Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Danas u Pojačalu imamo to zadovoljstvo da nam u gostima bude jedan pravi inženjer. Zašto kažem pravi inženjer? Pa zato što pravi inženjeri rade i hardware, ne samo softver. Jovan Vujasinović je počeo tako što ga je zanimalo kako rade stvari, da je počeo da ih popravlja, onda je odlučio da je možda dobro da se školuje za to, onda je ostao na fakultetu i zapravo već 30-ak godina se bavi elektronikom i poslednjih 15-ak radi na razvoju nekih izuzetno važnih i kompleksnih sistema koji su od eksperimenta sa fakulteta postali firme, a kasnije i veoma ozbiljne priče koje su imale svoje poslovne uspehe kako u Srbiji i tako i u inostranstvu. U tom procesu on je naučio svašta, a glavnu stvar da za uspeh nekog biznisa nije dovoljno samo da bude dobar inženjer, nego da mora da bude zaista i pravi preduzetnik i menadžer da bi te priče zaista mogle da uspeju na nekoj skali koja nije samo na nivou eksperimenta. Čak i ako vas ne zanima ono što kažem u samom uvodu i ne ložite se na elektroniku, ukoliko želite da vodite sopstveni biznis i da razvijate neke stvari siguran sam da će vam epizoda biti izuzetno korisna. Uživajte.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pa Jovane, dobro mi došao. 

Jovan Vujasinović: Hvala, bolje te našao. 

Ivan Minić: Ti si jedan od ljudi koji su došli u Pojačalo za koje ja mogu da kažem ono što mi je dosta teško da kažem za većinu mojih kolega, to je da si pravi inženjer. Znači, softveraše ja jednostavno nikada nisam doživljavao kao prave inženjere jer to ako nema hardvera, to sve ostalo može manje-više bilo ko. Naravno da nije tako, ali volim da napravim tu neku razliku i distinkciju i posebno što, da kažem, stvari na kojima si ti u životu radio su onako prilično životno važne svakome od nas. Ljudi često ni ne znaju koliko su zapravo kompleksne i interesantne, kako su se razvijale, menjale kroz vreme jer taj deo tehnologije je jedan od onih delova koje većina ljudi samo podrazumeva i ide dalje. Pričaćemo detaljno o svemu tome. Za početak bih voleo samo pre nego što krenemo na hronološka pitanja i naše prvo i ključno pitanje, voleo bih da napraviš nekakav presek toga gde si ti sada u karijeri i šta sada radiš. 

Jovan Vujasinović: Pa sada da kažem, sam u svojoj porodičnoj kompaniji F Holding, ali mogu reći malo drugačijoj ulozi. F Holding je konsultantska kompanija, znači nismo više toliko operativni što generalno u nekoj mojoj karijeri jeste bilo obeležje. Ali pored toga, svakako mi je nauka interesantna, pošto onako kad me pitaju šta mi je zanimanje, pa me to navodilo da razmišljam. I onda sam na kraju negde to kratko sveo na naučnik, preduzetnik i menadžer. I u suštini nauka mi je interesantna, njom se i dalje bavim. U suštini sama ova kompanija je preduzetništvo, ali opet tu gledam da primerom svojim godinama baš previše u tom smeru ne idem, nego više ovako da budemo inkubator, što i jesmo često za mnoge mlade kompanije koje u nama nalaze podršku za svoje preduzetničke poduhvate. I dobro, naravno, uvek kad kompanija postoji, tu postoji neki menadžerski posao, ali nekako bih rekao da je to sada sve mnogo opuštenije nego nekada kad sam to, onako, baš bio u operativnom zamahu. 

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. Mislim, te tri stvari koje si rekao su tri stvari koje retko ko uspeo uspešno da pomiri i da u njima funkcioniše. Generalno, taj moment da neko ko je aktivan akademski zapravo radi na nečemu što je primenjivo u realnom životu, u realnom sektoru, u privredi i svemu ostalom, a onda da se iz toga iznedri nešto što ima svoj nezavisni život, a ne samo kao je to nekakav razvojni moment, razvojni centar, je super interesantno. Ali pričaćemo o tome, krećemo, kako je inače, krećemo u Pojačalu, krećemo mančmelo pitanjem šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Jovan Vujasinović: Pa to je ovako dobro pitanje. Pa šta znam, mislim nisam nešto sad siguran da sam baš kao mnogo mali imao neku jasnu ideju i viziju, ali kako je vreme išlo, u principu, ajde kažem, od malih nogu sam ja radio, nekako je tako išao moj život. Otac je, da kažem, gradio kuću i onda je tu stalno bilo nekih poslova, se nešto radi i tu sam ja uz njega uvek trebao biti da pomažem, u početku je tako bilo. Pa je onda meni vremenom sad bilo pomažem, pa sam onda preuzeo da malo ja radim i u suštini je bilo tu raznih poslova, šta smo mi sve radili i, što kažu, i zidanje i malterisanje, i brušenje, varenje, i stolarije, ali smo radili to oko struje i neki moji prvi kontakti, da kažem, u tom elektro su bile elektroinstalacije. Ono, bilo u kući, bilo u pomoćnoj zgradi, u početku kod nas, pa onda posle i kod prijatelja, rođaka i tako dalje. I tu je negde otac moj znao te stvari, on je to, iako on to nije bio, nije imao veze s tim, on je bio hemijski tehničar, on je to meni pokazao, to je meni bilo interesantno i tu negde kreću te prve linije. A onda posle nekako tamo, koja je to bila godina, znači sam ja bio osmi razred prva godina, 1991-1992, nekako je tad bio bum te opreme koja se pojavljuje, televizori, videorekorderi, muzički stubovi, sećam se i sad naziva tih, bilo je naravno Sony to, ali bio je nekakva elektronika, Macron i tako dalje. 

Ivan Minić: Na brendove koji više ne postoje, ali kao ko god se sete, znači kao, sećaš ga se sa nekom ono emocijom. 

Jovan Vujasinović: Jeste, baš tako, i to je nekako krenulo, ljudi su to počeli da uzimaju, ali se onda pojavio ono kao problem kako to da podesim, sad došao je taj televizor, tamo sto nekih kanala, sad treba te frekvencije podesiti ili video rekorder, ili povezati, ili muzički stub, i onako ono klimat. Mislim, oko mene to sve bilo interesantno, sve sam ja to voleo da provaljujem, da gledam, da vidim kako to funkcioniše i tako onda počeo me zove jedan, drugi, treći i na kraju u tom mestu naselju svi su znali da ja to podešavam i kogod kupi nešto, on mene zove i ja tako idem to podešavam. I to su negde bili ti dodiri i onda, posle nekog vremena, mene počinje zanima šta je to unutra i onda čak počinju se pojavljuju i kvarovi negde, ja opet ne mogu izdržati da to ne odšrafim, ne otvorim, da pogledam šta ima unutra, tako da tu počinju neki ti prvi dodiri i negde u stvari je meni bilo tada mnogo moćno ko je ovo smislio, kako je on to smislio, kako je to nastalo i tu počinje neka ta moja, kad porastem, ja bih voleo da gledam. Kad porastem, ja bih voleo da napravim neke uređaje, da sada gledam neke elektronske projekte, one štampane ploče, one komponente, i meni počinje da bude zanimljivo. Sad, ja bih voleo to da napravim. Tako da, eto, možda je to neko odgovor na pitanje, tako se razvila ta priča

Ivan Minić: Pre neki dan mi šalje kolega, i onda sam pročitao taj kratki isečak na Instagramu, pa sam rešio da istražujem i sve ostalo. I kao stvarno, kod nas je daljinski uvek bio daljinski, i uvek se govorilo o daljinskom. Prvi put kad sam otišao u Ameriku, skapirao sam da oni govore “clicker” za to vreme, i kao šta je clicker, kad ne klikće ništa. E, kliktalo je! I prvi daljinski upravljači za televizore, koji su pravljeni bez baterije, imali su nekakve mehaničke tastere koji bi okidali određene zvuke, i taj zvuk bi televizor registrovao i to bi ga aktiviralo da promeni kanal. Dobra stvar je, nije tražio baterije, nije morao da bude vidljiv, trebalo je samo da se čuje, znači, nije moralo da bude infracrveno i u pravoj liniji. Loša stvar je bila što, ako se proizvede sličan zvuk, on promeni kanal. To je moglo da izazove svašta, od toga da papagaji namerno menjaju kanale da nerviraju vlasnike, pa nadalje. I onda se prešlo na infracrvenu tehnologiju, koja se, mislim, i danas koristi. Verovatno se sada prešlo i na neki Bluetooth, ali kao… I samo razmišljam koliko je to bilo genijalno rešenje za ono vreme. A sledeća stvar, pre par dana mi šalje kolega sliku nekog televizora iz sedamdesetih, koji ima veliki kolor ekran, kao jedan od prvih sa velikim kolor ekranom, i dva mala crno-bela ekrana gde možeš da gledaš još dva kanala, svaki sa svojim tunerom. I to je, mislim, kao, koliko je neko bio lud da se sada bavi time i da sve to pravi. Ja se sećam svih tih uređaja, svega toga, i kako je to nekad bilo veliko, kvalitetno, skupo, i kako je svaki dodir sa tom tehnikom bio poseban. Nije postojala opcija da ti se izliže daljinski. Mislim, okej, osim što su svi bili umotani u najlon, pa svakako nije postojala ta opcija, ali generalno kvalitet svega, dugmića, tastera, bio je mnogo viši, jer je to bilo skupo i nije moglo da se nabavi tek tako. Kad je uređaj težak, onda sigurno ima svašta nešto unutra, i ja sam se uvek ložio da vidim šta sve to ima. Nikad nisam otišao toliko daleko da zapravo znam da popravim, ali kad sam pričao s ljudima koji su ulazili u tu priču i čija je prva tačka karijere bio neki mini servis, oni su mi objašnjavali da je većina toga bila relativno jednostavna. Imao si za većinu uređaja šeme koje su dolazile uz njih, i na osnovu toga si mogao da radiš svašta. Znaš, voleo bih da mi ti kažeš malo više kako je to zapravo izgledalo. I ja se sećam da svaki put kad sam s ćaletom nešto radio, miris… Bože, kako se zvala ona mast za lemilicu?

Jovan Vujasinović:  Aha, da, da

Ivan Minić: miris toga i sam proces, to me je inficiralo za ceo život. Kako izgleda kad zapravo nešto korisno radiš? 

Jovan Vujasinović: Pa dobro, ti si već dosta toga prošao. Mislim, moram da priznam da ja retko kad imao šemu. Šeme su bile dostupne u oficijalnim servisima, kao što danas imaš u oficijalnim servisima za automobile, pa oni to sve imaju. Naravno, postoje i oni koji se snalaze. Tako je i tada bilo više snalaženje – gledaš štampanu ploču, zaključuješ koja linija gde ide, koja komponenta šta radi, i tako dalje. Vremenom se uvežbaš. Neke stvari se interesantno ponavljaju. Otprilike, kad se neki uređaj napravi, i dan-danas isti uređaji ponavljaju iste greške. Sve ima neku svoju slabu tačku. Tako svaki uređaj, kada se napravi, prvo prolazi kroz ono što kažu “dečje bolesti”. Ima mnogo slabih tačaka, ali to se ispegla u nekom periodu. Posle, kada uđe u serijsku proizvodnju, već to postaje bolje. Naravno, sve se kvari, ali vremenom se tačno zna gde se nešto kvari, i to se onda lako rešava. U početku sam bio mlad i sve me je zanimalo, pa sam gledao sve moguće uređaje. Drugi su se specijalizovali, radili samo određene marke i servise. To je već bio drugačiji koncept. Kolege su bile ključne. U početku si sam, a posle se povezuješ s drugima, razmenjuješ informacije, pomažeš, i sve ide lakše. Interesantno mi je ovo što si spomenuo, ti teški uređaji, oni stari, s tehnologijom elektronskih cevi. Bili su veliki i teški. I dan-danas ima ljudi koji su pasionirani ljubitelji muzike, imaju ploče i smatraju da su one neprikosnovene. Imaju pojačala s lampama i tvrde da taj zvuk ne može da se nadmaši. To je subjektivno, naravno, ali možemo o tome pričati do sutra. Svako ima svoje mišljenje. To je bila jedna era elektronike. Onda je došla era integrisanih kola, sve se smanjilo, pa sada imamo mini satove, telefone, računare, tablete, i tako dalje. Meni je zanimljivo to što sam popravljao uređaje. Najčešće je problem bio u napajanju. U početku su napajanja bila linearna, ali onda su se pojavila prekidačka napajanja. Otvaram uređaj i ne mogu da shvatim kako trafo nije na početku, kao što je bilo uvek. Malo se raspitujem, zovem ljude, i kažu mi: “E, to su ti prekidačka napajanja.” Mene je to zanimalo još u srednjoj školi, ali tek na drugoj godini fakulteta, na elektronici kod profesora Caje, sve mi je postalo jasno. On je bio legenda Elektrotehničkog fakulteta. Na prvom predavanju crta prekidačko napajanje i objašnjava sve detalje. Za mene je to bilo kao “sve što ste želeli da pitate, a niste imali koga”. To mi je ostalo urezano. Posle toga, popravka je išla mnogo lakše. 

FAKULTETSKI DANI  

Ivan Minić: To su momenti kad prvo nešto proživiš iz prakse, a onda posle pročitaš kako se to rešava, i ponosan si što si sam došao do toga. I kaži mi, očigledno je bilo da si bio inficiran elektronikom, elektrotehnikom i svim tim i da ćeš studirati nešto vezano za to, ali kako je izgledao tada i upis i fakultet i prosto ono, kakav je tvoj prvi kontakt sa tim? 

Jovan Vujasinović:  Da, pa ovako, ja sam prvo, kad sam završavao osnovnu školu, ono, razmišljao da li da idem u gimnaziju ili u srednju školu i kako sam ja živeo u jednom mestu gde se baš i nije nešto mnogo studiralo, a i u mojoj familiji nije to nešto bilo. Tako da sam imao logiku: da li ću ja baš to da studiram, i to je bilo pitanje. Onda sam pomislio: “Daj da ja upišem elektrotehničku školu, što je sigurno, sigurno, ja imam zanat, pa baš ako budem ja hteo, mogu ja to posle fakulteta i tako dalje.” I ja sam upisao elektrotehničku školu i to je tada bio nov smer, elektrotehnika računara, jer mi je to bilo 21. godina, i to mi je tada bilo interesantno. Pojavljivali su se računari i mene je to već zanimalo, kako to izgleda, šta je i tako dalje. I tu je krenuo taj susret sa, imali smo i elektronike i merenje u elektronici, ali i ove računarske predmete, programiranje i sve to. Meni je sve to bilo interesantno i lepo i vrlo mi je bilo lepo iskustvo u toj školi, Elektrotehničkoj školi Nikola Tesla, i ceo taj period. I negde opet, kad smo završavali tu četvrtu godinu, ja sam zaključio, pošto bih da idem da studiram, osmelio sam se u tom pravcu. Generalno, ono, položio sam taj prijemni, upisao sam to, nije bilo nekih problema. Posle su krenule studije i išlo je to nekim svojim tokom. Meni je to sve bilo interesantno, i sad, još ti kažeš kada si “inficiran”, kada si “zaražen”, onda ti to drugačije doživljavaš. Ja sam tu više dolazio, eto, sve to što me zanimalo, da ja to saznam, da naučim kako to funkcioniše, i uvek ta neka ideja da ja napravim neka svoja uređaj na kraju krajeva me je uvek vodila. Tako da je to bilo u tom, da kažemo, pogledu. Sve je išlo tim tokom. A ovo malo pre što kažeš, nešto radiš, pa onda posle, kako se sve učiš, pa si ponosan kako ti zaključuješ da tako treba i sve ostalo, to me podseti na jednu situaciju. Pošto bih ja radio razne, razne stvari dok sam bio tamo u osnovnoj i srednjoj školi i tako dalje, recimo, kad sam upisao srednju školu, već sam u školi i sve ostalo. Ali ja sam tada imao jedan projekat i bio sam pasioniran za to. Mi smo neko stepenište u kući, moj otac je zaključio da to srušimo i da napravimo novo, jer je to bilo tako da moraš da uđeš u kuću pa da onda ideš na stepenište. A oni su hteli da to odvoje na ulazu i da postoje prizemlje i sprat i tako dalje. I to je bio neki projekat u koji sam ja bio zapaljen. Mi smo imali tehničko crtanje u prvoj godini srednje škole, to je bio najteži predmet otprilike. Niko nije mogao da dobije peticu, na prvom času su svi dobili kečeve, mogao si da dobiješ dvojku, trojku, neko i četvorku i sve ostalo. Meni je to bilo interesantno i onda sam ja to crtao, stepenište projektovao. To je trebalo da se uklopi, imaš skučen prostor, a treba da zadovoljiš nešto 18, 25 da bude – sad sam zapamtio – ono čelo i gazište i to. Bio sam zapaljen za to i to sam ja nacrtao i projektovao. Na kraju je to sve leglo, sve smo mi to napravili, i radio sam te neke stvari oko stolarije, pravio te prozore, vrata i to. I ja sam to radio po nekoj logici, kako bi taj spoj trebalo da izgleda i sve ostalo. I onda, posle nekog vremena, to se sve tu pročulo. Počeo sam da se družim sa stolarima koji su tu bili u naselju, koji su to radili. Onda bih otišao kod njih da vidim kako oni to rade i shvatio sam da je to u stvari taj koncept. I zašto mi je to ovako ostalo u memoriji i što je važno – ja to dan-danas kažem – logika je najjače oružje. Prosto, ja sam shvatio da i svi ti zanati, ako hoćeš da uđeš u njih, ne treba mnogo vremena ako logički razmišljaš, da shvatiš kako to ide. Dobro, posle naravno treba da uvežbaš malo ruku, oko i sve ostalo da to tako ide. I posle, kroz sve ove moje preduzetničke poduhvate i kroz biznis, ja sam se uvek oslanjao na logiku. I dešavaju se situacije da mi dođu, to je najčešće recimo ovo što se dešava sa pravnicima i advokatima kad se prave neki ugovori i tako dalje, i onda se dešavalo da se tvrdi: “Pa, znaš, to je tako.” A zašto je to tako? Ja sam uvek imao to neko pitanje, zašto je to tako. To me je ceo život pratilo. 

Ivan Minić: Zašto se tako mora? 

Jovan Vujasinović: Zašto se tako mora? Znači, ja jednostavno kad vidim tamo banderu, zanima me: a što je bandera baš tu? Što nije pola metra tamo ili vamo i tako dalje. Mora nešto da ima. I onda kada se otprilike dođe do onoga: “Pa, to je tako”, a protiv logike, tu treba biti čvrst i jak i istražiti to do kraja. Ako stvarno postoji argument, onda je okej. Ali ako imaš osećaj da bi po logici to trebalo drugačije da se uradi, onda je tu važno istrajati i na bazi logike i argumenata zaključiti i uraditi ono što logika govori, što govore argumenti. 

Ivan Minić: Kaži mi, studiranje… Mislim, ETF važi za izuzetno težak fakultet. Takođe, važi u jednom periodu i za fakultet koji nije baš pratio, u smislu aktuelnosti, ono što je potrebno, možda posebno za softversko inženjerstvo i sve ostalo. Međutim, vi pravi inženjeri koji ste se bavili ovim smerovima, koji su elektronika, energetika i slično, uglavnom sam čuo sve najbolje o tome šta se prolazilo, iako je bilo dosta predmeta koji su bili izuzetno teški i dosta profesora koji su bili izuzetno strogi, zahtevni i tako dalje. I negde, ono, sa svima kojima je fakultet bio važan deo odrastanja, formiranja i karijere, u smislu da ih je predodredio za ono čime su se kasnije bavili. A ti si bio deo cele te priče. Nekako volim da istaknemo neke ljude koji su tu bili značajni, koji su pozitivno uticali, koji su napravili da ti ne pobegneš, kao što su mnogi, da ne odeš na nešto drugo, da ne pobegneš od same nauke u nešto treće, četvrto, peto, nego da ostaneš u svemu tome i da suštinski karijeru posvetiš svemu tome. Koji su to bili neki predmeti i situacije i ljudi? I kako su se ti odnosi gradili i menjali, pošto to je mnogo važno – ti dolaziš kao klinac, a posle ste kolege. 

Jovan Vujasinović: Da, da. Pa, dobro, mislim svakako što se mene tiče, ja sam, ovaj, to moje studiranje definitivno je obeležilo to neka, da kažem, poznanstvo, kasnije saradnje, prijateljstvo sa profesorom Slavoljubom Marjanovićem Cajom, koji je čuveni, koji je prosto bio i ostao legendaran trećeg fakulteta. I u principu ispričao sam taj neki susret, ovaj, na drugoj godini, elektronika 1, posle na trećoj godini je bila elektronika 2. I sad, to je bilo ovako, ovaj, mislim što se tiče samog fakulteta i predmeta, šta znam, ja sam nekako uvek, sad kad bih ja vagao šta je meni, ovaj, da li je sve to trebalo da učim, da li je trebalo nešto da ne učim i tako dalje, ja sam negde doživljavao da svi ti predmeti koje radim, da ako ništa drugo pomažu mi da razvijem tu neku logiku, da se moj mozak razvije kroz rešavanje tih nekih problema, situacija i svega ostalog što onda posle pomaže kad dolazi do neke druge situacije. Znači, sigurno da ima i takvih predmeta koje posle nisam koristio, a ima i stvari koje sam učio i koje sam koristio. Ja sam jednako bio zadovoljan sa tih znanja koje sam stekao i ono u principu meni bilo dovoljno kasnije, posle smo pravili konkretne uređaje i sisteme, da možemo to da radimo. E sad, sa Cajom to je bilo jedno nezaboravno druženje, to je nekih, mislim i posle fakulteta, nekih deset godina života, jedne intenzivne saradnje, da kažem, ajde, ja sam bio njegov poslednji asistent i sve te projekte koje je on radio pri kraju života praktično sam ja zajedno s njim radio i on mi je to poverio da vodim i mislim da smo tu napravili odlične rezultate. A tu sad, bilo je tu mnogo, kako se zove, tih situacija. Ja generalno nisam nešto planirao da ostanem na fakultetu, nije mi to bila neka ideja, ali tu je nekako Caja odigrao tu ulogu. Sad uopšte, taj neki susret na drugoj godini studija i onda bih ja njega i pitao nešto na predavanjima, a on je bio jako neposredan i onda stalno kad me sretne u hodniku, on stane i kaže, e, si razumeo ono što sam te pitao, on je voleo tako sa studentima da priča i onda bismo se mi tako sretali par puta, onda bismo se nekad i vozom sreli u vozu, pa bismo isto tako pričali. I sad, tu je opet bilo nekih raznih situacija, npr. sećam se, to sam uvek zapamtio, to sam uvek i pričao, pošto ono ovako kao strog poznat i sve ostalo. Ja polažem elektroniku 2 na 3. godini, imam na prvom delu ispita 270 poena od 300, znači 90%, i Caja dođe na 8. deo, pita me i nacrtam neki pojačavač, ja ga nacrtam i on mi kaže, sklonio je neku komponentu, neki kondenzator, ja sklonim, šta se sad dešava, ja kažem, moram da razmislim, kaže, ne znaš odmah, ja kažem, ne znam odmah, kaže, 6. I ja pošizim, rekoh, kako mi date 6, ne date mi da razmislim, imao sam 90%, kako ja, ljudi, koristim i tako dalje. Prođe posle neko vreme, on mene tako sretne, kao, sačekaj me, dolazi i kaže, ideš li na Jutrijadu, na takmičenje iz elektronike, tako ja kažem, što ću ja da idem, pa ja imam 6 iz elektronike, pa kao, ma, da ja znam i tako dalje. Tako da s njim je uvek bilo malo, malo, sad čisto ovako navodim, to je tako bilo, nikad crno-belo, dosta je to s njim sve bilo i onda otprilike on je meni rekao, kaže, ovaj, kad dođeš tamo do diplomskog, ovaj, javi mi se, samo da vidiš šta ja radim, ne moraš ti da radiš, ali samo to. I ja, kad je došao diplomski, ja obećao, ja mu se javio i sećam se, on me pozvao da dođem kod njega u ovoj kući i ja dođem, ovaj, u stan kod njega i on mi kaže, vidiš, on je tamo računar, i ja kažem, vidim, krivi pogled, ja idem tamo, pogledam, vidim neki broj, vrti se, kažem, šta je ovo? Pa kaže, učitavam brojilo u mojoj zgradi. Znači, on je tad već imao eksperiment da je postavio računar i sva brojila u njegovoj zgradi, pošto on u onoj televizorki, kaže, je živeo pored autobuske, bilo, ne znam, desetak brojila i tako dalje, to je sve daljinski učitavano i to je bio deo eksperimenta i ja kažem, pa vi prosto živite u eksperimentu, pa kaže, živim, kaže. I kaže, ti, voleo bi raditi na tom projektu, i sad neko kao ja, ko je ceo život nešto tu petljao, koga je sve zanimalo, naravno da bi voleo da radi, mi pravimo te uređaje, mi smo ubacili neku elektroniku u brojilo i onda, kako vi to očitavate, kaže, ubacili smo neku elektroniku u brojilo, to su bila ona indukciona brojila i sad ima onaj točak što se vrti i onda se ofarba četvrtina kruga ovako i sad elektronika stoji, to su neki ovi optokapleri, kapleri, fotosenzori, kako se krugovi to detektuju i onda mikroprocesor beleži stanje u memoriji i daljinski to šalje preko niskonaponske mreže. Znači, to je bio modem, to su bili začeci tada u svetu, mislim, Caja je tu bio među pionirima komunikacije kroz niskonaponsku mrežu. Znači, kako da mreža koja već služi za 230 V i 50 Hz, kako kroz nju da prođe neki informacioni signal. I meni to bilo onako očaravajuće i sad otprilike pričam ja naravno sa drugarima, sa prijateljima, sad opet Caja, takav kakav je bio, ljudi su onda bili u fazonu, pa gde ćeš, kaže, da radiš diplomski kod Caje, pa to možda traje godinu dana, dve, ja znam ljude koji su radili i sve ostalo, to nikad nema kraja i to. I ja kažem, dobro, dogovoriću se ja sa njim, onda za tri meseca da uradimo i to je to. I ja dođem i kažem, profesore, može da radim, interesantno mi je, ali da u tri meseca završim. I on kaže, može, dogovorili smo se. I mi krenemo da eksperimentišemo, da radimo i sve ostalo i tako dalje, posle dva meseca vidim da ćemo to raditi do beskonačnosti. I ja kažem, profesore, dva meseca prošlo, ja bih morao već da pišem da završim u tri meseca. A, da, jeste, okej, ajde, važi, piši. I tako, u principu, stvarno, završim ja diplomski u tri meseca i Caja kaže, ajde, kaže, hoćeš da ostaneš na fakultetu da radiš? Pa rekoh, ne znam da li sam ja baš za to, ono, kao da ja znam, ali ako si zainteresovan, zovem te. Pa dobro, ajde, ali nisam ja teoretičar, ja volim mnogo praksu i sve ostalo. On kaže, ne, mi ćemo raditi praktično na projektu i onda to što radimo praktično na projektu, da to možda predaješ studentima. A, dobro, onda mi tako odgovara, može. I tako se mi dogovorimo i tako ja onda ostanem na fakultetu i krenem da radim na tom projektu sistem za daljinsko očitavanje brojila, kasnije daljinsko upravljanje brojilima. I tako onda sam svo to vreme, kada sam bio na fakultetu, tih šest godina, radio, znači, držao vežbe studentima, ali smo radili na tom projektu i to je bilo vrlo interesantno, vrlo kvalitetno vreme za mene provedeno i to je bio taj opet neki entuzijazam i ta zapaljenost da napravimo sad mi nešto i da prosto neki uređaji prorade. A posebno što je to imalo i svoju ozbiljnu svrhu i primenu, tada je, da kažem, bilo ono da se daljinski očitava, da ne moraju ljudi da idu da očitavaju kako ono to bilo, onda je krenula ideja sa daljinskim upravljanjem, a pogledajmo gde je to sad, danas otišlo, ova zelena tranzicija, energetska tranzicija, svi ovi izvori, neka čistija ekološki budućnost, koja opet nije moguća ako nema digitalnih brojila, ako nije cela ta elektroenergetska mreža digitalizovana. 

Ivan Minić: Da, pričaćemo o tome kako su se stvari kroz vreme kasnije razvijale, jer tu imamo onako vrlo zanimljiv put u 20 godina, šta se sve desilo kod nas, a šta se dešavalo i u svetu. Ali bih hteo da se vratimo još malo, da se zadržimo na fakultetu. Ti si praktičar i ceo život si taj što voli nešto da čačka. Kakva je situacija uopšte bila tada na fakultetu? Da li su postojale laboratorije u okviru određenih predmeta? Koliko se praktično radilo, koliko ste imali uopšte dodira sa tim i koliko je to bilo i zanimljivo i relevantno i aktuelno? Jer znam, recimo, doduše uglavnom među ovim mojim softverašima, da je na ETF-u kasnije bilo vrlo ozbiljnih, da kažemo, internih projekata koji nisu imali komercijalnu vrednost, ali su interno bili jako značajni za, ne znam, studentsku mrežu, akademsku i za sve ostalo. A sa druge strane, znam, opet po nekoj desetoj liniji, koliko je recimo FTN davao na to da se razvijaju određene laboratorije, da određeni profesori koji imaju posebno neka interesovanja dobiju priliku i neke, malo za početak, minimalne resurse da rade sa studentima na nekim konkretnim društveno korisnim projektima. Kako je to bilo tada na ETF-u? 

Jovan Vujasinović: Pa, da kažemo, znači ja sam krenuo da radim 2001. godine. Mislim, ako se vratimo malo u istoriju, znači samu kategoriju za elektroniku, tu je bio, znači kao što sam pomenuo, profesor Slavoljub Marjanović Caja, bio je tu profesor Dejan Živković i oni su ovako bili obojica vrlo praktični. Imali su mnogo projekata. Oni su, na kraju krajeva, i došli iz Instituta Mihajlo Pupin, u suštini. I ono vreme, da kažem, pre tih devedesetih, dosta se radilo sa vojskom i oni su radili na tim projektima, simulator leta su bili napravili, na primer, bespilotna letelica. Pa, recimo, Caja je bio jedan od onih koji su uvodili prvi računar koji je napravljen na Institutu Mihajlo Pupin. A baš sam, evo, juče video neki film da je to bio u tom trenutku peti u svetu digitalni računar. Tako da je u to vreme bilo dosta projekata i onda je tu bilo i dosta saradnika na fakultetu i to je dosta dobro funkcionisalo. Međutim, onda su došle te devedesete kad je to sve, da kažem, propalo i generalno nije bilo baš tih projekata. Sve to je bilo više ovako individualno, a teško je raditi bez finansiranja, mislim, i istraživanja. 

Ivan Minić: Pre devedesetih institut je imao saradnje i sa drugim fakultetima iz sveta i bile su razmene, bilo je svašta. Mislim, mi smo se zapravo i upoznali preko takve priče i, kao, ko to ne zna i prođe sada kolima, to je jedna zgrada koja je u relativno pristojnom stanju, pokošena je trava, sve je uredno, ali nije baš da vrvi od ljudi, nije baš da to ima neke velike aktivnosti, a zapravo tu su se neverovatne stvari dešavale pre ne tako mnogo godina. Ali onda se desio taj period. Ali super je, interesantan je taj moment gde oni jesu bili institut, kao što sad, ne znam, svaki fakultet ima neki institut koji je blizu, koji je, da kažem, prigrađen uz tu ustanovu i na neki način uzima najkvalitetnije ljude da rade i pri institutu. Ali to je imalo mnogo stvari koje su kasnije bile aktivno korišćene. Proizvodili su određene stvari, razvijali određene stvari koje su posle masovno proizvođene i imale svoju upotrebu. Dalje pričamo o tehnologijama koje su razvijene. Pa primer onaj preko koga smo svi upoznati je Beogradska šaka, prva robotizovana šaka koja je, da kažemo, osnova humanoidne robotike danas i gomila nekih dodatnih stvari, tačka nula momenta i teorija na osnovu koje zapravo danas svi roboti koji su bipedalni mogu da se kreću i sve ostalo. Mi smo to, učeći robotiku, imali nekih par časova u kojima smo pričali o tome, ali pošto se tu nije baš ništa mnogo postavljalo pitanja, ni bilo formula, ni bilo računanja, mislim da možda nas par iz generacije zapamtio uopšte nešto. Tako meni je bilo interesantno, posle kad sam prvi put video u Muzeju nauke i tehnike Beogradsku šaku, bila mi je super zanimljiva, ali verujem da ljudi uopšte ne znaju šta je tu postojalo. Na ovaj način malo dajemo neko svetlo i neki omaž ljudima koji su u tome učestvovali. 

Jovan Vujasinović: Da, mislim da je to malo poznato. Pa sećam se i ja, kad sam došao na fakultet, nisam imao pojma o tim stvarima, pa sam tek kasnije čuo to onako usput i sve ostalo. I to su stvarno bili ozbiljni projekti, ali prosto bila je to jaka zemlja i onda je bila i nauka. Prosto nema istraživanja bez odgovarajućih finansija i to se i osetilo onda posle. Recimo, interesantno je da su na Elektrotehnički fakultet dolazili strani studenti da studiraju i to je baš bilo dosta. Međutim, te devedesete godine su donele to što su donele i posle je to sve bilo mnogo teže i drugačije. Sad, u suštini, mi recimo to istraživanje što smo radili, taj sistem daljinskog očitavanja i upravljanja, mislim tu se snalazilo na razne načine, bilo je nešto, dobije se neki projekat i ostalo, ali to je sve bilo sitno, preko Ministarstva nauke i tako dalje. Onda se pokušalo kroz saradnje sa elektroprivredom da ugovorimo te neke poligone pa da se to tamo stavi, pa da se neki rezultati iz toga izvuku, ali to je opet za one koji bi imali razumevanja za neke naučne projekte i sve ostalo. A u principu najviše smo se na kraju morali oslanjati na saradnju sa nekim privatnim firmama koje su u suštini bile sponzori svega toga. Ali smo imali neke odgovarajuće ugovore da oni zauzvrat imaju neka odgovarajuća prava na tome. U suštini, kad vratim film, taj period od 2001. do 2007. dok sam bio na fakultetu, tako smo funkcionisali, ali se i to onda isto menjalo. Zato što prosto neka firma to finansira, a treba imati snagu, strpljenja i vremena za razvoj, jer treba dosta vremena da se to razvije dok se ne dođe do nečeg komercijalnog. Pa onda i on više nema snagu da ulaže u to, pa se onda povuče, pa onda tražimo novog sponzora i sve to tako prođe u tom nekom periodu rada s jednim, pa drugim investitorima, pa trećim i tako dalje. 

SARADNJA SA INVESTITORIMA

Ivan Minić: Znam da je u periodu, recimo, sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su postojala samo društvena preduzeća, ali su bila poznata i velika, proizvodili su svašta, često bilo projekata koje su davali institutu da razviju nešto što bi oni kasnije proizvodili, da razviju tehnologiju koja je potrebna za to. To je sličan model, samo što u tom trenutku društveno preduzeće je izuzetno moćno i može da finansira razvoj svega i svačega. Privatnici i dalje, koliko god bili uspešni i sve, to je sve na klimavim nogama, novo je i teško može da izgura tu celu priču. Ali dobro, vi ste na tome radili i niste odustali. 

Jovan Vujasinović: Da, mi smo, ali u suštini, to je, da, bilo neko vreme. Verovatno je to tad bilo, mislim, drugačija je bila svest. Mislim da ovo sad, kako se ono što kaže firme privatne i sve ostalo, bar u ovom nekom periodu koji ja gledam, nije to baš bilo toliko razumevanja za nauku, a u principu, verovatno je to bilo neko vreme. Generalno su to sve bile tad i firme koje su tek krenule ili su u pozajmici, ostala je ta tranzicija, prelazak iz te društvene državne svojine u privatnu, i onda i oni, što kaže, preživljavaju, snalaze se i nemaju nekog sad viška para. Treba da imaš viška para, bih rekao, ajde sad da ulažem u ovo, pa će nešto iz toga da bude i tako dalje. I mi smo u principu jedan posao imali, tako da je došla firma kod nas i rekla: evo, mi imamo taj problem, možete vi to nama da rešite. I da kažemo, to je bio jedan posao sa fabrikom akumulatora iz Sombora, gde su oni imali neke akumulatore. Kad se napravi, onda on mora da se formira, sad, vrlo je bitno kako se on puni. 

Ivan Minić: A to je vreme formiranja baterije na svemu. 

Jovan Vujasinović: Jeste, znači, koliko vreme, na kojoj struji, i sad tu ima neki algoritam za to, i sad opet postoje razni algoritmi za razne akumulatore i tako dalje. I onda su oni imali te neke uređaje koje prosto puštaju struju i sve su to radili stručno, podešavaju, pa puste, pa mere, pa gase. Pa sad opet greška, ljudski faktor, zapriča se, ovo ono, sve kako to ide i tako dalje. I bilo je neko pitanje da li mi to možemo digitalizovati, i došli smo. Mi potpuno smo razvili informacioni sistem, znači odgovarajući softver sa bazom podataka i neke elektronske uređaje koji su bili na samim tim izvršnim organima, koji su komunicirali sa softverom, dobijali komande, izvršavali, prenosili informacije, tako da su oni mogli bukvalno da na softveru kliknu, uključe odgovarajući algoritam i ostave to. Posle nekog vremena, samo kad je to gotovo, dođu, pokupe akumulatore i to je to. Dobiju informaciju da je gotovo. I što isto je bilo važno, da sve te onda akumulatore ostave informaciju u bazi podataka kako je on formiran, pa kad dođu na teren, posle, kad ima reklamacije, mogu da prate koja je to veza, kako to utiče i sve ostalo. Mislim, to je ovako bila jedna, da kažem, u mojoj karijeri prva primena te digitalizacije i šta se ona donosi, digitalizacija, informacioni sistemi i tako dalje. 

Ivan Minić: Mislim, mi pričamo o tome da je to, ko se seća, Blackhorse akumulatori su bili izuzetno dobri, izuzetno cenjeni na tržištu. Ok, ko je imao viška para, uzimao je Vartu i nije razmišljao, jer Nemačko. Tako je. Ali generalno, i Blackhorse je bio vrlo prisutan i u medijima, bio je izuzetno uspešna firma i pravili su jako dobre proizvode. I ovo je samo još jedan moment gde ti možeš da proizvod učiniš još boljim, predvidljivim, standardizovanijim, time što nećeš zavisiti od toga da li se čovek uspava ili mora da ode do toaleta ili šta već. 

Jovan Vujasinović: Mislim da su imali dobar odnos cene i kvaliteta i mislim da je šteta. Ne vidim, mislim, nisam ni pratio da li se dešava s tom firmom nešto, ne vidim, pa mislim da je šteta što to ona nije opstala i zadržala taj sjaj. Ali, ovaj, to je da kažemo… 

Ivan Minić: A bila je dobar klijent. 

Jovan Vujasinović: Dobar klijent, bila, ovaj, dobro, to je bio lep posao. Mislim, bilo je lepo, ovako, bio interesantan, bio mi izazovan, imao sam entuzijazam da ga uradim, a bio je lep posao, što kaže, ovaj, komercijalno smo to realizovali, da kažemo, svi su tu bili zadovoljni. Ovaj, i tako da to je bila, da kažem, eto, jedna, da kažem, vrsta, ovaj, stalno se priča saradnja nauke i privrede i ja mislim da to stvarno bi trebalo da se, ovaj, razvije kod nas. Mislim da nije to na dovoljnom nivou ono koliko bi trebalo. Evo, pričali smo sad kako je to bilo nekada, da je to mnogo više, ovaj, funkcionisalo i sve ostalo. E sad to treba oživeti, da se to podigne na neki, ovaj, viši nivo i to je, recimo, jedan vid. Kad kompanije same prepoznaju da im nešto treba. Pa, recimo, direktor kompanije je bio baš elektroinženjer, on je tek bio postavljen, došao, i on je to pogledao, to je to video. Pošto ne bih ovo digitalizovao, idem na fakultet da pitam, i tako je to krenulo. Ovaj, i to je to, mogući jedan, jedan, kako se zove, ovaj, vid saradnje. Ovaj, posle toga, recimo, nešto, ovaj, sledeće što sam radio, ovaj, to je, da kažemo, ajde, bila neka inicijativa više, ovaj, sa naše strane, gde smo mi razvijali neke uređaje, pa smo onda odlazili u privredu, pa smo tražili, u stvari, neku firmu koja bi bila zainteresovana i koja bi bila investitor i koja bi prosto, eto, time obogatila neki svoj proizvodni program. Ovaj, i to je bio neki taj, da kažemo, to sa Cajom što sam razvio taj sistem daljinskog upravljanja očitanja brojila, to je uvek bilo na tom nivou. Znači, mi uvek tako morali da nalazimo, da jurimo nekog da zainteresujemo. Nije to bilo vreme. Ovaj, sad, kad gledam ovim današnjim danima, ovaj, ipak postoje ovi investicioni fondovi, postoje ovi anđeli, postoje razne, ovaj, sad… 

Ivan Minić: Opcije za finansiranje. 

Jovan Vujasinović: Opcije za finansiranje. 

Ivan Minić: Od bankarskih ponuda.

Jovan Vujasinović:  Jeste. To tad nije bilo. Znači, do sada smo mi morali bukvalno tako da idemo, kucamo od vrata do vrata, da otprilike skapiramo, o, koja bi firma možda mogla biti zainteresovana, pa kako doći do njih, pa onda preko nekog kontakta, pa da vas prime, pa da im objasnite, pa da prezentaciju odradite, pa da bude uspešna prezentacija, pa… 

Ivan Minić: Mnogo koraka. 

Jovan Vujasinović:  Mnogo koraka, mnogo koraka. Ovaj, tako da… Ali, recimo, isto jedna interesantna priča iz tog perioda, u toj nekoj saradnji, je bila, ovaj, tad su se pojavili oni terminali za fiskalne kase, na primer, i to svi znaju sigurno da u tom nekom trenutku su morali svi objekti da stave terminale za daljinski, ovaj, da kažem, nadzor od strane poreske uprave, i… Tad sam ja imao saradnju sa, sa, ovaj, kompanijom SDD i TG. Mi smo još pre toga sarađivali, da su već neke kompanije, mislim da je to bio 1. maj, ovaj, koja je imala dosta tih maloprodajnih objekata po celoj, ovaj, Srbiji, mislim nekih 50-ak, i onda su mi zaključili što ja to ne bih daljinski kontrolisao i nadzirao, i mogu da menjam i cene, i artikle, i sve ostalo. I mi smo tad bili napravili, ovaj, SDD i TG je formirao, da kažem, ekipu, i ja sam bio oko elektronike, oko tog nekog elektronskog uređaja, komunikatora, koji bi bio uz kasu i, ovaj, bio povezan sa njom, a imao daljinsku komunikaciju preko GPRS mreže, znači tada je mobilna telefonija počela da se koristi za prenos podataka, ovaj, sa nekim informacionim sistemom koji bi to sve kontrolisao, izdavao komande, upravljao, imao bazu podataka, izveštaje i sve o tome, i tako dalje. I onda smo to dobili, kažemo, radili u nekoj maloj seriji, ovaj, međutim, posle krene taj posao sa GPRS terminalima za fiskalne kase, i tu sam ja sa SDD i TG-om napravio tu saradnju da mi razvijemo taj terminal, i to je, da kažem, ajde, neki drugi inovativni projekat i, ovaj, da kažem, jedan modus saradnje nauke i privrede. E, tu je sad bilo, recimo, ja sam tada ono smatrao najvažnija je stvar da se nešto napravi i da se nešto razvije. 

Ivan Minić: Kao i svaki inženjer. 

Jovan Vujasinović: Da, kao i svaki inženjer. Hvala ti za ovo, pravi inženjer. Osećaj to malo prokomentarišem. I onda, otprilike, ja ću ono to da razvijem i to je ono kao top. I sad, naravno, mi to sada treba da dogovorimo oko komercijalnih, nekih uslova i sve ostalo, a firma treba to da napravi, da ona to proizvede. I sad nisam tada bio svestan šta to znači napraviti jedan komad da radi, šta znači proizvesti za početak hiljadu komada, ni šta je to škart, otprilike, ja sam zamislio svaki uređaj koji se napravi će da radi. Mislim, što bi sad postojao neki škart i tako dalje. I uopšte, kako sad tu ljude obučiti, kako organizovati proizvodni proces, šta sve treba u stoji i tako dalje. Onda mi je to bilo jedno interesantno iskustvo. Ja sam sad dogovorio, dobio sam neki procenat od tog uređaja i ja sam mislio da to baš i nisam, kako se zove, nešto super prošao i tako dalje, ali posle, kada sam prošao sve ono što sam prošao, onda sam shvatio da sam ja to sasvim lepo dogovorio. Ali mi je bilo interesantno, tada sam morao da se bavim nečim drugim, da obučim neke ljude da oni to proizvode i tu sam ja tada pisao uputstvo za fabričko testiranje, znači sam osmislio ceo taj proces u fabrici, kako to se proizvodi, kako se to testira, dobro korisničko uputstvo, uputstvo za servis, da isto ono kada to dođe, kako će to servisirati i tako dalje. Znači tu već ide neko delegiranje tih funkcija, ono u početku dok sam pravio te uređaje, sve sam sam radio i testirao i stavljao i servisirao i tako dalje, a tu je već ovako nešto malo masovnije i to je bilo, da kažem, ta neka vrsta saradnje. I onda posle, da kažem, sam bio na fakultetu do 2007. i taj sistem za daljinsko upravljanje i očitavanje brojila je se prilično, onako se laufao, već je krenuo da prolazi kroz neke razne faze i promenilo se tu nekoliko investitora, ali sad je već to postalo teško sve hendlujem na fakultetu i praktično mi je trebala neka kompanija, firma koja bi to mogla da radi i 2008. smo našli investitora i osnovali kompaniju Meter&Control koju sam ja tada 2008. počeo da vodim i praktično bio jedini zaposleni u tom trenutku u kompaniji. To je, da kažem, neki treći modus te saradnje koji je, da kažem, ajde, možda i najteži, najzahtevniji, jer sam ja praktično vodio tu firmu od 2008. do 2018. kad sam izašao kao direktor, a praktično od 2020. i kao suvlasnik i to je otprilike ono, to sam čitao Adižesa, njegove su mi knjige uvek interesantne i tako zapamtim neke interesantne stvari s njim. Kaže, osnivanje firme, to je, kaže, legneš mlad, a ustaneš star. Sećam se kad sam izašao iz Meter&Control-a, kad bi mi neko skinuo 100 kila sa leđa koje sam dotad stalno nosio, jer ono bukvalno ležeš sa tim problemima, ustaješ sa tim problemima. Ali tu sad već taj moj stvaralački duh dobija neku novu crtu, ovo dotad je bilo inženjerski, pravljenje proizvoda i kreiranje i sve to, a tu sad već ulazim u neke organizacione stvari, ovaj ekonomija, pravo, ali posebno to kako napraviti sistem, jer kad sam izašao iz te firme, tu je već bilo oko nekih 100 zaposlenih, kako napraviti neki sistem koji će da sada pravi te neke uređaje u nekim desetinama, stotinama hiljada komada i da opslužuje tržište sa svim onim što je potrebno. Na tržištu su sad bila neka potpuno druga, nova znanja potrebna za to. 

RAZVOJ ZA SVETSKO TRŽIŠTE

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. E sad, dakle, vi razvijate nešto, razvijate tehnologiju već neko vreme. Ti kad si došao, profesor je već imao neki koncept koji radi, očigledno, čim se vrti na ekranu. Vi razvijate tehnologiju neko vreme, to postaje polako, ali sigurno potrebno u svim zemljama, na taj način se prati, optimizuje potrošnja i sve ostalo, odnosno, prvo da kažemo, samo prati, pa onda sve drugo. Ali to što vi to radite, rade valjda i drugi, niste vi jedini na svetu koji imate tu ideju. Tu se svašta nešto dešava u paraleli sa velikim kompanijama i sa nekim drugim malim kompanijama po svetu koji razvijaju neka svoja rešenja. Ono što ste vi pravili je doživelo da postane uređaj koji je u upotrebi, koji je izašao iz okvira ove zemlje, koji je bio korišćen u nekim vrlo zanimljivim regijama, na vrlo zanimljive načine ste dolazili do poslova, što znači da ste napravili nešto što je apsolutno bilo konkurentno po svim parametrima. Sa jedne strane. Sa druge strane, da je bilo po standardima nekim koji su postavili neki drugi igrači, koji u principu su uvek veliki, pitaju šta će biti standard na kraju. Tako je. I vi smislite nešto, a oni smisle da to ne može tako i da mora da se napravi drugačije, jer oni mogu da diktiraju tržište. Kako je izgledao taj deo priče? Razvoj je jedan, ali taj go to market je taj moment kad, da, evo sad imamo i šta da radimo s njim.

Jovan Vujasinović:  Tako je. Pa vidi, to je ovako jedan put bio i eto, mislim, u tom periodu Caja i ja smo bili na milion prezentacija, mislim, po elektro distribuciji, tad što doduše bio deo elektroprivrede, sve to bila jedna firma, i u Nišu, i u Leskovcu, i u Subotici, Somboru, Novom Sadu, po celoj Srbiji smo mi to obilazili, prikazivali. I mi smo imali sve svoje, znači potpuno razvijen, modulaciju smo imali razvijenu kroz niskonaponsku mrežu, našu koja je prenosila signal, protokoli bili naši, sve je bilo kompletno naše. Bilo je uđaci. Da, uđaci. I mi smo, sećam se, ajme, uvek tu bilo diskusije, da li je to, uvek kad nešto novo napraviš, pa tehno-ekonomska analiza, pa da li se to isplati, da li je to potrebno, da li će trebati i tako dalje, ali negde, to je bilo godina 2003. ili 2004. ili 2005. ili tako nešto, mi smo bili dobili jedan projekat u Elektro Vojvodini i tad smo prvi put instalirali brojila koja su u sebi imala sklopku, pojavila se mala sklopka, 60A može se staviti u brojilo. I mi to stavimo i tamo, pošto imamo nekih 500 potrošača, i sećam se, skupe se svi direktori s nama, bilo je neke pet potrošača koji nisu platili račun za električnu energiju i mi na dugme isključimo tih pet potrošača. Ovi sutradan uplate, mi se opet skupimo, na dugme ih uključimo. I svi direktori: to je pravi sistem, to je prava stvar, mi idemo u to, nabavljamo, kupujemo, rešavamo sve probleme, pošto inače kod nas je i dan-danas uvek problem. 

Ivan Minić: Ovo čovek doda da iseče struju, što se ne kaže kod nas. 

Jovan Vujasinović: I to je bilo opšte oduševljenje, to je trajalo 20-30 dana, onda počinje priča: pa ne možemo, zavisili bismo samo od vas, sve su vaši protokoli, stavimo vaša brojila, vaš softver, oni komuniciraju međusobno, ne možete imati brojila nijednog drugog, ne zna taj protokol, ne zna taj jezik, potpuno pričaju drugačije jezike i to je problem. I tako, otprilike, to onda nije doživelo neku masovnost, a i tada prosto počinjemo i shvatamo taj problem tih standarda i svega toga. Moram sad ovde da kažem da taj softver koji smo mi i tada napravili su napravili studenti, jer sam, otprilike, pošto je stalno bio taj neki problem, tako finansiranje i svega ostalog, i onda pustim glas da li je neko zainteresovan da radi i sve ostalo, i pojavljuju se entuzijasti koji naprave taj softver i bukvalno je to radilo u Elektro Vojvodini i potpuno je radilo bez ikakvih problema. Tako da hoću da kažem taj entuzijazam i ta zapaljenost šta se može doprineti i šta raditi. E sad negde tamo 2008. kad smo napravili Meter&Control, negde vrlo brzo, mi smo onda bili čuli za taj neki protokol DLMS, ali smo mi to smatrali, šta sad to tamo neki stranci forsiraju, ovo-ono, ovo naše je bolje, mi ćemo to da guramo i sve ostalo. Međutim, kako vreme ide, počinjem ja malo da shvatam kako stvari funkcionišu i po svetu i tako dalje, nisam baš dotad. I onako je zemlja bila zatvorena neko vreme, pa dok su se otvarali mic po mic i sve ostalo, a onda, otprilike, čujem od nekih prijatelja priču, kažu: pa kad se pojavio 8086 postala je i Motorola i mnogi se danas kunu da je ta Motorola procesor bio bolji, ali 8086 se probio, pa posle došlo 286, 386 i tako dalje, i ko sad zna za Motorolu koja je u to vreme postojala. Tako da polagano počinjem, shvatam značaj standarda, značaj toga kad su veliki nešto rešili, kad krenu da guraju po celom svetu, šta se tu može David protiv Golijata da uradi i sve ostalo. I recimo, jedna od prvih strateških odluka je bila da kažem: sve ovo što smo do sad radili mi ćemo ovo da bacimo i sada idemo da razvijamo DLMS. I to je sad bila ta ekipa ljudi koja je radila sa mnom, to je bila revolucija: pa si lud, pa kako, pa si normalan, pa gde ćemo to da uradimo, kako to da uradimo, sve ostalo. Ja kažem: je li radio neko od vas više od mene? Kaže: nije. Pa ako ja mogu da bacim, možete i vi. Rekoh: bolje sad mi ovo da bacimo i da pređemo nego da čekamo da nas DLMS pregazi, tad nećemo imati vremena da ga razvijamo. Jer sam ja, otprilike, tu družeći se sa Cajom, a i taj svet elektronike, to je opet sve, da kažem, kao jedno selo, svi se tu znaju i manje-više sam ja brzo upoznao sve te ljude i onda sam video kako su naše, recimo, telekomunikacione industrije, kako one nestaju. Znači, mi smo nekad imali Pupin Telekom DKTS koji je pravio centrale, IRITV koji je pravio kakve su uređaje u to vreme, i onda, otprilike, pojavi se prvo zahtev za ISDN-om, dok Pupin Telekom DKTS to razvije, pojavi se zahtev za ADSL-om i gotovo. I ako si jedan ciklus promašio, ne možeš da izdržiš i polagano onda to sve nestaje. I onda su ljudi to prihvatili, i mi smo to krenuli da radimo i razvijamo taj DLMS, ali opet moram tu da kažem, kad smo ušli u taj protokol, onda smo shvatili da to nije samo čist protokol, nego uopšte jedna filozofija koja daje malo i kako uređaj treba da radi i sve ostalo. To, kako sam ja ovde rekao, pisao je neko ko je imao 40 godina iskustva i razmišljao to iz godina unapred. Ja znam, kad sam pravio protokole pa razmišljam unapred, pa ne možeš da predvidiš, pa posle ti uvek fali neki bajt, bit, itd. 

Ivan Minić: Taj moment koji niko od nas ne razmišlja. Kad sam se prvi put trebao pričati, znam to sto puta, numerička matematika, kao, ovde računate sa greškom, a što da računamo sa greškom kad možemo da izračunamo tako? Pa znaš, to nikad nije tačno u praksi. Znaš, i taj moment kad razviješ bilo šta. Sećam se kad sam prvi put istražio kako radi QR kod i zašto može da se očita iako je umrljan. Zato što je neko uračunao da će biti umrljan i da ipak možeš da ga pročitaš. A ako radi samo kad je idealno, šta se dešava kad nije idealno, a skoro nikad nije idealno? 

Jovan Vujasinović: Tako je, da. 

Ivan Minić: To je ona redundanca koja mora da se ostavi. 

Jovan Vujasinović:  Tako da, to je jedan deo bio vezan za go to market, i to nam je, da kažem, jedan deo, a drugi deo isto bio vezan za to da sam ja onda malo krenuo da gledam, krenuo sam tada da idem po konferencijama. Bile su te smart metering konferencije i u to vreme, pošto je smart metering tek bio u naboju, u povoju, da tek treba da krene ta implementacija, i to je bilo nešto novo gde su svi slušali šta je, a nisu imali mnogo znanja. I onda su se pravile konferencije: Smart Metering South East Europe, Smart Metering Central Europe, i onda je malo-malo, svaka dva-tri meseca bila negde neka konferencija, pored ove glavne evropske koja je većina bila u Amsterdamu. I onda sam ja tamo išao i tamo sam se upoznavao sa stranom operom, sa stranim proizvođačima i mnogo sam učio na tim konferencijama, sve to gledajući. Ali onda sam gledao te proizvode i njihove prospekte, i onda sam primetio da su njihovi proizvodi imali neki oblik, da je to neko razmišljao, da je neko vodio računa. Kod nas tada brojila su bila uvek ona jedna obična kutija, otprilike šta je sad, to, pa bitno, to neko stavi tamo u ormar i šta je bitno kako izgleda. Onda isto tako, oni su imali neke prospekte koji su imali neke slike, neke ikonice, nešto je to lepo izgledalo, a naši tehnički opisi su bili pet gusto kucanih strana. I onda ja tu počinjem malo da shvatam: ko će čitati ovih pet gusto kucanih strana? A ovo kad je ovako lepo, pa slika, pa svaka funkcija opisana nekom ikonom sa dve reči, profila očitavanja, dnevnih događaja, koje lako pamtiš. A onda, šta to znači? Okreneš drugu stranu, pa čitaš ako hoćeš detalje, ali onaj ko neće detalje, već je neku sliku dobio, nešto uradio. I to je jedna stvar koju shvatam da je bitno da uradimo, a druga je stvar da uređaji trebaju neke oblike. I onda, u stvari, saznajem za industrijski dizajn. Šta je to industrijski dizajn, ko to radi tad u Srbiji? Pokušavam da nađem, pa nešto baš i ne ide, i nađem na kraju isto par entuzijasta, firmu Insomnia, koji su na fakultetu to radili i predavali. Tu se mi nađemo, poklopimo neke naše energije i uradimo brojilo. Oni su to napravili nešto posebno, malo onako, posle su ga prozvali “Stilo”. I svi su monteri znali u elektrodistribuciji: “A, to je ono brojilo Stilo.” I tako smo mi dobili taj neki marketing. Imalo je te neke oštre ivice kao onaj avion Stealth, američki, nevidljivi. Mnogo je lepo, interesantno izgledalo. Onda je još brojilo bilo providno, pa da vidiš elektroniku unutra, pa neke dugmiće, različite boje, stvarno smo se igrali, a bilo je mnogo lepo. I posle se pokazalo vrlo korisno. Tako da, to je bio taj neki deo marketinga, koji isto mislim da je bio bitan, jer smo potpuno nešto novo dali. I prosto, kad bi otišao negde napolje i pokazao nešto, poneo na sajam, pogledali bi ono i već im je to dalo neki dojam da to sad ima neku smisao, neku priču i sve ostalo. E, a meni je ostala u glavi ona priča sa onim direktorima: “E, protokol, to mora da radi s drugim brojilima, ne možemo samo zavisiti od vas, nego to mora biti neki standardizovan jezik kojim brojila pričaju sa softverom, tako da mogu na terenu da se stavljaju brojila bilo kojih proizvođača, da to nema veze.” Ta tzv. interoperabilnost. Mi smo bili implementirali taj DLMS, ali shvatili da on baš nije skroz, jeste bio 90%, ali nije skroz. Ali i tih 10% me pravi problem. Jer ja stalno tražim neki standard, i na kraju nađem da postoji IDIS standard. I to je bilo, recimo, 2010. i kažem: “Ajde mi da dobijemo IDIS sertifikat koji garantuje interoperabilnost.” E, to nam je trebalo 4 godine. 2014. smo ga dobili i to je sad bila posebna bitka gde je bilo i tehnike, naravno, ali i diplomatije, politike i svega. I, ovaj, kad smo to dobili, onda smo mi time otvorili vrata da možemo da učestvujemo u Evropi. I onda sećam se, ovaj, Švajcarci nas… Mi smo bili peta firma u svetu koja je dobila IDIS sertifikat. A, ove četiri su bile najveće svetske firme, multinacionalke koje su imale na svim kontinentima predstavništva, proizvodnju, desetine hiljada zaposlenih i tako dalje, i to je sad bilo čudo kako je tako mala firma mogla to da dobije, ovaj, pored ovako velikih firmi. Sećam se, neki tender u Švajcarskoj, oni nas pozivaju da dođemo da učestvujemo na tenderu zato što su doneli odluku da pozovu sve koji imaju IDIS sertifikat, i tako mi upali. I mi sad došli tamo, ovaj, oni pričaju sve na nemačkom, mi stavili prevodioca, neće oni da stanu da čekaju da prevodilac nama prevede, nego oni pričaju, i sad on, čovek, mora da sluša i da nam ovako na uvce, sedi tu pored nas jer je to neka mala prostorija, da nam priča. Ali eto, to je prosto neki oni uslovi s kojima se mi susrećemo, ali smo mi na kraju uspeli da dobijemo taj tender u Švajcarskoj. To je sad opet posebna bitka bila, kako smo li dobili, to je trajalo 5–6 meseci, opsadno stanje, sve na nemačkom, sve živo i tako dalje, ali to smo uspeli da odradimo. I onda, recimo, to su neke dve vrlo važne stvari za taj go-to-market, znači da to tehnički bude okej, da to bude marketinški okej, i onda dolazimo do one tačke – prodaja. I kad sam počeo da se bavim tom prodajom, i da idem po svetu, po raznim zemljama, i da pokušavam da prodam, i da onda shvatim da mi tu treba neko predstavništvo, da neko tu treba da bude. Onda, kako izabrati predstavništvo? Ako hoćeš sam da napraviš svoje predstavništvo, pa treba da dođeš do novca, da li ti se isplati, nađeš čoveka, taj čovek dobar, ti tu dođeš, budeš dva-tri dana, pa se vratiš, ne možeš svaki čas dolaziti ti po Emiratima i Rusiji, ali mislim i po Evropi na kraju krajeva. I onda sam počeo da malo shvatam kako funkcioniše sve te prodaje, i onda sam negde shvatio, recimo, ulogu Genex-a u Staroj Jugoslaviji. Bar sam ja to tako doživeo, sad moraće me neko ispraviti ako grešim, ali negde poimam da je taj Genex imao predstavništvo u svakom delu sveta i da je tu neku jugoslovensku robu tamo plasirao. I koliko onda, u stvari, znači da tako nešto imaš. I onda sam ja, u stvari, shvatio, gledam Siemens i Schneider, da su to, u stvari, kompanije koje jesu krenule u početku, tako su pravile neke drugde, tako se probijale, ali da su to danas firme koje imaju u svakom delu sveta predstavništvo. Kad oni reknu nešto, puste na market, to se u trenutku pojavilo svuda na marketu, u celom svetu, u svoj ekosistem. U svoj ekosistem, da, upravo to. A ja pustim u Srbiji, ali za sve ovo drugo trebaju godine i tako dalje, i shvatio sam problematiku toga. I jedna ovako interesantna anegdota je bila, na primer, kad smo prodavali, kad sam pokušao na Emiratima da prodam. Sad ja jurim tog menadžera elektrodistribucije koji je zadužen za brojila, na nekoj konferenciji da napravim kontakt s njim i sve ostalo, a on, otprilike, nisam mu nešto interesantan. I na kraju sad već toliko mu dosadim, i on se okrene i kaže: “Dobro, kao, više šta hoćeš ti od mene? Jesi li ti prošetao ovde po Dubaiju? Jesi li video da je ovde sve naj, naj, naj? Da mi imamo i najveću zgradu, i najveći akvarijum, i najveće veštačko skijalište? Mi radimo samo sa najvećima.” Ja mu kažem: “Pa znam ali ja imam IDIS sertifikat. To imaju samo najveći.” On me gleda kao: “Imaš IDIS sertifikat?” Ja rekoh: “Imam.” Pa kaže: “Dobro, gde ti to radiš?” Ja kažem: “Pa u Švajcarskoj.” “Jel ima negde bolji kvalitet nego u Švajcarskoj?” A on reče: “Aj, sedi da pričamo.” Tako da, teško je to probijanje za našu privredu kad se to sve razrušilo. I onda je velika stvar kad neke naše kompanije u nekim zemljama probiju, a u sličnoj su branši, recimo elektro. Onda opet, ako smo mi probili u nekoj, ja sam onda s tim kompanijama pričao, i to smo i pokušali u privredne komore: “Ajde da se povežemo, pa da koristimo. Ako sam ja ovamo probio, ti koristi moje kontakte, ako si ti tamo probio, ja tvoje kontakte.” Ali tako to brže ide, jer ovako, ako svako probija zemlju po zemlju, to sto godina neće biti. 

Ivan Minić: Mislim, i taj deo koji kažeš da, recimo, takav neki infrastrukturni uređaj koji se proizvodi u hiljadama i desetinama hiljada, to obično rade samo veliki sistemi. I veliki sistemi vrlo često to ne razviju, nego neko razvije, oni kažu: “Ovi ljudi su fini,” i samo ih usisaju. I sve ono što je ta firma vrlo često imala u smislu agilnosti, inovacije, svega toga, više ne postoji. Jer oni su sad u sistemu u kojem apsolutno nema prostora za to. Ali su ovi dobili gotov proizvod koji samo štancuju i to je to. S jedne strane, oni su kupili mesto na još jednom segmentu tržišta, kupili su nešto, tehnologiju, jer kao R&D je najskuplja stvar na svetu i najneizvesnija u tom nekom smislu. Ali su sa druge strane uništili šansu da se ti ljudi koji su već razvili nešto što ne može da se napravi – oni su ga već napravili – razviju još nešto. Naravno, nekada se desi da ti ključni ljudi razvoja izađu posle nekog vremena, kad istekne non-compete i slično, pa naprave nešto svoje, ili ih ovi povuku u lab, pa u labu prave nešto. To je idealno, ali vrlo često zapravo kada dođe novac, inovacije umru. 

Jovan Vujasinović:  Pa dobro, ali to vidiš, to jeste tačno, da kompanije, mislim te velike kompanije koje su došle na taj nivo što si rekao da imaju predstavništvo u celom svetu, onda one gledaju sve što ide kao neka inovacija, što je novo u povoju. Oni zaključuju da bi to moglo biti perspektivno, oni to kupe, i onda prodaju te proizvode u okviru svog sistema dok je to inovativno i dok još uvek ima dobru maržu. Kako vremenom to postaje ono što kažu komoditi, onda oni to gledaju i da prodaju jer im više nije interesantno, i opet traže neku novu inovativnu stvar i tako dalje. U suštini, oni iskoriste tu inovaciju kada je ona u pravom trenutku da pokupe plodove prethodnog istraživanja, razvoja, neizvesnog i problematičnog i svega ostalog. Osnivači nešto dobiju kroz tu prodaju, da namire to svoje, e sad, ti osnivači, kako kažeš, oni odu posle, i ako su još u energiji – znaš, i koje su godine u pitanju, i da li ih je novac smirio, ili je to ipak u njima stalno tinjalo pa moraju da rade nešto dalje – to je sad opet diskusija. Često imamo da osnivaju nove kompanije i da tako nastave da rade. Ali to opet postavlja pitanje koje si ti pokrenuo, a to je pitanje interesantno i za kompaniju koju preduzetnik pokreće. Dosta se sada sluša u biznis svetu o transferu biznisa – i kada uraditi taj transfer biznisa, u smislu kada osnivač, zbog godina i svega, više nije u mogućnosti da vodi firmu. Ali, kada je taj trenutak da se to uradi i kako zadržati inovaciju? Jer preduzetnička firma mora da zadrži inovaciju. Ona nije kao veliki sistem, koji ima toliko kapitala da može da kupuje i razvija. To je interesantna priča. Mislim, ja sam, kako sam gradio taj sistem u Meter&Control-u, dok sam imao pet ljudi oko sebe ili deset, to je bila jedna priča. Bili smo u jednoj kancelariji, ja sam ih svaki dan viđao, znao sam kako dišu, znao sam šta im se dešava i sve ostalo. Ali kako je firma rasla, kad je došlo 20 ljudi, nisam ih više toliko viđao. Počeo sam da razmišljam kako sada da vodim tu firmu, i onda sam počeo da se bavim nečim što sam dotad smatrao glupostima – organizacionom šemom.

Ivan Minić: Inženjerski pristup u menadžment. 

Jovan Vujasinović:  Organizacija šema, pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, što mi je bilo bez veze. 

Ivan Minić: Svi ovi dokumenti koje ti neko generiše, a ne služe ničemu, ali moraš da ih imaš preko deset zaposlenih.

Jovan Vujasinović:  Ali onda sam počeo da se interesujem. Dolazili su mi tad, već sam počeo da radim sa zapadnim firmama, ljudi sa vizitkartama na kojima piše Product Manager, Quality Manager. Ja ne znam ni šta znači šta rade, product manager, i onda pokušavam da saznam, da skapiram. Generalno, kad sam dolazio u situaciju da treba da organizujem proizvodnju, i gledam koliko nas radi proizvodnju, okej, tražim finansijskog direktora. Bilo ih je, ali od 90-ih do tamo 2007. ili 2008. šta se dešavalo s našim proizvodnjama? Ko radi proizvodnju? I sad, ti što imaju neko iskustvo još iz tog perioda, ja dođem da pričam s njima, a oni već dosta godina, već je to neka organizaciona šema iz komunizma. Tamo su se analizirale te šeme, ali šta je bio problem komunizma? Nije bio pripremljen za promenu. Sve te organizacione šeme bile su postavljene tako da, jednom kad ih postaviš, to je to. Pravili smo istu cipelu narednih 100 godina, ništa se ne menja. Danas, često gledamo i slušamo o Six Sigma, Lean, Kaizen, pa, ne znam, pozicija Continuous Improvement Manager. Kontinualno unapređenje, tako je, neko ko se time bavi, kome je to posao, kako da unapredi proizvodnju. Ili, recimo, oni sandučići za ubacivanje cedulja, pa tim koji bira najbolji predlog inovacije, pa nagradi radnika i sve ostalo. Ali, za to mora da postoji odgovarajuća organizacija, mora da postoje radna mesta. Nisu ovi slučajno zaključili da treba da imaju poziciju Continuous Improvement Managera, da se neko bavi tim ceduljama i slično. I onda sam ja to, pričajući s ljudima i imajući kontakte sa zapadnim firmama, pitao njih šta radi ovaj, šta radi onaj, gledao sve ostalo i trudio se da dođem do organizacionih šema velikih svetskih firmi, da iz toga nešto naučim. Pa sećam se, onda kad nam je HR obezbedio Commerce metodologiju, tamo je sve bilo podeljeno po opisima poslova, i to mi je bilo interesantno. Onda sam pokušao da inženjerski shvatim kako taj sistem funkcioniše, ko šta radi, kako to ide i sve ostalo. Tako je onda nicala ta organizaciona šema i te sistematizacije radnih mesta. Posle, kad ja to analiziram, gledam s ove tačke gledišta, malo sam čitao i Adižesa, njegov životni ciklus preduzeća, kako se firma razvija i kako dolazi do performe. I sad to gledam, otprilike, da preduzetnik delegira jednu po jednu funkciju. I sad, šta prvo delegira? Okej, delegira advokata, uzme pravne poslove, uzme finansijskog direktora, delegira to. Onda vremenom delegira i proizvodnju. Možda se najviše zadržava vremenom i razvojem, znači možda tu razvoj, prodaja ga najviše drži, ali sve to polagano postaje deo po deo i to neko kreće da radi. E sad, gde je to preduzetništvo? Kako ono da se delegira? Jer ja negde nalazim šta je to preduzetništvo. Neki čovek smislio neku nišu za neki proizvod, za neku uslugu za koju misli da je to potrebno i da će on moći da to napravi, da to realizuje i da će moći da komercijalizuje to. Znači, on je bio inovativan i on je to video. I sad, taj proizvod zaživeo, firma je nastala i to sad ide, vrti se, to se pravi, sve ostalo, ali kako vreme ide i proizvod ima svoj životni ciklus, posle nekog vremena više neće biti potrebno ako firma ne uvede nešto novo ili ako ne menja taj proizvod jer se pojavljuje konkurencija i sve to treba da se radi. E, tu je sad pitanje kako to da delegira. I to sam ja pokušavao da delegiram u učenju tog product management dela i tu otprilike pokušavajući da nađem neke ljude koji bi bili dovoljno inovativni i da nastave sa tim proizvodom, da ga održavaju i ceo taj njegov životni ciklus da prate, ali i da uvedemo nove proizvode. Tako da eto, to je nešto što si me asocirao kad kažeš kako to preduzetništvo. 

INŽENJER-MENADŽER

Ivan Minić: Da, ima taj momenat da prosto mi inženjeri volimo da pričamo sa inženjerima i to je u redu. Zašto volimo da pričamo? Pa, zato što se razumemo. Pričamo negde istim ili sličnim jezikom, nebitno da li pričaju mašinac, građevinski inženjer ili elektroinženjer, svi se na kraju dana uglavnom razumeju dok ne dođe neki arhitekta. Onda moramo svi da mu objasnimo da on nije inženjer. Šalim se naravno, ali taj momenat gde za takvu poziciju, za takvu osobu, mora da ima određeni dodatni set stvari koje nisu nužno samo vezane uz inženjersko znanje, koje je prva kvalifikacija za tako nešto. Potrebna, ali ne i dovoljna. E, kako to nešto stvoriti u sistemu gde vrlo često, ako je neko dobar inženjer, on je odličan plaćenik, ubica u tome što radi i ništa izvan toga. Često ne ume da bude dobar menadžer, često ne ume da sagleda bilo šta izvan onoga što je njegova ekspertiza. I sad, zato što je jedan od najvećih problema naše IT industrije, jeste upravo to što čak i ako imaš sjajan stek što se tiče inženjerskog talenta, taj momenat prodakta ne postoji, apsolutno. To su neke veštine koje nemaju čak često ni ljudi koji vode te firme, jer u outsourcing modelu ti to ne treba. 

Jovan Vujasinović: Pa, jeste taj problem, dobro što si sad dotakao što kažeš više slojeva, ali ajde da kažemo o tim product menadžerima koji u suštini treba da održavaju to preduzetništvo u firmi i da stalno održavaju proizvod da bude konkurentan sa svim novim funkcijama i da uvode nove na vreme. E sad, to je ovde kod nas čak i pitanje koliko to ovde kod nas može da zaživi, jer prosto poenta priče je da ti moraš malo da živiš sa nečim da bi mogao da zaključiš šta je potrebno. I zato ja kažem, Caja je voleo da živi u tom svom eksperimentu i stalno je tu gledao, stalno je nešto dešavao. Ja, recimo, sada se bavim nekim terminalom za daljinsko upravljanje energijom, jer otprilike kako sad… Mislim, to kod nas još nije uzelo maha, ali će sigurno uzeti, ali na zapadu jeste. Mislim, tamo kada odete već na konferencije, oni svi već pričaju da je to najnormalnije. Svi imaju solarnu elektranu gore, imaju toplotnu pumpu, imaju punjač za električni auto, već po nekima imaju bateriju i kod njih postoje snabdevači strujom kod kojih ne plaćaš kao kod nas ovo po tarifama, nego bukvalno možeš da dogovoriš da plaćaš po ceni na berzi koja je u tom trenutku. I tu sad već onda oni sve malo igraju kada će da povuku energiju iz mreže, a kada će da predaju. I tu se već pojavljuje potreba za nekim uređajem koji bi praktično to radio za njih, jer to je jedna non-stop aktivnost. Taj uređaj bi već neku veštačku inteligenciju trebao da ima, da nauči i navike vlasnika jer neće se ponašati isto u svakoj kući. On može sutra i bateriju automobila da isprazni pa da je napuni u međuvremenu dok se ne koristi ako će na tome da zaradi. I to su sad sve neke ideje. I ja sam prosto zaključio da ja moram da napravim tu gde živim, da sve to instaliram, sve to postavim da bih mogao na pravi način da se bavim time. Zato što zaključak negde jeste i ti si imao neki zaključak da je to potrebno, ali još uvek nema onog pravog product managementa, znači definisan spisak zahteva, projektni i tehnički zadatak šta sve taj uređaj treba da radi. Znači, moraš sad da napraviš nešto pa da živiš sa tim, da isprobavaš, pa da onda zaključiš nešto, pa da dodaš… 

Ivan Minić: Unazad, moraš unazad.

Jovan Vujasinović:  Jeste. I kažem, evo sad ja isto živim u svom eksperimentu kao moj mentor Caja, ali volim da kažem recimo da je internet prvo izmišljen kod nas. Možda bi neko u Srbiji izmislio Facebook, ali internet kod nas je došao posle, kažem, pet godina ili koliko već godina u odnosu na Ameriku. Znači, neko ga je tamo koristio i onda je neko sedeo i rekao: “E, vidiš, dobro bi bilo da ima društvena mreža, ajde mi to krenemo, napravimo i sve ostalo.” Znači, ti moraš to da koristiš da bi ti došla ideja kako dalje da to unapređuješ, jer šta god se napravi, šta god se uvede, to daje neke nove ideje, neke nove inovacije i sve ostalo. Ima dosta i firmi kod nas koje počivaju na tome da imaju jednog od osnivača na zapadu, koji živi u svim tim tehnološkim novim okolnostima, ima to sve na raspolaganju, a kod nas to dođe kasnije, pet ili deset godina, i onda on može dobiti ideju ili priča s ljudima koji sve to žive, pa kroz taj razgovor dobija ideju. U tom jednom okruženju to niče. Na taj način, dok nađu tu ulogu product menadžera praktično, što je ona izmeštena, tamo neko živi s tim i to može raditi. Tako da to jeste jedan problem kako to rešiti, da ne dođemo u onu situaciju kad nađemo neko rešenje za nešto ovde kod nas, a to je već uveliko u svetu napravljeno, i onda kad pokušamo nešto napolju, problem je jer su oni već odmakli i sve ostalo što ide. Uvek postoje oni neki problemi koji su vezani samo za našu sredinu, tu može nešto da se napravi, ali ovo što je na svetskom nivou, tu moramo biti dobro povezani i moramo imati tu tehnologiju kod nas da bi to moglo da funkcioniše. 

Ivan Minić: Mislim, i kada se pojavi taj neki problem koji je opportunity, koji je lokalni i samo specifično lokalni, to ne mora da bude loše rešenje, ali je jako ograničeno. 

Jovan Vujasinović: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Možda postoji još negde. Znam ja neki primer gde su ljudi razvijali nešto pa se ispostavilo da pored Srbije imaju još neka tržišta, neke bivše sovjetske, neke azijske zemlje, ali opet, to je jako specifično, mnogo drugačije i jako je teško napraviti nešto što je mimo standarda koji je negde postao uobičajen, koji je postao prihvaćen. Opet, postoje izuzeci, ali jesu dosta retki i obično je to uzalud potrošeno vreme za, kao što si rekao, rešavanje problema koji je neko već rešio. Možda ćeš ti da ga rešiš bolje, ali u nekom trenutku to prestane da bude bitno. To je ono, nisu najbolja rešenja uvek postala masovno upotrebljavana. VHS nije dobro rešenje, VHS je užasno rešenje, ali je VHS postao globalno prepoznat, a ne drugi sistemi koji su u tom trenutku postojali, jer je imao neke svoje druge specifične prednosti. Tako da to je ono, istorija tehnologije je jako, jako zanimljiva. Ima mnogo tih momenata u kojima ti napraviš nešto revolucionarno i napraviš ga prvi, i zato što je preskupo, nije dovoljno dobro ili ima taj matchmaking problem – ti imaš nešto, ali niko drugi nema, pa samim tim to što ti imaš ne znači ništa – ta tehnologija sa tim prvim pokušajem ne postane ozbiljan kanal, a u drugom pokušaju to eksplodira i bude fantastično. Mislim, svi uređaji koje danas imamo su imali svoje preteče koje su, kada gledaš šta su ljudi proizvodili, bile tehnološki spektakularne. 

Jovan Vujasinović: Mnogo je važno zadovoljiti tri elementa: on time, on budget, on quality za jedan projekat. Znači, sve je bitno. Često ljudi pogreše, samo je kvalitet ambiciozan i prave ga idealizovano, a onda zakasne na tržište. 

Ivan Minić: Ili bude preskupo. Ili se pojavi prerano. 

Jovan Vujasinović: To je najgora opcija. 

Ivan Minić: Ako možeš da sačekaš, super, ali vrlo često se iscrpiš potpuno, izađeš i shvatiš da to ipak neće. 

Jovan Vujasinović: Najteže je prvima. Oni probijaju toliko onog kroz sneg. Najteže je onom prvom da prođe. Već drugom je…

IZ SIGURNOSTI U NEPOZNATO

Ivan Minić: I sad, kaži mi ovako, prošli smo taj neki osnovni deo kako je cela priča postavljena. Došli smo do trenutka kada ti si već neko vreme tu, investiran si, napravili ste dobre stvari, napravili ste neki iskorak, imate i tržišne rezultate, firma je ozbiljna. I firma je u fazi u kojoj ona može tako da gura dugo i uz vas verovatno može da se razvija i da ide nekim svojim tokom, ali ti ipak odlučuješ da će to da bude malo drugačije. Zašto? 

Jovan Vujasinović: Pa ovako vidi, ja sam u životu uvek imao tako neke, kako bi to nazvao, ja sam bio u tim nekim fazama i uvek sam u nekom momentu imao neki značajan skok. Znaš, jedan značajan taj, ili promenu kako to da nazovemo, jedno je bio prelazak sa fakulteta u, da kažem, u te privatne preduzetničke vode, drugi je bio izlazak iz Meter&Control-a i pokretanje moje, da kažem, porodične kompanije. I sad vidi, uvek je se to dešavalo tako što sam ja negde osećao da to već više ne može tako, znači sećam se kad sam bio na fakultetu, imam tamo gomilu vežbanaka da predam, pregledam, moram sa studentima, a vamo me čeka posao, ljudi me zovu, juri se ostalo i onda ja se gledam kako to da uklopim, a ono kontam, rekao, teško je sad ovo postići jedno i drugo, a ne želim da dođem u onu situaciju da jurim za posao, da me studenti čekaju i sve ostalo kako to ide. Kao što sam i vamo isto u kompaniji, ono posle deset godina ti već radiš to nekim, kako bih rekao, to uđe u neku kolotečinu i kažeš radiš levom rukom, već si tu uigran, nema tu nekih novih stvari i onda mnogo brže donosiš odluke, sve to lakše radiš. I onda te to više toliko ne ispunjava ako si neki tip koji voli stalno neki izazov, nije to više toliki izazov i to. I onda se dešavalo meni, uvek nekako je to posle pokazalo da to sve bude na bolje, ali u suštini nikad nisam samo ja donosio te odluke, nego je to bila kombinacija da ja to negde nešto tako osećam, a onda i sa onima koji tu radim, onda i njima dolazi neka ideja da bismo mogli da se razdvojimo i onda tako dođe do tog razilaženja. I onda se meni, sad to naravno uvek na prvu loptu malo izgleda, treba se osmeliti, treba to krenuti i sve ostalo, uvek je to u početku teško i problematično je. Mislim, posebno mi je bilo kada sam izlazio iz Meter&Control-a, znači ja od tada imam za sebe sto ljudi, ja šta god dođem i smislim i što kaže kud ja okom, oni skokom, to se, da kažem, brzo realizuje, brzo se izvršava, ima ko da radi i sve ostalo, a onda, otprilike, u jednom trenutku ja opet ono krenem ispočetka, a ono krenem se, nema nikog iza. Vraćaš se i na operativne stvari i na sve ostalo i tako dalje. Međutim, opet kad pogledam, otišao sam sad na neku drugu stepenicu u životu, jer da nisam izlazio iz Meter&Control-a, ja bih sad i dalje tamo bio direktor Meter&Control-a, ne vidim šta bi bilo nešto drugačije, operativno se bavio proizvodnjom, nabavkom, prodajom i svim tim problemima gde stalno nešto moraš da budeš angažovan, jer elektronska industrija, tebi treba sto komponenti da napraviš neki učinak. Komponente poručuješ, nekad je bilo tri meseca unapred, sada ume i po šest meseci da bude, sad ti to treba da isplaniraš, a nisi baš tamo prodao, pa sad uvek neku rezervu treba to da voziš, a najveći problem je stići sve komponente i neke ti fale. A stoji ti tamo ljudi, stiglo sve živo, to košta i stalno si onda u tim nekim razmišljanjima, problematikom i sve ostalo, mislim koliko puta se setim, probudim se ujutru, sedam u znoju, kako ću ovaj mesec dan platiti. I onda brzo se obučem u firmu, zovem odmah mesto direktora, krenemo da pričamo i već mi je lakše. Prosto to sam naučio, kad se s ljudima podeli i kad sam počeo da imam ljude, da imam kolegijum, šta god je problem, mučim, gledam, dođem, iznesem, 15 minuta iz različitih uglova se kaže i već je negde jasno šta treba da se uradi. I nekako kad si tu okružen s ljudima, kad podeliš to, ono, onda ide taj neki optimizam, rešićemo, izaći ćemo i nekako smo uvek uspevali da izađemo, da rešimo, da to uradimo. Tako da, otprilike, bavio bih se tim temama, a ovako sada se bavim nekim drugim. Prvo sam to iskoristio i da malo prešlifujem, recimo, kad uđeš u preduzetnički poduhvat, ok, u početku ti se baviš stručno time, zašto si, šta si osmislio, a onda ti polagano počinješ da se baviš pravnim temama, ekonomijom, možda sam pričao, organizacijom, finansijama, komercijalizacijom i tako dalje, biznisom, za šta ti isto nekada treba znanje. I, recimo, čim je spao taj sad pritisak i sve ostalo, ja sam to iskoristio onda da i, da kažem, svoje obrazovanje unapredim, da završim MBA studije, ali isto tako da završim i doktorske studije sa onim što mi je bilo interesantno i da tu sad otvorim neki novi pogled za neko svoje naučno istraživanje. Dobio mnogo više vremena za to naučno istraživanje i samim, da kažem, izlaskom iz kompanije došao sam do nekog kapitala koji meni omogućava da se bavim investicijama, investiranjem. I to mi je onda opet bilo interesantno, pa sam krenuo da se edukujem u tom pravcu i da malo sad sagledavam kompanije sa neke druge strane, iz neke druge prizme. Naravno, taj period što sam bio u toj kompaniji, što sam opet radio, mi mnogo sad pomaže u ovim procenama i u svemu tome što radim, ali mi je sad definitivno interesantno to neko, mislim, radimo ovaj konsalting u smislu što imamo to neko znanje iz energetike, iz tog smart meteringa, ali i iz ovog poslovnog dela koje je vrlo korisno preduzetnicima koji prolaze kroz te životne cikluse, uvođenje tih odgovarajućih sistema, nasleđivanje, transfer biznisa i sve ostalo. Ali, kroz te inkubatore, što smo mi inkubator, što mlade preduzetnike pomažemo i tako dalje, tu sad opet živi to neko moje preduzetništvo i sad tu je opet malo kroz to neko mentorstvo, neka je malo drugačija uloga, ali opet interesantno na svoj način. I isto ono što mi je važno, imam mnogo više vremena za decu, a oni su taman došli u neke godine kada im treba više te neke edukacije, kada ja mogu da im, da mogu da razumeju, da shvate oko posla, oko biznisa, oko svega ovo što pričamo. I tako da mislim da su mi se u nekim dobrim, pravim momentima dešavale te neke stvari, te neke promene i prelasci na neki sledeći nivo, da kažem rečnikom igrica. 

Ivan Minić: Ali to u suštini znači da si ti u pravim trenucima donosio odluke. Jer nijedna od tih stvari se nije desila. U svakoj od situacija si ti mogao da ne doneseš odluku i da ostaneš na obe stolice dok ne sagoriš potpuno. Mislim, bio si mlad, mogao si još da guraš, verovatno dosta do trenutka kad bi se raspao. Ali ne bih mogao da se posvetiš ovome na pravi način. Iz kompanije, kada si izašao, to je verovatno bio, možda ne idealan trenutak, ali očigledno dobar trenutak. Mogao si da sačekaš, da si sačekao dve godine, čekao bi covid. Ko zna šta bi bilo i kako bi bilo, i koliko bi onda još morao da čekaš da se stvari vrate na nultu tačku, na normalu kakva je bila pre, i pitanje da li su se i danas možda vratile, u gomili industrija nisu. Tako da je ona, ta neka vrsta i hrabrosti, i svesti, i možda donekle intuicije da slušaš sebe i da hoćeš nešto drugo i nešto novo, znaš. Posebno, interesantno, pomenuo si sada u ovih šest godina kako si završio sa prethodnom pričom, završio si PhD, završio si MBA. Ne znam mnogo ljudi koji su završili obe stvari, jer jedna stvar te vuče na jednu potpuno drugu stranu, druga stvar te vuče još dublje u materiju kojom se baviš. I opet, ne znam mnogo inženjera koji su završili MBA i shvatili da im, kao nekom ko verovatno vodi biznis ili je na nekom C-levelu, da je MBA nešto što će da im da vrednost, jer mi inženjeri mislimo da smo mi najpametniji. 

Jovan Vujasinović: A dobro, tu ovako, mislim, ono što je bitno je slušati ljude. Ja negde uvek se trudim, a dešava se vremenom kako se penjemo na lestvici da nam ono svet da proradi, pa počnemo samo mi da pričamo. I nagledao sam se ja i mnogo direktora koji pričaju, pa ne možeš da dođeš do reči, pa sam onda negde otprilike rekao, e gledaj da ne budeš to. Mada opet, čini se da pričam sad dosta, ali negde se trudim, nadam se da ostajemo u prostoru da čujemo sagovornika. Tako da u suštini, negde, nekako uvek sam gledao da slušam ljude, da razmišljam o tome i da iz toga saznajem, učim i da idem dalje. I tako je negde došla ta ideja da bi taj MBA mogao biti koristan. Sad te dve stvari, ja moram pričati, meni je interesantno i jedno i drugo. Interesantan mi je i biznis, interesantna mi je i nauka, tu se onda opet prepliće ta saradnja nauke sa privredom. Ono što isto sad mi je vrlo interesantno, a to je baš recimo, možemo reći, povezano jedno i drugo, spoj, to je ta intelektualna svojina, što recimo kod nas mislim da to sigurno nije zastupljeno koliko bi trebalo da bude. I tu, otprilike, mislim da ljudi tu i ne pridaju neki značaj, i ne doživljavaju nešto u tom pogledu, a recimo, i tu bi sigurno bilo prostora za naše fakultete i institute, verovatno, čak i kompanije. Ja sam slušao da na fakultetima po Zapadu postoji čitava služba koja se bavi patentima i čim neko nešto uradi, smisli, to da službi, oni sve živo patentiraju, imaju milione patenata i nešto onda iz toga se izrodi i donese prihod. Isto tako znam da ove zapadne kompanije isto imaju gomilu patenata, znači čim prosto nešto smisle, oni to patentiraju. Nekad se to patentira čisto da ne bi neko njih mogao posle da traži, da oni imaju dokumente, jer je to nečiji patent. 

Ivan Minić: Ali ti nisi nikada analizirao. Ja sam jedno vreme bio dokono dosta otprilike kad imam običaj, tako da listam, pošto je na Google sve dostupno. Neki patenti koje ima Apple, koji ima gomilu patenata, koji su besmisleni, koji nikada neće doživeti svoju realnu verziju. S druge strane, ne znaš šta će se desiti za pet godina. A neko je razvio i popisao i napisao i napravio, i imali smo. Profesor Kavčić je bio i pričao svoju priču koja je fantastična i koja da nisi bio na sjajnom fakultetu sa sjajnim profesorom, koji su imali podršku ekosistema u okviru koga su bili, koji je s jedne strane to zaštitio, a s druge strane se bavio posle time da se tuži. Jer šta, neki pojedinac tuži neki veliki sistem, nema od toga ništa, ali veliki univerzitet tuži, to ima mnogo drugačiju specifičnu težinu. I na kraju dana, sad ne znam naravno sve detalje, čini mi se da je on negde i pomenuo, ali taj novac se prilično ravnopravno deli. Pola-pola, pa oni dele, a kao što kaže naš selektor Svetislav Pešić, bolje je malo parče velike baklave nego cela mala baklava. I to je na kraju dana neki bottom line gde ono, ovo radi samo od sebe i ti si plaćen da radiš na tom fakultetu, da razvijaš to. Radiš i neke druge stvari, ali imaš tu mogućnost. Kod nas zaista to ne postoji. Iako sam ono isto tako nešto istraživao, čitao i shvatio da ima nekih jako zanimljivih patenata koje su razvili naši ljudi na institutima i to, ali to pričamo opet o nekim šezdesetim, sedamdesetim, osamdesetim godinama najkasnije. 

Jovan Vujasinović: Tu je sad naravno, tu je priča. Prvo kod nas, eto, kada bi to postalo na fakultetima, na institutima, u kompanijama, onda bi to bilo drugačije. Sad jedna stvar je to patentirati, a onda je druga stvar kako to dalje komercijalizovati. Ali u svakom slučaju tu su potrebna znanja i tehnička i, da kažem, biznis znanja. Na primer, to je onako jedan spoj, ali to je isto jedan. Ja sam pomenuo neka tri modela saradnje nauke, privrede i neke komercijalizacije inovacija, a evo tu, recimo, ChatGPT neki četvrti model koji ne znam da je ovde kod nas neko radio, sem, da kažem, Kavčić koji to radi u Americi. A to je isto neki model koji je primeren fakultetima i institutima i koji bi mogao kod nas da se razvija i ima nekog smisla. Meni je sad onako interesantan za neko bavljenje, jer u svakom slučaju lakše nego osnivanje firme. 

01:41:19 AKADEMSKA DOSTIGNUĆA

Ivan Minić: Mislim, fakultet državni nije pravljen s idejom da bude profitna ustanova, ali ukoliko ima više profitnih centara tog tipa, onda može da bude i aktuelniji i da ima bolju zgradu i da ima bolje laboratorije i bolje uslove za studente i više studenata koji će biti na nekim vrstama stipendija i možda da dodatno svoje studente šalje na neke fakultete sa idejom da se oni vrate, da budu profesori. 

Jovan Vujasinović: Da pravi bolje laboratorije. Mislim, svakako ne bi smetalo kad bi imao dodatni prihod od toga. Imalo bi smisla u šta se pametno iskoristiti. 

Ivan Minić: I lepo je kada možeš da kažeš da je nešto osmišljeno i kreirano na fakultetu koji si studirao. 

Jovan Vujasinović: To i donosi vrednost, pa svi smo svedoci da se svake godine objavljuju one liste univerziteta, pa se objavljuje na kom smo mi mestu i tako dalje. Znači, sve to doprinosi.

Ivan Minić: I liste univerziteta i liste naučnih radnika, broja radova, kvaliteta objavljenih radova. Nažalost, znam iz prakse dosta tih primera gde je gomila nekih ljudi koji su profesori uglavnom na društvenim naukama, da se razumemo, koji na nivou godine imaju neke desetine radova gde su potpisani, gde su suštinski nisu ni učestvovali, većinu nisu ni pročitali. Mislim da je izvukao neko primer da ima neki naš profesor koji ima 243 citata u jednoj godini. To je više nego radnih dana, verovatno, nego što je bilo te godine. Ali to jeste negde devalvacija svega toga i da ti shvatiš da gomila ljudi ima gomilu nekih citata, ali ništa od toga nije u stvarno relevantnim časopisima. Tih nekoliko ljudi koji su briljantni, za koje se često ni ne zna, su oni koji imaju nekoliko radova, nekoliko časopisa na nivou nekoliko godina, ali svaki od tih radova je groundbreaking i menja nešto. 

Jovan Vujasinović: Pa verovatno, kod nas nešto o nauci se mnogo ne priča, nema toga mnogo u medijima, retko kad samo tako se izađe da neki naučnik je nešto objavio i tako dalje. Ali ne znam, to svakako bi bilo bolje kada bi se više pričalo o tome, kada bi to bilo prisutnije u medijima, kada bi to bila neka inspiracija za decu koja to gledaju, da mogu nešto da vide. Recimo, ja kad pođem od mog sina, on je mislio sad naučnik, to je sad nešto tamo na drugoj planeti, to je nešto sad nemoguće postati, raditi ovde i tako dalje. I onda sam ga ovako malo uključio da radi sa mnom oko tih mojih istraživanja, kad sam radio za doktorat i sad što radim i tako dalje. I sad je on to potpuno ušao i video kako se pišu naučni radovi i sve ostalo, i shvatio da to nije ništa toliko daleko i da nije to nešto nedostižno i tako dalje. Da je to isto lepo na svoj način i tako dalje. Tako da bi svakako, mislim, bilo dobro kada bi se na neki način to malo više videlo u medijima, u javnosti, popularisalo, da tako kažemo. 

Ivan Minić: Da, baš smo pričali, Tijana Prodanović je isto bila u nekom trenutku u Pojačalu i ona je dosta pričala o tome zapravo koliko se u Americi, kada se opredeliš da budeš astrofizičar ili da se baviš svemirom, što je najcool stvar na svetu, zapravo provede mnogo vremena učeći kako da budeš bolji naučni komunikator. Dok vrlo često ovde, najbolji ljudi koji postaju profesori i sve ostalo, namerno prave neku vrstu distance iz nekih elitističkih razloga, kako god, što onda pored distance prema običnim ljudima prave distancu i prema onima koji su potencijalno zainteresovani za tako nešto. Jer, ako ti pričaš o nečemu što mene zanima, a ja te ne razumem, ja nikada neću krenuti korak dalje. Vrlo mali broj ljudi će reći: “Ok, ja sad želim da ovo istražim, da razumem, da bih onda mogao da napravim sledeći korak.” Moraš spustiti ulaznu barijeru da bi mogla da postoji šansa da se ljudi zaista zainteresuju masovnije. 

Jovan Vujasinović: Pa, to su sad veštine prezentovanja i, mislim, to je da kažemo marketing sada. Kod nas to nije baš toliko izraženo. Opet kažem, gledajući, družeći se, radeći sa tim zapadnim kompanijama, oni su majstori da naprave taj odgovarajući marketing, da se nešto uradi, da se to zapakuje, proizvodi, da se to prodaje. Kod nas je to otprilike: razvili smo nešto, pa nije to dovoljno dobro, ajmo sada dalje nešto da razvijamo, opet nije dovoljno i tako bismo konačno razvijali. A tamo: razvili smo nešto, ajmo, to je sada proizvod koji ide na tržište. On treba da se komercijalizuje, da donese neka sredstva da bismo mogli da idemo dalje. I onda idemo u advanced level, sledeća funkcionalnost, sledeća funkcionalnost i tako dalje. Tako da sigurno kod nas mnogi ljudi bi mogli da porade na svom self-marketingu. Mnogo su kvalitetni, vredni i sve ostalo, a to se nigde ne vidi, a samo to prezentovanje je isto vrlo bitna stvar. Znači, mi smo mnogo puta čuli: neko je, možda, nije najbolji stručnjak, ali on super predaje, super prenosi znanje. 

Ivan Minić: On je napravio mnogo sjajnih stručnjaka. 

Jovan Vujasinović: E da, tako je. I kad sam, recimo, krenuo ranije na fakultetu, ja nisam održao neko probno predavanje. Niko mene nije proverio na probi. To je bilo malo čudno, ja sam to posle pričao i rekao da bi trebalo, pre nego što se neko zaposli, da održi jedno predavanje pred nekom tročlanom komisijom. Jer, šta vredi ako je bio najbolji mogući student i super je sve ostalo, a on dođe i priča istim tonom, ista ravna linija, svi spavaju na predavanju i tako dalje. Nemamo efekat. Mislim da sam čuo da to posle i postoji. Da, tako mi se čini da postoji, što je dobro da je to uvedeno, tako da kažemo. 

Ivan Minić: I siguran sam da si bio dobar u tome, zato što ljudi koji se lože nađu način da postanu dobri u tome, jer im je važno da se i oni drugi kojima pričaju inficiraju nečim takvim. I čim ste imali studente koji su pomogli da razviju softver, znači da si bio dobar i uspeo da im objasniš koliko to ima smisla i koliko je važno da učestvuju u nečemu takvom. Verovatno ih je posle karijera odvela na neku desetu stranu, ali su bili deo nečega što je realno.

Jovan Vujasinović:  Pa dobro, mi smo u principu sarađivali i posle, ali naravno, dešavalo se da ljudi odu. Ali ja sam uvek ljudima rekao: dobiješ neku bolju priliku, dođi, kaži mi, da se dogovorimo i to je to. Jer, ja ovo kažem, ja ne volim da budem na putu nečije sreće. I sad, tako jednom je bilo, kolega jedan, on nađe posao u Landesgiru. A to je, da kažem, ono broj jedan u tom svetu, smart metering i tako dalje. I sad, tu tako postoji ta klauzula konkurencije i sve ostalo. I on dođe i kaže: “Ja sam dobio,” i sve ostalo i tako dalje. I ja kažem: “Pa dobro, mislim, ne mogu ja sad da kažem da si ti dobio u firmi broj jedan i da ti kažem da to nije dobra prilika za tebe i tako dalje.” On hoće da ode van zemlje, da to isproba i sve ostalo. Normalno se dogovorimo, normalno ode. On je otišao tamo, radio, ne znam, pojma, oko par godina i sve ostalo. Posle je došao u jednom trenutku i kaže: “Pa ipak mislim da se vratim u zemlju,” i sve ostalo, da bih mogao da radim i tako dalje, naravno. Mislim, jedan primer, da kažem, ne treba gledati… Ja bar negde u životu volim da gledam dugoročno. Ali mislim da jeste problem što kod nas često ljudi gledaju kratkoročno. Sad, tu imamo ono, često kod nas, sve su neke kombinacije. Neko nekog će sad tu da prevari, završiće za neku priliku, a šta sutra? A nije bitno, sutra će se naći nešto drugo, treće. Da, ja negde volim da gledam dugoročno. I sad, možeš da kažeš, kratkoročno nama nije dobro da on ode, jer sad treba zameniti važnog čoveka, on se tu naučio, doći će novi, sve ostalo i tako dalje, ali nikada ne znaš šta nosi budućnost. Znači, on je posle došao, vratio se, i tu sad bilo je nekih novih znanja koja su nama bila korisna. Doškolovan, tako da uvek treba gledati. Ali dobro, to je ono što kaže, mislim, čitao sam Adižesa: nemojmo gledati kao problem, nego gledajmo kao priliku. Šta god dođe, razmišljamo šta mi iz toga možemo da izvučemo pozitivno. I ako tako razmišljamo, tako se i desi. Tako da, to je nešto… A isto ovo što si malo pre pomenuo, taj proces donošenja odluka. I ja uvek, naravno, isto to sam zapamtio, volim da citiram tako, čitam neke knjige, ostane mi onda u glavi. Mislim da je to baš Adižes objasnio da se menadžment sastoji od dva upravljanja, u stvari promene, ali da se sastoji od dva procesa: donošenja odluka i sprovođenja odluka. I kaže, koji je najbolji sistem za donošenje odluka? Demokratija. A za sprovođenje odluka? Diktatura. E sad, u principu, taj proces donošenja odluka, kada su u pitanju strateške odluke, ima odluka koje moraju da se donesu brzo i sve ostalo, ali kada pričamo o tim strateškim odlukama, treba nekako pustiti, bar ja tako radim, da se ona iskristališe, da sazri. I interesantno je, kad to gledam, kad se sačeka, uvek na kraju bude kristalno jasno šta treba raditi. Gotovo da i nema neke druge opcije nego da se ide tim putem. I onda mi je nekako lakše, idem tim putem, krenem i na kraju to dođe na svoje. Tako da mislim da tu treba biti strpljiv, posebno kad su te dugoročne odluke u pitanju. 

01:51:16 ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Videćemo, nismo poznati po strpljivosti, nismo poznati po dugoročnom planiranju, i to su sve stvari koje moraju da se menjaju. Da bi mogle da se menjaju, mora da se pristupa stvarima na malo drugačiji način. Činjenica je da, u situacijama u kojima se stalno donosi mnogo odluka, obično onaj koji brže donosi odluke ima bolje rezultate na kraju, bez obzira na to da li su odluke dobre ili nisu, jer ima dovoljno vremena da izmanevriše i napravi korekciju koliko treba. Ali problem sa svim tim stvarima je što neko uzme, pročita, i onda krene da doslovno primenjuje. Mora malo da se upotrebi mozak u tom procesu, i ne po svaku cenu svako pravilo, nego ako ti veruješ da ima smisla. Jer, na kraju dana, ti si taj koji ga sprovodi. 

Jovan Vujasinović: To da, s tim što kažem opet, recimo, ja se sećam kad sam pokrenuo Meter&Control, pa mi je za neke odluke trebalo po dva-tri meseca da se slegnu da bih doneo odluku šta ću i kako ću. Posle, kad bih dolazio do istih tih problema i dilema, rešavao bih to za sekundu. Znači, to ide s iskustvom. To je jedna stvar. Druga stvar je da treba razlikovati odluke. Ima day-to-day odluka koje moraš da rešavaš i odlučuješ odmah. Naravno, uvek gledaš neko vreme u kojem treba da se donese odluka i, ako dođe cajtnot, onda se donosi. Ali, opet, ako imaš vremena, nije dobro forsirati da se neka odluka donese, a realno nije neki pritisak. Može da se ostavi. Prosto, treba voditi računa i o tajmingu, koji je bitan, i o tome koliko je odluka krupna. Pa, u zavisnosti od toga, treba proceniti i koliko vremena i pažnje posvetiti njoj. 

Ivan Minić:  Mislim, jednu stvar smo prošli, možemo možda da se vratimo na kratko na nju, jer mislim da je važna. A to je taj momenat da je jedna od najvažnijih stvari, kada nešto razvijaš, to da ne razvijaš za sebe, nego za neke druge ljude. Druga je stvar kada radiš nešto za svoju dušu. Kada razvijaš nešto za nekog drugog, poželjno je da se ne zaljubiš u to. Jer, kada se zaljubiš, onda nećeš doneti odluku da implementiraš drugi protokol koji ima smisla, nego ćeš reći: “Ali ovo što smo mi napravili je savršeno, ići ćemo s tim.” I onda to može da uništi celu priču. Umesto da vam napravi nekoliko meseci pakla implementiranja nove stvari, da učini da nema pakla, ali za godinu dana nema ni firme. 

Jovan Vujasinović: Pa dobro, sad već ulazimo u domen emocija. A ja sam uvek voleo da kažem, jedan moj prijatelj je govorio: “Život je matematika i emocije.” I sad, ja sam kod donošenja odluka uvek voleo da sledim samo matematiku. Na kolegijumu bih rekao: “Šta bi bilo najbolje u ovoj situaciji?” Neko bi dao predlog, a drugi bi rekao: “E, to ne možemo zbog tog i tog razloga.” A ja kažem: “Čekaj, stani malo. Hajde da zaboravimo da postoji taj i taj, ovaj i onaj. Hajde da vidimo šta je najbolja odluka. Pa ćemo je doneti, a onda ćemo se baviti time kako da je sprovedemo i kako da rešimo problem s tim i tim i onim.” Znači, tu je čista matematika. A kod sprovođenja odluka sam se bavio emocijama. Išao sam više puta kod nekih ljudi, iako mi oni tu ništa ne mogu pomoći i ništa mi to neće značiti, ali da zadovoljim sujetu, da smirim emocije, da ne bih imao neprijatelje. To bi me moglo sprečiti u realizaciji. E sad, ja sam se uvek trudio da razdvojim matematiku i emocije, da budem pragmatičan i sve ostalo. Jeste, ta odluka nekada dođe: “Eto, to je naše, mi smo to smislili, mi ćemo to nametnuti i tako dalje.” Ali i to sazri u nekom trenutku. Gledaš kako je ovima na stranu, gledaš onima, gledaš ovo, gledaš ono, i na kraju kažeš: “Pa bolje da ovo radimo, jer ako nećeš da povedeš, ne možeš ni da se družiš.” I sad, recimo, kad radim na terminalu, koristim sva ta znanja koja imam. Znači, to nekad je bilo onako kako je tamo neki mali milion zamišljao, koji nije imao ni dodira sa svetom ni sa svim ostalim, a naravno, sada vodim računa i o protokolima i standardima i svemu ostalom da znam da, ovaj, ako se nisam uklopio u to nešto, teško će onda to da prođe, jer, što kažu, nemamo mi tu masu i tu silu da sad mi možemo da, ovaj, tako velike promene pravimo. Mislim, treba biti svestan čime raspolažeš, gde ti je mesto, šta možeš, koju energiju možeš da uložiš u to i koju snagu imaš. 

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio priču i hvala što smo imali priliku da malo čujemo i dobrih stvari o fakultetu i dobrih stvari koje su bile vezane za te ljude koji su izgradili ono na čemu inženjerski deo ove zemlje i ekosistema suštinski i dalje živi, jer su ti ljudi školovali najbolje ljude koje mi i dalje imamo, jer su ti, da kažem, kreativci i oni koji su razvijali i stvarali stvari lagano. Dolazi vreme i za neke mlađe i sve ostalo i sad je tu već pitanje sa kojim znanjem, predznanjem i motivacijom oni ulaze u tu priču, ali ceo taj ciklus koji smo prošli sa tobom mislim da može biti vredan svakome ko razmišlja o tome da napravi nešto što nije trivijalno, što mora da izađe van granica Srbije da bi imalo nekog smisla, a ima potencijalno velike rizike u vidu toga da postoji ozbiljna konkurencija i da treba da napraviš neku svoju poziciju, neki svoj USP, kako možeš da se plasiraš i pored tih najvećih igrača. Tako da hvala još jednom, mislim da je bilo izuzetno vredno. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, i to bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naredne.