Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Milica Perić nekada, a danas Leštarić, a mnogi je znaju kao Kovalsku sa YouTube. Ona je bila prvi ženski YouTube influencer koji je imao 100.000 pretplatnika, a bila je uključena u celu organizaciju njihovog festivala Balkan Tube Fest, koji su organizovali nekoliko godina od 2015. pa do Covid. Ispričala je svoju ličnu priču koja ima dosta veze sa njenim odrastanjem i sa formiranjem kroz YouTube i tu neku divnu, prilično romantičnu i kreativnu zajednicu koja je kreirala originalnu YouTube scenu kod nas, ali i prelazak iz te neke mladalačke romantične zanesenosti u pravo odrastanje, porodicu, formiranje sebe u profesionalnom smislu, ali i traženje nekih svojih kanala i ventila kroz koje može da se izrazi, koji su joj zaista važni kao što je orijentalni ples, koji joj je vrlo bitan deo života, posebno sada kada ima i plesnu školu. Pričali smo o tome kako je YouTube scena nastala, ali smo pričali o tome zašto je ona nekada bila sjajna, a danas ipak malo više podseća na ovo naše društvo i na mainstream medije, u smislu da vrlo često ide preko granice dobrog ukusa zarad neke popularnosti. Mislim da je epizoda važna za svakog ko želi da kreira bilo kakav sadržaj, ali i za sve one koji imaju decu i imaju decu koju interesuje da budu vidljivi i da kreiraju nekakav sadržaj. Čućete razne pametne i korisne stvari, a za kraj ćete čuti i jednu vrstu upozorenja na šta da obratite pažnju. Uživajte!

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Posle Kojota da iskoristimo priču, da se nadovežemo na to i da pričamo zapravo sa nekim ko je stvarno u tome učestvovao, a ne kao stariji gospodin koji gleda šta druga deca rade i igra se tenkova sa prijateljima. Danas je, u trenutku kada snimamo, devet godina od kada ti i sada tvoj suprug imate marketinško kreativnu agenciju, a dobrih deset plus godina od kako te neka javnost poznaje kao jedno od naših najpopularnijih youtuberki, influencerki iz onog prvog talasa toga svega. Dakle, dobro mi došla i hvala ti što hoćeš da ispričaš priču.

Milica Leštarić: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić:  Hajde da damo ljudima malo konteksta koji te se sećaju iz raznih nekih perioda tvoje karijere, ali zapravo ne znaju šta sada radiš, da nam daš neki pregled šta je to u čemu si sad aktivna. 

Milica Leštarić: Da, ja sam od 2014. kao youtuber, prisutna na sceni poznata kao Kovalska i vrlo često mi ljudi pitaju kako se ti zapravo zoveš i prezivaš i sve, jer kao toliko svega. Od 2014. 2015. smo počeli da radimo festival Balkan Tube Fest i iz toga se izrodila nekako potreba za agencijom pre svega i moja neka želja za kreiranjem u pozadini. Tako da kažem da ja ne budem u lice svega toga, nego da zapravo sve te kreativne mogućnosti i veštine koje imam, da zapravo uložim u agenciju, da uložim kroz pomaganje preduzetnicima pre svega. Tako da najaktivnije smo zapravo krenuli u doba korone da radimo sa preduzetnicima kroz agenciju Civalska i tu zapravo se fokusiramo na kreiranje kratkog sadržaja, ali i YouTube sadržaja, za i vođenje društvenih mreža, pre svega za preduzetnike, za neke veće firme sa kojima već sada sarađujemo. Tako da to je neka kratka retrospektiva, u međuvremenu sam i otvorila školu plesa, tako da postoji gomila ljudi koji me poznaju iz nekih različitih segmenata, ali sve je to nekako deo mene. 

Ivan Minić: A pričaćemo o svemu tome, meni je zapravo finansijski taj moment gde YouTuberi ulaze u tu priču iz nekih najčešće vrlo iskrenih motiva, onda se pojavi finansijski moment koji jeste dodatna motivacija, ali zapravo ono što je meni najinteresantnije i što znam kroz primere gomile ljudi koji su u tome bili manje ili više uspešni, neki zapravo nikad nisu bili preterano uspešni kao YouTuberi, ali su kroz ceo taj set aktivnosti naučili gomilu veština koja su izuzetno vredne danas. I tu ne mislim samo na banalni set zanatskih veština kao što je znaju da izmontiraju video. Svako može da nauči za sedam dana da zna da izmontira video, ali da zna da osmisli snimak i izmontira video koji će zaista da bude zanimljiv, da drži pažnju, da ispriča lepo priču, to je nešto što, mislim, možda možeš i samo da se rodiš za to pa da ti prvi bude fantastičan, ali realno je to nešto što kroz ono hiljadu pokušaja i grešaka naučiš, a YouTube je baš bio fantastično mesto jer ti kroz analitiku možeš da vidiš bukvalno gde gubiš pažnju ljudi, gde dobijaš, gde im nešto nije jasno, pa da sledeći put uradiš drugačije. Ali pričaćemo, pričaćemo o svemu tome. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Za početak, hajde da počnemo kako i obično počinjemo Pojačalo sa mančmelo pitanjem šta si htela da budeš kad porasteš. 

Milica Leštarić: Plesačica. I to sam nekako i ostvarila. 

Ivan Minić: Kako je to izgledalo? Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Milica Leštarić:  Kad sam imala 7 godina, ja sam prvi put bila na jednoj svadbi gde sam videla orijentalnu plesačicu i ja sam rekla da ću to da budem kad porastem, mojim roditeljima se to apsolutno nije dopalo. Rekli su kad porasteš odlučićeš sama i to sam i odlučila. Ali kroz školovanje i kroz odrastanje uvek sam se bavila i plesom. Bila sam štreber, bila sam vukovac u osnovnoj školi i kroz srednju školu sam znala da srednju školu sam upisala ekonomsku i znala sam da se time nikada u životu neću baviti. Tako da sam i nakon toga otišla na višu tehničku smer multimedija. I to je nešto što me kasnije pomoglo i volim da kažem da sam diplomiran youtuber jer multimedija je upravo to. Kroz to neko moje odrastanje i stvaranje sam zapravo sad kad gledam unazad sticala sve te neke veštine koje su mogle da mi istaknu i na YouTubeu i kroz društvene mreže. Jer mi nije bilo sramota da pogrešim u nečemu. Stvarno sam se oprobavala u svemu i svačemu kao i svako dete. Od karatea, plivanja do džeza, baleta i ostalih stvari. Stvarno sam sve probavala, ali kad nešto nije bilo za mene stvarno sam bila spremna da kažem da ovo nije za mene. I to je to, sledeći put biraš bolje. Ali u srednjoj školi sam već krenula da napravim svoj prvi YouTube kanal. Prvi kanal je bio sa bratom tako da smo zajedno zapravo učili šta je sve to potrebno da bi napravio jedan video. I kroz celu tu priču zapravo se sve nekako i razvijalo. 

Ivan Minić:  U trenutku kada se to dešava, to pričamo negde o početku 2010. i još uvek je YouTube prilično mlada stvar. Nije u svakom džepu telefon na kome to možeš da gledaš. Nije infrastruktura, ni mobilne mreže, ni ti je svuda baš Wi-Fi. Da kažemo, nije to baš nešto toliko uvek svuda sa nama. Nego YouTube nešto što dedikuješ i gledaš na računaru. Ne gledaš ga na televizoru. Retki su ljudi koji imaju da povežu televizor sa kompjuterom pa gledaju i sve ostalo. Potpuno je drugačije nego što je danas. Kako je to izgledalo iz ugla vas, klinaca koji… Mislim, i kako je računar došao u tvoj život? I kako je onda tako brzo se desio skok da vi nešto vrlo brzo krenete da kreirate? Jer kao, u moj život je računar došao 1994. A prvi video sam izmontirao 2005. Pa kao, ceo jedan mali život se desio u međuvremenu i svašta nešto drugo. Kako je to izgledalo kod tebe i kako je u tvom okruženju to bilo? 

Milica Leštarić: Za razliku od većine youtubera i većine ljudi koji su prisutni na društvenim mrežama i koji su, kažemo, established ofani trenutno, ja sam relativno kasno ušla u ceo online svet. Ja sam 2007. dobila svoj prvi računar da bih igrala igrice, a tek 2010. sam dobila internet. Svoj prvi YouTube kanal sam napravila 2011. da ne ste krenulo već da pravim neke klipiće za društvo, ne znam, neke videomontaže, prezentacije, svašta nešto. Tako da ja sam tu relativno kasno ušla, kažemo, u online svet, ali ono što se, recimo, dešavalo jeste u mojoj školi su ljudi, deca skidala te videe i delili na telefonu jedni drugima i prikazivali su i gledali smo neke razne youtubere. I onda dođeš kući i istražiš i gledaš kod kuće, a opet isti taj video nekoliko puta, pa onda istog tog youtubera. I u jednom momentu sam shvatila da postoje tu ljudi koji ne samo da snimaju neke skečeve i nešto što je, kažemo, kao deca se snimamo, zezamo se i to, nego da postoji čitav jedan svet gde ti možeš svašta nešto da pokažeš. I meni je izuzetno značajan za mene bio taj gaming jer ja sam provodila sate i sate igrajući Counter-Strike 1.6 na svim mogućim serverima i meni je to bilo nešto što je prosto, ne znam, nije bilo. Imala sam prostor sada i kanal da pokažem šta ja radim i sa kim to igram. I ja sam pravila razna gamerska druženja, recimo, na svom YouTube kanalu i sve te ljude sa kojima sam igrala, mi smo to snimali. U tom trenutku se nismo prikazivali lica jer je to bilo i dalje skrivanje iza username-a i svega ostalog, zato sam ja Kovalska. Ali to je, recimo, neki početak jer sam shvatila da to ljudi gledaju i da to ljude generalno zanima. I meni je to davalo neki dodatni prostor u online svetu da pronađemo neki svoj community i neko svoje društvo. I sve što kažem, sve kasnije što je dobro došlo u mom životu jeste zapravo zbog YouTube-a, zbog tog online sveta jer sam konačno mogla da upoznam neku svoju ekipu i da napravim neku svoju priču.

Ivan Minić: Ja sam stariji od tebe 11 godina, ali se sećam naravno tog nekog perioda od moje, recimo, 15. 16. pa do 21. i 22. godine, dok sam ja relativno redovno igrao Counter, ne nešto preterano često i vrlo retko od kuće, ali imali smo te varijante da se jednom u, ne znam, mesec dana ili par nedelja ili za rođendane u srednjoj školi relativno često, ono, zatvorimo neku igraonicu, igramo celu noć ili nešto slično ili odemo negde ciljano. I sad, te male igraonice koje su preko dana knjigovodstvene firme, a noću igraonice, tu je došlo nas osam ili šest i mi igramo jedni protiv drugih i ako nam fale imamo botove, ali kao nije to sad, nije to bog zna šta, ali u velikim igraonicama kojih je bilo nekoliko u Beogradu, ne znam, Vukov spomenik, Plato, Mercator i tako dalje, u principu samo si imao gomilu dečaka i muškaraca od, ne znam, 12 do 45 godina i gotovo nikad nijednu osobu ženskog pola i onda kada se pojavi neka osoba ženskog pola, onda ono, odjednom se svi kao, znaš, svi se nameste da ne sede kao kreteni, ono, zavaljeni jer kao 14 sati igraš i više, ni jedan položaj ne odgovara, svi se kao malo srede, znaš, ono, i kao da prestanemo da psujemo, kao da prestanemo jedni druge da napušavamo dok igramo i to mi je toliko bilo presmešno i sad naravno, posle je to postalo jedna prilično normalna i uobičajena stvar, ali ja sam tad već batalio i nisam igrao redovno, dešavalo se da jednom u, ono, dve godine se nakačim sa mašine na neki server da igram i da kao, znaš, ono, prvi put te ubila devojčica, kao, ok, nije naročito prijatno, ali idemo dalje, ljudi koji su to ozbiljno igrali, mislim, ko god od nas se pojavi, koji ne igramo to svaki dan, nemamo tu šta da tražimo, ali kao, ajde, znaš, dođeš, provedeš neko vreme sa drugarima i sve to, i bilo je zabavno, ali to je potpuno meni genijalno i fascinantno koliko je ta igra koja je, ono, i kad se pojavila kao mod Half-Life-a, bila ništa specijalno, koliko dugo je ostala zato što je bila toliko zabavna i igrava. 

Milica Leštarić: I dalje postoji jedan poprilično veliki broj ljudi koji i dalje igraju CS 1.6, i serveri su puni, i to je baš onako, i dalje zabavno u jednoj određenoj ekipi, ali uopšte, ja sam se iznenadila relativno skoro, baš kad je izašao CS 2, smo komentarisali o tome, nisam ga skinula, nisam ga probala, jer kao, igra, prešla sam na neke druge igre u međuvremenu, ali onda su mi došle te priče da i dalje, CS 1.6 je prilično popularan, nisam verovala uopšte koliko je to istina. 

Ivan Minić: Kao i Unreal što je bio, zato što ti prosto to možeš u tom trenutku da pokreneš na bilo čemu. I mnogo od nas koji nemamo gamerske računare, niti nas to zanima, to možemo da igramo i da ne gubimo ništa, da nemamo 15 frame-ova, pa između dva frame-a te neko ubije, ti ne znaš odakle te ubije, nego zaista možeš to da igraš u mnogo frame-ova, brzo, dinamično, ok, nije savršena grafika, i to je ono što mislim da je napravilo najveću razliku da te igre stvarno otvore čitav jedan novi svet. Video sam kako izgleda novi Counter, igrao sam par puta po neku partiju, čak na nekim, ono, ozbiljnim računarima, mnogo je to ozbiljnije i mnogo je to lepo i sada više, apsolutno, iako igram jednom u pet godina, nemam šta da tražim sa nekim ko to igra svaki dan jer potpuno je besmisleno u naše vreme, i sa Kojotom sam pričao o tome kao u naše vreme, sećam se koliko je trauma bila kad shvatiš da neke mape, ima i svaka mapa ima neko mesto gde se štekamo i sve to, ali kao da na nekim mapama neke teksture, ne znam, da te ubije neko kroz vrata, da te ubije kroz zid, kao ti, kao kako, brate, ovo je stena, nije stena, znači ti kad otvoriš taj nivo, ti shvatiš da to nije stena, da je to šuplja, tekstura je takva, sve je toliko basic, da nije bitno, a neko je toliko puta igrao da zna gde treba da te gađa. Znači ja sećam se, to sam baš rekao, ponoviću, jebi ga, ali kao, ja se sećam, mislim prvi put igrao u klanu koji je bio najbolji u Srbiji u tom periodu, pre 22-23 godine, i meni čovek rekao, ali kako si me ubio? Kao, čuo sam te. Šta si me, brate, čuo? Gde si me čuo? Šta pričaš ti? Kao, brate, mi nosimo one slušalice kao za call centar, ne znam, nosi ozbiljne slušalice. Da, jeste, da gde ja hodam, po čemu ja hodam, brate, možda je to malo previše iskustva.

Milica Leštarić: Da, to je sad ja recimo u poslednjih par godina igram najviše Valorant, ne znam koliko si o tome. Valorant najviše igram zato što mi je tu opet i dalje neka opuštenija atmosfera. Nikada nisam išla u tom pravcu da želim da budem kao profesionalni, ono, gejmer u tom nekom smislu. Meni je više bilo uvek oko tog druženja, oko građenja nekog community-a i tako dalje, nekog nekog lepo provedenog vremena i slično. I na Valorantu je trenutno što imaš gomila i mogućnosti specijalnih i šta ti ja znam, svaki karakter je, odnosno agent, potpuno za sebe priča. I ti imaš situacije gde neko baci dima, ali ti već znaš napamet mapu gde će on da se kreće i ti pucaš na prazno i možeš u nekom momentu da ubiješ nekoga. Tako da je to isto nešto, naravno, slušalice obavezne da čuješ i kad se uštekaš ako neko prođe znaš tačno gde da ciljaš i to je to.

UČENJE I POVEZIVANJE

Ivan Minić:  Kaži mi u tom periodu kada si počinjala, prvo, je li, bila si klinka, drugo, trebalo je naučiti sve te stvari. Sad je to još dostupnije, tad je već bilo dostupno u odnosu na neko moje vreme kada je realno jedino znanje koje si mogao da dobiješ bilo u nekoj štampanoj knjizi ili fotokopiranoj. Kako si ti učila te prve stvari, kako ste se vi međusobno počeli povezivati, deliti znanje i sve ostalo?

Milica Leštarić: Pa u suštini kažem, kako sam se upoznala sa YouTubeom, jeste bilo to odeljenje u školi i onda kada sam počela na YouTubeu da snimam, onda je bilo ok, ajde da izgooglam šta mi zapravo treba, kao računar imam ali šta, koji su to programi, kako sad to sve i kao ti uspeš da snimiš i kao imaš neki video i ne znaš šta da radiš sa njim jer ne znam, igrica ti je snimljena u jednom, kameru si snimio s nekim telefonom ili nečim i kao šta sad da radim s tim. I onda u suštini sve je bilo guglanje, čak ni ta, bilo je na YouTubeu određenih tutorijala, ali mislim da to nije bilo toliko zastupljeno kao sada. I onda guglaš šta koji YouTuber koristi za montiranje, šta koji YouTuber koristi za snimanje i tako dalje. I tu u suštini skidaš i isprobavaš bukvalno svaki i nekada u početku se nedelju dana mi treba za jedan video jer ne znaš. Bukvalno ne znaš kako, kad sam skinula prvi put, kako se zvao, Camtasia ja recimo bila ove. To kad sam skinula i kao šta je sad ovo, ajde da probam sada napraviti nešto pa imaš i neki template i ovo i ono. I onda sve je bilo istraživanje. Klikneš pa šta će da se desi pa probaš ovo pa ono kačiš i slično. I to je opet pravljenje mnogo grešaka da bi došao na kraju do nekog proizvoda kako želiš to da izgleda. Ali u suštini najviše posle toga ljudi su, jer YouTube je bio društvena mreža, ljudi su dolazili jedni kod drugih, komentarisali, povezivali se na kraju na Facebooku, na Skype-u. Prosto razmenjivali smo kasnije iskustva kada neko snima samo skečeve šta ti je najbolje za snimanje. Kada neko snima samo gaming je možda bolje da uzmeš ovakav računar, onakav računar i tako dalje. Tako da je to bilo nekako, kako kažem, nas nije bilo mnogo tada u Srbiji. I posebno kad smo napravili prvi BalkanTube Fest 2015. to je bilo ukupno 30 YouTube kanala. To nije bilo uopšte neki preveliki community. Ti si mogla sa svakim da budeš u kontaktu u tom trenutku. I ljudi su zapravo tu bili zato što su se ložili na YouTube. I jer tada većina njih nije ni zarađivala. A ko je zarađivao? Zarađivali su čuvenih 70 evra na svaka 2-3 meseca. I to je baš bio onako ozbiljan entuzijazam. I zapravo uživanje i deljenje iskustava. Mi smo se takmičili ko će da ima kvalitetniji video. Ko će da ima kvalitetniji ili u smislu priče ili u smislu montaže ili tako nečega. Znači niko nije gledao koliko ima pregleda. Uopšte nije bilo moderno fleksanje i slično. Tako da je to sve nešto što mi smo se takmičili u tom nekom znanju i veštinama. I to je najviše guralo tu prvu generaciju YouTubera. 

Ivan Minić: To su ti romantični počeci. 

Milica Leštarić: Da. 

Ivan MInić: Ustigne novac u bilo koju priču. U tih prvih nekoliko godina pre Balkan Cube Festa, kada ste već bili prilično poznati u svojim publikama, kako ste se upoznavali, ko su bili ti ljudi, šta je tu bilo zanimljivo, ko je šta donosio u to društvo, kao uvek imaš nekoga ko je više tehnički, imaš nekoga ko je više kreativni. Bilo je mnogo različitih načina na koji su se ljudi izražavali u tom periodu. Bilo je stvarno jako zanimljivo gledati to. 

Milica Leštarić: Da. Pa u suštini nije prošlo mnogo vremena od prve generacije YouTubera do Balkan Cube Festa, jer ja sam 2013. krenula ozbiljnije da se posvetim tome. 2014. sam napravila kanal Kovalska, a već 2015. je nastao Balkan Cube Fest. Tu nije bilo mnogo, kažem, neki veliki vremenski prostor, ali u tom nekom periodu, pre svega, prvo sam upoznala neke, kažemo, ljude koji su u mojoj okolini, u Novom Sadu, i isto bili, pa videla sam da snimaju i ja snimam isto, jer su se ljudi skrivali, kažem, niko nije pokazivao sebe, sve je to bilo nekako, veoma, poprilično anonimno, a nakon toga, bukvalno, ostavljaš nekome komentar, kontaktiramo jedni druge, da zajedno napravimo neku saradnju, neki zajednički video i slično, i onda smo tako počeli i offline da se družimo, i 2014. je već Yasserstain napravio meet-upove po celoj Srbiji, i mislim da je to bilo, onako, kažem, neka prekretnica da to eksplodira, jer on je pravio meet-upove sa youtuberima iz tih gradova u tom trenutku, i svakome je dao taj neki, kažemo, svoj medijski prostor, svakoga je prikazao i njegovu kreativnu stranu, i već 2014. u septembru, recimo, je Cile napravio čuveni skup u Studentskom parku, gde je bukvalno bilo zatvoreno pola Beograda, to je bilo jedna, niko nije očekivao da će to da bude toliko, to je bilo jedna katastrofa, ali on je isto tada bio u fazonu da pozove sve ljude sa kojima se družio online, i da se upoznamo, da eventualno prodiskutujemo, da se družimo i slično. Međutim, tada smo tek videli koliko zapravo ljudi to sve prati, jer je to došlo preko hiljadu i po dece sa svojim roditeljima, da smo zapravo uvideli potrebu za Balkan Tube Festom, da se napravi nešto što ipak bezbednosno treba da bude na nekom nivou, a da opet s druge strane možemo mi da pružimo ono što smo hteli publici, a to je da i offline im prikažemo neke kvalitetne stvari, da prodiskutujemo o nekim stvarima, posebno za nekoga ko možda isto želi da postane YouTuber, da prosto pričamo o nekim zajedničkim interesovanjima, zajedničkim temama, jer do tada sve do YouTube-a ja nisam imala svoj neki, kažeš, offline community koji su bili gameri. To je bilo bratovo društvo uglavnom, moje društvo, mislim, iz ekonomske škole nikoga nije zanimalo, niti gaming, niti ništa, i ja sam se to uvek nekako osećala vrlo izolovano, i tek kada je došao YouTube, mi je zapravo pokazao da to postoji jedan bezgraničan svet sa ljudima, pun ljudi koji imaju isto interesovanje kao i ja. 

POČECI YOUTUBE KARIJERE

Ivan Minić: Vi ste u tom trenutku klinci.

Milica Leštarić:  Svi. Ima, ima da. 

Ivan Minić: Ali klinci, a vaša publika su uglavnom još mlađi od vas i negde do vaših godina. Sad svi ti ljudi deset godina kasnije su u dvadesetim, tridesetim i tako dalje. Hajde mi napravi neki presek, šta ste vi to radili, ko je po čemu u tom periodu bio poznat, šta je tu bilo, da kažem, posebno zanimljivo u tom, baš tom, lepom, romantičnom, kreativnom periodu. 

Milica Leštarić: Da. Da, svi smo imali jednu ekipu, kažemo, Yasserstain, koji je imao skečeve i bio je prepoznatljiv u tome.

Ivan Minić: I njih je tu bilo, ne znam, desetak koji su se videli, troje četvoro uvrh glave, ali i njihovo društvo se proširivalo. 

Milica Leštarić: Da, da. Vremenom se, u nekim trenucima ih je bilo više, u nekim trenucima ih je bilo manje i oni su, kažemo, postavili taj neki standard lepog ponašanja na YouTube-u i mislim da su se svi toga stvarno pridržavali. Baš si bio onako, kažem, baš si bio out ako nisi vaspitan i nisi kulturan i to je nešto što je po meni i dalje, kažemo, neki možda i vrhunac YouTube-a, taj 2014, 15, 16. Postojala je, kažemo, IT ekipa sa Ciletom i još par YouTubera koji su se bavili računarima, koji su pokrenuli čitave generacije IT-evaca, programera i dizajnera i gde ljudi danas dolaze. Evo sad smo upravo zaposlili jednog dizajnera koji je rekao, ja sam krenuo upisao sam dizajnersku školu zbog njegovih videa. Tako da je to cela, kažemo, neka grupa ljudi. Postojala je gamerska ekipa gde je jako malo žena i malo više muškaraca bilo tu. Kažemo, mladići u tom trenutku niko nije imao više od 25-26 godina, gde smo pravili različite, svako je igrao različite igre i po tome smo mogli da se istaknemo na neki način. Postojala je grupa koja je samo streamovala, grupa koja je samo, kažemo, snimala pa montirala sve te videe i postojala je i jedan deo YouTube-a koji su bile devojke koje su se bavile nekim lifestyle temama i slično. U tom trenutku se tek razvijao deo YouTube-a o putovanjima i sve, jer to kod nas nije bilo toliko popularno, što u tom trenutku od YouTube-a ne zarađuješ mnogo da bi mogao to sve da pokriješ. Tako da su bile kategorije koje su bile popularne u tom trenutku, su bile kategorije koje su bile lako dostupne svima da naprave video materijal, ali mislim da su svi, svi smo nekako bili u kontaktu i, kažem, nekako smo svi jedni druge dopunjavali u tom nekom smislu i sa tehničke strane i sa idejne strane i pratili smo neke trendove, podržavali smo se kako privatno tako i, kažemo, na YouTube-u, ali nama je to nekako bilo sve izmešano jer smo stvarno taj YouTube shvatali dosta lično, tako da je YouTube nam u tom trenutku zaista nije bio, kažemo, posao, posao, nego stvarno neki naš hobi oko kojega se mi mnogo cimamo i kad dođeš kući posle škole i svega kao sedneš za komp i da vidiš šta se dešavalo toga dana. 

Ivan Minić: Ono što je meni super je što, naravno, mislim, i u tom periodu ima ljudi koji dolaze iz boljeg finansijskog backgrounda, iz slabijeg i sve ostalo, a u tom trenutku oprema koja ti je potrebna da bi to radio najbolje moguće ili dovoljno dobro nije ni izbliza toliko dostupna kao danas. Danas možeš bilo kojim telefonom da nešto snimiš i to će da bude vrlo ok, i naravno što ako se malo potrudiš biće fantastično čak i sa nekim telefonom koji je par stotina evra i star nekoliko godina. Ali tad nije to baš bilo tako. Došli smo u fazu da više ne moraš da imaš profesionalnu video kameru da bi imao dobar video, da li moraš da imaš dobar fotoaparat ili kameru za nešto tako. Treba ti ipak malo ozbiljniji računar da bi to mogao da montiraš i renderuješ. Posebno za neke duže sekvence, kompleksnije i sve ostalo. Nije to baš bilo nije lako dostupno, a posebno u periodu kada od toga u principu ne praviš ništa ili praviš da možeš da odeš u Mek jednom u dva meseca. Kako je to izgledalo kod tebe odnosno i kod vas oboje pošto oboje ste u toj priči slično vremena. 

Milica Leštarić: Da, mi smo se zapravo i upoznali zbog YouTube-a tako da je to bilo nekako neka slična interesovanja i sličan put kroz koji smo prolazili. Ali, tada 2014. sam imala računar koji sam imala čisto da bih se igrala jer sam shvatila da prosto kada sam spržila jedan računar, shvatila sam da ne mogu baš da radim sa tim računarom i da mi prosto tehnički treba nešto mnogo zahtevnije. Ali u tom trenutku, kao što ti kažeš, na dva, tri meseca zaradiš 70 evra. U tom trenutku ne postoje sponzori, a i da postoje to su neki kineski sajtovi koji ti pošalju miš, neke sitnice koje su neke komponente koje ti trebaju u tom trenutku, ali ništa da bi ti pokrio svoj zašto snimaš svaki dan i slično. Ja sam 2014. napunila 18 godina i tada sam od mame, tate, babe, dede dobila neke parice i to sam uštekala, ali mi je i dalje falilo novca da bih kupila svoju prvu kameru. I ja sam išla vikendom sa mamom da čistim kancelarije koje je ona tada čistila i radila. Ja sam to njoj pomagala da bih skupila novac za svoju prvu kameru, posle i za računar i tako dalje. Pri tom na sve to idem i u srednju školu u tom trenutku i prosto sam nekako baš bila dosta motivisana da zapravo to radim i nekako sam ponosna da bih kupila svoj Canon 600D i to mi je bilo. I dalje imam, čuvam, svoju prvu sliku koju sam napravila ikada sa tom kamericom i slično i bilo mi je onako vrlo teško, emotivno da je prodam u nekom trenutku, baš sam je dugo koristila. Ali većina YouTubera je prošla kroz sličan put. Mnogi su radili neke dodatne poslove sa strane da bi mogli da ulože, da bi mogli da snimaju video materijale. Ali u nekom momentu kada je to krenulo da se razvija imali smo gomilu YouTubera koje, da čak i dalje nisi mogao da pokriješ sve, ali i taj entuzijazam je da ti kažeš, biće za par godina i da se posvetim tome. Gomila YouTubera je prestala da ide, ne znam, odustala od fakulteta, dala otkaze i slično i onda se baš posvetila samo tome i tada je mislim da je to bila najveća ekspanzija ikada. 

Ivan Minić: Canon 600D prvi kome si mogla da okreneš ekran. 

Milica Leštarić: Da, da, da.

Ivan Minić:  I onda si mogla da vidiš šta snimaš. 

Milica Leštarić: Moram da vidim sebe. 

Ivan Minić: Kada bi znala kako je to izgledalo sa 350D, meni je prvi Canon bio 350D i to je, mislim, meni je taj aparat tada bio savršen, ali sad sam svesna toga koliko je to sve bilo smešno i koliko te slike danas kada ih pogledaš i ono eksportovane iz nekog RAW formata i svega koliko to…. 

Milica Leštarić: U početku nisam ni znala da koristim. Bio je podešen po defaultu na 4:3 i ja sam par sličnih videa snimila tako. I mi kao, dobro, nema veze, iskoristiću ga za facecam samog u okviru i slično. Ali opet kažem, to je neki proces gde sam morala sama da istražujem jer ne postoji nikakav kurs na YouTube-u, ne postoje nikakve smernice, ništa da ti kažu ovako, ovako, ovako. Prosto svi smo se nekako razmenjivali sa tim nekim iskustvima. U jednom trenutku Yasserstain je na Akademiji umetnosti, on je više povezan sa tom nekom perspektivom snimanja i svega. Onda ti da neki savet kako, gde, šta da kupiš, kako da izmontiraš i slično. I onda jednostavno na taj način je funkcionisalo ali opet napraviš greške. 

Ivan Minić: Čini mi se da je to neko vreme bio trenutak kada su stranci počeli da dele opremu sa kojom rade. Da. Ali šta tebi znači, šta koristi, ne znam, fudbalski klub Milan za pripremu svojih fudbalera? Nije primenjivo. Većina tih ljudi tada u inostranstvu već pravi neki ozbiljan novac i ne koristi štap i kanap varijantu i nešto što je pristupačno. Već tada koristi najbolju opremu koju može u tom trenutku. 

Milica Leštarić:  Postoji jedno sad ovo, pre, znači na početku YouTube je plaćao po lokaciji, po državi u kojoj si i tada je gomila YouTubera koji su živeli u inostranstvu, a snimali za naše područje, zarađivala i dalje mnogo veliki novac i onda smo mi svi koji smo živeli u Srbiji bili u fazonu jao što ne živimo tamo ili ne znam ti ni ja šta. Što smo mi dobijali neku siću, a oni su dobijali hiljade u tom trenutku. Onda je YouTube skapirao šta je uradio pa je to podelio malo na drugačiji način.

Ivan Minić: Srpska dijaspora. 

Milica Leštarić: Da, da, da. Srpska dijaspora se lepo snašla u tom trenutku. U tom trenutku si morao baš da se snalaziš i gledaš, ali čak nisi ni mogao da kupiš. Ja sam recimo, u 2016. su izašle one Razer Kraken sa Kitty Ears slušalice i nisam mogla nigde da ih kupim ovde. I onda sam nalazila način da ih dovezem iz Italije. I kao tako se snalaziš i tako imaš slušalice kao YouTuberke ostale. Znači, ako želiš da budeš gaming YouTuberke, to ti je. Ali nisi mogao da dovedeš uopšte niti opremu, niti neke komponente, niti ništa. Ili si morao da čekaš da to zvanično dođe kod nas, pa to prođe godinu dana sigurno, ali nekad i dve. I to ti je bio jedini način. 

RAZVOJ YT KARIJERE

Ivan Minić: A kaži mi taj period kada u principu se dešava renesansa sa i vašim organizovanim aktivnostima i sa tim da polako par kompanija i potencijalnih sponzora i brendova primete uticaj svega toga i efekat i ulazite u neku priču. To je negde 2015-16. Kako je to izgledalo, šta se tu dešavalo?

Milica Leštarić:  Da, u suštini Coca-Cola generalno postavlja standarde u celom svetu, pa je tako i kod nas nekako među prvima podržala YouTubere. I pre svega su podržali Yasserstein-a sa Fantom, a zatim smo krenuli svi ostali da radimo sa nekim, da li je to baš Coca-Cola ili neki od njihovih proizvoda. Tako da smo u suštini na taj način uvideli zapravo da tu postoji svet i jedna mogućnost da ti zapravo ne zarađuješ od YouTube-a, nego da možeš kroz brendove da to nadomestiš i da zapravo možeš da živiš od toga. I kada smo krenuli da napravimo naš festival Balkan Tube Fest, mi smo prvo zapravo jedina dva sponzora koje smo imali u tom trenutku. su bili Fanta i Asus. Asus u tom trenutku koji se prosto bavi tehnologijom i razume ceo taj svet, a opet s druge strane je Fanta koja je, da kažemo, marketing u svetu ispratila celu tu priču YouTubera i ekspanziju influensera i ostalog.

Ivan Minić:  Postojala je Fanta baš kao mladalački brend za razliku od Coca-Cole koja, ok, ima komponentu dece kroz Deda Mraza, ali u svim ostalim aktivnostima je za sve uzraste. 

Milica Leštarić: Da, tako da su oni kroz Fantu i kažem Fanta i Asus su bili jedina dva sponzora koji su podržali prvi Balkan Tube Fest i u tom trenutku 30 YouTubera, ja sam malo te ne, cela scena YouTuberska i niko nije tada imao ni 100.000 pratilaca, a opet je ceo Sava centar bio pun. Tako da mislim da je to bila prekretnica gde su brendovi shvatili da tu postoji jedna mogućnost da se bez ikakvih medija nas do tada niko nikada nije pokrivao na neki medijski način, klasični mediji. I mi smo bez medija, bez televizije, bez radija, bez ičega uspeli da napunimo jedan Sava centar. 30 mladih ljudi do 25-26 godina. Pre svega iz Srbije, ali onda iz Bosne, Hrvatske i tako dalje. I tu smo napravili opet jednu veliku priču što smo malo i ujedinili region jer do tada mislim da nije postojao ni jedan takav događaj koji je baš bio fokusiran na ujedinjenje regiona, pre svega na mlade. Tako da je to bila neka prekretnica. Već sledeće godine smo imali daleko više sponzora jer su se čak i utrkivali, imali smo čak i situacija da smo morali neke da odbijemo zbog kategorije i ekskluzivnosti brendova. Ali prosto to se već razvijalo na neku drugu stranu i mislim da je već tada su ljudi počeli da zarađuju od YouTube-a ozbiljno i od tada je već došla gomila novih YouTubera koji su bili motivisani pre svega zaradom, ali time da ti ipak online kući možeš da zaradiš i to neke lepe pare. Tada je već kada smo napunili Sava centar tada je već krenula medijska priča kao ko su sad ta deca koja su napunila Sava centar. 

Ivan Minić: A kakav je bio taj moment, taj susret sa tom gomilom dece? Mislim, ja sam čuo, pošto nisam uzrasna kategorija koju to zanima, ja sam čuo iskustva neke dece i čula sam kakvo je to iskustvo. Ti malo prepričaš 30 mladih ljudi, dakle 29 mladih ljudi i koja. Ali kao neko ko je to gledao iz prvih redova kao učesnik u suštini u celoj toj priči, to je meni delovalo super interesantno i zanimljivo. Znam da je postojao i nekakav program i čitav neki set aktivnosti i sve ostalo. Kao, ok, ja pravim konferencije 25 godina, ali to je nešto što je, kad sam imao 16 godina mi smo to pravili kao da smo odrasli. Znači imao si predavanja, panele, sve ostalo kao da znamo šta radimo. Nismo znali, ali bilo je to dosta dobro zapravo uzevši sve u obzir. Ali nas su okupljale tehničke teme, mi smo svi bili geekovi koje je zanimalo, satelitska televizija, računari, mobilne telekomunikacije, sve ostalo. I to su suštinski bili stručni skupovi. Što sam ja imao 16, nisu ostali organizatora imali 16. Ja sam samo bio early adopter u tom nekom smislu. Ovde pričamo o nečemu što je napravljeno za jako mlade, za klince, što je ono, ispod svega nije neko ko voli da lemi i to, nego je nekakva kreativa, nekakav storytelling, neka priča. Šta je bila vaša ideja, kako ste to organizovali i šta je bio feedback, šta ste naučili iz prvog festivala? 

Milica Leštarić: U tom trenutku prvi festival, kažem, bio je 2015. Ja sam tada imala 19 godina i bila sam najmlađa… 

Ivan Minić: 2015. 

Milica Leštarić: 15. Izvini, da, da, da. 15. sam imala 19 godina i tada nisam znala uopšte šta znači organizacija događaja. Ali opet s druge strane, prošli smo taj skup 2014. i mi smo znali da želimo da napravimo nešto gde bi sve to bilo bezbednije. Jer mi smo želeli da se okupimo prvenstveno, tada je 2014. sa ciljem da razmenimo neka iskustva i sa publikom, jel te, offline. I tada smo tek shvatili koliko ljudi zapravo žele da dođu samo da bi se slikalo, na primer. I mi smo stvarno svesni toga bili da želimo da pružimo i nešto više. Da to nije samo slika, nego da prosto imaju nešto više od celog tog iskustva. I u tom trenutku je Yasserstain bio na VidConu i imao je to neko viđenje sa VidCona američkog. I pokušali smo da napravimo neki balans između nečega što mi možemo ovde da napravimo, a da opet bude sigurno, da bude bezbedno i da opet prenesemo nešto više našim pratiocima i ljudima koji čak i nisu naši pratioci. Možda su došli zbog tebe, a ne zbog mene i da prosto napravimo neku sinergiju. I u krajnjem slučaju da okupimo gomilu ljudi sa prostora ex Jugoslavije najviše, gde su nama dolazili youtuberi iz Crne Gore, iz Bosne. Neki su prvi put u životu došli u Srbiju i u Beograd, tako da je to bilo onako nešto što je bilo baš onako spektakularno. Za same youtubere je bilo jedno posebno iskustvo. Mi smo bili tada u hostelu, pekli palačinke, zezali se, snimali sadržaj, ti sadržaji i vlogovi sa Balkan Tube Festa su i dalje vrlo gledani i ako uđeš u komentare, ljudi komentarišu i dalje kako je to bio najbolji period YouTube-a. A opet s druge strane, publici smo želeli da pokažemo neke stvari, da ih malo i aktiviramo, da to nije samo online i video, nego da pričamo o nekim važnim temama, o ponašanju, o ne znam, pravili smo čak i uživo izazove, pravili smo karaoke, zezali smo se, da je to stvarno bilo i naravno veliki broj aktivacija smo napravili u foajeu. Tako da je bilo stvarno svega gde i roditelji koji dođu, mi smo napravili i kutak za roditelje, da prosto i roditelji koji dođu tu, da su prosto sigurni, da njima neće biti dosadno, da će imati u krajnjem slučaju mesto gde će da popiju kafu dok deca jurcaju YouTubere. Ali u tom trenutku je već u procesu organizacije festivala izrodio opet neki veliki broj YouTubera tokom naše organizacije. Mnogi su došli samostalno tu kao publika, a već sledeće godine su bili na sceni. Tako da je i to doprinelo i ljudi su se zapravo stvarno ložili na YouTube i ceo taj online svet, ali mislim da je to zapravo bila ta suština da ti nalaziš neku svoju ekipu konačno. Jer kao offline rodjen si tu si gde si išao si u školu koji si bio prinuđen sa ljudima koji žive u toj zajednici itd. Ali online si mogao zapravo da dođeš do ljudi koji su vrlo slični tebi.  

Ivan Minić: Koje zanimaju slične stvari. 

Milica Leštarić: Slične stvari, a da opet pružimo stvarno svašta nešto. Da to nije samo gledaš bestidno nešto, nego da napravimo ipak i neku interakciju. Pravili smo i plesne časove između ostalog. Stvarno smo se trudili da to bude šarenoliko, da bude… Imali smo i motivacione govore, imali smo između ostalog i panele. Stvarno smo se potrudili da pružimo što smo više mogli u tih nekoliko sati. 

Ivan Minić: Meni je super interesantan taj moment gde zapravo ljudi ne razumeju da tranzicija koja se desila da pre Facebooka si imao forume, chatove i slične stvari. Zašto su oni bili važni? Zato što su se ljudi okupljali oko tema koje ih interesuju. Da je došao Facebook gde si ti imao mrežu svojih prijatelja i njihovih prijatelja. Da si ti mogao da gradiš tu svoju mrežu da ona bude velika i da ti ljudi koje si video jednom u životu, ali ih znaš preko nekog da ih nađeš i sve ostalo. Ali se vi niste okupljali tematski nego ste se okupljali na osnovu toga što se poznajete. Facebook je tek posle deset godina sa grupama napravio tu mogućnost da se vi okupite oko neke teme pa da vi tu nešto diskutujete. Ovako, možda ako neko nešto napiše pa se ti nadovežeš u komentaru i sve ostalo. Pričali smo ima ljudi koji mnogo vole i dan-danas da se bave tim sportom svađanja sa budalama na Facebooku. Ali je izumro taj moment gde ti nalaziš u Srbiji ljude koji navijaju za taj fudbalski klub, gledaju neko opskurno takmičenje, prate neku seriju za koju zna mali broj ljudi, planiraju da idu na koncert u Budimpeštu nego negde za neki bend. Njih ima u Srbiji 14 i njih 9 je na forumu na toj temi, a znaju i ovih ostalih 5 koji nisu tu. To se sa Facebookom izgubilo i čini mi se da se to u određenoj meri nadomestilo kroz to šta su radili YouTube, i ok, vi ste uglavnom bili svi okrenuti ka mlađoj publici, kasnije su došli i oni koji su okrenuti ka starijoj i specifičnim temama, ali ono kao, to je bilo ljudima preko potrebno. Jer ovo, znaš ono, ja često kažem Facebook je služio tome da te familija izblamira. Objaviš nešto, a tetka onda iskomentariše nešto ispod toga, pa onda naučiš kako se zatvaraju komentari, kako da zabraniš nekako, da nešto što objaviš ne vidi familija nego vide samo ostali i sve ostalo. Onda, znači, naučili smo neke stvari zahvaljujući Facebooku. Ali nismo imali tu mogućnost da zapravo… Retko je bilo zanimljivo. Omogućeno nam je da u kratkoj formi vidimo šta se dešava u životima ljudi oko nas, da ne moramo da se čujemo telefonom da li je neko dobio dete ili bio u Rimu. Sad znamo da je dobio dete ili bio u Rimu. Ali one potrebe koje imamo za druženjem i upoznavanjem i sve ostalo, realno nismo mogli da zadovoljimo. Ono što se desilo gde je postojala ta komponenta, ali na vrlo čudan način i nikad u pravnom smislu, jesu Facebook igrice. Gde se ljudi jesu skupljali oko tih igara, pa ako je ta igra ne znam, virtuelna prodavnica kućnih ljubimaca, logično je da ti ljudi vole kućne ljubimce. Ali nije to baš to. I sad, od te prve iteracije Balkan Tube Festa, kako se priča razvijala nadalje?

Milica Leštarić: Pa, u suštini, kažem, najviše se razvijalo u smislu da pre svega sponzori su to podržali i zbog toga je youtuberska scena na Balkanu dobila mogućnost i upravo za kreiranje nekog kvalitetnijeg sadržaja. Zato je i došla starija ekipa koja je mogla sada finansijski da pokrije nešto, snimali su neke edukativne videosnimke i da bi pravili bilo šta. Do tada je stvarno bilo čisto entuzijazam i za ljude koji imaju previše slobodnog vremena. Od tada je, prosto, dobila sam neka nova mogućnost da ti kao programer možeš da snimaš tutorijale o programiranju za različit neki novac. A nakon, kažem, kroz YouTube i Balkan Tube Fest, veliki broj youtubera je dolazio na scenu, neke nove kategorije su totalno nastajale po uzoru na američku scenu, prankovi, pa ne znam, ti njepo dolazio i gomila travel influensera, u jednom momentu i kid-fluenceri su postali i kod nas. To je nešto što je evoluiralo kroz i iz Balkan Tube Festa. U Balkan Tube Festu smo videli da svake godine ima sve više i više youtubera i 2019. smo, pošto nekako na Balkan Tube Festu sam najviše ja bila zadužena za praćenje Balkanske YouTube scene i uvek sam vodila računa o tome ko, gde, kad, šta, kako snima, ko je novina na sceni, šta tu ima, koje su to nove mogućnosti i uvek smo se trudili da napravimo jedan segment tvojih pet minuta, gde, kako da kažemo, kao jedna vrsta konkursa za talentovane youtubere i da im damo prosto jedan spotlight na Balkan Tube Festu i jedan prostor da dođu do novih ljudi, do nove publike. I iz godine u godinu je postajalo sve teže organizovati youtubere, jer ih je postalo previše. 2019. smo došli u situaciju da na Balkanu ima preko 250 YouTube kanala sa preko 100.000 pratilaca. U tom trenutku čak ni u Beogradu, u Srbiji ne postoji dovoljan broj sponzora i dovoljan broj novca da bi pokrio njihove dolaske, smeštaje, da ti dovedeš sve, kažeš, i dalje su svi vrlo uticajni, vrlo popularni u svojim segmentima i tako dalje. I to je nešto što je nama bilo vrlo zanimljivo jer ti tu moraš da postaviš neke prioritete u određenim kategorijama, a opet s druge strane da ipak ostaneš nekako svoj i da zaista ideš ka tom građenju scene jer ne želiš nikoga da oštetiš. A scena je već prevelika za broj državljana Srbije. Znači iz godine u godinu raste broj YouTubera i dalje imaš istu publiku. Tako da je to postalo onako malo i logistički problem iz perspektive organizacije festivala. Ali s druge strane bilo interesantno kada je YouTube zvanično došao u Beograd i organizovao YouTube summit. Mi iz organizacije smo prisustvovali tome i na sastancima sa njima i njima je bio izuzetno važan taj naš region jer smo mi po broju stanovnika u top 3 države sa brojem YouTubera. Znači imali smo skandinavske zemlje, imali smo američko tržište i imali smo Balkan. Znači u celom svetu mi smo u top 3 regije. I prosto je to nešto što ti daje na značaju. Znaš da radiš neku dobru stvar i da jako su te svi smatrali ludim do pre par godina, da si sad ipak napravio neku ozbiljnu priču. To si i prostor nekim novim mladim ljudima. Mnogi su živeli u nekim teškim uslovima i imali su prostor da izraze svoju kreativnost ovog puta jer je postalo mnogo lakše što si je spomenuo sam. Možeš sa već nekim računarom koji imaš u tom trenutku. A opet do tada, do 2014-15. mi kada smo krenuli da snimamo, nama je YouTube bio jedini prostor gde ti možeš da se izraziš. Ako želiš da se baviš nekom videoformom ti si to mogla da radiš isključivo na televiziji ili nekako nekim online magazinom ili nešto, ali čak i to je bilo nemoguće. Ali sada ukoliko želiš da praviš videomaterijal možeš to da radiš na YouTube-u. Ne moraš da ideš da se školuješ za neku produkciju filmova ili nekih TV emisija itd.

Ivan Minić: Lakše i brže to da uradiš i sa uslovima koje imaš i resursima koje imaš. I ono, mnoga pravila koja postoje u tradicionalnim medijima ovde više ne važe i niko ne mora da ih poštuje, pa ne moraš da ih poštuješ niti i niko ih i ne poštuje.

Milica Leštarić:  Tako je. 

YOUTUBE U REGIONU

Ivan Minić: Ljudi potpuno drugačije pristupaju svemu tome. A taj moment, da kažem, regiona i taj neki moment ujedinjenja regiona. Vi ste sa festivalom išli i bili ste i u Sarajevu. Vi ste svi dovoljno mladi da ili niste zakačili rat ili ste ga zakačili sa godinu, dve, tri, niste bili deo te priče. Jebi ga, ja sam imao deset godina kad se rat završio. Ja sam već znao sve što se desilo. Ono, imam svoj set trauma oko svega toga. I dovoljno sam mator da mi po defaultu nije svejedno. Već moja generacija se prilično lepo ujedinila i mi smo super funkcionisali zajedno. Ali je nama bilo isto tako relativno često da kad odemo i vidimo se sa kolegama, neki krene negde da dobaci nešto. Koji je naših godina ili možda malo stariji. Vi ste dovoljno mladi da ste vi vrlo često ono kao deca ljudi koji su učestvovali u svemu tome. Ali vas direktno to ne pogađa osim kroz vaspitanje u kući. Kako je izgledalo to? Odnosno, ajmo i kako se razlikovala scena od zemlje do zemlje? I kako ste se vi, oko čega ste se ujedinili? Kako je na kraju Balkan Tube Fest završio i u Sarajevu i cela ta aktivnost? 

Milica Leštarić: Da. Pa najviše kroz komentare se to i dalje do 2014. godine kroz komentare i dalje to bilo prisutno jer su ljudi dalje imali te nacionalističke komentare. Od religijske šta god. Znači to je baš bilo gomila. 

Ivan Minić: Najgori ljudi na svetu žive u YouTube komentarima. 

Milica Leštarić: I recimo u 2014. su se desile poplave u Bosni gde tada u tom trenutku smo se nekako na YouTube-u spontano i okupili da napravimo neku akciju gde smo prikupljali donacije za ljude koji su bili ugroženi od poplava. I to je po meni, mislim da je to bilo prekretnica u tom nekom smislu da su ljudi nakon toga prestali da prave, da pišu neke komentare tog tipa. I cela ta komunikacija lepog ponašanja je na YouTube-u dovela do toga da ljudi zapravo komentarišu u nekom najboljem svetu, kako da kažem. Trude se da ti zapravo iskomentarišu nešto što ima smisla. Sad sam se setila jednog videa, jedan YouTuber iz Bosne koji je odrastao za vreme rata i slično. I on do tada nikada nije bio u Srbiji, nije bio u Beogradu jer celo okruženje gde je odrastao svi su imali određene stereotipe i celo vaspitanje je bilo okrenuto protiv Srba i Srbije. I on je bio na našem festivalu i kada se vratio napravio svoj video i jedna njegova rečenica je meni zauvek ostala urezana. Ja sam mislila da je sve crno-belo kad pređeš granicu i onda sam otišla tamo i shvatio koliko je nama svima stalo. Znači koliko smo mi zapravo svi isti i zapravo smo se okupili da radimo neke super stvari i da kreiramo nešto. Do tada i dalje je bilo da li da idem, da li da ne idem, ali ja sam mislila da kaže da je se preko granice crno-belo. Tako da je to nešto što je meni možda najviše i značilo jer kao što si spomenuo i roditelji naši i rodbina svi te nekako straše tim nekim pričama iz rata pa su svi oni nekako podložni tim stereotipima gde su i dalje vrlo rezervisani, ti Srbi za Srbe, ovi za ove, ali nekako mislim da se to malo razbilo jer smo mi… 

Ivan Minić: Druži se ti ali čuvaj se.

Milica Leštarić:  Da, čuvaj se ti, vodi računa za svaki slučaj, nekako. Ja sam imala situaciju, moji su iz Bosne i mi smo imali situaciju kad smo snimali Balkan Tube Fest film. Kod nas su bili youtuberi koji su muslimani i moja mama je spremala njima hranu u ono što, jel te, oni jedu. Tako da je to nešto što, kažemo, na nekom širem nivou smo razbili malo i te predrasude i te granice i ograničenja koje su pre svega postojale samo u našim glavama. Mislim da su se mladi možda i zasitili svih tih priča o ratu, o svemu tome i da ne žele da se vraćaju na tako nešto. I naravno kad smo pravili festival i u Sarajevu smo pravili i u Banja Luci smo imali jedan festival. I to je bilo potpuno nešto nesvakidašnje jer kod nas ima dosta meet-upova, posebno u Beogradu, u Novom Sadu i Nišu. Ali u Bosni se ne dešavaju toliko često, u tom trenutku se bar nisu dešavali toliko često nikakvi događaji tog tipa. Kada smo napravili prvi Balkan Tube Fest, karte su bile rasprodate nešto mnogo brzo. Mi smo ga i organizovali baš u nekom kratkom periodu. Ali ona energija tamo i raspoloženje i koliko su nasrdačno dočekali, to prosto ne može ni da se opiše. To je nešto stvarno što mora da se doživi. Znači to je nešto što u Beogradu su možda malo i više i navikli i na youtubere i sve, ali kada god odeš negde van standardne i tipične sredine i kada vidiš kako to izgleda, to je prosto jedan totalno drugi nivo. 

Ivan Minić: Uvek manje sredine u kojima nema toliko sadržaja i nemaš mogućnost da, ne znam, ako si student danas imaš deset različitih opcija šta možeš da pogledaš, pa biraš šta ćeš, pa si vrlo izbirljiv i razmažen, pa ako nije savršeno, onda nije dovoljno dobro. I onda shvatiš da u nekom Nišu, Subotici, Kragujevcu, ok, Novi Sad je sličan kao Beograd, ali je manji, ali da u ovim manjim mestima u kojima to prosto nisu toliko u centru pažnje i aktivnosti su mnogo češće, ti mladi ljudi, obično, da kažem, su tema studenti, oni su toliko zahvalni što si ti uopšte izdvojio vreme. I onda ti ništa nije teško. Znaš, ovde gde je ono Cupka, ako nije savršen javni nastup, jer nema veze što ti imaš nešto super da kažeš, ali nisi nabrijan, nisi rock zvezda na sceni, jer on je navikao, on je danas slušao petoro, od kojih su četvoro vrhunski. A tamo ti osećaš tu podršku u svakom trenutku i ono što je meni za većinu tih nekih varijanti, studijskih predavanja i slično. Tamo ljudi imaju pitanja i ta pitanja imaju sadržaj. Ta pitanja nisu da bih pitao i da bi me možda primetili, ta pitanja su zato što mi je stvarno stalo da dobijem odgovor. I završiš formalni deo, kad izađeš ispred, ima gomila ljudi sa dodatnim pitanjima, sa interakcijom, ti ljudi te zaprate na Instagramu, na LinkedInu, na čemu god, jer kao ti si njima možda promenio život sa tih pola sata ili sat vremena, a mislim da smo mi ovde, nažalost, malo previše postali razmaženi upravo zbog te gomile izbora koju imamo i onda nam prosto nikad ništa nije dovoljno dobro. 

Milica Leštarić: Da postaje nam svejedno, na neki način. 

Ivan Minić: Da, i to, i to. Tako da mislim da taj izlazak iz Beograda je velika stvar. Naravno drugi problem koji postoji, ali ne sa tih nekoliko velikih gradova po regionu, jeste što ti kad izlaziš iz Beograda, resursi da napraviš bilo kakav događaj su izuzetno mali. Ti ako hoćeš da praviš nešto što ima 500+ ljudi u publici, ako zanemarimo sportske dvorane, ti u Srbiji to možeš da imaš u Beogradu, eventualno u Novom Sadu, Kopaonik, Zlatibor i možda recimo Vrnjačka Banja ili tako nešto. Ali sve ostalo, apsolutno nema šanse za nešto na tom nivou. 

Milica Leštarić: Da, što se tiče logistike, to je bilo, imali smo anegdotu da smo dovlačili medija voli iz Beograda, to je bilo jedno jako zanimljivo iskustvo, granice i ostalo, ali većina resursa je zapravo morala da se dovlači, i tu je naša Mira Zmaj uskočila, sasvim izdominirala celu tu priču jer se ona nekako angažovala najviše oko te tehničke strane, ali što si spomenuo, neki najzanimljiviji paneli i diskusije, mi smo imali uvek jednu dodatnu salu samo za Q&A i svaki Q&A imao svoju temu i u Sarajevu su to bila neverovatna pitanja, to su bile diskusije, to više nije bilo samo, i oni su se osećali dovoljno prihvaćeno da diskutuju jedni sa drugima, to je bilo fantastično, to je baš onako neko fantastično iskustvo. 

CORE EKIPA

Ivan Minić: Kaži mi ko je činio core ekipu i šta je bio čiji zadatak u toj core ekipi? 

Milica Leštarić: Naš četvoro smo autori festivala, Milica Leštarić, moja malenkost, Aleksandar Leštarić, moj suprug, Mila Ninić, Aleksandar Leštarić Cile, Mila Ninić Yasserstein i Dušan Srbljak PCX ili X sada. Naš četvoro smo autori, jedini tvorci cele priče i istrajali smo u tome da to zapravo iznesemo. Mi smo, svako od nas je bio zadužen za različite neke stvari. Cile i Dule su bile više neka tehnička priroda u smislu da su se oni stvarno fokusirali na to da računari na sceni rade, da je to pokriveno. Yasserstein je bio zadužen za Balkan Tube Fest film, film u kojem smo okupljali youtubere u tom trenutku koji dolaze na festival. To je bio jedan logistički pakao, da ti moraš sve te youtubere koji dolaze sa različitih strana da snimiš i da to uklopiš u jedan film. Moja odgovornost je bila društvene mreže i kontakt sa youtuberima, pozivanje učesnika i organizacija njihovih prevoza, dolazaka, smeštaja i tako dalje i program sam na festivalu. Svako od nas je bio zadužen za promociju festivala, svi zajedno smo radili na pronalasku brendova koji će podržati festival, svi zajedno smo radili taj program koji smo kreirali, ali smo kreirali zajedno, ali prosto koji youtuberi idu gde, kad, organizacija, kažemo, behind the scenes, to je bilo nešto što smo i na terenu sa inspicijentima radili i sa režijom. Tako da je svako od nas imao, kažemo, svoje zaduženje. 2016. nam se pridružila i Mirjana Vladisavljević koja je tu, kažemo, podigla festival s tehničke strane i vizuelno na potpuno neki drugi nivo. I od tada je, kažemo, festival dobio svoj pravi oblik, da je potpuno ljudima, kada im kažem, kada youtuberima kažem Balkan Tube Fest, to njima svi žele zapravo da budu deo festivala i to je nešto što je nama onako bila kao neka ekskurzija. Tako da svako od nas imao, kažemo, nekako različite zadatke, a opet s druge strane smo svi zajedno radili da kreiramo jedan finalni proizvod. 

Ivan Minić: I svo to vreme dok je festival trajao, vi ste kreirali sadržaj za svoje YouTube kanale. Kako se to u tvom slučaju menjalo?

Milica Leštarić: Da, iskreno, svako od nas je malo u jednom trenutku zapostavio svoje YouTube kanale, iz prostog razloga što mi kada smo festival radili od 2016. mi smo imali dva dana i jedan dan petak koji je bio generalna proba. I ti od petka do nedelje uveče moraš da budeš stalno, to je za tri dana spavanje četiri sata. U tom trenutku Milan i ja smo studenti, tako da je to neka stvar o kojoj smo razmišljali i uklapali i slično. To je bilo onako, moram da kažem da smo svi pomalo žrtvovali naše YouTube kanale zarad nekog većeg dobra, to je bio festival. I mi smo nekako, naše kanale okrenuli ka promociji festivala. U tom trenutku zaista ne možeš sve da postigneš koliko god želiš, zaista nema šanse, nema te energije, nema toliko kafe uopšte, da možeš da izneseš, da snimaš i dalje redovno svoje videe. Ono što smo mi radili je da smo pokušavali da snimamo unapred nešto, pa je to čisto da, kažemo, poslednjih mesec dana do festivala kada su glavne pripreme, da probamo da to kompenzujemo, ali to je dovodilo do ozbiljnih burnouta, gde je svakome od nas posle festivala trebalo nedelju, dve da se zaista odmori u potpunosti. Nekako mislim da smo u tom trenutku, vrlo mladi, naučili neke ključne stvari kao poslovanju, a to je da naučimo da delegiramo, da ne budemo kontrol frikovi kao što smo bili i da je to nešto što je bila, kažemo, najvažnija stvar koju smo naučili u tom nekom poslovnom smislu. Naravno, to je i veliki broj tehničkih stvari koje smo naučili, ali i taj moment kako da se odnosiš sa ljudima, kako da umeš da iskomuniciraš šta ti želiš, šta brend želi, pa da se nađete ipak negde na sredini itd. Tako da, ali definitivno da su naši YouTube kanali možda tu malo ispaštali, ali opet s druge strane mislim da je to donelo dosta dobrog za ceo community, jer kao više nismo bili samo mi, nas 30, nego je došlo na kraju do 150, 200, 300 ljudi. 

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće. 

Milica Leštarić: Pomalo i jeste, ali u nekim trenucima smo se stvarno svi osećali pogubljeno. Mislim, to je iskreno, kao to je nešto što nismo ni pričali toliko javno, ali dešavalo se da prosto ne znaš šta da radiš. Završio se festival, isceđen si potpuno i kao, dobro, šta sad? Prosto ne znaš kako, na koji način sam sebe da odmoriš više, na koji način da, svako je od nas tražio neki svoj način da opusti mozak, da ne razmišljamo i neki svoj beg od toga na kraju. Dakle, da je to bila dosta velika žrtva u smislu da si ti zapravo krenuo da kreiraš zbog nekih ambicija i ideje, onda ti je to na kraju potpuno iscedilo. Mislim da smo tek poslednji festival 2019. zapravo našli taj balans, smo zapravo mogli istinski da uživamo na našem festivalu. Ali to je glavna stvar zato što smo naučili da delegiramo.

Ivan Minić: Mislim, postoji ta stvar naročito kada je organizacija mala i svi imaju ozbiljne zadatke. Ok, uzeli su na sebe zadatke u kojima su dobri, ali su dobili i set onih koje neko mora da uradi pa je svako dobio deo. I onaj najgori moment je to koji često ljudi koji su ono gosti i učesnici ne razumeju, to je da ti imaš, ti si na 97% svog kapaciteta, a oni imaju očekivanja. 

Milica Leštarić: Da. 

Ivan Minić: Ne možemo da sednemo, popijemo kafu. Narednih 72 sata ne možemo ništa. 

Milica Leštarić: Da. 

Ivan Minić: Znači ne mogu na poruku da ti odgovorim narednih 72 sata. A onda, pusti me jedno sedam dana pa ćemo da sednemo na kafu ako ti se baš pije kafa. Jebiga. Da to nije radio, ne zna koliko je to stresno, jeste i nagrađujuće, naravno, niko to ne bi radio da nije nagrađujuće, ali ono, ako ti dovoljno ljudi iskače po ganglijama tih nekoliko dana, sigurno ćeš da odlepiš u tom celom procesu. Voleo bih da se osvrneš malo i na to prosto kako si se ti kao autorka razvijala kroz taj period koji si bila najaktivnija. Pojavile su se razne nove teme, ti si odrastala i odrasla kroz taj ceo period. Znači nisi više bila devojčica koja igra samo kao te.

Milica Leštarić: Da, meni je Balkan Tube Fest značio u tom nekom smislu jer me je razvijao i poslovno. Jer ja sam tu otkrila neke stvari da mogu da radim, a da nisam ni znala da mi idu dobro i da su mi zanimljive i interesantne. Prije svega zato što sam volela društvene mreže festivala i tada sam shvatila da ja mogu da se stavim i u lice i u kožu, kažemo, odelo nekog drugog brenda ili nekog drugog profila i da razumem šta publika zahteva i od tog profila, a ne samo od mog ili mog kanala i slično. Da sam shvatila koliko mi je to zapravo zanimljivo i koliko mi je zanimljivo kako da kada okačiš, kako napišeš opis, flagove i ostalo. I kao logistička strana toga i svega to mi je bilo isto zanimljivo. To je nešto što me i kroz YouTube, mislim, praćenje analitika i svega toga je razvijalo neke veštine koje sam podsvesno učila, koje nisam ni bila svesna. I od trenutka kada su ljudi krenuli da me, recimo za vreme korone najčešće, da me pitaju kako ovo, kako ono na mrežama, kada su svi preduzetnici shvatili da moraju da budu prisutni da bi prodali nešto jer niko nigde nije išao da kupuje i slično. I tada kada sam shvatila da mi ljudi dolaze i pišu mi i traže mi neke savete za društvene mreže, tada sam shvatila da zapravo, e pa ja nešto tu znam i da nisam ni bila svesna. I kažem, meni je taj Balkan Tube Fest bio zaista nešto što mi je bilo, kažem, potpuno prekretnica. Znači YouTube, ali Balkan Tube Fest kao neka zapravo istinski proizvod nečega da je on zapravo mene definisao na taj neki način. A kroz YouTube, mislim, upravo to, krenula sam kao devojčica sa 18 godina. Na kanalu Kovalska sam imala 18 godina, na starom kanalu nisam imala ni toliko. I onda sam prosto pronalazila neke svoje prijatelje, sebe, stvari koje volim da radim. Istraživala sam pre svega i Srbiju i okolinu i upoznavala nove ljude, neke nove teme, svašta nešto sam pokušavala. I to je, to je meni bio neki, kažemo, moj, moj javni, javni online svet, javni album neki. Znači, mojih sećanja, mene. I meni je sada zanimljivo da odem da pogledam sve neke videe i da vidim kako sam ja to kroz to sve rasla i odrastala. Ali, kažem, Balkan Tube Fest me je baš u tom nekom smislu definisao gde sam naučila komunikaciju, kako da pristupiš ljudima, kako da se dogovorite nečeg. Nečeg gde nije samo da mene sponzor kontaktira kao youtubera, jer kaže može, ne može cena, nego prosto da sam ja iz te neke perspektive gde ja kontaktiram youtubera i to mi je bilo interesantno jako. I s druge strane, kad sam postala mama, to je bila, kažemo, još jedna prekretnica u mom životu gde sam shvatila da ne želim da moje dete bude zbog mojih izbora eksponirano online. Nisam želela da, to je u spolu popular momfluencer, znači nisam želela da budem to jer ne želim da moje dete nema izbor. Znači, ukoliko on za 10 godina želi da bude youtuber, šta god, ima punu podršku, ali ne želim da to bude moj izbor i to je nekako još jedna prekretnica zašto sam se, kažemo, više prebacila u agencijske poslove, a da sam na neki način prestala da snimam na YouTube-u. 

VREMENSKA LINIJA YT KARIJERE

Ivan Minić: Hajde, na vremenskoj liniji mi poređaj tvoje glavne teme ili neke teme koje si prolazila kroz vreme. Ako je na početku to bio primarno gaming, šta je to kroz vreme bilo do trenutka kada si rekla ok, zna da sam na holdu? 

Milica Leštarić: Na početku je to bio gaming, definitivno. Gaming je bio sve vreme tu. Samo su se menjale igre. Da, menjale su se igre, od Counter Strike, League of Legends, GTA, ne znam šta sam sve igrala, i još Valorant i Sims su me… Sims. Sims. Sims. U jednom trenutku sam bila jedina youtuberka koja je snimala na Sims kod nas. Tada sam shvatila koliko je veliki Sims community. Ja sam to uvek igrala, mislim da su svi to igrali kod kuće, ono, oko neko svoje… Svi su neko tamo. Da, svoje neko slobodno vreme, međutim, to nije izgledalo kao neka igra koja bi bila za snimanje. I ja sam to snimila i to je bilo… Tek posle godinu, dve sam zapravo počela da dobijam reakcije i onda sam krenula to da snimam i drago mi je što sam, da kažemo, i tu malo pomogla celom tom Sims community-ju da dođe i na YouTube scenu jer to je bilo fantastičnih ljudi. Tu ljudi provedu sate i sate praveći neke vile, dvorce, karaktere, fantazija. Bukvalno jedan totalno novi kreativni svet. Ali, gaming je bio tu sve vreme. Ono što sam u početku radila, dosta sam se fokusirala na skečeve. Jer je to bila cela ta ekipa koja je… Nekako smo svi zajedno snimali skečeve i to je bilo fantastično. I tu smo bili klinci, opušteni, pa je to išlo nekim svojim tokom. Onda sam u jednom periodu dosta se fokusirala na neke, kažemo, društveno korisne teme i cyberbullying. Jer sam ga ja lično doživljavala, pre svega na početku kao jedina ženska YouTuberka koja snima gaming. A onda kasnije, kada je došla na scenu i Kika, kroz to smo zajedno prolazile i to je bilo baš strašno. Iskreno, ona je mnogo gore prošla u tom nekom smislu nego ja. Ali to su bile teme gde su ljudi stvarno pisali neke odvratne stvari. Popularna si samo zato što si žensko koje igra igrice i tako. To je stvarno nešto što je onako bilo užas. Tako da i…

Ivan Minić: Koliko klinci mogu da budu užasni kada ne znaju da ono reči imaju posledice. 

Milica Leštarić: Da, da, mislim da, bukvalno to. Tako da jedan period sam se fokusirala na to da sam se prebacila sasvim slučajno. Samo došla do mobile gaminga jer je Cile trebao da hostuje jedan turnir u Clash Royale-u. Razboleo se i bukvalno bilo danas za sutra: hoćeš da ga hostuješ? Kao, hoću. Ajde, instaliramo igru da vidimo čemu se radi. I tad sam se navukla na mobile gaming. To je jedan period od nekoliko godina. Clash Royale, Clash of Clans, sve je to bilo. Jedan period je bio mobile gaming baš dominantan za mene. I međuvremenu sam kao plesač posećivala dosta festivala u Srbiji i u regionu. I to sam volela da pokrivam kroz svoje vlogove. Kada idem negde želim da prenesem i tu atmosferu. Ne samo na plesne festivale i na YouTuberske događaje i slično. I to je isto nešto što volim da radim. Da prenosim vlogove i naravno put u do Grčke. Patrologa. Ali verovatno i ekspresivne. Tako da je to nešto što ima jedna rečenica koju je Cile rekao, koju se svi držimo: YouTube nije posao nego način života. I ti stvarno kada odrastaš kroz YouTube, tebi to postane način izražavanja. Ti ne deliš više toliko slike na Facebooku i Instagramu i ostalo, nego snimiš video i podeliš celo svoje mišljenje. Neke stvari ne možeš da zapišeš u opis ili da pokažeš u jednoj slici ili u kratkom videu od 3 minuta na TikToku. Nego bukvalno samo možeš kroz YouTube. Imala sam 2020. sam napravila putovanje sa svojom kumom po celoj Srbiji. Smo pokazivale neka zanimljiva mesta. Napravile smo bukvalno turneju od mesta do mesta. Svaki dan smo negde bile i taj video traje sat i po. Znači to je kao jedan film. Bukvalno ti to ne možeš nigde drugde da prikažeš osim na YouTube.

Ivan Minić: Ajde, snimiti neka, montirati to. 

Milica Leštarić: To je već posebna briga. Tako neka putovanja ili neke zanimljive stvari, neke analize, knjige, filma i slično. To ne možeš da kažeš u par rečenica na Instagramu. Mislim, možeš, ali to niko neće da čita. Ali kad ispričaš lepo na YouTube-u to će možda neko dok radi neke sitne stvari. Može slušati u pozadini i tako. 

Ivan Minić: Mnogo dublji efekt kad možeš da postigneš ako malo više vremena posvetiš ti tome i onaj ko sluša. Mnogi ljudi će odustati u tom procesu, neće odslušati do kraja, ali onaj koji odsluša dobiće mnogo više nego u nekom vrlo kratkom formatu. Mislim na kraju dana i ja sam imam podcast. Što ako čovek može da ispriča svoj život u tri minuta i da kaže sve što je bitno ili je jako dobar u tome ili baš nema nešto mnogo da kaže iz tog života. Ti možda možeš da pobrojiš trenutke ali ne možeš da ispričaš šta je bilo iza toga. Misleni proces, dileme, problemi i sve ostalo. Možda ćeš se fokusirati samo na najlepše stvari ili ćeš pomenuti nešto teško ali nećeš ispričati kako si se iz te priče izvukla i sve ostalo. Zato nije meni ovaj format.

Milica Leštarić:  Čak i podcast nekada nije dovoljan. Imaš gomilu sati koje provedeš pre toga pričajući sa osobom i posle toga gde uvek ti se čini da nije dovoljno. Ja ću verovatno pogledati ovaj podcast i biću: “O, znaš što nisi rekla to tada?” Ono kad legneš pa se setiš šta si sve mogla da kažeš. Tako i ti momenti. Ali kažem opet, neka video forma i neka duža forma je nešto što je meni najviše odgovaralo da sebe izrazim. 

Ivan Minić: Mislim da smo izgubili tu kulturu slušanja razgovora. Neki je nikad nisu ni dobili zato što su se mediji promenili kroz vreme i ti poslednjih 15 godina nemaš razgovorni program na radiju. Nego imaš plejlistu, brze vesti, brzi intervju, brza prank šta god, ali nemaš dvoje ljudi koji pričaju o nečemu što je zanimljivo. Brate radio je zbog toga napravljen. Znaš, ako ti se sluša muzika, ja nešto, možda sam ja težak čovek, što i koji me znaju bi se sigurno složili. Prate, ja bih najviše voleo da budem sam svoj DJ. Zato imam Spotify da izaberem ja šta hoću, a ako mi daje sugestije, daje mi moje sugestije, a ne generalne sugestije. I vrtim se iz tih 35-40 stvari. Tako da ono kao, mislim da sa podcastima u ovih desetak godina, a realno pet kod nas, smo dobili priliku da se razne neke priče čuju, da razni neki interesantni ljudi možda gostuju vremenom i na više mesta, pa da na svakom kažu još nešto što negde nisu rekli. Iz različitih uglova, sa različitim hostovima, sa različitim temama. I mislim da je to jako važno i da samo tako možemo ipak malo više sadržaja da dobijemo. Nije to možda dovoljno, ali ne znam, ako je prosečna audioknjiga 3-4 sata, ove duže recimo 8, onda ti kroz 2-3 podcasta odslušaš jednu knjigu razgovora između ljudi, što mislim da je ok. Ja baš previše slušam, ja slušam tipa 40 sati podcasta nedeljno, to je mnogo i ne mogu da se naviknem da slušam audioknjige. Neke sam odslušao zato što sam konkretno hteo da ih odslušam, ali ne mogu to da radim u back-endu. Ne mogu da radim nešto drugo i da slušam knjigu. U podcastu mogu da izgubim dva minuta razgovora koji je fluff, gde nisam pokupio ništa i nisam ništa ni izgubio suštinski. U knjizi nema šta da izgubim, oni može da izgubiš suštinski. Mislim, ako neko tako piše onda ne treba da čitaš tu knjigu. Tako da, ja sam negde našao sebi model koji mi funkcioniše, ne verujem da svakome to može da funkcioniše i odgovara. Vidim da je ono kao dominantna kultura, ljudi slušaju dok se voze prevozom, trče, slično. Ali svako je našao neko mesto za to u svom životu i mislim da je to lepo i da je to važno. 

ŽONGLIRANJE PLATFORMAMA

Ivan Minić: Pričali smo dosta o YouTube-u, pričaćemo još. Ali taj moment u kome vi koji ste na YouTube-u i primarno ste na YouTube-u i dominantno ste tamo i vaš način razmišljanja i kanal je to, da je to u svetu postajete multiplatformski u smislu da prosto skoro svi usvajate to da ne bi bilo loše da postojiš na svakoj platformi. Imaju neki svoj životni ciklus koji kaže, ako imaš više od 35 godina, verovatno si i dalje na Facebooku, ali niko mlađi od tebe nije. Da gađaš neke zaista mlade ljude, onda ako nisi na TikToku to će dosta teško ići. Ok, možda i na YouTube-u. Ali postoje specifičnosti čak i za meta mreže koje su najveće moguće i sve ostalo i kao treba se prilagoditi s način, što znači promenu načina razmišljanja, promenu načina planiranja i sve ostalo. I znači naravno dodatni rad jer ti sad treba da se iscimaš na još nekoliko mesta da bi to sve bilo kako treba. Ti gledaš na to?

Milica Leštarić: Mislim da je malo, kažemo, na neki način olakšano YouTuberima kada je došao YouTube Shorts jer kao već su na YouTube-u i prave sadržaj i onda ga iseckaju. I kao stavljaju ću ga već svakako na YouTube Shorts pa ću ga stavljati i na TikTok i na Instagram. Ali u periodu kada se tek pojavio TikTok tu su bili samo, kažemo, najmlađi kreatori, najambiciozniji kreatori u tom nekom smislu, jer je zaista zahtevala dosta vremena, pre svega da ti razumeš platformu, kako ona funkcioniše. Da ja kada sam instalirala TikTok 2018. moj muž je bio kao: šta to radiš? Jesi normalna? A kad sam krenula da lipsinkujem određene pesme i da ove videe lipsinkujem i glumatam nešto, meni to je bilo izuzetno zabavno. I to je potpuno bilo interesantno. Totalno druga ekipa ljudi i drugačije si mogao sa ljudima da komuniciraš. Znači ta komunikacija nije bila ista kao na YouTube. Ali kada je došao i YouTube Shorts nekako uzmeš pa iseckaš video koje imaš pripremljeno i staviš ga tu. Ili ako si već pripremio TikTok video stavljaš na YouTube. Ali veliki broj kreatora sa TikToka je prešao na YouTube. Znači postoji veliki broj YouTubera koji su zapravo započeli na TikToku. Ali svaka dodatna platforma zahteva dodatno vreme i potpuno drugačiji pristup. Jedina platforma koja je meni nikada nije odgovarala jeste Snapchat i na nju se nikada nisam navikla. I ne znam zašto imam neku averziju prema njoj. Ali stvarno veliki broj mladih je i dalje tamo. Znači to je nešto što ukoliko gađaš opet kažeš na tu neku mlađu publiku bi trebalo da budeš tu. Ali sam proces kreiranja, kada voliš da kreiraš, ti pronalaziš način. Nekada mi je YouTube mnogo bolja platforma. Nekada mi je TikTok bolja platforma za određeni tip videa koji želim da pokažem, da napravim nešto. Da ispričam možda neku kratku priču, neku kratku situaciju, šta mi se sada desilo i slično. Možda za neke stvari je ipak bolji TikTok. Ali recimo meni je zanimljiv put Instagrama gde mi kao YouTuberi kad sam krenula na YouTube i dalje bio sam YouTube Facebook. Onda je došao Instagram i kao na Instagramu moraš da budeš upeglan, fin, sladak, sve simpatično. I evo sada na Instagramu, Instagram je potpuno trenutno isto izgleda kao neki mix Facebooka i TikToka. Znači on je potpuno nešto drugačije i samo par godina ti si morao da se prilagodiš od upeglanog do ipak možda malo opuštenijeg. 

Ivan Minić: Da, ako hoćeš da imaš bilo kakav organski doseg ti moraš da imaš video. 

Milica Leštarić: Da. 

Ivan Minić: Što deset plus godina, petnaest godina nije bilo tako nego je bila fora da imaš prelepe fotografije, pa sad čega god prelepe fotografije hrane, to isto u redu. Ali kao upeglano, ali sa nekim šmekom koji nosi to. Znači kao napravi ga najbolje moguće, ali ga snimi telefonom. Da se zna da je telefon pa sad pre petnaest godina to baš nije izgledalo fantastično. Tad su nama izgledalo sjajno. Sad da ga krstimo za kako je to moglo da prođe. Ali jeste to, životni ciklus Instagrama je beskrajno zanimljiv kako se kroz vreme menjao. Koliko formata je tu bilo, od kojih su oni vremenom odustajali jer su shvatili da neće zaživeti, ili će zaživeti za premali broj ljudi, neće funkcionisati. Kako treba da čini se da je YouTube u tom smislu mnogo više grešaka napravio. Malo je što je čekao da vidi šta će da propadne. A malo što, kao, YouTube je od početka deo Google-a koji nikad nije umeo društvene mreže. Oni su kupili gotovo YouTube i oni su od YouTube-a napravili biznis. Da su trebali da naprave oni od YouTube-a društvenu mrežu nikad se ne bi snašli. Čini mi se prosto da je to tako. Ova cela priča kako su se stvari kroz vreme menjale, mislim da je vrlo važna i mislim da je super da ljudi, pa često i kako odrastaju i kako sazrevaju kao kreatori, nalaze adekvatne formate za ono što žele da urade, a imaju neku vrstu redundansa i back-upa da ne zavise samo od YouTube-a. Mislim YouTube neće da padne nikada, ali ono kao da se ujas… 

Milica Leštarić: Pa činjenica da gomila kreatora sa TikToka dolazi na YouTube dosta govori o tome koliko je sam sistem vrednovanja kreatora YouTube-om veći nego na TikToku. Ti kao kreator na TikToku ako nemaš sponzora nemaš ništa, znači ne možeš tu na neki način da zaradiš, a opet s druge strane ti na YouTube-u možeš da praviš samo videe koji se tebi sviđaju i da nemaš nijednog sponzora, ipak ćeš imati neki prihod zbog programa koji YouTube ima.

Ivan Minić: Mislim to su neke prosto jako važne stvari, to je tih 20 godina u kojima se desilo mnogo toga, gde ono kreator ekonomija u suštini kroz YouTube najviše postala zaista održiva čak i na tržištima kao što smo mi gde to stvarno jeste, osim ako nemaš ogromne preglede ili nemaš ne mali deo publike u dijaspori, nećeš ti od pregleda zarađivati nešto, ali uzevši u obzir da je pasivno i uzevši u obzir da danas možeš da aktiviraš i membership, možeš da kroz live-ove dobijaš donacije u toku live-a, može tu da se napravi svašta nešto interesantno. 

PRESEK YOUTUBE FAZA

Ivan Minić: Voleo bih kao neko koji u tom fenomenu faktički 15 godina i ispratio je to sve, voleo bih da mi daš neki pregled toga tih faza kroz koje je naš YouTube prošao. U smislu da, sa jedne strane, je to bilo zaista romantično, onda je postalo mainstream, onda se u tom periodu tog prelaska je postao, da kažemo, i sa neke strane muzički je postao izuzetno atraktivan, i kao gomila ljudi sluša muziku tako što YouTube pusti i onda su se sve produkcije tu pojavile, svi autori su se tu pojavili, postalo je to sve važno, a to su neki ljudi koji se profesionalno bave nečim drugim, a ovo koriste kao samo kanal komunikacije, pojavili su se neki brendovi, pojavili su se YouTuberi koji su izuzetno veliki u svojim oblastima. Neki od njih su bili jako dugo, neki su bili neko duže, kraće vreme, ali sad već imamo dovoljno dug uzorak da možemo da neki životni ciklus svega toga definišemo i kažemo gde je to sad. 

Milica Leštarić: Ja bih, redom ćemo, pokušamo da ga podelimo po nekim fazama. Prvi video YouTube-a koji je meni ostao jeste neki zabavni, potpuno ono otkačeni YouTube, to je period kada su snimali Gunstles, Mixa i ostali, kada je bilo zapravo, to su neki bili skečevi, neke smešne životne situacije, neke, tada još uvek niko nije krenuo malo ozbiljnije na tome, ne nadatio, to je bila web kamerica i to je to. Onda je druga faza kada su zapravo došli YouTuberi koji su gledali neke strane YouTubere i po uzoru na to su došli kanali poput Ciletovog, poput Yassersteina i poput mog kanala u krajnjem slučaju. Ali da je to i dalje se zasnivalo na nekom entuzijazmu, da je to, ali je bilo kažemo već i negde, viđeno u smislu na stranoj YouTube sceni i to može da funkcioniše kao postoji publika koja to gleda. Treća faza i treći talas YouTubera jeste bio kada je to zapravo otišlo sve mainstream i kada su svi želeli da snimaju i da prikažu sve i svašta na YouTube-u. Da se već pojavio neki sloj ljudi koji je stvarno išao na tu neku širu narodnu masu i da je sloj ljudi koji je YouTubera koji su želeli da pomeraju neke granice, granice moralnog, lepog ponašanja i tako dalje. Da, da i da je to prosto onda otišlo na neku totalnu, neku krajnju granicu i gde su se možda čak YouTuberi, gde su mediji, YouTubere gledali onako možda malo sa visine u smislu kao vidi ova deca i ovo je nešto fuj bljak ili nešto kao sede kud kuće, ne rade ništa i zarađuju novac i slične priče. I, kažemo, poslednja trenutna faza, mislim da se to dosta toga iskristalisalo i da ima i neka, kažemo, lepa scena YouTube-a, lep deo YouTube-a na našoj sceni gde imamo zaista i kreativne i kvalitetne ljude, edukativne kanale gde imamo veliki broj, po meni veliki broj i auto-moto kanala do kanala za crtanje, kuvanje, svašta nešto može da se pronađe čak i na našoj YouTube sceni, ali opet i dalje postoji neki, kažemo, mainstream, za širu narodnu masu koji je vrlo degutantan, diskutabilan, tako da, ali opet kažem, YouTube je postao medij i svako može da pronađe kanal koji mu odgovara, tako da svako gleda ono što mu odgovara i opet imaju mogućnost, znači gledaoci imaju uvek mogućnost da odaberu ko će biti popularan. Ako ti se neko ne sviđa, nemoj da ga gledaš, gledaj nekog drugog i kao nemoj da daješ značaj nekom ko ne bi trebalo da ima taj značaj.

Ivan Minić: Da, meni je ono taj moment, bukvalno kao paralelno gledanje kako se razvijala kablovska televizija. Ne ti u startu imaš kablovsku da bi imao još pet kanala, pa eto ne znam, još 10 kanala, 20 kanala, sada imaš 20 sportskih kanala, imaš 20 filmskih kanala, imaš 20 reality kanala, pa u različitim sad stvarima nešto, to je reality prenos neke užasne, nekog užasnog dešavanja koje je kod nas, a drugo nije ta vrsta reality, nego je serijski nekakav program, ali to više nije serijski program kakav je nekad bio, nego je to ono, mislim, najbolja ilustracija u šta se Discovery pretvorio u prethodnih 15 godina od onoga što je pre toga bio. I vrlo mi je to ono kao negde slično sa tim momentom da u borbi za pažnju potencijalnih gledalaca, gde pritom na YouTube to potpuno demokratizovano, na kablu samo oni koji imaju taj kanal mogu da ga gledaju, pa imaš manju publiku u kojoj se obraćaš i mora neko zapravo dalje s kim da zna da nađe i tako dalje ovde. Može da bude i sugestija ili link negde objavljen, ali taj moment da ono kao krećeš sa nečim relativno normalnim, onda stvari idu u ekstrem i onda se to vremenom leveluje do trenutka dok ne postane stvarno previše. E sad, čini mi se da je i YouTube, a i ostale mreže da su počeli čak i kod nas, a verujem da je to u inostranstvu na mnogo višem nivou, da reaguju oko takvih stvari, da prosto ograničavaju mogućnosti ljudima da to rade, da im šalju strajkove, da ih opominju, da ih suspenduju, da ih isključuju, ali da im isključuju monetizaciju za gomilu stvari, pa onda nemaš više ni motiv da to možda uradiš u tom obimu. Da pokušavaju da naprave da to bude kultivisano, ali uvek je teško napraviti taj balans između želim svu pažnju ovog sveta najduže moguće i hoću da budem ok. Znači imamo tu priču kao da je Google u nekom trenutku pre četiri, pet godina izbacio Do no evil iz svog onog manifesta koji je koristio i da su ljudi to posle nekog vremena primetili. Šta to treba da znači, ne znam, ali nije dobro sigurno, ne ide u dobrom smeru. 

Milica Leštarić: Da, ali u dobroj meri kod nas čak i to ukidanje monetizacije nije od velikog značaja, zato što veliki broj kreatora ne zarađuje mnogo od monetizacije, tako da oni ako i dalje imaju sponzore, njima to neće napraviti toliku štetu. Ali samo da se vratim na jedan momenat gde smo imali jedan deo medija koji su gledali YouTube sa te neke visine i slično. I sada dolazimo do toga da i ti mediji koriste YouTube kao platformu za širenje svog nekog komunitija, za deljenje svojih sadržaja, serija, filmova, emisija itd. Tako da je to opet nešto što YouTube kao platforma ima veliki broj mogućnosti i treba da se koristi u svakom smislu. Ali opet s druge strane, mislim da je YouTube upravo nama samima ostavio tu mogućnost da mi napravimo YouTube kako mi želimo da bude za nas i kažemo za YouTubere, za našu YouTubersku scenu, jer ti ako si spreman da pomeraš granice na neke najgluplje načine, kao i up to you, onda šta ja mogu da uradim u tom nekom smislu. YouTube možda može malo da sankcioniše, ali čak smo i to imali primere gde to ne bude trajno i onda opet pujpike ne važi. 

Ivan Minić: Dobro, videćemo. Meni se sviđa smer u kome se to regulatorno kreće, ali ono što vidim kao ogroman problem i sve češće ljudi pričaju o tome jeste da mi smo prilično nebitni, što automatski znači da nas neće pregledati čovek nego nekakav AI koji će flagovati svašta i često će napraviti grešku i ako treba pet dispute da uložiš da bi nešto što je normalno dobilo priliku, ljudi će izgubiti motivaciju, ali ajde da vidimo kuda to sve ide. 

MILICA VAN YOUTUBE-A

Ivan Minić: Ono što si ti pomenula, a ja bih voleo da za kraj o tome pričamo malo više, jeste da postoji Milica i mimo YouTube-a i kamera i svega toga i da ti imaš gomilu nekih svojih interesovanja, da jedno od njih jeste ples i sve vezano za to, ali da to nije jedino. Šta tebe zanima u životu osim društvenih mreža i svega toga što jeste integralni deo, gde ti sebe još vidiš i gde ti sebe još daješ? 

Milica Leštarić: Ja nekako najviše volim da kreiram, volim da stvaram kako je nastala cela priča oko agencije jer sam želela da taj neki kreativni aspekt prenesem i pre svega znanje drugima jer sam krenula pre svega da radim konsultacije, da naučim druge ljude kako mogu da kreiraju sadržaj, a onda da i ja budem ta koja ću kreirati za mreže brendova. Ceo taj proces kreiranja je meni neverovatno interesantan i mnogo volim i da učim između ostalog, tako da svaki put kad bi se pojavio klijent iz neke različite branše, meni je to neverovatno zanimljivo, otvara mi se potpuno neki novi svet i mogu da učim neke nove stvari o kojima možda nisam ni razmišljala da ću učiti. Opet s druge strane i ples je isto takav, ja plešem od prve godine srednje škole i otvorila sam svoju školu plesa i opet to je kreativnost na nekom drugom nivou, izražavanje ne samo kroz videoformu koju radimo online nego kroz svoje telo i kroz slušanje muzike i slično i rad sa ženama, stvaranje nekih koreografija i nekih drugih oblika kreativnosti i pre svega stvaranje kostima. Sve kostime koje imamo mi ih pravimo sami, tako da ja recimo koristim, sad se setih kad si pričala za slušanje tokom vožnje i slično, ja recimo kada pravim kostime i lepim ove cirkončiće, pošto to sve ide jedan po jedan, ja tada slušam da li podkaste, da li audio knjige sam probala i to mi baš ne ide, dok ne uzmem knjigu u ruke, to ne radi kod mene, ali taj ceo proces kreiranja je meni izuzetno zanimljiv i to sam najviše shvatila, da me to najviše vozi, ako tako mogu da se izrazim, da je to nešto što je, što mene najviše ispunjava i prosto pronašla sam neku nišu koja meni najviše odgovara u toj nekoj formi. I kroz ples i agenciju sam trenutno uspela da uklopim jedan manji festival orijentalnog plesa, organizovali smo u Pančevu i trudimo se da ga napravimo internacionalnog karaktera, tako da ove godine imamo i goste iz inostranstva, ali opet kažem, to je opet neki proces kreiranja festivala, potpuno neke druge sfere, koji izgleda totalno drugačije od kreiranja youtuberskog festivala, ali ceo taj proces kreiranja je, ne znam, to je nešto što stvarno mene čini onim što jesam i proces pomaganja drugima. To sad možda zvuči ovako malo, ne znam, glupavo, ali kogod mi se javio da ima neki problem ili nešto, mene je to dodatno motivisalo da mogu zapravo nekome da pomognem svojim znanjem, jer smatram da svako online treba da ima priliku da se prikaže i da svako može da se prikaže. Sve što radimo offline možemo prikazati i online i za to uvek ima publike. Znači svako uvek može naći neku svoju publiku i online. I prosto taj čin pomaganja, meni su ljudi mnogo pomagali tokom kreiranja, pre svega i kanala, festivala, to tek, ali prosto želim na neki način da vratim to ljudima, jer nije da se osećam dužnom, nego uživam u tome. Prosto prija mi da mogu da doprinesem na neki način. 

Ivan Minić: Kako funkcioniše porodica sa dva youtubera?

Milica Leštarić: Interesantno. Do te mere da smo pre neki dan cela napravili jedan video gde je pronašao jedan polovni računar i napravili smo foru da je to za dete. Postavili smo kameru na scenu i on došao i odmah se namestio, zna tačno gde da gleda. Nema ni četiri godine, sad će da napuni četiri godine za koji dan. Mi se trudimo stvarno da ga ne eksponiramo toliko, da to ostane kao što sam rekla na neki način njegov izbor, da li on to želi ili ne želi, ali on prosto to vidi. Kao što deca fudbalera gledaju mamu i tatu ili deca pevača će biti pevači i isto tako i dete youtubera će verovatno biti youtuber. On je prosto, dolazi mu prirodno. Mi smo se, moja drugarica ima dete koje je par meseci starije i kad uzmemo da se slikamo, naš Laza zna da se namesti i da se nasmeje i sve, a ovi mali gleda tamo negde. Tako da je to otprilike jedan od primera kako izgleda imati dete youtubera. 

Ivan Minić: A vaša dinamika? 

Milica Leštarić: Promenila se u tom nekom smislu jer sam ja prestala da snimam na YouTube-u i to je meni bilo izuzetno, kako kažemo, velika odluka, ali to sam imala stvarno njegovu podršku u potpunosti jer smo u tom trenutku bili u fazonu ok. To je za dobrobit svih nas, za dobrobit našeg deteta pre svega. I kada sam krenula uopšte da se bavim agencijom, tu sam imala potpunu njegovu podršku. I u periodu dok sam se edukovala, dok još uvek nisam razvijala celu svoju priču, to mi je bilo izuzetno značajno, ali znači nam u tom nekom smislu jer ja radim ujutru, on radi uveče. Tako da se ta dinamika negde promenila, ali se možda i bolje uklopila trenutno sa detetom, to posebno znači jer smo oboje od kuće i to onda prosto zahteva da neko u nekom trenutku može da vodi računa o detetu. Ali mislim da se dopunjavamo ovako možda još i više, zato što ja iz neke druge perspektive sada mogu da njemu nešto sugerišem ili on meni pomaže na snimanjima kada radimo za neke reklame, rilse i ostalo. Tako da mislim da se možda čak i još više dopunjujemo. Možda nismo toliko slobodni u tom nekom smislu da putujemo i ostalo, to više ne toliko. Ali ovako iz neke, kažemo, poslovne perspektive i lične perspektive kako nas dvoje funkcionišemo, mislim, naravno ovako, možda smo, otkako je došao Laza u naš život, da smo možda malo više i skladniji i više se uklapamo. 

Ivan Minić: Ja sad da ti postavim jedno pitanje, od koga sam se uvek grozio kad čujem u intervjuima, ali mislim da jeste važno. Mislim da posebno jeste važno kad uzmem u obzir ceo tvoj put, a to je, mislim, ne šta bi poručila 15-godišnjoj sebi ili 10-godišnjoj sebi ili tako nešto, ne šta bi poručila nekome ko je sada u nekoj životnoj tački u kojoj si ti bila na početku ove cele priče, neko ko se možda ne uklapa previše u svoje društvo, ko se oseća ne nužno možda odbačeno, ali ne prihvaćeno u celoj toj priči i ima potrebu da se izrazi, a ne zna od čega da krene, ne zna kako da počne, ne zna kako da razmišlja o svemu o tome. Mene uglavnom sluša starija publika i možda su to roditelji nekog ko treba to da čuje, ali šta bi ti poručila u toj situaciji? 

Milica Leštarić: Pre svega ja sam jedna od te dece koje tokom srednje škole se nalazilo u toj srednjoj školi koja baš nije bila za mene prosto i nije bilo nešto što je mene u potpunosti ispunjavalo, ali opet kada sam i krenula sa YouTube-om, vrlo često sam bila ismevana i slično i to sam u tom trenutku shvatila izuzetno lično. Međutim, ja mogu da kažem da sam imala tu sreću, da sam imala podršku porodice gde su moji roditelji zaista bili uvek tu uz mene i oni su bili svesni da to što ja radim da nije nikome izazvalo ništa loše i da kad god nešto radimo što kod nekoga ne radiš ništa loše, ne činiš nekome neko zlo, da nema čega da se stidiš. I to je i proces koji sam prošla kada sam išla da čistim zajedno sa mojom mamom i tako dalje, ja nikome nisam izazvala ništa loše i ne želim, nema potrebe da se stidim bilo čega. Ali ne mogu da kažem da mi nije bilo teško u tom trenutku. Zaista biti ismevan pred 30 drugih vršnjaka u tom trenutku puberteta i svega ostalog zaista nije nešto što želi svako da doživi. Ali opet s druge strane mislim da sami u sebi treba da pronađemo zašto nešto radimo i sami u sebi treba da pronađemo šta je to naš cilj, šta je to što nas čini srećnim i da idemo korak po korak ka tome. Da li je to i kad sam krenula na časove plesa, ja sam imala 15 godina, da se bavim orijentalnim plesom, u tom trenutku ga svi poistovećuju sa striptizom i ne znam ti ni ja čime. I prosto ti u tom trenutku moraš da postaviš sebi, ali ja to ne radim zbog toga, nego zato što stvarno to je nešto što ja volim tu muziku, volim da slušam, volim tu ženstvenost tog plesa i slično. I ja sam zaista znala duboko u sebi da je to to i nekako veruješ u sebe. Prosto moraš da naučiš na neki način da veruješ u sebe, da se izboriš sa svim tim ljudima. I jer stvarno, mislim, zvuči glupavo, ali stvarno najviše što moraš da veruješ u sebe da istraješ u tome. Zato što danas, sutra ćeš pronaći ljude koji su tvoja ekipa. Ja sam to pronašla tek posle srednje škole. Pronađeš svoju ekipu i onda shvatiš da je ovo ostalo samo bila priprema da ti te nove ljude vrednuješ još više.

Ivan Minić: Ma koliko god da je teško. 

Milica Leštarić: Jeste, jeste. Mislim, kažem, jedna potpuno glupa priča, ali nešto što je meni bilo u tom trenutku jako teško, gde ja sam stvarno bila štreber iz predmeta koji sam u tom trenutku zaista obožavala i profesorka me je prozvala na tabli. I to je bilo uvek dobacivanje, jesi to naučila na YouTube-u, ajde snimi video i tako dalje. I meni je to u tom trenutku zaista bilo jako teško i onda dođeš kući i više ne želiš nikada da ideš u školu i slično. Ali, pre svega, pošto kažeš, gledaju najviše roditelji, kako bih ja, da je moje dete, kako su moji roditelji meni, a to jeste da bukvalno podržite decu u onim stvarima koje one vole da rade. Znači, moj otac pre svega nije bio za orijentalni ples, ali oni su oboje shvatali da ja to mnogo volim da radim i da to radim i dan danas, skoro 15 godina već. I da su me oni tada zaustavili, verovatno bi to bilo nešto što bih ja ceo svoj život želela i krivila njih za nešto, ako oni meni nikada nisu dali i zbog njih nešto ne volim. Ali ta podrška je najvažnija u suštini. Da ti detetu možeš da objasniš, proći će u tom trenutku kada se detetu ruši ceo svet i da zaista znaju da rade neku lepu stvar. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. Ja ću da se nadovežem, iako nisam roditelj i verovatno nemam pravo da se uključim u celu priču, ali naučite decu da prvo ne budu kreteni, a drugo da to što je neko različit od njih ne znači da je manje vredan i da vrlo verovatno svaka različita osoba od njih je u nečemu značajno bolja od njih. Možda to nije fudbal, ali je matematika. Možda to nije matematika, ali je francuski. Možda to nije francuski, ali je slikanje. Možda to nije ni to, nego nešto četvrto, a nije bitno šta je na kraju dana, jer ovaj svet je stigao tu gde jeste, kada su dobre stvari u pitanju, zato što su različiti čudni ljudi radili na tom pojedinačno i pravili iskorake na mestima gde bi prosečni, obični ljudi rekli pa ovo je dovoljno dobro, nema potrebe da bude bolje. Da smo gledali tako, još uvek bismo koristili konje, još uvek bismo koristili daj Bože sveće ili petrolejsku lampu i ne bismo nikad napravili sve ovo, da nije bilo nekih ljudi koje su vrlo verovatno u školi prozivali, možda ne da su youtuberi, ali kapiram da je Tesla bio onakav kakav je zato što mu je neko u nekom trenutku govorio da je ludi popov sin. Tako da to je ono što mi možemo da napravimo kao razliku, da naučimo, da prvo sami prihvatamo ljude koji su drugačiji, jer mi to mentalitetski apsolutno ne radimo, a drugo da učimo svoju decu da prihvataju decu koja su drugačija, da nauče da vole to u čemu su oni drugačiji, da nauče da komuniciraju međusobno ako se ne razumeju, jer ako se razumeju ne treba da uče ništa, a ako se ne razumeju treba na nečemu da porade i da vam ne bih držao dalje lekciju, mislim da smo dosta rekli.

Milica Leštarić: Da, malo si ove, potrošio se sve, bukvalno, mislim, ovaj svet je dovoljno ružan i svega toga se ružnog dešava da bismo i mi se ophodili loše jedni prema drugima, tako da mislim da je to u suštini poenta da jedni drugima stalno pomažemo i budemo podrška jedni drugima.

Ivan Minić:  Tako je, mislim da je najveća stvar koju jedna generacija ili jedan čovek kao pojedinac može da uradi, da sve kada ode ostavi boljim nego što ga je zatekao. Ne ide nam to trenutno, što znači da ćemo morati malo više da se iscimamo i iako nikad to neće uraditi svi, ako nas dovoljno to radi, pa valjda će ostale biti sramota. Milice, hvala ti, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Ne znam baš da li će neko da postane youtuber nakon ovog svega, ali će makar, nadam se, razumeti kako su neki mladi ljudi kreirali nešto što je danas izuzetno važno i veliko i što verovatno ne bi bilo ni izbliza toliko važno ni veliko, da oni nisu imali entuzijazam onda kada tu nije postojao direktan interes. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.