Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Imam posebno zadovoljstvo da ugostim jednu damu, ali naročito imam zadovoljstvo što ćemo danas pričati o šahu, jednoj magičnoj igri koju ja mnogo volim i u kojoj ne znam dovoljno, odnosno svakako ne znam dovoljno da budem opasan, ali mogu ponekad da se poigram. Dugo nismo pričali o tako nekim temama, pa zbog toga puno ti hvala što si našla vreme i odlučila da dođeš. 

Lena Govedarica: Hvala tebi što si me pozvao. 

Ivan Minić: Ajmo samo za one koji ne znaju, šta si ti sad, čime se ti sad baviš?

Lena Govedarica:  Ja sam trenutno osnivač Outpost startapa, startapa koji se bavi pravljenjem jednog communityja za sve šahovske igrače, trenere, klubove, organizatore i mesto gde svi mi negde možemo da se pokažemo u svetu šaha i da dobijemo angažovanje na brži način. Tako da je danas moje zanimanje preduzetnik, odnosno osnivač. 

Ivan Minić: Mislim, pričaćemo mnogo više o tome, ali ukratko, otkud u šahu?

Lena Govedarica: Uh, to je duga priča. Od negde četvrte, pete godine, deda i otac su me naučili da igram šah i usadili mi tu ljubav prema šahu. Iako sam ja bila dete koje je non-stop trčalo za loptom, fudbal, košarka, odbojka, tenis, rukomet, šta god, samo da vršljam po ulici, samo da sam napolju, nažalost to nije slučaj danas, pogotovo kod mladih. Ali negde su mi oni tu moju dinamiku i to moje trčanje i, kako to zovu smešno, pundravce koje sam imala, umirili tako što, ono, kao kako ćemo da sredimo Lenu da malo sedi, ajde da naučimo da igra šah. I te neke pobede u početku, osvajanje opštinskih prvenstava, pa beogradskih, odnosno gradskih, državnih prvenstava i odlasci na evropska i svetska prvenstva, su mi prosto nekako doveli do toga: wow, meni je ova igra zanimljiva, ovo je nešto što je individualno i što ja sama gradim. I tako sam se prosto zaljubila u šah još u ranim danima. 

Ivan Minić: Dobro, znači dugo si, već si jako dugo u celoj toj priči, negde je ovo bio logičan nastavak, profesionalno, pričaćemo kako je došlo do toga, ali hajde da te vratim na početak, kao i obično što radimo u Pojačalu, sa pitanjem, Munchmallow pitanje, šta si ti htela da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Lena Govedarica:  Da, jako zanimljivo pitanje i duboko pitanje. I moj odgovor, verovatno, ljudima koji me znaju, porodici i bliskim prijateljima će biti: da, to je Lena, ali i ostalima će biti čudan. Ja sam uvek zamišljala da kad porastem budem profesionalna fudbalerka i znala sam da obožavam da igram fudbal, obožavam da gledam fudbal, obožavam da igram sve igrice vezane za fudbal. Mislim da sam ti čak u ćaskanju spomenula da sam igrala i Football Manager, igrala sam fantasy menadžer, igrala sam Fantasy, FIFA-u, to su ono osnovne stvari, to sve na kompu, ne na Sony-u, onomad, čuvano BSD i Kraljice. I negde više od provođenja vremena vezanog za fudbal na kompjuteru, obožavala sam da igram fudbal i znala sam svakog igrača, svako ime i prezime, godine, koje su mu karakteristike, da li je brz, da li nije, koju poziciju igra, da je bukvalno moja majka u jednom trenutku rekla: napravi ekipu, pućiće ti mozak od tih glupih informacija, da je usmerim na nešto drugo. Prosto me to sve zanimalo i kad god sam se negde kretala i slušala muziku, to su bile Wavin’ Flag ili Šakira, ja sam išla, ne znam, dajem gol u presudnom trenutku i to je nešto što nikad čovek ne podeli, kao što sam ja sad rešila to da podelim, ali te neke stvari me usrećuju. Dan-danas kad vidim fudbalski teren, ja sam u fazonu: ovde sam na svome i ostaće mi žal što nisam, jer su to uvek one priče: u moje vreme. Nije bilo ni mnogo klubova za devojčice. Znam da je mene zvala Crvena zvezda u to vreme, ali sam navijala za Partizan. Jbg. Ali nikako, svi su mi rekli: ne Lena, nije to sport za devojčice, i tako te stereotipne stvari koje se vezuju za fudbal. Nisu tada bile dobrodošle i ja sam onda rešila, ok, ići ću na košarku i odbojku i pored toga ću se baviti šahom i negde na kraju je šah prevagnuo nakon srednje škole, čini se. 

Ivan Minić: A kako ti je bilo okruženje? 

Lena Govedarica: U smislu porodice, u smislu prijatelja?

Ivan Minić: Pa to i generalno sve, celo to okruženje u kome odrastaš? 

Lena Govedarica: Bilo je divno. Ja sam odrastala na Novom Beogradu prvih šest godina svog života i jako sam volela taj kraj, 23. blok, i sad je tu i Arena, sad su tu i razni biznis centri, biznis zgrade, ranije tu ništa nije bilo. Ali su roditelji rešili da, pre nego što krenemo u prvi razred, da se preselimo na Vračar iz razloga što je moja porodica velika. Tako kažeš, imam dva brata i dve sestre i mi smo uvek živeli svi zajedno u malim stanovima, jer ništa sad raskošno, ali svi smo uvek stajali i nalazili mir. Ali smo rešili, kad su svi malo odrasli, da možemo da se podelimo, jedni kod jedne babe, drugi kod druge babe. I tako smo se selili na Starom Beogradu i na Novom Beogradu. Tako sam ja upisala osnovnu školu na Vračaru i okruženje, i prijatelji, i porodica, to je uvek stvarno bilo nešto što je meni davalo veliku podršku u životu i to je nešto na šta stvarno ne mogu da se žalim. Detinjstvo, veći deo sam provodila na Vlasinskom jezeru i tamo, živeći sa babom i dedom za vreme raspusta, koji je za mene bio mnogo duži nego za ostale, jer sam ubedljivo najmlađe dete u porodici i oni su me ostavljali tako kao: s babom i dedom, pa ti tu bleji šest meseci i igraj se. Tu sam ja učila fudbal, košarku, odbojku i igrala sve žive sportove sa mojim tamo najboljim drugom i uživala. I otuda i ljubav prema selu, otuda ljubav prema, pa čak i moje provođenje vremena sa starijim osobama, i dan-danas jako imam veliko poštovanje prema starijima od sebe. I tako, volim sve što je priroda, sve što je sport i to je prosto nešto što nosim sa sobom iz detinjstva. Tako da ne mogu da se žalim, jako sam lepo detinjstvo imala. 

Ivan Minić: 23. blok je jedan od najčešćih primera kada se priča o brutalizmu Novog Beograda. Ok, meni su iskreno one 64. i 65. zgrade na stepenice i slično mnogo ekstremnije u tom nekom smislu. Ali kapiram i zašto je 23. i ja sam deo detinjstva proveo tamo kod bake i deke i jedno kratko vreme smo i živeli sa njima. Meni je ono što je fascinantno u toj beskonačnoj količini betona, koje je i u zgradama i u pločnicima i u parkovima i svemu, neko je zapravo razmišljao, planirao i sve ostalo i ti si imao i zelenilo, i pesak, i terene, i igrališta, jedna, druga, treća, predivne vrtiće koji su bili tako pozicionirani da imaju ogroman oko sebe prostor za aktivnosti napolju, da nemaš ono da se penješ na sedmi sprat da bi došao negde, nego je sve prizemno. Škola koja je bila state of the art u svoje vreme, sad sigurno više nije, ali škola koja ima bazen, koja ima otvorene terene, zatvorene terene, veliku dvoranu sa tribinama, sa onim, znači ono, fantastičan jedan blok i kao, prošlo je 30 godina od tad i sada kad odem imam slične te emocije, međutim sada je realnost da je to ostao samo beton i da su sve te zelene stvari koje su bile, vremenom niko nije vodio računa o njima, to drveće je došlo do neke zrele faze, posečeno je, obolelo je, šta god, i sad je to čist beton, možda sa nekim šarenim natpisima kad je nešto renovirano, ali više nema uopšte taj humani vibe i to da imaš mesnu zajednicu, onaj neki tržni centar na otvorenom u kom ima sve, ti nemaš potrebu nikada da izađeš iz tog bloka. Ok, mislim, nemaš sve, nemaš bioskop, nemaš pozorište, ali kao sve zanatlije su tu, radnja je tu, mala pijaca je tu, sve je tu i ti nemaš nikakvu potrebu da izađeš odatle i kao baš je bilo lepo isplanirano, bilo je self-sufficient, imao si gde da šetaš i sve, nije samo stvar do planiranja nego mora i da se čuva. Tako je, ako hoćeš da opstane, to mi je ono potpuno znaš, baš za dvadeset treći koji znam kao svoj džep, to mi je ono znaš, neko je razmišljao i uzeo ogromne betonske cevi koje se verovatno koriste za, ne znam, kanalizaciju, šta god, i napravio tunele za klince da kroz njih idu, i meni je to bio najlepši deo koji si imao, ja se krio tamo od drugih ljudi. 

Lena Govedarica: Da, nažalost, uvek su nezgodno mirisali tuneli, da su meni branili, evo i po tunelima, ali pazi ovo, prelazak iz 23. bloka na Vračar meni je bio katastrofa zato što Vračar, isto kao što kažeš i dan-danas, sve je to nekad bilo tako, sad je još gore, ali 23. blok je imao ono unutrašnje, školu, vrtić, drveće, mesto da su roditelji sigurni da se deca igraju u nekom unutrašnjem prostoru, igralište, da imaš i pesak, ima svega. I onda dođeš na Vračar, ja sam ga zavolela, ali ti nemaš tamo gde da prošetaš, ti nemaš tamo, ne možeš dete da pustiš na ulicu, jer su jako uski trotoari, prosto nemaš kud, nemaš igrališta, nemaš teren, i veliki je šok. I ja sam kao mala jako plakala što sam prelazila s Novog Beograda iz te sredine na koju sam navikla, i na ljude na koje sam navikla, i na drugare i drugarice, i sad pređeš negde na potpuno drugačije mesto gde potpuno druge stvari učiš, gde nemaš gde da se igraš, gde ne mogu tek tako da te puste roditelji kao što mogu da te puste na Novom Beogradu. Iako jedno i drugo stagnira u tom smislu što se samo beton vidi da napreduje, i dalje Novi Beograd čini mi se bolji za život, bez obzira na ogromnu količinu tada još vrlo vitalnih vojnih lica u godinama. Imao je neku opuštenu dinamiku, ok, nisi mogao da se dereš po prozorima, pošto vojna lica baš ne tolerišu takve stvari, ali kao bilo je pravljeno po meri čoveka, što isto možeš da imaš na Vračaru ukoliko imaš kuću, ali više nijedna kuća nije ostala, jer zašto bi ostala kuća kad to može da se sruši. 

Lena Govedarica: Samo naša ostala, koja se čeka da se sruši, tako da sve ti je jasno. I to je građeno, ne pitaj me kako, znači imaš kuću, zgrade, tim, kućicu, zgrade, totalno bez ikakvog plana, rogobatno, ali tema za sebe.

Ivan Minić:  Kad se ne planira, onda se dese takve stvari, onda imaš vremena da se kaješ. Kako je bilo u školi? 

Lena Govedarica:  Jako lepo. Osnovna škola, koliko god sam ja plakala što sam prešla na Vračar, drugari i drugarice iz osnovne su i dan-danas ajde da kažeš da većinu viđam, i osnovna škola je meni protekla baš u sportskom znaku, u smislu predstavljala sam školu na svim mogućim sportskim dešavanjima. Naravno, najviše su me gotivili profesori, profesorka fizičkog zbog toga, ostalo je bilo snalaženje, jer me nije prosto mnogo zanimalo, iako sam bila odlična, samo je bilo ono, fizičko mi je bilo strava i samo odigrani svi sportovi. Dan-danas imam sjajno prijateljstvo iz osnovne škole, između ostalog i danas kumu iz osnovne škole, poznaje me već eto od svoje šeste godine, tako da je to nešto što je meni dalo jako lepo detinjstvo kao dodatak na sve ono što sam ja imala. Uglavnom, i meni to sad kad razmišljam i kad gledam nazad, mada nisam znala da ćeš me pitati i tako daleka pitanja, u glavi su mi samo ti sportski događaji i manifestacije sportske, i ja kao mala koja idem na šahovske turnire. I skoro sam, kad sam sređivala kuću, našla neke postere moje koje su držali u školi, kao “Lena šahistkinja”, kao budući državni prvak ili buduća Alisa Marić, i to sam sad sačuvala, onako jako mi je bilo drago da sam to uopšte i pronašla. Tako da i škola negde, ali šah kao šah, nekako roditelji i škole i ljudi cene šah, u smislu ako igraš šah, onda i sve ono što ide uz to, što može biti tačno, može u nekom slučaju ne biti tačno. Znači, strpljiv si, intelektualno si stvarno tu, intelektualno se baviš, i to je nešto što nije uobičajeno bilo, pogotovo u to vreme. I onda su negde i oni svi to videli, pa su me bodrili da idem dalje kroz šah, davali mi opravdanja za različite turnire. Ja sam više bila na turnirima nego što sam bila u školi, tako da ja nemam ni tu nikakvu zamerku. 

Ivan Minić: Znam da to zvuči infantilno, ali kapiram da će to određeni procenat ljudi koji ovo slušaju da razume. Kao to što kažeš za sport, znači pre 25 godina mi smo pobedili dosta neke škole i na kraju osvojili to neko prvenstvo, da recimo Beograda, nije baš bilo klasično prvenstvo Beograda, ali jeste bilo neko prvenstvo Beograda što se tiče škola. I 25 godina kasnije kad sretnem nekog i on mi kaže: ne znam, ja sam iz Koteža, vas, u kojem je, vas, u kojem je, dobili smo vas. Sve je to u redu, prošlo je 25 godina, ali da se zna, dobili smo vas, rezultat više, dobili smo vas, dobili smo vas kod vas, što je isto dosta bitno, i bili ste vrlo neprijateljska publika i ja vam to pamtim. 

Lena Govedarica: Kao znaš, to se uvek pamti, mi smo imali svoje te škole s kojima smo se takmičili, koje su bile konkurentni, poput Trinajstog, tada Milica Pavlić.

Ivan Minić: Al prvo sve te koje su okolne, a onda idemo dalje. I to, mislim, mi smo i igrali nezvanično sa okolnim školama, tako što se skupimo i igramo jer se dogovorimo da dolazimo tog dana kod njih, pa nešto pravimo. Ali da, mislim, mnogo lepe stvari koje ti ostanu za ceo život i neke, čini mi se, mnogo lepe navike koje pokupiš u celom tom procesu. Sad, pošto je šah za tebe počeo kada si bila baš mala, kako izgleda taj početak? 

KAKO SAM UŠLA U ŠAH

Lena Govedarica: Mislim, ok, razni ljudi budu izloženi tome tako što, ne znam, ja sam igrao šah sa dedom kad još uvek nisam znao ni da brojim ni da sabiram, ali sam šah znao. Ali kao osim toga, kako ide dalje, kako se istraje?

Lena Govedarica:  Ja mislim da je tu moj otac bio jako uporan i pokušao sa svima nama, znači doslovno četvoro pre mene, projekat od mog tate, da li će igrati šah, da li neće. I ja kao najmlađe dete u porodici koje se bori i za kockicu čokolade, kad je nas petoro u to vreme kad nema para, kamoli za bilo šta drugo, ja sam grizla da se pokažem da sam najbolja u nečemu, a šah je bio prilika da se ja pokažem, jer sam tako mala i to je nešto što mogu da ih preduhitrim. Još uvek ne mogu dovoljno dobro da igram ostale stvari ili da pametujem o ostalim temama, ali šah je bilo aha, ovde ću da se pokažem. I onda kad je tata video tu moju želju za borbom i želju da pobedim, njih je bolelo, ono, burazer igra i pobedi, pobedi, izgubi, izgubi, ja ono, ne znam, iščupaću neku figuru, naći ću nešto pored, ubacim na tablu, samo da ga pobedim. Onda ga pobedim. I negde paralelno uz šah, kad upišeš šahovsku školicu, što nije prirodan put za decu nikako, odmah privatni trener nekako zaguši celu priču, ubije prirodu i šahovski talenat koji kao mali treba da razviješ, a kasnije da se usavršavaš. Upišeš tu neku šahovsku školicu i onda dobiješ tamo neko društvo sa šaha, dobiješ trenere koji te vode na turnire, dobiješ informacije iz osnovne škole i od trenera iz osnovne škole za, naravno, školska i opštinska, od trenera za gradska i republička takmičenja. Nekako ideš tom putanjom kad već kreneš tu, da kreneš ozbiljno da treniraš. A ja sam uz šah uvek trenirala i odbojku i košarku. Odbojka mi je jedan od omiljenih sportova, nažalost ne mogu da igram često, jer je mnogo igrača potrebno za dobar meč, ali sam jedno leto baš silovala odbojku na pesku i uspevala sam da skupim ekipu, i uspevala sam, jako je teško uspeti. I prestala sam da treniram odbojku i košarku pred srednju, morala sam da se odlučim za jednu stvar. I ja, iskreno da budem, uvek sam bila više za to da igram bilo koji sport sa loptom, ali kako sam se pokazivala u individualnom sportu i osvajala zlatne medalje, nije toliko bio uspešan klub i nisam ja toliko osećala duboko pobedu u timskom sportu kao što sam u individualnom. I onda je prosto bilo, i uz mali pritisak mog oca, bilo prirodno da ja nastavim, kao šta ću od ova tri, ajde ovde si najuspešnija, ovde i sama praviš pobede, ovde ne zavisiš od drugih, šah je specifičan sport, ti ćeš Lena da igraš. I onda negde taj pritisak spolja, ne samo moj izbor, da sam se ja pitala, verovatno bih završila na fudbalu ili odbojci ili košarci, volim sve sportove, ali nisam ni u čemu najbolja, prosečna sam u svemu, verovatno da sam nešto usavršavala bilo bi super. Ali negde u šahu sam pokazala tu crtu da mogu da izdominiram i onda se tako prirodno nastavilo. Napustila sam ostale sportove, igram ih i dan-danas rekreativno, do skoro sam igrala i fudbal u balonima, naravno s muškarcima, jer prosto nemam dovoljan broj žena. Tako da, ko ovo sluša, nek mi se javi da pravimo ekipu. Ali da, šah je ostao najjednostavniji put za dalje. Nekakvi rezultati su me poveli i taj, uvek priznam, malo i pritisak oca. Za šah je potreban pritisak roditelja zato što je šah statičan sport i nije nešto da ti možeš da, ne znam, jurcaš, uživaš, da imaš neku sad tu zanimaciju dodatnu. Šah je statičan i ti u šahu moraš da budeš kao mali, strpljiv, da nakon škole sedneš opet u školu, koja je škola šaha, i da učiš opet sve te poteze i da imaš želju za tim i da prosto kad igraš ne možeš da istreseš psihički ono što osećaš, već moraš da držiš taj poker face i moraš da budeš smiren i pribran, tako da negde nije lako i uvek ti je potrebna podrška nekog i mali puš nekog da ti prosto istraješ u tome i da igraš do kraja. 

Ivan Minić: A kaži mi, mislim, kako se učiš? Jer ja sam imao taj neki kontakt i kroz jednog i kroz drugog dedu, jedan je samo voleo da igraš, tak’ samo, ali nije umeo nešto preterano, vrlo brzo sam ja počeo da ga pobeđujem i kad me ne pušta, a malo sam kad me pušta, drugi je bio veoma dobar i on je imao nekoliko nekih knjižica, ali to su bile knjižice sa gomilom nekih otvaranja, mečeva, problema, što meni sa sedam godina apsolutno ništa nije bilo ni interesantno ni zabavno, nisam ja to razumeo, nikad nisam naučio da ga igram dobro, bilo mi je nekad zabavno i dalje mi je ponekad zabavno, ali kao ako hoćeš da budeš ozbiljan u tome, kako izgleda uopšte proces učenja? 

Lena Govedarica: Prvo opet moram da spomenem mog tatu koji je sjajan učitelj, i to u smislu učitelj dečice i amatera, koji je možda čak i bolji od mene jer ima jako puno strpljenja da nauči decu šta je ono što je iza poteza, odnosno zašto se neki potez igra, zašto ide ovaj top, a ne ovaj drugi top, da objasni da topovi idu na otvorene linije, da lovci idu na otvorene linije, da skakači skaču u zatvorenim pozicijama, takve neke strukture i misaoni procesi iza poteza. Kad shvatimo zašto ih igramo, tebi je jasno zašto ih povlačiš na tabli, ne igraš da bi igrao, nego svaki potez treba da ima smisla, zašto praviš rokadu – da bi sačuvao kralja, zašto otvaraš prozorče kod kralja – da bi kralj mogao da izađe, da bi mogao da diše, da ne primi mat. I onda to dečici treba tako i predstaviti, i kada neko kao što je to bio u mojoj kući, moj deka ili otac, zna da ti prenese na taj način bez neke sad nervoze što ti ne znaš ovo, što ne znaš ono, jako te lepo pripremi za školu šaha. I to je sad onaj ozbiljni deo. Kako ja sam profesionalno se bavim time i onda počinješ da trener zapravo počinje da te usmerava. Inače, često se kreće od završnice, što je čudno, ali tako veliki igrači prosto uče. Ti moraš da razumeš suštinu završnice i šta će se desiti u završnici i kako se daje mat da bi imao neki cilj kako do toga da dođeš. I ako sve završim i sve figure izmenim, ja ću završiti u toj završnici, osim ako slučajno ne dam mat. A šta je mat? Pa znači da pokažeš u prostim pozicijama mat. I onda krećeš sa par figura, učiš paterne, obrasce, kako nešto izgleda, i te slike pamtiš, i onda ti se te slike pojavljuju kroz različite pozicije gde ti možda – ha, ovu poziciju prepoznajem, ući ću u tu poziciju zato što znam šta treba da radim u njoj. Ovo je, recimo, zatvorena pozicija, znam da mi trebaju konji, znam da ću da izmenim lovce, znam da ću da sačuvam kralja. Ili, ovo je pozicija sa različitim rokadama, znam da ću da napadam na kralja zato što je moj kralj na drugoj strani. Onda, kad naučiš tako neka pravila, vrlo dobro znaš u koje pozicije kada ulaziš, i što više tih paterna, obrazaca znaš, prođeš baš na primerima, tek onda ćeš doći do otvaranja. I sve i da bubaš neko otvaranje, opet i za to bubanje postoji zašto ide taj potez. Sad su to kompjuterski potezi pa manje-više niko ni ne razmišlja prvih 20–30 poteza, tek negde u središnjici. Ali to je neki put gde ti kreneš sa jako malim brojem figura da učiš baš te pozicije koje ti postavi trener i ti pokušavaš da shvatiš zašto je ta pozicija, šta u toj poziciji treba da radiš. I onda se tebi to svidi, jel’, pa pređeš na više figura, središnjicu, i na kraju krećeš da učiš i da biraš šta ćeš da igraš kao tvoje otvaranje. Tako da je to negde put. I ko je zaista… Ti kad vidiš šahovsku literaturu, to je kao rođak svakog ispita na fakultetu, to je nepresušno. Rusi imaju fakultet za šah koji su završili, zato su bolji od nas, završili fakultet za šah, jako se posvetili tome. Nisu uporedo kao mi studirali ili ne studirali u nekim slučajevima i igrali šah. Niko, bukvalno, ljudi se bave šahom tako što studiraju šah i polažu ispite za šah. Čak i mi na DIF-u, šah. I mi na to, šah. I mi na to. 

Ivan Minić: Imaš i okruženje koje je kvalitetno, pa te negde podržava da i ti budeš bolji, ukoliko želiš da budeš konkurentan. Odnosno, ne moraš ti da budeš bolji, ali onda ćeš vremenom otpasti iz selekcije. Ja se baš, kad sad objašnjavaš to, zapravo nikad nisam razmišljao o tome na taj način, što je retko, dosta volim da razmišljam više nego što je potrebno. Ali sećam se sada mnogo situacija u kojima je izvesno da sam ja dobio partiju, ali ja ne mogu da je završim zato što ne znam šta treba da uradim, nego je to više potez po potez, a druga strana ipak može dva poteza unapred da razmišlja i izgubiće, ali ćemo se mučiti narednih 45 minuta, i on će se nadati da ću ja u jednom trenutku da kažem – dobro, nema veze, neka je, okej da bude nerešeno, samo da završimo ovo. Mislim, posebna stvar je to, to sam samo jednom doživeo na tom nekom turniru, koji, pričao sam ti, koji je bio u školi. To je jedini put da sam igrao sa satom jer nikad pre toga ništa to nije. Mislim, znao sam kako izgleda i sve, ali nikad nisam ja trebao da to uradim i da pritisnem i da pratim i sve. I tad sam shvatio, kao, nemaš ti sve vreme ovog sveta da razmišljaš, nego ti imaš toliko koliko imaš. Što dodatno usložnjava stvari – da gledaš da budeš efikasan. I koliko god to čudno zvučalo, ja tamo pričam ljudima da vrhunski sport, bez obzira na svoju formu, da li je to košarka, da li je to fudbal, da li je to šah, se svodi na to koliko različitih automatika razviješ u sebi. Kao, ti ne smeš da razmišljaš o tome kako ćeš da prevedeš loptu, zato što ako razmišljaš kako ćeš da prevedeš loptu, ti ćeš izgubiti loptu ili ćeš iscrpeti koncentraciju za onda kad treba da šutneš, i sve ostalo. Takođe, ako si sam, ako nije challenge-ovana pozicija, nego ti lopta dolazi u ruke na idealnom mestu, ti ne treba da razmišljaš kako ćeš da šutneš, sve to mora da bude automatika, da bi onda u onim situacijama koje su prelomne, ti mogao da kažeš – e, dobro, sad se pali instinkt. Pa u nekim slučajevima taj instinkt znači da ćeš pogoditi šut preko trojice, a u drugim znači da ćeš napraviti airball u situaciji u kojoj bi bilo normalno da pogodiš. To je sad već do čoveka. Ali ta besomučna ponavljanja koja postoje u košarci, na svoj način postoje i u šahu. 

Lena Govedarica: Tako je i mnogo puta. Evo kako to u šahu izgleda – igram partiju i, ako igram iz osećaja, najverovatnije da su prva dva-tri poteza koja mi padnu na pamet, oni koji su okej potezi. Ne mora da bude savršen, nije previd, nije loš, znači nije blunder, kako to kažu u poznatom čestu, vrlo verovatno su to sve dobri potezi. Kad se zamisliš u pogrešnom momentu, kao i svuda, kad mnogo razmišljaš, nije dobro. Krećeš da bulazniš, kako mi to kažemo, i ti ne možeš da pronađeš hiljadu opcija odjednom, vidiš, a prirodno ti je telo govorilo šta da odigraš. Ti tu poziciju video zilion puta i znaš da treba da odigraš nešto, i ti sebe onda maltretiraš i mučiš. I baš kao što si rekao, vreme je jako veliki, jako bitan faktor. I onda razmišljaš – kad ću ja da iskoristim ovo vreme? Partija je 5–6 sati, znači ja imam sat i po vremena za partiju, nakon 40. poteza dobijem još 30 minuta za razmišljanje i svaki put kad udarim na sat dobijem 30 sekundi, isto toliko ima i protivnik. Znači to može da traje u nedogled. I ja moram da razmislim kako da rasporedim vreme i u kojoj sam igri ja najslabija – to sama sa sobom razgovaram – da bih ostavila najviše prostora i vremena za taj moment. Sad, ako ja trošim vreme ovde, a osećam poziciju, da znam da sam dobra, meni će faliti u završnici i u središnjici vremena, a protivniku neće. A vreme je jako bitan faktor. Kad krene… Ja sam jednom držala sat koji meri puls – kad krene cajtnot, takozvani, kad si u vremenskoj oskudici, tebi je puls 160 u mirovanju. Znači, to je to. Ne znam da li je dobro za telo uopšte. Znači, ja u tom trenutku bih iskočila iz stolice, izdrala se kao – ovako…

Ivan Minić: Dobro je kada si na traci za trčanje.

Lena Govedarica: Kao ajde, znaš – ali ne možeš. Ti moraš da ostaješ pribran, da se praviš kao da je to jedna normalna pozicija, a gledam na sat – ja ću da umrem možda na stolici, ja delujem poprilično normalno, možda da sam mentalno izbledela, ali trebalo bi da ono – izdržim meč. Tako da je jako naporan meč i najgladnija sam uvek, ne posle fudbala, ne posle odbojke, nego posle šahovskog meča od 5–6 sati, pa ja mogu da pojedem slona. Znači, ti ne izgleda tako, veruj mi. Znači, mogu da pojedem šta hoćeš. Tako da je jako iscrpljujuće. I dobro je slušati Carlsena, on kaže da on nešto ne dangubi puno i ne razmišlja, on igra iz osećaja, ali on je vanserijski igrač, upadljivo, znači ikada on igra iz osećaja ne gubi vreme, zna u koju će poziciju ući, taj ne previđa, znači ima neki superserijski talenat, ali jako se ne muči. Ne znam, u nekoj partiji je bilo to da je protivnik razmišljao da li će on da, ne znam, odigra neki potez i razmišljao o tome sat vremena, gde je Carlsen samo napravio rokadu i bukvalno ustao. Znači, drugi troše vreme na to šta će ovaj sad da igra, šta ja sad treba da predvidim, a neko iz osećaja samo bupne potez i bude u fazonu super, idemo lagano. Tako da stvarno treba organizovati šahovsku partiju, to je meni kao mali život uvek, i kad izgubiš to boli neverovatno mnogo, tako da se treba organizovati i uskladiti i vreme i potez i poziciju u kojoj se nalaziš da ne napraviš neku glupost. 

Ivan Minić: Sad, kroz odrastanje, da kažemo, stvar postaje ozbiljnija. Prvi taj neki moment jeste da se takmičiš protiv svog neposrednog okruženja, i ako si tu dobar, super, ali to ne znači ništa. Prava validacija dolazi kad su to neki ljudi koje ne znaš, neka deca koje ne znaš, pa tu napraviš neki rezultat, pa onda na nekom širem skopu opet napraviš neki rezultat i okej, to je sad neki proces. Kako je to kod tebe išlo i u kom trenutku si ti prvi put pomislila – pa okej, ja sam zapravo dobra u ovome, ili ja bih mogla da budem jako dobra u ovome? 

Lena Govedarica: Pa nekako je prirodno išlo, kako sam pobeđivala na tim opštinskim, to mi je bio onaj moment, nije čak ni samo ljudi koje znam pa je porodica pa sam tu najbolja, to mi je uvek bilo – aj ja treniram šah pa je to to. Ali negde u opštinskim – okej, bolja sam od sve dečice u opštini. Onda dalje – gradsko, najbolja sam i u Beogradu, bila sam najinteresantnija mlada šahistkinja Beograda, to već nešto znači. To naravno uvek mediji krenu da pišu i meni onda kreće taj pritisak koji mi niko drugi ne pravi do sama sebi, pravim mi, jer pišu ljudi – jednom sam najbolja, izgleda sam najbolja – ne, ne pojma, izgleda sad da moram da radim da ovo potvrdim da je tako. I sama sam sebi pravila taj pritisak koji su mi drugi nenamerno nametali. I onda sam ja morala da se pokažem, i onda sam i pobeđivala u svojoj kategoriji na državnom prvenstvu, onda sam postala i omladinska prvakinja države, od malena sa takmičenjima – evropskim i svetskim prvenstvima. Nisam imala tu vanserijski uspeh, bila sam prvakinja na univerzitetskim svetskim i evropskim prvenstvima, koji su znatno slabiji od kadetskih prvenstava Evrope i sveta u kategorijama do 18 i 20 godina, univerzitetska su ipak malo drugačija – to moram da naglasim, da ne bude da se tu hvalim, jer nije tu mesto hvali, već na ovim pravim evropskim i svetskim prvenstvima gde sam upadala u prvih 15, ali nikad nisam verovala u sebe da mogu da uđem recimo u top 3 u svetu ili Evropi. Nekako su uvek te Ruskinje, te Gruzijke, te Azerbejdžanke, te Kineskinje, te Indijke – kad sednu preko puta tebe, čoveče, kao to sve zna, tebi se odseku noge. I negde šah tu psihološki – moraš da budeš mnogo stabilan. Za šah, svako od nas zna da igra šah, svako od nas je naučio to, bavi se time, trenira, ima talenta za to, prva si u svojoj državi, prva je i ona tamo u njenoj državi, ali ona kad sedne s tim da je ona iz te države koja je dobra u šahu, da ona ima pet trenera, da su oni svi obučeni u kineskom, i tad nismo ni imali ni opremu, mi smo dolazili onako, neki tamo, ne masa ljudi, koja je došla busom, pet dana putovala za Tursku, omašili put 500 km i došli da igramo malo. I onda kad se neko pojavi tako uniformisan, sa pričom da su one opasne i tako dalje, ti prosto imaš strah. Ti igraš na pobedu, i onda se stisneš za remi, da izvučeš makar pola poena. To nije onda tvoja igra. I onda je uvek taj moment da – aha, u Srbiji sam najbolja, ja ću ovde sve igrati na pobedu, a tamo očigledno nisam bila dovoljno psihološki spremna da mogu da kažem – a ja sam jača od ove Kineskinje, sad ću da je razbijem – nego sve vreme ti u partiji kalkulišeš kako da te ne zezne i kako sve vreme se stiskaš. I onda te to dovede prosto do neke vrste neuspeha. 

ČOVEK PROTIV MAŠINE U ŠAHU

Ivan Minić: Nekako, godinama gledajući to sa strane, povremeno čitajući, slušajući, gledajući intervjue i neke bitne partije i sve ostalo, i sećam se kada je prvi put računar pobedio Kasparova, Deep Blue, sećam se toga, znači ’96. U tom trenutku mi je to bilo spektakularno zbog proste činjenice da high performance computing kakav danas znamo i količina resursa koje danas imaš u telefonu su bile tada nezamislive i za personalni računar i u ovako nekom setupu. Međutim, to je ta tačka nakon koje je point of no return. Jednom kada se desi, i u tom trenutku gde je ono, mislim, pričaćemo i o tome, ne razumem se dovoljno, ali kao meni sa strane je uvek delovalo da ono što je radio Fišer je potpuno van, van okvira i kvalifikacija. Ako pričamo o tome kako igrati protiv mašine, onda je Kasparov bio na svoj način spektakl, posebno što je bio mnogo mlađi od tadašnje konkurencije. I ono, ne znam, meni je to neki vajb bio uvek, ono, kao – nemam sad više taj utisak. Nekako mi je delovao kao šmeker, jeste, posebno kad ga porediš sa Karpovim koji gleda kao da mu je deka u tom trenutku, i svi ostali, bukvalno. I onda, ovo što se kao sprovodi prethodnih godina i sad čini mi se, a ti mi objasni malo bolje, ti mnogo više pratiš i znaš, da su to neki trenuci koji su prelomni, u smislu, to je nešto što nije produkt sistema, iteracije, to je nešto što je čudo prirode koje je još okej istrenirano, ali on ne igra na način koji je očekivan. Ili, što bi rekli – vidimo se u čitulji – možete da pretpostavite postupke normalnog čoveka, ali ne možete budale. Odnosno, možete, ali onda je to katastrofa, ali onda ste i vi budale. Gde kao možeš da ti znaš koja su tri poteza koje on može da odigra, a on odigra četvrti koji nema nikakvog smisla, ali njemu sedam poteza kasnije ima. Kako je to bilo? Kada gledaš sa strane, izučavaš, analiziraš dublje, bilo je i kod žena toga, nisam toliko pratio ženski šah, mada jesam upoznala Alisu Marić, kad je bila ministarka sporta, kad je išla u London na Olimpijske igre, bili smo stalno, ono, najgotivnija ministarka ikad, žena koja je išla u farmerkama i košulji na Olimpijske igre.

Lena Govedarica:  Šta je briga, to ti je dovoljno da ti jedna šahistkinja bude strava. Pitanja 1997. je tad bio prelomni moment – Kasparov – Deep Blue, kad ga je uništio. Par godina pre toga je opet igrao Kasparov s mašinom i uspeo da je savlada. I meni lično – Fišerovski šah – spomenula sam se, čak i da je moj teča bio njemu telohranitelj, tako da ceo život od Fišera znam od mog teče i to je neverovatno. Znači, šahisti su tako čudni, pogotovo na tom visokom nivou, u tom što ti kažeš – ne možeš da predvidiš. Ja ne znam šta vam hoće tim potezom, a prošla sam mnogo toga. To je neki taj vanserijski talenat. Pritom, šah pre, ajde, kažemo 1997, je bio toliko lepši, kreativniji, prirodniji. Masa tih ogromnih velikana šahista, koji su bili poput Fišera, su mrzeli vreme kada je došao kompjuter, jer to više nije bio šah – to je bilo kompjuterski potezi, to je bilo učenje i bubanje napamet, to je bilo nešto sasvim drugo. A ovde si od prvog poteza na svom i od prvog poteza ti kreiraš svoju igru. I to je meni bio pravi šah. Jer ovaj danas, nakon 1997. – znači Deep Blue je pobedio Kasparova, okej, svi su bili tužni, veštačka inteligencija je nadmudrila um – onda je došao 2017. iz Googleove laboratorije AlphaZero, koji je tek pobedio. Njemu su dali pravila šaha i dali su mu da igra zilion partija sam sa sobom, potpuno bez ikakvih pređašnjih. Deep Blue su drugačiju stvar radili – ubacili su mu hrpu podataka i onda je on iz te hrpe podataka – kad tad nije bio još machine learning – on iz te hrpe podataka uspeo da izvuče i da pobedi. 

Ivan Minić: Da na, bukvalno na statističkom modelu, pobedio. Glupo, u smislu – on ne zna šta je uradio, on je samo pratio statistički model…

Lena Govedarica: Nego prati statistiku i pobedi. Ovaj lik što je ispao iz Googleove laboratorije, lik je od prvog poteza, izigrao zilion partija, za četiri sata je postao bolji od svih mašina i svih ljudi ikada. Znači, za četiri sata igranja sam sa sobom. I tu smo mi odavno izgubili bitku. Ali takav šah je potpuno promenio stil igre, potpuno. Koji se meni takođe ne sviđa iz dva razloga – prvi, zato što više volim kreativnost, a drugi zato što sad ja nemam vremena da učim. I sad tebi neko sedne, koji ima vremena da uči šah i teoriju i haj haj, i ja ne moram da odigram potez, on će me dobiti tako što sve zna, celu analizu je naučio napamet. Ja sam izgubila partiju bez da sam odigrala potez, doslovno. Znači, iz analize sam izgubila. I to je nešto što je sad najbitnije u svetu šaha, jer ti sad znaš, kao što sam rekla – naučio si da igraš šah, znaš središnjicu, znaš završnicu, na visokom si nivou, intermajstor si, velemajstor, ili si fide majstor, nije ni bitno. E, sad je pitanje samo – ko će više da nauči, ko će više da sedi ispred kompa i da bulji u varijante, i ko ima jaču mašinu. Jer je poenta koliko mašina ide duboko poteza. Recimo, negde 23, 24, 25 dubina mašine koja odlazi toliko poteza duboko je velemajstor. I sad ti kad mašinu pustiš celu noć da radi, onda ti sutra ujutru napravi ludilo varijante i onda ti sedi, to uči. Pošto pola toga ne razumeš, ti te mrzi, a pamtiš, ti to bubaš napamet i sve je sad pitanje ko koliko nabuba i ko je koliko dobro spremio domaći zadatak kući, i ja se onda pojavim s nekom ludačkom varijantom i uništim nekog, njeni igrač, eto to je neka razlika u modernom šahu, u šahu kompjutera i u šahu pre nego što kompjutera nije bilo, gde se doslovno konvertovao potez, znači nije čak bilo ni inkremenata vremenski, što znači onih 30 sekundi na udarac, nije postojalo, nego ako nije bilo sat, ako se partija ne završi, konvertuje se potez i zapišeš koji potez ćeš da odigraš, daš ga sudiji, odeš kući, celu noć analiziraš, nemaš komp nego ne znam, hvataš trenera, muža, babu, dedu, daj da analiziramo, svi se skupite, celu noć analizirate partiju i sutra, odnosno na taj potez koji si konvertovao, nastavljaš meč. Tako da je ranije to nekad bilo nekako filmski i zabavnije, a sad je to više ono, kompjuteri, svi su po sobama na turnirima, svi se spremaju 24 sata dnevno, sediš na meč, odigraš, vratiš se, čekaš parove, opet se spremaš za tog igrača i taj neki fazon. Amerika ima dobar fazon zato što ti kažu tvoj par za naredno kolo 15 minuta pred meč, nema vremena sada ja nešto tu da se pripremam za tebe i to je manje-više biznis orijentacija, turniri traju tri dana, ogroman je keš da uđeš u turnir, ogroman za nas, 500 dolara recimo da uđeš na turnir, igramo u Njujorku, Filadelfiji i ovaj, 15 minuta pred meč nemaš pojma s kim igraš, sedneš, odigraš to što znaš, što si naučio, naučio, nema sad predpriprema kao u evropskom šahu. Završiš turnir petak, subota, nedelja, ideš kući, osvojio si nagradu ili nisi i to je to. To je neka razlika između američkog sistema i evropskog, gde su više 15 dana turniri, polako, meč po meč, tumačiš, saznaš protivnika, spremaš se ceo dan za njega, igraš, specijalno, isprati par, ti večeraš, spavaš, spremaš se za protivnika, vrlo onako šahovska rutina. 

Ivan Minić: Meni se čini nekako, barem to mi je bio utisak kada sam se ono malo odrastao i shvatio dinamiku u bilo kojoj od igara. Ja sam uvek voleo da igram poker, šta ću, i šah mi je bio super interesantan iz nekoliko razloga, a vrlo su slični u oba slučaja. Kao što kaže Matt Damon u Roundersima, koji je jedan od mojih omiljenih filmova, nije, mislim, ok, jako je važno koje karte imaš u ruci, ali ti igraš sa čovekom i ti možeš sa kartama koje nisu dovoljno dobre da dobiješ čoveka koji ima mnogo bolje karte zato što, ono, you play the man, odnosno tu ima mnogo lične dinamike, tvoj stav, koliko si ti siguran i deluješ sigurno, a druga strana je preplašena, vrlo lako može da izgubi. Ili, što bi ono rekli nekada, sada možda to trenutno nije slučaj, ali većina protivnika je gubila od Novaka kad Đoković je u tunelu, nije morao ni da izađe na teren, jer ako on igra svoju igru, ne možeš mu ništa, a ako ne igra svoju igru, možda imaš šanse, dok publika ne krene da skandira, onda se on iznervira i više opet nemaš nikakve šanse. I kao, taj moment mi se čini da je postojao u šahu i da verovatno i danas postoji u šahu na neprofesionalnom nivou, gde danas dvoje koji se ne znaju sednu i ono kao, ti ako si agresivan, možeš da uplašiš nekog ko ne voli kad igra protiv agresivnih, ti ako si povučen, možeš opet da zbuniš nekog ko ne očekuje da će to funkcionisati na taj način. To mi je bilo super interesantno, ne znam kod koga je, kao, se mi je dani bio kod Fritmana i nekog tako, nekog isto ludaka gde kao su nešto pričali o tome, kao jedna od stvari je da ti sad imaš mogućnost ne samo da ti računar radi simulacije i sve ostalo, nego da ti, ono, kao kad uzmeš ličnog trenera, profesionalnog košarkaša da radi tebi na šutu, ti mu kažeš “e, ja bih da radim na ovome” i on te trenira za tačno to što su ti slabe tačke. On te, kao i ovo što kažeš, specifično trenira za protivnika jer ima sve njegove partije, omogućava ti da imaš najboljeg sparing partnera, ali taj sparing partner nema puls. 

Lena Govedarica: Tako je.

Ivan Minić: Znaš, i to je onako malo, malo, mislim, čudno, jako. 

Lena Govedarica:  Jeste. I to je ono, generalno cela priča sa veštačkom inteligencijom, znaš, nema da ti se trese ruka kad je zajebano, nemaš 160 puls kad je trenutak, nemaš nikakav osećaj, znaš, kraju krajeva, igra čoveka. Ali živimo u tom vremenu, znaš, i onda AI i u šahu i u svetu i u svakodnevnici, tu, nadam se, kao ispomoć, kao neko ko nas prati, da nam pomogne u svetu šaha i pričaćemo o tome i kroz Outpost Chess i AI, ali mi pokušavamo da uvedemo AI da bude neko ko je saputnik, znaš, a ne neko ko će da te u potpunosti, ono, zameni, da ti ne radiš ništa, nego da samo, ono, slepo gledaš i to je to. Šah tu dobar zato što je AI, ja polazim od sebe, ono, mrzi te svašta nešto, pa ti uradi on, ali onda izbalansiraš. Ti kad igraš šah, ti ne možeš bez mozga, znači ti moraš da, koliko god si spreman, ti moraš da sedneš i da dubiš na glavi, da udariš neku poziciju, potez, jer ako te mrzi, gubićeš. Nemoj da igraš. Tako da je tu negde dobar balans, da šah u pripremi koristiš AI i spremiš, jer ti kad sedneš za tablom, vratiš se u balans, ponovo pokrećeš vijuge i vratiš se. Zato ja i volim generalno šah i volela bih da što više ljudi igra baš zbog toga što te zove na razmišljanje, jer danas je to jako nemoguće uhvatiti decu, da nisu ono naš short, trios, brzina, igrice, hiljadu boja, zvukova, nisam sigurna da će to da završi, to me se plaši, ali to je situacija.

Ivan Minić: Ima neke magije u tome kad rešavaš kompleksne probleme, da, mislim, nije za svakog, ali to kao kad imaš nešto što je kompleksno, što treba da raščlaniš, da onda pojedinačno, ili onaj neki moment, kao znaš kad imaš čvor, pa povučeš jednu stvar i sve se odmota, ali moraš da znaš koju stvar treba da povučeš, treba mnogo da provedeš da bi skontao to. I mislim, šah to definitivno donosi. Ajde se opet malo vratimo na tvoje odrastanje i taj deo priče, kada si već odrasla devojka, znači to srednja škola, fakultet, šah, kako te sve stvari funkcionišu zajedno. 

ŠKOLOVANJE UZ ŠAH

Lena Govedarica: U srednjoj je nekako išlo lagano, u smislu sportska gimnazija je bila upisana baš zbog toga što sam trenirala šah, i neopravdani je opravdan i normalno, uvek le na turnirima, sve se to pravda i šah je uvek lako pravdati, isto kao što je fudbal ili bilo šta drugo. I opet, specifičan si, verovatno si jedan jedini u generaciji, bilo nas je u sportskoj gimnaziji šahista, ali jedan po generaciji, maks, i onda te nekako podržavaju. Bilo je naravno teških predmeta i muka i jedinica, nikakav problem, sve se to da popraviti. A fakultet upisala sam ga, kad je to, bože, bilo, ajde, 2012. Fakultet političkih nauka, nisam tačno znala ni šta ću da upišem, meni je ideja bila: upisaću nešto sigurno, guraću ispite koliko god, kako god znam i umem da bih stizala da idem na sve moguće turnire koje idem. I taj balans je bio jako, jako izazovan za mene. Ja sam pokušavala da se pojavim na oba mesta u isto vreme, što nije uspevalo. Otišla sam na jako važan turnir u prvoj ili drugoj godini fakulteta, na šampionat države za seniore, jedan dan mi je bio kolokvijum na fakultetu, ja sam se vraćala, sećam se iz Pirota tada za Beograd, uradim kolokvijum, da, i odradila sam kolokvijum, a taj dan sam propustila meč koji je jako bio važan i koji, ja sam se najavila da neću biti tu, izgubila sam meč, dobila sam nulu, krompir, kako to kažu, i vratila sam se, nastavila sam da igram turnir. A onda je izašao veliki članak o meni, kako ne može i jare i pare, kako sam ja uništila ugled državnog šampionata, da sam nestala sa tog meča da polažem neki tamo ispit, ne može sve. I to je mene jako pogodilo u to doba, ja nisam mogla ni da spavam, ja sam se strašno stresirala tada. I generalno ceo pritisak moj da ja budem uspešna i na fakultetu i da budem uspešna i u šahu, da sve to nekako držim i da ne eksplodiram, je psihički bio jako opterećujuć, što ja tada toga nisam bila ni svesna. I pokušavala sam tako sve da usklađujem i igrom slučaja sam počela jako dobrim ocenama na fakultetu i primala sam stipendiju i onda sam gurala to samo da bih tih, dobila, ne znam, to bi bilo za patike mesečno, upamti, ali nekako guraš to, kao imaš stipendiju, i onda i taj pritisak imaš da sve bude ok, da bude prosek na mestu, da se sve da na vreme da bi se nastavila sa stipendijom, a ujedno da mogu kad očistim ispite da nastavim da idem na turnire i sve ostalo. I negde se to kotrljalo, ali ja sam već pri kraju fakulteta znala da ja neću samo igrati, pa sam počela i sa treniranjem, radila sam kao trener, i to su bili moji prvi radni dani i prve zarade. Radila sam i polagala testove za sudiju i postala sam internacionalni sudija, pa sam onda se ubacila u Šahovski savez Srbije, u organizaciji toga, u PR-u i tako dalje i tako bliže. Pa sam onda uz put počela i da strimujem i radim i dan-danas na televiziji Evropske šahovske unije kad su neki mečevi i mi to prenosimo. Tebi to zvuči smešno sad kao “i neki mečevi, sati mi kao pričamo o ovoj figuri ovde”, ali nije tako, zanimljivo je jer imaš tu sad neke silne priče da ispričaš, zanimljive, i odmah sam znala da nisam za samo jednu stvar, da ću samo tu da se razvijam, samo to da gledam. Sve me zanimalo, i žene su generalno tako multipraktične, možemo na svašta nešto da zagrebemo, pa makar i površinski, a da ne kopamo sad mnogo u dubinu kao što to mahom rade muškarci u šahu i očigledno su i mnogo uspešniji jer se oni fokusiraju uglavnom samo na igru i ništa ih drugo ne interesuje, ni učenje, sve ostalo prolazno, dok su žene svestranije i površnije, stoga ne možeš sve u dubinu da naučiš. I negde sam znala da neću onda otići mnogo daleko i biti u svetskom vrhu kao igračica ili u evropskom vrhu kao igračica, ali sam onako upoznavala šah iz masu različitih uglova. Kao sudija baš je zanimljivo, nisam znala šta sve sudije rade, da bih ja došla i igrala turnir, ti kao sudija danonoćno radiš do 11 uveče, pripremaš formulare, brišeš tamo, sklanjaš, pripremaš salu. Kao strimer si ti negde, gledaš salu iz neke kamere, da ti gledaš i približavaš se svakom igraču, analiziraš sve, šta god, šta sve ne. Ne znam, iz ugla organizacije imaš 300 stvari da uradiš, vezano za svaku konferenciju, organizuješ, isto ti je tako, za šah hotele, ko će ti dati gde ćeš uzeti ovo, gde ćeš ono, kako ćeš organizovati, e-mailovi, gde ćeš koga smestiti, pobogu, svako traži nešto svoje i tako dalje. I ja onda vidim, kao igrač, dok nisam to ništa znala, ti si poprilično razmažen, ono, dođeš, sedneš za tablu i odigraš, i vratiš se. I bukvalno, šta je ovo? Znaš, kada upoznaš sve uglove, brate, al se neko iscimao da ja ovde sedim, da mi je čisto pred tablom, da imam hotelsku sobu. Ne znaš, kad si profesionalac i dođeš, odigraš meč, vratiš se, ne interesuje te ništa. Tako da je jako zanimljivo upoznati sve te uglove. Između ostalog, sve to me je dovelo do toga da kad sam sve to videla, imam jednu celokupnu sliku o šahu i šahovskom svetu, a da napravimo nešto da se sve to skupi i sklopi u nešto bolje.

Ivan Minić: Ono što je meni isto super interesantno, iako ne funkcioniše tako u profesionalnom šahu, jeste taj momenat da je šah kao i poker, jako su slični iz nekog razloga, da je to nešto gde suštinski pol ne igra značajnu ulogu, u smislu neko ko je vrhunska šahistkinja može da pobedi vrhunskog šahistu. Ok, ima ovih nekoliko koji su prosto, mislim, čudaci, šta, ako treba da ih pobediš, lakše da ih rokneš kolima, mora da se snađeš, ali ono, to može da bude da nije vezano za pol, što mislim da je super interesantno. Posebno u nekom mlađem uzrastu gde možeš da pobeđuješ i da čak i da to bude super stvar. Da li je tvoja procena bila, mislim pričaš i o tome, pomenula si kako izgledaju obaveze kada se ukrste sa fakultetom i da je to problem, koliko ti zapravo moraš redovno da učestvuješ na turnirima i zašto moraš i koji je to odnos, kao što u tenisu moraš da odigraš određeni broj turnira bodovanih. A drugo, ja sam to shvatio relativno rano i bilo je vrlo lekovito za mene. Prvo, mislio sam da sam najpametniji, pa sam onda shvatio da nisam baš najpametniji, ali tu sam, dobar sam. A onda shvatio da ima mnogo boljih od mene u stvarima koje su meni u tom trenutku bile važne, a to je bila matematika, fizika i slično. Ja sam jako dobar i možda sam najbolji u mom okruženju, ali na nivou Beograda ima deset ljudi koji su bolji od mene u mojoj generaciji i kao, to je to. Ja imam neke svoje snažne strane, oni imaju neke svoje, super funkcionišemo zajedno, dovoljno smo blizu da možemo lepo da se razumemo, ali ja znam da ja nikada neću biti dobar kao oni i da to nije stvar vežbe. Ja mogu da naučim sve što oni trenutno znaju, ali i dalje neću biti dobar kao oni zato što oni imaju nešto što nije stvar treninga. Kako si ti to, kako je to kod tebe izgledalo? 

Lena Govedarica: Ajde prvo da ti odgovorim na prvo pitanje. Šta sve moraš da odigraš da bi bio, ajde kažemo, profesionalac u Srbiji? Ti tačno znaš to gde i niz šahu živiš godinama, živiš u svetu šaha i tačno znaš šta treba da odigraš i gde treba da se pojaviš da bi bio prisutan. I to su neki turniri poput državnog prvenstva, naravno, poput šampionata gde se boriš za seniorsku titulu najbolje šahistkinje u Srbiji, to je kvalifikacija za taj isti šampionat i prva liga Srbije. To su neki 4-5 turnira koji traju po 12-13 dana, dakle uopšte ne tako malo, na kojima ti možeš da se pojaviš da znaš da si prisutan i da si tu i da bi mogao da se meriš. U smislu, da si ti bio državni prvak od tada do tada, da si se takmičio. Ako nisi, to je onda “gde je Lena na tom turniru?” ili “gde je neko tamo?”, što se dešava, ili prestala da igra ili tako dalje. To su ti turniri. Da te neko pita “ha, nije na važnom turniru”, gde, i to se zna. I dan-danas je tako. Kvalifikacija za šampionat, kvalifikuješ se, igraš šampionat, posle toga dođe prva liga, odigraš državno prvenstvo ako si do 20 godina, i to su neki turniri koji su “must”. I onda ideš na evropske i svetske ako se pokažeš dobro u tim turnirima u Srbiji. Naravno, kalendar ti omogućava usklađeni tako da možeš da igraš evropsko, svetsko prvenstvo, timsko evropsko, timsko svetsko prvenstvo i tako dalje. Ako si dobar u državi, to te odmah kvalifikuje za dalji šah, mahom kada si prvi, plaća ti se učešće na svim drugim turnirima koji su poprilično na zgodnim mestima, u zgodnim hotelima, tako da je to stvarno lepo iskustvo i najlepše je igrati šah do negde 20. godine jer se tu najviše proputuje i imaš najmanje briga životnih i onda je to najlepše. Ova druga stvar i drugo pitanje podsetilo me na to kad sad, kad više sudim nego što igram, više strimujem i pričam o šahu, vidim neke, čoveče, tako mlade ljude i dečake i devojčice koji imaju veliki rating i u fazonu sam “šta ja ovde, zašto bih ja igrala”, kad toliko mladog sveta i toliko talentovanog sa takvom lakoćom igra neke poteze za koje bih ja sad morala jako da se pomučim jer nisam više toliko u tome, pogotovo sad. I onda ti to donekle olakša odluku o tome da ok, nisam najbolja, ali sigurno sa strane mogu da radim mnogo više stvari od nje ili njega koji će samo biti u šahu. To je ono, imaš i kompetitivni pogled, kao takmičarka, čitav život se takmičiš i pokušavam to da izbacim iz glave i dan-danas, šta god da smo pobedili na piču, ne ubiću se zezaju me “Lena je drugo na piču”, plakala. I dalje mi to stoji. Hoću da ga izbacim, ali ne može. Ceo život se takmičiš, i to jedan na jedan, nije ni timski, u glavi se takmičiš. I onda, gledajući njih i gledajući njihovu snagu i njihov talenat sada, mnogo mi je lakše da kažem “ok, igraću samo zato što volim, igraću koliko imam vremena”, te neke turnire gde je bitno da se borim, poput prve lige, koji su divni turniri, koji su timski turniri, gde ja sad više preuzimam ulogu kapitena i         ulogu nekoga ko mora da kaže i uživa, zato što ja volim jako da pratim šah i da pratim moju ekipu. Gotovo sve ekipe za koje igram sada su ekipe koje se zovu i “Outpost Chess” pored osnovnog imena i onda je meni više gušt da sve to organizujem, da to sve bude lepo upakovano i marketinški i igrački, a da ja, koja sad više nemam toliko vremena da radim na šahu, se izmaknem i više posmatram. Jer i to gledam, imam problem više iz tog što ja i dalje nisam naučila da gubim i onda mi je lakše da se povučem i da prepustim drugima da igraju koji su sad više u tome. Moram sebi da kažem “ne možeš baš sve, sad si u ovome”, a drugi su aktivni i igraju, pusti ih da igraju. Ne moraš da gubiš pa da se nerviraš jer nisi radila. I onda negde tako sebi objasnim da je to ok i da postoje mnogi koji su sada bolji, da se ja bavim nečim drugim trenutno, da sam bila najbolja u svoje vreme, super, da imam 500 godina, ali na neki način mi to i pomogne, znaš, da kažem “ok, bavim se sad nekim drugim stvarima” i nekako i sveobuhvatnim i nekako što bi mene više interesovalo nego samo da odigram. Ranije sam bila samo u tome, ja samo mogu da odigram i ništa drugo, dok ne kreneš da radiš hiljadu drugih stvari.

Ivan Minić: Voleo bih da iz tvoje vizure dobijem neki pogled na to ko je tebi bio inspiracija, ko su ti bili uzori, ko su ti bili ljudi koji su u tom procesu koji je trajao i traje i dalje, koje si upoznala, koji su ti mnogo značili. 

UZORI U ŠAHU

Lena Govedarica: Pa nekako da pođemo od onog koga nisam upoznala lično, nažalost, a to je bio Fišer. On je bio moj uzor, ludilo, i gledala sam njegove partije. Spomenuo si, čak i zaboravih da kažem – karakter. Moj je karakter i na tabli, i ja znam da ako napadam, igram agresivno, da sam ja svoja i da će onda neko da se uplaši ako vidi mene u agresivnoj poziciji protiv sebe i pokunjiće se. A s druge strane, znam, i sad to mogu i da priznam, da kad mi neko zaklopi poziciju i uguši me – vidiš da to nisi ti. I negde prebacuješ svoj karakter. Fischer je imao taj ludački napadački stil igre da nemaš pojma šta čovek radi, zašto je žrtvovao nešto, i onda, što ti baš kažeš, u sedmom potezu vidiš aha, uje, ne znam kako… znači ja mogu da dubim na glavi, nemam taj nivo njegove genijalnosti. Neko koga sam upoznala, to je definicija Magnus, i slika s njim je slika na piću bukvalno, jer je to moja najveća slika u mojoj karijeri. I to sam ga negde na Olimpijadi uhvatila kad je otišao tipa na sred partije do toaleta, ja sam ga jurila kao da sam bila zaposlena u sudijskom delu samo da se slikam, i to sam na kvarno uhvatila, njih sam smela da imam telefon, trebala mi je slika zbog posla. To je tek hit kad prepričaš šahovski posao i šahovski turnir, i tako da je on inspiracija za nekog kog sam upoznala i ko je primer kako treba da igraš savršeni šah ako to tako može, iako niko nije savršen. A od žena to je definitivno Judit Polgar, ona je pobedila Kasparova, a ona je bog, nemam ništa da dodam. Ona jeste bila projekat svoje porodice, da je otac trenirao žene, baš si spomenuo i hteo da dokaže da žene mogu igrati kao muškarci, i onda je tri sestre Polgarke Judit, Suzana i Žužu trenirao non-stop samo šah, sve ostalo nije postojalo, škola ništa, samo šah. I onda je dogurala jedna od tri sestre da uspe, da bude snaga da pobedi Kasparova, najjačeg igrača na svetu, možda ikada, možda uz Magnusa tu negde, ali uspela mu eksperiment kako god. Ne znam koliko je to njima uticalo i traumu im izazvalo, ali eksperiment je uspeo. Judit jeste najbolji ikada. Šah je s njom u svetu. 

Ivan Minić: Mi smo zemlja koja, koliko god to nekome možda čudno zvučalo, ima ozbiljnu šahovsku tradiciju i postoje, kažemo, kroz istoriju nekoliko velikih šahista sa ovih prostora koji nisu bili svetski šampioni, ali su bili kandidati u mečevima za najviši plasman. I to su, ne znam, Borislav Ivkov, Svetozar Gligorić i još par nekih ljudi koji su u tom nekom periodu od 50-ih nadalje ostvarivali uvek dobre rezultate, i na olimpijadama bili prisutni, i u istoriji šaha neki njihovi mečevi su među najboljim mečevima svih vremena. I to drugo, postoji ta priča koja je bila još u bivšoj Jugoslaviji, gde je bivša Jugoslavija bila često dobro plasirana na šahovskim olimpijadama i slično, a da je klub iz Beograda, odnosno iz Zemuna, bio nekoliko puta i šampion Evrope, AgroUniverzal, kao i da su se neke kultne stvari dešavale u Beogradu ili u bivšoj Jugoslaviji. I tu ne mislim samo na onaj potpuno suludi hazarderski moment sa Fischerom i Svetim Stefanom, nego prosto i neke olimpijade i neki važni mečevi i sve ostalo. I sad čini mi se da, kao, ne znam, od 2000-ih naovamo nema nikakvog pominjanja bilo čega toga, slabo se o tome bilo šta priča. Ne znam, sećam se, iako je on čak bio izuzetno blesav ovako, ja sam ga jednom prilikom upoznao, Dimitrije Bjelica, koji je pisao stalno nešto o tome. I sećam se tog fenomena, to sam ti pomenuo, koji sam istraživao pre mnogo godina, da, kao, kad ti neko kaže da nešto ne može da se napravi iz Beograda, posebno nešto što je offline, pa kao to je problem, da je ceo svet kupovao Šahovski informator koji se izdavao u Beogradu, koji je jedna mala redakcija pravila ovde i koji je potpuno ono kao bio avangarda u tom nekom svetu. I sad, šta je to tebi donelo što dolaziš iz zemlje u kojoj ipak postoji nekakva tradicija i gomila nekih sjajnih ljudi, koja je sad, okej, u nekoj lošoj poziciji, ali nisi tikva bez korena. 

Lena Govedarica: Jeste, ali nažalost nisam osetila te najlepše dane kad su bili kod nas i kad su takvi turniri održavani kod nas, ali mislim da i FIDA, FIFA za šah, i Evropska šahovska federacija prepoznaje još od davnina tradiciju. Pogotovo je šahovski grad Vrnjačka Banja i tu se održavaju i dan danas evropska prvenstva. Mislim da prepoznaju i dalje tu našu moć dobre organizacije i odgovornosti i ozbiljnosti i znanja da mi sve možemo. Kako ne može bre, to se organizovalo neki dan, gotovo i dodelili su nam paralimpijadu, prvu ikada, za šahiste sa invaliditetom da organizujemo. To smo u Crown Plazi organizovali, i FIDE Grand Prix je jedan odigran kod nas, koji je baš high-level turnir kao nekadašnji, gde su učestvovali Spaski, Pišari i ostali nekada. Tako da se često dešava da Srbija i Crna Gora dobijaju jako dobre turnire za organizaciju i negde to je više nama doprinelo mogućnosti angažovanja, ne kao igrača, da, i mnogi naši igrači da igraju taj turnir, ali više kao šahovski savez da angažujemo naše ljude da organizuju nešto i da zaradimo neki novac od FIDE ili od Evropske šahovske federacije. Tako da nam tu polažu poverenje, ali kao šahovskoj sili da, nekad, ali sada nismo više šahovska sila u smislu da nas se plaše, kao što se mi plašimo Rusa, Kineza, Indijaca. To je strašno, ali jako je bitno napomenuti da smo prošle godine, tad sam ja sudila Evropsko prvenstvo, bilo u Petrovcu, osvojio Aleksandar Inđić, naš velemajstor, postao prvak Evrope, a u ženskoj konkurenciji ove godine Teodora Injac, naš velemajstor, isto postala prvakinja Evrope. I pored toga mi smo bili timski seniorski prvaci. Znači, mi zaista imamo kvaliteta i naša deca, i tako ću reći, iako to više nisu deca, jesu talentovana, imaju na koga da se ugledaju, imaju uzore i meni je baš jako drago da i sada, kada sad nije više vreme kao što je nekad bilo, i dalje imamo igrače koji su prvaci. I to je nešto, nešto je neverovatno da ja vidim njihovo ime u Slagalici ili na Dnevniku, meni to bude stvarno fascinantno. 

Ivan Minić: Čini mi se da nismo neko vreme imali takve uspehe, ali da se sad desilo i da, mislim, nije se desilo slučajno.

Lena Govedarica:  Tridesetak, tridesetak, pa možda i jače godina unazad da nismo imali ništa specijalno, sve do sada. 

ŠAH KAO PROFESIJA UZ OUTPOST

Ivan Minić: Kakva je situacija sa šahom sada na lokalu i kako je situacija sa šahom na globalu, jer smo pričali o tome šta je digitalizacija svega toga donela. 

Lena Govedarica: Šah je u ekspanziji, šahom je u ekspanziji, pogotovo u Americi. Tu je nešto što je počelo i po školama, i ja sam bila na njihovom, igrom slučaja, jedni dragi prijatelji iz Amerike, ja sam im trenirala dete i sad smo kućni prijatelji doslovno, bila sam i na njihovim turnirima i na dečijim turnirima. Neverovatno mnogo dece igra šah. Naravno, Amerika ulaže u sport kao i u svaki drugi. Na lokalu ono što meni nedostaje, što mene mnogo ljudi pita, da dete upišem u šahovsku školu, nema mnogo šahovskih škola da možeš da upišeš dete, a da sam i ja čak sigurna i da pitam ljude koji mnogo više znaju od mene, opet ne znaju pet škola koje su kvalitetne da pobroje, a da nije školska sekcija koja nije toliko ozbiljna. Potrebna, ali nije toliko ozbiljna. Šah se tu i tamo gurao kod nas u škole, bio izborni predmet, pa su ga izbacivali, pa je opet postojao, pa opet nije, ali negde nam fali šahovskih klubova za decu. Eto ideje za sve, to je otvori. Sad kad sam u preduzetničkom mindsetu. Ali na globalu, šah je u ekspanziji, pogotovo digitalno. Posle serije Queen’s Gambit, znam da nisi gledao, ali odgledaćeš možda. Posle te serije i posle kovida, kad smo shvatili da se šah vrlo dobro koprcao u vreme kada sve staje, i tad je Chess.com imao 30 miliona korisnika, onda skok na 80 miliona korisnika i danas 200 miliona korisnika i 20 miliona partija dnevno igra se šah. To je ono kad meni kažu investitori da je šah ništa, da tržište nemaš, ti tu ništa, idemo dalje. Onda im ja samo kažem koliko prihoduju – 500 miliona revenua imaju godišnje Chess.com. To je zaista dobra cifra. Tako da je šah digitalno jako procvetao i sad su mu svi prešli sa šaha offline u online. Šah treninzi su online, tonu platformi za treniranje online, treneri se nude i prikazuju u digitalnom svetu, nalazi se posao online. Najčešće su radovi na relaciji Srbija–SAD ili Srbija–Indija, gde naši treneri treniraju i privređuju. Tako da je sve negde povučeno tom digitalizacijom i tu je šah našao svoje mesto. Ti fudbal ne možeš da igraš, osim ako nije e-sport, a šah je poprečno to – i preko kompa i uživo. Jeste drugačiji osećaj, ali tvoje znanje, moje znanje u fudbalu na džojstiku ili na tastaturi je drugačije od mog znanja fizičkog fudbala, a šah je šah. Znači, znam ga online, znam ga tamo. Tu i tamo miš možda mi sklizne pa da se iznerviram, da ode top na pogrešno mesto, ali to je to. I onda je šah tu našao jako veliku primenu. I 200 miliona ljudi, giga, to je stvarno neverovatna brojka. 

Ivan Minić: Da, i ja znam dosta ljudi koji su krenuli u prethodnih nekoliko godina da igraju, mahom na telefonima i mahom u nekom praznom hodu, u prevozu, kako god, u situacijama kad bi mogli ili da slušaju podcast ili da rade nešto tako, a što ne bi radili i jedno i drugo? Jer kao ne sprečava te da slušaš podcast i igraš. A mislim, verovatno ne možeš da budeš jako dobar, ali nemaju svi ambiciju da budu. Pa ne verovatno da mogu, probao sam i nije baš išlo dobro. A i ja imam taj problem da ono kao ne volim kad pet puta izgubim za redom. Okej mi je da izgubim, ali znaš, kao peti put već baš se osećam kao idiot. Ali dosta ljudi je našlo prostor u danu, možda je to pet minuta, možda je malo više, ali našlo je prostor u danu i šah im je postao važan deo nekih dnevnih rituala. I onda recimo, često, isto to sam primetio, ti ljudi koji su postali poznati zahvaljujući šahu u nekim nišama prave neke svoje startap priče, aplikacije i slično, često nisu vezane za šah, ali jesu vezane za bolje pamćenje, jesu vezane za neke takve aktivnosti koje su srodne. Jer ti prosto, jedan od razloga zašto igraš šah jeste da malo neuroplastičnost stimulišeš i razviješ sve ostalo, da vratiš mozak, da, a uz to neki puzzle gaming koji ti omogućava da dodatno radiš na tome je super interesantan. Ti si došla do toga da praviš startap priču i ona lepo funkcioniše za sada, koja je vezana baš za šah. I sad, zašto pored živog Chess.com-a i ne samo Chess.com-a, šta su ono kao nedostaci i prilike koje ste vi hteli da adresirate, da probate da iskoristite?

Lena Govedarica:  Evo šta je bio moj problem. Ja nemam biznis pozadinu nikako, ja ono što sam radila, ja se upoznala sa šahom u potpunosti, nisam imala nikakvu ideju da nešto ja tu popravljam. Ja sam se konstantno žalila na neke probleme u šahu koji su mene spopadali. Pravi ljudi su bili na pravom mestu da me čuju, a to je, recimo, jako često sam ja tako spajala ljude, različite klubove, mene zovu da nađem neke igrače za njih, turniri ne mogu da se održe bez određenog broja igrača, oni opet mene zovu da nađem opet nekog za njih. I ja tako, jel’, spajam različite ljude, spajam klubove. I baš si spomenuo kako šah nije kao fudbal i košarka, nego ja kao igračica mogu da igram različite lige, mogu da igram tursku ligu, srpsku, bosansku, crnogorsku, i na taj način mogu da prikupljam i da monetizujem svoje šahovske sposobnosti, da odigram za različiti broj klubova i primam različiti broj plata, i na taj način činim od šaha da ne bude samo hobi, nego profesija, ako sam dovoljno vidljiva. I ja sam onda spajala ljude i veliku energiju sam ulagala u to jer sam želela da se nešto ostvari i desi. I onda sam razmislila i rekla: okej, zašto ne postoji nešto poput LinkedIna, da ću ja imati svoj profil, koji je, by the way, verifikovan, nije kao na Chess.com-u gde imaš nikneimove, gde imaš ljude koji nemaš pojma ko je iza kompjutera i ne znaš s kim igraš. Ovde ti ulaziš kao sa ličnom kartom i sa svojim identitetom i sa svojim profilom u šahovski svet, gde si vidljiv za sve one koji žele da te angažuju, bilo da si igrač, trener, sudija, organizator, streamer, za šta god – ima puno angažovanja u svetu šaha i stvarno može da se lepo živi ako se lepo organizuješ, u smislu ako pokrivaš veliki broj rola, ako si sposoban da različite stvari radiš i ako si vidljiv. Ja sam želela da ljude učinim vidljivim i cela priča je počela i postala kao community, kao LinkedIn za šahiste sa stvarnim profilima, gde ćeš moći ujedno i da ga angažuješ i da ga platiš. Znači, postoji taj neki sistem Outpost Wallet, gde ja kad završim svoju aktivnost za neki klub, mogu za tri klika da dobijem novac na mom Outpost novčaniku. I to je bila inicijalna ideja od nule, gde smo mi za prvi godinu dana uspeli da proslavimo hiljadu korisnika. Jako je teško, u smislu da sam ja imala svoju reputaciju šahovsku i svoje ime i glas u svetu šaha, ili sam makar bar tako mislila, i moj ego u svetu šaha je bio ogroman. I onda sam ja došla s nečim što je izgledalo loše, što je u MVP-u izgledalo meni kao paint neki, ja sad kao trebam da idem i da radim sales, ljudima trebam da radim prodaju, ja nemam ni pojma da se bavim biznisom, ne znam kako to radi. Ali sve to je dovelo do toga da ja idem i probijam negde svoje granice i svoju comfort zonu, da je meni kolega koji je čuo celu tu priču i čuo moje žalbe, koji je inače sestrin muž, moj zet i moj partner, odnosno prvi kolega i ko-osnivač, rekao da prvo što trebam da uradim generalno, a i u biznis svetu i u preduzetništvu, jeste da uništim ego potpuno i da krenem s tim da je to najbolje sada kako treba da izgleda i da idem s tim i da predstavljam. Imala sam prosto jako veliki problem izlaska iz svoje comfort zone i udobnog šahovskog života. I negde on je bio taj ko je čuo i ko je rekao: “Idemo”, i stavili smo sve to na papir. I ja od tada učim biznis, a on od tada uči šah, i negde se poklapamo, i negde ja pokušavam i slušam i pokušavam da dostignem njegov nivo, a on upija šahovsko znanje. Tako da je to negde priča kako je sve to počelo iz mog problema, gde ja nisam sad imala ni neku ideju osim što sam se žalila, pa sam sve to stavila na papir na nalog nekog ko je to čuo. I onda smo mi oformili ekipu koja je dovoljno dobra da krene u proces razvitka Outposta. Znači, inicijalna ideja – community LinkedIn koji će matchmakovati ponudu i potražnju za bilo kakvo angažovanje u svetu šaha, gde šah neće biti samo hobi, nego i profesija. Odnosno, ljudi će imati mogućnost da se bave šahom kao profesijom.  To se naravno menjalo, pivotirali smo mnogo puta, nalazila sam se mnogo puta u bunaru, u smislu da nisam više znala šta ćemo i gde ćemo i kojim ćemo putem. I to je onaj moment – not fake it until we make it – znači mora nešto da se smisli, negde sigurno postoji nešto. Ja sam sigurna da mi jesmo taj tim i da imamo sve karakteristike i sve skillove jednog dobrog tima da nešto uspe. A dešavalo se, naravno, da smo bili u bunaru i pokušavali da se vadimo i naravno da smo pivotirali. I danas, recimo, uz taj pivot, mi smo od prošle godine početka imali 5.000 usera, a početkom ove godine 50.000. Znači, tek nek smo napravili gde danas imamo 70.000 usera. Zašto? Zato što smo napravili taj osvrt. Ljudima nije interesantno samo da dođu i da nemaju ništa, da je to sad samo community, jer to sad imaš i na Facebooku i na LinkedInu i na različitim društvenim mrežama, Instagramu i 300 svašta već gde možeš da komuniciraš, iako je ovo bilo chess-oriented. I onda smo uneli njima ono što su oni tražili. Pored toga što im je Chess.com davao play and learn, odnosno igraj i nauči, oni su želeli i earn. I onda smo mi spakovali priču – play, learn and earn. I danas imamo platformu koja je i dalje community i gde se i dalje ljudi matchmake-uju, ali mogu i sa svojim verifikovanim profilima da igraju jedni s drugima, gde sami prave, opet vrlo slično poker modelu kad si ga spomenuo, i ima dosta zajedničkih sličnosti i poker i game of skill, samo što je šah u potpunosti game of skill, gde ti, zbog svojih veština i svega onoga što si naučio, možeš da uložiš u sebe, odnosno napraviš prize pool i da izazoveš nekog drugog igrača da igrate. Gde se mi trudimo da imamo što manje varanja i što više procesa verifikovanja igrača, gde jako pazimo na to da niko ne bude prevaren i gde ćemo praviti upravo AI mašine koje će prepoznavati varanja, koje će videti pokrete očiju, pokrete usta, uradićemo sve što možemo i što je u moći današnje tehnologije da smanjimo mogućnost varanja i da poboljšamo mogućnost ljudi da zarade iz stolice. Ići na turnir je jako skupo, jako je veliki ulog, a jako su male šanse da ti nešto osvojiš, i to te gura nazad, odnosno ne želiš da se takmičiš.

Ivan Minić: Onda baš to sam hteo da te pitam – ti si, da kažem, ispričala što se tvog angažovanja u svetu šaha tiče, kako to može da izgleda ukoliko si ti zaista neko ko pokriva mnogo uloga i ko zbog svoje istorije šahovskog znanja i svega dolazi u poziciju da realno u nekim situacijama može da bira šta će da radi na nekom eventu. Pa možda je bolje biti ovde prezenter, voditelj neka ta priča, nego biti sudija koji ima dnevnicu i treba da pogine u celoj toj priči. E sad, hajde da analiziramo posle i ovaj deo online, ali hajde da prvo pričamo o tradicionalnom šahu i onome gde se ljudi takmiče i sve ostalo. Koliko ti misliš – ne koliko tu ima para – nego da li ti kao profesionalni šahista, ako si dobar, i koliko treba da budeš dobar da bi to mogla da ti bude profesija? Jer, kao, ne znam, vrlo je ono prosto, u tenisu sve je to mnogo lepo, ali ti ako nisi redovno u top 100, ti si vrlo verovatno u minusu. Možda ako si atraktivan, nisi, zbog sponsorstava i svega toga, možda ako si iz neke specifične zemlje pa si najbolji iz te zemlje, nisi, jer te subvencioniše savez, ali generalno, 150. igrač sveta je u minusu. A to je jako mali broj ljudi koji jure tiganj i pile preko štrika da to ima nekog smisla. I u dosta sportova je to zapravo tako. Nije u fudbalu, nije u košarci, ali ono, možda ima pet sportova u kojima više od par stotina ljudi može da živi od toga na bilo gde na planeti na jednom pristojnom nivou. Kako je situacija sa šahom?

Lena Govedarica: Vrlo slično tenisu, vrlo slično, s tim što u šahu postoje ove druge role koje postoje i u tenisu, doduše, ali dobro – sudija, streaming, organizacija i ostale stvari. Ako se pozicioniraš na svim tim mestima, ako si dovoljno dobar, vidljiv, sposoban, ti ćeš moći da živiš od šaha. Ili od tenisa. Od bilo čega drugog. Ali nikad nisi siguran na koliko ćeš ti turnira biti pozvan. Reda veličine, desi se da te pozovu, na primer, da budeš sudija na Olimpijadi i da dobiješ pristojnu platu od recimo 2500 evra za jedan turnir, a to se desi jednom u 20 godina, na primer, i onda si kao: “Ova Lena je bila na Olimpijadi, sigurno, to ti garantujem.” Ali svaki put taj turnir mora da pozove različite ljude iz različitih delova sveta, ne sme ista osoba da bude tu, i ti tako nikad ne znaš koliko možeš da se osloniš. Meni može, žargonski rečeno, da uleti šest turnira i ja da imam neverovatnu platu u tom periodu. Ko će da mi garantuje sledeće godine da će mi uleteti isto? Dakle, nema te sigurnosti. Ali opet, ako si malo trener u šahu, malo sudija, malo strimer, malo igrač, možeš da živiš u redu. Ako si samo igrač i 150. si na listi, takođe si u minusu i tu ne postoji šansa da ti ikako možeš da se trudiš deliti, da si blizu, ali ti moraš mnogo da ulažeš i za svoj rad, i za putovanja, i za pohađanje turnira, a nagrade su tanke, makar u svetu šaha, tako da retko ko može samo da se bavi igrom i da uspe da živi od toga. I otuda hajde onda da što više nas igra online ako je to jeftinije, ako je jednostavnije i da na taj način pokuša da napravi neki novac i da igra šah na nekom nivou da može da susretne i jakog igrača, da može i da napreduje s rejtingom, da može potpuno da ima tu neko digitalno okruženje gde se oseća sigurno, što je u današnjem svetu retkost. Ali ćemo pokušati tako nešto da napravimo da možeš da igraš šah i da na taj način zarađuješ jer jeste zaista teško ako nisi svestran. Ja sam na šahovskoj sceni dete, svi me poznaju i zato i traže od mene da spajam i zovu, ali to sam ja. Ostali su nevidljivi, većina, i odatle moja ideja da ostali budu vidljivi, jer ću ja možda odbiti neke stvari koje će neko drugi hteti da prihvati i koje će neko drugi dobiti i neku nagradu i novčanu za to angažovanje. I otuda cela ta ideja, okej, neko od nas je vidljiv, ali masa njih nije i masa njih se povukla baš zbog toga što je teško da se nametneš i da budeš vidljiv.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja mi nikad nije bila jasna jer se nisam dovoljno udubio u to, mislim, ja sam pravio neke analize i poređenja, ali realno ne razumem to dovoljno dobro, jeste način rejtingovanja, način bodovanja i sve ostalo. I sad posebno su interesantni ti neki pik rezultati koje su ljudi ostvarivali, ali jedna stvar koju bih voleo da objasniš jeste kako se u šahu boduje i napreduje. A druga stvar, ono, mislim, to će zvučati banalno, ali verujem da si ti neko ko to ume da objasni na dobar način – kolika je razlika između tog 150. i prvog realno i kolika je razlika između dobrog rekreativca i tog 150. Jer to je ona priča, mislim, to je stara šala kao Brajan Skalabrin, nekada košarkaš Bostona, koji je ono, vrte beli, bledi, riđi, dežmekasti, u svakom slučaju ništa posebno, ono kao worst player in NBA history – daleko od toga, ali kao stalno se šala na račun toga koji je, ne znam, 10 godina nakon penzionisanja, svaki put kada je bio neki čelendž da ga izazove neki koledž igrač ili neko, dobijao ih je bez problema, svakog od njih, jer kao: “Ljudi, vi ne razumete, razlika između mene i Lebrona je velika, ali razlika između vas i mene je 100 puta veća.” I mislim da ljudi nisu svesni toga, da ti kada vidiš onaj neki broj koji ti stoji i na aplikaciji ili negde uz protivnika, ti kad si, ne znam, 1700, tvoji svi protivnici su tu negde i nećeš igrati protiv nekog izuzetno dobrog, ali kao ovde pričamo o tome da je to krem de la krem i da tu ipak postoji velika razlika između svih njih.

Lena Govedarica: Tako je i da ti bukvalno nemaš šanse. Evo dajem primer – totalnog amatera, ajde amatera, i profesionalnog igrača – ne postoji šansa da amater dobije profesionalca u šahu. Ti možeš da igraš, nema sreće, možeš seriju vanserijskih poteza da bi dobio profesionalca. A ja mogu razliku, odnosno u drugi sport – ja mogu da šutnem 10 puta Bufonu, daću mu jedan gol, majkom, daću mu nekako. U šahu? 

Ivan Minić: I možda ćeš u 100 partija da pobediš jednu slučajno, ali na nivou od 100 partija – jedna. 

Lena Govedarica: Tako je, ali i to je retkost, jer jako je teško profesionalcu pobediti ga u tri segmenta partije – nekoga ko ne može tek tako da previdi neku glupost, i to je u šahu jako vidljivo. Pogotovo prvi do 150, i prvi je vanserijski, i njemu ovaj 150. verovatno će uspeti, jer tu znaju da igraju šah, znaju cake, i ok, 150. igrač je jak i uspeće da ga dobije 10 u 100, na primer, možda i jednu u 100. Ali amater – 150. i dalje profesionalac sa amaterom ne može da ima baš ništa. Znači, čak ne znam, čak i ja da igram s njim, opet bi bilo jedan prema sto. Ako je to muškarac koji su jako uspešni od žena, i opet ni ja ne bih imala šansu da ga pobedim. Znači, u šahu je to jako, jako onako vidljivo i nepogrešivo. Ja sam igrala na pijaci, stalno igram, priđem dedama i njima je ego ogroman, i to je neverovatno, tu se svađaju: “Rašo, dođi sad, ovo malo došlo, te čelendžuje.” Ja kažem: “Igram u salatu.” “Ajde, igram u salatu.” A kada te pobedim, kupiš dve, a ti mene pobediš, dam ti dve salate. Ja kažem: “Možda i ja ga dobijem.” Nije do salate, nego cela pijaca – nekakva devojčica dobija, pa to je sramota! Još se ja zezam, ne znam, jer sam se tako snalazila. Tako meni ćale nije hteo da kupi igrice. Ja sam otišla na bulevar, znaš ono, jel, koje šta, i ja sam onda rekla: “Čiko, kupiću, ali odigramo šah.” Vidim šah i iza – evo šansa za mene da dobijem nešto više. Uvek sam bila na taj snalažljivi momenat. Vraćaš se kući pod mišku – igrica kako hoćeš, kakvo lek, nisu hteli da mi kupe, izašla sam sama, nemam dinara, šta da radim, tražim šah tamo po bulevaru, igram, uzmem 10 igrica, ja presrećna, instaliram, tamo pikam, šta god već. Ali snalaženje ne može malo, trebaš školovan, malo trebaš da budeš školovan da bi već bio mnogo bolji, da bi već mnogo bolje razumeo šah od nekog ko samo vuče. Moraš da imaš priču iza poteza. A pitao si za bodovanje – to bi ti ovako skontao i mnogo brže od mene. Imaš kalkulator čak na zvaničnoj FIDE listi, imaš određene koeficijente – od 40, najveći koeficijent za najmlađe igrače, jer njima rejting jako skače dok se ne pozicioniraju, dok ne pređu 20. godinu, to je najveći koeficijent. Imaš koeficijent 20 koji je koeficijent rejtinga do 2400, od 2400 pa nagore to je suzdržano. Do 2400 ti skače solidno rejting, znači umerenije, i imaš koeficijent najmanji. Kada pređeš tih 2400 rejting poena, jako malo možeš da izgubiš, ali jako malo možeš i da dobiješ. Odnosno, kad već dostigneš tu snagu, neće te sistem bacati gore-dole. Dakle, dostigao si, prešao si 2400, sad ćeš polako da ideš nagore ili ćeš polako ići nadole, gde prosto deci dozvoljavaju da se nameste i pozicioniraju, da imaju, ne znam, plus 100 rejting poena, što je ogromno u šahu, ili minus 100. A kada imaš taj manji koeficijent, onda ti se samim tim i manje oduzima. Primera radi, ako ja imam rejting 2100 i ti imaš 2100 – ako remiziramo, nikom ništa. Ako ja pobedim, uzmem pet poenčića, isto toliko ovaj drugi gubi. Znači bukvalno primopredaja rejtinga – ti mi uzmeš pet, ja dobijem pet ili slično. I onda, ako je koeficijent veći, onda ako te dobijem, imam 10 – duplo više ili manje. Ako imam jako veliki rejting, onda mi se za jako malo i pomera rejting poenčića.

Ivan Minić: A one opisne titule koje idu? 

Lena Govedarica: Opisne su – imaš prvo one kategorije za decu koje nisu zvanično prihvaćene – imaš četvrtu, treću, prvu, drugu kategoriju, onda postaješ majstorski kandidat kad dođeš do rejtinga 2000, i drugačije je za muškarce i za žene. Onda dolaziš do FIDE majstora – ženski si FIDE majstor sa 2100, muški sa 2200. Onda dolaziš do intermajstora – opet razlika je ženski i muški – u 2200 i 2300 rejting poena, i velemajstor si kad nekad dotakneš 2500 rejtinga kao muškarac, plus moraš da osvojiš određene norme i kriterijume da postaneš velemajstor. Tako se zapravo osvaja titula, i velemajstor ženski si sa 2350 kada dotakneš, i opet moraš da ostvariš te neke norme. A norme se osvajaju tako što na određenim turnirima moraš da imaš određeni sklop igrača koji imaju određene titule, i onda ti sam već kompjuter proračuna ko je tvoj performance rating i koliko imaš rejtinga da bi ti potpisao neko na kraju turnira da si igrao snagom velemajstora. Tri puta moraš da igraš snagom velemajstora, od toga jednom moraš to da uradiš u inostranstvu. Znači nije uopšte lako, i nema ni ono – svega hiljadu i po velemajstora na planeti, tako da je baš i cool biti velemajstor.

Ivan Minić: I jednom kad osvojiš, to je to. 

Lena Govedarica: E, oduzeli su – varao je, lik je u WC ostavio telefon u kanti i oduzeli su mu titulu. Pa fer, znaš, nikada ne znaš koliko je dugo varao. Zeznuto je kad varaš samo tad pa ti sve sroka i sroka ti se život i rejting i titula. Ali inače ti ostaje titula zauvek – kako stariš, tako, jel, slabije igraš. Neko ko jako voli da igra, jako mu opadne rejting, ali iz poštovanja prema nekom igraču zauvek ti ne možeš da izgubiš, kako pošteno igraš nikada ne možeš da izgubiš titulu, ono ti stoji zauvek, makar meni pao rejting i makar bila baka koja više ne može da poveže poteze, meni ću uvek staviti da sam nekad bila intermajstor. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je tu isto meni super interesantna jeste to da postoji, naravno sada postoji dosta izuzetno mladih, vanredno uspešnih, ali takođe postoji izuzetan broj starijih i malo starijih igrača koji su fantastični. Naravno da to malo i pomaže što igraju šah, da bi bili toliko u glavi na mestu, ali jeste lepa stvar gde neko može i u vrlo ozbiljnim godinama da igra na jako visokom nivou, odnosno možeš da igraš ceo život i da budeš dobar u tome. Bilo je svetskih šampiona koji su to postigli..

Lena Govedarica: Evo Vančuk skoro, on ima skoro 70 godina, izgubio je neki meč, ja sam mu sudila, on je toliko plakao, on je jedan stari emotivni deka, mislim, stari, sad je već stariji šahista, ali toliko je emotivno doživljavao svaku partiju, on ne vidi ljude okolo, on vidi samo tablu, on je plakao, ja nisam smela da mu priđem. U tim situacijama kad znaš da tako veliki šahovski igrači, nekadašnji svetski prvaci, igraju i kad imaju nervni slom ili emotivni, totalni emotivni slom, ti moraš da znaš način na koji ćeš mu prići da uradiš zatvaranje partije, uzimanje potpisa, i on tada doživljava potpuni krah, on plače kao malo dete. A eto tada smo mislili da će doživeti krah i evo sad se vratio, nema, čovek izgubi partiju, igra čovek, to je neverovatno. Šah ne zna za razlike, igra dete, igra deka, igra baka, igra kogod, pogotovo na tim open turnirima, to su neverovatne raznovrsnosti, ne poznaje granice šah uopšte.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Fascinantno potpuno. Ali i posebno interesantno to da sada su među najboljima uglavnom izuzetno mladi ljudi, i ovaj sad momak koji je nadalje postao svetski šampion.

Lena Govedarica:  Kukis, nema 18 još. Ti strašni klinci su neverovatni šahisti i ima i mlađih od njega, Indijac Praggnanandhaa koji takođe ima nekih 14-15 godina, to su i meni, meni to je nemam pojma, ne znam šta trebaš da uradiš da imaš normalno detinjstvo i da ti sve prođe, da je, da kažeš, koliko-toliko u balansu i kako treba da bi bio vanserijski igrač preko 2700 rejting poena, što je na opasno visokom top 10 u svetu. Ne znam šta oni rade ti Indijci kod kuće, oni štancuju te velemajstore, jedan za drugim rade. 

Ivan Minić: Ja sam čitao u nekoliko navrata razne neke i Fišerove intervjue i gledala snimke koji su dostupni, nema ih mnogo, i tih priča, i jedna od stvari koju sam čitala je to kao njegova rana biografija i šta je on radio sa 10 godina, i onda misliš, shvatiš da je jednostavno ono, popio neki napitak kada je bio mali, i to je to, jednostavno ne možeš ni na koji način da opišeš da je on sa 10 godina uredno pobeđivao i seniore i da je osvajao prvenstva, što znaš kao, desi se i ne znam, u tenisu se desi da sa 12 neko osvoji prvenstvo do 16, ali retko ti fizički možeš da pariraš i svakako ne možeš da pariraš bilo kakvom senioru jer jednostavno fizika je fizika. Ali ovde da, ima tih nekih slučajeva, i on mi je posebno živopisan i interesantan takav kakav je bio. I to sve što se sa šahom dešava, koliko ljudi nalaze nove načine da im šah bude zanimljiv koji nisu samo klasično igranje partije koja počinje i završava se, nego počinješ partiju sa polovine i sad šta ti bog da, odnosno šta ti studijski šah da, to je tek ludo. 

Lena Govedarica: Studijski šah je posebno, koji je nemoguće da nastane generalno, i neki problem iz tog studijskog šaha, prelepo rešenje, ja sad tebi ne mogu da opišem šta znači prelepo rešenje, ali znači posebno, koje je nemoguće da nastane, a postoji sad neki upitnik, zadatak ili puzzle, kako god, i kako da se reši ta studija, i postoji potpuno svetsko prvenstvo u studijskom šahu. Tako da, da, prave razne stvari. Od šaha. 

Ivan Minić: Šta je vaš plan dalje sa startupom? 

Lena Govedarica: Trenutno dižemo seed rundu, znači mi smo, ajde prvo da se vratim na prošlu godinu i na zatvaranje naše prve veće runde, jedna akceleratorska runda koja nas je dovela na nivo od 70.000 korisnika, na trakciju mesečno od 1.500 evra, što pokazuje neku prašinu i nešto što se dešava u startupu zapravo, i nešto što nas je zavrtelo i pokrenulo ka ideji jedan na jedan šah i ka ideji AI. To je bila ta prva runda, a ova druga, i trenutno smo u toj seed rundi gde dižemo 400.000 evra baš u svrhe AI razvoja, ne samo da bismo pratili trendove jer je to mnogo cool, nego zato što šah i AI su jako srodni još od davnina, još od kad niko nije čuo za veštačku inteligenciju, i baš želimo da napravimo to, i tamo je jako interesantno i baš sam uzbuđena oko toga. Retko kad sam uzbuđena posle 4 i po, 5 godina vođenja startupa, ne može svašta da te uzbudi, svašta već u međuvremenu te trgnulo i uzbudilo i deprimiralo, i ovaj momenat od sad tog AI-a koji će moći u real time-u da razgovara s tobom i da ti postavlja pozicije kojima ti kažeš, umesto trenera ja ću imati nekog koga ću moći da pitam za savet i psihološki u određenoj poziciji, za nekog koga ću moći da mi postavi najbolju završnicu svih vremena koju ću da rešim, da mi pomogne ili ne, i to ne postoji i to je nešto s čim želimo da iznenadimo Chess.com kao naš potencijalni exit. Ono što je meni bilo jako interesantno kod Chess.com-a je da su oni, oni znaju za nas i da sam ja u jednom trenutku, jedan dan, dobila sa tri različita mesta da CEO Chess.com-a želi da me upozna hitno. Ja sam bila, znate, strava, čoveče, gotovo, exitujemo. Mi smo vrlo rano izleteli sa pitch deckom i sve sam poslala pre vremena, tad smo još bili jako mali, pa 5000 korisnika da smo imali. Dečko kad je video, kao, “čućemo se za ne znam kad god”, ali meni je bilo to wow, istrčali smo. Sa naveze još jedno iskustvo, tako da taj neki, ja, s tim želimo da izađemo brže, svesni smo da možemo sa malim timom da učinimo nešto mnogo, mnogo brže nego oni sa ogromnim timom koji već imaju svašta nešto na umu i svašta im nešto već dobro funkcioniše. Tako da se ulenjiš se, čovek kad sve ide kako treba, a kad ide kako ne treba moraš ono da smišljaš, što je u startupu verovatno ne samo u našem već u svakom jedna normala. Tako da taj neki čikica AI avatar koji će imati oblik čoveka u MVP verziji verovatno ne, ali u budućnosti da, koji u real time-u priča s tobom i pomaže ti da učiš šah, i koji te zapravo priprema za meč jedan na jedan dok ti čekaš svog protivnika, je nešto u šta ja lično polažem velike nade, AI tim. Tako da je to onaj sledeći korak i to je ono što želimo da uradimo sa sledećom rundom koju želimo da dignemo na leto, odnosno negde i u avgustu. 

Ivan Minić: Nisam znao da je to pitao, ali mislim da nije loše da pomeneš, jeste to od čega ste krenuli, zapravo akceleratorske runde i iskustvo uopšte koje si stekla u tom procesu, novac manje više, ali to iskustvo prvo koje si imala mislim da je super interesantno. 

Lena Govedarica: Jeste, jako je važno zato što doba kad sam ja kretala meni se posrećilo da je tad već startup ekosistem bujao u Srbiji, u smislu mnogo bolje nego što je to bilo pre. Kad je meni kolega rekao da nije postojalo ništa kad je on gradio svoj startup, prvo smo aplicirali za mini grant i odbijeni smo tu, i to uvek spomenem u smislu, ne staješ kad te odbiju jednom, moraju da te odbiju dvesta puta minimum pa onda možda razmišljaš da li staneš, osim u slučaju kad tebe neko pita pa ti je ono, ne može, pa ti je jasno da ne ideš dalje, ali kad apliciraš na neki grant ne staješ odmah. I nakon toga, par meseci se otvorio konkurs Raising Starts i tu smo prošli, tu sam ja prošla svoje ono, prvo godine osnovne škole startupa, znači vrlo onako posvećen program inkubacije, da, jako nisam bila biznis obrazovana, sam jako brzo pohvatala mnoge stvari na jako intenzivan način i na svoj sopstveni način na koji sam ja ono učila, pokušavala da pohađam sve moguće radionice, to je sve kasnije dovelo do burn-outa, ali o tom potom. Tad sam još preživljavala, tad je bio tek početak i tad smo dobili 10.000 švajcaraca, i realno s 10.000 švajcaraca ne možeš mnogo, ali tu je mentorska podrška, tu je mentor koji je dan danas sa nama, tu je cela Naučno-tehnološki park ekipa koja je podrška nama, i tu je neki novac za inicijalni početak nacrta MVP-a. Desilo se to da, naravno, moraš aktivno non-stop da tražiš runde jer si u Srbiji, ne dobijaš milion evra, dobijaš 10.000 evra. I naravno, bio je Smart Start program Fonda za inovacionu delatnost. Stalno kad si founder moraš da tražiš novac non-stop, i to je fundraising, neprekidan proces, i dan-danas je tako, tamo završiš, otvaraš novu rundu i tako dalje. Tu smo dobili 27.000 evra, što je već bila neka veća suma za nas tada, i tada smo tek krenuli ozbiljnije da se bavimo time u smislu zaposlenja, u smislu punog radnog vremena. Jer to tada je svako nešto drugo pored Outpost Chess-a radio, nakon toga smo upali na Katapult, prvi put smo bili odbijeni, drugi put smo upali na Katapult i sve se nekako dešavalo taman kad isteknemo i kad runway bude ono na nuli, upadnemo u novi akceleratorski program i to je velika sreća. Da mi nismo upali u Katapult, verovatno ne bismo postojali sada. Znači postoji faktor sreće i faktor upornosti kod dobijanja novca. Nijedna ideja ne može sa 10.000 evra da postane unicorn niti da se ostvari. Znači ne može samo jedna stvar, mora se biti uporan i mora čovek imati prosto sreće uz to da sve dođe na vreme i kad treba. Katapult je izuzetan program, kao što je bio Smart Start, kao što je bio Raising Starts, ali Katapult je imao neiscrpno mnogo mentora gde sam ja štreberski ono sa svakim htela da popričam i Katapult je dao nekih 20.000 evra. Ja mislim da su sume sada povećane u svakom od programa shodno inflaciji, ali Katapult je bio neko ko, nakon što je dao novac, u narednoj godini celoj, mi smo imali šansu da dobijemo investiciju koju će oni duplirati u iznosu do 300.000 evra, matching ground, koji je izuzetno dobar investitor. I odmah su to super besplatne pare, na moju investiciju oni njima se duplira, imamo veću šansu za uspeh, mi veću šansu da pitchujemo, i Katapult sprema novi takav program za AI. I opet sreća tajminga i nas koji ubacujemo AI u ovom trenutku i koji sad dižemo rundu, to se sve tako poklapa. To još uvek nije oficijalno, ali će uskoro izaći i taj program. I nakon toga smo mi došli do Angel Runde i uz pomoć, veliku pomoć DSI-a, Inicijative Digitalna Srbija i naše tada mentorke Marije Caroline Romero, jel ona je Kolumbijka pa živi u Dubaiju, jako opremljena za fundraising i jako nas je obučila u fundraisingu, i onda mi je pomogla da dignemo tu rundu. I dan danas imamo mentorku iz Smart Start-a, Itanu Maris, koja je deo našeg tima, koja je iz Njujorka. Prosto ti trebaju ljudi sa svih krajeva sveta da bi sklopio kockice. I ono što ti kažeš, nikako nisi najpametniji ni u Srbiji, a kamo li u svetu, i treba ti svako da ti kaže šta je tamo kod njega i kako to vidi neko tamo iz druge države, iz druge strane sveta. Tako da je to negde naš put, tako je nekako školski bio. I evo sad imamo taj runway, odnosno likvidnost kompanije do kraja godine, a želimo da na leto dignemo novu rundu baš da bismo bili što brži, da dok se Chess.com ne osvesti, tako na neki način da izađemo mi sa tim momentom. Oni nemaju monetizaciju, oni nemaju prave profile, oni se bave samo učenjem i igranjem pod njihovim normama, i oni nemaju avatare, AI u real time komunikaciji. Znači gledamo da prosto budemo inovativniji čak i od njih koji su apsolutni lider na šahovskom tržištu. 

Ivan Minić: Na dobro, ali mislim da na taj broj ljudi koji igraju šah i na taj broj ljudi koji šah vole više od nekog običnog hobija, da apsolutno postoji sweet spot koji vi možete lepo da popunite i da porastete puta 10-15 u narednih nekoliko godina i da to bude jedna skroz lepa i zaokružena priča koja može da egzituje u nešto, neki merger, a ne mora, može da živi samo za sebe i da bude zauvek različita kao nešto što je ipak profesionalni network, a ne samo playground za ljude koji vole šah. Ja zamišljam vas kao nekog ko tu može da nudi niz profesionalnih usluga i sličnih stvari, a ne zamišljam vas kao nekog ko će da prodaje sad ono tonu nekog merča, suplemenata i sličnih stvari. Što da ne, ako to zaista pomaže onima koji tu igraju, ali ne smešne majice “ovo šah”, nego nešto što je ono kao more professional i više onako neka vrsta uniforme po kojoj se čudni ljudi koji igraju na vašem sajtu prepoznaju međusobno na nekim mestima. 

Lena Govedarica: Tako je, to bi moglo. 

Ivan Minić: Hvala ti puno što si podelila priču, ja vam zaista želim i da se desi sve što ste planirali i da napravite rezultat, zato što mislim da je priča od starta super interesantna. Ja svaki put kad prođe neki od ciklusa i na Starteku i na svim ostalim pogledam ko je dobio i šta su neke one osnovne informacije koje su dostupne, nekad je to prezentacija, nekad je samo abstrakt i tako dalje, i često se pitam pobogu zašto i šta je ovo. Nekad mi je savršeno logično i sećam se davno kad sam prvi put naleteo na vas, koliko mi je to bilo zapravo interesantno. Video sam niz problema sa idejom “LinkedIn za šahiste” zato što znam ono deset priča pre toga koje su propale, kao “LinkedIn za doktore”, “LinkedIn za advokate”, “LinkedIn za šta god”. Ne može samo to, ne može samo to. Ali onog trenutka kad izađeš iz okvira toga i kad to postane pravi community sa nizom dodatnih aktivnosti, mislim, mnogo je glupo i mnogo je glupo poređenje, ali u kom trenutku je Facebook postao big deal? Onog trenutka kad si imao druge aktivnosti osim timeline-a. Kada su došle igrice, ljudi su počeli da provode sate i sate na Facebooku igrajući igrice koje nisu Facebookove. Tako je. Uopšte ti si samo dao platformu da oni lako mogu da se povežu. I na neki način, ja uvek kad me neko pita kao “da li je ovo dovoljno?” pa ne zna, matchmaking je uvek interesantan, ali ako nije dating, nije dovoljno. Nije dovoljno da imaš samo to što ste se vi spojili, nego trebaš da imaš i neki follow through i slično. I sad, naravno, i na našem tržištu i dalje u svetu svakog dana iskaču nove matchmaking aplikacije. Trenutno mislim da ima jedno sedam aplikacija sa majstorima na našem tržištu, i kao kad su me neki od osnivača pitali šta s tim, ja sam im rekao “ja sam ovo već sve sahranio odavno”. Ja sam pre deset godina sahranio ideju o tome da ćeš drugara za termin na fudbalu da nađeš na aplikaciji. A bilo je i toga, bilo je, ja sam radio na tome pre 15 godina. I neće niko da se registruje na aplikaciji i popuni sve ako neće tog trenutka da završi sve što mu treba. Ljude mrzi. I onda su i dalje to ono fudbal termini Voždovac, ima 5000 ljudi u Viber grupi i kad neko objavi, ljudi se jave. Najgluplji mogući način, ali je seamless, ulazna barijera je najniža moguća i ljudi to koriste. Ja kad bih mogao, ja bih sutra deinstalirao Viber. Ja sam sedam godina odlagao da instaliram Viber. Instalirao sam ga kad sam shvatio da je to jedini način da mi majstor koji nam je sređivao prostor pošalje šta je uradio, jer on nema ništa drugo i ne zanima ga. I kao, ok, instaliraću, ali neću koristiti. Šta nema, neću koristiti. Odmah se jave i ne znam, rodbina i drugari i svi kojima je to prirodno okruženje. Sad rekao sam sebi, ovaj, nemam porodicu iako bih to sve voleo i sve ostalo, ali ako dođe nekad do toga i dođe do ono, vrtićkih Viber grupa, ja sam spreman da plaćam mesečno samo da se ne bavim time. Isto tako, školske Viber grupe, ili opcija je da ja uđem u tu Viber grupu i da vidimo koliko će dugo da opstane, ili ja u grupi ili koliko će da krenu ljudi da izlaze. Ali mislim da je to, mislim da je to koren sveg zla na ovom svetu. Ali koliko god to mi se šalili da je tako, to ljudima funkcioniše. Znam par biznisa koji su u poslednjih desetak godina, recimo, izgradili svoju priču na Facebook grupama, jer su one u nekom trenutku postale super interesantne za specifične stvari. Ti biznisi umiru zato što Facebook umire i ne postoji adekvatno mesto gde ljudi seamless mogu da pređu. Znači kad bi postojale TikTok grupe, verovatno bi ljudi prešli. Kad bi postojale Instagram grupe na taj način, verovatno bi ljudi prešli, ali ne postoje takve. I ono, ako postoji nešto, nema sve funkcionalnosti koje ti ovamo trebaju i tu postoji neki gap koji će možda popuniti neko novi. Ali ako ga bude popunio neko, to će biti veće aplikacije koje imamo instalirane. Neće ljudi instalirati novu aplikaciju da bi dobili nešto, neće otvoriti novi profil. Previše svega. To je strašno. Ja sam skoro imao situaciju da mi je Facebook bez ikakvog smislenog razloga bio blokiran 20 dana, “unusual activity”, kad promeniš nekoliko lokacija u danu. I kao, čak suštinski nemam problem s tim, ne moram da imam Facebook i nije važno. Mislim, imam par ljudi s kojima se čujem na Messengeru, ali ne bitno. Ali prvo, imam ceo ads za gomilu klijenata i sve ostalo. Ali drugi problem koji je mnogo veći, na mnogim sajtovima koristim Facebook za login. I ako moram da pravim account ili mogu da kliknem, navikao sam da kliknem u 90% slučajeva da to uradim sa Gmail accountom koji takođe mogu da mi udese. Znači, nemam kontrolu, ali ajde, Gmail vuče mail pa možeš resetovati na mail i sve ostalo. Ali shvatiš koliko smo kao postali robovi toga da gledamo sve što koristimo da nam bude što niža ulazna barijera. I obratiti živce i vremena za još jedan account i još jednu aplikaciju, ako nije na klik, neće učenik. Mora da ti ponudi nešto zbog čega ti je stvarno stalo i hoćeš da se iscimaš. A nema mnogo stvari koje su takve, posebno ako je to nešto što ti otvaraš i krećeš od nule i treba da gradiš. Ma obrati, ne gradim više ništa. U svakom slučaju, ako vam je bila interesantna ova priča, istražite malo šta Outpost Chess radi, krenite da igrate šah u slobodno vreme. Ako ne znate šta drugo da radite, barem radite nešto što vas neće zaglupljivati. Videćete koliko je zabavno. Kažem, ja sam nekoliko puta počinjao, ali ja isto imam taj problem sa kompetitivnošću i onda ne mogu da izgubim pet puta za redom. Voleo bih da imam telefon i nakon toga, pa da ga ne bih uništio, bolje da ne igram. Ali može da bude interesantno. Ja sam jedan kratak period imao čak i neko društvo sa kojim sam relativno redovno igrao i to može da bude super neka aktivnost koja povezuje i ljude koji su ovde, ali ne mogu da izađu tada ili nemaju vremena, a i ljude koji su po celom svetu, a naši su prijatelji koji takođe vole da u različita doba dana pet minuta stave mozak na rezervu i upale aplikaciju i igraju šah sa vama. Tako da, lepa navika, probajte ili makar istražite malo. Beskrajno je zanimljivo sve to što se dešava u svetu šaha sada. Hvala vam što ste slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, to bi bilo to za ovu epizodu, vidimo se ponovo naredne. Hvala što pratite kanal.