Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Znate ono kako ovi novopečeni konsultanti na LinkedInu počinju svoje objave sa “Mnogi su me pitali…” za stvari za kojih nikad niko nije pitao. E tako, ovaj, mene su mnogi pitali kad ću da dovedem Vukašina pošto imamo nekoliko zajedničkih prijatelja i gomilu nekih tema koje su nam interesantne. To je bilo pitanje trenutka, međutim čovek je rasprodat. Čovek je bio u skoro svim podkastima u u zemlji. I kada smo se prvi put našli da pričamo o tome da bi bilo lepo da dođe i ovde ja sam probao da mu objasnim da ja ne znam ništa o o tome što što je njemu što se kaže core biznis odnosno ono čemu je posvetio dobar deo svog svog života. Ovaj, ali da je on jedina osoba koja kad priča o tome meni je to zanimljivo, blisko, ima mi smisla i prosto volim da pričam sa takvim ljudima. Tako da Vukašine dobro mi došao.
Vukašin Milićević: Bolje našao. Pucaj.
Ivan Minić: Ovaj, ono što je neka i ideja Pojačala od prvog dana ali je vremenom naravno blago evoluirala jeste to pokretanje nekih tema i pokretanje ljudi na razmišljanje o nekim životnim situacijama, nekim trenucima, odlukama, nekim račvanjima u životu. A ja sam voleo nekako od početka da da da insistiram i na tome da jedan od glavnih razloga zašto ja sve ovo radim je zato što bih voleo da ljudi koji nemaju problem sebi da zakomplikuju život tako što će ići kontra linije manjeg otpora i struje koja ih vodi, nije loše da povremeno se osete da nisu sami u svemu tome i da ljudi prolaze kroz takve stvari u životu i da što kažu sve što te ne ubije osakati te. Ovaj. Ili ostavi nekakav trag na tebi ali da su ljudi prolazili kroz slične stvari, kroz teže stvari, kroz lakše stvari, kroz drugačije stvari ali da su prolazili kroz njih i da su išli dalje. Siguran sam da ćemo naći mnogo tema i pitanja i odgovora koje ćemo proći, ali ovaj hajde da počnemo Pojačalo kao što svako Pojačalo počinje sa pitanjem šta si hteo da budeš kad porasteš.

KAD PORASTEM BIĆU

Vukašin Milićević: to je pa rekao bih veoma zanimljivo. Prva stvar koje se sećam, pazi ako ja nemam nekih sveštenika u porodici makar u proteklih pa 250 godina recimo, je bila da mi je iz nekog razloga, a verovatno zbog toga što je crkva Aleksandra Nevskog preko puta stana u kome je moja baba živela i mi smo tu provodili mnogo vremena i živeli neko vreme tu, pa sam ja onda mnogo vremena provodio u porti. Nekako je oduvek bila blisko okruženje i onda je moja prva želja bila artikulisana tako da bih ja voleo da budem ili pop, sveštenici su bili, u to vreme je tu bio jedan zaista divan sveštenik koji će i kasnije biti važan u mom životu jer ću početi da radim u jednoj crkvenoj službi u kojoj je on bio neki sekretar odnosno da kažem šef tog sektora. To je, to je dobrotvorna ustanova, versko dobrotvorno starateljstvo. On je tada bio tu. Ja sam bio dete i bio je veoma ljubazan uvek prema meni. Ja sam inače bio kršten u toj, u toj crkvi. I onda je prva varijanta je bila kao hoću da budem pop ili kralj, pazi. A onda je kao kompromis…
Ivan Minić: Što ne spojiti ta dva?
Vukašin Milićević: Da, da, da. A onda je kao kompromis, što sad pazi to govorimo o nekom periodu kad imam 3-4 godine. A onda je kompromis bio kao OK, biću i jedno i drugo. Biću pop sa krunom. Ja naravno tada nisam znao da postoje popovi koji nose krune i hvala Bogu ta želja mi se nije ostvarila jer bi to značilo mnogo komplikacija u životu. Sve bi bilo mnogo teže da sam još pored popovstva stavio i tu popovsku krunu na na glavu, je l’? Rano sam se ovaj oženio i diskvalifikovao sebe za tu krunu. Ali je vrlo zanimljivo da je to bila kao neka prva stvar u kojoj sam ja negde pronalazio sebe. Što verovatno mnogo govori o potencijalu jedne poprilične egomanijakalne ličnosti, je l’? Najblaže rečeno. Da. A onda druga ozbiljna, tada već malo ozbiljnije artikulisana neka neka neka ideja i želja je bila arheologija. I stvarno sam u tom nekom, hajde da kažem malo kasnijem detinjstvu, kada sam se već opismenio, krenuo u školu, to me strašno privlačilo, mnogo me je privlačilo. I naravno konstanta u mom i odrastanju i u bavljenju naukom, čime god da se bavim bez obzira da li je to teologija ili striktno istorija, je istorija. Dakle moj pogled na život, na ljudsko društvo je bitno istorijski. U kom smislu? U tom smislu da zaista bez uzimanja u obzir istorije. A šta je istorija? Istorija je pokušaj da se kritički sagledaju svedočanstva o prošlosti i da se iz toga izvuče nekakav zaključak, sadržaj koji je relevantan za ovo što živimo. mislim da bez istorije nijedno bavljenje humanističkim disciplinama, društvenim naukama, nije ozbiljno. Sve su one u biti istorijske. Ja sam to dok sam predavao teologiju, uvek govorio studentima da akademska teologija, dakle teologija kao nauka, ima smisla samo ukoliko je u osnovi to istorijska kritika. Što uopšte nije suprotstavljeno čak i onome kako se teologija shvata u nekakvom doktrinarnom kontekstu. Mislim za hrišćanstvo bi trebalo sa doktrinarne tačke gledišta istorija takođe da bude važna. Iz prostog razloga što je hrišćanstvo vera u to da je Bog postao deo istorije, je l’. Tako da kao nekakva istorijska istina u hrišćanskom kontekstu je zapravo i verska istina, ili makar nešto što bi trebalo da se sagleda i sa te strane. Tako da čime god da se da sam se bavio i da se bavim, istorija je uvek bila pa mogu da kažem ključni sastojak. Tako da eto, to bi bio odgovor na pitanje šta sam hteo da budem kad porastem. Da li sam uspeo. pa čini mi se da još uvek nisam porastao i da još uvek nisam nešto u smislu, to ne znači da sam do sada bio ništa. Ali nisam i dalje to nešto što je kao jedino što me što me definiše. I što više rastem, mogu da kažem da je to možda čak i uspeh. Premda, moram da kažem govorio si o tome o sposobnosti da se zakomplikuje sopstveni život, u čemu sam velemajstor. Da to mnogo komplikuje život, ali sa druge strane daje dinamiku i daje pa mogu da kažem lepotu koja ne znači isto što i udobnost. koja prosto traži načine da se izrazi. I konačno dolazimo do onoga što je možda sfera u kojoj bih voleo da sebe u nekom ključnom, suštinskom smislu odredim, a to jeste stvaralaštvo, to jeste pisanje. To je ako me sad kao šta hoću da budem sada kad porastem. Nadam se da ću porasti pre nego što nestanem sa ovog sveta. Da, voleo bih da se bavim isključivo pisanjem. To je ono što me i time se bavim veoma dugo u stvari. Ne beletristikom jer istorija jeste pisanje. Znači istorija nema bez pisanja, da se razumemo. Istorija se ne bavi prošlošću, istorija se bavi svedočanstvima, pisanim izvorima o prošlosti. Dakle pisanje bi bilo to što bih voleo da budem kad porastem.

PUT DO TEOLOGIJE

Ivan Minić: ono što je meni da kažem super bilo zanimljivo u toj nekoj osnovnoj školi jeste taj momenat da naravno svi najbolji učenici pa i ja među njima, je l’. Ovaj, su bili i pozvani od strane nastavnika da se uključe u razne sekcije, takmičenja i sve ostalo. I ja sam imao taj problem da je mene sve zanimalo. Da su bila takmičenja koja se preklapaju pa na neka nisam mogao da idem zbog toga. Ali jedno koje se nije preklapalo ni sa čim je bila je bila istorija. I nisam ja eto nešto briljirao. Mislim da sam bio tipa sedmi recimo ili tako nešto, mada bilo je dosta dece. Ali sam tad prvi put, nikad pre toga to nisam na taj način radio. Ja sam naravno pročitao sve što je bilo u knjigama školskim, super odgovarao sve to, a tad sam prvi put dobio literaturu iz koje učiš nešto. A tema te godine, a verovatno da je to i inače bila, to je bio mislim sedmi ili osmi razred, ovaj tema te godine su bili Nemanjići. Što je bilo posebno interesantno.
Vukašin Milićević: Pazi sad ovo. Da. To je taman te godine, dakle ja sam išao u treću beogradsku gimnaziju. To je bilo bombardovanje, je l’? I koje sam ja, ja sam bio dakle drugi razred. To je taman par godina te razlike između nas. Uzeo sam prvo mesto. Tema su bili Nemanjići na opštini Vračar. I nažalost zbog bombardovanja nije bilo dalje takmičenja. Siguran sam da bih dosta dobro prošao.
Ivan Minić: Meni je bilo neverovatno zanimljivo da o onome o čemu smo učili pa hajde da kažemo i ne tako šturo za neke za neko opšte znanje i sve ostalo, ti zapravo saznaš 10 puta više. I u tih 10 puta više nekakvih informacija koje su bile u nekim tankim knjižicama. Nije to sad ne znam šta. Bilo je toliko toga lepog i zanimljivog gde ti ono možeš da upoznaš karakter nekih od tih ljudi u jednom određenom segmentu. Ne previše, ali znaš mi imamo te neke jako bazično tipizirane slike o recimo konkretno Nemanjićima da ne znam kao Uroš nejaki se doživljava kao mislim kao potpuna katastrofa i sve ostalo. kao brate mi Da, da. Sasvim OK. I sve to nešto što se dešavalo u nekim njihovim odnosima. Znaš neko ko bi hteo time da se bavi, a pošto smo mi prokleti onda nema ko, mogao bi mnogo lep Game of Thrones da napravi na bazi te porodične istorije. A da zapravo bude utemeljeno u nečemu što je istinito. Jer ništa fikcija može da bude divna, ali ni jedna fikcija ne može da bude toliko dobra kao realnost.
Vukašin Milićević: Pa da, pa pa Game of Thrones i jeste neki pokušaj da se izmesti ono što jesu nekakve istorijske sheme i modeli u domen čiste fikcije. Mislim ali u osnovu supstancijalno je to to. Mislim to to na kraju krajeva i sam taj naziv govori o tome. Znaš šta mislim da je fora u čitavoj toj priči? Ti si se tada verovatno prvi put susreo kao i pa možda malo ja sam malo ranije počeo da čitam neke jer sam malo stariji neke stvari tog tipa, sa kritičkom istorijom. Jer ono što ti nudi udžbenik često je samo informacija. Stavljena u jedan jasan nekakav okvir koji…
Ivan Minić: Vrlo banalizovana faktografija.
Vukašin Milićević: Jeste. Koji i čak i kad je vrednosno postavljen, postavljeno je u nekakav poprilično ideološki jednosmeran okvir. I i onda je veoma teško odnositi se prema tome kritički. A poenta istorije je da bude kritička, je l’ tako? Istoriografije. tako da verovatno je to to u stvari. Ti bez obzira što je to taj taj priručnik za pokušam da se setim ko je, da ja mislim da je Sima Ćirković bio.
Ivan Minić: Vrlo moguće.
Vukašin Milićević: Ja mislim da jeste, da da da. Priručnik za ovaj to takmičenje te godine je bio ipak kritička istorija u stvari. I tu si ti mogao da vidiš kako se sučeljavaju argumenti, kako se opredeljuje za to šta je najverovatnija istorijska istina i tako dalje i tako dalje. Ja sam sa takmičenjima imao i ranije iskustva. To je sad vrlo zanimljivo. Ja sam prvih pet razreda osnovne škole sam u Požarevcu završio. I tamo sam recimo išao na takmičenje iz matematike. I matematiku sam stvarno mnogo voleo. Ali me je onda potpuno me je to u tom nekom trećem, četvrtom razredu, to je znači prva neka tri razreda, to su klinci mislim to je smešno ali postoje takmičenja ja mislim od trećeg da kreću.
Ivan Minić: Tako je.
Vukašin Milićević: Mislim da sam i u petom bio. U petom da. Ali je onda baš krenulo da me interesuje mnogo više istorija i zapostavio sam matematiku i užasno mi je žao zbog toga. Odnosno imao ozbiljan problem u stvari, da izbegavao sam da se bavim njome tokom gimnazije. i jedini period kada sam ozbiljno u stvari se bavio matematikom pošto sam završio gimnaziju ranije. Hteo sam da je završim za letnji raspust četvrtu godinu i uspelo mi je to bilo. Tad sam morao da sednem i da naučim. I to najtežu stvar ono limes i to. Znači stvarno sam naučio bio. Znači i ali sam se onda vratio kasnije posle nekoliko godina i u razgovoru sa jednim mojim prijateljem koji inače je doktor matematike. sam mnogo toga, sam shvatio zapravo koliko je ona važna. Onako upoznavanjem sa klasičnom filozofijom, sa dakle helenskom mišlju, sam video koliko je to zapravo jedna prelepa sfera duha. I mislim mene sad kao kako pitam, ja iako sam ja potpuno kako govore u mojoj profesiji, dakle ja se bavim humanističkim disciplinama u tom nekom širokom spektru. Ja mislim da ja užasno mnogo očekujem od fizike i od matematike. Ja mislim da su to discipline koje će nam koje će nas dovesti najpribližnije do nekakve istine. Ma šta to značilo. Ili makar do toga da shvatimo šta bi istina o ovom svetu mogla da bude. To ne znači da diskreditujem sve ovo. Ali ako govorimo o toj nekoj istini, u nekom koliko je god to moguće objektivnom smislu te reči, da ponovo živim verovatno bih posvetio svu pažnju tome. Sad je pitanje da li bih uspeo, sad ne znam.

POVRATAK MATEMATICI I FIZICI 

Ivan Minić: Ja sam se takmičio iz matematike, to mi je bilo primarno. I prvih nekoliko tih razreda od trećeg do petog sam imao super rezultate. Posle su već to gradivo koje smo mi spremali za takmičenja je bilo mnogo dalje od onoga što se radilo u školi, a profesorka matematike u školi je došla u onom celom procesu ovaj dolaska iz iz krajine iz Hrvatske, došla kao srednjoškolski profesor da predaje u osnovnoj školi. Njoj je bilo užasno teško, pri tom je žena već imala ne znam 57-8 godina. Njemu je bilo užasno teško da se privikne na to da mi ne znamo bazične stvari. I onda je obična matematika postala agonija svima. Meni nije, meni je bila vrlo jednostavna. Al’ sa njom nije bilo kapaciteta da se ti sad spremaš za takmičenje. To je to su 90-e. Bilo šta mimo toga nije bilo dostupno. Ali meni je ta matematika bila magična. I mogu da kažem da mi je ono jedna od najlepših stvari iz odrastanja, pominjao sam to x puta u podkastu, bilo to što je postojao Arhimedes, koji je bio vrlo nekomercijalno postavljen.
Vukašin Milićević: Da, da, da. Ja se sećam onih zbirki.
Ivan Minić: Ti si plaćao to nešto, ali to je bilo simbolično da se pokriju troškovi i da neka talentovana deca iz matematike mogu da idu na časove sa nastavnicima koja zanima da rade sa njima. I tu je bilo genijalnih ljudi. Mojih drugara koji su i osvajali matematičke olimpijade i sve ostalo. Ja ni blizu tome nisam stigao. Ali ono što je Arhimedes nama dao jeste to da smo mi o matematici učili ne samo kao matematika i zadaci, nego ko su ti neki ljudi pa ti onda, mislim to kad si kad si u tim godinama, pa kad ti objasne ko je Gaus, a Gaus je na 10 maraka, pa ti znaš ko je Gaus i što je on važan i kako je on gomila stvari koje je on postavio. Ali ona najbanalnija stvar, kako se sabiraju, kako da sabereš prvih 100 brojeva. Kao što je ludilo, ili mislim bilo koji bilo koji taj odnos kao brate to je neverovatno.
Vukašin Milićević: Ali vidiš to je tu sad zanimljivo. To je opet istorija, znaš.
Ivan Minić: I ti shvatiš kontekst stvari jer kao pa dobro to je banalno. Pa jeste banalno sad, ali on je to uradio pre Jeste.
Vukašin Milićević: I znaš šta je tu, znaš šta je tu sad vrlo zanimljiva stvar? Poenta je u tome što čovek sve što uči zapravo, uči na istorijski način. A to znači uči kao priču. Naravno ono što razlikuje takozvane prirodne nauke, odnosno nauke u striktnom smislu te reči i ove humanističke discipline, je to što da zamislimo da čovek živi duže nego što živi, da živi ne znam milion godina i tako dalje. Svaki bi čovek imao dovoljno kapaciteta da dođe ne znam do opšte teorije relativiteta, kvantne teorije i sličnih stvari. Znači naprosto tu su um i priroda u nekakvoj direktnoj interakciji. Ali prvo čovek ne živi milion godina, drugo i to znanje onakvim kakvim ga imamo danas, neki vrhunski dometi teorijske fizike i tako dalje, u svojoj osnovi je istorijsko. Ono je taloženje istorijskih iskustava. Iako je njegova provera nešto što mu daje jednu drugačiju vrstu relevantnosti, objektivnosti i tako dalje, aplikabilnost i sve ostalo. Ali suštinski mi i tom znanju pristupamo kao istoriji u stvari. Mi i matematici i fizici pristupamo kao istoriji, kao nekakvoj kao nekakvoj priči. I to je verovatno razlog zbog čega je istorija u stvari toliko značajna. Jer čovek u  biti jeste istorijsko biće. Odnosno biće koje uči iz priče, koje poima sebe iz priče. Čovek čija slika sveta u stvari zavisi od onoga što mu drugi saopšti. U bitnom smislu.
Ivan Minić: Meni je srednja škola recimo tu bila super dobar pokazatelj koliko je zapravo važno da osoba ume da ti ispriča priču, jer ja sam u srednjoj školi zamrzeo matematiku i izgubio odnos koji sam imao sa njom zato što mi niko nije umeo da mi objasni odnosno tih nekoliko profesora koji su se promenili, nisu umeli da objasne zašto ja to treba da znam. Ne je ono ja neću da učim nešto što mi ne treba. Nije uopšte stvar o tome. Nego ti u srednjoj školi počinješ da radiš te neke prve apstraktne stvari koje ne možeš da zamisliš. Koja ne može svako da zamisliš. I kad kažeš nekome piramida, svi razumeju šta je to. Znaš nisu dve jabuke, tri kruške i to da. Znači sve su to čak i kompleksne stvari ti razumeš. A ovde imaš neke računice koje su jako drugačije i ako ti neko ne objasni one primere na početku zašto to nama treba, ti to nikada nećeš usvojiti i neće ti biti važno. A posebno što ono nemamo uopšte, a moglo bi to vrlo lako da se uradi taj neki opis stvari kako se došlo do toga, jer recimo skoro sam nešto slušao ovaj negde Nil deGras Tajsona, pošto ja njega obožavam. Ja volim ljude s brkovima generalno. Ovaj. I on je briljantan storyteller i to su ono ti naučni komunikatori koji čine da nauka postane mnogo vidljivija. I sad kao ko je najveći um u istoriji nauke i sve to. I naravno meni je prva logika Tesla zato što ono nivo stvari koje je on pomerio je sulud. A on kaže Isak Njutn. I kao u mojoj glavi pa dobro šta ovo kao prevaziđeno. Tri zakona koja su nas nervirala na mehanici i fizici. OK, al’ su imali su smisla i to. Dobro pala mu jabuka na glavu pa kao eto to sve. I onda krene da nabraja stvari i šta je sve on otkrio. Nije otkrio. Otkrio i opisao. Opisao na tačan način. Pa možda nije pokrio sve slučajeve jer za neke slučajeve nije tada znao. Možda nije ponudio ni ono kao do kraja tačno rešenje, ali je opisao. I sad nabraja, ne znam to je nekoliko izuzetno važnih zakona u fizici. A onda pošto nije mogao da izračuna, onda je izmislio nekoliko ovih kompleksnih disciplina koje mi učimo u srednjoj školi iz matematike odnosno ono što se zove kalkulus. I onda je napunio 26 godina. I ti kažeš dobro. OK. Možda ovaj naš sin sveštenika iz Smiljana može da bude i srebrni ili bronzani. To je isto, to je isto OK i naravno nemoguće je porediti ere, nemoguće je porediti stvari koje se dešavaju na različitim delovima vremenske linije. Ali kad ti shvatiš da je taj Njutn je to radio u trenutku dok je ono otprilike u trenutku dok je Kolumbo otkrivao Ameriku i nije imao predstavu šta je uradio, nego smo mi posle skapirali da je on otkrio Ameriku. To je vau.

PRIČA O ISTORIJI

Ivan Minić: Mi imamo taj problem, to sam pričao skoro sa nekim a i ti si mi super sagovornik za to. Taj problem mene duboko nervira i onespokojava. Pre mnogo godina ja sam doveo ovde kviz znanja Konkvistador i to su svi igrali nenormalno. I tu je bila gomila nekih pitanja i naravno neka su bila lakša, neka su bila teža. Čim su teža pitanja ljudi se bune jer ne znaju, al’ ti trebaju teža pitanja ti pomažu da ih diferenciraš ko zna koliko. I ono što su što je što je bilo jako važno, ti imaš prvo pitanje gde biraš jedan od četiri odgovora. A onda imaš pitanje sa brojem. To pitanje sa brojem ne moraš da odgovoriš tačno. Moraš samo od vas koji ste tu da budeš najbliži. Što znači da razumeš red veličine, razumeš kontekst. Ne moraš da znaš koje godine je rođen Tesla. Ali treba da znaš da ako je umro u starosti 43. da vrlo verovatno je negde 850 i neke, 60 i neke i tako dalje. Ono što je recimo to donelo, dosta ljudi sa kojima sam pričao, je da su konačno kroz tako niz nekih pitanja i tačaka počeli da vide matricu koja kaže: “Pa jebote, mi smo učili u školi sad ovo, pa sledeće godine ovo, a to se sve dešava u isto vreme i ja nemam predstavu da se industrijska revolucija u Francuskoj dešava u isto vreme sa ustancima ovde, a da je ne znam nešto treće opet negde na nekom trećem mestu”. Jer mi to nismo učili tako protkano, nego smo učili kao potpuno odvojene nekakve slojeve sa kojima ti nemaš nikakav odnos.
Vukašin Milićević: Znaš kako, to se sad recimo vrlo zanimljivo pitanje najvećeg naučnika ili bilo čega u istoriji ima veze sa ovim o čemu govoriš sada. I sa onim što sam ja malopre pomenuo dakle. Najveći je onaj koji je započeo priču. E sad možda to što je on rekao ne sadrži ni naznake o tome kakav je kraj priče, koja je konačna istina priče, ali on je započeo priču, on je postavio metod i postavio je nekakva, nekakav okvir koji će možda da se raširi, prevaziđe potpuno te prvobitne granice. Ali ako posmatraš to sa perspektive, mi ne znamo još uvek gde je i šta je kraj. Ali nečega što bi bio relativni kraj odnosno onoga gde mi stojimo, onda ljudi koji su bliže nama zapravo, ma koliko veliki bili, ma koliko značajne stvari koje oni otkrivaju bile, ne mogu komparativno da imaju takav značaj kao onaj koji je započeo priču. Tako da u tom nekom, hajde da kažem ikoničnom smislu, da. Da, da, naravno, potpuno je jasno zašto bi odgovor kad je u pitanju fizika bio da je on u stvari otac.
Ivan Minić: A ćemo ljudi koji su u naukama u kojima si ti aktivni, vrlo često kažu i meni je to super zanimljivo jer jesam istraživao i čitao da u suštini sve što je trebalo da se kaže su rekli Platon i Aristotel i nakon toga nije nužno uopšte.
Vukašin Milićević: Pa da to je ta, da, to je ta čuvena ova teza o tome da je zapravo čitava, koja je dobrim delom tačna, da je čitava potonja filozofija u stvari fusnota na Platonu u stvari. baš sam hteo i taj njihov primer, primer Platona i Aristotela da da navedem kao kao analogiju ovome u stvari. Znaš ti ti ne možeš da zamisliš sada filozofa tog formata u stvari. Iako su oni pre 2.500 godina živeli. E sad on ima tu potpuno nekih neverovatnih stvari koje se tiču i savremene nauke i generalno toga kako ljudski um funkcioniše. To mi je bilo zanimljivo i zbog stvari kojih sam se ja bavio i dok sam pisao disertaciju svoju. taj pokušaj da se fizičke teorije koje nema razloga da se ne zovu metafizičkim u stvari, jer one su spekulativne, ali za te škole su to bile fizičke teorije antike kakve su recimo stoičke, epikurejske, sagledaju iz perspektive savremenih znanja fizičkih. Dakle govorimo o znanjima koje smo stekli od kraja 19. veka. To je potpuno neverovatno. Dakle ti ljudi nisu imali nikakav eksperimentalni kapacitet, alat, ni približno ovome kako mi imamo. Posmatrali su prirodu. I ti sad kad pogledaš recimo na koji način stoički materijalizam i recimo koncepcija vremena kao praktično prostorne dimenzije odgovara savremenim fizičkim predstavama o hronotopu ili ne znam epikurejski atomizam savremenim nekim saznanjima vezanim za kvantnu mehaniku. Ili opet stoički materijalizam i ne znam savremene teorije o kvantnoj peni i tako dalje. Da je sve zapravo materijalni kontinuum je l’. To je potpuno neverovatno. Dakle to su spekulacije bile. Znači ljudi su ono kao razmišljali o tome šta bi tu sad kao na osnovu onoga što vide. Znači mi sad imamo silu neverovatnih mikroskopa, eksperimenata koji mogu da se sprovode koji su veličine gradova ono laboratorije u kojima se to sve sve radi. I ti vidiš da savremeni naučnici, vrhunski koji se bave time i dalje se inspirišu ili sa čuđenjem posmatraju teorije čisto spekulativne teorije koje su nastale pre dve hiljade 300, 400 godina. Dakle potpuno neverovatno. I opet nas vraća na priču o priči u stvari. tako da ne znam šta bih rekao. ako nešto budi optimizam u mom pogledu na svet onda je to ta mogućnost saznavanja. Eto, ja ne znam, rekao bih kad bi me neko pitao da definišem sebe, da li sam optimista, pesimista i tako dalje. nije mi lako da dam tamo. Verovatno bih na prvu loptu rekao da sam pesimista ili nekakav oprezni pesimista i tako dalje. Ali ono što najveći, najveću dozu optimizma u mene u tom smislu ubrizgava je upravo ovo o čemu pričamo. Dakle ta mogućnost da se čak nezavisno od mesta gde sam ja u čitavom tom sledu da ga nazovemo tako, lepo je da mislim o tome da je to sled. Da smo svi mi deo tog lanca saznavanja koji je počeo ko zna kada. Zapravo niko ne zna kada. Ali lepo je, lepo je misliti da to možda zaista predstavlja nekakav napredak. Iako ne možemo biti potpuno sigurni u sve to. Ali možemo makar da mislimo.
Ivan Minić: Imamo osnova da mislimo, hajde tako da kažem.
Vukašin Milićević: Mislim da je ono mnogo komplikovana stvar u kojoj je jako važno iz kog ugla i sa kojim ciljevima odnosno što bi rekli u menadžmentu koji su ti KPI-jevi.
Ivan Minić: Da.
Vukašin Milićević: Mi možda jesmo postigli neverovatan tehnološki napredak, ali to znači da po mnogo čemu, naročito u poslednjih godinu i po koliko AI ovaj kao generativni AI je dostupan, mi smo gluplji nego ikad. I to se sada već vidi koliko to što ni ono o čemu si pre morao da razmišljaš, to je kako ćeš da napišeš tekst, više to ne radiš, koliko tvoji kognitivni kapaciteti vremenom spadaju i koliko tvoja sposobnost…
Vukašin Milićević: Pa pazi samo samo ovu stvar znači koja je nešto što se može kako bih rekao, eksperimentalno proveriti u granicama koje su našem konkretnom životnom iskustvu dostupne. U smislu da mi poznajemo ljude koji su potpuno drugačije radili te stvari o kojima ću sada da kažem nešto, nešto što je meni blisko iz onoga čime se bavim. Pisanje recimo akademskog članka. Da ostavimo po strani AI i sve to da ti sad ukucaš napiši mi, da to ne znam izgleda ovako. Hajde da zamislimo da to ne postoji. Znači sedneš pišeš. Sama činjenica da ti sada kad pišeš, imaš mogućnost da neograničeno puta obrišeš nešto, da tebi on spakuje fusnotu tako kako treba da ona bude, da sve znači, sama činjenica da da ti fizički ne moraš da organizuješ prostor, nego da postoji mašina koja posreduje u svemu tome, govori o tome koliko ti je bila neophodnija tada disciplinovana i jasna misao. Znači pre samo nekih 50 godina, 70 godina, da ne govorim pre 100 godina kad si pisao rukom. Pre 50 godina mašina, 70 godina mašina. Pre 100 i nešto godina u vreme kad ne znam Hegel piše svoju disertaciju ili Marks piše svoju disertaciju, znači, pisalo se rukom. Kritički aparat je pisan, formatiran rukom. Šta to znači? To znači da ti pre nego što to staviš na papir u glavi već imaš spakovano sve. Ja znam koliko je meni od kad sam počeo da se bavim naukom zapravo čitava stvar ono kao najobičniji Word olakšao stvari u tom smislu. A da ne govorim sad o ovim nekim alatima je l’. Koji čitavu stvar imaju potencijal da dovedu do besmisla. Imaju potencijal samo.
Ivan Minić: I vrlo hrabro idu ka tome.
Vukašin Milićević: Da.
Ivan Minić: Tu potpomognuto nama. Ne, ja volim to što mi imamo danas za mnoge stvari alate koji rešavaju probleme ili nam olakšavaju neke stvari. Neke stvari treba da budu teške.
Vukašin Milićević: Naravno. Zato što je ta težina deo procesa učenja. Pa prosto znaš kako kao treniranje bilo čega.
Ivan Minić: Ili kao postignuća.
Vukašin Milićević: Znaš kao treniranje fizičkog bilo šta da radiš fizički. Poenta bude teško.
Ivan Minić: Probaj, ako vidiš da je preteško samo se zapitaj da li treba da bude teško ili nema smisla to što radiš pa je zato teško. I kao neke stvari treba da budu teške. Otići na Olimpijske igre treba da bude teško. Treba da bude nemoguće. Jer samo ako je nemoguće, imaćeš tih 50 ili 100 ljudi od 8 milijardi koje će dobaciti dotle da to naprave. 

STUDIRANJE TEOLOGIJE

Ivan Minić: Sad naravno sve se to, sve se to vremenom menja i razvija. No, da ja tebe sad malo vratim na vremensku liniju. Dakle kraj srednje škole. Ti voliš tu istoriju i to je sve lepo. Odlučuješ da ubrzaš malo taj ceo proces. A što pobogu?
Vukašin Milićević: Pa ne znam, evo pazi toliko mi je tad me je zaista potpuno zaokupila teologija i lični razlozi su verovatno karakterne prirode zato što sam ja apropo ono priča o komplikovanju sopstvenog života, pa da. To se videlo i tada, samo što kako je čovek mlađi i manje ako bi se to krajnje benevolentno moglo nazvati, manje izbrušen je l’, stvari se jasne vide, pa onda postoji ta tendencija kretanja iz ekstrema u ekstrema u stvari. Ja sam stvarno bio poprilično ekstreman kao klinac u ranim u ranim godinama tinejdžerskim, ono 13, 14, 15 godina. Znači tu je bilo svačega. Bilo je i aj pored te fascinacije muzikom, znači bilo je tu eksperimentisanja sa subkulturama različitim. Pa pričao sam o tome ja mislim kod Galeba. Znači kratko je trajalo, bilo je veoma intenzivno, završilo se brutalnim suočavanjem sa sa paklom u koji tako nešto može da te dovede. Ja sam ono u ono vreme kad to je bilo 97. godina kada je ubijen Dušan Jovanović, ja sam nekih godinu dana kao skinhead ono kao to mi je bilo kao najekstremnija stvar koju sam mogao da nađem tada u stvari. Pri tom je kao to mi je muzički bilo zanimljivo. Slušao sam pank svakako pre i onda taj street pank, ovaj pank. Bilo je tu bendova koji su solidno svirali je l’. Sviđalo mi se to tada i delovalo je kao stvarno krajnje, najekstremnija stvar koja postoji. I na svu sreću bio sam klinac. Moglo je da bude mnogo gore, a nije bilo baš bezazleno. Bilo je tu ozbiljnih batina, bilo je ono. Bio sam dobar đak sve vreme, to je vrlo zanimljivo. Ali za moje godine tada za klinca koji ima 14, 15 godina bile su tu veoma opasnih situacija. Znači uličarskih ono klasičnih tuča. To je vreme i protesta posle toga. Kažem par puta sam dobio baš ozbiljnih batina. Na svu sreću sam to ubistvo koje se desilo me suočilo sa svim zapravo sa svom destrukcijom i zlom kome koje te tako lako, pogotovo kada si tako mlad zaokupi u stvari. Iz nekih potpuno razloga koji se tiču kao potrage za za sobom, kao nekog bunta kao sad to ću ja da menjam stvari, neću da se uklopim. I verovatno me je taj ekstremizam gurnuo u to da kao tražim ekstremni izlaz iz čitave priče. I tu se onda pojavila pojavila religija koja je povezivala i te moje rane interese. Znači istorija ovaj rad sa izvorima, onda ta neka identitetska pitanja. E sad naravno sve je to za jednog klinca koji bih hteo da nije klinac veoma zavodljivo i gomilu stvari u životu komplikuje. Ali eto mislim da je najmanje loša stvar koja mi je mogla da mi se desi tada bila da mi padne na pamet da kao zbog toga ranije završim gimnaziju i da upišem fakultet ranije i da onda veoma brzo počnem da se interesujem za čitavu tu stvar i naučno, akademski da se interesujem za nju. Tad sam upoznao u u gimnaziji, dakle to je upravo između drugog i trećeg razreda čoveka koji mi je bio veoma značajan u mom životu nažalost pokojni profesor Bogoslovskog fakulteta Radovan Bigović. I ja sam onako krenuo kod njega u crkvu tada tamo u Zemunu i kroz razgovore sa njim sam zaista počeo da sazrevam. Znači to je recimo čovek koji me je naučio da kritički mislim o politici. On je završio filozofiju i poznavao je sve aktere tada važne na političkoj sceni, opozicionoj političkoj sceni. Ali ne samo na opozicionoj. I onda sam ja iako klinac tada on je ipak sam kao bio starmali je l’, pa smo onda kao veoma ozbiljno pričali o svemu tome. I tada sam počeo da razmišljam prvi put zapravo ozbiljno politički i ne samo politički. Dakle on je uspeo da ublaži taj moj nezreli ekstremizam veoma smireno, nenametljivo i da me zainteresuje za čitavu stvar iz jedne akademske perspektive. Ali istovremeno to je stvarno bio čovek koji je bez obzira na to što je ono onako on je bio onako dopadljiv čovek, lep čovek, lepo je govorio, onako poprilično svetski čovek, ali je bio istovremeno i zaista u jednom najboljem smislu te reči autentično hrišćanin, autentično pobožan. Veoma je teško koristiti tu reč a da nema neku konotaciju banalnu u stvari. Ali u ovom slučaju ću je upotrebiti, koji je oko sebe stvarno okupljao jednu normalnu zajednicu ljudi veoma atipičnu, koja nije ličila ni na koji način ono što se viđalo, uglavnom viđa po parohijskim crkvama. Ljudi najrazličitijih profila. Mnogi među njima bili ljudi iz akademskog sveta i tako. Tako da je to bila jedna super atmosfera u kojoj sam ja praktično odrastao i to me je zapravo navelo da da ubrzam čitavu priču jer sam ja hteo o tome da se prepustim u potpunosti. Nekako sam tu tada video sebe, a i to mi je omogućilo da raskrstim sa tim stvarima koje su me pritiskale, je l’ kao sad. Sad naravno šta imaš opet to sad kao kad si klinac u stvari nema razlike između savesti i superega, je l’ tako? Mislim nema razlike kod mnogih ljudi do kraja života u stvari. Ovaj. Ali to su ti. To bi bilo zapravo to okruženje me je motivisalo i nije mi uopšte bilo teško to. Zapravo bilo mi je ono kao veoma veoma uh lako da da izađem na kraj sa svim tim.
Ivan Minić: Mislim da da mnogi ljudi ovaj posebno mlađi ne mogu da razumeju koliko je zapravo lako bilo u tom trenutku gde već 10 godina ništa ne funkcioniše, gde u principu svaki eksterni kontakt koji imaš sa bilo kim je pun mržnje jer u tom trenutku nas mrzi ceo svet. Jeste. Što znači da i mi mrzimo ceo svet.
Vukašin Milićević: Jeste.
Ivan Minić: Jer to je nekako prirodan odgovor na to kad te neko ovaj kad te neko tretira na taj način, koliko je lako bilo skrenuti u to. Ovaj, ja sam prošao relativno sličnu priču.
Vukašin Milićević: Pa eto da da da.
Ivan Minić: Dosta, dosta sličnu priču. Ali taj momenat koji je neverovatno zavodljiv na jedan na jedan neobičan način kad si ti si ti si mlad i sad mi znamo da smo mi bili glupi. Ne znamo ništa, mi smo bili debili. Ali u tom trenutku ti si pametniji od većine okruženja, obrazovaniji od većine okruženja, znaš stvari koje gomila ljudi ne znaju, jer gomila ljudi prvo ne znaju ništa, drugo ne zanima ih ništa. Dakle ti si ono kao mislim koliko to glupo zvučalo, ti si u 1% svoje populacije, svog okruženja. I onda gomila toga što se pojavi gde ti i dalje ne znaš, ti znaš svašta, ne znaš dovoljno, nemaš kontekst, nemaš sposobnost da kritički sagledaš iz više uglova, nego vidiš jednu stvar, uhvatiš se za nju, jedno vreme nosiš tu zastavu i onda shvatiš da kao brate to nema nikakvog smisla. I to je taj upravo period ne znam 97, osme, 2001, druge. Ako se ne varam a prilično sam siguran da se ne varam…
Vukašin Milićević: Ma ne to otprilike su prave. Tad posle počeo da jenjava posle.
Ivan Minić: Pa desilo se 5. oktobar, desilo se svašta i desila se u jednom smislu renesansa društva. Jeste. Ali 2001. je bio onaj Prajd koji je završen…
Vukašin Milićević: 2001. je ubijen Dragan Maksimović glumac.
Ivan Minić: Tako je. I to…
Vukašin Milićević: Da, da. To je početak.
Ivan Minić: Znači to su neke stvari koje opet kad ih postaviš u jedan kontekst mnogo toga objašnjavaju. OK, mislim 2003. je ubijen premijer, al’ to je malo drugačije.
Vukašin Milićević: Da, da. Ali govorimo ako govorimo konkretno o ovome, o toj o toj ekstremnoj desnici, o tome kakvo je njeno mesto, mislim nazovimo to to je sad potpuno marginalno je to bilo. To su bili klinci. Ali činjenica da se tako nešto pojavilo u takvom jednom društvu i ne samo to mislim to je bio samo jedan minoran deo. Da ne govorimo o navijačkoj sceni i o nacionalizmu generalno kao nečemu što se predstavljalo u različitim vidovima kao nekakva subkultura. To je katastrofa. Veoma je teško naći buntovnika, bez obzira da je bio metalac, panker ili ne znam šta da nije bio nacionalista. I to ekstremni nacionalista. Mislim da ne kažem po nekim normalnim merilima mislim to je ludilo. Nego znaš šta mi pada na pamet? Nedavno sam slušao profesora Puhovskog koji je pričao nije to bilo je sad ovo oko Tomsona, ali nešto prošle godine je bilo. Ali ista ista tema, isto pitanje je bilo. I pitali su ga kao kako on tumači to što ti mladi koji su rođeni svi posle rata i tako dalje, šta oni hoće u stvari? Kao šta je? Otprilike objašnjenje bilo ovo i mislim da to ima veze i sa ovim o čemu mi pričamo, sa tim našim iskustvom. On je otprilike svojim roditeljima oni njihova poruka je upućena njihovim roditeljima koji oni poručuju da su oni licemeri u stvari. Ljudi kao šta se folirate? Ovo je ovo je priča prava. To što čemu ste nas vi učili je za dom spremni. A što vi nemate muda da to i priznate i da da to kao šta se folirate? Dokle više kao. U tom smislu je to kao kontrakultura. Iako je lišeno svega onoga pozitivnog sadržaja koje kontrakultura nosi sa sobom. Ja sad recimo kad pogledam svoj kao kontekst odrastanja. Mislim naravno to je uvek buntovništvo. Meni je u to vreme keva funkcioner onog režima, bila je ministar. Ja recimo kad su bili protesti to mislim ja sam svako veče bio tamo na kordonu. Kao mi smo naravno išli da se šibamo, to je kao da ne govorim mislim dakle onako veoma nezgodne situacije. Moram da pohvalim, ona ponekad i gleda ove stvari. Realno uradila je najpametniju stvar koju je mogla da uradi. Dakle prvo nije mi ništa zabranjivala nikada. Iako se nikada nismo ovaj u tom nekom smislu kao tada mislim iako je ona tada pokušavala da razgovara, razgovarali smo uvek otvoreno poprilično, ali je uradila je najbolju moguću stvar. Uputila me je na dobrog čoveka. Zamolila ga je da da da govorim o o profesoru Bigoviću preko jedne zajedničke prijateljice da porazgovara sa mnom. I to je bilo to. I u to vreme sad ako primenimo ovu primenimo ovu kriteriologiju Puhovskog, to se sa nama dešavalo u stvari. Mi smo živeli u sistemu koji se folirao. Ti živiš u sistemu u kojem kao znaš na vlasti ti je između ostalog kao partija koja se zove Jugoslovenska levica, a Jugoslavija razvaljena kao. Znači ne znam čitava priča je bila ti živiš u paralelnim univerzumima. Srbija ne učestvuje u ratu.
Ivan Minić: Ali da, dobro mi da, to.
Vukašin Milićević: Svi su protiv nas jer smo mi najbolji i tako dalje. Onda kreću da izlaze, znaš i kako da reaguješ sada? Znači klinačka reakcija, potpuno normalna, ne normalna, ne normalna, potpuno nenormalna. Ali u tom smislu prirodna je da odeš dalje u ekstrem. I onda kad sa druge strane kao nekakvo životno iskustvo je to veoma dobro jer onda vidiš zaista tu svu rugobu te priče u stvari, koliko je to strašno. Ja sam od tada postao ono alergičan na nacionalizam u svim vidovima. Znači ono osetim ga na kilometar ono. I njegovu destrukciju. I mene je onda to kao ozbiljno to sam više puta pomenuo, to me kao ozbiljno bavljenje nekakvo teologijom je u stvari odvuklo ka levim idejama. Jer se ubrzo kroz susret sa ljudima koji su pokušavali da u nekakvom socijalnom kontekstu čitavu tu doktrinu u 20. veku kontekstualizuju kroz druženje sa nekim prijateljima, ubrzo nakon 2000. kad su se otvorile granice pa Hrvatska razmena, tu je bilo nekoliko, upoznao sam nekoliko veoma dobrih ljudi, teologa protestantskih odande. Moj prijatelj recimo pomenuću ga sada Boris Gunjević mi je u tom smislu bio veoma značajna ličnost. On mi je otvorio neke vidike za tu, da kažemo za leve pristupe hrišćanskoj doktrini, teologiji. Znaš potpuno se emancipuješ i oslobodiš. Ali to je to. I to je problem koji danas imamo zato što problem nacionalizma i te shizofrenije koju on generiše nije rešen. To je sada metastaziralo ponovo. Znači samo je bilo zalečeno u stvari. Ili previjeno. Pitanje je da li je bilo zalečeno.

PROBLEM NACIONALIZMA

Ivan Minić: Mislim da ni u jednom trenutku niko nije seo zajedno i rekao sve što ima jedni drugima da bi možda od toga moglo da krene neka vrsta pravog pomirenja. Ja imam tu sreću da naravno kroz posao kojim se primarno bavim, pričam sa ljudima koji su uglavnom mlađi od mene, ponekad je neko mojih godina i to nije bio naš rat. Mislim mi nemamo u principu ništa s tim. Klinci koji su rođeni 92., treće, oni se ničega od toga ne sećaju. Oni samo naravno znaju ono što su imali u kući i svako od nas zna šta je imao u kući. Ali mi se fantastično funkcionišemo. Ali naravno s vremena na vreme se pojavi neko ko želi da probudi problem tamo gde ga nema. I da li će se to desiti posle par piva, ili će neko samo, aha vama je lepo, hajde da ja sad napravim tu nešto. I u većini slučajeva se neće ljudi upecati. Ali postoje ti trenuci u kojima ih žacneš u nešto što onda probudi sve te stvari. I to samo govori da je sve gurano pod tepih, da ni u jednom trenutku zapravo nije rešeno i da ne može da bude rešeno, meni se makar čini ako uzmemo u obzir da svi živimo jedne jako loše živote prethodnih 35 godina. Nikome ovde nije dobro. Kada ti nije dobro, ti tražiš razlog. A najlakši način da ti neko skrene sa puta da nađeš razlog je da kažeš on je kriv.
Vukašin Milićević: Da ti pokaže na nekog.
Ivan Minić: On je kriv jer je njima bolje. Vidiš da je njima…
Vukašin Milićević: Pa to je to je taj problem, znaš. Pitanje je kako dolazimo od ruke su vam krvave i hoćemo pravnu državu do aco Šiptare. Znaš. To je sad i sad ja razgovaram sa jednom bliskom osobom i kaže ona meni kao ma dobro kao znaš šta kao to njih najviše nervira kao. Nije to niko tu ne misli nema ništa protiv Albanaca. Ja rekoh, izvini kako tebi zvuči sada da ti je šta ja znam, u istom takvom kontekstu Aco Srbine ili ne znam Franjo Srbine ili ne znam ko već Zorane Srbine u kontekstu u Hrvatskom. Dakle Srbin se koristi na isti način na koji oni koriste Šiptar ovde. Nacionalnu odrednicu koristiš kao vrednosnu odrednicu. Znači to nema varijante u kojoj tako nešto u kojoj je tako nešto nedopustivo. Nego ne znam, da ne kažem besmisleno, nego dopustivo uopšte mislim. To je potpuno, to je potpuno bez i to je ono što u šta ne sme da se zapadne. To je bolest koja se mora radikalno odseći. Znači mi moramo da se suočimo sa činjenicom da kao što se, kao što hrvatsko društvo mora da se suoči sa činjenicom da ima ozbiljan problem rasizma kada je u pitanju odnos prema Srbima. To nije nacionalizam, rasizam. Znači zaboravimo rase ne postoje, to sve znamo, ali rasizam postoji. I rasizam je stepen iznad ili ispod u odnosu na nacionalizam. Tako ovo naše društvo ima problem sa rasizmom prema Albancima. I veoma blizu toga kada su kad je u pitanju odnos možda je preterano reći veoma blizu ali ne daleko previše kad su u pitanju generalno muslimani, Bošnjaci i tako. Znači ozbiljan problem. I to su stvari koje su apsolutno nedopustive. Znači s tim ne treba da bude nikakvog kompromisa. Znaš, to su sad ako govorimo o svemu ovome što se dešava u poslednjih 7-8 meseci. najveće iskušenja za društveni preobražaj koji je realno krenuo, mislim šta god da se desi ove stvari, stvari su se već promenile. Su ta koja dolaze po znacima navoda s desna. To može da sruši čitavu priču jer već jednom je srušilo. Znači već jednom je srušilo. Srušilo je vrlo brzo posle 5. oktobra. Pitanje je da li je tad uopšte bilo snage za takav kapacitet društvenog preobražaja. Postojali su definitivno ljudi koji su toga bili svesni, ali je upravo to ono što je sprečilo da se stvar dovede do kraja.

PAD UNIVERZITETA

Ivan Minić: Vidi ja, ja sam inženjer i ja verujem u entropiju kao ultimativnu silu koja na ovaj rešava stvari oko nas i ono mi smo uvek bili ti ludaci koji imaju snage da izvedu nešto što niko normalan ne bi izveo, naročito ne na taj način za to vreme i sve ostalo. Problem je samo što da bi to trajalo mora da postoji ono dimenzija discipline koju mi nikad nismo imali ni za šta. Znači mi uzmemo i napravimo ono reformu zakona, napravimo fantastičan pravni okvir i sve ostalo koji se onda ne primenjuje zato što ej sad napravili smo, nema veze primenjivaće se nekad. I za gomilu stvari je tako. Izuzetak tome mogu da budu ti neki ljudi koji su sportisti sa kojima se mi kao identifikujemo jer eto oni su najbolji predstavnici i sve. Mi nemamo ni jednu zajedničku osobinu sa njima kao narod. Mislim nije da nemamo ni jednu, naravno. Ali ono što je njih dovelo tu gde ih je dovelo, znaš kao Novak Đoković nije prekršio režim ishrane 17 godina. Je l’ postoji išta što je bilo ko…
Vukašin Milićević: I potpuno razumem ali znaš šta je tu mene stvar koja mene ono negde dubinski u stvari još više zabrinjava. Činjenica je da ovde ti šta god da si radio u životu, ako govorimo o nekakvoj nauci, o tim nekim sferama duha i tako dalje, sve to je ništa u poređenju sa onim što postigne jedan sportista. Ne umanjujem. Pogotovo kada su u pitanju ljudi koji su socijalno odgovorni i svesni i tako dalje. Primera koji daju i sve to je super. Dakle ja ne znam njih u tom smislu veoma poštujem. Al’ to govori o ovom društvu razumeš. Da da je to sad kao ti možeš da univerzitet ti je ono pod čizmom ono 8 meseci. I nije važnije, ali je mnogo važno šta ima da kaže teniser, košarkaš, odbojkaš i tako dalje. Fudbaler. Koji su svi ispravni 100% ljudi. Al’ ovde imaš ono kao 100.000 skoro studenata i ne znam 5, 6.000 naučnih radnika. Koji su najbolji realno to što ova zemlja ima. Jer ova zemlja neće propasti ako ne bude imala broj jedan u tenisu, ako ne bude imala najbolje košarkaše na svetu, ako ne bude imala zlatnu medalju u vaterpolu. U fudbalu da zaboravimo. On je potpuno izgubljena priča. Ali vrlo zanimljivo da i on u tom nekom simboličkom smislu šta taj raspad znači koji taj raspali fudbal ima u ovom društvu je l’. Ovaj. Znači propasti, neće propasti zemlja ako to ne budemo imali. I ova zemlja realno od toga baš i nema neke koristi što ti ljudi postoje. Mislim super je ovako da kažeš detetu evo vidi ovaj dečko iz Sombora. Vidi kako je super pre 10 godina ono kao zezali ga zbog bureka, a vidi sad ono najbolji košarkaš na svetu. Super je to kao. Ali šta to već na u narednom koraku, šta to tačno znači za tebe ovde? Za to klinca kome to pričaš. Ali ova zemlja će sasvim sigurno, dakle ova zemlja neće propasti bez svih tih sportista, ali će sasvim sigurno propasti bez glavnog univerziteta u njoj. Znači sigurno će propasti.
Ivan Minić: Ali isto tako uzmeš u obzir koliko je taj univerzitet degradiran u prethodnih 40 godina.
Vukašin Milićević: Sve stoji. Sve stoji. Ne samo taj univerzitet nego sve što univerzitet predstavlja. Znači univerzitet predstavlja slobodu misli i kritičku misao. Slobodu kritičke misli. To je ono što univerzitet znači u jednom društvu. Univerzitet takav mogu da imaju samo društva u kojima postoji saglasnost u vezi sa time da je sloboda kritičke misli vrednost. Znači to što se država po znacima navoda koja je uzurpirana potpuno odnosno nekakav režim vladajući bori protiv univerziteta, govori o tome da to nije režim koji počiva na ideji da je sloboda misli, sloboda kritičke misli nešto što je vrednost.
Ivan Minić: Pa dobro mislim možemo jako da to pojednostavimo tako što kažemo prethodnih 35 godina niko nikada budžet za obrazovanje nije posmatrao kao investiciju nego kao trošak. A kad imaš trošak, ti onda gledaš da ga smanjiš umesto da ulažeš u to. Umesto da pokušavaš da zadržiš te najkvalitetnije ljude, da pokušavaš ponekad da vratiš ljude, da posebno sada kad fizički i ne mora neko da bude tu. Da eto možda na nekom od tih fakulteta imaš nekog ko u svetu radi neke sjajne stvari, ko će posvetiti neko vreme, jedan semestar održati nešto što je specifično, dati im uvid u to kako u najboljoj laboratoriji na svetu se nešto radi jer ovde nema ni sirovina, ni uređaja ni bilo čega, a pošto nismo EU, nema ni EU budžeta za eksperimentisanje pa ti samo u teoriji možeš da radiš svoj posao.

STUDIJE TEOLOGIJE 2

Ivan Minić: Fakultet. Kako si odlučio, kako si upisao, kako je izgledalo to sve?
Vukašin Milićević: Studiranje?
Ivan Minić: Mhm.
Vukašin Milićević: Pa rekao sam otprilike kako sam odlučio. Ne, otprilike, poprilično sam se detaljno o tome već ovaj na pričao. Pa u jednom trenutku da, to je sad ta neka druga, treća godina gimnazije, tu sam shvatio da je to ono kao što ja i sveg srca i sve snage želim. U stvari, tu vidim mogućnost da nađem sebe. Zapravo to me je puklo kao što sam rekao ’97. je ubijen Dušan Jovanović. Odmah nakon toga sam ja kao se ono promenio. Shvatio sam koliko je to sve ludilo u stvari. I opet kao počeo da tražim sebe u nečemu drugom. Znači ja tad imam 16 godina tek. I vrlo brzo je došlo to da bi da da sam se vratio tim nekim slikama iz detinjstva. Naravno šta je kao ključno bilo. Čitao sam ja sve vreme kao različite stvari, mislim beletristiku i tako dalje. I tu sam više puta pomenuo naravno da je to Dostojevski bio, je l’ kao. Prva neka kao mnogo ozbiljna stvar koju uzmeš da da čitaš i u kojoj ti se pokazuje između ostalog religija u nekom svetlu koje je različito od onoga što je neko iskustvo tradicionalne porodice. Ono kao upališ sveću za slavu, ono upališ sveću u crkvi i tako dalje. Tu sad te neke egzistencijalne lomovi koji imaju veze sa Bogom, pa ta ogromna pitanja pravda, nepravda, greh, savest i tako dalje. I to je krenulo da me oblikuje i i onda sam upoznao sa druge strane i taj tu kulturnu stranu koja nije zastupljena, kad kažem kulturnu mislim na liturgijsku stranu u stvari koja zapravo nije zastupljena u tradicionalnoj religioznosti kod nas. Kod nas ljudi ne idu na liturgiju. Oni imaju ove obrede, praktikuju, ali liturgija koja je jedna zapravo veoma kompleksna i fascinantna stvar ili može da bude to je nešto što je tako delovalo na mene. I tada sam ja već prelomio. Bio i kao što sam rekao tada kada sam upoznao profesora Bigovića to me je sad otvorilo jednu novu perspektivu. Da to ima i tu neku naučnu stranu. I tada sam definitivno prelomio da je to ono što hoću da studiram. I nije falilo, nije trebalo mnogo da prođe pre nego što odlučim da hoću sada to da studiram tako da bio sam treća godina i onda sam za raspust između treće i četvrte završio vanredno četvrtu. I 13. septembra sam maturirao, 14. bio prijemni. sam upisao je l’ taj fakultet. To je bilo vreme pred pred 5. oktobar. Ovaj. I ja sam bio sav u tome u stvari. To je mene ono kao skroz, literatura, kao pa onda kao prvi neki pokušaj pisanja. To studiranje je išlo mogu da kažem lagano jer me je sve to interesovalo. Bio sam pa mogu da kažem veoma dobar student. Student generacije je l’ posle. I e onda rano sam se oženio veoma i dobio decu. Sa 20 godina sam dobio već prvo dete. I onda su te stvari kao nekako postale moja neka nova svakodnevica. U smislu ja sam mogao tada da demonstriram koliko sam zapravo odrastao, što je poprilično infantilno, je l’ tako, ali ali i realno bilo. i onda nekako jedna stvar vuče drugu, je l’ tako? Onda kada sam e ono što što je bio novi prelom u stvari u mom životu koji me je poprilično otreznio i naveo da zapravo počnem da sazrevam, je bio sudar sa profesionalnom stranom svega toga. Govorim o sveštenstvu na prvom mestu jer sam ja rano postao isto, mislim sve je rano, je l’. Sa 25 godina sam postao sveštenik, nepunih 25 godina. I počeo da radim u tim nekim crkvenim službama. I onda vidiš jednu drugu stranu u stvari. Bio sam u Bablu u stvari pre toga. Kao što sam rekao ta crkva u Zemunu i ta čitava ta zajednica je bila drugačija od onoga što je prosek. I onda sam morao da se suočim sa time. Nije to bilo samo neprijatno. Bilo je tu nekih super iskustava i tako dalje. Ali je definitivno mi je pokazalo da to nije nešto što ja hoću u stvari. I da to nije nešto gde ja mogu sebe u stvari da nađem. I sad taj čitav proces je trajao nekih 10-ak godina ono kao nalaženja sebe. Ja sam naravno u međuvremenu počeo da radim na fakultetu što mi je pružilo prostor jedan drugačiji u kome sam se osećao mnogo bolje, mnogo pa mogu da kažem ne čak prihvaćenije. Nisam imao nigde problem sa time da me nisu prihvatali nego nekako slobodnije je l’ u tom smislu. Počeo sam sve više da se bavim i naukom. Ja sam paralelno bio upisao i klasične nauke. Nisam tu ništa uradio sa tim, ali sam ovaj ali jesam počeo da se bavim klasičnim jezicima zbog toga. Spremao sam te ispite i onda sam posle toga kad sam odustao od studija, nastavio sam da se time bavim što mi je otvorilo perspektivu izvora, što je za mene ključno u stvari, kad govorimo o istoriji vraćamo se na početak priče. Dakle polako sam se osposobljavao da radim sa izvorima. Onda sam upisao bio master studije istorije, završio to. Počeo da radim na fakultetu i počeo da radim na doktoratu. Ali istovremeno sam pored toga što sam se bavio i nekim reklo bi se ovako na prvi pogled zanimljivijim stvarima je l’. To je bilo to osnivanje crkvenog radija. To je bilo meni tada povereno. Sve više počeo da se suočavam kao što sam rekao sa tom realnošću koja je postajala sve tamnija kako su se ovde političke stvari menjale. Dakle pogotovo 2012. godine, znači te praktično ulaska u jedan veoma blizak odnos sa režimom koji je tada uspostavljen. Mene su gurali po medijima. Mislim gurali, u smislu slali su me često u medije. Mogu da kažem da sve tamo do 2017. godine nije bilo problema u smislu da me neko vukao za rukav za to što sam rekao, a govorio sam poprilično slobodno o stvarima. Mogu da kažem i kritički. Ali onda je čitava stvar pukla. I ne mogu da kažem da ne da ne mogu nego apsolutno mi nije žao. Mislim bilo mi je postalo mi je mnogo ranije jasno da će verovatno tako nešto da se desi. Ali onda opet proces emancipacije uprkos tome što ti je jasno da je to nekakva nužnost nije lako u stvari. Jer si mnogo uložio u tu priču. Iskreno si u nju verovao. Bez obzira na sve probleme koje si uočio u njoj u stvari. I prosto nije lako promeniti u tom smislu život. Bez obzira što si mlad ili relativno mlad, mislim šta imaš 35 godina danas. Ovaj. Ali kao započeti priču ispočetka opet nije nimalo nije nimalo lako. I onda se to narednih nekoliko godina je to trajalo. Ja sam ipak uprkos peripetijama u vezi sa tim dobio tu saglasnost od za izbor u zvanje docenta koja je zapravo bila protivzakonita stvar, ali Bože moj. Znamo u kakvom društvu živimo. I počeo sam da radim i kao nastavnik onda. Međutim kako su stvari napredovale, bilo je tu tih nekoliko mojih javnih istupa koji su doveli do toga da sam ja u potpunosti ovaj stavljen pod zabranu kad je sveštenstvo u pitanju. Prvo sam 2017. razrešen svih crkvenih službi, a onda 2020. stavljen pod zabranu. Ostao sam docent sve do marta prošle godine, ali je bilo jasno da teško da će uprkos tome što je to sve protivzakonito, što sve spada u kategorije koje su koje bi se veoma lako mogle i pravno definisati, ne znam različiti vidovi mobinga i slično tome da nema ništa zapravo od toga i da je bolje zapravo da ja izađem iz čitave te priče. Volim da kažem da sam kao što sam u čitavu priču ušao zbog toga što sam iskreno verovao u neke stvari. Dobrim delom zbog vere u iste te stvari sam iz te priče izašao. Meni se čini da se ja u tom smislu nisam promenio, nego da je ili nisam toliko promenio već da se okruženje u stvari drastično promenilo. Često su mi postavljali to pitanje kakav je odnos je l’ čitav. Na kraju krajeva nije ni bitno da li sam se ja, ali ono što je meni lično važno je to da kada su u pitanju ta uverenja ja tu tvrdo stojim i spreman sam da ih da ih branim, samo što nema sa druge strane dok je čitava ta priča trajala to sad sa sa tim crkvenim ustanovama i pojedincima u njima, tu niko nije hteo da razgovara u stvari. Tu nije uopšte poenta da se razgovara.

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. hajde da te vratim na studije zato što mislim da niko ne zna osim vas koji imate to konkretno iskustvo kako to izgleda.
Vukašin Milićević: Aha kao studije teologije?
Ivan Minić: Šta to sve što postoji u okviru toga? Ko su ljudi sa kojima vi komunicirate, ko su profesori, koji su predmeti, šta su teme i šta je perspektiva odnosno…
Vukašin Milićević: Pa znaš šta vidi, ono što je važno da se zna. Mislim užasno su se stvari promenile na tom fakultetu u lošem smislu u poslednjih 10 godina, 12 godina. Ali u periodu nekih 10, 12 godina pre toga, fakultet je bio u nekom naučnom, akademskom smislu i u smislu atmosfere koja je vladala na njemu, onda bi rekli u crkvenom smislu na svom maksimumu u stvari. Znači govorimo o periodu nakon 2000. godine, naročito nakon 2004. godine kada je fakultet praktično vraćen u sastavu univerziteta pa negde do 2012. situacija je bila veoma dobra i kada ako govorimo o nekom akademskom nivou u stvari to je bilo sasvim uporedivo sa sličnim fakultetima, humanističkim fakultetima na univerzitetu. Poenta je u tome da je i kada je osnovan taj fakultet, on je osnovan zakonom o univerzitetu 1905. ali je praktično počeo da radi 1920. godine. Bilo je rasprava o tome da li da se osniva duhovna akademija ili fakultet i tako dalje. I preovladalo je mišljenje da treba osnovati fakultet. Što znači naučno-nastavna ustanova. Znači duhovna akademija je drugačiji model. Ono što bi oni hteli da bude fakultet je zapravo duhovna akademija. Čitava priča sa o blagoslovu i te stvari. Da je to crkvena škola i tako dalje. Znači duhovne škole su crkvene akademije. Teološki fakulteti koji postoje u mnogo zemalja u Evropi su drugačije organizovani. Organizovani su kao i svi drugi fakulteti. E sad ono gde je, šta je ključna stvar? Ključna stvar je ako govorimo o razlici između između fakulteta i te neke čisto crkvene duhovne škole, duhovne akademije. U duhovnoj akademiji je akcenat na duhovnosti, ili bi trebalo da bude je l’. Na religioznosti. Naravno da ona ima i taj postoji akademski momenat, naučni momenat, ali je primarna pa možemo da kažemo u tom smislu i disciplina. Ovde to nije tako. Znači ovde svakako da naravno ti ljudi koji   dolaze da studiraju teologiju su religiozni, najvećim delom u različitim stepenima i tako dalje. Praktikuju religiju u smislu da su praktični vernici. Ali nije obavezan internat, nisu nema te neke polumanastirske discipline. Nemoguće je tako nešto sprovesti zapravo na jednom fakultetu. Tako da je taj fakultet i tada kad je osnovan bio organizovan po uzoru na zapadne u stvari fakultete. Bila je intenzivna saradnja u to vreme govorimo o periodu između dva svetska rata i i recimo sa starokatoličkim fakultetom u Bernu, sa anglikanskim visokoškolskim ustanovama. To su bili neki modeli. Onda dobrim delom da se razumemo naše školstvo je celo nastalo tako što je praktično usvojen model koji nam je bio najbliži, čiji smo praktično deo u kulturnom smislu bili je to austrougarski obrazovni model. U Černovcima, u današnjoj Ukrajini koja je bila deo Austrougarske je postojao teološki fakultet na kome je većina, jedan dobar deo srpskih teologa je studirao. Tako da su to bili neki modeli koji su koji su u stvari uzeti. Već ono što takođe treba da se zna da je bogoslovija u Sremskim Karlovcima bila veoma blizu nivoa visokoškolske ustanove u 19. veku. Ona je praktično bila visokoškolska ustanova. Tako da nije to ni iz čega napravljeno. Ali hoću da kažem svesno su se tada opredelili za taj model fakulteta. I on je osnovan praktično kao, pa po znacima navoda ali formalno je to tako. On je osnovan aktom osnivanja univerziteta kao jedan od pet fakulteta univerziteta i počeo je kao što sam rekao da radi 1920. godine i kad pogledaš kako je to funkcionisalo između dva rata, nije bilo nikakve razlike između drugih fakulteta i tog fakulteta. Oni sada često postavljaju pitanje kao kako je ne znam zakonom o verskim zajednicama, mislim iz ’29. godine bilo predviđeno da crkva može da ima nekakvog uticaja. Crkva je mogla tada ako bi primetila da postoji neko zastranjivanje odnosno u doktrinu, preko ministarstva prosvete da reaguje u tom smislu. Ali ne ovako kako su oni to danas napravili. Da oduzme blagoslov i čovek izgubi posao. Mislim znači nikakvi blagoslovi se tu ne pominju nikakve slične stvari tome. takva situacija je ostala praktično do 1952. Znači fakultet je od kraja Drugog svetskog rata do 1952. bio punopravna članica beogradskog univerziteta. I tada su svi teološki fakulteti koji su bili u okviru univerziteta u Jugoslaviji. Dakle Ljubljana, Zagreb, Beograd, su likvidirani kao državne ustanove. Znači prestali su da postoje kao državne škole. Ali je država dopustila da oni nastave da rade u okviru verskih zajednica i ne samo da je dopustila da rade kao crkvene škole, već je i učestvovala u njihovom finansiranju. I oni su, šta je još važno, oni su tada zadržali taj model kakav su imali u stvari i pre, a to je dakle model fakulteta u stvari. Nije došlo, nisu osnovane duhovne akademije. Nisu fakulteti počeli da postali u tom smislu crkvene škole iako se crkve jesu starale o njihovom funkcionisanju. Praktično su bili crkvene ustanove. I u tom smislu integracija 2004. godine ponovna je bila jednostavna jer je fakultet sve vreme pratio rešenja koja su bila praksa na na na beogradskom univerzitetu. Tako da poenta svega je ne razlikuje se u formalnom smislu studiranje na Bogoslovskom fakultetu ili se makar nije razlikovalo od studiranja na drugim fakultetima. Programi su pogotovo nakon što je se prešlo na takozvanu Bolonju, ti programi su svi bili usaglašeni sa tim principima. Kada je u pitanju sadržaj, sadržaj sad možemo da pričamo o tome šta je akademska teologija i da li je to što se tamo radi akademska teologija i tako dalje. Ja mogu da kažem kako bi to trebalo da bude, a već sam govorio o tome. Dakle pominjao sam kritički pristup, je l’ tako? Da li ga je bilo? Pa jedno vreme je to bilo postavljeno kao nekakav standard, a sada se svesno odustaje od toga u stvari. Govori se o tome, ne znam ako neko prati sada istupe ne samo crkvenih velikodostojnika već i ljudi, profesora Bogoslovskog fakulteta. Masa njih govori o tome kako jedna od glavnih tema na koju se ovaj fokusiraju je razum je l’. Kao i kako čovek nije samo razum, kako je ne znam to. Mislim što jasno govori jednoj veoma lošoj tendenciji u čitavoj priči koja ne samo što obesmišljava u potpunosti postojanje nekakve institucije kakva bi trebalo da bude Teološki fakultet, već generalno dovodi u pitanje kakvo uopšte mesto crkva može da ima u ovom društvu. Mislim ako ona iracionalnost propoveda kao princip svoga delovanja. Mislim sad ovo naravno sve retorski postavljam jasno je kakvo je to mesto i jasno je zašto nam društvo ovako izgleda je l’. I crkva u njemu takva. Ali ukratko rečeno, mislim moja iskustva kad je u pitanju studiranje i i studirao sam kao što sam rekao i na Filozofskom fakultetu tako da i nisam bio jedini, bilo je još ljudi. je bilo zapravo veoma pozitivno. I tu sam upoznao još nekoliko i prijatelja koji su mi postali veoma značajni u mom životu generalno i sada su. nekoliko takođe profesora koji su kasnije doživeli sličnu ili istu sudbinu kao i ja. Ali zajedno smo mi tu zaista predstavljali jedno onako dobru, jedno dobro okruženje za bavljenje za bavljenje akademskom teologijom. Što danas više apsolutno nije slučaj kad je u pitanju taj fakultet. Znači danas taj fakultet mislim odnosno njegova uprava direktno radi protiv interesa univerziteta. Praktično služi kao nekakav trojanski konj. S obzirom na bliskost režima crkvenog i ovog u državi, to je praktično jedan isti režim. Ljudi koji su ostali na tom fakultetu tu se onako na jedan veoma perfidan način, licemeran način, praktično stavili na raspolaganje uprkos tome što jedan dobar deo studenata i oni zaista služe na čast i tom fakultetu i crkvi je jasno stao uz svoje kolege. Ko malo prati može da vidi po različitim portalima koji se bave time. Mi praktično imamo jedan slobodni portal kad je u pitanju teologija i nekakva uloga religije u društvu a to je teologija.net je l’. Tamo je bilo studenata koji su, evo nedavno je moram da kažem da sam veoma ponosan zbog toga. Znači jedan student je pod imenom i prezimenom veoma otvoreno i iskreno odgovorio na jedno krajnje perfidno pisanije jednog profesora mislim koji objavljeno na zvaničnom sajtu sajtu crkve. ko pročita ta dva teksta, jasno mu je kako stvari stoje i kakve su karte podeljene.
Ivan Minić: Videćemo kakve će posledice imati mladi kolega.
Vukašin Milićević: Pa videćemo. Do sada se pokazalo da je ne samo kad je ovaj režim u pitanju, već i njegov ogranak SPC je l’. Da je najbolji način i najbolja zaštita, možda i jedini način, jedina zaštita je javnost. Nema nikakve priče. Sve drugo omogućava da praktično ostaneš u njihovim rukama. Jednako je tome, jednako je svesnoj odluci da ostaneš u njihovim rukama. Jedino izlazak u javnost može da promeni stvar. Iz prostog razloga što te sve lične sudbine su samo segmenti jedne sveopšte socijalne destrukcije. I istovremeno način da čovek zaštiti sebe je da praktično stane spremno iza svakog nastojanja da se podignu socijalni kapaciteti ovog društva. Iza svakog ličnog svedočenja, svakoga ko otvoreno i slobodno izađe i kaže šta zaista misli i kroz šta zaista prolazi u ovom društvu. Nema drugog načina u stvari. Tako da eto mislim svakako ćemo videti šta će se dalje desiti sa sa Bogoslovskim fakultetom. Ja mislim da oni da hoće, oni bi sve svu tu sve te studente nekako makli. Verovatno će da će pokušati. Pokušavali su različite vidove pritiska preko tih episkopa. Iz kad su u pitanju krajevi iz kojih dolaze studenti. Jedan zapravo veći deo njih nije iz Beograda i njihov dobar deo njihovih karijera zavisi zapravo od tih episkopa. Tako da su pokušavali na taj način da da utiču. Videli smo da je bilo i episkopa koji su se stavili na njihovu stranu, malo ali poprilično teških. Tako da ćemo videti šta će se desiti. Ali mislim da je to sve definitivno suštinski povezano sa sudbinom čitavog društva. 01:16:08
Ivan Minić: Kada si ti ušao u tu priču i u tih prvih nekoliko godina, sve je delovalo da će biti OK odnosno to je bio jedan dobar period iz ovoga svega što si što si rekao. ko su bili ljudi koji su dolazili, mladi ljudi koji su bili tvoje kolege.
Vukašin Milićević: Znaš kako, evo sad ovako recimo hajde u procentima da probam da to izrazim. A i mogu s obzirom da sam posle toga 12 godina radio na fakultetu i pratio sam 12 generacija, je l’. Recimo nekih 50% su ljudi koji dolaze iz bogoslovija. Dakle srednjih crkvenih škola i koji su praktično bez izuzetka opredeljeni za svešteničku službu. I njih ovakvih i onakvih ima je l’. Kako su bogoslovije počele kadrovski da se menjaju, ja sam primetio recimo kada sam počeo da radim kao asistent i posle docent na fakultetu, tako je počeo da raste kvalitet studenata koji dolaze iz tih škola. Neke su se recimo kragujevačka bogoslovija u tom smislu veoma isticale. Znači to su bili veoma fino i dobro obrazovani momci koji su zaista bili onako u svakom smislu gde god da se, da ih pošalješ da se ponosiš njima u stvari, u akademskom smislu i u smislu ophođenja, vaspitanja, u svakom smislu je l’. drugu polovinu, hajde tako da kažem, su činili ljudi iz različitih najrazličitijih sredina, najrazličitijeg nekog backgrounda. I ono što je sad vrlo zanimljivo je da kad je u pitanju neko bavljenje teologijom onako više, je l’ kao naučno, da su oni pokazivali veću sklonost. Često je među njima bilo više onih koji su pokazivali nekakvu sklonost ka tome da ostvare neku karijeru kao teolozi u nekoj perspektivi, da studiraju dalje, da idu na postdiplomske studije. Kad je u pitanju pisanje naučnih radova takođe. Uglavnom je više tih ljudi je bilo iz tog okruženja. Tu je naročito jedan solidan procenat je bio onih koji su dolazili iz gimnazija. I oni su zajedno sa ovim pojedincima iz bogoslovije bili nekako najkvalitetniji. Pored toga bilo je ljudi, kažem iz potpuno nekih ono neočekivanih varijanti i i kad su u pitanju škole i kad je u pitanju socijalno zaleđe. Bilo je ljudi, mislim masa ljudi je dolazila da studira teologiju da nije imalo nikakve veze porodične sa sa tim. Bilo je tu mnogo i tog tinejdžerskog traganja. I generalno, to nije bilo neko, iako je postojala ispočetka uvek postoji ta podela, pošto ovi dolaze sa iskustvom internata, je l’ tako, živeli su zajedno godinama. Jedan dobar deo njih. Ta podela se relativno lako prevazilazila. Na te koji su završili bogoslovije i ove koji koji su dolazili iz drugih škola. Kada sam počeo da radim kao kao asistent i kasnije kao nastavnik, već toga nije bilo u stvari. Potpuno je nije bilo tog nekog, hajde ne da kažem rivalitet je teška reč. Odnosno možda i ali nosi neku negativnu konotaciju. Ali nije bilo te podvojenosti u stvari. I otprilike to je izgledalo sad sad govorim iz profesorske perspektive, ti ako imaš nekih od 100% studenata, 50% su oni koji su došli da bi samo prošli fakultet i dobili nekakvu diplomu. To je generalno situacija na svim humanističkim fakultetima, pa tako i na Bogoslovskom. Od ove druge polovine, 25 su kvalitetni posto. Pa sad pola od 25, to je dakle osmina, su odlični. I obično su ti oni sa kojima možeš zaista ozbiljno da radiš. i ja nikada nisam ono terao ljude da dolaze na moje časove, nikad nisam upisivao i tako dalje. Ali moje iskustvo za sve te godine rada je bilo da se stvori jedno jezgro nemalo. To najviše zavisi od mog pristupa. Sa kojim ti onda možeš da radiš. I ono što je veoma važno da ljude koji su u tom smislu pokazali revnost, ja sam uvek to znao i da nekako valorizujem. Mislim i kad je u pitanju ispit i ocena i tako dalje. A kako kako izgleda rad? Ja sam predavao dakle nekoliko predmeta. Svi su ti predmeti sa takozvane sistematske grupe. Dakle to je sistematska teologija je neka podela bi bila na dogmatiku i etiku, je l’ tako? Dogmatika je u stvari praktično istorija hrišćanske doktrine. Mislim ja sam je uvek i predavao kao kao kao istoriju. Ja sam predavao u okviru te dogmatike kao asistent antropologiju. Dakle to je praktično, praktično je to u osnovi bio jedan istorijsko-sistematski prikaz hrišćanskog učenja o čoveku. Znači ono od Biblije pa pa pa do nekih kao savremenih problema. Nemaš ti tu sad baš ne znam koliko vremena da to iscrpiš, ali kroz vežbe može mnogo toga da se radi. U okviru vežbi smo često, smo čitali izvore, savremenu literaturu, često, ali sam kad je u pitanju pogotovo antropologija i kasnije etika koju sam predavao kao docent, često smo obrađivali i umetnička dela, u smislu da smo, da sam davao i filmove za vežbe. Recimo eto to je kao kuriozitet, jedna od filmova koji je bio vežba je bio Fontrirov Antihrist. Tako da nije bilo zezanje. Znači nismo ono, nismo gledali pobožne crtaće. Ovaj, ono što što mi je bila tradicija tokom čitavog tog perioda, naročito dok sam predavao etiku, prva vežba je uvek bila poema o Velikom inkvizitoru, je l’. Od toga smo počinjali i onda Ničeova genealogija morala. I onda krećemo da radimo hrišćanske izvore. Znači to, a hrišćanski izvori su zapravo pisci od trećeg pa do sedmog veka. Recimo, pošto je to dva semestra ja sam hteo da posvetimo pažnje dovoljno svakome od njih, na uštrb sveobuhvatnosti, sad nekakve istorijske, jer nije poenta, to mogu pročitati u bilo kojoj priručniku da vide kako se stvari kasnije razvijale. Ali bitno je ta neka ključna formativna, formativne stvari.
Ivan Minić: Ne, formativne stvari.
Vukašin Milićević: Pa da, da se da se obrade. To mi je bio neki pristup i da se napravi neki link koliko je god koliko je to moguće sa savremenošću. Tako da je meni to čitavo iskustvo rada na fakultetu, kao i studiranja, bilo veoma prijatno. Ako govorimo o radu sa studentima, veoma, veoma prijatno. Dakle i tu ima ljudi sa kojima sam i dalje u kontaktu. Ne samo dakle kolega sa kojima sam studirao nego i kolega kojima sam predavao. Ima mnogo kvalitetnih ljudi i naprosto mi je žao što se to ne prepoznaje tamo gde bi trebalo da se da se prepozna. Ali opet kao što rekoh, promena je pitanje opstanka. Nadam se da će im, da će to shvatiti.
Ivan Minić: Kada gledaš sada na celo to iskustvo, mislim naravno naučio si mnogo u celom tom procesu. Kada vidiš te mlade ljude koji su u prethodnih 20 godina, koliko si ti tu, prošli kroz tu priču. Iz razgovora sa njima šta su njihove motivacije? Hajde da zanemarimo one koji su došli samo da prođu.
Vukašin Milićević: Aha.
Ivan Minić: Ali ovi koji u tome vide nešto više, koji o tome promišljaju, koji ne planiraju samo da se bave time. Znači da zanemarimo to.
Vukašin Milićević: Pa znaš šta? To ti je, ima nekoliko fakulteta. Nije teologija jedina. Verovatno je psihologija odmah tu. Pa donekle i filozofija, mada je tu manji broj studenata. To su ti po znacima navoda mesijanski fakulteti. Znaš, ljudi dolaze tamo da bi im neko otkrio smisao života. Iz najboljih mogućih namera, većina. I to je dobro, jer bez takvog drajva kao, ti teško da možeš da da da nešto tu ukačiš ozbiljno, je l’. Međutim sa druge strane, moraš da se vratiš na zemlju, jer ti ipak si došao da studiraš, mislim. Znaš ono, nisi došao u manastir, nisi došao u hram u metaforičkom ili stvarnom smislu te reči. Tako da tu je sada izazov. Ali ako je motivacija dobra, onda može nešto dobro da da da ispadne. E sada, postoji i oni čija je motivacija bila čisto intelektualna. Ima i takvih ljudi. Ima recimo ono što nisam pomenuo, da tu uvek bude, uvek bude jedan broj, manji broj, nekoliko ljudi koji dolaze da studiraju u zrelim godinama. Dakle sa 50 godina, 50 i nešto godina čak. I mlađi, ali bilo je ljudi koji često budu veoma revnosni. Ti ljudi su ili tu iz nekakvih religioznih razloga, ili zbog toga što su zaista, bilo je i onih koji koje pokreće nekakva radoznalost. Kad je motivacija u pitanju tako stvari, tako stvari stoje. Dakle ideja je kao da će ti to pomoći da nekako rešiš pitanje smisla života, ili da se izboriš sa osećanjem besmisla, je l’. Koje je takođe kod ono kasno adolescentske populacije sve samo ne retkost, je l’.
Ivan Minić: A kada pričamo o profesorima. Pomenuo si profesora Bigovića. Ko su još bili ljudi koji su tebi bili značajni?
Vukašin Milićević: Pa mislim meni je i sada jedna od najznačajnijih ličnosti u mom životu, moj moj bivši profesor, a i mogu da kažem i sadašnji i bivši uzor, ovaj, to je profesor Vladimir Perišić. On je on je inače filozof po formalnom obrazovanju koji se bavi istim ovim stvarima u stvari kojima se kojima se ja bavim i koji mi je u tom smislu kao neko ko je veoma izbrušen kada je u pitanju pravi akademski kritički pristup tim stvarima bio ogromna pomoć i inspiracija. Bilo je tu još ljudi. Bilo je tu nekoliko, ja sam uhvatio nekoliko profesora mogu da kažem starog kova koji su nosili taj neki i šarm, ne samo metod iz nekih prošlih vremena. Recimo takav je bio profesor Dragan Milin. On je bio profesor Starog zaveta. kažem bilo je tu još, još ljudi koji su koji su, bilo je to onda mlađih ljudi koji su mi bili profesori i asistenti pa smo kasnije postali kolege. Među kojima je u intelektualnom smislu bilo zaista ljudi koje sam smatrao za uzore, ali koji su nažalost neki od njih se u ovom nekom ljudskom i moralnom smislu kasnije pokazali što mi je bilo veliko razočaranje lično. Ne toliko profesionalno, u ne tako dobrom svetlu. Bio je tu takođe, e sad jedan kao krajnje pozitivan primer takvog relativno mlađeg ovaj čoveka je Maksim Vasiljević. On je inače episkop, je l’ koji je takođe jedan od onih koji su bukvalno sklonjeni veoma brutalno crkvenim aktima sa fakulteta, na sreću je i dalje episkop. Tako da eto to su to su ti neki ljudi koji su lično meni bili značajni. tu je takođe bio moj dugogodišnji prijatelj. Iz nekog smo zajedno bili u čitavoj toj priči, ali je on ipak bio dovoljno stariji od mene da je u nekim tim situacijama ono praktično igrao ulogu nekog starijeg brata. To je, on i dalje radi Aleksandar Đakovac je tamo. Imali smo neke slične interesovanja, sličnim stvarima se bavimo i nije to bilo neko okruženje u kojem sam se ja osećao usamljenim, naprotiv dakle. I tu su konačno kolege sa kojima sam studirao, koji su kasnije radili i koji su sklonjeni sa fakulteta praktično na isti način kao i ja. To su kolege Marko Vilotić i Andrej Jeftić. Neki od njih su bili ovako i u medijima su ti slučajevi bili ispraćeni. U svakom slučaju pre 12, 13 godina je postojao jedan ozbiljan kapacitet. Tu je takođe još jedan kolega koga bih pomenuo, mlađi kolega mislim Nenad Božović, on je nedavno dao otkaz iz veoma pa mogu da kažem jasnih i nedvosmislenih uzvišenih moralnih razloga na svoj posao na fakultetu, inače je bio docent. Tako da bilo je to jedno prijatno okruženje za rad. Ali se čitava stvar na gotovo, pa sad iz ove perspektive, na jedan veoma perfidan i neočekivan način i neočekivano brzo zapravo krenulo ono u totalnu u stvari destrukciju.

NACIONALIZAM KAO PROBLEM

Ivan Minić: Tvoj život u tom periodu od prethodnih 15-ak godina ima nekoliko paralelnih trekova na kojima se dešava. Jedan od njih i jeste taj da kažem sveštenički deo posla koji voleo bih da pričamo o tome šta mi je misao, a kako ćemo doći do razrešenja ti si pametniji od mene. Ovaj, ali Ono što se jako često danas dovodi u kontekst religije a ne mogu da kažem da je potpuno neosnovano. Ima svoje, ali mislim da je pogrešno, jeste da religioznost, religija jednako zatucanost.
Vukašin Milićević: Mhm.
Ivan Minić: A ako gledamo opet istorijski, ti neki ljudi koji su bili oslonjeni ili deo crkve su suštinski bili najveći prosvetitelji, najumnija lica, pa i na mikro planu u nekom selu, a i na makro planu kroz brojne ljude koji su koji su kroz crkvu i zahvaljujući crkvi, crkvenom obrazovanju, poziciji, u suštini, je li bili prosvetitelji ovog naroda. E sad u trenutku kada ti dolaziš u tu priču, ti si brate klinac.
Vukašin Milićević: Pa da.
Ivan Minić: A od tebe se očekuju neke dosta ozbiljne i velike stvari. Mislim ne uvek, ali ti bi trebalo da budeš.
Vukašin Milićević: Pa očekivao sam ja od sebe te velike i ozbiljne stvari. Ali znaš šta je tu ozbiljan problem? Kad govoriš o toj prosvetiteljskoj tradiciji hajde da je shvatimo onako u striktnom smislu te reči, u smislu istorijskog prosvetiteljstva, znaš. Srpska pravoslavna crkva između ostalog kada je u pitanju, kada su u pitanju negativni aspekti njenog socijalnog delovanja ovde, u poslednjih nekoliko decenija igra praktično jednu ulogu motora revizionizma. Revizionizam je jedna od ključnih reči kojom se moramo baviti da bismo došli do toga šta je zapravo prava dijagnoza ovog društva i šta je lek. Zato što revizionizam dovodi u pitanje elementarne vrednosti. O nekim od njih smo već govorili. Jedna od ključnih tih vrednosti kod nas je antifašizam. Znaš ti više ovde ne znaš šta zapravo znači antifašizam, kad su bezmalo svi saradnici, i otvoreni fašisti, i saradnici fašista, i otvoreni fašisti rehabilitovani kao nekakvi borci za nacionalnu slobodu i žrtve nekih jezivih komunista i tako dalje. E sad naravno da taj revizionizam koji dobrim delom u simboličkom smislu uporište nalazi u crkvi, se tiče i istorije same crkve. I srpska pravoslavna crkva praktično se revizionistički odnosi prema sopstvenoj istoriji. Kako kada je u pitanju istorija njena u Drugom svetskom ratu i činjenica da, pazi ovo. Ti 1944. godine imaš dvojicu ministara sveštenika. Znači imaš Vlada Zečevića i Milana Smiljanića u kako se zvala to, Antifašističko veće narodnog oslobođenja Srbije. Dakle prva vlada Srbije u stvari. Znači dvojicu sveštenika koji su ministri, koji su sve vreme rata u rat otišli kao sveštenici, pojavljivali se kao sveštenici, služili kao sveštenici u okviru partizanskih odreda. Imaš još jednog koji je zaista onako heroj bio je prota Jevstatije Karamatijević takođe iz iz Sanžaka iz iz sanžačkog kraja. Dakle koji je pored svega što je radio kao narodni tribun, bio je heroj Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, bio je još i potpukovnik NOB-a, je l’. Znači aktivno je on učestvovao. Mislim da mu je ćerka poginula u NOB-u. Prvi gradonačelnik Novog Sada je prota Alimpije Popović. Znači odmah nakon oslobođenja. Mitropolit Josif Cvijović, koji je zamenjivao patrijarha Gavrila, skoro sam radio nešto u arhivu i gledao kako su o njemu pisali ne samo nemački informanti i nemačka obaveštajna služba ima arhiv sačuva u arhivu grada Beograda, nego i domaći kolaboracionisti Ljotićevci i pripadnici Nedićevog aparata. Josif Cvijović u sred Beograda govori o Nemcima u propovedima kao pominje kao neprijatelje. Dakle govorili su o njemu kad on je takođe učesnik Prvog svetskog rata i Balkanskih ratova. Dakle, onda sam patrijarh Gavrilo koji se posle Drugog svetskog rata vraća u Jugoslaviju. Hoću da kažem to je takođe istorija pravoslavne crkve, a ne samo četnici i mučenik Draža Mihajlović i prepobožni Dimitrije Ljotić i slične stvari. Bogomoljački pokret i slične stvari. Kad govorimo o Bogoslovskom fakultetu veoma slična situacija. A ti sada imaš, ti ti sada imaš situaciju takvu da od svih tih ljudi koji su radili na Bogoslovskom fakultetu, koji su generalno delovali u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sada imaš istaknute kao jedine i apsolutne kriterijume vere i shvatanja društva, istorije i tako dalje Srpske pravoslavne crkve Justina Popovića i Nikolaja Velimirovića. Koji čije su biografije najblaže rečeno sporne. Kad su u pitanju konkretne stvari koje se tiču tog perioda, za vreme Drugog svetskog rata, pre i posle Drugog svetskog rata. I ti sad ne možeš ništa da tu sad kao, znaš ta kanonizacija i ne samo njihova kanonizacija, već kanonizacija skandaloznih među njima, oni pretpostavljam zločinci koji su kanonizovani, ratni ono dokazani ratni zločinci, taj čuveni pop Maca je l’. Koji je zapravo bio jedan običan četnički koljač koji kao ubili su ga posle rata. Naravno, ja mislim da je čak bilo nekakvo suđenje. Bio je taj skandal pre 2006. godine. Miša Janketić kome je taj čovek ubio majku se tada oglasio. I bio je ne samo on, ti sad imaš te kanonizacije se vrše praktično bez bilo kakvog ispitivanja stvarnog, znaš. I ti onda imaš, znaš ja pitam skoro za jedan nedavni slučaj rekoh, za nekog sveštenika kao koji je kanonizovan takođe, rekoh je l’ bio Ljotićevac? Pa nije kao bio simpatizer. Mislim znaš kao u arhivima postoje stvari koje su sada lako dostupne. Ili i čak možda najbolji primer opet tog jednog suludog revizionizma koji bukvalno predstavlja sečenje glave, pardon, grane na kojoj sediš. Znaš ti imaš čitav sad taj kult, ima i ulicu ovde negde baš u blizini starca Vukašina Jasinovačkog, je l’. Ima ta priča o starcu iz sela Klepaca koga su ustaše ubile u Jasenovcu i dok je ustaša njega ne znam masakrirao, on mu je govorio samo ti sine radi svoj posao. I sad ti kad pogledaš, šta istorija kaže o tome? Odnosno istorijski izvori koji su, jedan prvi istorijski izvor je izveštaj ove komisije posle rata, dakle po znacima navoda komunističke komisije koja govori o zločinima nad Srbima. To su podaci koje citiraju svi ekstremni srpski nacionalisti sada i to su cifre koje od kojih oni ne odustaju, samo što ne pominju da su zli komunisti koji su sakrivali istinu o ne znam Jasenovcu i tako dalje, ti koji su došli do tih cifara i da su te cifre kroz nekakav proces kasnije analize i tako dalje pokazalo se da su preterane u stvari. Ali dakle to su te cifre, to su te komisije. Dakle nije postojao nikakav starac Vukašin u Jasenovcu. Dakle nije postojao tamo. Znači postoje dvojica ličnosti. Dvojica ljudi koji su obojica ubijeni koji su ustaše obojica ubile. Jedan je potpuno znači kao kao biblijski patrijarh starac Vasilije Ratković starac je znači čovek je imao 95 godina iz Ljubuškog, koji je čak bio tamo neki predsednik crkvene opštine, koga je tako ustaša maltertirao neki. Mislim da se i ime pominje. Terao ga je da peva nešto kao Paveliću ili ne znam šta već. I tako ga je i ovaj mu je govorio samo ti dete radi svoj posao kao, pusti ti mene. I ovaj na kraju ga je, ubio ga je u Ljubuškom. Ima izveštaj baš taj nalaz nalaz komisije iz ’45. ja mislim. Drugi je jedan sarajevski obućar, Spasoje Mandrapa. On je Mandrapa iz Klepaca, koji je ubijen u Jasenovcu isto ’41. godine i koji je na taj način izdvojen i masakriran zbog toga što je, on je bio inače pojac u staroj sarajevskoj crkvi i zbog toga što je dok su ubijali te ljude, on pevao jednu himnu koja se peva pokojnicima u stvari. I to je svedočanstvo koje je o njemu dao pokojni profesor Žarko Vidović. Dakle, a ti sad imaš, znaš kao imaš istorijske izvore, imaš ljude znači. I ti umesto da, da se vratimo na početak priče, kritička istorija i tako dalje, da nešto napraviš od toga, da da da da pokažeš da da to tvoje pričanje o mučeništvu i svetosti nije nekakav fantazam religijski nego da ima veze sa nekim stvarnim ljudima, ne ti forsiraš i dalje neki potpuno magloviti mit za koji svako ko pogotovo zlonameran može da pokaže da je nekakva konstrukcija. Ali to je revizionistička logika. E sad da se vratim još par koraka unazad. Taj revizionizam takođe pogađa i crkvenu istoriju 19. i 18. veka. Dositej Obradović je sada prokazana ličnost u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ti imaš tekstove autoriteta koji govore o tome da je on bio tako neki kao eto zanesen zapadom, da je on odustao od tog istorijskog i osveštanog modela je l’ kao prosvetiteljstva zarad nekakvog plitkog zapadnog i tako dalje. Znaš ovako, Dositej Obradović je bio sve samo ne izuzetak u srpskoj pravoslavnoj crkvi odnosno Karlovačkoj Mitropoliji u vreme u kome je on živeo. Ti u to vreme, pa na kraju krajeva Georgije Popović, temišvarski vladika koga on opisuje kao primer nekoga ko je svestan problema koje čini sujeverje, potrebe za prosvećivanjem. Je bio stvarna ličnost, znači to on čovek piše u životu i priključenjima opisuje njega, mislim opisuje istorijsku ličnost. Iguman Teodor, takođe istorijska ličnost. Prijatelj Dositeja Obradovića, opet temišvarski vladika, ne znam da li je bio temišvarski pa budimski valjda. Petar Petrović. To je najveća biblioteka na francuskom u južnoslovenskom kontekstu dela francuskih enciklopedista sačuvana iz tog perioda dakle, autentičnih dela, je njegova. Znači čovek je bio potpuno zanesen francuskim prosvetiteljstvom. Mitropolit Stefan Stratimirović, znači ja sam nedavno pisao jedan tekst, čisto istorijski tekst koji se bavi između ostalog prvo Dositejevim odnosom prema crkvi u to vreme i onda i odnosom Stefana Stratimirovića i Dositeja Obradovića. Stefan Stratimirović je takođe bio u potpunosti na nivou, ima njegovo pismo sačuvano do Dositeja, on je bio potpuno nadahnut idejama prosvetiteljstva. On je bio možemo da kažemo konzervativna varijanta prosvetitelja. Dositej je bio malo opet po znacima navoda liberalnija. Gde se to vidi? Vidi se u odnosu prema narodnom jeziku. Ali koje su modeli za koje Stratimirović eto u tom pismu piše, treba da slede Srbi? Pa to su modeli Francuske, Italije i pazi, tada Rusije. Rusije Petra Velikog. To su ti veliki modeli koje treba zapravo Srbi da u svojoj borbi za nacionalno oslobođenje slede. I kako izgleda ta borba, njena ključna komponenta je prosveta u stvari. Znači prosvetiteljstvo nije bilo tek neka filozofska ideja i tako dalje. Prosvetiteljstvo je i kod Dositeja i kod čitavog tog kruga ljudi koji su kao što sam sad rekao bili na najvišim crkvenim položajima u to vreme. Jer da se razumemo u to vreme je najozbiljnija politička i kulturna ustanova kod Srba upravo pravoslavna crkva. Znači oni su prosvetiteljstvo i prosvetu shvatali kao ključni elemenat političke emancipacije. A kako su oni zamišljali političku emancipaciju? Pa na tragu ideja koje su zacementirane praktično u evropskoj političkoj istoriji Francuskom revolucijom. I nije slučajno zaista, to sad kad se pogleda sada ne samo Fon Ranke što je što je Prvi srpski ustanak nazvao srpskom revolucijom, nego kad pogledaš i kasnije recimo naročito meni bliski sa sad na primer Bakunjin eto recimo, kad piše o o Srbiji u 19. veku, to jeste bila dobrim delom revolucija, jer ona jeste ukinula feudalizam u stvari. Taj ustanak. Te tradicije, slobodarske tradicije 19. veka. To nije nikakva mitomanska nikakva mitomanija ne znam povratka u nekakvo srednjovekovlje i tako dalje. Da to jeste bio jesu jeste imaginarijum bio taj tradicionalni što je potpuno normalno. Pogledaj druge evropske narode kako funkcionišu u to vreme. Povezan sa nacionalnim mitovima. Ali su ti nacionalni mitovi, među kojima ključno mesto ima Kosovski, tumačeni u ovom ključu u stvari. Pa sveti Sava tada postaje prosvetitelj u stvari. Ti imaš u 19. veku oni pišu ljudi kao ej ljudi kao sveti Sava nije samo svetitelj, mi smo ga do sada slavili samo kao svetitelja je l’. Kao samo kao sveca. On je i prosvetitelj. Sad nam treba Sava prosvetitelj. Oni naprave prosvetni kult Svetog Save tada. Jer nam to treba. I to kad se govori o Svetosavlju i i značaju koji je Sveti Sava imao u srpskoj kulturi. Dakle tokom 19. veka, to je sad taj malo romantičarski refleks prosvetiteljske ideje ovaj hvataju tu prvu polovinu 19. veka, onda se one propuštaju kroz filter filter romantizma i tu imaš malo sad taj taj srednjovekovni imaginarijum je l’ tako, stare tradicije. Ali je opet u osnovi to je potpuno ta priča znači. Sveti Sava prestaje da bude samo nekakav nacionalni svetac. On je nacionalni svetac zato što je prosvetitelj. Sve to sada u načinu na koji srpska pravoslavna crkva doživljava sebe, u viziji srpskog društva koju ona promoviše, to nema nikakvog mesta. Znači to su sve ružna sećanja u stvari. Sve to su ružna sećanja. A šta je naša doktrina? Naša doktrina je najopskurnija stvar ono kao u modernoj srpskoj istoriji. Ono to su klerofašističke tlapnje Dimitrija Ljotića i narodno-socijalističke ideje pa sad prevedite Milana Nedića. Ono to je Svetosavlje srpske pravoslavne crkve. To je to istorijski kad pogledaš gde taj pojam nastaje, kako to sad i eto Justin Popović koji je kao teoretičar Svetosavlja, koja je bila funkcija toga. To je bila ideološka osnova programa nacionalnog nacionalne obnove je l’ koju je sprovodila Nedićeva vlada. To tad nastalo. Nastalo je dakle pre Drugog svetskog rata u krugovima bliskim Dimitriju Ljotiću, a u Drugom svetskom ratu igra tu ulogu i tada dobija svoje potpuno potpuno zaokruženje. Znaš, to su ti to su opet eto sad ja sam pominjao ove profesore koji su zaboravljeni. Ti sad imaš reafirmaciju ne znam Dimitrija Najdanovića i takvih likova koji su bili otvoreno dakle, otvoreno ne pristalice nego funkcioneri tog zbora. Mislim ako treba nekome da se objašnjava da kakva je uloga bila Ljotićevog zbora u Drugom svetskom ratu. A treba da se objašnjava, to samo govori o tome da smo mi društvo koje je u jezivo dubokoj krizi. I to zaokružuje čitavu priču. Dakle revizionizam je jedno od imena tog srži problema koju mi u stvari živimo. I ako se toga ne rešimo i ako taj problem ne rešimo, nema nikakve ovde promene i društvenog preobražaja.

TEOLOGIJA I AKADEMSKA SCENA

Ivan Minić: Mi smo otprilike generacijski kroz školu prošli taj momenat gde su stvari koje smo učili bile bitno drugačije od stvari koje su učili ljudi pet godina pre nas. I opet drugačije od onih koji će učiti ljudi pet godina posle nas, ili možda neku godinu više, nije ni važno. Ali mi smo tu negde na tom prelasku. I tu se mnogo toga zapravo promenilo. Mislim ja se šalim na račun toga da ono karta koju smo mi imali prvi put kad smo došli na geografiju je imala teritoriju bivše Jugoslavije, ali osim Srbije i Crne Gore sve ostale su bile BR.
Vukašin Milićević: Da, da, a bila je kao tabla čoveče.
Ivan Minić: I mislim ono To se promenilo mnogo puta kroz vreme. Mi smo često u udžbenicima imali stvari koje su se desile pre nekoliko godina, od kojih apsolutno nema nikakav, nikakva distanca, nikakvo razumevanje, ništa od toga. Ali čini mi se da je taj pogled koji smo mi dobili bio relativno širok. Bio je plitak jer ne može da bude drugačiji ako je namenjen za opštu upotrebu. Ovaj, ali da se da je nakon toga to što se dešava sa crkvom krenulo da se dešava kroz sve pore društva i kroz obrazovanje i sve to. E sad Kao neko ko je to gledao sa strane, a u nekim slučajevima i iznutra, kako je došlo do tog survavanja? Pošto to više nije da je nešto blago otklizalo na neku stranu već nema više nikakve veze sa onim od čega smo krenuli.
Vukašin Milićević: Pa veoma je teško dati nekakav jednostavan odgovor na to. Mislim to u u onom političkom smislu te reči jeste bila reakcija dakle. I moglo bi se sve to objasniti praktično neuspehom jednog projekta koji koja se sastojala, taj neuspeh se sastojao u nedoslednostima koje su bile u njegovim samim temeljima. E sad te nedoslednosti opet koje su postojale u temeljima tog projekta, nisu bile posledica samo nekakvih mana i nedorečenosti, nego često i vrlina. Jer druga Jugoslavija nastaje kao emancipatorski projekat kao i prva. I prva je takođe bila emancipatorski projekat. Dakle ti imaš borbu za nacionalnu emancipaciju. Znači Jugoslavija i prva i druga su bile emancipatorski projekti. E sad da ne govorim o prvoj, nego kad je reč o drugoj, ti imaš kontradikciju ugrađenu na koju, na to su pažnju skrenuli, recimo Dejan Jović je o tome govorio, to je zaista veoma lucidno zapaženje. Da on ima kontradikciju ugrađenu u same svoje temelje. To je država koja počiva na marksističkim idejama. Vrlo zanimljivo, jugoslovenski komunisti naročito ozbiljno shvataju ideju o ukidanju države u budućnosti. Dakle država nije nešto što je što je obavezujuća istorijska realnost, nego stvar koju treba prevazići kada dođe do potpune revolucionarne emancipacije proletarijata i tako dalje. Ali su sa druge strane suočeni sa neophodnošću da naprave ozbiljnu i jaku državu. I sa neophodnošću da reše jedno pitanje koje je bilo koje je razorilo prvu Jugoslaviju, a to je nacionalno pitanje. I onda se u svemu tome negde stalo na pola puta. Delom zbog sopstvenih ograničenosti kada su u pitanju kapaciteti, pa u nekim aspektima i moralnih ograničenosti. A delom i zbog promene spoljnopolitičkog okvira. E sad ono što mene u čitavoj priči tu sad kao brine je činjenica da su ljudi tako lako odustali od tih vrednosti, uprkos problemima koje su nastale u njihovoj primeni s jedne strane. I s druge strane uprkos očiglednoj destrukciji koja je stajala kao alternativa. Znači ’91. godina. ’45. uopšte nije tako daleko. I ’41. godina. Ti imaš masu ljudi koji su i dalje u nekakvoj snazi koji to pamte, koji su bili učesnici svega toga. I moje pitanje, ja sad tvom pitanju samo nadodajem novo pitanje. Kako je moguće bilo da se tako lako skliznulo u destrukciju ne samo takve razmere nego destrukciju koja je predstavljala bukvalno povratak na pakao iz koga smo se izbavili. Dobro poznati pakao, dobro poznato okruženje. Ne, nema drugog objašnjenja osim da društvo u celini nije uspelo da se odupre impulsu da proizvede samo dovoljno elitu kojoj je tako nešto u interesu bilo. Kao što su ta elita pre Drugog svetskog rata bili ne samo nekakvi, ne znam političari, već je tu bila i socijalno-ekonomska elita. tako isto se u drugoj Jugoslaviji formirala jedna činovnička elita čiji je položaj, moć i perspektiva zapravo zavisila od sudbine te zemlje i nacionalni sukobi su joj išli na ruku. Međunacionalni sukobi su išli na ruku. I to se u stvari, to se u stvari desilo. Da li je to sad duboka država? Da li je to ta famozna služba? Da, jeste. To je to. To je to. Dakle imaš likove koji su shvatili da će im se zločin isplatiti. U najbrutalnijem smislu te reči. Da će im se isplatiti tako što će zaraditi na tome, da će im se isplatiti tako što će svoju poziciju u stvari učiniti još jačom. I to se u stvari dogodilo. I sve drugo se stavilo u službu tome i onda je bilo samo pitanje podele plena. A oni kako su imali s obzirom da je to bila država koja tu je sad kako da kažem, nezgodna stvar u vezi sa socijalističkim nasleđem, po znacima navoda nezgodna. Ti imaš državu u kojoj je sve u državnom vlasništvu i onda taj činovnički aparat raspolaže time. Znaš ima mogućnost da to sve prevede u privatno vlasništvo bez toga da polaže bilo kome kakve račune u stvari. Onako kako njemu to odgovara. I to se u stvari desilo. I onda je sad to pitanje podele plena, podele plena. Pa evo pogledaj kako danas funkcioniše čitav sistem. Ovi su doveli to do po znacima navoda savršenstva. Znači ovde je sve podela plena. I problem je u tome što da bi što se na svaki pokušaj nekakve društvene promene dinamike reaguje na dva načina. Jedan je nasilje, drugi je korupcija u stvari. Dakle prosto bez obzira na to što nam je ono zemlja suštinski osiromašila, resursi kada je u pitanju korupcija su i dalje ogromni. I to se zapravo desilo. A ljudi su potkupljivi i očigledno je, da se vratimo na početak priče, da jedan dobar deo ljudi baš ne voli da komplikuje sebi život. A borba za slobodu, emancipaciju i tako dalje podrazumeva da se sebi komplikuje život. E sad, sad možemo da postavimo pitanje kakvog sve to smisla ima, da li je da li je destrukcija ne samo društva, nego destrukcija konkretnih ljudi. Znači ovaj rat samo u Bosni i Hercegovini je ostavio sto i nešto hiljada žrtava. Oko 150.000 ljudi je poginulo u bivšoj Jugoslaviji. Je l’ to da zamislimo da je čak ovo i nekakav prirodni poredak ono kao stvari. Namenjen za društva kakva smo mi. Je l’ to nešto što treba trpeti? Je l’ to, to vredno kao toga da da da da da poenta je u tome što ljudi ovde moraju da shvate da nacionalizam znači ubijanje. Znači rat. On je realnost koja je uvek tu, nešto sa čime se, to je vatra.
Ivan Minić: Sve teži da vremenom ode u ekstrem. Osim ako se baš jako ne trude svi da ga suzbiju. Ali i ako se trude, u jednom trenutku će imati drugog posla.
Vukašin Milićević: Al’ ovde ne samo da se ne trude, nego ga pospešuju da. Da, da.

ULOGA CRKVE 

Ivan Minić: Koja je uloga crkve u toj celoj priči? Kako se to promenilo u prethodnih 30 godina?
Vukašin Milićević: Pa meni se čini da je već tada ovaj činovnički aparat, nazovimo ga tako, to kao neki tehnički termin, ta političko kakva već elita, kulturna elita koja je ubrzo postala i ekonomska elita. bilo preko svojih klijenata, bilo direktno. U stvari uspostavila kontrolu i nad crkvom. I crkva je značaj crkve je simbolički bio. Ali ovde, znaš, kad govorimo o o o o nacionalizmu i nacionalističkoj politici ona i predstavlja rat simbolima. Znači simboli tu služe da bi se ljudi, ti si to pomenuo u toku razgovora, da bi se skrenula pažnja ljudi sa činjenice da su u pozadini uvek i po pravilu odvijala nekakva pljačka. E sad crkva nosi ogroman simbolički potencijal u tom smislu. Crkva je takođe bila povezana i sa strukturama koje su bile poražene u Drugom svetskom ratu. Uprkos tome, uprkos svim onim stvarima o kojima sam govorio, dakle ti i dalje imaš u okviru te crkve u emigraciji postoje Ljotićevci, četnici, Nedićevci i tako dalje. Koji su se primirili bili, ali koji nema šanse da su mogli tako nešto da rade da nisu, da nije među njima bio jedan značajan broj onih koji su bili ovako ili onako povezani sa obaveštajnim strukturama u zemlji. I sad zamisli kada se uspostavi takav jedan konsenzus, koje su, koji su potencijali za destrukciju. Uloga crkve je ta bila dakle. Ti imaš tokom, ako govorimo formalno, dakle, faktički, koja je ključna bila uloga crkve tokom ’80-ih i i početkom ’90-ih godina? Bila je da se forsira taj autoviktimizacijski diskurs. To je, to je bila funkcija crkve u stvari. Da se napravi čitav jedan mit o tome da je Jugoslavija počivala na potiskivanju istine o Drugom svetskom ratu. Što je ono kao kontradiktorno u odnosu na elementarne činjenice. Mislim neke sam pominjao malopre u razgovoru. Tu je bila ključna uloga u stvari crkve. Da se praktično objasni simbolički, metafizički po znacima navoda, čitav taj projekat revizionistički u jednom sveobuhvatnom smislu te reči. Revizionistički u smislu razaranja društva koje je postojalo do tada. Ne samo razaranje Jugoslavije, nego razaranje i društva koje je formirano u Jugoslaviji. A to društvo je formirano na temelju zajedničke kulture. To je ono što im nije uspelo. Dakle mi i dalje imamo zajedničku kulturu. Mislim uspelo je dobrim delom u smislu da su u jednom periodu bile prekinute te komunikacije, ali evo ako pogledamo sada, dakle sada živimo 30 godina nakon kraja rata u Jugoslaviji, čini se da je region i u pozitivnom i u negativnom smislu kulturno potpuno integrisan u stvari i da nema tog političkog procesa koji tu vrstu integracije može da spreči. To je jedino što je dobro. Ali, to je bio cilj. S tim da je taj cilj toliko znaš, to je kao da ideš da objasniš Srbima i Hrvatima da oni ne govore istim jezikom. Jedan zaludan projekat. Činjenica da se neko odvažio na takav jedan projekat govori o tome u kakvom smo ludilu bili mislim.
Ivan Minić: I da je u jednom delu uspešan.
Vukašin Milićević: Pa da, da, da. Ali znaš kao apsurdna stvar.

KULTURNA POLITIKA I STVARANJE RAZLIKA 

Ivan Minić: Meni je zanimljivo recimo taj momenat sa jezikom gde naravno ono gledajući sa strane ne možeš da ne primetiš tu potrebu da se uvedu razlike koje ne postoje.
Vukašin Milićević: Da, da, da. Da se izmisle bukvalno.
Ivan Minić: A koje se diskretno, ali sigurno uvode svuda. Pa imamo onu mislim meni je ona presmešna kao priča, ona priča o ona nova tri slova koje imaju Crnogorci i firmi koja je napravila, kineskoj koja je napravila 1.000 tastatura i prodato je ne znam 90 državnim ustanovama i to je to. I i dalje niko ne zna kako se koriste ti znaci i šta oni treba da znače. Ali ti vidiš te promene. I one ako gledaš ono u prethodnih 30 godina sa slajsevima od po pet ili po 10 godina, nisu one uopšte toliko male. Da se namerno frazeologija za neke stvari menja. Da se namerno neke stvari sugerišu da se pišu na drugačiji način. Da se namerno izbacuje nešto što bi moglo da autori koji mogu da povežu taj taj region.
Vukašin Milićević: Znaš šta je dobro u čitavoj priči? Dobro u čitavoj priči je što su nacionalisti uglavnom nepismeni i onda oni ne mogu da dobace do toga u stvari da znaš ono kao da ti neko ovaj piše zaista po tim iskonstruisanim pravilima samovojnih jezika i tako dalje. Ali to ne znači da daleko od toga da je čitava stvar bezazlena. Pa evo ti ova priča sad sa sa sa otkupom knjiga u Srbiji. To ti je on tipičan primer takve politike ono, znaš.
Ivan Minić: Novo da je uvedeno da se mogu.
Vukašin Milićević: Da se ne otkupljuju knjige koje su na latinici. To na stranu značaj koji ćirilica zaista ima. Ja ne vidim da je ona na bilo koji način dovedena u pitanje. Mislim ja pišem kao ćirilicom. Kad kucam pola pola, ali kada rukom pišem gotovu uvek ćirilicom. Potpisujem se ćirilicom. Ali je to jezivo. Dakle ja sada kada pišem nešto što nije lično ili što nije formalno, pišem latinicom jer pišem naprosto ako želim to da objavim, pišem za više ljudi. Mislim ne pišem samo za ljude u Srbiji, je l’ kao. Ovaj. Hoću da kažem to je direktno protiv toga, protiv ovoga o čemu govorimo, znači ideja je upravo to. Da književna produkcija u Srbiji koja je u poređenju sa svim bivšim republikama na najvišem nivou je l’. Ovde su knjige realno najjeftinije i lako dolaze do čitalaca u u celom regionu u stvari da da ona bude u tom smislu onemogućena da igra tu kulturnu integrativnu ulogu, je l’.
Ivan Minić: Postoji tu još jedna stvar koja je po mom mišljenju nedopustiva u bilo kom civilizovanom društvu. A to je taj momenat da neko kaže: “OK, danas je 20 neki neki, od sutra se ovo primenjuje”. Mi smo to imali za gomilu stvari. Mi smo imali ono to pamtim zato što je to bila jedna vrlo žustra tema između nas nekoliko prijatelja. Onaj trenutak kada je su uvedeni ekstra daždžbine za automobile koji imaju preko 2.000 kubika. Što ništa nije sporno. Ja mogu da razumem racionalizaciju iza toga i ta racionalizacija na vrlo sličan način funkcioniše u svim zemljama. Ali Nemačka to najavi pet godina unapred. Zato što ako to ne najaviš pet godina unapred, onaj koji je juče kupio auto od 3.500 kubika ti si mu smanjio vrednost toga što je uložio za 50% u jednom danu. Bez ikakve najave, bez ičega. To je nedopustivo.
Vukašin Milićević: I demotivisa si ga da koristi to što je kupio. A njegovo korišćenje toga što je kupio takođe donosi ozbiljan prihod.
Ivan Minić: Ono što naravno možeš da uradiš u toj varijanti jeste da kažeš: “Ne primenjuje se na one koji su već vlasnici”. Da napraviš nekakav, da napraviš nekakav sistem koji je stimulišući za buduće, a nije ni na koji način ne degradi poziciju onih koji su već u tome. I to neka društva rade kojima je stalo do članova tog društva. A neka društva kažu: “Ma bole me uvo”.
Vukašin Milićević: Ali pazi, ali vidi ovo. Ali pazi u ovom konkretnom slučaju ti apsolutno ništa ne postižeš. Znači ako govorimo…
Ivan Minić: Ništa pozitivno ne postižeš.
Vukašin Milićević: O to sad kao ćirilica…
Ivan Minić: Ne, negativno postižeš jer to znači da će ljudi koji objavljuju na latinici biti izopšteni iz toga. A ako ih forsiraš da objavljuju na ćirilici, to znači da neće moći uopšte da gađaju tržišta koja su sada mogli da pokriju sekundarno, tercijarno, nije važno. Ali i i 20% da se proda u nekoj Bosni i Hrvatskoj, pa to svakom izdavaču znači. A sad to više nije opcija.
Vukašin Milićević: Pa kako da ne znači. Pa to to znači i i u onom, sve vreme o tome pričamo u vrednosnom, u suštinskom smislu znači. Čime se jasno pokazuje šta ljudi koji stoje iza takvih odluka o tim vrednostima zapravo misle. Znaš ti, a da ne govorimo o tome što je ja sam se malo pre našalio, ali zapravo je to tako zaista i ozbiljno mislim. Znaš ti da ne govorimo o svim ovim istraživanjima koje govore o nivou funkcionalne nepismenosti ljudi kod nas, o svim tim problemima. Znaš sad kao i ti uprkos svemu tome direktno ideš protiv sopstvene kulturne produkcije u stvari. Zato što je mnogo lakše upravljati nepismenima.
Ivan Minić: Mislim, ja nažalost ovaj, je l’, često tako sedimo i analiziramo stvari i sve ostalo i onda dođeš do toga da u nekim situacijama, koliko god želeo da ostaviš ono benefit of the doubt, što bi rekli. Da imaš samo dva ishoda, da imaš samo dva uzroka potencijalna. Da li je neko zlonameran ili je samo idiot. Nijedan i drugi nije dobar jer se taj neko nešto pita.
Vukašin Milićević: Da, ne, ne znaš šta je gore.
Ivan Minić: Fakat ne znaš šta je gore. Znači, OK gore je ako je zlonameran, jer ako je sposoban i zlonameran, to može da bude ozbiljna ozbiljno problematično. Ali je mnogo strašno i kad počneš da razmišljaš o tome da
Vukašin Milićević: Mislim ako je idiot, onda mu je sistem doveo, mislim što je potpuno kao mislim znaš šta kao mi sad kao tu nešto zgražavamo kao kulturna produkcija. Čoveče ti pogledaš na šta liči televizija ovde mislim. Znaš to je, nego da sad ono kao ne ponavljamo opšta mesta. Znaš ono, dovoljno je da vidiš samo eto sve ovo o čemu pričamo, sve ovo što mi pokušavamo sada…
Ivan Minić: Mediji u širem smislu.
Vukašin Milićević: Pogledaš samo jutarnji onaj na Pinku kad je onaj Jovana Jeremić kao njen onaj sesoar, ono raspeća, zastave, veštice, ono prostitutke, ne znam mislim kao to to je potpuno ono pa onda analitičare kao. Ali opet šta ti je parametar, šta ti je KPI? Ali to je najgledaniji program.
Ivan Minić: Ali to je najgledaniji program.
Vukašin Milićević: Mhm.
Ivan Minić: To ne znači da ne treba da bude zabranjen. Apsolutno. To ne znači da ne treba da bude cenzurisan. Pa sloboda govora. Dobro. OK. Takva sloboda govora ide na kablovske televizije posle 10, 11 uveče.
Vukašin Milićević: Da, da, da. To to je nacionalna frekvencija, znaš, to je nešto…
Ivan Minić: Ja se sećam, ti si isto sigurno je na tebe uticalo na na neki način u tim godinama, jer ti si taj lik kog koga takve stvari lože. Jebote kad se setim nedelja, 23 časa. Vanja Bulić crni biseri.
Vukašin Milićević: Da.
Ivan Minić: To je išlo u nedelju i 23 časa. To sad može da ide bre u obrazovni program jebote. To je blaže od svake vrste obrazovnog programa koje mi danas imamo. Da ljudi su pričali užasne životne priče, teške stvari. Ono sećamo se svi nekih epizoda i sve i vrlo često se pitaš gde su ti ljudi danas, neke tražiš i sve. Kao to je tad bilo baš ono bilo na ivici kao znaš. Ne on kao, ne nego jednostavno tematika, to je kao heavy. Sad, sad je to razblažena limunada brate.
Vukašin Milićević: I da.
Ivan Minić: I da, jezivo je što se to dešava.
Vukašin Milićević: Ali vidiš šta je, vidi šta je, šta je zanimljivo? Ti kad pogledaš recimo tada tu podvojenost, znači imaš s jedne strane to, ali s druge strane imaš jednu drugačiju vrstu normalizacije najbrutalnijeg nasilja kroz nasilja kroz kroz informativni program. Sećaš se iz u tom istom periodu. Kako su izgledale vesti, onaj dnevnikov dodatak? Mislim to je sad isto vrlo zanimljivo zbog toga što…
Ivan Minić: Referencirao sam nedavno.
Vukašin Milićević: Što isti ti ljudi su i sada u medijskim sistemima ove zemlje. Znaš, i raspolažu njima suvereno. I ne samo, ne samo vesti, znaš nego se tu opet kad je u pitanju uloga crkve, pomenuo sam autoviktimizaciju. Nije samo autoviktimizacija, nego ima druga tu stvar, znaš ti imaš rizikujući da zvuči moralistički, normalizacija nasilja. Znaš to to to mahanje kostima ljudi iz jama i slične stvari, znaš to to to kad je u pitanju senzibilizacija društva za nasilje, to igra ogromnu ulogu. A da ne govorim o tome što je kasnije u toku rata bilo jezivih manipulacija time. Mislim jezivih manipulacija dok su se takve stvari realno dešavale. Dok su ljudi realno pretvarani u kosti, razbacane po istočnoj Bosni, po širom bivše Jugoslavije, je l’. Dakle to se realno dešavalo. Znači ti imaš pripremljeno društvo za za nasilje.
Ivan Minić: I imaš i taj taj momenat gde je ono na kraju dana kad podvučeš crtu ne postoji ni jedna informacija pojedinačno koja je tačna. Sve je sa jedne ili druge ili treće strane prenaduvano.
Vukašin Milićević: Jeste.
Ivan Minić: I onda je to naravno.
Vukašin Milićević: I gledaj sad još jednu stvar, sad smo onda ne otvaramo temu već pričamo dugo. Ali kad pogledaš sad to okruženje, pričali smo o tome u čemu smo rasli, pa onda te promene istorijskih paradigmi i tako dalje. Znači koje je dominantno dominantno osećanje, neko kada je u pitanju odnos čoveka prema društvu, da ničemu ne možeš da veruješ. Tako je. Znači nema više to sve su istorijske paradigme srušene. Sada svi lažu o tome šta se dešava i tako dalje. I šta ti onda pada na pamet kao ono pogotovo kad si klinac ili kad si mlađi, a to se i sada dešava takođe. Ekstremna rešenja deluju najrealnije u stvari u takvom jednom svetu. Sad to je pitanje odakle buja sad ne znam ponovo desnica sad u jednom mnogo širem, širem kontekstu, pa to je. Dakle kad kad se sruše, kad se radi na rušenju paradigmi tog tipa, kada se u potpunosti uruši poverenje ne samo u institucije koje su stubovi društva već i u medije i tako dalje, onda ekstremizam za većinu ljudi postaje logični izlaz i logično rešenje. I zašto? Zato što jednostavno zvuči. A ovo je sve kao nekako komplikovanje. A kao mi mislimo da istina treba da bude ono jednostavna.
Ivan Minić: U nauci nekad jeste i uvek kažemo to.
Vukašin Milićević: Ona jeste elegantna.
Ivan Minić: Ali nije uvek, ne pokriva uvek sve.
Vukašin Milićević: Da, da.
Ivan Minić: Ovaj, za sam kraj. Pričali smo o tome pre pre početka i to je i razlog zašto sam mogao lako da dođem do tebe. Kažem imamo zajedničke prijatelje. Ti si deo jednog ti si i kolega podkaster. Ti si deo jednog neobičnog podkasta.
Vukašin Milićević: Da.
Ivan Minić: Koji realizuje vas nekoliko ovaj u prethodnih nekoliko meseci koji ima neobično ime Peder, Pop i Pavijani. U čemu si ti pop.
Vukašin Milićević: Da.
Ivan Minić: E ja sam sa ostalom dvojicom dugogodišnji prijatelj. Ovaj…
Vukašin Milićević: Jeste, dobro si prošao u toj podeli.
Ivan Minić: Da, da, da. I to je nešto što je meni mnogo interesantno jer ja njih znam dugo. Pratim njihov podkast dopisi iz Diznilenda koji je vrlo sličan, ali ali drugačiji jer su samo njih dvojica. Ovaj to je jedna zabavna forma u kojoj ima dosta satire i i i i dosta tih nekih uvrnutih momenata i pogleda iz tri ugla na na te stvari. Ali isto tako jedna stvar koja je postala ritual ne malom broju ljudi da slušaju jer se kroz laganiji format i laganiji razgovor prođe kroz sve neke bitne teme koje se dese u tom nekom periodu od obično dve nedelje koliko bude iz epizode. Samo kratko za kraj, a šta je tvoja motivacija da budeš deo tog trojca?
Vukašin Milićević: Znaš šta je moja motivacija? Njih dvojica. Zato što se Miljana znam ono kao veoma dugo i veoma smo bliski. I Nemanju sam upoznao ne tako davno, ali smo odmah kliknuli. Mada znam za njegovu i Miljanovu priču. Mislim znam ga kao lika iz Miljanovih priča, pošto Miljan ne prestaje da priča. Ovaj, tako da glavna motivacija su njih dvojica. Meni je to super ono kao prijatno je, a a podstičuće je. Neke stvari, kontekst te prinudi koji čini njih dvojica da kažeš na jednostavniji i direktan način. Mislim da je to važno. Ali ono što je ključno je duhovitost u stvari koja je koja ovaj u tom, u toj našoj interakciji se nekako podrazumeva. Nekako u tom smislu podstičemo jedan drugoga i to to je glavna motivacija u stvari. Veoma lično u stvari.
Ivan Minić: Ja mislim da je mnogo važno da se pokreću teme za razmišljanje i da se pokreću neke priče. Šta će ljudi da rade sa tim, to je na njima.
Vukašin Milićević: Pa kako da ne.
Ivan Minić: Kao i sa svim ovim što ja ovde radim već sedam godina. Moje je da mi ovde neke stvari ispričamo. Meni je važno da ja ispričam sa ljudima ono što što što mi je interesantno. Bez nekog opterećivanja šta će treća strana da kaže. Ako im je interesantno što smo sedeli 100 nas u kafani dok smo mi pričali, meni je to skroz OK. I ja nemam problem sa tim. Ali nema optimizacije prema želji publike. Optimizacija je prema tome šta je nama prijatno i gde nas razgovor odvede. I mislim da smo pokrenuli neke zanimljive teme. Malo je drugačije nego što često Pojačalo zna da bude. Ali Pojačalo i jeste tako da se drastično menja u zavisnosti od toga ko je gost i nešto će biti hardcore finansijsko, ekonomska priča, preduzetnička. Nešto će biti potpuno deseto. Ali i svake epizode…
Vukašin Milićević: Ovo je bilo 12. da pomenemo.
Ivan Minić: Pa ovo je, da, ovo je, mislim vidi. Ako ako kažem da u 330 i kusur epizoda nismo imali ni jedno, ni jedan ovakav razgovor, mislim da je to…
Vukašin Milićević: To je to.
Ivan Minić: Dovoljno drugačije da ljudima bude interesantno. Vukašine, hvala ti puno što si bio.
Vukašin Milićević: Hvala tebi.
Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno, korisno. Da sad imate nešto što možete da čeprkate, čitate, razmišljate. Ako ne, pa čuli ste neke stvari. Sad šta ćete sa njima, to je do vas. Hvala vam puno. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.