Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Snežana Radojičić, mnogima poznatija kao Ciklonomad. Snežana je u prethodnih 14 godina obišla više od 50 zemalja i prešla više od 100.000 km biciklom. Ima tu još mnogo impresivnih brojki i priča, a ja sam snimio sa njom nekoliko epizoda kroz koje prolazimo kroz njen životni put, kako je uopšte došlo do njega. Nekoliko epizoda kroz koje prolazimo kroz njen životni put, a onda i sve avanture koje je u prethodnih više od decenije obišla. U prvoj epizodi bavimo se time kako je zapravo kroz život došlo do toga da sa 40 godina shvati da ne ispunjava svoj san i ne radi ono što želi i kako je onda skupila i hrabrosti i znanja i resursa da se otisne na taj put bez velikih sredstava i resursa, već samo sa izuzetno jakom voljom i budžetom od 150 evra mesečno. Uživajte! 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Danas imam izuzetnu čast i priliku da ugostim nekog ko je prešao, ako se ne varam, preko 100.000 km biciklom. Što samo po sebi je jako neobično i čudno, a kad uzmemo u obzir da je to dobar deo ove naše planete, ajde nisu svi kontinenti, ima tu stvari koje još treba da se dese, onda je to posebno zanimljivo. Danas mi je u gostima ta Snežana, poznatija kao Ciklonomad, žena koja je u prethodnih 14 godina dobar deo vremena, odnosno skoro svo to vreme, putovala svetom i obišla nekih 50 zemalja. Danas ćemo pričati o tome i o tome kako je ceo taj proces izgledao, a i šta ju je nateralo da uopšte krene sa tako nečim. Ali za početak, dobro mi došla. 

Snežana Radojičić: Hvala, bolje te našla.

Ivan Minić: U kojoj si ti sad fazi što se tiče tvojeg putovanja?

Snežana Radojičić: U fazi preispitivanja, svođenja, podvlačenja linije, zaokruživanja nečega što se desilo u prethodnih 14 godina, samo posmatranja i spoznaje, uobličavanja toga u tekst, što je moj način izražavanja, da bih mogla da nastavim dalje ili da vidim da li možda neću da nastavim dalje.

Ivan Minić:  Dobro, ali postoji neka ideja šta dalje?

Snežana Radojičić:  Da, naravno, ideja postoji. Ja već sam izvadila, u martu sam aplicirala za australijsku i novozelandsku vizu, tamo nisam bila i one su aktivne sada, trebalo bi do marta sledeće godine da ih aktiviram. U tom pravcu se kreće. 

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o tome šta je sve potrebno i za pripremu i kako ljudi mogu da te podrže u ovim poduhvatima, jer mislim da je i to jako važno. Posebno zanimljiv aspekt cele priče jeste to što si ti svoje putovanje dokumentovala i neformalno kroz blogove, kada sam ja to počeo da pratim negde na samom početku, kasnije i kroz video materijale i sve ostalo, ali svaki od bitnih delova puta i svaki od aspekata jeste, na kraju, sintetizovan u knjige, u nekoliko izdanja. One su sada ovde pred nama. Hajde mi reci šta je koja. 

Snežana Radojičić: Ovo je prva knjiga sa puta, pošto sam ja u prethodnom životu objavila dve knjige koje nemaju nikakve veze sa putovanjima. Ovo je “Zakotrljaj me oko sveta” i ona govori o tom početku samom, uopšte kako sam ja došla na ideju i zbog čega sam odlučila da ću to uraditi, kako sam našla društvo i taj neki početni novac koji je bio potreban da bih krenula i kako je to išlo. To je, u principu, bilo je dosta, mislim, komentara, vidim tamo i na Goodreadsu stoji, neki su razočarani žanrom ove knjige, pošto nije čist putopis. To je možda pre ljubavna priča, ljubavni roman sa pustolovnim elementima, zato što prati taj razvoj naše veze. Ja sam krenula, znači to verovatno nije najjasnije iz ovoga što pričam. Ja sam upoznala čoveka Brana, Amerikanca, preko jednog svetskog portala za traženje, između ostalog za traženje društva na velikim biciklističkim turama. Sajt se zove Crazy Guy on a Bike i on je odgovorio i krenulo je dopisivanje, to je 2010. godina, Skype, kako to već ide, i onda je on došao u martu 2011. u Srbiju, otišli smo na probnu turu na Siciliju, tri nedelje i tu smo se srećno zaljubili i ujedno, znači, dogovorili da ćemo krenuti zajedno. I sad, ta knjiga prati od prvog trenutka, znači od našeg susreta fizički, do trenutka kad on mene ostavlja u Turskoj, zato što to, naravno, nije išlo. Mi smo bili kao dvoje ljudi bačenih u rijaliti, da tu uspostavimo neku vezu u ekstremnim uslovima života, gde mi kampujemo sve vreme, imamo šator od dva metra, ne možemo ljudski ni da se posvađamo i da svako ode na svoju stranu, pa kad se izduvamo, da se izmirimo, stalno moramo da pratimo jedno drugo, jer to je vreme pre ovih 3G, 5G, toga nije bilo. Znači, ja ne mogu, ako on izmakne mnogo, ja ne znam gde je, ne može da mi pusti, da mi šeruje gde je on sada, tako da to je bilo ograničavajuće u mnogim aspektima, ali ova knjiga je meni bila potrebna, znači, ovo sam ja morala da izbacim iz sebe i završava se time što ja ostajem nakon nekoliko od tih raskida, gde je on svaki put mene ostavljao, ja ostajem sama u Turskoj. Mene prijatelji iz Srbije nagovaraju da se vratim, mene su svi nagovarali da se vratim, čak su iz nekih tih krugova mojih biciklističkih drugari kupili avionsku kartu za mene, ne pitajući me, što sam ja odbila. I završava se time što ja shvatam da ako sam izgubila čoveka kog sam definitivno zavolela u međuvremenu, ne želim da izgubim moj san. Jer moj san nema veze s tim s kim sam ja. Nema veze, samo sam, znači, to je moj san. I jedini moj problem je bio kako ja dalje da nastavim sama, jer sam ja zaista bila ubeđena da žena ne može sama da putuje na taj način i da ne možeš, ako nemaš para, ja sam putovala tada sa 5 evra dnevno, moj budžet je bio 150 evra od izdavanja stana. Ali kažem, to je 2011. To je još uvek, nije baš da sam mogla mnogo da jedem, ali sam mogla da preživim, sad bi verovatno bilo nemoguće. To je ta prva knjiga, znači, ko želi čist putopis, ovo nije čist putopis. To je ipak ljubavno-putopisna proza. Ovo je čist putopis “Preko Himalaje i Gobija”. To je najveća avantura, dva najveća iskušenja. Ja sam imala posle Gobi pustinje mnogo drugih pustinja. Prešla sam i Atakama pustinju i Baha Kaliforniju. Međutim, ovo je bio moj prvi susret sa jednom pustinjom. Znači, ja dolazim sa Balkana, gde nemamo  pustinja, i odjednom se nalazim, pri čemu je Gobi od onih pustinja gde ti nemaš nikakve formacije. Atakama je prepuna kamenja, stena, tamo su snimani Ratovi zvezda, jer to zaista izgleda kao na drugoj planeti, sve je različito, svaki metar ti je različit, ti tamo non-stop imaš nešto da gledaš, da posmatraš, iako je to 1600 km dugačko. Gobi nije takva, Gobi je totalno bez igde ičega, i sve je identično sa obe strane, do linije horizonta, ništa nema, nema nijednog oblika, i onda je to onako bilo jako onespokojavajuće, jer ja sam već u tom trenutku kad prelazim Gobi , koliko, tri i po, skoro četiri godine na putu, i ja sam kao neko ko preživljava, otkrila, mislim, shvatila kako mi funkcionišemo kad smo izloženi. Mi funkcionišemo, zato smo i opstali kao ljudska vrsta, tako što stalno osmatramo gde možemo da se sakrijemo, da nađemo zaklon, jer je potrebno da beležimo te zaklone usput, i sad odjednom ti se nalaziš u bespreglednom prostranstvu, gde nemaš nikakav zaklon, nemaš ni WC da odeš, nekako li da se sakriješ negde, i to je onako strašno onespokojavajuće, to ruši sve one tvoje bazične odbrambene strategije, i sad ti moraš da nađeš negde zaklon u sebi, negde da nađeš zaklon, i ne samo metaforički, nego da se spremiš na to da si ti fizički izložen, ogoljen si totalno. I to je bilo zanimljivo, znači da ne prepričavam sad, da ne spojlujem knjigu, do čega sam ja tu došla, do kojih zaključaka, a Himalaje, ja sam prešla Anapurna kružnu rutu, to je hajkerska ruta, znači to nije ono cepini, dereze, lednici i tako dalje, iako je to velika nadmorska visina, to je 5.416 metara, ali to je trekerska, jedna planinarska, da kažem, staza, i to je bilo 2013. u Nepalu, to je opet bilo izazovno, mislim, to je najviši vrh koji sam ja do sada, ja sam posle vozila na Andima, ali nisam prelazila 5.000, uglavnom 5.000, možda 50 metara najviše. Himalaji su sami po sebi fascinantni, ta kultura tamo je fascinantna, krov sveta je, znamo šta sve nosi, ali ti tamo, mislim, ono što sam ja doživela, prvi put sam doživela bukvalno da u toj tišini, u tim vrhovima koji svi tako štrče, pri čemu ti nemaš osećaj da je to 8.000 oko tebe, ne, jer ti stojiš na neke 3.000, mislim, na dve, na pet i nešto, ti nisi sa nule da gledaš Himalaje, ali u tom okruženju, tih stalno pod snegom, znači večitim snegom vrhova, ja sam doživela nešto što sam opisala kao smrskavanje ega. Ti zaista se osetiš kao… samo u jednom trenutku spoznaš, ono, tačno znam mesto gde mi se to desilo, izašla sam sa neke uzbrdice i sad se tu otvara na reku neku i tamo vidim vrh jedan, ne znam ni koji je, i sve mi ovako pukne – čoveče ovo postoji otkako postoji planeta. I ono kao, a ti tu nešto se imaš, trgaš. 

Ivan Minić: A ti kao mali mrav. 

Snežana Radojičić: Da, e, bukvalno kao nešto grebeš, nešto kao… i ono kao, taj nesrazmer, znaš kao, šta si, gde si, ko si ti, ono kao, bukvalno si tačkica jedna, tu si, u stotinki postojiš, mislim. E to je, znači, ovo već, i ovo je onako reportažno, putopisni stil, iz dana u dan praćenje te avanture, tako da je jako dinamično. “Nomad” je tehnički nastavak “Zakotrljaj me oko sveta”, iako može zasebno, sve može zasebno da se čita, i ovo govori o dva-tri meseca kad sam ja ostala sama u Turskoj nakon tog raskida, i zapravo kako su mene Turci, zahvaljujući njihovoj već poslovičnoj gostoljubivosti, uverili da ću ja moći sama, da ću ja svuda naići na dobre ljude, da ću uvek dobiti pomoć, ne ja kao ja, nego bilo koji putnik. I znači beležim te neke priče koje su meni bile potpuno neverovatne, ja sam doživljavala da me puste u hotel da spavam besplatno, nisam im tražila, nego vide kako postavljam šator, kao: “Aj nemoj, tu nije bezbedno, dođi”, bez ikakve protivusluge, bez ičega, do onoga da me pozivaju kako me vide: “Aj čaj”, ako prihvatiš čaj, tu je klopa, ako je klopa: “Gde spavaš?” – “Nemam pojma.” – “Kako nemaš pojma?” Jako, jako lepa iskustva sam imala. Inače, ja sam crtkala korice za ovu knjigu, moj drugar, prijatelj, dizajner je posle prebacio to, ali to je kao neka mapa, eto, zamišljena. “Svedočenja o zemljanima” – to je zbirka priča, najlepših priča o čudima ljudske dobrote, kako mi to zovemo u putničkom svetu. To je ono što se u književnosti naziva deus ex machina, kad ne znaš kako rešiš neku dramsku napetu situaciju, tu baciš Boga iz mašine koji rešava. Eto, ti kažeš: “Ajde, ne izmišljaj”, mislim. Eto je, bukvalno to – ne izmišljaj, a gde je stvarnost maštovitija zapravo od najveće ljudske mašte. Ne znam, evo, moja omiljena, jedna od omiljenijih priča, negde sam u Kazahstanu bila, i sad to je jako velika zemlja, i sa nezgodnim viznim pravilom, jer možeš da ostaneš mesec dana i posle toga moraš da izađeš iz zemlje da bi obnovio vizu. Sad ti ne možeš nikako da napraviš, ako se krećeš, a ja se krećem od Rusije preko Uralska, krećem se na jug, ka Kirgistanu, ka Biškeku, i to je ne znam koliko hiljada kilometara, ne možeš mesec dana da se pređe. I onda moram da uzmem voz da bih izašla do Kirgistana, obnovila vizu i vratila se na ono gde sam stala, da kao nastavim da vozim. To je vozom tipa 12 sati sa presedanjem. Presedanje u sred noći, u dva noću me izbacuju iz voza, u osam ujutru imam drugi. I ja sad, kažem, to je vreme pre ovih smartfona i ostalo, ja izlazim, imam neki GPS, i u dva me izbacuje voz, i sad ja gledam gde ću ja da idem da spavam, a sve vreme, to je avgust, mesec, temperature, sto stepeni unutra, ekonomska klasa, nema klime, nikakve, ništa, gomila ljudi, naravno, sve zagušljivo. Ja samo razmišljam: “Ja, kad bih samo negde mogla da se istuširam, samo da se okupam i samo da se pružim”, jer ono, svi smo stisnuti tamo, kako sad vinem i da se negde ispravimo, ono, kreveti, to je ono, kao: “Pa gde?” Kad idem u grad, gde u gradu to? Da sam na selu negde, ja bih to znala, kako na kraju krajeva, šator bih postavila. I izlazim ja iz voza i krećem prema mapi, i postoji neko jezerce tamo izvan grada, i tu vidim, kao, šuma okolo ima, i rekoh: “Daj, to je 8 km, taman, odem, kampujem, vratim se ujutru, to je to.” I odjednom ja, slepi put, tap, ovako udarim u kapiju, ne znam kako se gubi put, ispred kapije, dva noću, sedi čovek u uniformi, polu-uniforma neka, i sad ja kao pričam neki ruski, ovi stariji ljudi pričaju ruski tamo, i on me pita gde, ja ga pitam kako da odem tamo, on kaže: “Šta ćeš ti tamo?” – “Pa,” rekoh, “da kampujem, da spavam, sutra imam voz, samo zbog toga, nemam gde da spavam, moram tamo, ne mogu u gradu da otvorim šator.” Pa kaže: “Ako je tako, evo te spavaj ovde”, pa kaže: “Zgrada iza sebe, ovo je bivši vatrogasni dom, na poslednjem spratu imamo tuš, nije neki komfor, imaš kauč, ali ja dežuram celu noć, samo izađi ujutru pre sedam kad dolaze ostali.” Znači, ono, kao, hvala. Ali bukvalno, o takvim pričama, kroz Evropu i Aziju, ovaj prvi deo, ja sam namerno uzela ovde pseudonim, kao alien – van komfora, kao ja sam vanzemaljka, van zone komfora, a svedočenja su o zemljanima, jer svaki put su me ostavili bez reči, ono kao: “Zar je moguće da su takvi?” “Planeta Japanaca” – knjiga je, naravno, o Japanu. Ja sam putovala Japanom šest meseci, od najsevernije do najjužnije tačke, od Hokaida do Okinave, i bila sam potpuno fascinirana Japanom, i baš mi je bilo stalo da zabeležim i šta sam videla i doživela i šta sam naučila i šta sam razumela pre svega, pošto, ali pretpostavljam da ćemo pričati o tome. Meni je mnogo bitnije da razumem nego da samo prođem i da se “zapljunem”, što se kaže. I to je, evo, ako mogu to da kažem, nepretenciozno, to je u književnom smislu najbolja moja knjiga. Znači, ako hoćete baš ono, solidnu književnost. 

Ivan Minić: Do sada. 

Snežana Radojičić: Do sada, da, tako je. Da, i ovo je poslednja knjiga koju sam objavila. Ja često hodam, pešačim, i ovo je najduža ruta koju sam do sada pešačila – Camino de Santiago. To sam radila 2019. kad sam poslednji put bila u Srbiji. Otišla sam u Španiju i hodala, radila sam humanitarnu akciju za decu iz svratišta – koliko koraka, toliko evra, kao da sakupim.

Ivan Minić: To je nešto kao već 800 km. 

Snežana Radojičić: Da, da, “Milion koraka za decu iz svratišta”, tako je naziv akcije bio. I onda sam ja hodala te dve manje poznate rute koje se smatraju najtežim rutama – Norte i Primitivo – pa sam nastavila do Atlantskog okeana, do Mušije i Finistera, kraja sveta nekadašnjeg. I to isto u dnevničkom stilu pisano. Kažu da se lako i brzo čita. Pozadi se nalaze, kao, ima nekoliko, mislim, blok jedan fotografija, četrdesetak fotografija, i postoji priručnik za hodanje Kamilom, znači, sa svim odgovorima na sva moguća pitanja koja neko ko želi da ide postavlja, tako da, eto, to je, uključujući i žuljeve koje sam ja takođe dobila.  KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Eto, prošli smo ovo od knjiga što je dostupno i sad hoću da te vratim na, da kažem, redovan ritam kako Pojačalo obično teče i kao što si ti negde rekla i u najavi, mislim da ćemo snimiti nekoliko epizoda, jer ima mnogo stvari koje želim da prođemo, ali hajde da krenemo od početka. Sad imamo ovde, da kažem, popisan minuli rad donekle, ali hajde da krenemo od mančmelou pitanja – šta si htela da budeš kad porasteš? 

Snežana Radojičić: To je super pitanje zato što ja mislim da ono o čemu smo maštali da budemo kad porastemo, da je to ono zbog čega smo mi na zemlji. Da zapravo dete nekako intuitivno ima uvide u te neke kosmičke, da kažemo, ili božanske ako hoćeš, stvari. A ja sam se uvek igrala toga, znači između te dve stvari sam bila – da radim u školi i sad uvek je tu bio neki nevaljali mali pametnjaković kog sam ja obožavala, ali je trebalo da ga dovedem u red, odnosno da mu pokažem da ne može baš da bude po njegovom, i to mi je bilo kao da budem nastavnica. A drugo je bilo kad sam malo, znači porasla, uzrast nižih razreda osnovne škole – ovo je baš malo dete – htela sam da budem nastavnik, znači. A kad sam malo porasla, onda se pojavio taj san zbog kojeg sam i krenula u sve ovo, a to je da budem pisac. I zanimljivo, da pišem duhovite knjige, da pišem… da, totalno sam operisana od humora, uglavnom sam operisana ili imam neki jako čudan humor, osećaj za humor. Znači da pišem, da živim od pisanja i da živim u nekoj baraci na planini, izolovano od sveta, da pišem te moje knjige i da imam kontakte sa ljudima samo kad dobijem knjigu i tad silazim kao eto, moram da promovišem knjigu i to je to. 

Ivan Minić: Sviđa mi se ideja od koje si krenula. A kako je bilo okruženje? 

Snežana Radojičić: Okruženje u kome sam rasla? Porodično misliš ili…?

Ivan Minić:  I generalno. 

Snežana Radojičić: Pa ja sam rasla i tamo i dalje živim na Banovom brdu. To je u to vreme, znači ono, 70-ih godina, bio već tada neki, da kažemo, grad za sebe, naselje za sebe, ali nije bio sad nešto kao elitistički kao što je sada. Moji roditelji su radnici, znači baš ono, iz radničke sam porodice i tu sam, eto, ta osnovna škola. To je nekad bilo drugačije, mi smo nosili kecelje da se ne zna ko je ko, pa sam ja onda uvek bila… da, vidi se tada, osećalo se to – socijalno, znači, socijalne razlike su bile velike. Znalo se da je nečiji tata ili nečija mama lekar ili da je član, ne znam, Saveza komunista, pa je sad visoko tamo, neki direktor ili šta ja znam. Ja se sećam iz mog detinjstva najviše da sam vrlo rano postala član biblioteke. To mi je bilo bitno, bilo je preko puta moje zgrade, ja sam vrlo rano otkrila da volim da čitam, naravno, čim sam maštala da budem pisac i sećam se te moje najviše čitane knjige u životu, najviše puta čitane knjige u životu, Grof Monte Kristo, neki peti osnovne, ja mislim da sam je pročitala šest, sedam puta do osmog osnovne. Ali u tom periodu, to su već viši razredi osnovne škole, meni je najbolje išla, to je sad kako se deca… ja sam posle predavala u školi, pa sam to videla i sopstvenim primerom sa druge strane kad sam se našla, deca se zaista vezuju za nastavnike, deca biraju predmete, ne nužno po svom interesovanju, i čak i ako izaberu po svom interesovanju, ako im nastavnik ne legne, ako nije dobar pedagog, ako bilo šta što odbije dete, ono će radije odustati od toga i preorijentisaće se na nešto drugo. Tako da je jako, jako bitno kakvi su nam nastavnici. Mislim da je samo zbog toga, jer ja sam, recimo, eto, htela da pišem, i onda sam imala nastavnicu srpskog koja je bila tako malo čudna, da kažem, mlada, nije se baš najbolje snašla, malo maltretirala. Dobro, to je bilo to vreme kad su nas maltretirali s onim sastavima o Titu, revoluciji i takve stvari, ali sam sa druge strane imala divnu nastavnicu istorije, isto tek došla, diplomirala, mislim da smo i prva generacija bili koja je odmah videla, znači, kapacitet neki, da ja to volim. Mi, deca u šestom razredu, bili smo ja i moj drugar, i dan-danas prijatelj Zoran, koji smo, što kaže, otkidali istoriju, i onda ona dođe, kaže: “E, danas sam umorna, ne mogu da predajem ajte vi”, i onda mi… ona nam zaključila peticu do osmog već, mi sve znamo unapred, i onda smo išli i na ta takmičenja iz istorije i tako dalje. Tako da je bio taj period kad sam ja htela da studiram istoriju, kad sam se zanosila da ću to, međutim, onda kad sam krenula u srednju školu, ja sam ona nesrećna generacija “šuvarice”, pa su nas bacili u tu neku srednju školu u kojoj je totalno kriterijum pao. Prve dve godine sam morala tamo, što je bilo najgore. Direktor naše osnovne je, nakon dva mandata u osnovnoj, mislim, on je bio divan direktor, samo što… to se tako preseljavali su ih nakon mandata, preselio se u srednju školu, i onda nisu vredele nikakve molbe da ja izađem, da odem preko puta u 13. nego ovde u Hemijsku. I onda dopadnemo moje odeljenje razrednoj istoričarki, što je sad kao zvučalo super, međutim, ta istoričarka je bila jedna od onih starih, stare garde komunističke, gde je žarila i palila, a niko ništa nije smeo, jako nefer žena, sa nekim potpuno prevaziđenim pedagoškim metodama, tipa: “Ti kod mene ne možeš da imaš više od trojke”, ja kidam istoriju i takve stvari. I onda ja, i koliko sam ja bila luda, majko moja, mislim strašno, pošto je tad bilo to đačko samoupravljanje, ja sam bila predsednica omladine prve godine, znaš, ja sam htela da postanem Tito kad sam bila dete, ja sam htela da pišem Politikinom zabavniku da pitam u koju školu ja treba da idem da bih postala Tito, zato što je moj tata, ja sam bila indoktrinirana, moj tata je radničko dete koje je došlo sa 16 godina sa sela, njih 13-oro bilo u familiji, i onda se on probijao sam, završio i višu, što je stvarno velika stvar u to vreme bila. I onda je, zahvaljujući partiji, on je dobio priliku i da radi i da ide u večernju školu besplatno i tako dalje, i onda nije imao mogućnosti dalje da nastavi sa školovanjem jer je već stigla porodica, ali je, znači, ostao celog života veran toj partiji, smatrao je to za istinu, kako je on kao radnik mogao da kaže sve svakom direktoru, mislim, to je on stvarno… i posle je malo i napredovao u tom smislu, bio je u kabinetu, kasnije pokojnog Stambolića, i posle toga se on povukao, razočarao se strašno i tako dalje. Jedan od onih likova na kojima, ja mislim, ceo taj sistem opstajao. Znači, imam sestru stariju, mi smo rasli u 47 kvadrata, to je mali stan za četvoro ljudi, i sad, kako ti ono država, firma ti deli stanove, mi smo dobili pravo na proširenje, i tu nekih 127 kvadrata nam ponude na Dorćolu, i moj otac kao, što će nama toliki prostor? I ne samo to, sestra je bila punoletna u tom trenutku, nije mogao da prepiše zakonski taj stan na nju, toliki ljudi nemaju stan, a znači da prepiše na nas troje da dobijemo veći, ne, nego on vrati taj stan državi i dobije nekih 75 kvadrata kod Pravnog, kao to nam je potaman. Ali nije on bio jedini, znači, i onda sam ja pod njegovim uticajem bila jako, jako indoktrinirana, do nekog mog uzrasta kad sam se razočarala u sve to, i on se potrudio da se razočaram, jer je video u kom pravcu to ide, pa mi onako, ispotiha što se kaže, kresao krila. Znači, ja sam bila predsednik omladine, da se vratimo na to, i sad ti si imao u to vreme pravo kao predsednik omladine da prisustvuješ nastavnom veću, da, ja odem kod direktora i kažem mu kako ova nastavnica, profesorka istorije, zaista radi nepošteno, nefer, on kaže, odnosno, moj ćale je otišao i bio sam ja, i on kaže: “Mi to sve znamo, ali mi njoj ne možemo ništa, ona je jako visoko u partiji, jedini način je ako se podnese tužba, ako se ceo razred potpiše na tu prijavu pa kao mi zamenimo razrednog starešinu”, i on kao, “to je jedino što vi možete da uradite”. I ja sad u odeljenje, niko neće da se potpiše, a rekao direktor kaže: “Azbučnim redom se potpišite, niko neće imati posledice”, niko. Tad sam ja naučila da ne budeš prvi na barikadama i da, znači, niko te neće podržati, svi će te tapšati, ali te niko… Vrlo rana lekcija i jako bitna za moj razvoj. I ništa, ja potpišem sama, ja na sednici, znači, zamisli, imaš 15 godina, čitam, niko ne zna da će to da se desi, niko ne očekuje tako nešto, žena propada u zemlju, ali ja samo… ništa ja ne vređam, znači, ja samo iznosim kako je ona meni rekla, to, to, to, to. Mene prebacuju u drugi razred, što je bilo jako loše, zato što, prvo, ono, loš glas je išao, naravno…

Ivan Minić: Problematična.

Snežana Radojičić: Problematična, nisu oni mene maltretirali ništa, ali naprosto nađeš se u drugom okruženju, drugo odeljenje, druga deca, pazi, to su klinci s kojima sam ja osam godina bila u razredu, koji me znaju, kakva god da sam, ali me poznaju, ja njih znam, tako da sam ja tu pala, od nekog koji je bio odličan đak sa svim peticama, odjednom ja stižem, jedva se provučem sa vrlo dobrim, ali jedva, znači 3,5 prosek. I koliko sam ja pala, ja sam to shvatila tek kad smo se onda preselili i dobili taj stan u centru, na Vračaru, i onda sam ja upisala Šestu beogradsku, jer je mene tad već… e, a znači ovo sam pričala da kažem koliko je ona mene odbila od istorije, i ja sam se tad vratila mojoj prvoj ljubavi, knjigama. I ja sam tu krenula, znači, da čitam na časovima knjige, mene nije zanimalo ono, kakvi školski predmeti, ja sedim, čitam ove knjige pozadi, u zadnjoj klupi. I onda se upišem u Šestu i to je bilo kao nebo i zemlja. Ti sad, prvo, znaš ono, socijalni slojevi iz kojih dolaze ta deca koja idu u Šestu beogradsku i ja, ono, kao nebo i zemlja. Ne mogu da se adaptiram, jako, jako velika kriza, još u tom periodu formativnom, kad ti je mnogo bitno i pripadanje i osećaj da si deo neke zajednice i da te poštuju negde. Ja sam totalno bila izgubljena, nekako se provučem tu godinu, isto s nekim jedva vrlo dobrim, tek u četvrtoj počnem malo da se pribiram. I onda sam ja već znala da hoću književnost, isključivo književnost. Upisala sam kao druga ispod crte, dvoje samo ispod crte smelo tad vanredno. I onda sam, pošto ja počela i da radim odmah, počela sam preko omladinske, to je tad bilo kao i super plaćeno i lako se dobijao posao, i to sam lepo, lepo posao dobila, da nosim knjige u Narodnoj biblioteci, gde sam i studirala. Tako da sam ja tri godine nosila knjige i popodne, ili prepodne, zavisno od smene, studirala. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Mogu da kažem samo da, što se tiče tog sindikalnog organizovanja na nivou odeljenja i sve, ništa se nije promenilo ni, ono, dvadeset godina kasnije. I mi smo imali istu situaciju u prvoj godini, probleme sa nekim profesorima, i nama je rečeno: “Skupite potpise”, ono što je bilo drugačije, što su kod mene potpisali svi osim jedne osobe. 

Snežana Radojičić: Svaka čast. 

Ivan Minić: I ja sam došao sa tim kod direktora i mi smo dobili promenu. 

Snežana Radojičić: Ozbiljno? Vau, svaka čast. 

Ivan Minić: Mi smo dobili promenu, a osoba koju smo na taj način istisnuli iz škole je na kraju završila u Hemijskoj, tako da ne znam da li je tamo došla po kazni, mislim da joj je i lokacijski odgovaralo jer joj je bilo blizu. I mislim, često se setim toga i ponekad, kad se čujem sa drugarima iz srednje, setim se da to možda nije bilo fer sa naše strane, jer je to bila profesorka koja je tek došla i koja je tek završila fakultet, i ona je imala mnogo velike želje i ambicije, jer one baš nisu bile u skladu sa onim što je realno. Pritom mi smo stvarno bili jako dobra generacija i odeljenje, većina koja je upisala tu robotiku su bili Vukovci, s tim što Vukovci nisu isti iz svakog dela grada, pa postoji vrlo velika razlika između Vukovaca sa periferije i Vukovaca iz nekih centralnih škola, s tim što nije samo stvar lokacijska, nego od škole do škole. Dve škole u centru, jedna može imati mnogo niže kriterijume od ove druge, ali postoji jako velika razlika. Ti kad kažeš, doneo sam, tad je bilo na prijemnom, donosiš neke bodove, pa polažeš test, nije baš merilo koliko si bodova doneo, jer u nekim školama to zaista znači, to u drugim ne toliko, ali u proseku pričamo o deci koja su bila Vukovci. I da, ja sam se takmičio godinama iz matematike i sve ostalo, i da ja ne mogu da imam trojku. Ima jedna devojka koja ima četvorku, peticu, imaće peticu na kraju sigurno, ali nije to baš tako normalno. I bilo je mnogo teško da se uspostavi bilo kakav autoritet, jer ona je starija 5-6 godina od nas.

Snežana Radojičić:  Da, da. 

Ivan Minić: Pa onda kad ne može, način na koji se ponese u tim situacijama nije ok. Nebitno, žalili smo se, mi dobili smo šta smo hteli, ali smo shvatili da će verovatno da bude isto i u sledećoj iteraciji, vrlo brzo se izgubio taj entuzijazam. Imali smo tu prvu pobedu, nekako se potrefila sa 5. oktobrom, pa je možda i to imalo neke veze, ali imali smo, nažalost, i mi te momente gde je profesor na kog se žale 30 godina, ne može ništa zato što, znaš, on je prvo visoko u SPS-u, a onda je visoko u DS-u.

Snežana Radojičić:  Da, da, da. 

Ivan Minić: Ali zar nije prošle godine? Pa da, da, da. A kako je on sad? Ponešto, ali on je to… Razumećeš kad porasteš. I tako, ove, naučiš dosta nekih stvari i razočaravaš se. No, nebitno. Ti si znala šta želiš, išla si ka tome da upišeš književnost, upisala si književnost, kažeš studirala si u biblioteci. Kako je to bilo? Jesi dobila ono što si želela na tom fakultetu? 

Snežana Radojičić: To je zanimljivo pitanje. Dugo me niko to nije pitao. Pa, koliko se ja sećam, mislim, svakako je bilo… Kad bih mogla… To je staro pitanje koje se, pretpostavljam, i danas među studentima postavlja – studirati ili ne studirati, da li ti diploma automatski znači znanje, ne ova privatna diploma, nego govorimo ipak o renomiranim državnim fakultetima. To i tada se pitalo isto. I onda su uvek bili ti neki studenti koji su prekinuli, pa su tvrdili sa punim pokrićem da fakultet ne znači ništa. I onda sam ja negde rano shvatila. Ja sam završila kao jedan od najboljih studenata na fakultetu i mislim, zaista i svi profesori koji su tada bili asistenti, a danas su doktori i profesori, oni me pamte, mislim, to je… Bez problema me se sete i ako ne znaju ovu priču. Jer naprosto sam želela to da završim, a ja sam štreber – kad nešto želim, onda to radim do kraja. I negde ja mislim, na drugoj godini sam ja već shvatila da je fakultet totalno besmislen u tom smislu. Znači, ako razmišljaš na taj način kao šta ti on daje, posebno o književnosti. Ja sam htela da budem pisac. Bilo je kao – ti shvatiš, pa tebi ne treba fakultet da bi ti pisao, naravno. Ali onda sam shvatila i dve jako bitne stvari u vezi sa fakultetom. Prvo je da ti, bar meni, fakultet dao jednu sistematičnost, dao mi sistem, koji ja tada nisam imala. Dobro, sad je to drugačije, ti možeš to preko ChatGPT, dobiješ sistem, da ti budeš sistematičan, ali to tada nije moglo. I meni je to puno značilo, jer sam ja bila neorganizovana, posebno kada studiraš književnost. I sad imaš, ja sednem pa čitam za ispit, tamo odem do nekih indijskih mitova, niko ti ne traži ništa. Ali znaš, ja to ono kao idem. I onda te on nekako sa tim rokovima… ja i dan-danas imam ovo što se čuje – problem, ja sam epski opširna. Znaš, ja kad krenem, vratim od Kulina bana, krenem, i onda je on mene nužno, razumeš, sužavao u tome, ti sad imaš ispit, ti moraš, ako ćeš da položiš, moraš da se suziš negde, ne možeš da ideš toliko u širinu. I ono što sam mnogo, mnogo kasnije ukapirala, možda tek negde na polovini ovog puta sam ukapirala, to je što mi je prvi, i do polaska na put jedini put, dao zaista cilj. Cilj. Cilj je bio da završim. Cilj je bio da završim iako sam ja pravila pauzu tokom studentskih demonstracija 92. izgubila sam ispitni rok, ne ispitni, ovaj diplomski sam odložila za narednu godinu, da ne bih bila, ono, “strike breaker”. I onda, znaš, onda ide i ono psihološki, kao odbijanje da ti diplomiraš, kao, jel, šta ćeš posle kad diplomiraš. Ali imala sam cilj. I onda sam ja uletela nakon fakulteta, pretpostavljam da ću vam pričati o tome, sad gomila nekih tih poslova i šta sam ja radila sve i kako sam se probijala i ostalo, i bez ikakvog cilja. Nisam ja zadala cilj, nego me život povukao. Jesu to bile one grozne godine, inflacije i ratovi i sve, ali svejedno. Do trenutka kad ja onda napokon postavljam neki cilj u životu ponovo, u četrdesetim godinama, i onda sad iz ove perspektive, znači retrospektivno, ja vidim da sam ja u životu imala samo dva puta cilj – veliki životni cilj da završim fakultet i da sebi napravim prostor, nekako, to je vreme pre influensera, nekako da ja napravim prostor da mogu da pišem i da živim od toga, znači da izguram tu svoju priču. Tako da mi je to doneo, eto, fakultet prvi put kao spoznaju cilja, samo što ga nisam bila svesna. 

Ivan Minić: Mislim da je to posebno interesantno kod umetničkih fakulteta i generalno usmerenja tog tipa. Ja to bar doživljavam tako zato što ja to nisam studirao i ja sam fragmentarno kupio stvari koje su mi interesantne. Što znači da u mom znanju ima beskonačna količina rupa. To što ja znam je vrlo utilitarno. Ja mogu da napravim što se tiče dizajna manje-više sve jer imam 20 godina iskustva. Ali kad ja to uradim i kad to uradi neko školovan, za to postoji razlika koju možda prosečan čovek ne vidi, ali ja vidim. I nekako sam shvatio, čini mi se da je to važno, da većina ljudi nije dobila te alate koje su im trebali za život. A mislim da je negde važno da ti fakultet da to. To da, ali većina nije dobila to. Ali je dobila kontekst. U smislu da si strukturirano bio izložen i onome čemu nisi želeo da budeš izložen, ali što ti je trebalo da možeš da razumeš to čime se baviš. I onda imaš taj momenat da je kao, ti si našao fragment koji je tebi najlepši na svetu i zaljubio si se beskrajno. Ti uopšte ne znaš šta postoji. I tebi je kao i malom princu tvoja ruža najlepša zato što si uložio toliko energije u nju i sve, a ti ne znaš šta postoji još u bašti. I možda je najlepši na svetu, ali možda i nije. I onda taj momenat gde, ne znam, na istoriji umetnosti prolaziš neke stvari, kroz književnost prolaziš neke stvari. Naravno da ne prođeš sve jer je nemoguće proći sve, ali dobiješ ono najvažnije – da prođeš kroz sve ključne faze, sve ključne autore i da shvatiš da ne postoji samo jedan način na koji si ti navikao nešto da radiš. Ja se sećam, bio sam klinac kad mi je to prvi put rekao profesor srpskog koji je predivan i ako sluša ovom prilikom ga pozdravljam, on je razlog što sam ja u životu naučio da pišem. Imao sam i u osnovnoj i srednjoj divne profesore srpskog. Kad mi je on rekao, ja ne znam, u tom trenutku sam peti razred i ti pišeš kao Crnjanski. Wow. A šta to znači? Mislim, jer ja neću još neko vreme pročitati ništa od Crnjanskog, video sam slike, lep čovek. Jesi, wow. Bio si. Ali kao šta to konkretno znači? Meni on objasni šta to konkretno znači jer ne znam, ja sam vrlo mlad pročitao, baš mali, pročitao neke stvari od Andrića koje apsolutno nisam razumeo i imao kapaciteta da procesiram i da razumem šta piše u nekim slučajevima, a onda i da razumem podtekst i sve stvari koje treba da razumeš kada čitaš Andrića. Meni se on nije svideo. To se svidelo posle, u srednjoj. A u petom razredu, ništa ja to ne razumem. A u srednjoj, kad sam čitao i razumeo sam ga, imao mi je nešto i povukao sam Marka Miljanova i sve ostalo u životu, ali mi je bilo interesantno da mi je on objasnio neke razlike i to apsolutno nije dovoljno ni za šta. Ali to je onda otvorilo… I ja sam došao do nekih stvari. Mislim da, recimo, nije tema, ali što da ne – važno je. Lektire kojima smo izloženi kroz školu su često užasne. 

Snežana Radojičić: Jesu. Jesu gore interpretacije profesora. Ono što traže da ti zapravo interpretiraš i stil njih. 

Ivan Minić: I ti moraš da razumeš to tako. Ne moraš. 

Snežana Radojičić: Jeste. Ne moraš. Sad ako da upadnem, sad nije ono ja se hvalim, ali stvarno, evo, klinci kojima sam ja predavala, oni sad imaju, pa ja ne znam, možda za tvoje godište, nekih… Ja sam tako počela da predajem, sa 5-6 godina starija od njih. I ja sam koristila svu tu književnost ali to je recimo zanimljivo neko kome je književnost toliko značila kao meni ko sad odjednom kao ma dobro nije to bitno sad da oni to baš sve tako dožive i razumeju nego daj da mi to vidimo kroz njihovu perspektivu onda se ja trudim da nađem realnu poveznicu u njihovo odnosno da je oni nađu da sopstveni život i sopstvenu stvarnost i ono u čemu oni žive povežu sa tim delima da shvate da ta dela nisu izmeštena iz konteksta nego da su samo eto možda drugačiji ne znam topografski ili istorijski kontekst je drugačiji ali suština je ista i bukvalno sam ih terala da promisle znači to mi je mnogo bilo bitnije da oni promisle o tome nego da sad on meni zna da navede ono čuveno pitanje šta je kakvu haljinu je Ana Karenjina imala mislim i onda sećam se tu je bilo sad i Gapo evo on će da ispriča neka znači devedeset treća četvrta godina i sad radimo mi Švabicu i pokušavam ja njima da objasnim plastično da im prikažem zašto on nije smeo da dovede švapsku ženu u tadašnju Vojvodinu i koliko je to bilo ono kao presedan i kako bi se upirali prstom i zbog čega to uopšte nije dozvoljeno sad kako ti objasniš klincima koji rastu na MTV-ju razumeš da sad kao Švabica je problem pazi ovamo i sad ja krećem da neko super odeljenje je bilo osmi tri sećam se i ja krećem reko zamislite čak kako sam gradirala gradacijski ja to njima pričam e da mi smo imali problem Kosova Albanije i ostalo reko zamislite sad momci i devojke vi kažete mama tatama kao imam devojku momka kao ali znaš iz Tirane ono kao ma da bez veze baš bi bilo teško objasniti to kao znaš kao kako sad i onda ja sad gradiram pa reko zamislite bili u ratu sa Hrvatima zamislite ono iz Hrvatske ja ne tad su stvarno bile ono pokidane reko da bi bilo teško sad objasniti ma da ma bilo bi strašno to e sad ja da poentiram zamislite kažete imam crnca dečka što što fali crncu znači mene je bilo ono kao apdejtuj se valjda nisu ti dobri primeri tako da da ali na taj način sam pokušala da pokušala sam na onome što je njima blisko znači i zaista mislim da bi tako trebalo raditi ova književna dela u školi da se poveže ali ima profesora koji tako radi mislim i tad je bilo a sad znači to je toliko napredovalo ne svi naravno i verujem da je i dalje manjina takvih profesora.

Ivan Minić: Ja se sećam jednog trenutka mislim da je to bila recimo prva godina srednje čini mi se i znam da nije bilo valjda ja mislim da je za letnji raspust ostavljen kao tema pa će kao sledeće godine da pričamo o tome kažem profesor srpskog je bio briljantan i obožavali smo ga to je bila prva lektira koju su zapravo pročitali svi jer i ono što i oni koji nisu kad smo mi pročitali mi smo im rekli ako ćeš jednu knjigu da pročitaš pročitaj tu, “Kad su cvetale tikve.”

Snežana Radojičić: A Kad su cvetale- da da jeste to su svi čitali.

Ivan Minić: To je trenutak gde ti prvi put čitaš nešto što savršeno razumeš i možeš da se asociraš da nije istovremeni ali način na koji Mihailović piše je bio potpuno predivan i neverovatan i ta sposobnost ono asocijacije sa tim i povezivanje sa likovima i razumevanje likova pa okej možda nije bokser ali znaš neko ko je taj profil jedan koji je dobro to je ima i tu jaku urbanu znaš koja je pogodna za razumevanje ovde laka je za razumevanje bez obzira na ima gorih stvari koje je zapravo mnogo teško i razumeti i povezati sa tim ja se sećam to stalno navodim kao traumu mislim da je mislim da je Marin Držić ali možda i nije Mali pirat to je treći četvrti razred to je treći četvrti razred to je knjiga od tipa trista četiristo strana u kojoj se ne dešava ništa znači mali lučki grad prvih pedeset strana je o tome kako je to mali lučki grad veruj mi posle rečenice mali lučki grad meni je bilo dovoljno da a i neko ko ne zna kako je zna mali lučki grad možda mu trebaš jedno dve strane ali pedeset strana u kojima se ne dešava ništa i knjiga od trista strana u kojoj se ne dešava ništa znači to je baš onako za nekog ko je treći četvrti razred smučiti se čitanje ja sam isto imao knjige koje sam pročitao desetine puta ja mislim da sam Tila i Špigela pročitao jedno trideset puta jedno leto je bila jedina knjiga koja je bila sa mnom i bila mi je beskrajno zabavna i Pipi duga čarapa isto sam bila što klinac drugi treći razred i to mi je isto bilo beskrajno zabavno ali nebitno da se vratimo na tvoju priču i tvoju temu završavaš fakultet i sad treba da počneš da radiš u struci treba da radiš nešto sa tim fakultetom pomenula si da si radila u školi kako je generalno tekao tvoj tok.

KARIJERA POSLE FAKSA

Snežana Radojičić: Ja nisam taj ja nisam htela da radim u školi ja sam onako mislim to sam ja tek kasnije saznala kakav je moj psihološki profil mislim kako se to definiše to baš nije bilo nije se pričalo o tome nije se ni znalo možda mislim znaš nije bilo ni normalno tada ići ni uobičajeno ne čak uobičajeno nije bilo normalno a nije ni toliko postojalo tih psihijatara psihologa definicija različitih znaš ja sam neko ko je ono visoko funkcionalni autista ja nikako sebe nisam uvek sam imala problema u interakciji sa većim brojem ljudi oko sebe užasno da ja počnem da radim u školi mislim to mi na kraj pameti nije bilo ja sam upisala postdiplomske studije jer je to mene zanimalo u smislu ali nisam htela da se bavim teorijom to je teorija postdiplomske znači teorija književnosti ja sam tad pisala prvu knjigu s kojom ću s tim rukopisom sam pobedila posle na konkursu Matice srpske to je bio najveći konkurs u Jugoslaviji prva knjiga Matice srpske i to je stvarno bio big dil ako pobediš na tom konkursu mislim ako te štampaju i onda u međuvremenu dok sam ja čekala rezultate kao da upišem ja te postdiplomske ako propadnem kao pisac ono ako mi kažu kao nemaš ti veze kao nemaš talenta i ostalo eto moći ću bar naukom da se bavim međutim onda sam ja prošla na tom konkursu a desilo se kažem ja sam manje više radila sve vreme studija do treće godine sve vreme a posle povremeno i dešava se da je moj otac koji je znači mi smo tad živeli na Vračaru i poznavao je opet iz tih svojih gradskih komiteta kako se zove priča direktora te osnovne škole Jovan Miodragović to je sadašnja ne znam kako se oni zovu to nije Ribnikar, Ribnikar je dole nego znači ova kod Kalenića pijace škola i onda ga je sreo i ovaj kao šta ima ćerka diplomirala šta je završila srpski i jao pa nama treba zamena bukvalno je tako išlo jer se desilo da je profesorka sećam se i prezimena Piperka mislim ona godinama nije dugo žena nije mogla da ostane u drugom stanju i onda je ostala i onda se desilo kad sam ja počela da radim nju je posrećilo pa je troje dece jedno za drugim dobijala znači šest godina trudničko da da pa divna priča i onda oni mene prime znaš i ja kao ajde sad pošto uvek sam imala taj impuls poriv da budem nezavisna da imam svoj dinar da ja zaradim i to  i počnem ja tu da radim i to je bilo strašno ali to je bilo strašno prvih šest meseci je bilo katastrofa znači ja živim mi smo živeli u tom stanu koji smo dobili znači kod Pravnog preko puta a škola kod Kalenića znači ti klinci mene znaju u poslednjih koliko šest sedam godina sam ja tu u kraju znaju me braću stariju sestre ovi koji me znaju iz ne baš najpristojnijih stanja nekada znaš kad si mlad i ostalo i tu taj Dadov i to to se visilo Dadov Akademija SKC mislim to je moja generacija koja je osamdesetih tamo visila i sada odjednom ja dolazim ovi su me zvali Pankerka a ja nikad nisam bila Pankerka u životu što je najbolji fazon ali ja sam došla počela da radim imala sam kratku kosu ono ne znam pet minđuša imala sam kožnjak farmerke naravno i ono kao starke i sada mene prozovu Pankerka ja njih dobijem to je bilo drugo polugodište završna godina osmi razred što ne bih ne bih ne bih ništa mislim onako ja radim sa osmim razredom koji je raspušten totalno imali su zamene neke silne sve kratke zamene i ja pokušavam da uspostavim autoritet nema boga ja izlazim iz časa plačem oni mi se penju po glavi i tako prvih šest meseci ajde nekako prođe ta generacija ali se ja u međuvremenu znači dobijam sledeće godine petake i sedmake i ove i sad ja sam tu ukapirala nekoliko stvari koje su meni posle puno pomogle mislim ja završila sam ja taj smer na fakultetu i bibliotekarski i nastavnički imala sam ja i pedagogiju kako se to zove metodiku nastave i znala sam kako to treba raditi u principu i psihologiju i šta ti ja znam i ove ali sam onda odlučila ovako nećeš raditi sa decom ja sam živo sećala šta nisam volela u osnovnoj školi u tom uzrastu šta je mene izluđivalo kod profesora kad imaju svoje ljubimce kad nisu fer kad znači na silu pokušavaju nešto što ti ne želiš ono da ti kao moraš tako – ne moram tako. I onda sam se trudila da to nikada ne radim, što ja nisam volela da meni rade. Znači, nisam imala… naravno da sam imala, ali nisam im dala da vide, a skresala sam ih čim su došli. To se sećam, tu je bila takva frka, peti razred dođe sa tim nabeđeni, znaš kako ono učitelji pre toga vode, ovi sad imaš tu nabeđenu decu koja su navikla da dobijaju petice, dođe, dobije keca kod mene, nije baš kec, ali dobije dvojku, trojku na zadatku. Ovaj koji je imao keca napiše priču, razbije dečko kako napiše priču, i onda četvorku, malo nije baš najpismeniji, pa malo skinem zbog tih pravopisnih i ostalog, smatram da je to glupo, ali fenomenalnu priču, kratku priču dete je napisalo. Jao, dolazi mama: “Jao, pa moje dete uvek imalo peticu”, pa rekoh: “Dobro, vreme je da jednom dobije i drugu ocenu osim petice ako je zaslužilo tu ocenu.” Pa: “Ne, pa kako će ona?” Pa rekoh: “Lepo će ona, pa sledeći put će da napiše bolje, dobiće peticu.” Mislim, u čemu je problem? “Pa vi ćete njoj onda da zaključite…” Pa neću je zaključiti, kako vi znate šta ću ja da zaključim? Ja ću pratiti njen razvoj, videću, svi imamo padove, ne može po inerciji da dobije ocenu. Onda šok: “Kako je ovaj mali mogao na veću, na sledećem…” Šok: “Kako je mogao?” Ja uhvatim, pročitam celom veću zadatak, neko će: “Pa kao dobro je”, pa rekoh: “Naravno da je dobro, zato je i dobio tu ocenu, zato što je dobar.” Mislim, zašto on ne bi mogao da dobije dobru ocenu kad je izašao izvan svojih uobičajenih limita? Ali klinci su to jako brzo kao kolektiv skapirali i to im je savršeno odgovaralo. I onda, bilo je tih nekih pojedinačnih kao malo otpora, ali generalno su mene klinci jako lepo prihvatili zbog toga. I znači, mi smo zaista stigli dotle da smo mogli bukvalno ono, sad mi se zezamo, zezamo se, sve super, sad radimo i onda svi radimo. I mislim, uvek je bilo naravno nekih kojima nije odgovarala ocena, kojima gode, ali to su… I onda, ja sam radila s njima. Kažem, bila je srećna okolnost što je žena ostavila nekog puta u drugom stanju, pet-šest godina, i onda, zbog čega sam ja otišla… To je već bilo ono vreme velike inflacije, gde je meni plata ujutru bila 10 dojčmaraka, uveče jedna, ali ja sam živela još uvek kod roditelja i, mislim, moglo je. Imala sam neke prijatne časove, tad su uveli ono prijemni, tako da sam iz srpskog, tako da sam to radila i nekako je to moglo. Međutim, desilo se… Ja sam sad bila u nekoj ozbiljnoj vezi… u stvari, lažem, već sam iznajmila stan ili sam bila na putu da iznajmim stan… ne znam šta je bilo, da, bila sam na putu da iznajmim stan, ali sam bila u ozbiljnoj vezi koja mi je oduzimala puno energije naravno. I onda sam ja… lažem, ja sam već bila iznajmila stan, tako je, ja sam već bila iznajmila stan. I sad, mi smo živeli zajedno, taj čovek i ja, a meni su klinci, oni su znali gde ja živim, i pošto je to… ja sam Golf sportijeva iznajmila na Kaleniću, predajem, i onda su oni dolazili, tipa, zapale cigaru kod mene i takve neke, znaš ono, kao, ili da mi pričaju o svojim ljubavnim problemima i ostalo, i stvarno su me doživljavali kao stariju sestru tu iz kraja. I onda se ja… počela, i bilo je strašnih priča, ne znam sad kako je, ali u to vreme, na sednicama, bar u toj školi, mi smo pričali o svakom đaku posebno, o problemima, i bilo je… mislim, užasa je bilo, bilo je incesta, mislim, bilo je užasnih stvari, stvarno, to su one ratne godine, svačega je bilo. Posebno, znaš, meni su kroz te sastave, pošto su se oni oslobodili… ja nikad nisam davala one glupe teme, ono kao u fazonu Tito, revolucija, samo sad nije Tito nego je ne znam SPS, tako je, nego sam… znaš, uglavnom su to bile slobodne teme sa nekom mišlju na početku koja njih treba da podstakne na neku… i sad oni onda mogu da pišu o čemu žele, i oni su meni neverovatne stvari otkrivali, mislim. I to je strašno kad ti shvatiš, prvo, koliko su ranjivi, znaš, ti to zaboraviš sa svojih 26-7 godina koliko si bio ranjiv sa 13-14 godina, koliko si nesiguran, koliko misliš da ništa ne vrediš. Meni su predivna deca pisala koliko su ona ružna, glupa, ne znam, ovakva, onakva, znači ti ono, čekaj, kako s tim, šta s tim? Što smo imali sjajnu u toj školi, bila je fenomenalna pedagoškinja, jedna starija rokerka, onako carica, ortakinja od žene sa ogromnim znanjem, i mi smo uspostavili jako dobar kontakt. I onda se ja njoj odlazila s tim problemima, i onda mi je ona pomagala naravno oko te dece, jer nije slabo, nije to moglo baš sa razrednim starešinama da se… jer desilo se… znači, kad god ja sad ispričam, naravno, ne kažem ko je dete, ne kažem ko je odeljenje da se ne bi ni nagađalo, ali kažem koji je generalni neki problem. I onda ti kad čuješ koliko ti ljudi neki nemaju osećaja, šta s tim? Znači, što kreću osude. Imali smo, recimo, problem droge u školi, što je klasika za taj uzrast, i tamo postoji neki parkić u tom delu grada gde se skupljaju klinci, i meni je neko pisao od njih, marihuana, ovo, ono. Sad, naravno, ja nisam nešto puno, ali sam duvala u životu, mislim, znam šta je, ne mogu da pričam, ne mogu da se pravim da je to kao “fuj, nemoj to nikada” i tako dalje, no no no, i ostalo. I onda sam ja, kad su mi pisali o tome, našla za potrebno da kažem da postoji to kao potencijalni problem u školi, i da bi smo… počeli klinci da nam šetaju s majicama, naravno nastavnici biologije pojma nemaju da je to list kanabisa, pa čoveče, mislim, bar pročitaj. Naravno, ne govore ni engleski, tako da ni to ne znaju. I onda ja pokušam da skrenem pažnju na to, i šta se dešava? Meni, ja to preko klinaca saznam, ovi sazivaju roditeljske sastanke i sad neki od njih, razredni starešine, kažu roditeljima: “Sva deca koja odlaze u parkić su narkomani.” I ja čekam: “Alo ljudi, jeste vi normalni? Mislim, kako možete tako nešto da uradite, da kažete?” I onda ja ono kao ugrizem se za jezik. I sad ja razmišljam, pošto sam, kažem ti, negovala taj odnos sa decom, ono kao neki drugarski, ali sa autoritetom, i ja odem, pošto sam znala na koje odeljenje se to odnosi, i ja njima kažem šta sam uradila i kažem da je bio jedan zadatak i izvinim se, kažem da je to moja krivica zbog te loše interpretacije, da to naravno nije tačno. I onda smo mi posvetili ceo čas drogi, pričali smo o tom, i ja sam njima iznela moje viđenje koje se svodi na to: neću ja vama da kažem da ili ne, mislim naravno ne, ali neću ti kažem “no no, nemoj nikad marihuanu da probaš”, ali ću da ti kažem da nije isto da li ćeš je probati sa 14 prvi put ili sa 24 prvi put. Jer kad je probaš sa 24, tad imaš iza sebe i školu i formiran si i fakultet, i to će ti biti kao popio si pivo u društvu, ali nećeš morati svaki dan da piješ to pivo. I pokušala sam na taj način, to zaista verujem da je tako. I jako su dobro reagovali na to, i onda su mi se posle javljali i pričali smo o sektama i tako, i počeli su da se otvaraju mnogo više. I sad da se vratim zbog čega sam ja na kraju otišla. Mi smo tako radili, zbog čega sam otišla… ja počnem da živim s tim čovekom, oni dolaze kod mene jer to je veliko poverenje koje su mi uzajamni, odnos. E sad, odjednom, dešava se, ja primećujem poslednjih nedelja, možda meseci, da oni mene miniraju na času. Ja više ne mogu da kažem: “Ok, sad radimo”, ja se okrenem, tišina, iza mene svi prate, ja se okrenem, galama i dalje, okrenem se nazad, oni svako radi svoje, niko ne prati. Šta je s ovom decom? Znaš, kao ovo odeljenje, tako ovo odeljenje, treće odeljenje, tako… i ovi jedni mi kažu, ja ih pitam: “Šta se dešava s vama, u čemu je problem?” Pa kažu: “Vi nas više ne volite.” “Kako to mislite, ja vas više ne volim?” “Ne, ne, vi nas više…” I sad oni ne mogu da artikulišu o čemu se radi, ali oni osećaju. Jer šta se desilo? Kako sam ja sad ušla u tu ozbiljnu priču, ja sam shvatila da oni mene previše… to je 150 njih, sa problemima njihovim, da mi uvlače, ja to više ne mogu sve da podnesem, jer nemam energije više ni snage. A u toj relaciji na koju sam ja njih navikla od njihovog petog osnovne, znači, moja je krivica, ne mogu ja sad odjednom da počnem “eks katedra”, kao što sam ja pokušala, napola “eks katedra”, kao sad, znaš, mi smo strogo, poštujemo, ja sam nastavnik, vi ste đaci. I onda sam ja shvatila, lepo, dobro Snežana, ne možeš tako. Tako ne možeš da radiš. Ti ne možeš tako da radiš. Ako ne možeš da izvučeš više ono iz sebe, onda treba da odeš. Ja sam rešila da ću otići. Sačekala sam do kraja da ih izvedem, tu generaciju osmaka, i onda kad sam ih izvela, onda sam, znači, počela da tražim drugi posao i tad sam otišla. Najveće, mislim, to je presudan razlog zašto sam otišla. Možda sam požurila. Ja sam često posle razmišljala i pitalo me nekoliko ljudi to kad sam ja krenula na put, da li bih to uradila. Jer ja sam zavolela taj posao i meni je to stvarno super išlo i ja sam bila… pa oni su bili zadnji… ja ću ti reći da sam ja bila… mi smo tada imali one sindikate, čuda, sve, pošto sam ja bila privremeno, nisam pisala one nikakve pripreme, to nisi morao, nisi bio obavezan, kad dođe inspekcija, ako si privremeno, ne moraš ništa da pišeš. Direktor je nekoliko puta hteo meni da da otkaz jer sam bila u demonstracijama protiv Slobodana Miloševića. On je bio SPS naravno. Međutim, uvek su se roditelji đaka bunili, znači ono, kao “Ne damo Struju”… tad su me zvali Struja, nisam više bila pankerka. Znači, od sledećeg kako klinci provale tvoj karakter, nazvali su me Struja i to mi je ostalo do kraja – Strujka, Strujka, ludako, Struja, znaš, to je bilo – nepredvidljiva kao struja. I da, kažem, zavolela sam taj posao i onda su me pitali kao da li bih krenula na put oko sveta, da li bih sve bacila tako, okrenula na glavačke da sam ostala u prosveti. Pa nisam sigurna, znaš, nisam sigurna jer ja posle nisam imala prilike da se vratim, nisam ni razmišljala o tome, ali to je definitivno posao koji sam ja jako volela da radim, jer je i meni lično pomogao, znaš. Meni je pomogao da ja svoje neke probleme koje sam iz tog formativnog perioda školskog prenela u svoj odrasli život da ih, znaš, u praksi da vidim kako to funkcioniše. I da, mislim, ti ako stekneš sigurnost pred decom, ako naučiš da uspostaviš autoritet sa 30-oro njih koji po defoltu rade protiv tebe, mislim, to im je zadatak. Pa mislim, normalno, oni su tu da bi radili protiv tebe. Ti onda znaš, ti onda nemaš problem sa odraslim ljudima. I meni je bilo mnogo lako s njima. Ti stvarno, znaš, ja se kapiram s tim uzrastom fenomenalno, mnogo lakše nego sa ovim odraslim.

Ivan Minić: Dobro, dobro, dobro, mislim, sama činjenica da si ti lako kreirala nekakav siguran prostor za njih, pa su se oni vremenom i otvarali i sve govori koliko ste se vi duboko povezali i koliko su oni tebi verovali. Pravo i osnovno. 

Snežana Radojičić: Da, da, jesu. 

Ivan Minić: Onda sve drugo – kad nekom veruješ, ti ga i poštuješ. Pa sad, nekad može to da bude da ono, spuštanjem te ulazne barijere u taj neki odnos, da napraviš problem za autoritet u tom odnosu, ali mislim da, koliko god to divno bilo, da vremenom te pojede. 

Snežana Radojičić: Pa sigurno. Pa ja mislim da s tom energijom ne možeš to da radiš stalno. Mora negde da se napravi balans neki, da se smanji. Malo preintenzivno je.

Ivan Minić: A mnogo je teško da postaviš granicu. I nije fer. 

Snežana Radojičić: I nije fer, da, da, da.

Ivan Minić: Znaš ono što si sve vreme želela da izbegneš – da ne budeš fer – sad moraš da ne budeš fer da bi zadržala sebe. 

Snežana Radojičić: Pa da, pa to, na kraju dođeš do onoga, znaš, do onoga što su tolike generacije profesora pre tebe, što ti nisi volela kod njih, zapravo, kao šta mi on sad udara neku granicu i ostalo. Mislim, to je to neko znanje do koga dođeš s praksom, iskusila. 

Ivan Minić: Ali mogu da ti kažem, i ono kao i sva deca s ovih prostora, imao sam najrazličitije moguće nastavnike i profesore, i naravno, najviše smo voleli one za koje nam je bilo jasno da oni vole nas i da im je stalo i da se trude više nego što bi trebalo i da se trude da se posvete i kad im nije do toga i to. Ali zapravo smo najviše poštovali one koji su bili fer i znali svoj posao. 

Snežana Radojičić: Da, fer  to je i meni bilo bitno. Fer, odnos. 

Ivan Minić: To sam posebno, što moja srednja je bila inženjerska i vrlo zahtevna u tom nekom smislu. Imali čoveka kod koga sam ja pao na popravni, koji je traumatizovao jedno 30 generacija te škole. Ne bih da prepričavam scene šta se sa mnom desilo na popravnom. I položio sam ga, ali bilo je – ili ću položiti ili ću završiti na urgentnom. Pa sad to je do njega da izabere. 

Snežana Radojičić: Ali to je strašno da te stavi u takvu… 

Ivan Minić: Ali mi pričamo o čoveku koji predaje na srednjoj i na višoj tehničkoj mašinskoj školi, koji nama redovno… prvo smo mislili u šali, a onda smo shvatili da je zbilja – priča da on ne ide avionom jer njemu i dalje nije jasno kako to leti. 

Snežana Radojičić: A, wow. A uči ovamo… 

Ivan Minić: To je ovako bilo impresivno. I znam da je na neke ekskurzije gde je bila opcija da se ide avionom, on išao tipa 32 sata autobusom. Čovek ne razume kako to leti. Ja sam pričao sa njim o struci – on je profesor, ja sam đak, ali me je zanimalo – čovek ne zna ništa. 

Snežana Radojičić: Pa kako je, šta je… 

Ivan Minić: O n je sticajem okolnosti bio u SPS-u. 

Snežana Radojičić: Da, u SPS-u…

Ivan Minić: Sad je verovatno gde treba da bude. U svakom slučaju, on je bio jedan… bilo je profesora koji su izuzetno zahtevni i teški, i mi smo imali, evo mogu i da kažem, profesor Aco koji je predavao mehaniku, koji je izuzetno težak predmet, mnogo teži od fizike, kod koga je bilo pakao – dobiti trojku. A mi smo njega svi obožavali zato što je bio maksimalno fer, on se trudio da nam objasni. I da, bilo je teško dobiti, ali nisu ljudi ostajali sa dvojkama i trojkama. Na kraju podigao bi on to.

Snežana Radojičić:  Da, da, da. 

Ivan Minić: Naučili smo mehaniku. Ja dan-danas znam mehaniku zbog njega. I nije mi jasno kako neko ne ume da proračuna konzolu, ali dobro. To je sad tema za svakog inženjera ili makrotehničara.

IZLAZAK IZ NASTAVE

Ivan Minić: Završila se priča sa školom. A šta dalje s toga?

Snežana Radojičić:  E, pa dalje bilo… dalje kreće haos. To je neka ’97, ’98, tako. Ja sam pet godina… pa da, pet godina sam predavala. Tražila sam… e o tome, ja sam drugu knjigu napisala sa kratkim pričama. Mislim, kasnije sam je napisala, nego tematski baš govorila o tom periodu – kratke gradske priče. I ta knjiga može da se skine. To je Narodna knjiga objavila. To može da se skine na mom sajtu. Ne znam kako… LP se zove, LP kao long play, kao… ne znam šta je još bilo… lične priče. Da, zvala se LP – Lične priče. Počela sam da tražim… ja ne znam koji si ti godište? Ti nisi ’85? Pa teško. Znači, bio si ajde da kažemo, ono… ja teenager u tim godinama. Tada je cvetalo ono, kriminal i ostalo. Ali otvoreno ono. I sad, vrlo se… znači, jedna od stvari o kojoj sam ja napisala priču kasnije… konkurišem ja sad na razne one oglase, okrećeš, znaš, štampa bila. I sad, za gomilu poslova ja imam previše… znaš, kao profesor književnosti kao da konkuriše, znaš, a za gomilu – nemam pojma, mislim, kako se radi, ono, kao, naprosto nisam obučena za to, za te neke poslove. I kao, sad me sramota da pričam, ali ispričaću jer priču sam napisala. Tada je vrlo često bilo te razne agencije. Jedan od tipa tih agencija su bile agencije za poslovnu pratnju. Mislim, što je bilo ono kao prostitucija zapravo. Mislim, nikakva poslovna pratnja nego čista prostitucija na telefonski poziv. I sad, i kaže ovako, a zaokruženo, tako sam ja i pozvala. Ovako, naš, boldovano kaže “isključivo sekretarski poslovi”. Rekoh, ajde, ako isključivo, mislim, ajde da probamo. Kao, ja toliko sam očajna da ja treba plaćam stanarinu, nemam odakle plaćam više. To je 250 dojčmaraka tadašnjih, mislim, to je puno para mesečno. I kao, javim se ja. Čovek kao: “To je samo to.” Ok. To je tu, u Gradiću Pejtonu. Odem ja tamo. Ne ide se, tako, na neki zadnji sprat drvenim stepenicama, buđavo nešto, lamperija svuda levo-desno. Upadnem ja, ovih lik, mlad, ne znam, 27-8 godina, kaže – bivši pandur. Nekako izmuvao neku invalidsku, ne znam šta je uradio…

Ivan Minić: Kako li je stigao da bude bivši… 

Snežana Radojičić: Ej, bivši, da, 27-8 godina. I ovaj… ali ta tipična ono, znaš, Kajla, Kajla, znaš, obrijan, sav istetoviran i ostalo. I sad, jao, ja se sećam, ima tu priča, pišem o tom. Ono kao, upoznavanje. I on me pita, a tu je devojka koja radi inače kao sekretarica, koja ono, ne može nađe nikakvu drugu sekretaricu, kaže, jer sve koje dođu da rade, kad vide koliko ove zarađuju, onda i one hoće to da rade. Nijedna neće da ostane sekretarica da bude, znaš. Jedino mu je ova ostala. Ona stalno radi dve smene, tri, i ne može više, ona i spava tu. I ovaj sad, naš razgovor, ono kao, on me pita: “Pa šta si ti?” Pa rekoh, “Profesorka književnosti.” Malo te ne – “Izvini?” A to je, ja se, “Profesorka književnosti.” On kao: “Zakuni se.” Pa rekoh: “Izvinjavam se, eto, ja zaboraviću sve što sam čitala, nema veze.” Opiše on meni, mislim, šta ja treba da radim. Ima već tad nekih mobilnih, ali samo ono, znaš, za poziv, nemaš ti još nikakve opcije neke na njima. E, ima, sad, oni su imali te takozvane “lovce”. Lovci su da hvata brojeve sa kojih se neko javlja i to pamti. Sad, fora je bila, ako se pojave kečevi, to je onda vojska ili policija, jer to je bio tadašnji sistem da se sakrije broj. Znači, nije bilo ono “hide”, stvarni, nego vidiš kečeve umesto pravog broja. Sad, to on meni objasni. Onda mi kaže: “E, slušaj, imamo, ne znam, četiri-pet žena, ti ih, kaže, ovo je ovako, ovako…” Pa rekoh: “Jel imaju neke fotografije, kataloge?” Sad ja to umišljam, znaš. Kaže: “Da li si normalna?” Pa rekoh: “Šta da pričam kad se jave?” “Ma priče”, kaže, “uvek priče. Ono kao, ne znam, da je seksi, da ima velike grudi, da će udovoljiti svim njihovim željama, ovo-ono…” I ja: “Okej, dobro.” Ode on, ovo… i sad ova meni objašnjava. Sad tu je bila još neka scena, ali ona ide sutradan, nju neću prepričavati. Nego ostanem ja sama, ne znam da li sutradan ili te večeri, nebitno je. I to je bila zanimljiva, smešna scena. Javlja se neki, čujem mlađi glas, dečkić neki. I sad ja sve pričam kako su oni meni rekli da pričamo. I sad on se zalepio, nego da će neku crvenokosu. I ja sad pričam, i sad, ovi mi je rekao kao, kad pitaju kolike su grudi, da ja kažem “petica”, znaš. I ovaj klinac mene pita: “Kolike su ti grudi?” Preko: “Petica.” A on kaže: “E znaš, ja ne znam koliko je to, jel možeš da mi objasniš?” Javlja kuće. Šta ja njemu? Sad ja kažem: “Koliko je to?” Rekoh: “E, momak, to su ti pune ruke zadovoljstva.” A on meni: “Joo, ti si carica! Hoću ja s tobom da se upoznam, jel možeš?” Rekoh: “Beži.” On je mene zvao pet puta da se upozna sa mnom. Mislim, šok, ja sam tu ostala dan i po jer sutradan doživljavam ovu scenu upada. Sad, ja, to je bilo strašno, dve ili tri od tih nekoliko devojaka su bile tamo po pozivu, što je značilo da one imaju porodice, udate, i da se prijave kad mogu da šmugnu, i onda samo možeš, znači, ona ti javi da može. I sećam se da je tada došao i taj Sale, Sale se zvao taj pandur, bivši, i bilo je veče. I sad, njemu treba, iz Hajata ga zove neka, ne znam, internacionalna ekipa, nemam pojma koja, inače kod njega uvek traži devojke, a on sad treba da obezbedi i ne može da obezbedi, kaže: “Sve su dobile, nijedna ne može da radi”, šta to, a dolazi ta jedna devojka i ona izgleda kao avion. Ali pazite, to je gradski tip, super ribe, znači nije ona nikakva sad, kako zamišljaš kurve da izgledaju, izvinjavam se, ali ono,  ima ukusa, hoću da kažem, znači ona jeste provokativna i atraktivna, ali sve to s ukusom, gospođa, ova gospođa ima dete, ima muža i ona po prijavi tako dolazi. I ona je kao došla da nešto odjavi, prijavi, jer fora je on njih odvozi, pa onda kad završe, onda se javljaju i on ih dovozi. Onda je valjda on nju dovezao i ona je u međuvremenu isto žena dobila i sad ne može da radi, i on šizi, ima tolike žene, ne može da radi i nijedna ne radi. I onda kaže ovaj: “A što ti ne siđeš da uzmeš sunđerčiće?” Pojma nemam, kakve sunđerčiće. On kaže meni, ova kaže: “Pa ne, on mi kaže aj ti idi kupi tako.” Šta, bre, da je kupim, ne znam o čemu ti pričaš. I ona mi kaže: “U apoteci.” Odem ja u apoteku i vraćam se, i on mi kaže: “Aj da joj pomogneš da to namesti.” Šta da radi? “Te pomogneš da to namesti…

Ivan Minić: Čisti sekretarski posao.” 

Snežana Radojičić: Aha, kažem ja, i pokupim se i odem. Znači meni je to bilo već too much, još sam doživela tog jutra scenu, ta što radi kao, u stvari nije sekretarica, to je jedna devojka koju njemu nas smeštaju, koja je iz Bosne negde i koja je udata tamo, a ovde ima ljubavnika policajca, ove koji dolazi povremeno, pa da. A ona je iza paravana, nije paravan nego lamperija tanka, i njoj je tog dana baš rođendan i ona je pijana u duetu, trubi je vino, cepa šimike, ustala oko 16 sati, onakva mlada devojka, odvrnula neku “Bistra potoka, voda duboka”, mislim, taj neki fazon hitova, znači trešti ono, a mi sve u malom prostoru od 20 kvadrata sve zajedno. Pošto on kao razmišlja stalno da iznajmi stan, ali jako je teško, koliko god on imao para, niko neće da ima našu javnu kuću u svom stanu, koliko god da on plati. I onda se čekaju, onda smo svi tu, i onda njoj dolazi taj pandur, pa ona meni kao: “Ako Sale, ti nemoj da kažeš da je ovo.” Znači, tu neki su oni tu iza paravana, ja odvrćem onu muziku da je ne sluša, mislim da njih ne sluša. I onda uveče ovo kulminacija, reko: “Prijatelji, ne mogu ja, nemam želudac.” Mislim, tako da je to jedna od epizoda…

Ivan Minić: Vesele 90-ta. 

Snežana Radojičić: Da, vesele 90-te, radila sam, kažem, razne neke, prodavala sam džempere koje sam štrikala, pa sam prodavala na Kalenića pijaci, radila sam ono od vrata do vrata, ne znam šta nisam prodavala. Mislim, u tome sam bila loša jako, prečišćivače, one filtere, čuda, i onda dobijem preko moje najbolje prijateljice, ona mi sredi, tad se napravio neki kompjuterski dizajnersko-kompjuterski studio, fond AETOS za zaštitu srpskog kulturnog nasleđa, i mi smo uz blagoslov, znači ja sam dobila posao kao lektor. Imali smo dva ili tri programera, jednog dizajnera, jednog animatora, istoričarku umetnosti, i radili smo, prebacivali smo srpsku duhovnu baštinu na CD-romove, tada su CD-romovi, da, multimedijalni, i radili smo 1999, baš kad je bilo bombardovanje, radili smo te godine, ili 1998, ja nisam sigurna. Bilo je osam vekova Hilandara, Hilandar, i prebacivali smo Hilandar, i mi smo prvi koji smo uradili, znači ti sad imaš ono interaktivno, zapravo izabereš jezik, pa kada ubaciš, pa onda klikneš sad hoćeš audio da slušaš, čita tekst, pa ne znam, poveznice na koje ti klikćeš, i to smo radili, i to smo radili pod blagoslovom. Imali smo superviziju Patrijaršije srpske i blagoslov manastira Hilandara, i onda kad smo to objavili, objavili smo i manastire Kosova i Metohije, pa smo onda išli, promovisali to po Kosovu i Metohiji, vodili novinare i tako. To je bilo jako lepo, nekih, ja mislim, dve, tri godine to trajalo i to je bilo i plaćeno. Ja sam mogla, sećam se, ja sam zarađivala 400, da li su već počeli evri, nisam sigurna, uglavnom 400 nečega, a mene stanarina 250, ti si sa 150 razlikom mogao da živiš, još po neki privatni čas i ono kao super. Tako da je to super funkcionisalo. Međutim, onda taj fond, osim što nam nije pisao staž, onda taj fond je nešto propao, šta su se nešto pokarambasali ti suvlasnici, znaš, mnogo suvlasnika i onda to tako ide. I onda ja uđem u nekretnine, i radila sam u nekretninama, neću sad da kažem koja agencija, jako poznata i dan-danas postoji, dobra agencija, i meni je to išlo savršeno. Ja se sećam, to su mi dva najbolja posla u životu koje sam radila – u školi i nekretnine. Nekretnine su ludački posao, po tih godina je to išlo, tu išlo, tu 1999. kad ja radim nekretnine, to nije onaj prvi udar, onaj boom nekretnina, ali drugi onaj talas kad ide ludački dobro i dalje. 1999, 2000, ja recimo dobijem, ja sam dogurala baš da vodim ovaj kraj – Konjarnik ka Medaku, znači od Autokomande naviše ka Medaku, Zvezdaru, znači taj pojas, Šumice i to, i Učiteljsku koloniju, pa da, tu, jeste, pa mislim na toj strani. I sad, sećam se, dobijem u ovim soliterima stan na 33. spratu, garsonjericu koju niko nije mogao prodati 100 godina, niko neće na 33. sprat. I ja inače živim na 33, ali tad nisam još živela, tad sam iznajmljivala tamo na Bračaru. I sad, ja otišla, uzela to i primetim sad detalj. Mislim, ja sam inače dobro crtala i uvek razmišljala sam čak i o Likovnoj akademiji, pa sam shvatila onda kao da, između, da kažem, dva zaludna zanimanja u životu, između slikara i profesora književnosti, bolje budem profesor književnosti, lakše ću naći posao. I sad imam taj osećaj, znaš, za vizuelni detalj, i sećam se, ona je pregradila tu neku čajnu kuhinjicu, te mali stan, u predsoblju, soba jedna jedina i kao čajna kuhinja, ona je to pregradila nekim ovim kliznim vratima i napravila je to, tad nije bilo toliko uobičajeno, napravila je kao tu neku reljefnu foru sa vratima i to tako lepo uklapa u taj ambijent, još je tu stavila neku biljku pored i ostalo, nema ni terasu čak, mislim, i javlja se kupac. Tako sam prodala prvi stan, i zainteresovani, i ja kažem, reko: “Znate šta, to jeste na 33. spratu”, što, naravno, nije sva sreća, imate, ne znam, 3-4 lifta, to je super, uvek neki radi, ali reko: “Da vam kažem, ako kupite taj stan, to je jako mali prostor, ali mnogo je simpatično napravljeno”, to, i opišem to. Žena se javi, samica neka, mlada devojka, i javi se i kupi stan sutradan. I ona meni kaže na toj kapari, kad se potpisuje ovo i daje, kaže: “Ja sam znala da ću kupiti stan onog trenutka kad si ti rekla za ta vrata”, i to, i shvatila sam, kaže, da ti doživljavaš šta je prostor, i da ti to. Ja sam se ukapirala da je to mnogo dobro. Imam nekoliko priča o tom radu u nekretninama u toj knjizi. Meni su ljudi verovali, mislim, ono, fala bogu umem da pričam, ali uvek sam išla na to da im kažem neki moj lični, shvatila sam da ljudi generalno nemaju, većina ljudi nema neku moć vizualizacije, znaš, i ne može uopšte da zamisli kako bi to moglo da izgleda, nego traže, ovi koji imaju pare, oni traže arhitektu da im, naravno, arhitekta je školovan čovek, da im to osmisli, a većini je potrebno samo da predočiš, posebno ako znaš šta imaju od stvari i kako žive, znaš, i koliko ih ima, kako bi moglo otprilike to da izgleda. I onda njima se dopadne to, mislim, svaki prostor ti možeš da napraviš nešto lepo od njega, samo je pitanje koliko osećaš taj prostor. 

Ivan Minić: Ja mislim i da je u tom periodu, čak i za novogradnju iz 90-ih, a posebno za starogradnju, da su ti stanovi bili mnogo više po meri čoveka, i da ih je neko zaista planirao za život, a ne da se izvuče svaki kvadrat i da se napakuje ono 66 kvadrata, tri spavaće sobe…

Snežana Radojičić: Kako, ne, ne, to, to apsolutno. Za koga? Pa koliko ranije, mislim, ti da dobiješ upotrebnu dozvolu, koliko ti je trebalo? Mislim, ono, vraćali su nekada, ne prime stan po godinu, dve, celu zgradu odbije. To se slažem.

Ivan Minić: Tako da sa te strane, neću da kažem da je posao bio lak ili lakši, nije, definitivno, ali je kvalitet onoga što nudiš bio iznad, dosta iznad. U tom delu koji sam ja vodila, dobro, Medak je tad nicao, ali i tamo su, što kažeš, vodili računa. Ipak je to, mada je već i tad počelo ono da ti stavi WC u sred stana, ono kao okruži ga, ili kuhinju, kao znaš, pa sad u sred, nigde prozora, ne može ni onaj, kako se zove, aspirator ti izvuče ništa. Tako da počinje, tad je počelo, ali nije bilo. 

Ivan Minić: Za starogradnju, ono sve te reklame…

Snežana Radojičić: Da starogradnju…

Ivan Minić:  to sad zvuči smešno, ali uopšte nije smešno. Kao kad kažeš vojna zgrada, to su najbolje zgrađene, neuništivo, neuništivo. Sad, da li ćeš ti da uradiš rigips u tom stanu zato što nije niko krečio 30 godina, to nije bitno, ali nećeš čuti komšiju, nećeš čuti komšiju šta god da radi.

Snežana Radojičić: I neće pući zgrada ovako po sredini od sleganja ili nečega. 

Ivan Minić: Tako je, sve te stvari, to je pravljeno ozbiljno. 

Snežana Radojičić: Meni su te nekretnine bile super zato što je to ludački dinamičan posao. Znaš, ja sam neko ko ima visoku unutrašnju temperaturu u smislu ludila sopstvenog i onda se moj lični haos izjednačava. Ne, ne, ali ja sam o tome razmišljala, zato je meni ovo putovanje tako leglo. Onda se taj moj haos, ta moja nesređenost super nalazila, ja sam, spoljašnja temperatura mi je bila identična unutrašnjoj, ja sam mogla da funkcionišem u tom jer ti tamo moraš da budeš brz, dinamičan, znaš, ono, da rešavaš probleme, non-stop si zauzet, nekim po ceo dan radiš. Sam zarađivala jako puno, tad su svi zarađivali u nekretninama, ti ne stižeš da trošiš te pare, znaš, prođeš ono, sedi ljudi u kafiću, ti gledaš, ja, čoveče, kad ću ja da sednem ovako, popijem kafu, znaš, kao da ne žurim, i meni je to bilo super.

Ivan Minić: I dolazi tačno poslednji period kad je bilo potpuno beznađe i kad se ti vodiš tim čime se ja vodim. I 25 godina kasnije sad imam priliku da uradim nešto. Pitanje da li će biti za pet godina, da li će biti ponovo rat ili nešto slično, sad kad mogu da napravim nešto, daj da izvučem maksimum jer nikad ne znaš, trebaće, valjaće i sve ostalo. 

IZ NEKRETNINA U OSIGURANJE

Ivan Minić: Šta je bilo posle nekretnina?

Snežana Radojičić:  Pa dok sam radila u nekretninama, radila jedna žena sa mnom koja je otišla iz te agencije i onda mi se brzo javila, kao to je 2000, to se sećam živo. E, ali to je bitno što sam ja te ’99, kako je to išlo, moji su prodali stan, tako je napokon otac pristao, pošto ja plaćam stanarinu već godinama, on dugo nije hteo da pristane, i onda ga je pokojna mama nagovorila, i onda oni prodaju to jer ona je već bila u penziji, on je bio pred penzijom, i uoči bombardovanja razbilo ono kako smo dobro. Mislim, moja prijateljica najbolja koja je imala svoju agenciju za nekretnine, ali nisam htela kod nje da radim niti je ona htela da ja radim kod nje, naravno, i ona je pomogla u tome. Prodali su i ja dobijem pare za stan i ja kupim stan dole na Dorćolu, garsonjericu neku. Meni nije mogao niko da ubedi da ne živim u 20 kvadrata, ako 19 i po kvadrata, kao šta će meni više? Ali to je ono kao nekadašnja devojačka soba u nekom saloncu, znaš, ali kao super, gleda to na dvorište, to je visoki parter i to. Nisam ja tu, ja sam to super sredila, malo mi je ostalo para, ali tih 20 kvadrata središ sa malo para, još sam ja u tim, još uvek nekretninama, tako da imam kontakte i ja to super sredim. I ja ću to naredne, ili godinu posle, 2001, ja mislim, da ću ja to prodati za skoro duplo više nego što sam ja to kupila. Za neki poslovni prostor sam prodala. Žena kad je ušla, kako sam ja to skockala, ono kao to je prodaja avio karata, to je bilo. Što je bitno, jer ja dolazim do mog stana i onda kupujem ovaj, od tih para kupujem ovaj u kome sam sada. A te 2000. ja izlazim iz nekretnina tako što ta žena, neću je imenovati ovde, je našla posao u osiguranjima. Pa se tad formiralo Delta, je l’, Delta je, Delta životno osiguranje. I već je radilo šest meseci i sad oni prave prvi tim, on je kao direktor tamo, sad oni prave prvi tim, tih desetoro nas treba da bude, koji će mu kasnije biti menadžeri, ali da počnemo ono kao prodavci. Počnemo prodavci. I sad ona meni kaže: “Znaš, imaš fiksni deo, imaš ovo, imaš ono”, to. I meni je to bilo kao, malo dosta od ove jurnjave, samo sam jurila puno, još ja nemam kola, znaš, ja sam ono kao prodavac nekretnina, pešak, pa sam u tim busevima, pa ludilo, pa opa. I reko ajde malo ću da se odmorim, ja tu. A ona je mene, ove, angažovala, ona me pozvala zato što je videla da ja dobro mislim i znala me dok je radila, da meni to dobro idu te prodaje i da mi ljudi kao veruju i to, i kao, znaš, ja dolazim, da, imam obuku. Brate, ja ne mogu da ukapiram pojam osiguranja, znaš, imam problem mentalni da ja shvatim da ja tebi prodajem nešto što nije opipljivo. Šta ja tebi prodajem, znaš? Daj mi šta god, ovo mogu da ti prodam ili ne, ali znaš, kako ja tebi prodam uslugu, mislim, koja ne postoji? Koncept, znaš. Ja sam stvarno imala problem godinu, godinu i po da ja kapiram uopšte, kao, mislim, sve meni jasno, ono kao sad ti štediš, pa ti daju te neke pare ako ti se desi, pa to mi je jasno, ali kao, čekaj, znaš, kao taj koncept, kao ti si bezbedan. Kako si ti bezbedan? Pa nisi, nisi ti time što plaćaš polisu bezbedan. Obezbedio si svoje, pa mogao si, znaš, ja verujem u nekretnine. Nekretninu ne uništiš, pa od tih, pa znaš, ja sam, ovo, kao, krajnje na zemlji što se toga tiče, i to mi je bio problem. I uglavnom, oni mene vrlo brzo prebace da ja radim osiguranje kuće i stana, jer vide oni da meni, mislim, prodala tih nekoliko životnih, ono, pokojne roditelje osigurala, mislim tada su bili živi, je l’, kako to ide već, taj krug svoj prvi. I uglavnom, ja dobijem da radim VIP osiguranje kuće i stana. Sad možeš zamisliti ko je tada bio VIP, mislim, znaš, i šta sam ja osiguravala. I krenem ja da razvijam taj program i to je bilo ok, i sad mi stvarno napredujemo, znaš. Mi smo se kao postavili, neki menadžeri, i onda trebalo je tu da počnem da vodim, tad se ustanovilo, još uvek je Delta osiguranje, nije bilo Generali, ustanovilo se, trebalo je da krene projekat 2002. godine, trebalo je da krene putno osiguranje. Do tada je radio samo Dunav i trebalo je ja da vodim to putno osiguranje. Međutim, meni se tada dešava strahovita tragedija porodična. Znači, kažem, ja nisam već živela s mojima x godina, ovaj, nisam ni pratila, mislim idem ja na ručak i to sve, znaš, ali ono, kao, nisi ti sad da provodiš vreme sa njima svaki dan, pa da čuješ, saznaš, vidiš neke simptome, nešto. Dešava se da otkrijem da moja mama ima rak, i to u metastazi, mesec dana, znači to je u maju, za nju saznajem, a mesec dana kasnije saznajem da otac ima rak u metastazi, i istovremeno. Znači, i to različiti tipovi kancera, što kažu, dešava se jednom u milion slučajeva. I ja sećam se, imali smo sastanak u Delti sa direktorom generalnim osiguranjem, Nebojša Divljan, divan jedan čovek, i moram da ga pomenem, kad meni javljaju i za tatu. Ovo za mamu prvo sam saznala, kažem, a onda mi javljaju iz bolnice, kao analize, da nisu tumori, nego da je, znači, pojeo ga ono već, limfa, sve, sve otišlo. Ja prekidam sastanak i kažem direktoru: “Ja moram da dam otkaz, ja moram da se preselim tamo, da budem tamo kod njih.” Oni su kupili stan, Miljakovac, kad je sestra otišla da živi, ja sam s njima. Reko: “Ja moram da budem tamo s njima, ne mogu, znaš”, i on meni reče: “To ne dolazi u obzir, nikakav otkaz”, kaže: “Program će voditi Vuk.” Vuk je moj asistent bio tada, sad je on direktor tamo u AMSS osiguranju i tako dalje, sjajan momak inače, i on je ustanovio to, zaista je lepo napravio ceo taj program. Kaže: “Ti imaš slobodno, od mene kad hoćeš, dolazi na posao, da se isključiš od svega toga ovde.” Mi smo bili tad u Genex Kuli na Novom Beogradu, dole super restoran smo imali. Kaže: “Dođi kad hoćeš na ručak ili da poneseš hranu roditeljima u bolnicu.” I tako je to. Meni kupovao lekove u Mađarskoj, mislim, znači neverovatan čovek. Znači, pazi ti direktora jedne privatne firme u tom trenutku, ono, ludilo, da ti da, da ne moraš da dolaziš na posao, imaš punu platu, još ti kupuju lekove. Znači, to su neverovatne stvari, ono kao, to se ne zaboravlja. I, mislim, to nije trajalo dugo, mislim, hvala Bogu po moje roditelje, da se nisu dugo mučili. U avgustu 2002. oboje su umrli, znači to je neki dan razmaka u sahrani. Ja sam bila sve vreme tamo sa njima i to je bilo, tatu sam ostavila u bolnici, nisam mogla da ga izvedem jer je on bio baš propao, ono, bukvalno sam ga nosila na rukama da ga kupam, njega sam ostavila na Kalvariji, a mama, znači oni imali taj stan na Miljakovcu, ti nemaš kola, avgust mesec, 38 stepeni napolju, ti tri prevoza juri, nosi pelene, nosi hranu, nosi, mislim, strašno, strašno težak period. I ništa, i onda, onda sam ja, znači, kad se to okončalo, 2002, tako, ja mislim 2004. je došlo Wiener Städtische osiguranje, pa sam se njima pridružila. Oni su pravili tim i onda sam ja počela, dobila sam da radim imovinsko osiguranje i tu su bili veliki klijenti, tipa ja osiguram ugostiteljsko preduzeće Stari grad, znači to je komplet Skadarlija sa svim našim restoranima, voznim parkovima. Naravno, nije to moj kontakt, ja plaćam taj, mislim, znam slučajno osobu, pa ona. I sad, ja sam bila dobra da napravim posao, ali sam bila sve gora i gora u tim hijerarhijskim sistemima. Znači, ja sam od uvek bila neko ko ne podnosi autoritete, posebno iracionalne autoritete, i to sad uzima neki progresivni tok. Znaš, s godinama ti je sve teže, posebno kako ti postaješ znaš, ono kao negde zauzimaš veće pozicije. Sad će tebi neko da dođe, malo više tu ego radi i sad ispostavlja se da ja uopšte ne razumem gde ja otkrivam, mislim, otkrivam sad iz ove perspektive, doskora ja nisam znao da se to zove tako kako se zove – neurodivergencija i takve stvari. Znači, uopšte ne mogu da razumem model ponašanja koji ja treba da imam prema šefovima, su ima predsednika kompanije koji je neki balavac iz Beča kog su tu poslali, niko nije hteo u Srbiji u tom trenutku da dođe, on sa punk frizurom nekom, bio bi simpatičan da nije budala, stvarno je budala, i on se zabavlja sa nekom devojkom iz marketinga i sad oni, bogu hvala, venčavaju se ljudi, što je sve divno, sjajno, super, i sad pa sad vidi ti mene, koji sam ja, kako ja nemam osećaja, mislim, ja to stvarno ne mogu da verujem, mislim, ali dobro, ajde, nije meni bilo lako. Ovi ima neke interne novine u PDF-u, nešto što kruži, znaš, sad imaš upravni odbor, pa ovo, pa ono, znaš, pa to sad ide po svim adresama i ti sad kao to dobiješ kao taj neki, čitaš to u pauzi i to, i sad oni to, valjda jednomesečno izlazi. E, ja, bila 2005-ta je tačno, ja objavila tu moju drugu knjigu u Narodnoj knjizi i Vasan Paguj, čuveni kritičar, on mi je od prve knjige recenzent bio, ove govori na promociji „čitaj me opet“, pošto imam te moju najbolju prijateljicu iz glumačke porodice, pa onda, znači, veliki deo života sam provela u tom okruženju. Sad, naravno, čitaju mi glumci, čitaju mi Pera Kralj, Ceca Bojković, imam promociju u Ateljeu, znaš, i takve stvari, i sad sve to tako, i pitaju oni kao da li neko… e kao ovo dvoje se venčavaju, pokazuju, znaš, ono kao sledeći broj će biti posvećen svadbi, ovo ono, venčanju, ali šta, super, kao ako ima neko od zaposlenih neki veliki događaj, znaš, ono da najavimo, i ja kao pošaljem da najave moju promociju, mislim, znaš, izađe broj, ceo broj samo venčanja, nigde promocija, te prsten, te iz ovog ugla, kolač, te iz onog ugla, venčanica, znaš, ono kao super, ali kao dajte notu, ono kao… ja tu, meni kao… ja pošaljem apsiti, adresiram na upravni odbor, na predsednika, na ovoga, na onog, očitam ja njima lekciju, kako vas nije sramota, a ja onda se napravim, poručim – „Viner Štediša u svojoj istoriji imao Franca Kafku“, i sad mene vi niste objavili, tu vest imate, ja tu ovaj i…muk… niko ne odgovara, ništa, meni niko ne kaže da to nije baš normalno poslati tako, znaš. I sad, dešava se da ja sam bila tu neki već trening menadžer, sam postala sa mojim drugarom, kolegom odličnim, i mi smo tu sad birali ko će od novih agenata da znaš, i mi odbijamo nekog lika između ostalih, ali mi kad zasebno, znaš, svako to radi zasebno, nije sad to kao mi se dogovaramo nešto, nego pa onda porediš, znaš, bilo je dosta fer. I ovi kao, mada je nesposoban za agenta, pazi, za agenta stvarno treba biti nesposoban jako da te odbiju za agenta, i ovi, i posle mesec-dva dolazi on nama da bude direktor. Znači, njegov taj dobar prijatelj je nama bio direktor, koji je inače sjajan čovek, taj prvi direktor, ali jako jako ambiciozan u tim vodama, znači tali se sa svima, ali ima on taj naš, on ume da napravi dilove i ostalo. Ja sam njega uvek zvala kad mi treba, jer ja umem da sklopim posao, ali ne umem tu diplomatiju da odradim, kaže ti ja nemam osnovne te socijalne relacije u glavi kako funkcionišu. I ovi sad, i sad kao prvo što je uradio, ne znam, krene nešto tu sad, znaš, on nama da bude šef, ovo ono, zovemo i kolega, on je onako dosta pitom i razuman, za razliku od mene, jel, i ja stalno imam problem s njim, i sećam se imamo problem, ja odem kod ovog direktora prvog i sad, mislim, što pri tom uopšte ne kapiram da je tu njegov prijatelj, mislim, ja znam, ali ja ne kapiram, znaš, kao pa istina je ovakva, kao kako on meni može to, znaš, sve, kako dete neko, znaš. I ovi, i tako oni to ćute, ćute, odjednom stiže meni za Novu godinu… E sad, ti kao menadžer tamo, ti imaš službeni laptop, imaš službeni broj telefona, broj telefona ti je kad radiš prodaju sve, znači sve ti je sve, ako ti uzmu je ok, samo broj telefona da ti ne uzmu. Mene prebacuju da ne budem više tu kao zaposlena tako, nego me kao spuštaju na agenturu neku. Dobro, mislim, ono, ne prija mi sujeti, ali kao super. Sad ja dolazim kod devojke, žene, koju sam ja obožavala i koja se meni izvinjava, koja kaže „ja znaš, jao Snežo stvarno, naš ono, kao nemam ništa s tim, mene tiče ti nemoj uopšte dolaziti“, pričam ja, nosim portfelj, u tom trenutku ja mesečno zarađujem 2000 evra samo od starih poslova, mislim, stvarno sam ono, već sam 4 godine tu. I ove, i onda oni ukapiraju da to, znaš, pa onda krenu da to… znači nije imalo efekta jer oni računaju na moj karakter koji je jako lako predvideti, kao ona će da poludi, daće otkaz, znaš, ali ja ne dajem otkaz. I onda oni smisle da ja moram sad da dolazim, tu su neka pravila za agente početnike, ti dolaziš u 8, pišeš planove, pa im izveštaje, a znaju, znači, meni je i u Delti i u Vineru uvek su davali jednog početnika da vodi papire, jer kad dođe revizija na kraju godine kod mene, znači pogibija za firmu celu. Ja sa brojevima, sa tim stvarima, znači nikako, u ratu sam. I onda, znači, umem da sklopim posao, ovo ne umem da radim. Onda su oni shvatili da je njima isplativije da meni neko pomogne nego da nagrabusimo svi zbog eto tih mojih previda. I sad, oni znaju da ja to ne mogu, i oni to meni daju sve. I ja tu, vrhunac – uzmu mi broj, molim, kumim, plaćaću ja broj, ne, znači uzimaš mi ceo portfelj, uzimaš… sa tim brojem ti ne možeš da obavestiš sve potencijalne s kojima si ikada pričao ili koji su bili o tome. Da ti sad imaš drugi broj, meni tu pukne film, ja izađem, ja ne zadržim. Ja sam mogla da prebacim portfelj na kolege, meni su to posle rekli ovi kao „što nisi i meni“, ali to je znaš ono, ne znaš, žutu tu minutu ti… ti nećeš više, ti… ma ne zanima te više, ne postojiš, ono kao ideš na ulicu, nebitno , neću više. I onda sam pokušala da se vratim u struku, počela sam da radim kao lektor, prvo sam bila kod ovoga… da li da navodim kod koga sam bila, ajde neću… prvo sam bila u jednom specijalizovanom magazinu, što je bilo dobro plaćeno, ali bio priličan mobing, znači morao si da radiš, ali mobing u smislu da te… da moraš da spavaš tamo, znači on kao, totalno… ovi, nemaš, mislim, nemaš vremena ni za šta, novinari dolaze kada imaju neki tekst, nešto što je ok, ali ti moraš sve vreme da budeš tu, što je opet besmisleno. Ali se broj zatvara, zna se kad se broj zatvara, i ti, ne znam, logično bi bilo ako oni dolaze ceo dan, da ti uveče to obradiš, pa se zatvara do određenog datuma. I onda sam ja posle nekih, ne znam, šest-sedam meseci tu našla bolje novine, jednu veliku korporaciju, i otišla tamo, i tu sam imala problem, tamo sam imala problem, očito do mene, imala sam probleme jer taj broj časopisa za koji sam ja radila se zatvarao vikendom, što znači kad zatvaraš broj, to je pogibija, ti onda, znači, moraš tu do tri, četiri ujutru da ostaneš. I tu se sad stiču prvi uslovi koji će mene opredeliti kasnije, bar oni racionalni, svesni kojih ja postajem svesna, sigurno je još od te tragedije to krenulo, znaš, jer ti neminovno da sećaš tih preispitivanja, u čemu je smisao, gde si, znaš, moja mama je bila godinu dana starija od mene kada je umrla, znaš, 59 godina, tata 65, znači to nisu godine koje su izražene da pričamo, nikad nisu bolovali, znaš…

LIČNO PREISPITIVANJE

Ivan Minić: To je onaj moment u tom periodu gde su svi preživeli 10 godina užasnog stresa…

Snežana Radojičić:  Pa i to. Ja sumnjam, znaš, negde još na ono vreme Černobila i to, znaš, meni su svi lekari rekli, mada to ne možeš ti sad znati, da se to dešava tipa jednom u milion slučajeva, da imaju različite vrste kancera, da istovremeno, mislim bukvalno istovremeno, umiru i to u metastazama, i to tako brzo, kratak period, nisu živeli na jednom mestu da kažeš, podvodne vode neka zračenja, nešto, znaš, nije isti tip, mislim, ali znaj, uglavnom, sad kreće, jer u te novine, znači u redakciju dolazi tipa Jelena Karleuša i sad, znaš, moja direktorka, urednica, koja je pismena žena, zaista je pismena žena i koja jako dobro zna pravopis, ali sad ona se uvlači, znaš, i sad sedimo ovde oko ogromna prostorija, ono, prelamači i ja, to nismo poslednji koji ostajemo u redakciji, i urednica naravno, i zatvara se broj, i sad dolaze tako zvezde i zvezdice da vide kako oni to sad izgledaju, kako su ispali, znaš, nakon svih onih obrada, znaš, i ove, i ove tamo isto. I sad, sećam se, bilo je u tekstu, pisalo je…u grešna mi duša, nije Karleuša, ona je kupila pice, nego bilo je Elena Karić, i ona je napisala kao u tom tekstu koji nam je predala Splićani, pa je to pisao o malim… Ja to sećam se, ko juče, naravno prepravim to velikim, i ove, i sad oni tamo su, ja sam na drugom kraju kancelarije redakcije i okreće se i ja čujem da on, pošto tišina naravno, ona pita ovu Jelenu: “Što ste ovo izmenili?” I Jelena se okreće ka meni i kaže: “Snežana, jeste sigurni da je to pravilno?” Pri čemu, ja znam da ona zna, ali ona nema petlju da ovo… I sad, koja je, ne znam šta je ona u životu, udavača, dobro se udavala, mislim, to je sve što je ona uradila u životu. Ovi nakreće u kraju, šta god je uradila, ne može tako da se ponaša. I znači, i sad ja kažem: “Da, naravno da je tako.” “Aha, dobro, ako ste sigurni.” I onda ja šizim, i onda ja sednem posle nekog vremena i kažem sebi: “Pa dobro, Snežana, nisu ti oni krivi.” Mislim, znaš, sad ti kao matičan pisac, tebe tamo neka pevaljka Jelena ili ova preslišava šta si ti ispravio i njene pravopise, ti se školovao, čoveče, za to. Ovi, reko, oni su ljudi, bore se za sebe, mislim, ti imaš problem što se ti nisi izborila za sebe, a nisu oni. Mislim, ti si samo uletela u njihovu igru, mislim, to je tvoj problem. I onda sam ja izašla iz toga i počela da radim kao freelance lektor za izdavačke kuće, što je bilo super u smislu vremena, imala sam puno vremena. Ali tad se dešava ona ekonomska kriza 2008. i to, cene padaju i to je stvarno katastrofalno bilo plaćeno sve. I bilo je super s te strane što ja mogu da radim tri-četiri dana i onda da imam te moje vikende kad idem na planinarenje ili na biciklističke, jer sam se ja tome vratila. Godinama dok sam bila u osiguranjima nisam to… tad nije bilo nekako, nekako zapostaviš to, kao znaš, u to vreme u tim korporacijama ideš u teretanu, ideš, znaš, a taj outdoor nije bio tako in kao što je sad…

Ivan Minić: Nije još bio, nije još ovde stigao. 

Snežana Radojičić: Da, da, tako da… I onda je, a da, ja sam dobila otkaz, inače, iz te druge redakcije, jer kad je bila ta kriza 2008, krenula je da se gasi puno tih časopisa i da otpuštaju ljude. Onda su prvo, naravno, lektore otpuštali. Za nas je bilo tri, za različite novine, ali to je kao ista firma. I nisam ja bila najgora, nisam bila najbolja, nisam bila najgora po znanju, taman sam bila između, znaš, između. Međutim, zašto sam ja dobila otkaz? Pa, bilo je jer moj broj se zatvarao vikendom. Ja sam se s koleginicom dogovorila, koja je radila druge novine koje se zatvaraju tipa sreda, da se menjamo jednom mesečno, da ja mogu da odem na moje planinarenje ili na bicituru, i njoj kao okej, svejedno, mislim, kakve zime. I onda ja pitam moju urednicu, i urednica mi odobri, ali kao nije bilo baš ono, u fazonu, nije bilo drago što mi to… odnosno vlasniku nije bilo drago mnogo. I onda kad je krenulo otpuštanje, kao mene zovu da me otpuste. Zašto mene? Pa kaže: “Ti si pokazala da je tebi bitnije tvoje, ne znam, planinarenje, bicikliranje nego rad u firmi.

Ivan Minić: Nego naš lifestyle magazin koji nikog ne zanima.

Snežana Radojičić: Da ta ista osoba sad propagira zdrav život, i kao i bicikliranje, i planinarenje, i tako dalje. Da, tako da… I kažem, i onda sam ja izašla iz toga, počela kao freelancer da radim. Onda mi se desilo te godine, te 2007-2008, imala sam pad jedan žestok s bicikla, pala sam ovde, ušivali su me, krpili su mi, pola lakta sam izgubila, gde sam ja bila u gipsu nekoliko meseci i nosila te pločice, dve operacije imala, strahovito tešku i operaciju i reakciju na operaciju, psihološku reakciju. Jer sam ja shvatila da se bojim lekara nakon ovoga što se desilo mojim roditeljima. Znači, bukvalno su morali ono na silu da me u bolnicu ubace, nije bilo boga da uđem u bolnicu. Baš imam onako neke psihološke krahove, onda imam krahove sa prijateljima, znaš, gde meni prijatelji zameraju gomilu stvari koje uopšte ne kapiram da su loše, da ja to radim, tako ne vidim o čemu mi pričaju. Stalo mi je, mislim, imam emotivnu vezu, ali vidim da sam, ono, kao prešla granice neke očito.

Ivan Minić: Imala si divan, uređen život i to si upropastila, a sad se buniš. 

Snežana Radojičić: Ne, nije, nije bilo u tom fazonu, ne, ne, ne, ne. Sve njihove zamerke su se zapravo odnosile na tu neku moju, kako ti kažem, zatvorenost. Nekako i nekako kao da sam stalno, znaš, kao da sam srce zatvorila i da ne vidim koliko su oni tu za mene i koliko čine za mene dobrih stvari i koliko mi pomažu, i da nikad nisam, znaš… I onda ja uopšte nisam kapirala kako to, pa čekaj, ja njih volim, kako mogu tako nešto mi kažu, pa mi smo prijatelji i takve stvari. Gde se ja shvatila, onda su me fizički, su se distancirali od mene, ostavili su me onako, njih nekoliko, mislim, nije to bilo dvoje prijatelja, dve prijateljice, ali najbitnije. Ja nikad nisam imala, dok nisam krenula na put, nešto puno prijatelja, kažu, ja nisam mogla da komuniciram sa tolikim brojem ljudi. I odjednom ja vidim da su oni se distancirali, nisu tu za mene više, znaš. I to je jako bolno, to su, znaš, to je tvoja najbliža relacija sa svetom, veza sa svetom, ja nemam nikog osim njih, znaš. Moje veze su bile isto sve neuspešne, ja mislim tad sam i raskinula sa opet nekim drugim čovekom s kojim sam bila, to mi je baš bila onako bitna veza, i to nije išlo, mislim, on me prevario, eto to je, znači, nije toliko do mene. A ovi, ali eto, takav je sticaj okolnosti bio. Tako da sve se urušilo, znaš, i onda, onda se ja nalazim u situaciji da imam 37-8 godina, gde god konkurišem kao ti si matora. Znaš, taj dženderizam u Srbiji je strašan. Ne dženderizam, ajd ejdžizam. A posle da, a jedno i drugo, jeste. Ovi, gde ti ono kapiraš, odjednom… Jako je… Ja sam ovako menjala poslove ko čarape, znači, ja sad hoću da radim ovde, ja radim tu, super mi ide, ovo mi ide, ovo mi ide, i stalno ideš nekom uzlaznom linijom, i onda odjednom kreće polako nizbrdo. Ovi, i ništa, radim ja to, radim malo nekretnine, neke moje prijateljice usput, ono, kao snalazim se kao i svi. I dobijem, ja već počinjem da razmišljam o odlasku. Jer, kažem ti, e da, dešava se bitan moment. U nekom trenutku, negde oko moje četrdesete, mislim teško je tačno reći, ali znam da je bio kraj godine, ono vreme kad se preslišavaš, posebno kod tih okruglih godina, šta si uradio. Pritom, i meni je rođendan krajem godine. I negde meni dopre do svesti – san. Kao: “Šta je bio tvoj san?” Znači, panika. Šta znači reč san? Pa ti sad, student književnosti koji je bio elitista, nije hteo da se druži s onim, najmanje ako nisi pročitao Hajdegera i razumeo ga, znači gotovo, neću da pričam s tobom. I sad odjednom, nemam uopšte u svesti koja je metafora reči “san”, znači ja se sećam kao juče, kao čekaj, san, odeš, spavaš, kao čekaš san. I onda kad ja shvatim šta je san, ma daj, kao kakav san, treba živeti, treba plaćati račune, treba ovo, treba ono, znaš, kreću izgovori, izgovori, izgovori, zatrpavaš to, znači to ti ne da mira. I onda to krene tako da kljucka i to je, sad ja ne znam koliko je to trajalo, ne mogu da se setim, ali znam da nije bilo preko noći. I onda ja polako priznam sebi, setim se šta je bio moj san, setim se te moje prve knjige, setim se da sam samo želela da sedim negde i da pišem, i da je to jedino što me ono držalo…

Ivan Minić: Da me svi ostave na miru.

Snežana Radojičić: Da me svi ostave na miru. Tako je. Da ne vidim i ne čujem nikoga, pošto imam posebno čulo, sluh, a mi je ono prenadraženo stalnom bukom. I ovi, i setim se ja toga. I onda naravno sledeće ide: “Šta si ti uradila da ostvariš to?” I opet – izgovori, izgovori, izgovori. I onda…

Ivan Minić: Dobro, vidi, nije da nisi uradila ništa. U tom trenutku si imala dve knjige, i za sada…

Snežana Radojičić:  Jedna knjiga u 11 godina. Želiš da živiš od toga, pri čemu je druga isceđena dok sam radila u osiguranjima. Bukvalno sam je iscedila, imala sam osećaj da sam iscedila ono sebi dušu na slamčicu, da više ništa nije ostalo od mene. U tom okruženju, mislim, ok su oni ljudi, imam prijatelja iz tog sveta, ali naprosto korporacija mene ubija. Ja nisam neko ko funkcioniše u korporaciji. E sad, život te povuče, a tu, daje ti privilegije – ti imaš auto, ti imaš, znaš, i to sve lepo, ti si i mlada, i tebi to prija, i ti sad, znaš, kao… i uopšte ne kapiraš šta se dešava s tobom. Ja bar nisam kapirala. I tako je to mene odvuklo. I ovi, i kažem ti, onda se ja preslišavam i skontam da nisam u principu zagrizla koliko bi trebalo. I onda shvatim da je to verovatno poslednji put kad je to meni doprelo do svesti, a da sam zdrava, mlađa neću biti – definitivno. I ovi, i onda odlučim, okej, ti ćeš da uradiš sve što je do tebe da pokušaš da napraviš prostora za sebe, da živiš od pisanja, da napraviš ono, kao da imaš prostor da možeš da pišeš, da budeš neko, eto, ono što si htela da budeš – neko, taj pisac neki. I sad, biciklizam, to zato što sam ja to već radila, već sam ugošćavala putnike i osećala sam se super jedino kad odem iz grada, znaš, ti osećaš tu slobodu, ti živiš. Ja sam se našla u raskoraku – ja sam počela da živim za te odlaske vikendom, i onda kad se vratim, treba mi ono kao dva dana da se spustim. Kad se spustim i taman se prikačim na stvarnost, već kreće četvrtak, ja već maštam gde ću dalje da idem. Znaš, sve veći taj raskorak je bio jer jedino sam se tamo osećala u svom elementu, bez potrebe da nešto glumatam, bez potrebe da, znaš, odgonetam sad komplikovane te neke socijalne interakcije za koje sam ja operisana, baš ono, nedostaje mi deo mozga za to, razumeš. I ovo je sve, ti si prirodan, ti si veseo, srećan, ispunjen, tu si sjedinjen s tim i to je to. I onda kažem, to se prirodno nametnulo. E sad, ja sam u međuvremenu, pre nego što sam počela da radim, odnosno tad sam već istraživala, ja sam čitala puno o tome. U to vreme, to je mnogo pre influensera, 2008, 2009, 2010, ima samo inostranih blogova, ja sad čitam kako su krenuli ovi stranci, pa sad kao prodao je kuću, pa onda je štedeo deset godina, brate, kako je prodao, pa štedeo. Ja uopšte ne kapiram, pardon, naš taj stan koji ja imam vredi više nego što on ima, što on ima kredita. Ja nemam kredita, znaš, i sve to izgleda kao nemoguća misija. Onda ja razmišljam, ja da sam muško, ja bih sutra krenula, znaš, jer muško može kampuje gde hoće, žena je izložena. Da imam pare, ja bih sutra krenula. Da imam, ono, kao životnog partnera, sutra bih krenula. Ništa od toga. I onda ja dobijem, e, to je bio recimo presudno, to nisam nikad pričala javno, ovi to znaju samo ovi moji najbolji prijatelji. To je bio jedan zaista moment kad sam ja shvatila da ću to uraditi. Ovaj, ja sam dobila posao ponovo u osiguranjima, pozvala me jedna osiguravajuća kuća koja je tek došla i potpisali smo onaj ugovor o delu na tri meseca. Ja sam dobila poziciju trening menadžera, vođe tog tima životnog osiguranja koji treba da postavi tim. I bilo je kraj godine, bio je, i ja to prihvatim, bili su korektni uslovi jako, ja to prihvatim, meni je bilo uz ono “aj samo prezimim”, znaš, plaćam nekako račune, ovo, ono. I sad, prvi mesec razbijam, onako, super sve, paket je super, super sve ide. Drugi mesec, već krenulo lepo vreme, ja pogledam kroz prozor, ono kao biciklisti, ovo, ono, znaš, kao meni… A ja istražujem svaki minut, koristim da budem na netu da istražujem nešto. I dešava se moment, ja sam tad pušila, ovi, i bilo je zabranjeno unutra, i sad ja izlazim ispred zgrade i pušim, i sad imam službeni telefon, imam svoj telefon i pričam sa mojom prijateljicom, nešto dogovaram se, i zvoni mi ovaj službeni telefon. A priča, aj, znači ja već istražujem uveliko, ja pripremam odlazak, i gde god ja probam, udaram glavom u zid, udaram, udaram, ne dam, idem kod ovoga, ne može, idem kod onoga, ne može, tražim ovo, ne može, sponsorstvo, tražim ovaj model, ne može, daj da pišem za novine, ne može, ništa ne može, znači sve se zatvara, svi putevi zatvoreni. I ja stojim, kažem ti, završavam priču, kukam, ne znam kod koga sam otišla, kod jedne poznate medijske ličnosti koja je posle radila sa mnom intervju koji se ne seća uopšte da sam ja bila tada kod nje, i to sam bila sa mojim bivšim tim koji je studirao s tom osobom, a on je totalno to zaboravio. I predočavam mu plan, ja sam već imala koncept šta ja hoću, oko sveta da idem tri godine pa da se vratim, sve sam ja to imala onako i kao isplanirano. On tu sve kao, ma da, kao, ok, znaš, i ništa, kao ne mogu ti pomognem, ali bar mi je rekao da ne može mi pomogne. I ja sad žalim se mojoj prijateljici s druge strane, ja kao “aj ćao, evo zove me agent”, agent sklopio posao, i joj, sad meni agent priča i traži moju pomoć. Pazi, meni u tom trenutku samo ovako, sad čekaj, koliko ja energiju ulažem da završim te poslove koji mi se totalno ne tiču, kao zaključio neko životno osiguranje. Kad bih tu energiju uložila u ovo, imala sam ovako vizuelni doživljaj, ja bih mogla kao onom Kopernikanskom šipkom da obrnem planetu. I bukvalno, ja sam znala od tog trenutka da sam ja odlučila i da će uspeti. I nakon toga, verovao ili ne, sve je krenulo polako da se otvara. Nije sad ništa, sad ono kao “wow” vrata, ali počelo je. Ja sam naravno dobila otkaz, sporazumno smo se razišli, ta osiguravajuća kuća i ja, posle tog meseca, naravno rezultati su pali jer me totalno više nije zanimalo ništa. Ja sam krenula da tražim načine na koje bih ja to mogla konkretnije, znači da nađem saputnika, da nađem taj neki početni novac koji mi je potreban za opremu. Nisam imala opremu, nisam ono, bicikl koji je za takve stvari.

Ivan Minić: Dobro, u tom trenutku nisi ni znala baš stvarno šta ti treba, ali si počela polako da prikupljaš neke informacije. E, pošto smo dali sad lep uvod u celu priču, ovde pravimo rez, a onda od sledeće epizode pričamo zapravo o tom putu koji ima mnogo faza i na mnogo različitih mesta si bila i obišla i upoznala mnoge kulture. Upoznala si ih na način, to kaže Momčilo mnogo lepo u njegovoj knjizi “Kada sam prestao da budem turista”.

Snežana Radojičić: Da, da, bila sam na promociji, da.

Ivan Minić: Jer je to potpuno drugačiji način upoznavanja zemalja i kultura. Pričali smo mi malo i u pripremi o svemu tome. Hvala ti puno što si podelila ovaj deo priče koji suštinski niko ne zna.

Snežana Radojičić:  O ovome nikome nisam pričala.

Ivan Minić: O ovom dobar deo stvari nisam čuo, nikada ranije, a znao sam one neke osnovne, da kažem, tačke koje su bile na tom putu, i mislim da ja sam našao mnogo zajedničkih tačaka preseka u toj celoj priči, i verujem da će biti dosta ljudi koji će naći nešto. Da li je za njih isto izbor ovaj da krenu na put oko sveta, ne znam…

Snežana Radojičić: Pa ne verujem, znaš, izvini što te prekidam, ovaj, mislim, cela ta moja priča, ja sam jako, jako srećna zbog toga, pričaćemo o tome i u narednoj epizodi. Niko nije zbog mene krenuo na put oko sveta, znači, uopšte nije poenta u tome, poenta je da ti vidiš šta ti radiš u životu, da li radiš ono što si ti želeo, ili šta te, na šta te život usmerio bez tvoje neke velike volje, ili radiš ono što drugi očekuju od tebe da radiš, da budeš iskren u tome što je moguće više, i koliko god izgledalo neprofitabilno to što bi ti želeo da radiš, da makar pokušaš to da uvrstiš kao deo tvog života. Jer nismo svi u istim prilikama, pozicijama, mislim, ljudi imaju porodice, ljudi imaju dugove, ljudi imaju čuda, ali znaš, to može da bude hobi, to može da posle znači ti obogaćuješ svoj život, daješ sebi mogućnost da radiš nešto što voliš. Ej, pa nema ništa većeg od toga nego da ti radiš nešto što voliš, pa ti si onda srećan čovek, makar kao hobi. 

Ivan Minić: I to je razlog zašto ja ljude pitam šta su hteli da budu kad porastu, jer obično to nešto što su hteli, ako nisu našli način da ugrade u svoju odrasli život, pa najčešće kao hobi, jer većina nije mogla to da gleda kao profesiju. Oni su možda uspešni, ali nisu srećni. 

Snežana Radojičić: Jeste. A sreća ne može, mislim, uspeh bez sreće je prazno. Mislim, ne može da kupi nijedan uspeh, ne može da kupi sreću, znaš. I na kraju krajeva, uspešnost je toliko individualna kategorija. I ti znaš, kad pitaš srećnog čoveka “jesi srećan?”, on će ti reći “naravno, jesam srećan”. Ali ga pitaš “jesi uspešan?”, čak i ako jeste uspešan, uvek ima neki uspešniji. Naravno. 

Ivan Minić: I sa sto miliona evra treba ti više. Da, naravno, jer kako raste, tako rastu i ambicije. A na kraju dana, to apsolutno ne garantuje ispunjen život. Mnogi ljudi koje ja znam koji su izuzetno uspešni na papiru i bogati su, izuzetno nesrećni, što je najgore. I to je negde, mislim, to je ono o čemu volim da pričamo ovde, ono, kako živeti nekakav smislen život u celoj ovoj postavci i celom ovom haosu koji svi moramo da koordiniramo. Ti si izabrala način koji je dosta komplikovan. 

Snežana Radojičić: Ja sam komplikovana. 

Ivan Minić: Ima mnogo elemenata. Kažem, pričaćemo o tome u narednoj epizodi. Snežo, hvala ti puno što si ovo podelila sa nama. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Vidite ono što ja volim da zovem u podcastu magija. Geneza bolesti. Vidite kako je došlo do toga. Iako smo sigurno svi različiti, verujem da i vi prepoznajete neke paterne kroz koje smo svi prošli, jer to je taj period od prethodnih 30 godina kroz koji svi prolazimo na neke slične načine. Ne može da te ne očeše. Samo je pitanje da li je više ili manje. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.