast Prepeliču, mislim zaista čovek je genije, ali nije dovoljno. Čoveče očekujete da da Luka daje 70 po utakmici. Mislim što nije nemoguće kako ćemo pravo. Ali znaš ono mislim vi ste ludi. Ali dobro. Ovaj, ne može da se poredi. Mislim, mislim da ceo taj deo dok nije počelo sa političkim promenama koje su posle uslovile i sve ostale promene, ovaj, jednostavno loženje je bilo ozbiljno. Mislim za svako takmičenje iako rezultati nisu bili u skladu sa tim u većini prilika. Ali ovaj, al znaš uvek možeš da maštaš šta bi bilo sa onom selekcijom Jugoslavije da se zemlja nije raspala.

Ivan Minić: Čileanci.

Ivan Lončarević: Da, i ostale stvari. Taj deo 90. 92. 3. koji je najviše stradao od svega. Šta bi sve bilo?

Ivan Minić: Dream team.

Ivan Lončarević: Do 94. Šta bi se sve desilo. I onda ti je žao. Mislim, ali opet ja ne volim da kukam šta je bilo. Mislim gledaš dalje šta je bilo. Ovaj, super, mislim Hrvatska je ostvarila velike uspehe na tim prvim takmičenjima. Ovaj, i i posle je Srbija došla do do svog pa i do do Indianapolisa i do do svih stvari zasluženo. Ovaj, nisam sklon tom maštanju šta bi bilo da je bilo. Mislim ne želim tako da gledam. Ovaj, imaš Srbiju sa svim svojim groznim problemima u ovom trenutku i prvo gledaš da isplivaš iz ovoga nekako, ovaj, sa najmanje štete. I da pre svega omogućiš da ta deca za koju ti praviš te škole, ovaj, sporta i svega, mogu da žive normalno, a sve ostalo će doći. Mislim, pa će biti i lopti za odbojku da se kupi i sve ostale stvari.

SITUACIJA U ZEMLJI

Ivan Minić: E znaš, ja samo razmišljam o tome. Naravno to se neće desiti jer neće se desiti. Ali uh, u trenutku kad snimamo, ima još malo vremena do do evropskog u košarci. I evo ja ih 30 godina pratim religiozno, a pre toga sam ih pratio sporadično i pomalo. I kao što je zbog fudbala zaustavljen rat, ja bih voleo da se sve zaustavi i da možemo ono 15 dana da uživamo u košarci jer pitanje je kad ćemo sledeći put moći da uživamo na taj način kao što se nadamo da ćemo sad moći.

Ivan Lončarević: Misliš da se zaustavi situacija u Srbiji?

Ivan Minić: Pa…

Ivan Lončarević: Ja neću da stane ništa. Mislim da jednostavno ljudi koji terorišu celu državu, mislim na vlast, mislim da jednostavno ne smeš da ih pustiš ni sekund. Ono, jednostavno prošlo je vreme da da možeš da staneš, da staviš pauzu. Svaki dan koji si izgubio je katastrofa za za sve druge generacije. Mislim. 

Ivan Minić: I to sam isto spreman da potpišem. 

Ivan Lončarević: Ma ono, da l’ će to to bude uzrok za neki neuspeh košarkaške reprezentacije, teško mi je i tužan sam, ali…

Ivan Minić: Ne, ne naravno preživećemo.

Ivan Lončarević: Nebitno je u ovom trenutku, mislim.

Ivan Minić: Preživećemo mi to. Košarka je preživela i i i mnogo veće, ovaj, izazove i da, na u fazi smo i kao društvo da moramo ponovo da se izmislimo.

Ivan Lončarević: Moramo da se stvorimo. Skroz si u pravu. Mislim, evo jedna od bitnih stvari, ja nisam student. Mislim, prokat i samatorac koji je u u svoju generaciju zasrao sve što je mogao da zasere na svim bitnim mestima. Mi smo krivi za demokratsku stranku i za to što se desilo. Ovaj, mi smo to izglasali. Sve glupe odluke koje su donete, moja generacija je donela i podržala. I mi treba da ćutimo pre svega i da ovo podržimo to što možemo da podržimo. Mlade ljude koje baš briga za za sve i koji žele da da se ovo promeni i prekine. I ovaj i samo to je bitno. I ovaj i sad neki ti kolateral šteta, nebitno je zaista. Mislim klinci će da izguraju to svoje, a mi ne treba da smetamo.

Ivan Minić: A možemo da pomognemo.

Ivan Lončarević: Svakako. Tu da stojimo, ćutimo i da sve što treba da se uradi, da se uradi. Al nemoj da mi donosimo odluke i glasamo molim te. Znači ono mi smo najgori glasači u istoriji glasača.

Ivan Minić: Mi smo ima jedna generacija starija koja je malo gora.

Ivan Lončarević: Sigurno ima.

MUZIKA 80-IH I 90-IH

Ivan Minić: Ovaj, pričali smo o sportu i o ulozi sporta u tom nekom odrastanju i svemu tome. A to taj period o kome pričamo, period 80-ih i početka 90-ih je i možda najzanimljiviji period muzike na ovim prostorima. A pošto je muzika izuzetno važan deo tvog života, kako je to izgledalo?

Ivan Lončarević: Pa zanimljivo pitanje. Mislim ja ono, izgledam tako kao što izgledam. Ovaj, mislim ono, bio sam vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, đak generacije i ovaj, i ovaj, mislim nemam pojma. Sa mnom u razredu u srednjoj školi je išao Rasko Cvetković između ostalih i Nikola Vranjković. Ovaj, tako da sam, ovaj, za sve njih i i za mnoge druge završavao tu prokletu srednju školu pošto su njihova interesovanja bila drugačija. Ovaj, ali ono, mislim da ta 14. koja je takva bila u to vreme je bila bitna za za muzičko uobličavanje, kako se već kaže, pošto ja sam u to vreme bio duboko u prošlosti. Mislim, cela 14. je bila baš onako moderna i u skladu sa vremenom šta se slušalo od muzike. A ja sam bio ono Doors i Cepelin i Deep Purple i Black Sabbath. Mislim da je prvi bend koji sam ukačio u realnom vremenu baš u to vreme bio The Cult, samo zbog toga što je bio onako rip-off AC/DC i Stonsa i svega. I ovaj i eto to mi je kao prvi korak da sam u real time-u slušao nešto što se događa, što je bitno. Mislim sad smeješ se ti, al u to vreme nije baš lako kupiti muziku. Ovaj, OK, bilo je licencnih izdanja i par kultnih prodavnica u u Beogradu. Ali ako si hteo nešto odmah da dobiješ, imao si mail order, nemački Gema se zvala. I ovaj, pošto nisi mogao da platiš ništa preko banke i onda si slao pare u koverti. Znači to je totalno revijalno. Znači popuniš narudžbenicu, pa onda umotaš da se ne vidi, pa staviš pare, pa pošalješ pa čekaš te ploče da ti stignu i tako. Mislim, iz ove perspektive dosta, dosta bizarno. Ovaj, tako da ne znam, pokušavao sam da shvatim muziku koja se dešavala tada. Ništa nisam razumeo moram da priznam. Ovaj, sećam se baš jedan od drugara, ovaj, iz razreda, doneo je bio prva dva albuma, ploče, Violent Femmes i i ja sam došao na red da ih preslušam i sve. I ja sam bio u fazonu, nešto najgore na svetu. Mislim, ja sam u fazonu: „Aaa, pakao ovo!” Sad ću da pustim ono Black Sabbath da se smirim i to sve. Nije 10, ali recimo sedam, osam godina kasnije, opet sam uzeo da slušam i mislim da sam ih slušao tri meseca bez prestanka. Ovaj, jednostavno neko kasnije je sposoban da procesira šta mu se događa i šta sluša. Ovaj, al slušao sam sve sad što nisam pola mogao da shvatim ili da razumem, to je već druga stvar. Mislim, ali si pokušavao sve vreme. Totalno je bizarno, tad sam još igrao fudbal. A znaš i sam, pogotovo u klubovima. Ovaj, kakva se muzika sluša. Tako da sam slušao apsolutno sve narodnjake. Išao sam na po selo više puta kad svi zajedno idemo. Tako da sam znao ceo repertoar svega. Što je totalno stvorilo jedan haos u mojoj glavi. Ovaj, evo sad u ovo vreme gde hvala bogu sva muzika je ista i i klinci slušaju apsolutno sve. Ja sam takav bio 87. 8. I sad znaš kad mi nešto pričaju o tome kako oni sad to drugačije kapiraju. Matorci ništa. Ja samo ućutim bolje da ne govorim ništa gde sam bio i šta sam radio pre milion godina. Tako da tako je vreme čudno bilo. Ovaj, ali mislim da je sve nekako imalo neku svoju svrhu. Mislim, znaš ono, da se to u glavi složi na neki način koji je meni bio potreban da se složi. Mislim…

BEOGRAD NEKAD I SAD

Ivan Minić: Kakav je bio Beograd?

Ivan Lončarević: Pa čudan. Znaš ono, OK, govoriš o vremenu kada završavaš srednju školu, pripremaš se za vojsku na koju na kraju nisam, nisam ni otišao, ovaj, pošto su otkrili da da vid nije odgovarajući. Ovaj, i vreme ne znam prvih devojaka i svega i sad ti je nekako znaš ono otvoren, ono ovakve su ti oči oko svega. Sve upijaš, znaš, ono baš taj kraj srednje škole, početak fakulteta, znaš, bio je Nick Cave, bili su Pixies, milion stvari se desilo, znaš koje su tako odjednom nekako kao da si deo nekog sveta velikog. I onda se desilo to što se desilo i sve nestalo. Ali taj ceo period 90. 91. do tada izgledalo kao znaš nešto divno će da se dešava. Kao da si deo sveta. Kao da sada znaš otvaraš vrata i odjednom pššš. Znaš ono, gledaš ne znam ni ja, vodopade i i ne znam ono igračice koje okolo idu i ne znam ni ja šta.

Ivan Minić: Kao Sanremo, kao Rai Uno.

Ivan Lončarević: Da, kao Rai Uno. Lepo si to rekao. Rai Uno to je ideal kojemu svi težimo u penziji. Moj Ivane. Ovaj, divno vreme je bilo. Mislim, iako se sad iz ove perspektive, znaš mogu da kažem da se celog mog života Beograd rušio i gradio. Da je stalno bilo graditelja a ne imara sa idejom da apsolutno svaki park uništi i da da, ovaj, posadi najveći soliter na svetu. Ali opet znaš iz sadašnje perspektive ono vreme je izgledalo kao, „O kako ste vi jedni pažljivi i divni ljudi sa planom i idejom.” Ovaj, bar nisu odnosili mostove. Ovaj, i neki plan je postojao. Mislim, znaš. Gledao sam baš skoro pre par meseci, gradonačelnica ovaj, Pariza, koji je izgurala ceo ovaj proces sa olimpijskim igrama i sve. Ovaj, Michelle se valjda preziva. Ceo cela njena misija je bila, OK, olimpijske igre kao najvažnije i parkovi u u Parizu. I onda gledaš ima, stavili su fotografije čak i ako bitnih mesta, gradska skupština, ovo ono, platoi kako su izgledali kad je došlo na na funkciju i sada kad je na kraju, ili otišla već sa mandata. Znači svuda je ubacila parkove. Svuda je ubacila travu. I sad ti si u fazonu, ne mogu da pratim francusku politiku. To mi je još gore kao od srpske politike, moram da priznam. Mada mi je najgora engleska politika. Ali, ali dobro. Ova američka je čak onako kao neki reality pa možeš i da pratiš. Ovaj, i kao žena carica. Znači žena je uradila ono apsolutno je ubacila na svaku, svaki deo asfalta je stavila zelenu površinu i drveće. Mislim, zar to nije nešto, nešto da si uradio bitno za život. Mislim, znaš ono, kao možeš da govoriš o o svim stvarima koje su urađene i uradila je milion drugih stvari. Nema veze. Očistila je tu prokletu Senu kao teoretski može i da se kupa. Eto gledao sam ljude tamo nešto plivaju. Ovaj, mislim znaš i sam kakva je ta Sena.

Ivan Minić: Ne bih ja ali…

Ivan Lončarević: Znači, ali očistila se toliko posle ne znam koliko decenija da to može da funkcioniše. I izgurala je neki projekat koji je nemoguć. Mislim, ja sam bio godinu dana pre olimpijskih igara u Parizu, stvarno sam mislio da njima treba još pet godina da srede taj grad. To što su počeli. Nisu završili, naravno, ono su ono, malo su našminkali da to bude ono što nije bilo gotovo. Ali su uradili taj posao. Šta mi radimo? Ono uništavaš ceo grad za prokleti Ekspo. To je cela ideja koju imaš. Mislim, znaš ono, malo se zapitaš da li je moguće da nikad niko sad ja kao znaš ono matori čovek se derem na oblak, da nikad niko, razumeš, nema neki plan da ostavi nešto iza sebe. Mislim znaš.

Ivan Minić: Ili da ostavi nešto dobro iza sebe. Sad mi imamo tu situaciju je li da imamo proces u kome se stvara nekakav novi centar grada i ono što je bio centar grada ceo naš život, tendencija je da ne bude više iz raznih razloga. Sad po mnogo čemu ono, Beograd se decentralizovao prethodnih nekoliko decenija i u tom smislu da je poslovno Novi Beograd postao mnogo značajniji. Da je možda i sa aspekta i društvenog života sa šoping molovima i slično bioskopima u okviru njih, a zatvaranjem onih starih, se i tu desila neka rekonfiguracija. Ali baš se sećam, ovaj, pričao sam sa Vladimirom Milivojevićem Bugijem o tome, on je našao i gledao sam ja one njegove stare fotke, street fotografije iz Beograda pre nego što je otišao za Ameriku i on je kao našao neki film koji nije razvijen i onda ga je razvio i gledao i i to je i moj utisak ako gledamo ono što mi znamo kao centar grada, ovaj, do pre nekoliko godina kad je promenjen Trg Republike i sve suštinski se nije mnogo promenilo 30 godina. Znači od 90 i neke do danas nema neke drastične razlike. Ima sad ne znam, nova fasada na nekim zgradama pa više nisu stare nego su one sad monolitne kako izgledaju, ali kao uglavnom je to to. Glavna razlika po kojoj možeš da da odrediš kad je fotka nastala je to što nema bilborda.

Ivan Lončarević: M.

Ivan Minić: Bilbordi su došli 2000. i vremenom ih je nakupilo se ogromna količina. A kao 95. to je isti taj studentski trg, to je isti taj Trg republike, Kosovska ili onaj deo ispred Doma omladine i slično, to sve izgleda manje više isto. Naročito ako ga prebaciš u taj ono visoko kontrastni crno-beli stil, gde se izgubi gomila šarenila koja sad tu postoji zbog zbog svega. Ali naravno onda imaš celu tu situaciju da ne samo hajde ova što su veliki projekti i godinama pa mislim Beograd na vodi se promenio 10 puta u 10 godina. Ali ovaj taj momenat gde god da zađeš u neku uličicu gde su bile kućice i kuće porodične, samo nestane kuća, nikne zgrada u dva meseca i kao: „Čekaj, stani.” I naravno niko ne razmišlja o parkingu i svemu tome, barem ne planski i onda imamo te situacije da da delovi grada koji su funkcionisali normalno, ne znam, neki onaj crveni krst, Lion to kao koji su gde sad apsolutno nemoguće. Znaš ja razumem zašto nema mesta kad treba da ideš u na Obilićev venac. Jasno mi je. Mnogo više ljudi želi nego što može na onih x spratova garaže da stane. Al kao to su delovi grada koji nisu nikad bili takvi, sada jesu. Imamo to ono kao haos sa javnim prevozom koji je neadekvatan i nedovoljan. Ovaj, ali dobro hajde da vidimo da ja se nadam da ćemo uspeti da saniramo štetu. A onda možda sistematski napraviti nešto što što ima smisla na duže staze da ovaj grad profunkcioniše i prodiše.

Ivan Lončarević: Ja se nadam da ću biti živ da to doživim. Ovaj, mislim da vidim to o čemu pričaš.

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: Pa i za mene je pitanje. A ti jesi dosta stariji. Uh, pomenuo si fakultet. Zašto mašinac? Kako je bilo na mašincu?

Ivan Lončarević: Pa bilo je grozno. Mislim sad zašto mašinstvo ja nemam pojma. Mislim dan danas se evo da sad treba da idem na neki prijemni, a ne bih znao šta da izaberem. Mislim, znaš ono, ovaj, sve pomalo nekako voliš, sve te pomalo zanima, al ništa baš da želiš da ti bude tvoj život osim prokletog sporta. Tako da znaš ono baš ne znam ni šta bih danas radio. Mislim hteo sam ETF te te poslednje godine posle srednje škole. Nisu bili zajednički prijemni i ovaj, pošto je bila jedna malo čudna godina u mom životu, nisam prošao na prijemnom. Sledeće godine je bio zajednički prijemni za sve fakultete i ovaj, tu sam bio šesti na mašinstvu, 30. na ETF-u i iz principa nisam hteo da upišem ETF. Kako sam se zajebao. Znači, u svakom slučaju ovaj, kasnila je godina. Nemirni su neki bili neka konferencija, pa je sve kasnilo. I ovaj, 29. novembar sećam se ko da je juče bilo, neki kolokvijum smo imali. Majke mi osećaj je bio, znaš ono subjektivni osećaj. Svi su članovi Mense osim mene, a ja sam ono zalutao sa Jevre. Znači znaš ono majke mi gledam ljude koji pričaju nešto. Pritom još jednom ja sam ono vukovac, sve kao znaš, trebalo bi da znam gde sam i došao i šta sam radio. Ja ne znam koji jezik pričaju. Znači ono ko Španac kad dođe u Kataloniju, pa si u fazonu: „Čekaj, stani.”

Ivan Minić: Zar to nije isto?

Ivan Lončarević: I čemu je problem? I ti ono, majke mi, ja ono. Ok, ali pošto je moja baš jaka karakterna osobina mazohizam, ovaj, ja sam ono, ne znam ni ja, bez lekova za smirenje pokušavao da da to prevaziđem. Ovaj, OK, pomoglo je to što sam stvarno upoznao neke prijatelje iz kojima sam dan danas blizak tamo, ovaj, na fakultetu. I jako je bilo sve grozno, ali baš i sistem školovanja tada u to vreme koji je ono, nemaš nikakve povlastice. Mislim tipa nešto si položio, pa dalje ideš. Ne, sve ideš ispočetka svaki put kad padneš. Mislim znaš ono baš košmar. Ja nikad nisam imao crtanje u životu. Tamo mislim i tehničko crtanje, nacrtna geometrija, imao sam scenu, prvi, ne znam ni ja, tehničko crtanje prvi, drugi neki, neke vežbe i sve i dolaziš kod asistenta i ja donosim to što sam radio, on diže da pokaže svima kao ljudi pogledajte, ja u životu nisam video ovako nešto. Znaš ono milion stvari koje su ti se desile, ti si u fazonu, ok važi, hvala ti i to sve. Ali eto, mislim, na čovečanskim naporima sam došao do toga da bar ne znam o čemu se radi. Da da nisam zaista pao s neba. Ovaj, mislim al nisam voleo ni jednog trenutka i znao sam da nisam želeo time da se bavim. I ne bavim se time nikada. I ovaj, i jedna dobra investicija, jedno dobro provedeno vreme, jedan dobar period života koji sam uložio u to bez ikakvog smisla. Ali dobro. Sigurno postoji neki razlog za to.

Ivan Minić: A ovaj kako je to bilo, kad uzmemo u obzir da ti treba da studiraš, još treba da studiraš nešto što ti se ne sviđa, a sve se raspada oko tebe.

Ivan Lončarević: S jedne strane debakl, a s druge strane znaš ono bar sebe ono, sve se raspada, hajde bar uči, hajde bar pokušaj da u tome budeš OK. Mislim neopisivo je. Mislim stvarno celo to vreme, znaš trudiš se da zaboraviš, onda ti se vrati kroz neki flešbek ili nešto te gledaš, nešto pa te nešto čitaš, Bogu hvala stalno izlaze neke knjige koje dobijaju i nagrade koje se bave tim vremenom i onda samo te pukne onako u glavu i i ovaj i sve što si hteo da zaboraviš ti se vrati. Ovaj, mislim baš jezivo vreme. Mislim, al opet i u tom jezivom vremenu bilo je nekih dobrih stvari. Mislim pre svega vezano za muziku i Radio B92 je postao ono verovatno najbitnija stvar u životu, ovaj, nešto što slušaš 24 sata. Posle upoznaš te ljude, postaneš deo, ne znam te ekipe, neke najbolje prijatelje sam upoznao tamo koji su baš uticali na mene toliko da ne bih bio to što jesam danas da nije bilo njih. I ovaj i onda ne možeš toliko da budeš nesrećan, ovaj, što si živeo u tom vremenu pošto da toga nije bilo, mislim ko zna, verovatno bih projektovao grejanje za nekog nesrećnika ili pecaru za rakiju. Mislim što nije tako loše kao plan životni. Ali ovaj, al ne znam, samo sam se trudio da iz svega izvučem nešto kao pozitivno, da da, da ovaj, da to ne bude katastrofa. Mislim pomoglo je znaš ono, ovaj, internet pre svega što je malo kasnije došlo. Ovaj, pa nekako taj svet se ipak nekako raširio u jednom trenutku. Ovaj, pa pa si mogao da da, ne znam ni ja, stvaraš svet za sebe koji ti više odgovara u tom trenutku. Al da jeste bilo komplikovano i da jeste bilo složeno, ovaj, jeste zaista. Mislim…

Ivan Minić: Je l bilo nečega na mašincu što ti je bilo zanimljivo, što ti je bilo OK? Ili je sve bilo pakao?

Ivan Lončarević: Pa s tiče samog mašinstva, ovaj, sve mi je bilo grozno, stvarno. Ali kažem ti opet ti ljudi koje sam upoznao tamo na fakultetu, ovaj, sa kojima sam bio blizak i sa kojima sam i danas blizak, ovaj, su baš napravili razliku da da to može, da to može da se izgura. Mislim išli smo redovno svi, ovaj, u KST na na koncerte. Mislim, što je opet jedna zanimljivost. Znaš gledaš mladu i malu Anu Popović kako počinje svoju karijeru i Di Luna Blues Band i svašta kao eto mislim znaš i blues je bio petak i subota i onda smo išli baš redovno na sve. Ovaj, mislim bitno mi je, mislim bilo i tada i sada i i nekako ne znam znaš malo je glupo ne bih iz ove perspektive verovatno ništa ne bih promenio, ovaj, za sebe. Ali za nekog drugog bih.

Ivan Minić: Ne taj film.

Ivan Lončarević: Neki drugi, znaš ono.

RAD NA RADIJU B92

Ivan Minić: A u tim godinama, mislim kada se sve raspada i kada ovaj ti se postaješ odrastao čovek, treba valjda da imaš ideju i šta bi da radiš. A pošto nema ništa od fudbala, šta i kako sad sa tim?

Ivan Lončarević: Pa jedna od osoba koju sam upoznao preko Radija B92, Aleksandra Nikšić, ovaj, je ključno uticala na mene i na moj život. Ovaj, počeo sam da radim sa France-Presse, ovaj, u tom baš periodu kao stringer. I ovaj, da sam se bavio uglavnom sportom i hortikulturom. I ovaj, i tako sam počeo da da taj sport na neki drugi način, ovaj, gurnem u prvi plan svog života. I ovaj, i ne znam, ona mi je baš puno pomogla da da fokusiram svoje misli šta želim i čime želim da se bavim i šta želim od svog života. Hvala bogu bilo je raznih potresa u životu privatnih, tako da mi je bila pomoć prijatelja potrebna sve vreme. I ovaj, i eto da nije bilo nje i još par ljudi, ovaj, verovatno bi bilo sve drugačije. Ali taj deo profesionalni je baš zahvaljujući njoj. Ovaj, tada sam počeo i da pišem neke kao prve muzičke recenzije i pokojni Kosta Aleksandrić, jedan od voditelja velike rokenrol prevare sa Miškom. Tu smo se upoznali iako oko prevare. Ovaj, mislim ja nisam imao tada kompjutera, znaš. I onda pisao bih rukom i onda bih odlazio sa svojom sveščicom kod Koste da mu diktiram da on kuca. Da uradimo lekturu zajedno, ovaj, pa da on to pošalje sa svog kompa. Mislim totalno bizarno iz ove perspektive govoriš znaš ono to je 93. 4. neka godina i to sve. I sad ti gledaš kao nešto pišeš a nemaš znaš ono, nemaš ni osnovnu stvar za pisanje. Mislim stvarno sam sebi ispadaš smešan. Tako da nekako tu sam već počeo da se usmeravam ka obe stvari. Mislim i ka i ka sportu i ka muzici. Ovaj, kao nešto što nije baš posao pošto u to vreme, baš kao i u ovo vreme, rad za nezavisne medije, ovaj, sa strane, a da nisi zaposlen, uglavnom je bio volonterski pošto svaki put zaborave da te plate za bilo šta. Tako da, ovaj, tako je kako je, mislim nema veze.

Ivan Minić: Uh, ja se sećam iz tog onog perioda, mojih naj-najmlađih godina, ovaj, kako je to izgledalo kad moj tata i ne samo Matori nego još neki, ovaj, ozbiljni ljudi koji su tu bili, nešto treba ozbiljno, zvanično, nešto na pisaćoj mašini da. I sad to stav naočare koje se nikad ne nose se tad stave jer važno je. I onda kreće ono kucanje sa dva prsta. I onog trenutka kad smo prešli na računare prva stvar koja je bila ne pobogu, ne kuca se sa dva prsta, kuca se sa svima. Međutim ja sam imao prilike malo da da se igram sa tim pisaćim mašinama i ja nešto da pišem ono prvi, drugi razred pre nego što je u pravom smislu računaro došao u kuću i sve. Ovaj i ne može to da se kuca kako mi danas kucamo. Ti ako kucaš sa više prstiju, ona se uplete gore. 

Ivan Lončarević: Jeste, jeste. Moraš da imaš drugačiji tempo, drugačija ritmika, drugačije je sve da to može. Potpuno se drugačije. 

Ivan Minić: Mislim ima i različitih mašina. Ima neke koje su visoke, gde je to stvarno problem. Ima i one koje su vrlo niske koje su vrlo slične tastaturi, ali znaš i kao tačno vidiš i sećam se to matorom je to uvek ostalo jer je on i ne znam i diplomski i magistarski rad pisao na mašini i crtao tehnički grafikone i sve ostalo. I njemu je to ostalo da se kuca sa dva prsta. Bio je on prilično brz, vešt i sve, ali to tako ide. A ja, znači ono 30 godina kasnije, bukvalno više od 30 godina kasnije ja i dalje ne umem da kucam pravilno, ali sam sigurno brži od svih ljudi koji kucaju pravilno. Kucam se otprilike ono tri i četiri prsta.

Ivan Lončarević: Pravilno kucanje na mašini i školski engleski to su fikcije. Znači kucanje kako tebi odgovara i i Serbisch ili kako se već zove to je to. Mislim znaš, snalaženje rukama, nogama i ostalim stvarima.

Ivan Minić: Pa zašto? Zašto vi danas pišete ošišanom latinicom?

Ivan Lončarević: E.

Ivan Minić: Ne pominji ništa. Nemoj ništa da pitaš.

Ivan Lončarević: Ništa, nemoj da pitaš.

Ivan Minić: Pa ne, ali… Ništa nemoj da pitaš.

Ivan Lončarević: Istina, istina zaista.

Ivan Minić: Najgore je sad, ovaj, kad ono s vremena na vreme neke stvari i hoću i treba i tako dalje, na ćirilici. Mislim ja pišem rukom ćirilicom. Ostalo je tako. Ali da na računaru mi to potpuno i dalje neprirodno i sve i shvatio sam da jednostavno mnogo je lakše da eto sve napišem na full latinici. Znači ne ošišanom nego ovom. Celoj. I onda da lepo to iskonvertujem. Jer u suprotnom, mislim to je, to je pakao.

B92. IZ MOG UGLA

Ivan Minić: Uh, nekoliko ljudi koji su bili ovde su pričali svoj ugao 92-ojke. Voleo bih da i ti kažeš svoj.

Ivan Lončarević: Pa dobro ovih prvih ne znam koliko skoro 10 godina je bio ugao onog koji redovno sluša, onaj koji podržava sve akcije. Posle kao neki saradnik na raznim projektima. Ne znam tokom bombardovanja, ovaj, i uopšte celog tog bizarnog perioda pravio sam sajt za muzičku redakciju. Ovaj, i onda kad je počela televizija, ovaj, ne znam 2002, sam se prijavio i i i počeo da radim. U svakom slučaju perspektiva menjala. Mislim nemam pojma. Nisam baš sklon nekom nekoj idealizaciji. Mislim da da da uvek, znaš, i i i hoću da kažem što baš nije uvek najpametnije i šta mi smeta i šta mi se ne sviđa i ovaj taj period idealizacije u nekom trenutku se završio svakako i i ovaj, ali upoznao sam ljude koji su tamo radili, neke baš puno volim dan danas, ovaj, neke ne volim uopšte od prvog trenutka. Ali jednostavno, znaš, nekako vezao si se za te ljude. I sad bez obzira što neke stvari nisi baš razumeo šta se događa, ovaj, podržavao si ljude sa kojima si imao kontakt. I nemam pojma, ja zanimljivo tada televizija, moj prijatelji su bili na bitnim mestima. I u svakom slučaju Bojana Lekić je bila urednica informativne. I ovaj, oni su pokušavali da naprave tu sportsku redakciju. Braća Đorđević je bio, ovaj, sa Ilijom na televiziji jedini. Ja sam se prijavio, ovaj, ona me zvala na razgovor, ovaj, u Domu Omladine su još bili. I ovaj, i zadala mi je domaći zadatak, šta treba da uradim. Ja nisam nikakvo iskustvo imao rada na televiziji. Mislim, apsolutno ono, znači došao sa ulice i to sve. Ali mi je dala da uradim specijal od pola sata, ovaj, na temu sport i politika. Što je nemoguća misija sama po sebi. Tada je bilo nekih izjava, znaš, ono i Koštunica se nešto pravio pametan i šta sve ne. I nešto se dešavalo i zato je htela da me da me gurne. I ovaj, i u svakom slučaju ona mi je rekla tipa u ponedeljak šta treba da se uradi. Ja sam u utorak bio u skupštini. Mislim, znaš ono, opet pao s neba direktno. Ok, sad sve su kolege koje su već radile bile divne i svi su bili u fazonu, šta hoćeš ja ću da ga uhvatim, nemoj ti, šta ćeš ovo, ono. U svakom slučaju jurili smo Dragišu Binića u skupštini koji je bio poslanik tada. I ja i ekipa, snimatelj i asistent. I ovaj, mnogo je bilo smešno, taj prvi dan smo sišli čekamo ga u holu, ja kao akreditovan. Ovaj, on silazi s naočarima za sunce ono u 9:00 ujutru, razumeš. A on prepio prethodne noći, ne zna gde je. Ja mu kažem: „Čuli smo se.” On: „Jao nemoj sada, teško mi je, moram da popijem dve kafe.” Ja rekoh: „OK, čekamo ga mi.” I on na pauzi izađe i kao: „Malo mi je bolje ali ja ne mogu ovo, ovo, ne vraćam se više, nego dođi u klub.” Ovaj, klub je Obilić, znaš. I ja kažem momcima koje prvi put u životu vidim, kažem: „Idemo u Obilić.” Ovaj me gleda u belo, razumeš, ono sve. Mi dolazimo tamo, ovi već su kao, ko je ovaj kreten ono gde nas vodi i šta sve ne. Ovaj, mi ulazimo, pričamo, ulazi Ceca sa dva menadžera nešto da da, ovaj, šta već rade, gazde kluba. Ovi svi ubelili, znači ono svi naoružani naravno i šta sve ne. Mi snimamo razgovor za moju emisiju. Znači pakao od pakla, zaista taj prvi dan. Snimi se taj specijal. Ovaj, stvarno tu bude i i montažerka Branka Pavlović koja je majka, ovaj, Slobodne Zone, ovaj, festivala. Bude carica najveća na svetu i pomogne mi oko svega toga da shvatim šta radim uopšte. I uradim ja tu emisiju i te nedelje dobije Bojana Lekić nagradu Braće Karić i krene ono detonacija na na na B92 sa raznim Game of Thrones situacijama unutar kompanije i sve i ništa, ja ćutim tamo i čekam da mi se neko javi. I ovaj, i nju suspenduju, šta se već događa tamo, klanovi se bore za ne znam svoje, ko će, šta će. Da li je ok to što je ona prihvatila nagradu, da li je izdala, da li je ovo, da li je ono. I u toj situaciji sve, a ja ništa, mislim ovaj, ono ko si ti, Miško me zove da mu kažem, ne znam. Ja rekoh, OK. OK očekivano, šta da radim. I to se nekako završi i ona mi kaže kao biće emitovano sledeće nedelje tvoj specijal tipa pola devet uveče. I ja rekoh: „OK, prime time.” Pazi, ja i dalje ne postojim. Znači ja sam pao sa neba i uradio nešto i nema me. Mislim, niko mi se ne javlja. Žena nije tu, žena je suspendovana. I ovaj, i u svakom slučaju to se emitovalo i ona me zove dan posle, ovaj, da mi kaže da je gledala, da je odlično, ima svojih bagova, ali nije ni čudo s obzirom da ovaj, da me je gurnula niz brdo i sve. Ali da se ona pita, ovaj, ja bih imao posao i to je to. Ja rekoh: „Hvala ženo, carice.” I to je bilo to. I par meseci kasnije sam počeo da volontiram, tako da sam počeo da radim. Ovaj, i ne znam taj neki to neko ushićenje je držalo dosta dugo. Ovaj, nekih par godina. Ovaj, imao sam neki maler da sam se baš teško razboleo u tom periodu, tako da nisam radio više meseci, nego sam ležao u izolaciji. Ali ovaj, al sam nastavio kad sam se vratio sa raznim idejama koje sam imao i skoro sve su realizovane. Imao sam neku ideju za novogodišnji program sa tada je bila muzička televizija Balkan šta da se uradi, pa je to urađeno po nekom sinopsisu koji sam napisao ono ne znam na papirima, ne znam ni ja šta. Ovaj, ozbiljni ljudi su uradili, nisam ja Bogu hvala. Ovaj, počeo sam tu neku svoju emisiju kao Lančana reakcija da radim koja je trajala tu jednu sezonu. I ovaj, i onda je krenuo debakl. Ono zaista debakl. Kako je krenulo to odlazak na viši nivo tako tako je sve bilo teže da se uklopiš. Ovaj, ali si se snalazio. Mislim…

ROMANTIČARSKI PRISTUP

Ivan Minić: Uh, moj neki utisak, ovaj, prvo došli ste mi u komšiluk. Ovaj…

Ivan Lončarević: Koji od komšiluka?

Ivan Minić: Arena.

Ivan Lončarević: Arena. Dobro.

Ivan Minić: Ovaj i onda sam ja naravno kao svaki dan viđao ljude koje slušam, gledam kad su prenosi i sve ostalo. Ovaj, i moj neki utisak ono sa strane, postoji naravno nekoliko faza poluraspada. Odnosno nekoliko faza, neke su poluraspada, neke su full raspad. Ali postoji taj trenutak kad kao to treba napraviti korak dalje, ne možeš više da budeš samo kultno za ne krug dvojke, ali brate za publiku koja je vrlo limitirana u Srbiji, budimo realni. Ovaj i kao prvi korak je pravo za Ligu šampiona, a drugi korak je Veliki brat. I kao Veliki brat je point of no return. Liga šampiona je velika opklada. Znaš kao, to je preskupo i prekomplikovano, ali hajde ok i mislim niko ne može da ti zameri što si probao nešto tako i uradio. Ali ovo je baš ono ulazak u tvrdu komercijalnu. I tu se gubi ono što sam ja najviše voleo kod 92-ojke i o čemu ljudi najčešće pričaju, a to je ta to autorstvo. Prostor za autorstvo koje si ti tu imao. Da li kroz sporadično neke aktivnosti, da li kroz pisanje na web sajtu koji je bio broj jedan godinama dok nije otišao u druge planove. Ovaj ili kroz TV formate, ali ono mnoge fantastične stvari i mnoge velike karijere su počele kroz 92-ojku. Ja sam na na sličan romantičarski način ali potpuno drugačije doživljavao i BK jer je BK meni bio dobrodošli u 21. vek. televizija kod nas. I svi ti neki mladi ljudi koji su tu bili su delovali kao pristojni, obrazovani mladi ljudi što nije nužno bio slučaj na televizijama kao takvim. Ovaj, i program i činjenica da si ti imao obrazovni program, da si imao crtaće koje si sinhronizovao koje posle imao i B92, a svi ostali su emitovali crtaće koje je RTS sinhronizovao 300 godina. Pink je nešto malo radio, ali nikad to nije bilo na nekom ozbiljnom nivou. Ovo je sve bilo. Ali tamo nije bilo prostora za autorstvo. Tamo su postojali formati koje televizija treba da ima. A kako ti nekome da objasniš da postoji format TV Manijaka? Kako ti nekome da objasniš da postoji format Ciklotronci?

Ivan Lončarević: Mislim to je, baš lepo si to pomenuo. Mi smo praktično u isto vreme krenuli. Ciklotronci, Kesić sa višom silom, ja sa tom Lančanom reakcijom. Ovaj, znači sve zaista emisije koje nisu za širu publiku i jednostavno moraš da imaš ideju zašto želiš to da imaš. OK, emitovano u sitne sate, 12:30 kad je već bilo posle vesti. Ovaj i manje-više sve su ugašene u isto vreme. Ovaj, kada se promenila nomenklatura koja vlada. Ovaj, i sve te stvari koje si pomenuo i ti crtaći sa prevodom i emisije i engleske serije kultne i sve, ovaj, neko je dobio pravo da odlučuje o tome i da pravi izbor programa. To je Miško Bilbija, koji je genije. I ovaj i jednostavno zato je to tako izgledalo i zanimljivo i raznovrsno i drugačije. Ne kažem da nije trebalo da postoji i nešto što je komercijalno i nešto što što okuplja širi krug ljudi, jer mislim da taj balans je ono što je što je potrebno sve vreme. A onda je napravljen rez ne ne sekirom nego nego ne znam ni ja, ono ne znam nečim od od dva kilometra satarom da da presečeš i da praktično pobiješ sve. Mislim, slušao sam razne grozne razgovore vezane za ljude koji su radili, ovaj, kulturnu redakciju koja je praktično ugašena. Ovaj i sve. Mislim, neki od tih ljudi su sam voleo, bili cool, neki nisam, ali znaš ono taj deo kada praviš mesto za sebe tako što ubijaš sve oko sebe, znaš to nije deo nečega što ja želim da budem. Mislim, znaš. Ja ovaj nisam idiot, mislim shvatam da taj neki deo puberteta ne može dugo da traje i da treba da pređe na viši nivo. Ali znaš iz ove perspektive, ovaj, jer da li je Veliki brat pomogao B92 ili odmogao? 

Ivan Minić: Mislim i kad uzmemo u obzir kakav je taj Veliki brat bio, to je mislim limonada. 

Ivan Lončarević: Jeste, jeste. 

Ivan Minić: Neki pristojni ljudi, većina interakcija pristojna, pobednik, dobar dečko, niko ne zna ni gde je ni šta je. Za razliku od svih onih koji su dolazili posle. Ali kao to je problem zato što je to početak nečega što metastazira kroz par godina u nešto što je stvarno mislim užasno i danas je naša stvarnost. Ovaj, ali ali postoji taj momenat gde meni, znaš OK, i ja sam jebi ga u osnovi preduzetnik i inženjer i ja to gledam uvek na taj način da da nešto što je bilo malo ne može da postane brzo veliko, a da zadrži sve ono magično što je imalo kad je bilo malo. I nešto što je bilo jeftino, postane skupo pa ne može da funkcioniše po onim principima kako je funkcionisalo kad je bilo jeftino. Jer u situaciji gde znaš da niko nema para, svi su spremni da rade džabe. A u situaciji gde vidiš da ne mali broj ljudi ima mnogo para, niko nije spreman da radi džabe. Mislim, ima ludaka, hvala Bogu. Ali nije više to na duge staze održivo. Ali recimo jedna od od stvari koja je meni bila užasno važna u tom periodu i značajna i mnogo mi je drago što sam vrlo brzo nakon toga skapirao i ko je stajao iza toga i ono sa sa više različitih strana, jeste taj momenat da kao nikad ni jedna televizija i medijski sistem nije ušao u izdavaštvo. B92 je imao izdavaštvo i izdavale su se knjige koje su bile neverovatne.

Ivan Lončarević: Da, da.

Ivan Minić: Znači ja i izgledale su neverovatno. Sad kad vidiš nije to kao ludilo, ali brate pre 25 godina gde su sve knjige najdosadnije knjige na svetu vizuelno. Jeste, jeste. Ti imaš ono Hornbyja koga koga izdaš ne znam nekoliko tih naslova. Svaki izgleda tako da bi ga uramio i stavio na zid. Buka.

Ivan Lončarević: Jeste. Jeste. Booka baš taj trend je nasledila taj vizuelni za svoje knjige. Ovaj, ali opet ti ljudi koji su radili tada kao kao dizajneri i kao kreativni direktori, ovaj, većinu njih i danas se družimo i volim. Su stvarno bili drugačiji i i…

Ivan Minić: I imali su prostor za to.

Ivan Lončarević: I dobili su prostor da to što znaju i urade. Evo nosiš majicu. Ja sam tu upoznao Necu i i Nikolu. Koji su tad bili klinci. Na B92. Jedan od prvih postera za moje koncerte, neke koje sam organizovao početkom 2000-ih, ovaj mi je uradio baš Nikola. Ovaj, tako što sam bio u fazonu, šta sad da radim ja ne znam, daj mi. Dobićeš do kraja dana i to sve. Znaš ono, to su ljudi. Mislim, Đole Marković koji je bio i montažer, mislim dan danas je montažer. I tada je bio i kreativni direktor, radio onaj logo sa onim e, između ostalog, ovaj, mi je takođe radio razne postere za koncerte, radio špicu za moju tu emisiju. Mislim baš ono, kad dobiješ prostor da se ostvariš, ovaj, ne mogu baš svi da se ostvare, pošto nemaju šta da urade. Ali ti ljudi su baš imali šta da kažu i šta da urade i što je super. Zaboravio sam Ćirila sa sa predgrađem. od tih autističnih emisija koje su bile u to vreme. Ovaj, koji i dalje, mislim vrede iz milion razloga. Ali dobro.

Ivan Minić: E vidi ja i dalje uh, pustim sa sa YouTubea šta ima od nekih snimaka, tako s vremena na vreme i prisetim se.

Ivan Lončarević: Bio je neki lik koji je okačio baš to kao stari B92 YouTube kanal otvorio i sve emisije počeo da roka. Znači neko ko je radio tamo u arhivi verovatno, pa su ugasili kanal u nekom trenutku, pa sad ima parčića. Jednu sam stvar zaboravio da ti kažem, negde taj početak Lige Šampiona posle je bila i Evro Liga ako se sećaš i sve, bilo je ozbiljnih razgovora, ovaj, da se napravi uh, pa praktično Sport klub pre Sport kluba okupljen oko B92. I ti pregovori su večno trajali, ovaj, baš. Znači Veran Matić, Zozov kao urednik sportske redakcije, Šolak kao taj koji je obezbedio kabl i ovaj, i neko glavni, ovaj, stacioniran u Pragu. I ovaj i to je došlo do tog nivoa da su sutradan je trebalo da se potpiše ugovor da to krene praktično, ovaj, jer B92 je već imao sportski sadržaj ogroman u tom trenutku. I NBA, i Ligu Šampiona i Evro Ligu i Špance i još bi pojačali to i ovaj, i iz nekog razloga, sad ja to romantizujem i prepričavam, je B92 odustao od toga. I malo posle toga je krenuo Sport Klub, ovaj, sa svojim delovanjem. Sa Šolakom, ovaj, kao tako.

Ivan Minić: Vidi i ja se sećam, što govori malo i koliko sam ja star, ali ok, ti si stariji, ovaj, ja se sećam kako je SOS Kanal nastao iz studija B. Znači…

Ivan Lončarević: Ko je čiji, ko je god? Dan danas slutnje i misije.

Ivan Minić: Znači ljudi se ne sećaju da postoji SOS Kanal koji i dalje postoji i nalazi se na nekom jako čudnom mestu na kablu. Najbolje je da krenete od kraja da motate, to tu ćete lakše.

Ivan Lončarević: Treće poluvreme. Specijalno izdanje. Ludilo bre čoveče šta ti je.

Ivan Minić: I i i neko mi je skoro isto slao, mislim naravno to postoji negde ovaj, sačuvano ali Reels od recimo ne znam dva minuta isečka sa izveštaja sa neke utakmice beton lige. Aleksandar Lokner objašnjava situaciju.

Ivan Lončarević: Mi kad smo pravili piramidu radosti, baš je bio jedan veliki omaž Lokiju legendi zaista i ovaj i i to je direktno bilo. Znaš nešto što je što je deo našeg života. I Loki. Mislim.

Ivan Minić: Ma Maradona. Svi apsolutno svi.

Ivan Lončarević: Komšija mi je Aca Kovančić, ovaj, tako da se srećemo s vremena na vreme. Ovaj, al stvarno SOS kanal. Ja inače taj prvi put kad sam išao to Binić i ostale stvari. Nismo imali nikakvu sportsku arhivu. Pa gde sam otišao? Na SOS kanal da dobijem neke snimke. I onda sam tamo otišao, razumeš, da mi prebace nešto da imam da pokrijem to o čemu pričam i tako. Mislim, znaš, SOS kanal.

Ivan Minić: U restoranu Vucan, najbolja za ručak.

Ivan Lončarević: Da, da, da. Kako beše ono uh, oni snimci kultnih utakmica su bili emisija se zvala sećanja. I imalo onaj kad čovek mota album, stari, to sećanje. Da. Ma bre. Ne, mislim apsolutno.

Ivan Lončarević: Pazi to, to to sve što se tada dešavalo na SOS kanalu, to će da se proučava, znaš do kraja života. Znači ono ko je to vizionarstvo i genijalnost. 

Ivan Minić: Ali to je prvi ono prva situacija osim BBC Prime-a koji je ono jedno vreme, mislim da tri godine nisam promenio. To je bila jedina jedina druga situacija gde pustim TV i ide ceo dan. Nebitno, šta god da je. Mislim oni su imali super odrađene uvek, verovatno potpuno piratski i sve to. Sve one izveštaje liga gde ti to tad nisi mogao da vidiš na 100 mesta, nego kao to je to. I naravno gomilu drugih emisija i ono što je bilo mnogo lepo što se kasnije potpuno izgubilo na svim kanalima, to je što oni su skupljali te razne ludake. I onda si ti imao sve sportove zastupljene. Neko je bio i pričao nešto o kajaku, neko je bio i pričao nešto o karateu, o džudou, o onom. Za to u današnjoj televiziji apsolutno nema prostora. To nikog ne zanima.

Ivan Lončarević: Pa nema osim ako nisi specijalizovana ovaj, televizija, ali ali da.

Ivan Minić: Ti si tada na jednom kanalu koji nije trajao 24 sata nego je trajao 12, našao prostor za to, a sada gde imaš 14 kanala, nema prostora za pola sata autorskog o tome jer kao.

Ivan Lončarević: Ima Springsteen pesmu o tome. Mislim, znaš, ima toliko kanala ali nema šta da se gleda. To je, mislim, ima Springsteen pesmu za svaku situaciju. Ali dobro.

Ivan Minić: Ja sam shvatio pre 10-ak, 15 godina, kad su mi to objasnili, ja sam glup čovek za te stvari i za druge mnoge. Ovaj, da u suštini način na koji se pravi kablovska sportska televizija nije način da ti praviš sadržaj u kome će neko uživati nego praviš sadržaj tako da nikad ne promene kanal, odnosno ako promene kanal da menjaju u okviru tvog ekosistema. I da, mislim kod nas je to bitna stavka, u civilizaciji nije, ali srećom mi nismo civilizacija. I zbog tih televizija. Da je cilj kad neko uđe u tu kladionicu u kojoj ima 40 televizora da na svakom bude neki tvoj kanal. Ja se sećam, mislim ja se sećam, znači ni jedan od brendova kladionica kojih se ja sećam iz iz odrastanja više ne postoji. Ali kad je postojao bili su neki televizori, nije ih bilo mnogo, ali na njima nije bio prenos nego teletext. Jeste, jeste. Jer ti si živeo od teletexta. Nije bio live score drugi. Znaš ono ne znam 2002., 3. pa smo dobili prve one pametne telefone pa na wap-u imaš live score pa ti kao nešto pratiš. Teletext je bio zakon. To ti i otac i majka. A eto, sad se ti meni ko ne bavi i ljudi se ne sećaju, mladi oni ne znaju.

Ivan Lončarević: I bolje.

POČETAK POP DEPRESIJE

Ivan Minić: I bolje. Slažem se. Uh, otprilike u to neko vreme kreće i tvoja priča sa pop depresijom i da kažemo autorski i kroz neke ozbiljnije aktivnosti koje si oko toga imao. Uh, kako je počelo? Zašto pobogu? Šta šta ti je to trebalo? Zašto pop depresija?

Ivan Lončarević: Pa još 90-ih sam, ovaj, to na B92 nešto kao pobednik viza, puštam muziku, nešto tu radio. Onda sam počeo da radim na Radio Indexu, tamo sam radio dve godine. Ovaj i i tu sam već znao da želim to da radim. Ovaj, prijavio sam se bio i ja jednom na, bila je konkurs sa B92 za muzičkog saradnika. Nisam prošao. I ovaj, i onda se ukazalo to 2001. prilika, ovaj, opet posle nekih od brojnih demokratskih promena u društvu, da ovaj, tamo radim. Snimio sam bio kasetu, demo šta bih radio i ni to nije uspelo. Ali uz urgenciju prijatelja, poznanika, uspelo je iz drugog puta i onda sam počeo da radim na toj politici. I ovaj, zašto pop depresija? Pa nekako s obzirom da sam ti rekao da sam baš ceo život proveo taj tinejdžerski uz matoračku muziku i onda mi je taj deo dualizam suprotnosti me uvek ložio. Znaš kao Led Zeppelin. Mislim, ako si cepelin, ne možeš da budeš od olova, ne možeš da letiš i sve. I onda depresija znači to što znači, ali pop depresija je totalno nešto drugačije. Znači u isto vreme pokušavaš nešto što je samo po sebi onako introspektivno, daunerski i da digneš na nivo da bude da bude popularno. I sad 20-ak godina kasnije, skoro 30 godina kasnije imaš puno muzičara koji od toga pravi novac. Mislim nije Taylor Swift jedina. Ovaj, ali mislim nisam ja to sam izmislio. Eto na primer par godina kasnije u nekoj recenziji za album Arcade Fire neko je napisao baš kanadska pop depresija i onda očigledno neko je došao do istog što sam ja došao. Onda su i Iggy i ekipa objavili onaj Post Pop Depression album, ako se sećaš, ovaj kao supergrupa. Tako da nisam, mislim jesam smislio to prvi, ali nisam jedini koji je došao do toga. Znači jednostavno, nešto što samo po sebi nije nešto što je popularno, nije nešto što je za širi krug ljudi i da zapakuješ drugačije da to bude prihvatljivije, ovaj, drugima. Mislim opet ta emisija kad je počela u nemogućim uslovima. Mislim Radio Politika je baš SOS kanal po svojoj organizaciji. I ovaj, osim velikog entuzijazma, ništa drugo nije funkcionisalo. Ja sam bio zahvalan zaista što sam imao priliku, radio sam tamo tri godine. Ovaj, al znaš ono, bila je situacija ne dođe ti tonac, pritom znaš, režija je ovde, 10 metara dalje je studio. Onda ja dignem regler, odem da najavim, pa izađem, pa se vratim, pa pustim muziku, sve u live-u. Mislim totalno suludo, znaš, ono iz ove perspektive. Ali hajde. Kao što je i Index bio bitan, ovaj, svakako bitan toliko sam tih noćnih smena radio da da ne znam šta da ti kažem. Ovaj, tako je i ovo bilo bitno i tu sam zaista, ovaj, znao šta želim da radim. Mislim i i želeo sam to da radim. I ovaj, mnogo je bilo čudno dok sam bio to bolestan. Ovaj, stanovao sam blizu i Doma omladine i politike. Ovaj, i onda sam u jednom trenutku zabranili da noću dolazim na B92 pošto nisam smeo da dolazim. Ovaj, i onda mi čuvar mene nije puštao neko pošto ja sam dolazio nešto da sam montirao uveče, sam radio neke stvari. Ovaj, i onda me neko neko mi je rekao šta radim i onda su mi zabranili jer kao nisam normalan. A na politici tamo nema ko da ti zabrani i sam sam radio, onda sam odlazio na politiku, ovaj, da me niko ne vidi. I onda sam radio par emisija dok nisam smeo da izlazim iz kuće i sve. I na kraju kad sam dobio dozvolu da izlazim napolje da radost Evrope totalna. Ovaj, ali jednostavno već je počelo posle tog perioda da mi da mi smeta pošto su i koncerti da se dešavaju koje sam organizovao. I već je postalo počelo da mi smeta totalni raspad. Momo Rakin je došao u jednom trenutku da bude muzički urednik. Momo obožavam i nema šta i ja sam mu rekao da ja više ne mogu ovako. Znači zaista, em što sam već počeo da ne znam da da se više pojavljujem na B92 pa su počeli da dramosere oko toga. I ovaj, nije uspela ideja sa B92. Mislim dosta bizarni razgovori, mislim koje sam imao tada i i sa Mihrom i sa Srđanom i sa Čalijem koji su se pitali za sve. Jedan mi je rekao da promenim emisiju, ime emisije i da promenim vrstu muzike koju puštam, a drugi je rekao da promenim sve. Mislim uključujući i sebe. Pa sam se zahvalio na toj ideji. I ovaj, i uz pomoć prijatelja sam se upoznao sa Cecom Đolović sa Studija B i počeo da radim na na 949. Znači drugom programu Studija B koji je tada postojao i praktično od tog trenutka, ovaj, kreće ovo što je sada. Ovaj, jednostavno manje više svi smo odrasli u senci Žikice Simića i njegovih emisija koji su onako bili bukvar za sve nas. I ovaj, i emisija je nastala maltene kao neki manji intelektualan pokušaj da se napravi neka slična emisija, ovaj, po uzoru na tajanstveni voz. Ovaj i od tog trenutka dolaska na 949 gde smo radili zajedno i Žikica i ja, ovaj, je to počelo da se menja. Mislim pod velikim uticajem Cece i koja je jednostavno ohrabrila svaku moju bizarnu ideju da šta bih ja voleo. I ovaj, OK, bilo je stvarno puno koncerata i i bitnih i i velikih i malih i svih i i mislim da je ono od tog perioda do sada da je emisija samo ide da se samo se menjala. Mislim ka tome da rasterujem slušaoce koji su tu od početka i da i da ih teram da da budu otvoreni za sve novo što dolazi, za za muziku koju ne vole, za muziku koja ih ne radi i jednostavno daju šansu i i znaš ono kao u Matrixu Neo znaš u jednom trenutku kad je počeo da ovaj šum razaznaje i da vidi jedan i nula, znaš odjednom si znao šta želiš da radiš. Znaš odjednom si mogu da čuješ ono što ranije nisi čuo. Znaš, nešto što što je bilo prisutno, ali jednostavno nije ti, nije ti radilo na način na koji je bitno da te da te radi. I ovaj, i evo imam sreću da me to drži 20 godina, me drži taj deo da sam u stanju da čujem neke stvari koje koje ne znam, drugi su propustili iz bilo kog razloga ili nisu čuli na način na koji bi trebalo da se čuje. Tako da ovaj, sam srećan. Mislim stvarno Sloba Konjević je uz Žikicu i i celu B92 ekipu ono baš velika inspiracija. Ovaj, ali za mene je Svetlana Đolović taj neko ko je me gurnuo. Mislim nešto želiš, uradi. Znaš. Umro je John Peel i onda smo snimili, snimili smo specijal, ovaj, o njemu. Ja sam napravio muzički izbor, smislio šta hoću. Nju sam iscimao da da snimimo ljude povodom toga. I mnogo je bilo zanimljivo. Meni možda i najbitnija stvar od tih malih stvari koje sam uradio radijskih. Ovaj, snimili smo ljude svih generacija koji su na jedan ili na drugi način radili to što je radio John Peel. Ovaj, od Zorana Modlija i Žikice i Slobe Konjevića. Ovaj, do mlađe generacije, Friedoma i i Gordana Paunovića, urednika tada B92 i malog Luke i sve. Tako da znaš neki miks ljudi koji rade slične emisije. Niko nije kao Peel, tako da to ne može da se poredi. Ovaj, i napravili smo taj specijal, znaš kao neki omaž čoveku…koji je to eto vidiš on je to radio celog života na BBC-u i na drugim radio stanicama na kojima je radio. Nervirao ljude. Mislim, puštao muziku zato što treba da se pusti, zato što on to tako loži, da se loži i voli. I bilo mi je stvarno nekako volja bogova da prvi koncert koji sam radio, radio sam koncert Amerikanke, ovaj, koju je on progurao kroz svoje emisije, koje je snimila kod njega na Garajbu što bi se reklo, nekoliko sessiona, Nina Anastasija. I ovaj, ja sam bio, to je znak, mislim, ne može drugačije, kao nekako povezan si na svim nivoima, ovaj, sa tim i tako treba. Mislim, mislim baš sam bio srećan.

EVENT ORGANIZACIJA

Ivan Minić: Jedna stvar je praviti radio emisiju , pisati recenzije i sve ostalo, a potpuno druga stvar je onog trenutka kad uđeš u organizaciju koncepta. To je zahtevno na hiljadu načina. Mislim, bilo kakav event, a posebno event koji podrazumeva da ti u tom trenutku obavestiš potencijalnu publiku, ona bude zainteresovana pa će kupiti karte, pojaviti se na vreme, ispoštovati sve što treba. Kako si ti ušao u tu priču i šta ti je bilo najinteresantnije, osim što je magija, to je sve magija. Šta ti je bilo najinteresantnije u tom nekom periodu u početku? 

Ivan Lončarević: Slučajno. Opet sam pao s neba. Znači najzad sam dobio dozvolu da izlazim iz kuće i da sam ozdravio i i te prve godine sam svašta radio na B92 što sam hteo da radim i ranije. Otišao sam tokom leta, ovaj, u Francusku. Moja devojka je imala stipendiju, neku je završavala pa smo se našli zajedno. Odgledao sam Sonic Youth prvi put u životu u Olimpiji, verovao ili ne. Ovaj, poslednji red, poslednjeg reda, al bilo je, bilo je divno. I ovaj i dobio sam mail dok sam bio u Francuskoj od nekoga. Nisam ni čitao tamo. Mislim, bio sam u fazonu na odmoru sam, pusti me kad se vratim, onda ću. Ovaj, mnogo je smešno, mislim taj period života, znači govorimo o 2002. ovoliki mi je bio štek dokumenata da bih otišao na dve nedelje u Pariz. Mislim, znači ono, pritom nezaposlen, bez ičega, bez ušteđevine, ali…

Ivan Minić: Ti si u šansu da dobiješ vizu bila nula.

Ivan Lončarević: OK, imao sam pozivno pismo, to je jedino što je bilo dobro, ali sve ostalo je bio pakao. Znači pakao od pakla, ali znaš ono nekako na kukanje je to prošlo. I ovaj i onda kad sam se vratio ja sam pročitao taj mail koji sam dobio. Javio se čovek iz Zagreba, Mate, koji je bio u fazonu, ovaj, na forumu monitor.hr ja sam pitao je l zna neko nekoga iz Beograda ko bi radio koncert ove žene. Ja ću da radim u Zagrebu, on se time bavi. Žedno uho se zove njegova organizacija. I ovaj neko mu je iz Beograda, mnogo godina kasnije sam saznao i ko, ovaj, mu je rekao, pojavi se ovome, ovaj, on to pušta u svojoj emisiji. I on mi se javio. I ja sam mu rekao kao: „Ja bih voleo, stvarno ja ne znam ništa o tome. Mislim, ono, ja nemam dinara. A ovaj, ali hajde mogu da pitam. Mislim ono, znam koga ću da pitam.” I pitao sam te koje sam želeo, a to su Dragan Ambrozić i pokojni Zlatko Jošić. Ovaj i ono, Dragan me naravno iskulirao odmah u startu, šetaj idiote. Ali sam bio uporan i na kraju sam uspeo da napravim dogovor koji je bio kakav je bio, mislim dosta grozan. Ovaj, ali dopao sam se Zlatku, koji je opet učinio puno da da ne odustanem od koncerata. Ovaj on je bio baš jedan divan čovek bio. I ovaj i uradili smo taj prvi koncert. Ovaj, koji je bio hit zaista. I ovaj i nisam odustao. Mislim dugo nisam odustao. Sad sam odustao, ali ali većinu vremena nisam. I jeste bilo baš mi mislim da sam pametno sam uradio. Snimili smo intervju sa njom i snimili smo i koncert. Posle smo to izmontirali i emitovalo se kao neki koncertni specijal na B92. Ovaj, ali mislim da nisam to snimio ne bih znao šta se dešavalo. Pošto ima onako blank sve vreme, ovaj, od jurnjave tokom celog dana u bioskopu doma omladine je bio koncert. I ovaj i onako taj deo da da si počeo da slušaš koncert koji organizuješ mislim da je došlo posle jedno tri, četiri godine. Pošto ništa živo apsolutno. Kako je rastao broj ljudi. Tipa ne znam radili smo taj Mark Lanegan bend četiri puta u Beogradu. To je uvek ogromna organizacija, ogroman broj ljudi. Znači to je, znaš ono kad ti treba banja dve nedelje kad se to završi. Mislim znaš. OK, posle napraviš i svoj tim koji radi i i i nađeš ljude koji rade odgovarajući deo posla i ne baviš se ti svim stvarima. Ali opet govorimo o vremenu kad je to tek su počeli koncerti nezavisnih promotera da se prave u Beogradu i i nije bilo isto. Mislim nije bilo jednostavno, ništa nije bilo lako. Mislim. Ali bilo je super pošto si mogao da radiš na crno. Mislim ti možeš da se povežeš sa mnom na tom nivou. Tako da ovaj, bilo je i nekih sitnih prednosti, ali bilo je i dosta mana i problema. 

Ivan Minić: Šta su ti najvažnije stvari koje si koje si radio kao organizator?

Ivan Lončarević: Pa dobro taj Mark Lanegan svakako. Mislim ja ono, imao sam neku fiks ideju zahvaljujući tim koncertima koji su bili tokom 90-ih u KST-u, Grant Hart dva puta i Steve Wynn dva puta. Oba su radili Zlatko i Dragan. Ovaj, imao sam želju da da jednog dana uradimo to u normalnim okolnostima. I ovaj, i pored toga imao sam želju da Mark Lanegan, ovaj, dođe i ispunio sam sebi želje baš dosta brzo i za jednog i za drugog i za trećeg. I ovaj i Teenage Fanclub ono nekako baš uz B92, to je bio generacijski bend, mislim kao što je bila Nirvana. Mislim, nešto što nas je spojilo i nešto što nas je onako pumpalo baš dugo i puno. I tada nije postojao Dom Omladine pošto je bila rekonstrukcija. Znaš ono, glasajte Dom Omladine ili hitna pomoć, ko će da dobije pare od američke ambasade i dan danas se divim toj genijalnoj ideji. Ovaj za glasanje. Ali dobro, neću da pričam o tome. U svakom slučaju, ovaj, u SKC-u smo pravili koncert koji je eto, neplanirano došao u žižu i ove godine. Ovaj, i košmar je bio taj SKC stvarno. Mislim, evo radili smo i prošle godine Konsekration tamo, ništa se nije promenilo. Znači jedna, jedna, jedna, ne znam ni ja, vreme teče ali ne tamo. Tamo ne teče vreme. Tamo, tamo sećam se tada da da jedna faza nije radila i dalje ne radi ista faza. 20 godina kasnije mislim. E

Ivan Minić: E dobro mislim kad si ima svoju ulogu i sve i…

Ivan Lončarević:  Ali tamo smo u tom SKC-u prokletom, ovaj, radili taj Teenage Fanclub i Bonnie „Prince” Billy, ne znam, ono baš neke bitne velike stvari koje se nisu ponovile posle iz milion razloga. Ovaj, ne znam, mislim bez obzira na te velike stvari koje su bitne jer jednostavno od toga finansiraš sledeće projekte koji nisu toliko komercijalni. Ovaj, bilo je raznih tih manjih koncerata koje su za publiku Žikice Simića, gde sam i ja, zaista bili, ovaj, nešto što se čeka 20, 30 godina i i baš tih koncerata je bilo puno. Ovaj, ako bih nešto birao, možda Demian Jurado. Ne znam, možda je on postao široj publici poznat po pesmi u filmu Paola Sorrentina je bio na bitnom mestu taj, ta pesma koja je išla. Ovaj, ali on je baš jedan divan čovek i dva puta je bio ovde, jednom u Rex-u, jednom u Domu omladine i onako baš, baš mislim da je da je nešto što što mi je posebno bilo drago i lepo. 

ULAZAK U IZDAVAŠTVO

Ivan Minić: A u kom trenutku počinje da se ti baviš izdavaštvom, odnosno organizacijom i tog dela priče?

Ivan Lončarević: Opet igrom slučaja. Znači u nekom trenutku pojavila se neka nova generacija muzičara. Mi smo 2007. objavili kompilaciju „Jutro će promeniti sve”, ovaj, koji je PGP objavio. Ovaj, ja sam hteo da se obeleži to gašenje 949. Ovaj, odlukom nije ni bitno ko čijom. I da u isto vreme portal Popboks je postao jako bitan naročito za promociju nove muzike, novih bendova. I ja sam hteo sve to da skupim u jedno i i napravili smo konkurs. Pored toga ja sam direktno zvao neke ljude. Ovaj, inspiracija je bila ta pesma Pionira 10 koja je posle bila bitna i u seriji. Ovaj, i ja sam ih zvao njih za još jednu pesmu novu da urade za mene, za tu kompilaciju. I uzeo ju i stavio i da da da, pošto od nje sve počelo. I pojavili su se novi, neki novi bendovi, tvoj, ovaj, kako se zove, ovaj, navijač Boris Repetitorom i i razni drugi bendovi slične energije koji su bili gurani baš na Popboksu i razni drugi koji nisu bili gurani nigde, koje sam ja hteo da proguram. Ovaj, i napravili smo neki izbor tih bendova. Ovaj i tako je počelo praktično sa izdavaštvom. I to iskustvo je bilo onako baš jedno skoro godinu dana je bilo cimanje oko toga. Svi smo radili zaista volonterski. Ovaj, uz veliku pomoć svih i i više škole, onaj, gde je snimano Repetitor pesma između ostalih. I raznih drugih koji su pomogli zaista i oko miksa, i oko dizajna i oko svega. Apsolutno svi su se isclimali, ovaj, da to uspe. I ovaj, i kad smo to objavili, to je izašlo u februaru 2007. ja nisam hteo ni da imam nikakve veze s domaćom muzikom nikada više u životu, zaista. Mislim ono, baš to je bilo to i ćao i to ono držalo me ono pet godina to stanje. I onda se pojavilo tih nekoliko izvođača koji su, ovaj, svirali drugačiju muziku od od tog na pank osnovama, srpskom tumačenju bunta. Ovaj, i onako, mislim, bilo je više country rock neki i to sve, pre svega i Stray Dog i Wooden Ambulance i posle i Ana Ćurčin i Vent i razni drugi. I nekako s njima sam se opet aktivirao oko oko tih domaćih bendova. I ovaj, Stray Dog je vodio tu priču, usmeravao na način na koji je on mislio da je, znači Duka Dušan. Na na koji je on to mislio. Ja sam tu bio tehnička podrška i sve. Ja sam, dopalo mi se, mislim baš puno i i pomogao sam da snimi album i da radi sve i kad je došao do višeg nivoa mi smo probali da da nekako to ubacimo u regularne tokove. Znači ozbiljan izdavač. I oni su išli na razgovore pa smo išli zajedno na razgovore pa smo razmišljali šta ćemo da radimo i posle još jednog od tih neuspešnih razgovora gde znaš ti kako izgleda razgovor za posao i kad nešto hoćeš, ovaj, ja sam čak sa jednim od ljudi koje volim Nikola, ovaj, razgovarao nemoj da palamudiš, nemoj molim te ono kosmos, osvajanje svega, a ne, super, profi, pametan, on će da ti pitati pitanja, odgovori direktno, nemoj da filozofiraš. Al nije vredelo. I posle jednog od tih poslednjih razgovora koji smo imali, ovaj, mi smo seli i zaključili da da ovo nema svrhe. Ovaj, sa izdavačima koji postoje, hajde da napravimo izdavačku kuću. I tako je krenulo. I ovaj, ja ništa nisam znao, što je i prednost i mana. I onda sam pokušavao da se raspitam, onda je bilo još gore. I onda sam krenuo da usput učim i da pravim gluposti i greške i već par godina kasnije sam bio na nekom nultom nivou svega toga i registrovao sve što treba i nedostajale su pare naravno, tako da je prvih tih nekoliko godina bilo košmarno što se troškova tiče. Ali opet uz pomoć odličnog Hrvata, Peđe, koji je bio izdavač prvih albuma i za Stray Dog i za Anu Ćurčin i za Kralja Čačka, smo uspeli da premostimo taj prvi period kad ja direktno nisam znao šta treba da radim ništa. Naučio sam, zaista. On je isto bitan za mene za ovaj deo života i posla, pošto ovaj, sklon sam idealizaciji i gubljenju, ovaj, nekog zanosa kada su razni ljudi u pitanju. On ima osećaj za feeling i samo to preseče i kaže mi da sam idiot. Ovaj, tako da sam sazreo dosta uz njega. Ovaj, i dosta stvari sam prihvatio, dosta i nisam. Ali mi je pomogao da da nekako budem realniji u čitanju ljudi i u razgovorima. Mislim, nekako znaš ono, ako imaš pištolj u prvom činu u pozorištu, sigurno će neko da puca iz njega u trećem. Ovaj, ja to tako ne gledam. Ja sam u fazonu: „Ja neko je zaboravio pištolj.” Znači, nije bitno za radnju. Ovaj, što je totalno paradoksalno, pošto sam veliki fan krimića, da tako gledam život. Ali to sam promenio. I ovaj, i ništa eto tako je krenula ta izdavačka delatnost koja je koja je rasla tokom godina i ovaj i uspeli smo da stvorimo, uspeo sam da stvorim neki budžet koji je smešan, ali koji omogućava da objaviš nekoliko ploča tokom godine i da organizuješ neke koncerte i da ovaj, da to bude nekim perpetuum mobile u ograničenom obliku da funkcioniše. Problem je što to nisu komercijalna izdanja, što to nisu izdanja koja omogućavaju da da se od toga živi, ne može od toga da se živi. Ali sve ovo sam novac koji ja ulažem iz svog normalnog života posla na minimumu. Tako da to samo sebe održava na ovom nivou. Sad to ovaj nivo znači, to je ne znam evo poslednjih godina to je malo se otrglo kontroli i to je pet šest ploča godišnje što je apsolutno previše. To nije realno. Realno je dve. Ali šta da se radi. I to funkcioniše kao na neki način normalno. E sad, moram da stavim dosta ograda. Znam da ti razumeš. Ne znam, ljudi koji slušaju koliko razumeju koje su ograde i koji je način funkcionisanja. Ali, ovaj, nisam siguran da postoji drugi način. Mislim, znaš, jednostavno ako nešto kažeš da nećeš da radiš, samim sebi si sprečio način da zaradiš neki novac. Mislim, tako da…

TEŠKI PERIODI

Ivan Minić: E dobro, mislim i ovo što kažeš, ovaj, taj romantičarski pristup koji imaš kada kada radiš nešto, ja mislim da je to potpuno u redu i da je to normalno jer da nema toga, ništa se nikada ne bi desilo. Jer to, da smo znali šta nas čeka, mnoge stvari nikada ne bi ni počeli. A ima nešto i u tome. Naravno, postoji određeni broj ljudi, procenat koji će zloupotrebiti poverenje, pažnju i sve. Ali ima nešto i u tome da će se ono ne kosmos jer ne verujem u te stvari, ali da će se neko okruženje, ovaj, urotiti da ti pomogne, da se desi nešto što ne bi trebalo da se desi. Ali oni vide koliko je tebi važno, pa postane i njima važno i onda se dese neke neverovatne stvari koje ono po nekom Excelu ne bi trebalo nikad da se dese.

Ivan Lončarević: Lepo si to sažeo. Mislim, ja, znaš, kad na kraju, imao sam jedan strašan period na na B92 kad sam se dve godine osećao baš loše onako. I onda umesto da realno shvatiš šta je razlog da ti bude loše, ono raspadaš se skroz ono, baš ono nije ti dobro fizički i ne pomaže ni terapija ni bilo šta. I ovda, naš zajednički prijatelj, poznanik, Vladimir Novaković, evo još jedna osoba koja mi je puno pomogla u životu da neke stvari shvatim, je, ovaj, došao i bio u fazonu, ovaj, „Koliko još?”, ja rekoh: „Šta koliko još?” „Koliko još ćeš ti sada da nešto bajaš dok ne priznaš sebi šta je problem?” Ja kao: „Ha?!” On kao: „B92 je problem.” Ja rekoh: „Aha.” Kao: „Hoćeš da idemo odavde?”, „Hoću.” I otišli smo. Mislim, on je prestao da radi odmah. Ja sam radio još tri meseca pošto nije bilo ko da radi, ali, ovaj, smo otišli na na Sport Klub jer on nema razumevanja za moje te, hoću-neću, znaš, malo sam devojčica, zbunjen sam i to sve. Tako da, ovaj, neko to može lepo da definiše, ovaj, odmah i i i ono, zaista mi je bilo bolje. Mislim, da se ne lažemo.

Ivan Minić: I čak i u tim situacijama gde ono, treba da napustiš neko svoje vrlo romantizirano okruženje, gnezdo koje se promenilo i više apsolutno nije onako kako je bilo, kad to napustiš i kad te treba time da se baviš, to jedino možeš da radiš tako što si nekakav suvi profesionalac. Pa to kod nas nikad nije pravi profesionalizam, ali OK, kao profesionalnije je, drugačije je. Ne dođeš na drugo mesto i nemaš ta romantičarska očekivanja. Imaš neka druga očekivanja koja se sad u ono, u svetu među velikim dečacima su drugačija očekivanja i ti si došao sa tim očekivanjima, pa ako se pojavi trunka romantičarskog super. A ako se ne pojavi, kao to je posao. I mnogo je lepo kad ti kroz posao možeš da radiš i stvari koje te lože. Al mislim na kraju dana i sa ovim podkastom, ja radim druge stvari da bih mogao da ono, uh, finansiram i vremenski i kroz, da kažem, ljude koji učestvuju, pomažu i sve ostalo u ovom procesu. Uh, radim druge stvari da bi radio ovo zato što ovo volim.

Ivan Lončarević: I feel you bro.

Ivan Minić: Znaš. I niko ne može da shvati da kao, ne, ne, ne, to to nije posao. To ako, ne mislim da bi izgubilo magiju ako bi se pretvorilo u posao, ali kao, izgubilo bi tu vrstu, ono, autorske slobode u kojoj ti kažeš: „Ma ja ću ovo da uradim kako meni ima smisla. I bre ne zanima me ništa drugo.” I ako sam pogrešio, sve sebe sam pogrešio. I ja sam pogrešio i kao brate, ja bih to tako i ne bih da mi niko diktira drugi kako to sad treba da se radi. Drugo znaš ono, taj odlazak bio je i Sport klub relativno mali još uvek tada. Ali…

Ivan Lončarević: Dovoljno velik. 2010. još su bili Kralja Petra sam počeo da radim, ovaj, na na Sport klubu. Još nisu prešli, ovaj, na Novi Beograd.

Ivan Minić: Znaš, ali si ti tu imao raspored brate. Nema, ne mogu, boli me glava. Ti danas prenosiš, imaš svoje slotove kad prenosiš, koliko prenosiš. I ja znam da ti se ne prenosi, OK, tad nije bilo, ali posle su bile te stvari. To Litvanska liga i slično. Ja znam da se tebi to ne radi, ali neko to mora da radi. I kao hajde da podelimo međusobno posebno kao kasnije kad je bilo mlađih, starijih, onih koji su duže tu, OK, hajde podelimo međusobno. Znaš. Malo ćeš da radiš i te najlepše stvari, a malo ćeš da radiš i to što niko ne želi da radi. Jer neko mora da to istumači ljudima. Ti možda to ne znam Chelsea-United ili Arsenal-Liverpool ili neku kombinaciju sad već svega toga, ne moraš mnogo da tumačiš ljudima. 80% ljudi znaju.

Ivan Lončarević: Većina zna više od mene, to je činjenica.

Ivan Minić: Ili se bar tako ponašaju. Ovaj, ali te druge stvari, tvoj zadatak je da istumačiš, tvoj zadatak je da im daš neki kontekst, malo da im učiniš to zanimljivim, a opet da ih ne udaviš i ne pretrpaš gomilom informacija.

Ivan Lončarević: Pre par meseci, ovaj, moonlightovao sam u Viškovom podkastu. Tamo uskačem kad neko od njih dvojice nije tu, ovaj, Višn i Gol. I gost je bio trener Partizana Srđan Blagojević, koga baš cenim i i svaka čast, stvarno. I ovaj, i on priča nešto dok nismo počeli. I ja mu kažem kao: „Slušaj, znaš ono kad je bila korona?” On kao: „E, ja sam bio u Azerbejdžanu.” „E, radio sam ti utakmice.” Znači, totalno je paradoksalno tokom korone dok smo svi bili zaključani, ovaj, u jednom trenutku se pojavila ideja na najvišem nivou da ko hoće može da radi. Mislim kupili su belorusku, azerbejdžansku, još neke ubij lige. I ja sam rekao: „Ja hoću da radim.” Mislim stvarno ne mogu da sedim kući.

Ivan Minić: Da ne poludiš.

Ivan Lončarević: I nije se baš puno ljudi javilo. Mislim osim Vlade i mene, još možda par ljudi. Ovaj, i u svakom slučaju ovaj, dolazi vozač po mene, imali smo Ausweis neki i ja sam odlazio da radim i sad totalno znaš nadrealna scena vraćam se do svoje zgrade, znači napušten grad i da onaj tumbleweed po ulicama. Komšinica na terasi sedi i gleda nekog idiota koji izlazi, razumeš, iz auta, ono, znaš šta se događa i sve. Agent. I tako sam, znaš ono, praktično ceo taj prvi period onaj, onaj, znaš onaj prvi šokantan dok smo zaista bili, znaš ono, šta radimo, šta se dešava. Još i ima i psa, znači ono totalno ludilo šta ćemo da radimo nas dvoje uz um. I ovaj, i tako sam radio. I kažem znam. I golman Partizana je branio tada tamo, znaš. Ja kažem: „Znam, mislim tada sam radio nefazonu.” Kao: „Kako brate?” Ja mu kažem: „Nemoj da me pitaš sad zašto.”

Ivan Minić: Nemoj da me pitaš.

Ivan Lončarević: I to je totalno bilo nadrealno, blisko onom što si ti pričao o pripremama. Nije bilo priprema.

Ivan Minić: Ne.

Ivan Lončarević: Znači apsolutno ništa. Mislim to Wikipedia, sajtovi, Twitter, hm. I sad ti znaš bilo je naših igrača u par tih klubova. I ti ne možeš da veruješ. Mislim to se obraduješ znaš koliko. Znaš kad vidiš nekog našeg pa ga se sećaš od negde pa me Žule zove da mi kaže: „E ovoga znam, taj je iz Partizana bio mlađe kategorije.” Ja rekoh: „To je to, super.” I tako mislim nadrealna situacija. Pritom mi pričamo sad o ovom vremenu posle 2020. Znači nije to ona, znaš, velika prošlost pa se ništa ne sećaš. Nego znaš, OK, situacija je nenormalna, vanredna. Pa i fudbal je nenormalan i vanredan u okviru cele te situacije. Pa znaš ono radiš derbi beloruske lige jel za Lukašenka ne postoji korona kao takva, pa nema veze. I ovih par nesrećnih zemalja koje su takođe igrale. Zašto? Pa zato što kladionice moraju da rade. Mislim znaš, ljudi moraju da se klade na nešto. Jeste korona ali brate kladionica. Znaš ono kao propašće. Da, da. Ne znamo odakle će. Moramo nešto smisliti. Pazi kad tad će da se Srbija zove, nemam ništa, mislim zaista, ali Mozzart Srbija na primer. Znači ono…

Ivan Minić: I ili neki od drugih brendova. Ali možda i nekoliko. Jer to je jedini način da se država izvuče iz ove situacije. Znaš da imaš brendirano ime mislim.

Ivan Minić: Svakako možda ne moramo da se opredelimo ali da dodamo bet u naziv. Ne to je to. Bet bet, apsolutno, apsolutno.

Ivan Lončarević: Da, Srbija bet, to je već…

Ivan Minić: Mada možda ima i takva kompanija.

Ivan Lončarević: Al ne smeš ti Srbiju da koristiš mislim u imenu ovaj za sve. Mislim da tu postoji neko ograničenje.

Ivan Minić: Al mi u imenu države dodamo. Šta? To niko nije radio. I nazad. Možemo na zastavu da dodamo. Zamisli. O zaštiti ovo, ovo, ovo sigurno je velika al…

Ivan Lončarević: Svakih četiri godine da se menja na zastavu ko će da bude. Zamisli.

Ivan Minić: Ovaj, pre korone, 2019. mart mesec, ja idem službeno u Japan na konferenciju. I shvatam da idem u Kobe, koji ima Kobe beef i svašta nešto drugo interesantno i Kobe Animal Kingdom, koji je najlepše mesto na svetu i nije trebalo nikad da izađem odande, trebalo da pitam da me usvoje. I da tamo ima fudbal. Mislim ja se sećam još od Piksijevog vremena da ima fudbal, ali nisam ja to nešto mnogo ispratio šta se dešavalo.

Ivan Lončarević: Prvaci prošle godine.

Ivan Minić: Kako se dešavalo. I sad, ovaj, ja pošto nisam normalan, sedim i shvatam da, gledam šta sve postoji. Jer znam da ima i neka odbojka, ima i neka košarka, al nema ništa tu blizu Kube, Kjoto, Osaka, nema ništa ozbiljno što što se meni gleda ili je pauza u sezoni ili nema nikog našeg. Raspitujem se. Znam i ko je tu, al svi su oni uglavnom oko Tokija. I gledam šta ima fudbal. Dobro. J1, J2. Aha, Vissel Kobe. Aha, Rakuten, Rakuten. Aha, dobro. I sad gledam spisak i na spisku Lukas Podolski, Andrés Iniesta i David Villa. Ja kao: „Čekaj bre, ova trojica igraju ovde?”

Ivan Lončarević: Aha.

Ivan Minić: Sva trojica su bivši svetski šampioni. Pa ja moram da probam. I šta radim? Naravno, sedim, kucam mail. Uh, da li postoji šansa mene neko da akredituje za japansku ligu? A mislim razlika je vremenska i sve. I stiže mi odgovor posle pet minuta. Nekoliko ljudi sam ono iz Sport kluba stavio i stiže mi odgovor posle pet minuta, „Da. Uh, daj ne znam broj pasoša, ovo, ono.” Ja kažem: „Dobro, ja sam tu sa devojkom. Daj i njeno sve.” Oni šalju. U roku od dva sata dobijaju odgovor, sve može, ovo su vam akreditacije. I ja gledam kao: „Dobro.” I sad to nešto mi smo se nešto selili, bili smo sedam dana u Kobeu na to poslovno. A onda devet dana u Osaki, al to je mislim sat i nešto voza, nije to neko cimanje. I ta utakmica se igra kad smo mi već u Osaki. Kao: „Dobro, nema veze, doći ćemo.” I sad utakmica je bio je prenos na Sport klubu. Ovaj i ja sam veliki beli čovek koji dolazi, oni mi daju onaj prsluk kao za foto reportere. I ja to ne da ne mogu da obučem nego mogu ovako na prstu da ga nosim. Na na na šaci. Ovaj al nebitno, nešto mi tu izmajmonišemo, daju nam drugi i niko ne govori ni jedan jezik. Kao i generalno u Japanu što je bilo iskustvo. Međutim ja sam dosta uporan. Ja sam došao sa tu nešto da vidim i doživim i sve ostalo. I ja pravo idem idem kroz tunel, izlazim na teren. Tu su kamere, one velike i sve to. Ja stojim pored terena. Niko ne sme da mi priđe. Ovi se zagrevaju, ja vidim Podolskog, vidim Inijestu na 2 metra od mene. I ne u nekom trenutku mi prilazi neki čovek koji govori jedini engleski i kaže pričali smo, Andres ne voli da daje izjave. Možete ovako ali nema snimanja, a ova dvojica su naravno pristala, oduševili su se što je došao novinar iz Evrope. Dobro, OK. I sad polako ide ceremonija. Navijači su došli, krenuli su da navijaju, sve je divno i to se kreće ceremonija pred utakmicu. Ja shvatam da ostalo par minuta da ja stojim bukvalno pored aut linije. I dobijem posle screenshot i poruku od jednog od drugara koji, ovaj, su tad radili na Sport klubu, „Evo te u kadru majmune.” Ja sam radio tu utakmicu inače da znaš. E pa… Neko iz redakcije, mislim da nisi ti.

Ivan Lončarević: Nisam ti ja slao pošto nisam ni znao dok se utakmica nije završila da si tamo, ali sam komentarisao tu utakmicu mislim.

Ivan Minić: Eto. Ovaj, neko ko je bio verovatno u onom u redakciji da piše vesti. U svakom slučaju završi se ta odemo mi kad je počela utakmica naravno na tribune gde je novinarski deo, lep je pogled i sve. Završava se utakmica. To je proces, taj neki ono kratki su to intervjui, nije nešto ali je lep, lep osećaj i sve to i završava se to. Mi izlazimo sa stadiona i ja kao, šta se upravo desilo? Znaš, naravno, kad smo završili razgovore kao vratimo se na travu i to da vidimo sve i vidimo navijače koji se skupljaju i sređuju za sobom i sve to. I ti izađeš odande i kao osećaj je potpuno neverovatan. Potpuno neplanirano. Mislim ja ni ne znam dovoljno brate, ne znam. Znaš, ne znam šta se dešava. Mislim da je nešto završeno, da su dobili 2:1 ili tako nešto. Kao nebitno je. Mislim fudbal je polunegledljiv. Ali osećaj je neverovatan. I baš mi je drago što sam u životu uvek imao kome da pošaljem mail za takve stvari i uglavnom su ljudi to moje ludilo gotovo uvek ispoštovali kad su mogli. Nekad je bilo procedura prekomplikovana i duga. Al to je potpuno jedan nestvaran osećaj. Ovaj, da tako po po svetu nalaziš te neke ljude koji mislim ono, Iniesta brate čovek uz koga si odrastao. Ne baš bukvalno.

Ivan Lončarević: Da, da.

Ivan Minić: Ipak sam ja više za onu generaciju koju je predvodio Kantona. Ali OK, kao znaš. I i i stvarno par puta sam imao to i sa Premier ligom, kad god bih išao poslovno u u UK, ono ostanem dan dva duže da bih iskombinovao da da nešto doživim. I stvarno, stvarno taj taj momenat neverovatan, znaš. Ne znam kako je to kad ti je posao. Jer meni zato što nije posao je magično.

Ivan Lončarević: Pa dobro, nije mnogo drugačije. Mislim, ako je drugačije, onda neki problem postoji u tebi. Ovaj, ali na primer, prvi put u životu sam otišao na San Siro, ovaj, 2008. ovaj, da gledam Springsteena. I ovaj i ono, mislim spektakl. To je opijenost. I par meseci kasnije sam se vratio na San Siro, radio sam Ligu Šampiona na na B92. I sad znaš ono kao gledao si tamo, ovaj čovek svira 3,5 sata, ne znaš gde ti je bilo koji deo tela posle toga. I ovaj i druga energija je neverovatna. I gledaš ovo, čak je bila neka super utakmica, tipa Inter-Real na primer ili tako nešto. I ovaj, a to je samo 50.000 ljudi. Znači ti si u fazonu kao, ali bilo je mnogo više kad sam bio prošli put. Super, bio fudbal i super je mesto i divno se sve vidi što mi je bitno pošto ništa ne vidim. I ovaj i super je osećaj. Posle sam se vraćao još dva puta na razne utakmice, ali znaš prvi put sam gledao nešto na San Siru, gledao sam koncert. Znaš i onda totalno je, totalno je suludo. I ti se ložiš, znači taj deo kad krene utakmica ne vredi, kad krene tu udara adrenalin ti ti ti nisi isti čovek. Mislim to je, to te vozi pa te vozi. Mislim baš onako narkomanija. Ovaj, mislim čak i kad je najgora utakmica, ovaj, te vozi. Nešto samim tim što si što si na terenu, znaš, kad je neka super ili istorijska utakmica, trči Bogdane, znaš, to je to je specijalni događaj koji to obeleži, razumeš, do ceo život. Al čak i kad nije. Mislim sam taj deo da si tu, na tribinama, da upijaš tu neku energiju, drugačije je skroz. Mislim znaš, ako ne osećaš ništa, nemoj to da radiš. Mislim to je…

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Šta ti je najposebnije što si radio od sporta?

Ivan Lončarević: Pa sad u ovo ovo bizarno vreme, mislim, ja trudiš se da zaboraviš većinu stvari koje radiš. Ovaj, al ne, mislim, da izabereš nešto što je što je specijalno. Radio sam više puta i i na B92 i na Sport klubu Svetsko prvenstvo u ragbiju, ovaj, i finalne mečeve. I ovaj i sad znaš ono pričaš Srbinu u ragbiju onako mislim, ono ko da govorim, znaš, o vinjaku. Mislim da objašnjavam da vinjak nije dobar za život i zdravlje. To nema smisla. Mislim znaš, ali ono specijalni događaj, pogotovo to prvo svetsko prvenstvo, ovaj, koje onako baš bilo nadrealno sa nekoliko super starova engleskih koji su nivo Bekama kao kao Vilkinson i i ekipa. I ovaj i ne znam to mi je neko prvo veliko takmičenje koje sam radio, pošto niko drugi nije hteo. Ovaj, ali je ono baš mi je bilo lepo. Ovaj i nekako posle na kraju ispade neki ekspert za ragbi, Bože Bog s nama. Ovaj, ali mislim uživanje je. Ragbi je super pošto nema praznog hoda. Mislim, sve vreme je intenzivno. Ovaj, nema sporta koji je na tom nivou intenziteta. I drugo, oni su rešili probleme sa VAR-om i sa svim tim stvarima odavno. Mislim, nema razloga da se VAR nešto izmišlja. Imaš tačno kako treba da se radi i taj sudija za monitorom je sastavni deo igre. Mislim, sad ti gledaš razne varijante i prevrćemo očima na VAR i odluke i ti si u fazonu, ali zašto ovo radite? Mislim, jeste ludi? Ovi to rade već 10 godina. Greške su minimalne. Mislim, znaš ono, nema ovoga. Ovo je, ovo je ovo je zabava za ljude, mislim i i prostor za teorije zavere i to sve. Radio sam odlazak Vengera poslednju utakmicu i tu sam, ovaj, imao monolog koji je trajao i trajao i trajao i trajao. Ovaj, mislim da su mi isključili iz programa u nekom trenutku. Ovaj, ali baš sam imao potrebu da svašta kažem i tako i to mi je onako bilo baš posebno. I ovaj i ne znam to Evropsko prvenstvo koje smo radili tokom korone onako baš bio jedan poseban događaj. Opet onako poluregularni uslovi za za rad, ali, ovaj, ne znam, na kraju nas nekoliko je to odradilo do kraja. Mislim tih mesec dana sam imao dva dana slobodna, ali mislim da je vredelo. Ovaj, da je bilo drugačije, ako ništa drugo. Mislim, iz ove perspektive bih sve promenio, kako je to urađeno i i šta se dešavalo i koji su ljudi dolazili, ali opet mislim da što se našeg posla tiče, ovaj, novinarskog, komentatorskog, da je ispalo najbolje moguće. Mislim ono i i bilo je super takmičenje i i ove kvalifikacije Srbije na kraju završene spektaklom u Portugalu. Opet su nešto što je bilo veliko iskustvo i ovaj, ne znam mislim taj deo nisam baš imao često priliku da radim Partizan. Ovaj, ali jesam par puta radio kvalifikacije za Evropu, za Crnu Goru. Tamo se emitovalo kao sad za za Hrvate. Ovaj i Jugoslaviju, Srbiju to jest nekoliko puta. Drugačiji osećaj, stvarno. Taj deo kad počne da te piči i sve što može da te piči u isto vreme, mislim nije ti baš svejedno. Mislim ono. Mislim da to opet nešto što je ono vrhunac toga što možeš da radiš. Mislim znaš, nevezano od odlučujuće utakmice za titulu ili nekog velikog derbija. Mislim često te utakmice nisu dovoljno dobre, mislim zbog važnosti i svega.

Ivan Minić: Preveliki ulog. Da.

Ivan Lončarević: Da. Ali opet znaš ono mislim svaka je bitna na na na na svoj način. Mislim znaš ono nađeš ti motivaciju i kad radiš neke zaista nemoguće utakmice, da preživiš ta dva sata koje traju šest sati. Ovaj, znaš ono, taj deo da treba da se setiš sutradan šta si radio, ne znam šta da ti kažem. Mislim baš je drama ovaj, da se prisetiš bilo čega što si radio prethodnog dana. Mislim…

Ivan Minić: Ja se sećam, ja sam imao neki dogovor sa Viškom i Bakijem Pralicom da uskočim, ovaj, ako sve prođe kako treba sa probnim prenosom, da uskočim onaj deo sezone koji se igra noću, tenis. Ovaj i bila je neka Kina, mislim Peking. Mislim da nije bio Šangaj i probni moj prenos meč Troicki – Kevin Anderson. Znači meč u kome ni u jednom gemu nije bilo više od dve razmene.

Ivan Lončarević: Da, da.

Ivan Minić: Znači obojica znaju samo da serviraju i to je to. I kao, mislim i čak je i trajalo nešto prilično kratko i sve. Mislim ja sam pre toga bolju, bolju ponudu ali sam čoukovao i izašao jer nisam adekvatno bio pripremljen na to što se dešava, mislim nisam ja pripremu. Ali nisam navikao na momenat da sam ludak koji priča u crnu kutiju. Posle sam se navikao u životu. Ovaj, ali taj meč kao, šta ti da radiš kad pauza ima non-stop jer se poeni brzo završavaju, brzo počinju novi, a prilično je nezanimljivo i jedno i drugo. Ok, ne znam, Andersonova žena radi finansije za gomilu igrača i ima tu par nekih parametara, ali realno, ne, ne možeš ni da počneš da pričaš jer nemaš vremena. Eventualno ono kad su, kad su promene, ovaj, pozicije servisa ili zamena lopti pa kao malo više vremena ima. Ali ono to preživiš i u fazonu si, ne baš bukvalno ali, može samo bolje da bude od ovoga. Svaki naredni put.

Ivan Minić: Za kraj, ne bih te dalje davio, ali bih te pitao pošto ti imaš te dve, ovaj, paralelne, dva paralelna života u suštini. Uh, i to su stvari koje mnogi ljudi vole. Neki kao posmatrači, neki kao neko ko bi nešto tu i probao, neko vidi možda sebe u karijerno u tome nečemu. Šta bi savetovao ljudima koji razmišljaju da se potope u muziku ili u sportsko novinarstvo. Šta bi sada sa ovim iskustvom savetovao nekome ko razmišlja o tome danas?

Ivan Lončarević: Pa mislim da su slični problemi i slični saveti koje bih dao. Mislim za sport, za komentarisanje, pre svega moraš da voliš to. Mislim taj deo da ćeš da imaš neverovatne pare i da ćeš da putuješ mislim da taj deo baš motivacija. Znači, da li si u stanju da radiš Anderson-Troicki i da ti posle toga ne bude zlo? Da li si u stanju da radiš derbi začelja norveške lige i da ti to bude zanimljivo? A da nisi Novaković.

Ivan Minić: Da. Da li si u stanju da da, da radiš dva ili ne daj Bože tri prenosa tokom jednog dana, što je antihumano i besmisleno, ali se dešava, ne znam zašto. Ovaj, i da posle toga normalno funkcionišeš. Mislim to su neka pitanja i jesu i zdravstvena ali jesu i filozofska. Mislim tako da moraš sa sobom da budeš iskren zbog čega nešto radiš. Mali je broj ljudi, ja znam samo Acu Stojanovića koji može da bira šta će da radi i koji radi samo to i neće nikome da se zamera i bira isključivo stvari koje su od opšteg interesa i njegovog interesa. Svi ostali rade to što rade. Mislim A i on je do toga došao posle 20 godina. Jeste. Ne bih o njemu da pričam ali mislim mogu da pričam o Darku. Mislim ono Darka volim i u isto vreme učinio nešto što je grozno, ovaj, što mu nikad neću zaboraviti, ali on stvarno kao komentator, neko ko ko je mogao da bude i dalje može da bude i najveći i najbolji. Ovaj, ali Darko pored utakmica trči Bogdane i i Zvezda pobeđuje i sve, radi i razne užase. Mislim, jednostavno to je to je stvar kad si deo mašine. Stvar je posla. Znači moraš da preživiš stvari koje nisu atraktivne, stvari koje nisu adrenalin. Znači moraš da nađeš način kako da te to radi i kad je nemoguće da te radi. Mislim, uvek moraš da budeš spreman. Lepo si rekao nije dovoljno da budeš spreman za za utakmicu koju prenosiš. Ovaj, moraš da budeš spreman u glavi za to što radiš. Mislim kad dolaze klinci, kad me pitaju kao šta mogu da im kažem. Ja kažem idi u WC i ponesi čašu vode. Mislim to su dve esencijalne stvari.

Ivan Minić: Flašu vode ako je leto.

Ivan Lončarević: Šta god. Al znaš ono znaš to što imaš papire svoje to je super. Prvo WC, čaša vode, flaša vode unutra. Jer ulaziš u nešto što je grozno. Mislim, nije znaš ono tapacirani studio koji je ogroman sa krevetom i ne znam čim i ogromnim ekranom. Nije. Mislim baš nije. Mislim nisu ni slušalice nešto da…

Ivan Minić: Al biće.

Ivan Lončarević: Da. Tako da jednostavno tu ćeš da provedeš neko vreme, mislim i to je tako. A zamisli ako provedeš dve ili tri utakmice na tom istom mestu tokom dana. Mislim to je tako kao što jeste. Ono i i moraš da, nije smisao da ti bude loše. Znači moraš da nađeš način kako da da ti to bude ok. Ne ne govorim da ti bude super. Biće ti super. Znaš kao sad kad neko dođe, evo dolazi ovaj, još jedan veliki crnac u zvezdu. Ovaj došao je već. Ovaj, centralni bek. Komentarisao sam ga već više puta. Znaš, i sada imaš fudbal. I sad imam priliku znam ovoga, dobar je. Bolji je od ovih prethodnih i to sve. Tako da ono znaš nađeš neku motivaciju. Mislim nađeš način da ti nešto neki ugao bude zanimljiv i to sve. Ali ali nema snova o tome da je svaki dan Švajcarska. Nije. Mislim.

Ivan Minić: I ta putovanja i sve to to dođe kasnije kao bonus i nagrada.

Ivan Lončarević: Ako dođe. Ako dođe. Mislim, postoje mesta koja dolaze, na kojima je to normalno, na nekima nije. Mislim tako da ono to je stvar na koju ne možeš da utičeš i to sve. Ja sam imao iskustvo sa Japanom ko ti. Niko nije hteo da ide na svetsko prvenstvo u košarci u Japanu kad smo se mi ovaj prosavili. Ovaj, tako da sam ja otišao tamo sa Vujčićem. I ovaj i i to mi je ono znaš ono baš grozan period života, kad sam otišao i totalni debakl na svim nivoima, al sam nateran da odem. I znaš, to pamtim kao neki najbolji odlazak bilo gde ikada. Isto smo bili sedam dana u tom Sentai-u gde smo igrali u grupi pa smo došli u Tokio. Znači ono druga planeta. Mislim znaš, apsolutno sve. Mislim znaš ono kao i ja sam čak razmišljao da ne idem kao. Ok nisam imao gde da živim, nisam imao ovo, nisam imao ono. Nema veze kao, Japan čoveče, znaš. Mislim i Srbija sa moskitosima i ostalim stvarima, Bože bo’g s nama. Ovaj, ali ono, mislim stvarno neki odlazak koji ću pamtiti do kraja života. Mislim znaš ono kao kao najbolji put ikada. Bez obzira na rezultat Srbije koji je bio u skladu sa očekivanjima. Tako da, ovaj…

Ivan Minić: Pa naravno, mislim ja sam bio u Kini 19. i bez obzira na to što to nije bilo dobro, što sam doživeo da gledam kako se Sale Đorđević pozdravlja sa igračima, ja izlazim pošto sam tako pozicionirao i vidim prvi ispred i gledam kako ide niz dugi hodnik, otvara vrata, izlazi i zatvara vrata i ja znam da on više nije selektor. Ovaj, mislim i svaka mu čast na na svemu tome. Ali, ovaj, ono brate umre nešto u tebi u tom trenutku. Al imaš sledeću utakmicu. I onda se vratiš i gledaš sledeću utakmicu i meni nikad nije bio problem da uživam u tome što gledam košarku. Ja sam cele celu univerzijadu gledao u areni. Ja i Miša Lakić i možda još dvoje ljudi. Znaš na nekim utakmicama je bilo 20.000. Ok, na nekima je bilo pet, šest. Ja sam gledao sve. Jer tu mi je pored gajbe, leto je, nema previše posla, laptop pod ruku, tamo. U jednom trenutku devojka koja prodaje sladoled se ozbiljno zabrinula za mene jer sam ja non stop ono, mislim non stop tu sam osam sati. Mislim je l’ normalno da dolaziš? Priznaj, priznaj. Pa dobro, možda da. Ima ima smisla.

Ivan Lončarević: Pitam se šta bih ti preporučio. Moraš da voliš. Moraš da voliš i čak i kad je nemoguće da voliš, da nađeš način da nešto voliš. Mislim ono i za muziku i za i za sport. Nema nema drugog iz mog ugla. Svakako to može i drugačije i možda je bolje da se radi drugačije i možda je bolje postaviti način kako od toga lepo živiš i da to bude entry level toga čime se baviš. Ali pretpostavljam da me nisi zvao zbog toga da pričamo.

Ivan Minić: Ja zovem samo ljude sa teškim problemom.

Ivan Lončarević: Gledao sam baš kad je Boris bio gost, ovaj, mnogo ga i cenim i volim i mislim da radi genijalnu stvar sa knjigama koje objavljuje i radi ono što i ja radim samo mnogo uspešnije i mnogo pametnije postavljeno. Ali svi se ti problemi koji imam i ja i koji imaju i drugi koji se time bave, koji ćeš imati i ti. Tako da, ovaj, problemi su zajednički. Uh, način kako se boriš sa problemima je ono što definiše ljude. Mislim to je ono što je najvažnije. Znači nema očajavanja, čak i kad je grozno. Nema kukanja. Želiš da radiš to i naći ćeš način.

Ivan Minić: Hvala ti Lončareviću.

Ivan Lončarević: Hvala ti Miniću.

Ivan Minić: I što si bio gost i što si pomenuo neke ljude i što smo ispričali neke priče, a zaključak za sam kraj je najbolje dao Momčilo sa „Samo nam je ljubav potrebna”. Ovaj hvala vama što ste nas slušali ili gledali i što iz nekog meni neobjašnjivog razloga iz nedelje u nedelju slušate i gledate ovo što što ja snimam. Meni je važno i drago mi je da nisam jedini kome je važno. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo u narednoj nedelji.