Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Od kada si prvi put sedeo ovde prošlo je skoro pet godina. Ja tad nisam imao pojma kako se ovo radi, a sad sam ponešto naučio i pohvatao kako to ide i sad znam otprilike šta hoću sve da vas pitam i šta da mi vi kažete i tako dalje. Mnogo mi je drago da smo se konačno organizovali, da kad si tu malo duže da naletiš i da ispričamo ovo kako valja, pošto ono prošli put kad sam to slušao baš je čudno. Nije loše, ali čudno je. 

Nebojša Radović: Profilna slika je izvukla stvari. 

ivan Minić: Profilna slika je prelepa, ali ne izgleda kao razgovor među prijateljima, što bi na kraju dana ovo trebalo da bude. 

Nebojša Radović: Pa da. 

Ivan Minić: Nebojša, dobrodošao. 

Nebojša Radović: Hvala, super je. Posle pet godina, dosta se stvari promenilo za pet godina, tako da mi je drago da sam tu. U trećoj, možda, tristotoj epizodi ili blizu tristote.

Ivan Minić: Pre par meseci si na konferenciji u Zrenjaninu došao i bio opening i tu ispričao šta si sve nešto naučio u ovih deseta godina u Americi. I to je bilo za sve nas, koji te volimo i znamo i pratimo, onako prilično otrežnjujuće i dosta lepo posložilo neke stvari, koje smo mi onako fragmentarno pokupili, ali nismo razumeli zapravo ceo kontekst i sve to. Mislim, ono, kad si otišao, to je bila jedna od tužnijih stvari koja su mi se do tog trenutka desile, ali kad sam video kako si sazreo tamo i postao čovek, kakav si čovek postao i oženio se i dobio dete i sve to, ali pre svega kakav si čovek postao, mnogo sam ponosan na tebe i sve što si za sebe uradio u ovih deseta godina, da si se malo nekako fokusirao. Ti si uvek bio prskalica i mnogo je dobro kad imaš prskalicu u društvu, ali nije dobro za prskalicu. Nakon nekog vremena nije dobro za prskalicu. 

Nebojša Radović: Pa jeste. Mislim, dosta može da se priča o tome. Ja mislim da sam isto vreme imao neverovatan vetar u leđa, da je cela zajednica stala iza mene i kad sam odlazio, što je stvarno super i ja sam beskonačno zahvalan. Ali recimo u nekih… Mislim, razloga što ja ne volim da radim podkaste više u Srbiji je što ljudi u principu ne znaju čime se ja bavim. I postoji taj neki kontekst od pre deset godina kad sam otišao. To je, ne znam, news ili, ne znam, Željko Joksimović ili neki prethodni nastupi na Evrovizijama. U svakom slučaju, to predavanje i ti deset godina, neki rezime tih deset godina je bio način da objasnim ljudima šta je to što sam ja naučio za deset godina, čime se ja zapravo bavim, i što oni iz toga mogu da izvuku. Kao neka paralela Srbija i Amerika. Ja pre Amerike i posle Amerike. Mislim, potrudio sam da tu bude super predavanje i svakom preporučujem da ga pogleda. To je nekih 45 minuta u minut. Manje više, tako smo se dogovorili i baš mi je drago da sam to odradio. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pričaćemo o svemu tome što je bilo deo tog predavanja. Pričaćemo o tvom razvojnom putu na jedan malo drugačiji način. Ali kao što rekao kada si prošli put bio, ja nisam znao da vodim podcast i nisam znao šta hoću da od ovoga bude. Sve što uz to ide ja te nisam pitao najvažnije naše pitanje, mančmelo pitanje. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Nebojša Radović:  Pa prskalica. Zapravo sam, pošto slušam podcast, ali dosta često. Onda se kontra sam da nisi postavio to pitanje. Onda sam razmišljao o tom pitanju i baš je teško odgovoriti zašto sam uvek hteo budem sve. Ali mislim da sam najduže me držala da budem nuklearni fizičar u nekoj osnovnoj školi i onda sam imao neke knjige za decu kako postoji nuklearni fizičar i onda sam bio opsednut fisijom i kako ću ja to sve da rešim. Međutim, to se posle menjalo. Pa sam hteo budem fudbaler, nešto prostije, isto jednako nedostižno. Pa sam hteo budem glumac, svašta nešto. Mislim da me najduže držala kad sam bio dete da budem nuklearni fizičar od tih nekih stručnih stvari jer je bilo jasno da neću biti sportista. I eto, dosta me dugo držalo to dok nisam u svem školi dobio računar i posle se sve to promenilo i tad smo se i mi poznali manje više, pre nekih dvadesetak godina. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja mi je uvek bila nekako posebno zanimljiva kod tebe je što verovatno i taj deo tebe koji hteo da bude glumac i performer u svakom smislu, što si ti uvek bio beskrajno zabavan u bilo kom medijumu izražavanja. Znači okej, i u pisanju i u dizajnu si imao te momente i sve, ali i to da si nekako uvek nalazio prostor da se iskažeš tako, da podigneš svim atmosferu i da, znaš ono, izvučeš nas sve iz nekog bedaka i da nas okreneš malo više jedne ka drugima i ceo taj posle deo koji je došao, gde si ti suštinski prvi dobri duh ove zajednice koji je okrenuo ljude jedne ka drugima i naterao nas, bukvalno nas naterao ličnim zalaganjem da se upoznamo i počnemo da se družimo. A svemu tome prethodi to neko glupiranje koje je bilo beskrajno slatko. Otkud to i zašto to? 

Nebojša Radović: Pa mislim da razmišljam o tome dosta. Što bi rekla moja Suzana, kada ti stižeš da razmišljaš? Mislim da kad si ti najmlađe dete, da ti u principu, ja sam treće dete, da ti stalno pokušavaš na neki način da dobiješ pažnju da si imao, pošto sam uvek bio najmanji, najsitniji i ti nisi dovoljno jak da ti tu fizički ostvariš dominaciju tako da sam ja to gledao ili kroz znanje ili kroz humor. I onda je meni nekako kroz sve te stvari, kroz predstave koje sam radio u školi, to uvek mi je bilo, skontao sam da ja volim da imam publiku. Znači meni nije nužno, bitno da me znaju ljudi, ali mi je potrebna publika. Tako da ja recimo kad pišem tekstove, to meni je bitno da to ljudi pročitaju, ali nije mi bitno da sad oni znaju ko sam ja. Već mi treba neki feedback na to što radim. Mislim da je od toga sve počelo. Mislim ono što je još interesantno kasnije kako se ja selim u Ameriku, da je taj neki moj humor vrlo specifičan i na kraju dana je razlog što ja nisam puno pisao za news ili bio dosta konceptualan i to nije interesantno svima. Ali eto, našla se ta neka grupa ljudi sa interneta koja je odrasla u sličnom kontekstu i kom je to interesantno. I sad, u Americi imam taj neki krug ljudi koji misle isto to o meni, samo je opet neka uža grupa ljudi koja se bavi time čime se bavim ja. Ali mislim, to je neko traženje ono, traženje pažnje, jer si uvek najmanji, najsitniji, vidiš da ljudi ti daju neku reakciju i onda samo nastaviš time da se baviš. A sve to prolazi kroz razne medije, da li je to neki dizajn, da li je to pisanje ili su neke predstave u srednjoj školi. Hvala Bogu, nisam postao glumac, ali eto, ostaje taj humor. Imao sam i dugo želju da uradim neki svoj stand-up, kao i svi verovatno u 20tim. Ali opet hvala Bogu, nisam ni to radio, tako da eto, ostaje taj neki neshvaćeni humor u tom community, zajednici ljudi u kojoj sam obitavao.

Ivan Minić: Ja ću u nekom trenutku sigurno da sednem i da uradim stand-up koji će se izvesti jednom, bez jedne kamere, bez ikoga. Znači sve može, nikakav problem, ali nikada neće, neće izaći snimak odatle, jer kako će to da bude nešto što stvarno treba da bude, taj snimak ne sme da se objavi nikada. Znači to je to, kao career ending, znači bukvalno. Ali, kao, mislim da može da bude jako gotivno. U suštini mi smo se upoznali uživo, kad si ti došao na faks. 

Nebojša Radović: Pa pre toga smo se upoznali, smo se upoznali na Burek okupljanju od 2004. što je manje više mesec dva, da, tako da si i u pravu. Ali mi se znamo od 2001. neke, kada su počeci Bureka i počeci žurka koju i šta smo već sve radili. Ali da, uživo smo se tad videli 2004. godine, po prvi put, da. 

OBRAZOVNI PUT

Ivan Minić: Kako je tebi bilo taj moment, ono, dolaska u Beograd i šta ćeš da studiraš i kako ćeš da studiraš i kako ćeš da se preseliš? Mislim, ono, ja znam sad već neki pristojan broj ljudi iz tog kraja, Ivanića, Arilja i to sve koji su super ljudi, ali to je jako mala sredina i ti odatle dolaziš u nešto što je ipak ogromno neorganizovani grad. 

Nebojša Radović: Mislim da je meni to moralo se desiti u životu, možda i kao Amerika donekle. A to je da sam ja bio ta prskalica puna ideja koja nema platformu na koju može da sija. Kako je to lepo lirički rečeno. Tako da je meni Beograd samo… Ja sam imao milion stvari, sam znao. Mislim, imao sam ja gomilu prijatelja koji nisu iz Ivanice i Čačka. Pogotovo što ja nisam ni odrastao u gradu, Ivanić je već pored grada, tako da ti nisi imao tu neke baš sadržaje. Već ono, kad je došao internet i pogotovo onaj besplatan internet, koliko se ti sećaš da smo imali onaj besplatan Edge ili šta je već bio. Bolela me glava od onog konstantnog bluetooth interneta. Mislim, ja sam tu spavao na ICQ i pričao sa ljudima. Već i tu nama svet bio malo šire mesto od, ne znam, Ivanice ili Bukovice, tog mesta gde sam ja odrastao. Ali meni je trebala platforma. Znači, Beograd je divlja, nesavršena platforma koja ti da prostor i dovoljno veliki grad u kom ti možeš da nađeš istomišljenike kao što smo mi, koji rade neke slične stvari i koji mogu da te poguraju malo, da ti bude vetar u leđa. Recimo, interesantna priča je, ulazim ja u neki 47, koji je veći autobus, živeo sam na Banjici kod pukovnika o penziji, i neko spomene hard disk. Meni je to bilo fascinantno da neko u autobusu priča o hard disku, jer sam ja bio opsednut tehnologijama, ali nisam imao ni s kim da pričam. Tako da je meni Beograd bio jako plodno tlo ili tle za ono što sam ja radio i upoznao sam ljude koji su bili istomišljenici ili su radili slične stvari i fakultet me usmerio dovoljno u nekom pravcu gde sam ja postao nešto konkretno iz tog nekog suvog prskanja koji sam bio u Ivanjici. 

Ivan Minić: A kakav je bio taj dolazak na faks? Mislim, ti si u suštini nakon neke vrlo konzervativne priče pre toga koju sam znao kroz neke druge ljude o FON-u, ti si zapravo u suštini prvi čovek koga ja znam ko je tamo došao u trenutku kada je to počelo da postaje cool, kada je postalo aktuelno u smislu da ste vi učili prilično stvari koje su upotrebljive za naše pojmove, to je bilo aktuelno više od bilo čega drugog i da se tu u tom trenutku, u toj našoj generaciji i par generacija gore dole, da se skupila jedna vrlo neobična kritična masa nekih zanimljivih ljudi. 

Nebojša Radović:  Jeste, ti se verovatno sećaš tog perioda zašto smo mi isto u godište, ali bilo je tu neke dve, tri škole oko koji se vrtalo, svi mi koji smo se barili nekim IT-jem, hteli da upišemo, bila je ta više elektrotehnička, bio je FON, bio je ETF, matematički se tu nešto vrzmao, ali nije, nije bio, Bog zna šta, popularan jer je tu bilo puno matematike. Ja nisam ni upao na budžet na fakultetu i mislim da su većina ljudi sumnjala da ću ja ikada završiti fakultet zbog mog nedostatka fokusa, odnosno činjenica da mene sve živo interesuje, osim škole, što isto nije bilo tačno, ja sam bio odličan đak, ali opet nisam bio najbolji u svom razredu i slično. Tako da je ono što je bilo super kod FON-a i mislim ja sam to prepoznao uz pomoć drugih ljudi, što on ima opet neki balans tehnoloških tih skillova, znanja i menadžmenta, biznisa, kreativnog dela posla što je mene jako interesovalo i to je bio jedini fakultet koji spaja sve te stvari koje su mene interesovale. Između ostalog imali smo i akademsko kulturno društvo FON, gde sam igrao u jednoj predstavi, tako da čisto da znaš, na FON-u je moglo da se glumi. Uglavnom, ispao je stvarno sjajan izbor, bilo je to dosta teško jer ja nisam znao kako da učim u principu. U osnovnoj i srednjoj školi ti dosta možeš da izvučeš na sirovi talenat, na fakultetu moraš malo da greješ stolicu i to grejanje, učenje kako da zagreješ stolicu je boga mi trajalo jednu, dve godine. A posle u trećoj, četvrtu su došli stručni predmeti gde kao što si rekao, stručni predmeti imaš elektronsko poslovanje u trećoj faksa gde ono, mislim ja sam bio asistent već u trećoj, četvrtoj godini recimo, zato što nisam imao toliko kadra da predaje blogove, internet marketing i sl. I meni je to dosta lako išlo, taj stručni deo, jer opet bio je konkretan i relativno blizak meni. A s druge strane, ovi neki osnovni predmeti od prve, druge godine, to sam dosta vukao. I znam i sad da sam otišao neke ETF-e ili matematički gde je to 80-90% gradiva, verovatno ne bih ni završio fakultetu, ali eto, FON, hvala Bogu, upisao sam FON i završio i napravio neko sjajna prijateljstva, tako da dobar izbor ispao na kraju. 

Ivan Minić: Baš smo skoro, pre neko veče smo u nekom društvu sedeli i pričali kako suštinski, kad podvučeš crtu, to što je FON postao tada i u kom smeru se, kažemo, razvijao tada, jeste negde najbliže tome što mi imamo ovde, a da bi se moglo nazvati poslovna škola. 

Nebojša Radović: Da. 

Ivan Minić: Znači, nije baš, ali najbliže je tome što možeš da napraviš paralelu. Znači, kada dobiješ ceo taj neki portfolio znanja i veština koje možda bi trebalo da dobiješ na ekonomskom, ali ih nemaš na ekonomskom, na pravim tehničkim fakultetima je to nezamislivo da uopšte bilo kakav biznis sens dobiješ u celoj toj priči. A posebno mislim da je interesantno i naravno ti si mi tu otvorio oči i upoznao me uopšte sa celim tim svetom posle i druge generacije koje su došle. I ceo taj spektar van nastavnih aktivnosti koje su na FON-u postojale što kroz međunarodne organizacije, što kroz tamo interne organizacije na neke specifične teme. Mislim, FON je bio ozbiljan i u sportskim takmičenjima uvek imao sjajne ekipe. Znači, vrlo je bio taj bogat društveni život u okviru fakulteta, a da to nije bilo direktno vezano za predavanje. Kako si se u to upleo? 

Nebojša Radović: I posle par godina je bilo jasno da je FON bio isto neki prirodni nastavak na gimnaziji. Baš zbog toga što ti imaš dosta veliku širinu u prve dve godine i onda ti možeš da studiraš, ne znam, operacioni menadžment, upravljanje kvalitetom, klasičan menadžment ili IT. Tako da si ti imao dosta opcija. I zbog toga ljudi koji su upisivali FON su bili neke svaštare koje je svašta nešto interesovalo, ali su bili dovoljno sposobni da pređu preko te barijere zvani prijemni ispit. Ili manje sposobni kao ja. Šalim se, moraš opet da upadneš na samofinansiranje, nije ni to bilo toliko lako. Tako da se je skupila neka kritična masa ljudi koji su zapravo imali preduzetnički duh i radili svašta nešto. I tako nastaje KBZ-a u kojoj sam ja bio u početku. To je studentska organizacija koja je pravila razna putovanja i druženja. Iz KBZ-a nastaje Puzzle, mislim sad ima tih organizacija verovatno ko zna koliko. I to su neverovatni katalizatori za male firme, gde ljudi vide da mogu nešto da naprave svoje, što je cool, što privlači pažnju, što može da im donese neki novac. A to je u tim godinama jako bitno. I FON je stvarno dao neverovatno puno tih nekih malih firmi i druženja i profesionalaca. Ti verovatno aludiraš NICE-e koje je međunarodna organizacija koja je opet, FON ima taj neki miks IT-a i menadžmenta koji je ovde dosta bitan, jer ti imaš veliki broj tehničkog talenta, veliku količinu tehničkog talenta, tako da je potreban taj neki menadžment koji razume dovoljno tehničku stranu posla. I mislim da je iz svega toga izašla stvarno gomila opet uspešnih biznis ljudi, koji danas su razlog zašto FON ima dobru reputaciju ili je imao pre pet godina. 

Ivan Minić: Imaš taj jedan momenat koji se meni čini da je dosta bio važan u tom trenutku, a to je da dobar deo tih ljudi koji su nešto napravili, napravili sada što su imali potrebu da to postoji. Nisu ušli u to sa motivom koliko će tačno eura zaraditi od koga, nego daj da ga napravimo i da ne budemo u minusu, pa ćemo da vidimo. I kroz to je nastalo svašta nešto interesantno kroz vreme. 

Nebojša Radović: Pa da, da. Ćose je bio zapravo u tebe u emisiji. Ja sam prvi put izašao iz zemlje sa 22 godine. Išao u Mađarsku kao vodič. Zato što trebao je neko da bude vodič ljudima. Ja naravno ne znam ništa o Mađarskoj, ali nama je bila poenta da mi putujemo a da ne platimo. Znači nije bila poenta ni jednog trenutka profit. Znači kao družimo se, super je, upoznaćemo neke druge ljude i otići ćemo u Mađarsku. I to je stvarno super prošlo. Ljudi su bili oduševljeni jer je to toliko random. Da svima bude super. Pri tom smo spavali u koncentracionom logoru na vrhu brda u Pešti. Bivšem koncentracionom logoru ili zatvoru, ne znam nije šta je. Ali znači ti kad imaš 21-22 godine, tebi to nebitno. Tebi je samo bitno da se nešto dešava. Mislim da su i finansijski uslovi danas drugačiji nego kad smo mi bili studenti. U smislu da ima se malo više para i svet se malo otvorio. Ne moraš da vadiš vizu za Mađarsku i to. Tako da su to neke stvarno neverovatne stvari. Skijanja posle toga, raftinzi i svašta nešto što smo mi organizovali. Niko tu nije neke pare, ono bog zna kakve napravio u tim godinama. Ali si skupio neku neverovatnu grupu ljudi, odlična energija, opet zezanje, druženje i neverovatne priče. Kao na primer na vodiča koji nikad nije bio u tom mestu gde vas vodi. I to se stvarno desilo, nije news, hashtag. 

UHVATIO SAM PRAVAC U AMERICI

Ivan Minić: Jedna od tih stvari jeste to izlaganje i drugim kulturama i drugim ljudima. Na kraju će se ispostaviti da je u tvojoj karijeri to veoma važno što ti možeš da funkcionišeš sa najrazličitijim ljudima. Ali kao nekom ko je iz prilično konzervativne sredine, iz veoma konzervativne zemlje, je sve to jako strano. I u suštini ti se i kroz ISEC, i kroz te aktivnosti, i sve ono što dolazi tu kroz neke razmene, makar i virtualne, sa tim ljudima ti se prvi put upoznaješ sa tim nekim drugačijim ljudima, drugačijim kulturama i svim ostalim stvarima. U tom nekom periodu je dosta bilo često i da ljudi odu na razmene po par meseci negde, na praksu, na ovo, na ono. I ja se sećam, mislim, danas recimo ne znam da ljudi idu na takve stvari, ali znam da se dešavaju događaji i da oni organizuju događaje i sve to. I ono, što se kaže, svake godine na pet događaja ja pričam. Ali tad je to zapravo bilo ono što je bilo glavno. Da si ti mogao da odeš u ne znam, Češku na tri meseca, u Holandiju na tri meseca negde da nešto radiš. Imaš pokrivene sve troškove, upoznaš neke ljude, proputuješ, vidiš nešto i to je bilo super interesantno. I prvi put tad i ljudi odu i vrate se i pričaju i podele sve što se tu dešavalo. Kako se tebi kroz taj period fakulteta i stasavanja kristalisalo što ti uopšte hoćeš da radiš? Pošto si ti i tad radio hiljadu stvari. 

Nebojša Radović: Da, pa nije mi se kristalisalo. Da ti odgovorim samo, mislim da je taj recimo multinacionalni kontekst ili prihvatanje raznih kultura došlo iz porodice. Jer su kod nas uvek bili neki ljudi sa strane. Mi smo izbeglice iz Novog Pazara, nama je kao, muslimani su bili relativno bliski, stalno smo kupovali pršutu, dolazili su u kući. Tako da se nikad nije, i moja mama je odrasla u Novom Sadu, kod nas nikad nije postojao taj neki konzervativni pristup prema drugim kulturama, ljudima, različitosti i to. To mi je trenutno u Srbiji veliki problem, da Srbija ono jako sigurnim tempom srlja u desno. Ali dobro, to nekom drugom prilikom. Što se tiče samog opredeljivanja šta ću ja da radim, mislim na kraju dana svi smo išli ka tome od čega možeš da živiš. I te 2007, 2008. mi smo se bavili svim vezanim za IT, onda se to malo profilisalo na internet marketing, uz malo dizajna programiranja i pričanja na javnim dešavanjima, skupovima. I zapravo trenutak kada sam se ja fokusirao, kao što ste rekli, usmeravam u jednom pravcu i u Americi, da njima je bilo potpuno nejasno kako se ja intervjuišem za product dizajnera i, ne znam, marketing analitičara ili marketing media buyera, jer te dve stvari nisu iste. Ali jednostavno zbog tog nekog bogatog, bogate istorije ili iskustva koje mi imamo, jednostavno tih 2008. do 2012. mi smo radili kao psi. Mislim, ti si bio očevidac svega toga. Mislim, mogao si sa sasvim solidnim kvalitetom da odradiš jedan ili drugi posao. Međutim, imao sam, jednostavno, sreće da sam se zaposlio u Nordeusu. Počeo sam da radim, isključio kao media bajer. Sve što sam ja naučio kasnije, i to je jedna od stvar o kojima sam razmišljao kad sam bih pozvao za podcast, recimo mi smo budžili neki OpenX, razumeš, 2008. da to radi na bureku ili na storage-u. Mislim, kasnije, a ti skontaš da je to ad server, kako ad server funkcioniše. Gde ja sad kupujem saobraćaj, ne znam sad, iz, ono, 205 zemalja svaki dan, i moraš da razumeš te neke tehničke stvari, i moraš da razumeš dizajn, kako se dizajn konvertuje. Sve se to vratilo i isplatilo što sam ja učio, ali morao sam u nekom trenutku zbog tržišta, zbog činjenice da, jednostavno, treba se fokusirati, od tako izvučeš maksimum iz svojih veština i znanja. To se desilo u Americi i od tad ja sam u principu, ono, marketing za mobilne igre i to je ono čime se ja bavim. 

Ivan Minić: Ti si u Ameriku otišao da studiraš. 

Nebojša Radović: Da. 

Ivan Minić: Kao, ono, čovek koji već ima izgrađenu poziciju, reputaciju ovde, koga poslovi jure, od kojih on beži i sve što uz to ide, ali kažemo ono, svoj čovek sa nekakvim, ok, neuređenim, ali ok životom ovde sa nekom trajektorijom koja bi izvesno išla ka nečemu prelepo dobrom. Doneo si odluku da odeš na postdiplomske studije. Da. Doneo si odluku da odeš na HALT. Nikome od nas, mislim, posebno od nas koji nismo se baš nešto pretrgli da studiramo u tom periodu, nije to bilo najjasnije jer kao, deluje kao korak nazad u celoj toj situaciji jer kao konačno smo probili, led, konačno se dešavaju te neke stvari, postoji neki realan novac, poslovi se više ne rade za 100 eura. 200-300, da. Mada su to najslađe pare. Ali, ono, dešavaju se neke konkretne stvari, prva si osoba koja zovu kada se nešto novo radi i tako dalje, na lepom si mestu, ali si na malom tržištu koje nikada neće biti nešto zaista, zaista ozbiljno, super je poligon za eksperimentisanje, učenje i sve ostalo. Kako si ti uopšte došao do toga da hoćeš da ideš tamo, kako si došao do toga da je, ono, post diplomske i HALT da je to put, i kako ti je bilo to iskustvo? 

Nebojša Radović: Ovaj, pa mislim da je celo to iskustvo da si ti kao go-to osoba, da svi dolaze tebi i to. Mislim, je to lepo, ti je u principu ego da tebi prija što te svi znaju, ali ono što je meni bilo, i pisao sam o tome, to je super kada imaš blog, ono koji je sad već 20 godina, star, skoro što ti možeš da vidiš kako je sve to proces razmišljanja, zašto sam ja otišao u Ameriku. A to je da, ja sam došao iz Ivanjice u Beograd, u Beogradu sam već ostvario neko ime, postao sam neko, i meni taj dolazak iz Ivanjice u Beograd to je bio kvantni skok u mom životu, gde sam se ja ostvario u životu, našao neke najbližih ljudi u svom životu ovde, ostavio neki, koliko god to zvučalo pretenciozno, ja mislim da sam ostavio neki, neki kao, kako se kaže, znak, odnosno neki trag u Beogradu u tom periodu. Da ti ako kažeš, ako gledaš od 2002. do 2012. šta je urađeno na internetu u Srbiji ili vezano za internet u Srbiji, tu su negde naše imena. Koliko god to sad zvučalo pretenciozno, ali mislim da sam postigao nešto. I ono što je meni bio problem, i više problema, jedan je, Srbiji je dali bilo jako malo tržište. I sa Mungosom sam, našim zajedničkim drugom, Marko Bjelić, prime dva autora, pričao o tome. Srbija je bila, u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju, značajno manje platežno sposobno tržište i značajno manje tržište. Tako da ja sam zarađivao više para samo ako sam manje spavao. I odatle gomila poznatih uzrečica iz tog perioda, ljudi koji me znaju, znaju koje su. Ali mi smo, u principu, spavali, imali smo treću smenu i spavali smo tri sata dnevno. Mislim, to je bio potpuno nenormalan život. I mislim, zarađivalo svi to ovo što je da sam imao para zato što sam u Ameriku, ali to je pod jedan. Znači, tržište se nije razvijalo merom u kojem sam ja hteo da se razvijam. Drugi moment je bio taj onaj sa Plamenom. To sam pisao na blogu gde je ono, ja sam skontao da između dva weba, gde sam bio kao neki zvanični bloger, da se ništa nije desilo u mom životu. Ja sam možda zarađivao 1000 evra godinu prije toga mesečno, posle toga sam zarađivao 1500, ali ja iste priče vrtim, isto ja sad kad se ovo desi, onda ću ovo i to. Onda sam shvatio da je to možda znak da ja treba da probam nešto drugo i da se okušam na većem tržištu. I onda sad ide taj neki interni monolog kao da li sam ja zaista dobar, koji i dalje traje, ili sam ja samo tu pričam, znaju me svi po Beogradu, da sam ja dobar zato što nema, jasno tržište nije razvijeno toliko.

Ivan Minić: Nema nikog ozbiljnog. 

Nebojša Radović: Nema nikog koji je na tom nivou, dovoljno godina u tome. To se promenilo sad i sad. Imaš ti gomilu ljudi koji su ozbiljni u marketingu u Beogradu, ali 2012. godine nit si imao plate, nit si imao tržište, nit si imao od koga da učiš. I nekako sam ja skontao da moram da probam nešto drugo i da odem, i onda kalkulišeš rizik. To je godinu dana, može da me košta, ne znam, 20-30 hiljada evra, što je naravno bilo mnogo više od toga. Ali opet je dobro da ne znaš koliko košta, ali nikad ne bi otišao. Halt se tu, ja sam predstavljao Halt u Srbiji, išao sam na onaj njihov Halt Case Challenge, gde je fond pobedio. Onda su se oni ponudili da mi daje neke bolje uslove. I nekako se milion stvari poklopilo. Nerealne priče sa traženjem novca, da ja dokažem da imam taj novac na računu. I poklopilo se nekako sve. Ja sam dobio vizu i otišao sam u Ameriku, i tek sam onda shvatio šta sam ja uradio, gde sam ja potpuno resetovao svoj život od nule. Ali to nije loše, znaš. Zato što ti kad imaš 27 godina, koliko sam imao tad, i kao svi te znaju, i radiš svakakve neke projekte, imaš reputaciju, ti vrlo lako poletiš. Mislim, svi mi i dalje lako poletimo, ali sad sa 27 godina gde si dalje u punom naletu, energiji i to, vrlo sam lako ja mogao da skrenem u to, da se bavim isključivo estradom, i da imam svoje IDJ videos. Ali sam mislio da to nije jednostavno putanja za mene, da ja mogu da uradim nešto malo veće, u smislu da imam malo veći globalni uticaj, ili da jednostavno bude interesantnije, što je meni isto bitno. Na kraju ne meriš sve u parama, o životu, već i kroz neke priče, ljude koje poznaš i to. Tako se desio HALT. Što se tiče samog iskustva HALT-a, ja sam otišao stariji nego što ljudi idu na mastera. U inostranstvu ljudi odu na master sa 21, 2, 3 godine. Ja sam u 27 i bio sam pun energije i želje za dokazivanjem u školi gde idu deca. I to je često, nije deca, ali ljudi koji su mlađi od mene, i to je često izazivalo neke interesantne situacije gde ja objašnjavam profesoru marketing-analitike kako on nije u pravu i zašto nije u pravu. I on je u fazonu ajde dečko iz kulera, imaš 95 pojena, u redu, razumeš. Ali jednostavno, ceo taj pritisak besparice, odlaska na drugo tržište, niko te ne zna, niko neće te zaposli, i je u meni razvio određenu dozu očaja, jer sam ja hteo da pokažem da sam ja dobar, ali nisam mogao baš, nisam znao kako, jer je jednostavno novo tržište i ja sve učim od nule. Međutim, 9 godina kasnije, ima ona čuvena izreka koja je zapravo strava da ljudi, kako se kaže, ljudi overestimate-aju koliko mogu da urade za godinu danja i underestimate-aju koliko mogu da urade za 10 godina. 10 godina kasnije, mislim, to okej izgleda na kraju dana, ali tih prvih godina dana je bilo jako teško, pogotovo sa svim tim dugovima i, znaš, ti studiraš na kraju dana s decom koji dolazi iz razvijenih zemalja kojima je 2-3 hiljade evra mesečno za život ništa, razumeš? Gde ja dolazim gde ono, ja sam mislio da mi je 500 evra dovoljno mesečno u San Francisku, nije bilo dovoljno. Tako da je taj život, bilo je tu dosta stresa, ali sredilo se sve nekako, uleteo u Nordeus, ono, sada, juče preko će bilo 10 godina kako sam se zaposlio u Nordeusu, ovaj, i razvila se karijera nekim tokom i opet sve te stvari, svaštarenje, Ivanjica, Beograd, ISEC, sve se to nekako na kraju uklopilo u neku zanimljivu slagalicu i, mislim, na kraju dana, ono, mogu da kažem da sam zahvalan što sam sve to proživeo, iako sam sigurno 2-3 godine života bacio na neke stvari koje nisam morao da radim. 

JEZIČKA BARIJERA

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je meni uvek bila posebno draga sa tobom kad radimo na nečemu je što si ti umeo da neke stvari formulišeš na veoma interesantan način. Bilo bi u pitanju verbalno-pisano ili da nekim dizajnom ispričaš neku priču, ali to ti je bila jedna od velikih kvaliteta što si umeo da napraviš tu, taj bridge između ljudi kad se tako nešto priča, i kad se o nekom projektu radi, i da pokupiš razne uticaje sa raznih strana i da to kanališeš u jednu jako dobru poruku. To je sve super na tvom maternjem jeziku. I ti dolaziš među ljude u internacionalnu školu gde ti nisi jedini komu je engleski, nije maternji, ali si odrastao, hoćeš da se dokažeš i sve ostalo. Došao si iz jednog obrazovnog sistema koji je nasađen na određeni način. Ok, na fonu to nije bilo baš tako striktno kao na nekom ETF-u, da se student ne pita ništa i nema prava ni na kakvo mišljenje, ali dolaziš u jedno potpuno drugačije okruženje i gomilu tih nekih ljudi tu koji su drugačiji. Kakav je taj osećaj nesnađenosti pretpostavljam? 

Nebojša Radović: Pa, mislim, dva skila koja su meni, kao uvodu u odgovor, dva skila koja su meni promenila život, ja mislim jedan je ono engleski, jer su moji dosta, recimo, ulagali u moj engleski. Ja sam išao na privatne časove van škole jer sam voleo engleski, bio sam zadojen američkom kulturom. I odakle sam otišao Ameriku. Drugi je bio pisanje, odnosno čitanje, zato što imam mnogo mali naučio da čitam i odrastao sam sa braćom koji su imali tu neke knjige i ja sam stalno tražio da kupuju knjige i onda iz čitanja proizlazi pisanje. Što ti više čitaš, bolje pišeš na kraj dan. To je kao i bilo koji drugi posao. I mislim da je taj skill da ti pišeš, da sročiš neki tekst, ti se na kraju prožima kroz sve što radiš u životu na bilo kom jeziku, jer mi smo ljudi, mi volimo priče, oko vatre sedimo i pričamo priče. Ono što je bio neko buđenje, povratak u realnost, jeste da mi smo imali neki predmet, recimo biznis pisanje ili nešto, ja napišem strava neku priču i dobijem, ne znam, sedamnaest pojena od pedeset. Zato što u principu ne znam da pišem na engleskom. I naš engleski u Srbiji je bio verbalno ok, da nas ljudi razumeju, čak i jako dobar nekim od nas. Međutim, pisanje je bilo dosta tanko. I onda u principu, kao i sa svim u životu, kreće opsesija da ja ne znam, krećem da čitam Elements of Style, krećem da čitam više na engleskom, da bih ja skapirao kako pisati na engleskom. I meni fond reči nije problem, nije mi problem ni vremena, ni ništa, već je problem u principu što ja ne znam njihovu formu. 

Ivan Minić: Da pišeš mehanički. 

Nebojša Radović: Pišeš mehanički, da. I ti kad uđeš na neki fazon kako oni pišu, onda na kraju se sve svodi na tu priču na koju ti hoćeš da kažeš. Jezik ti je nebitan, jezik ti je forma, a suština ti je zapravo ista na svakom jeziku. I onda ja posle par godina kontam da ja mogu da pišem i na engleskom, i sad ne znam tekstovi na engleskom, imaju mnogo više pregleda nego tekstovi na srpskom, iz razloga što je kao forma ispoštovana, to je neka forma… Amerikanci mnogo više vole recimo da imaju te neke, oni to zovu common thread, da imaš nešto što ti povezuje sve segmente teksta, i da je to nekako sve lepo zakruženo, imaš neki isto framework, često ga spominjem, challenge, action, result. Ovo je bio problem, ovo sam uradio i ovo je rezultat. U srpskom je to dosta malo onako haotično, kao i sve, kao i saobraćaj. Mi smo naviknuti na slobodniju formu, hajde tako da kažemo, i ti kad uđeš u taj neki fazon formu, kad znaš neku industrijsku terminologiju koja je interesantna u određenoj grupi ljudi, ti možeš jako dobro da pišeš. I ono što je jako bitno kod pisanja na stranom jeziku i pričanja stranog jezika, jeste da, kao i sa srpskim jezikom, 80% ljudi ne zna taj jezik dovoljno dobro na nivou da može da piše knjige. I onda to znači da publika ti neće zameriti ako ti pogrešiš jedan predlog ili ne znam, ako ne napišeš jednu reč lepo. Tako da, mislim da kad sam se ja oslobodio da pišem na engleskom, to imao neverovatan uticaj na sve. Jer  je jako bitno da ti znaš da pričaš priče kad prezentuješ nešto menadžmentu, kad prezentuješ nešto timu, kad pišeš nešto da promovišeš svoj rad, svoj rezultat ili slično. I to ti uvek treba. Znači storytelling je ono krucijalna veština ako želiš da uspeš na bilo kom tržištu iz razloga što ljudima trebaju priče, a stvari koje su specifične, kojima se mi bavimo, ne mogu da se objasne samo tim jezikom. Moraš da imaš jezik koji je blizak publici. I to je ono svakom bi preporučio da piše, samo zbog toga da ti se misli malo bolje, razjasne i može da… 

Ivan Minić: Da strukturiraš misli. 

Nebojša Radović: Tako je. 

Ivan Minić: Imaš i taj moment da prosto kada si na izvoru i informacija i podataka i nekakvih uvida, prvo te stvari nisu iste. 

Nebojša Radović: Da. 

Ivan Minić: Da jedno pretvoriš u drugo, a drugo u treće je proces. A onda kada sve to obuhvatiš nečim što dovoljno drži pažnju i skreće pažnju na to zašto je nešto specifično važno, mnogo su veće šanse jer je da i ti dobiješ priliku da to radiš, ako uradiš da napreduješ, kada napreduješ isprezentuješ kakav to zaista je imalo impakt, ne samo šta je statistika rekla, šta je Excel kaže, koji su rezultati, kako god to bilo važno. Ako imaš uz to mogućnost da predstaviš i ostalo, to naravno se mnogo dalje čuje. Kako bi zaokružio svoje HALT iskustva? 

Nebojša Radović: HALT je u mojoj karijeri služio za dve stvari. Jedna je podizanje engleskog jezika na nivo gde ja mogu da funkcionišem na američkom tržištu, to je jako puno vredi. A drugo je ubacivanje u internacionalne okruženje gde ti studiraš sa ljudima iz 105 zemalja i radiš sa nekim ljudima iz 35-40. Većina ljudi nema to iskustvo. Ti u Srbiji nemaš pravo internacionalnu međunarodnu školu, većina Amerikanaca ne ide u pravu međunarodnu školu gde je sada, ne znam, moj tim je sad Izrael, London, Barselona, Indija, imaš ljude u Kini sa kojima radiš. Dosta su velike kulturološke razlike i navigiranje tih razlika po prvi put, kad ti prvi put susrećeš sa ljudima, je dosta teško. Ti naprosto ne razumeš da postoji razlika u komunikaciji kad pričaš sa Amerikancem. Tebi je sve, ti pričaš normalno, oni pričaju normalno, ali zapravo vi ne govorite iste stvari. I to ti da škola. I mislim, iako u prve dve, tri godine meni je izgledalo kao da je to bilo, nije bilo bačeno vreme, ali bilo je jako skupo. Mislim, ja nisam imao pare da završim tu školu, nekako sam izvukao sve to, kao i svaki veliki projekat, urediš štap i kanap i to se nekako desi i onda ti pogledaš iza sebe i kao to je okej. Ali znaš, bilo je dosta tog ogorčenja. Na kraju sam ja kao, da li ovo stvarno vredi te pare? Međutim, opet, kao opening što sam ti rekao, sve te neke malne stvari koje ti tu pokupiš ovde, a kao rad sa Indijcima, pa oni neće baš da kažu ne ili ovo ili ono, onda ti ono, jednostavno ti mnogo bolje plivaš u tim vodama i to ti je to neko ono, oni zovu kao iskustva naučenja, experiental learning, što ste stavili ono u vatru sa svim tim ljudima, ti naučiš kako da izvučeš od svakog od njih nešto, oni od mene, i onda ti malo bolje funkcionišeš u globalnom okruženju. I to vredi puno. Zato su te škole toliko popularne i skupe.

Ivan Minić: Taj moment rada sa Nordeusom, u Nordeusu, na njihovom tada jedinom proizvodu Top Elevenu u Americi je onako dosta čudna postavka stvari, jer ti si dobio zadatak da se baviš proizvodom koji je super uspešan, super popularan, samo u pogrešnom deo sveta, gde u principu to baš i nije nešto što je ljudima u Top 10 sportova o kojima razmišljaju. Naravno, postoji gomila internacionalne ekipe, postoji i Latinska Amerika i Evropljani koji to sve vole, ali to je mnogo manji deo populacije. Generalno, tek možda poslednjih par godina sa ovim velikim zvezdama koje su došle u MLS, da se malo više priča o fudbalu. Kakav je bio vaš dogovor, šta su bili neki ciljevi i šta je tebi omogućilo to što si imao jednu konkretnu stvar sa kojom radiš nešto konkretno na američkom tržištu?  

Nebojša Radović: Dogovor je bio, oni su imali američki ofis i dogovor je bio da ja radim iz Amerike, ali da budem tu četiri do šest meseci godišnje. Svi ti problemi, imaš dva izazova, ne bih rekao problema, Top Eleven-a u Americi, a to jedan je kao što si rekao, fudbal nije top četiri sport u Americi, manje je zastupljen, a drugi je da su te simulacije trenera, odnosno fudbal management igre, njima nisu poznate, oni se primarno kada igraju neki sličan tip igara, to su fantasy igre, znači nisu igre da si ti trener pa menjaš igrače, već ti dobijaš neke poene jer koristiš postojeće igrače. 

Ivan Minić: A pri tom i taj njihov fantasy nije isti kakav je ovde fantasy. 

Nebojša Radović: Tako je, drugačije je, tako da oni bukvalno ne razumeju taj proizvod i moraš da skapiraš da, i to je na kraju dana i super, jer ti na najkompetetivnijem tržištu na svetu ne moraš da trošiš toliko novca, jer gde svi ostali hoće da troše novac, već i tebi fudbal popularno svuda ostalo. I mislim da je zato fudbal treba da ostane u Evropi, a ne u Americi, jer će ga Ameri iskvariti, plus ćeš morati da igraš fudbal noću. Tako da nije, ja nisam baš uspeo, neke stvari kao što si lepo primetio, znači hispanik publika, znači ljudi iz Latinske Amerike koji su se preselili u Ameriku iz prve i druge generacija, njima je fudbal interesantan, ljudi sa strane koji su došli fudbal im interesantan, ali to nisu dovoljno velike publike da ti može da napraviš neku superbol kampanju oko toga i da ti se vrati novac. 

Ivan Minić: I obično nisu najplatežnije publike. 

Nebojša Radović: Tako je, što je isto problem. Ja se takmiče sa svima ostalima, a tvoja publika manje troši. Onda je moja uloga vremenom evoluirala u nešto što je bilo kao klasičan marketing za mobilne igre, plus neki kao biznis development u smislu da sam ja bio na američkom tržištu i osluškivao šta drugi rade, čime se bave i to. Ali opet bilo jako izolovano, ja tamo bio sam. Na kraju je to razlog zašto sam ja otišao iz Norda. Ja sam bio sam u Americi, mogao sam da se preselim ovde ili da ostanem tamo, a opet nekako osećao sam da nisam završio svoje poglavlje američko. Jer je bilo tek dve, tri godine kako sam bio tamo i na kraju sam otišao u Machine Zone. Ali generalno imalo je tu, jasno nisam sa mojim skilovima, ja nisam mogao njima puno da pomognem iz Amerike. I jednostavno bilo je to sve teže i teže kako je vreme prolazilo. Ja sam sve više i više provodio vremena u Srbiji i fokusirao sam na neke standardne stvari vezane za mobilni marketing, a ne za to što je američko tržište trebalo da donese. 

Ivan Minić: Mislim, bilo je tu nekih super cool projekata, ali to nije ono čime si ti planirao da se baviš. Ali to je bio prvi put u suštini da ti kao ono, što kaže, legitimni predstavnik industrije si tu i počneš da se pojavljuješ i na skupovima, konferencijama, da upoznaješ ljude, da networkuješ, da učiš kako se šta radi, kako ko šta radi. I kako je to izgledalo, zato što kao, znaš, mislim danas ono što ti radiš i šta si radio kroz prethodnih par godina, to u tom trenutku je nezamislivo ovde i niko ne zna ništa o tome. A tamo postoji čitava industrija koja se bavi, ne znam, optimizacijom aplikacija za storeove. 

Nebojša Radović: Da. 

Ivan Minić: Kako, ko, šta, gde, kako, zašto, oglašavanje, kupovina trafika sa sto različitih mesta. Kako si ti uopšte, kako izgleda ulazak u to, događaj, ljudi? 

Nebojša Radović: Da, pa meni je mobile bio fokus već 2012. Mi smo imali, Željko Joksimović ima aplikaciju koju tada ja sam ju pravio. Zaboravio sam kako se zove. 

Ivan Minić: Šoutout. 

Nebojša Radović: Šoutout, tako je. Šoutout za Željka. I onda kad sam otišao u Ameriku, počeo sam da igram Supercellove igre i meni je bilo jasno, to je to i ništa više. I Supercell je tada imao ogromne budžete, o tome se pričalo. I ja sam pokušao da nađem posao u mobilnom gamingu, odnosno da se bavim mobilnim oglašavanjem. I kada sam dobio posao u Nordeusu, meni je opet Nordeus bio platforma gde ja mogu da se pojavim nekim dešavanjima, da upoznam neke ljude. I mislim, ta vibe, odnosno osećaj koji si imao tada je kao, recimo, mi kad smo krenuli da se skupljamo od 2005-2006. Znači je to industrija koja ima tu nekih para, vrti se, ali je realno tu nas 20-30 koji to rade, nešto na nekom nivou. I tih 20-30 ljudi se i dalje druži. Mi smo sad tu dosta seniori u smislu, po iskustvu i to. I skupila se ta neka kritična masa ljudi koje se bavi mobilnim marketingom i u mobilnom gamingu, odnosno industriji mobilnih igara. I onda smo krenuli da razmenjujemo znanja, da idemo na iste konferencije. Postoji tu nekoliko Slack community-a gde ljudi razmenjuju opet savete, pomažu jednim drugima da se zaposle, da zaposle ljude i slično. I opet zajedno smo rasli. I recimo jedna nepoznanica ljudima ovde, znači pošto je mnogo veća tržište i ti možeš da se baviš tim stvarima kao optimizacija za app store-ove, ali jedna nepoznanica je da sve svuda funkcioniše isto. Samo umesto u Srbiji gde svi mi nešto sve zajedno radimo, te bi ovde ljudi u okviru tog nekog malog community-a gde se mi bavimo mobilnim gamingom, odnosno marketingom mobilnog gaminga, pomažemo jednim drugima i radimo jedni sa drugima i krećemo se kao jato ptica iz jedne firme u drugu. Tako da, recimo evo ti primer, sa ljudima iz Machine Zone-a, to je druga firma posle Nordosa gde sad radim i radio sam zajedno sa dvoje, troje u Zing-i poslednje 3 godine i ti ljudi su jako bliski i idu iz jedne u drugu treću firmu. Sa ljudima koje sam upoznao tokom Nordosa sam otišao u N3TWORK. To su, ne znam, Eric, Dan, nije bitno, neki ljudi ih znaju. Oni su mene pozvali jer su me znali iz community-a i znali su da sam u Machine Zone-u, znači okej sam verovatno u tome što radim, ali su znali opet da ja tu delim svašta nešto, da sam dobar momak i tako sam dobio posao da vodim tim u N3TWORK-u. Tako da ljudi apsolutno pričaju jednim s drugima, preporučuju jedne i druge, samo funkcioniše u toj nekom malom, manjem krugu gde svi verujemo jednim i drugima i pomažemo da opet mi napredujemo u karijeri i da budemo što relevantniji u tom poslu. 

MOBILNI GAMING

Ivan Minić: Čini se da si imao tu sreću ili da se potrefilo nekoliko stvari, da dođeš dovoljno rano i da se dovoljno rano odlučiš za tako nešto, da bi kasnije bilo dosta teže pozicionirati se tu sve, dok ovako si imao front row seats, pa sad šta sa tim, to je već drugo pitanje. Pričali smo i prošli put, ali da se vratimo na to, mislim da je interesantno. U tom nekom periodu, deseta, dvanaesta, trinaesta, četrnaesta, dešava se jedna jako ozbiljna stvar. To je da gaming kao industrija doživljava transformaciju kakvu nikad nije imao pre toga. Odnosno da to nešto što je funkcionisalo po principu triple A igra košta, beskonačno ti prodaješ nekakve CD-ove i možda posle neke expansion pack-ove i nešto, ali to ti je u principu to. Prodaš skupo i to je manje više sve što ima. Da se fokus i pažnja ljudi, zbog toga što je hardware postao dovoljno dobar i moćan, da ti stvarno možeš da se igraš po ceo dan na tome i da ti bude zanimljivo, a sa druge strane da je developerski neuporedivo lakše napraviti mobilnu igru nego triple A igru. Ima drugi set zahteva i problema, ali kao jednostavno sve je to mnogo prostije, a tu postoji neki realan novac, postoji neki milioni igrača. Da se onda razvija jedan potpuno paralelni biznis moment koji je za mobilne igre potpuno drugačiji u odnosu na bilo šta je bilo pre tog. I da je prvo počelo sa premium igrama, naravno, koje si kupovao, pa da je onda počelo sa app in purchase-ima, pa da je onda počelo sa besplatnim igrama gde ti doplaćuješ da nemaš oglase i sve ostalo. Ali svašta nešto se tu izdešavalo i ta priča je prilično volatilna poslednjih deset godina. Ti si sve vreme u tome. Voleo bih da mi napraviš nekakav presek nekih ključnih tačaka i kako se šta menjalo, kako si ti to video iz prvog reda. 

Nebojša Radović: Pa, interesantno. Stvarno jeste prvi red. Objasniću ti zašto. Nordeus je recimo bio prva kompanija koja je bila, ili jedna od prvih kompanija, odnosno topila je jedna od prvih igara koja je bila cross-platform. Stvarno je to radilo i na Facebooku, i na mobilnima, i bilo je seamless, možeš koristiti jedan nalog gde god hoćeš. I to je bila revolucija. Razlog što je Nordeus tako uspešan jeste što je bio manje više prvi tu, naprali su odličnu igru, ljudi su prešli na mobilne, svi živi kupuju mobilne pametne telefone, dešava se neverovatan rast, kada je u pitanju industrija mobilnih telefona, i onda ti imaš tržište koje non-stop raste. I poavljuje se, mislim, jeste počelo to sa premium igrama, odnosno kopiran je model sa ovih kao konzolnih igara koji koštaju to što ti kažeš, oni su sad 70 dolara ili evra, znači nisu toliko jeftine, međutim to nije radilo posao pa su probali nešto igre za dolar dva, međutim onda se pojavljuju mikrotransakcije gde ti možeš u principu da daš nekom igru besplatno i da kasnije naplatiš za to što ta osoba igra dva, tri, pet, deset sati. I objasniću sad zašto je ovo jako bitno. Bitno je zbog toga što ti kada daješ neki proizvod besplatno, ti u principu počinješ da dobiješ podatke o tom korisniku prema tome što je korisnik bilo šta uradi u igri ili plati. I ti u principu to trenje između korišćenja proizvoda, aktivno korišćenja proizvoda i marketinške kampanje se smanjuje. Gde ti ne znaš ako treba prodaš, lupam ovaj mikrofon, ti ne znaš baš šta se dešava između kupovine reklame i kupovine mikrofona. Ti imaš sve da ispratiš od nule do jedan. Da li je neko video reklamu, da li je kliknuo, da li je skinuo igru. Ako je skinuo igru, da li je igrao tu igru. Ako je igrao tu igru, koliko je igrao igru. I ako je potrošio novca, koliko je novca potrošio. I onda ti se potpuno menja model, da ti imaš tzv. end to end, odnosno vidljivost u to šta se dešava sa svakom kampanjom. Odnosno koliko ti novca svaki korisnik donese u igri. A imaš mnogo više korisnika jer je proizvod besplatan. Znači nemaš 100.000 korisnika u mikrofonu, već imaš 100 miliona ljudi koji su skinuli Top Eleven recimo. I to ti je prva revolucija. Druga revolucija je tzv. live ops. Gde ti vidiš otprilike, ljudi igraju igru tri meseca i onda prestane da igraju i igraju, tzv. churnuju, odnosno odu iz igre. Ali live ops ti je u principu funkcija koja ti daje sadržaj u samoj igri da bi ljudima bilo zanimljivo, odnosno igračima bilo zanimljivo. Gde ti vidiš da kroz te neke live ops dešavanje u samoj igri možeš da produžiš taj životni ciklus igrača sa tri meseca na pet godina i automatski i sam lifetime value, odnosno koliko ti taj igrač potroši u igri u svom životnom ciklusu, značajno poraste. I to ti menja onda matematiku iz razloga što ti možeš više da platiš za korisnika i ti možeš već i na toj impresiji imanje više da kažeš e, za ovog korisnika mogu da platim 10 dolara zato što će on biti u igri dve godine, a ne ono tri. 

Ivan Minić: I neće mi se isplatiti prvih godinu, ali u drugih godinu će mi se isplatiti. 

Nebojša Radović: Tako je, i to je potpuna revolucija, jer ti što god da prodaješ ti imaš jedan ili nula. Ili je neko kupio ili nije kupio, ali ti ne znaš baš svi koraci između, a drugo, kako ti je besplatan proizvod, i to se posle cela industrija manje više koristi isti freemium model, kako ti je besplatan proizvod, ti imaš mnogo više korisnika i mnogo više načina da je konvertujuš kroz oglase, kroz mikrotransakcije isto. E sad, razlog zašto sam u principu bio u prvom redu, što kaže, jeste što je manje više prva firma koja je uvela mikrotransakciju na zapadu igre jeste NG Moco, koja je u principu firma foundera N3TWORK-a gde sam ja radio. Oni su manje više prvi uveli mikrotransakcije, a prva firma koja je doživela potpuno eksploziju kada se u pitanju revenue od mikrotransakcije, odnosno prihoda, jeste MachineZone, gde MachineZone ima prvu i drugu igru i pravi, ne znam, 2-3 milijardi dolara godišnje od mikrotransakcija. Baš iz razloga što su oni razumeli, oni su prvi iskapirali LiveOps, kako da, makar na zapadu, kako da AddScale vodiš, da imaš konstantno nove sadržaje u igre da bi ljudi trošili, i onda su napravili 3 igre koje su u principu svaka od njih je napravila verovatno preko 500 miliona, i onda su umeli da izvuku, bukvalno izvuku, zato što su na kraju propali zbog toga, novac od igrača. I to je opet revolucija, zato što je potpuno drugačiji način na koji radiš marketing, nemaš fiksnu cenu, nemaš fiksni lifetime value, odnosno vrednost korisnika, već je sve dinamično, i onda nastaje potpuna žurka, u smislu imaš različite kanale, različite zemlje, različite kreative, s druge strane imaš različite tipove igrača, i ti se sve to treba da uvežeš i da napraviš neki biznis koji je mali, u biznisu koji pravi stotine miliona dolara, baš zbog toga što je besplatno i što imaš mnogo više podataka nego tvoja konkurencija. Jel’ sam te izgubio sad? 

Ivan Minić: Nisi me izgubio. Neću da ulazimo sad u hardcore priču o tome, zato što bitno mi je da overview imamo, da ljudi imaju temu za razmišljanje, koga zanima oglašavanje, će kopati više o tome, ali posebno interesantan moment u celoj toj priči meni jeste upravo to kako ti tačno vidiš kroz vreme, kada igraš neku igru koja se igra na duže staze, mislim Top Eleven je bio super interesantan zato što ga igraš pet minuta dnevno i ne troši ti vreme, i taj moment da igraš ga za kompom, ako si za kompom, ali ako nisi za kompom, možeš i na telefonu da ga odigraš, i u tom trenutku bilo wow. Sad, mislim, sve možeš da odigraš tako, ali taj trenutak gde ti tačno, ne znam, ako sezona traje mesec dana kao što traje u Top Elevenu, tačno, brate, nakon desete sezone, nešto dosadno, nema više da gradiš stadion, sve si izgradio, nema šta, i sad počinje to da te kopka, i u nekom trenutku odustaneš. Pa su oni, naravno, ubacivali nove features, testirali svašta nešto, i ono, produžavali da taj ciklus ne bude deset, nego petnaest, sedamnaest, osamnaest meseci, ali taj moment gde stalno imaš nešto, i kao gomila igara danas ima taj moment da ili ima, to je sezonski neki ciklus, ili ima nivoe, pa si sad ti došao na 472. nivo, ali posljednjih 50 su slični i više ti nije interesantno. Stalno nešto mora novo da se smisli. Sada kako izgleda taj proces? U smislu, vi ste tu da date inpute gde postoje problemi. 

Nebojša Radović:  Da, pa, mislim, sa aspekta marketinga, sad, u zavisnosti od firme, marketing i proizvod, odnosno prodakt, nisu nužno povezani ili su jako povezani. U mobilnom gamingu su dosta povezani zato što tebi gro ljudi ode u prvih 30 dana, tako da ti stalno moraš da imaš nove korisnike u igri kada bi ta igra rasla. Jel tebi recimo do dana 30 ode 80% ljudi ili 90% ljudi iz igre? 

Ivan Minić: Koji probaju. 

Nebojša Radović: Koji probaju, da. A recimo ti ako imaš neki marketing software ili bilo kakav software koji u principu se plaća, tebi 5% ljudi ode posle mesec dana. Znači ogromne su razlike. Znači razlika u črnu samom, odnosno koliko ljudi ode, je baš velika. I sad, ti sa aspekta marketinga ti možeš da kažeš ovaj tip igre mora da ima mnogo veći LTV da bi ti mogao da radiš marketing za tu igru. Jednostavno, nismo kompetitivni i ne možemo da dovučemo dovoljno korisnika za tu cenu iz razloga što nemamo dovoljno feature-a i odnosno ne monetizuje se igra kako bi trebala. I ti sad možeš da tu se inspirišeš tako što gledaš konkurenciju, vidiš šta oni rade ili da, opet ono, ortogonalno što ja kažem, vidiš koji su to feature-i, odnosno game modovi i slično drugim igrama koji dobro rade i da li možeš da primeniš to u svojoj igri. Imaš neke kao standardne, ne znam, te eventove odnosno event frameworke koje rade u svim igrama a to su, ne znam, takmičenje sa svih igrača, takmičenje klanova i slično. Tako da dosta tih nekih dinamičkih dešavanja u igri pomaže da se produže životni vek svakog igrača ili kao što su sezone u Top Elevenu gde ti imaš prirodno svaki 28 dana novu sezonu i onda ti imaš kao neki novi kontent koji je posledica nove sezone. Tako da to su dve stvari koje informišu, odnosno informišu tim šta treba dalje uraditi ili da li je problem sa strane monetizacije, da li je problem sa strane retenzija, odnosno retentiona, u smislu da ti ako posle 10 sezona puta 28 dana odeš, ti vidiš ogroman drop, odnosno ogroman pad u broju korisnika da treba još više sadržaja i onda se sve to analizira i u principu opet uživo se dodaju feature-i, planiraju i gleda se kako ti da produže životni vek igara. Ali imaš igre Top Eleven, 10 godina, Candy Crush, 10 plus godina, Clash of Clans, Supercellove, 10 plus godina, Hay Day, 10 plus godina, oni dalje prave milione i milione dolara mesečno iz razloga što se konstantno dodaje novi sadržaj i zbog toga korisnici ne idu iz igre. 

Ivan Minić: Kao što dobra serija nakon 10 godina i dalje bude aktuelna, zato što ima dobre scenariste koje na tome radi. Šta mi je tu isto nekako zanimljivo i interesantno? Čini mi se da je dosta važno da upravo pratiš šta radi konkurencija i da mehanizmi koje uvodiš u igru budu nešto što je igračima poznato jer nemaju oni kad da uče novu stvar. To mora da bude nešto s čime se oni intuitivno razumeju. 

Nebojša Radović: Jeste, da. Zavisi opet od proizvoda, ali većina tih kao nekih casual igara, odnosno igara za široku publiku, ti moraš da pratiš te neke konvencije. Al’ konvencije su ti svuda. Da se vratimo u temu zašto je dobro da si multidisciplinaran umetnik, da razumeš različite discipline. Zato što ti vidiš da su konvencije u dizajnu, gde ti dugme za potvrdu ti je zeleno, a za poništavanje ti je crveno, to svuda postoji. I ti sad imaš, ne znam, konvencije u igrama, ako spojiš tri kockice, one će da nestanu. Ako spojiš dva ista objekta, on će da se poveća. I onda te konvencije, ako praviš proizvod za široku masu, ti moraš da poštuješ konvencije, zato što ti one utiču na to kako se proizvod koristi. Znači, ako ti praviš igru koju hoćeš da igra sto miliona ljudi, moraš da napraviš igru koja je lako razumljiva, odnosno koja ljude podseća na nešto što su oni već videli. Candy Crush ti je meč tri, recimo. Ne znam, Tetris. Većina ljudi na svetu zna kako se igre Tetris, svi smo u nekom trenutku igrali, ili Arkadne igre kao Super Mario. Znači, ti pratiš neke konvencije koje su ljudima poznate ili nekih drugih stvari. Ili, recimo, imaš one neke igre bazirane na nekom narativu, bukvalno španske serije, gde ti igraš špansku seriju kroz samu igru, ali to su opet neke konvencije koje postoje, koje masovno ljudi razumeju, i onda to možeš da iskoristiš da napraviš masovan proizvod. Ima to smisla. 

TRENDOVI U MOBILE GEJMINGU

Ivan Minić: Ima. Tvoja pozicija nakon odlaska iz Nordeusa je bila fokusiranija. 

Nebojša Radović: Da. 

Ivan Minić: I radio si u Machine Zone-u u kome je bila dosta drugačija kultura, performance je bio na dosta visokom nivou i očekivanja i sve. Kako je to izgledalo i šta te to naučilo kada si došao da sad radiš na nečemu što je baš na tom tržištu baš ozbiljno i veliko i mnogo toga se dešava. 

Nebojša Radović: Da. Mislim, ja sam to spomenuo prošli put. To je izgledalo kao all-star. U principu ti dolaziš u tim gde su sto najboljih ljudi u tome što radiš na svetu. I mislim, ti nisi u top deset, naravno, ni u pedeset. Ali to je super. Mislim, ti kad si okružen tim ljudima, ti mnogo toga možeš da naučiš. Moja uloga je prešla iz nekog marketing generaliste u, što sam bio u Nordeusu, gde smo svašta nešto radili i oko organskih, od tih nekih ono, kako da iskoristi društvene mreže da dovedeš korisnike, ne samo plaćanje na oglašavanje, u sto posto plaćeno na oglašavanje i posle nekih tri meseca prelazi u sto posto programetik. Što je meni super bilo interesantno, da se vratimo na priču OpenX, koja je posle postala AdExchange. Znači, sve se uklopilo u nekom trenutku kao ono… Kao, ne znam u čemu, u Matrixu. 

Ivan Minić: Ja sam ovo video, pre 15 godina. 

Nebojša Radović: Ja sam ovo video, da. I oni pričaju ja ovaj skript tagovima, da pokažeš onaj pop-up, baner na sajtu. To je bilo da se poredi, razumeš. I u tom trenutku, prvo što je meni otprilike nekako prirodno kako funkcionišu ti programatik kanali, odnosno DSP-evi, onda ti skontraš da imaš tehničko dosta tog nekog predznanja, koje nisi znao da je to to, ali zapravo jeste to to. I onda radiš sa ljudima i sa budžetima koje nema niko na svetu otprilike. Znači to su skoro milijarde dolara godišnji budžet za oglašavanje dve superbol reklame. Ili tri superbol reklame. Ja sam bio deo dve. Nisam glumio, nažalost. Ali bio sam deo tog tima koja je proizvela tu reklamu. I onda ti sve te talente koje imaš, ti u Srbiji u principu ideš u širinu, iz razloga što je plitko tržište i ti da bi uspeo, ti moraš da radiš dosta stvari. Ti ovde, pošto je veliko, odnosno duboko tržište, ti u principu možeš sa nečim jako specifičnim da postaneš ekstremno dobar i da zaradiš puno novca od toga iz razloga što je dovoljno veliko tržište i što imaš ogromnu količinu podataka koja je rezultat toga. I ja počinjem se baviti tim programatik kanalima gde ti skapiraš da manje više sve funkcioniše. Ceo internet, ceo zakup online medija je na neki način aukcija, odnosno programatik aukcija i onda ti možeš da konsolidaš sve te podatke i da dekomponuješ kako se kupuje svaka impresija koju kupuje tvoja firma i da povećaš efikasnost te kupovine tako što eliminišeš očigledno bacanje para. I to je bilo revolucionarno u tom trenutku, ali posledica je opet svega toga što, mislim i da je revolucionarno, posledica je svega toga što, sve to što smo mi radili kao klinci i u principu bilo iza svega toga što je ceo kupovine sabraća i stavljanje banera i svega toga što smo radili i ti onda skapiraš kako se kupuju oglasi i zašto se prikazuje jedan baner ili drugi baner, da je to neka aukcija kroz neke različite oglašivače mreže i onda ti sve to povežeš na nivo neke aplikacije ili nekog sajta, recimo Bureka i onda skontaš da tu može dosta toga da se optimizuje i ti napraviš report koji sve to prikazuje i ti možda uštediš firmi od tih milijarda dolara možda uštediš sto miliona lagano i mi smo to donekle mapirali i napravili samo zato što si imao tolike budžete, pristup tolike budžete, to su milijarde impresija koje su kupljene na mesečnom nivou i onda to sve ima smisla da se napravi. I to ti je Machine Zone, neverovatan tim, neverovatan budžeti, pristup podacima kao niko drugi na svetu i firma koja je bila dovoljno hrabra da baci pare na nešto da bi videla da li tu postoji prilika ili ne, recimo Snapchat ili Pinterest koje većini ljudi nikad nije radio, ali mi smo tu pokušavali, pokušavali, pokušavali da skapiramo kako da napraviš taj kanal da bude uspešan i onda ti naučiš toliko toga, napraviš neke odnose sa ljudima koji tamo rade i to ti kasnije, u principu, trasira celu karijeru u nekom pozitivnom smeru zato što jednostavno si radio neke stvari koje niko drugi nije radio. 

Ivan Minić: U tom trenutku ti si u kompaniji koja ima igre koje su najpopularnije na storu. Radio si reklamu sa Švarcenegerom, svašta nešto, ja od tad kad god vidim prijatelj mog prijatelja, znači to je sve kako treba, ali jedan moment je, dakle, to su najpopularnije igre na svetu. Ti si na najzahtevnijem tržištu i najskupljem tržištu na svetu, ali to nije jedino tržište kojim se ti baviš, odnosno nijedna od tih igara ne može da se bavi samo time, ako želi da ima i nekakav backup kroz manje atraktivna tržišta i sve ostale. Sada kako ide taj moment gde ti kao, mislim to si imao i kroz Nordeus i kroz Top Eleven, si naučio neke od tih stvari da ima raznih tržišta, raznih matrica ponašanja ljudi na tim tržištima, matrica trošenja novca i svega ostalog, ali opet ti sa fudbalom je to prilično limitiran. 

Nebojša Radović: Da. 

Ivan Minić: S ovim nije, ovde ima sve. 

Nebojša Radović: Pa nije, imaš možda dve ili tri grupe tržišta. Prva grupa tržišta su razvijena zapadne tržišta koja priča engleski i relativno se slično ponašaju. Tu imaš 20-30% odstupanje u tome koliko troše, ja ne znam, Holandija odnosno na Ameriku, ali je slično, oni pričaju engleski, ti kakav god proizvod na engleskom da izbaciš, oni će to koristiti i trošiće neki novac. I sad, i to ti je razlog zašto je kao Amerika toliko uspešna. Oni prave proizvode na jeziku i većina ljudi sve to razume. I ti šta god napraviš možda nađeš nekome da koristi. E sad, to ti je prva grupa. Druga grupa su ti zemlje koje su dovoljno obrazovane, razumeju zapadne proizvode, ali ne pričaju engleski jezik. To ti je recimo Rusija. Gde ti, ako u Rusiji igraju zapadnjačke igre i gledaju serije, ali one moraju da budu lokalizovane. Odnosno ti moraš da prevedeš igru na ruski. I razlika recimo u retentionu, odnosno koliko ljudi ostane posle 7 dana u igri, ako igra je prevedena na ruski ili nije, može da bude ogromna, može da bude dupla skoro, jer nemaš toliko ljudi koji pričaju engleski jezik . To automatski znači da ti moraš da prevodiš kreative, odnosno oglase na ruski jezik i da moraš da koristiš potencijalno lokalizovane kanale kao što je MyTarget ili Yandex ili šta već. Znači to su specifičnosti te do druge grupe tržišta. 

Ivan Minić: Plus da sve novo što se radi u igri mora da postoji i na tom jeziku.

Nebojša Radović:  Tako je, tako je. I imaš treći, treći, treću grupu zemalja, moju omiljenu, a to je Azija. U principu tu nije dovoljno da lokalizuješ igru, već moraš da tako zvano da kulturalizuješ igru, odnosno konvencije koje imaš za zapada, kako se sve uklapa, vidiš, kod mene u životu. Konvencije koje imaš za zapada, recimo žuto, zeleno i crveno nije isto u Kini, kao što je obrnuto je, kao što Bugari kažu, ne ovako. U svakom slučaju ne uklapaju se konvencije, znači ti u principu moraš da praviš novi interfejs i moraš da prilagođavaš i evente u igri, a čak i samu igru u tom lokalnom tržištu. Sad, Japan, Koreja, tu možeš da solidno doguraš sam. Kina već ne možeš sam, treba ti neki publisher lokalni iz razloga što oni nemaju ni app store-ove, i drugo što je potpuno drugačije tržište, regulisano, imaš drugačije ID-eve u Kini, imaš taj kineski ID gde sve što radiš u igri se deli sa vladom, vrlo praktično. Ali recimo u Kini, u Japanu i Koreji možeš dosta da doguraš i kao zapadni proizvod, moraš da kulturalizuješ proizvod, znači da ga prevedeš, da ga malo prilagodiš u lokalnom tržištu, znači sisteme monetizacije, igranja i slično, i moraš da koristiš lokalne kanale oglašavanja i uglavnom lokalne kreativne agencije iz razloga što ti kad pogledaš japanske oglase, oni su svi izgledaju kao oglasi za tablet, imaju nekih petnaest slika, tebi ništa nije jasno, ali njima je to jasno jer je drugačiji jezik, krupniji su znakovi i jednostavno drugačije stvari izgledaju. Tako da to su ti te neke tri grupe tržišta i ja sam recimo bio deo tima koji je lansirao Top Eleven u Koreji, moraš da koristiš recimo lokalne messenger-e, znači u Koreji to je Kakao, u Kini je WeChat, Line je na Tajlandu i u Japanu, tako da moraš da razumeš opet neke aspekte lokalnog tržišta, da radiš sa lokalnim kreativnim agencijama, ali na kraju merenje je isto, kako ti meriš te podatke, kako gledaš kada se vraćaju pare, koliko se vraćaju pare i slično, taj neki proces je isti, ali kako ti se prezentuješ igru u izvod samom korisniku je dosta drugačije u nekim tržištima. 

Ivan Minić: Ali imaš i dodatnu investiciju sa ovim tim što si morao da se baviš još nečime, ne samo da pustiš igru na tržište. 

Nebojša Radović: Tako je, ali pazi, Japan je tržište koje je deset godina ispred zapadnog tržišta, oni troše značajno više novca od Amerikanaca u igrama. Oni imaju nekoliko igara koje prave milijarde dolara, ne znam, sad lupam malo brojeve, ali ne znam, imaju nekoliko igara koje se napravile više milijardi dolara. Zato što oni su opsednuti, gaming je veliki deo njihove kulture i njima je to normalno da potroše, ne znam, ono 10.000 dolara u igri godišnje. Što na zapadu još, iako je to dosta bliže onome što je bilo nekad, ali dalje to nezamislivo.

Ivan Minić:  Ja mislim da za dosta ljudi tamo casual gaming će da ostane casual. Trošiće oni neki iznos koji njima nije strašan, 100, 200 dolara mesečno, njima nije ništa, ali neće preći neku cifru koja je značajna. 

Nebojša Radović:  Ima još jedan, recimo interesantna je priča kad već pričamo o tim Japanu, Koreji, marketing strategija je potpuno drugačija. U smislu njima je jako bitno da je nešto novo i da su oni prvi koji su za to čuli. Što znači ti imaš ogromne launch kampanje, znači ti kad lansiraš taj proizvod potrošiš sve pare u mesec, dana, i onda više ništa ne radiš. Zašto što je igra starija, ona više nema taj novelti efekat, nije novitet, i ljudima je manje interesantno da je skinu, ali oni dovuku veliki broj korisnika odmah, i onda ih kroz te live eventove i sve ostalo zadržavaju igri godinama i naprave milijardi dolara. Dok na zapadu ti možeš da imaš neki spori, inkrementalni rast igre, ti pustiš igru, kreneš sa ne znam, ajde da se ne lupam, brojevima 100.000 dolara mesečnog budžeta, i ti možeš da dođeš do 10 miliona budžeta posle godinu dana, jer igra ima dobre metrike i ti povećavaš budžet kao rezultat toga. Nije bitno da li je sad izašla ili pre godinu dana.

Ivan Minić: Ali imaš i taj moment gde nama, koji razvijamo takvu stvar, je ovaj američki pristup dosta logičniji, zato što ti sa manjim iznosima možeš da testiraš da li su tvoje hipoteze kako treba, odnosno da li ta igra ima smisla. Samo nešto što dokazano radi u principu, ćeš da pustiš na tržište Koreje pod tim uslovima. Nećeš se igrati sa nečim što možda radi, možda ne radi. 

Nebojša Radović: Imaju neke fokus grupe, imaju neke beta launch-eve da one puste, ali da, u principu oni mnogo više rizikuju, zato i opet oni imaju te velike publishere koje prave igru deset godina, izbaci. Ali mislim, tržište, najpopularnija igra u Kini je sad, zaboravljam se kako se zove, ali to su neke devojke konji, koji se trkaju. Znao sam tačno ime, ali to je toliko drugačije tržište, da je ono, zanimljivo je da pratiš sve to i da razumeš, u principu, budućnost tako što analiziraš sadašnjost Japana i Koreje. 

MILIONSKE SKALE KORISNIKA

Ivan Minić: A kaži mi taj moment da ti praviš nešto što je u masovnoj nekoj upotrebi, ajde da kažemo relativno i jednostavno, može svako da ga savlada i ne zahteva nekakav hardware poseban, znači bilo koji pametni telefon može da ga vrti neki puzzle ili nešto slično. I to, nema sad neke spektakularne rezultate na ovim razvijenim tržištima, ali ima milione ljudi koji igraju u nekom Brazilu, u nekoj Africi, u nekoj Indiji, u nekom Bangladešu, Pakistanu, koje nisu platežno sposobne zemlje i tamo neće ljudi trošiti stotine dolara na igru godišnje, ali ih ipak ima milioni i milioni i milioni. Šta radiš sa takvom nečem? 

Nebojša Radović: Znači matematika ti je vrlo jasna, a to je da ti LTV, lifetime value, odnosno vrednost koju neko ostane, prosečan LTV, vrednost koju korisnik potroši u svom životnom ciklusu u igri, da ti je veći od cene akvizicije te korisnika, odnosno KEKA, odnosno od CPI, odnosno od cost per install u mojoj industriji. Znači sve dok je tebi LTV veći od CPI-a, ti možeš da budeš gde god hoćeš. Znači ti ako u Pakistanu možeš da dovedeš korisnika za centa, on ti potroši dva centa, tebi matematika radi posao i troši koliko, dok ne dođeš do realnog limita tih kanala, odnosno tog tržišta. A to je da tebi u nekom trenutku imaš one tzv. diminishing returns, ne znam ni kako se to kaže na srpskom, ali da ti jednostavno rezultati krenu da ti opadaju, zato što si previše agresivno pristupio tom tržištu. Tako da ti imaš apsolutno igre. Ima recimo igra zove se Jala Ludo, što je u principu ne ljuti se čoveče, koja pravi nešto 20 miliona mesečno i ona je popularna u Saudijskoj Arabiji, Kataru i ne znam Indiji. Znači nisu tier 1 tržišta, odnosno zapadna tržišta, ali pravi ogromnu količinu novca jer imaš veliki broj dnevno aktivnih korisnika, odnosno DAW, koji troše nešto malo. E sad, imaš i alternativne načine. Razlike među monetizacijom na zapadnim tržištima i na manje razvijenim tržištima može biti drugačija. Da ti imaš više oglasa, manje mikrotransakcija u Pakistanu. Da ti pokušaš na taj način da… 

Ivan Minić: Oglasa koji ti prekidaju igru. 

Nebojša Radović: Tako je. Prekidaju ti igru i ne možeš da ih prekineš. Već gledaš 3 sekundi, to su tzv. rewarding ads. 

Ivan Minić: Ili možeš da prekineš tako što kupiš premium. Ali možeš da igraš igru i da te ono prekida. 

Nebojša Radović: Da, tako je. Znači više oglasa, već ti LTV. Druga opcija ti je da integrišeš neke lokalne sisteme plaćanja na tržištima koji nemaju kreditne kartice, odnosno iTunes naloge, Store. I tu ti imaš centili koji se pravi u Beogradu. Imaš gomilu tih alternativnih paymenta. Ili onaj voucher što je bio u Srbiji. 

Ivan Minić: Pre 100 godina. 

Nebojša Radović: Da, tako je. To imaš u Brazilu, Indoneziji. Ogromna tržišta i u principu možeš da zaradiš novac. Sve dok ti je opet LTV veći od keka. Veliki deo uspeha, recimo Top Elevena. Ja sam te bio, ja mislim Indonezija, Tajland. Ogromna tržišta sa malim LTV-ima, ali dovoljno je veliki da ti možeš da napraviš od toga dobar biznis. 

Ivan Minić: Sećam se, davno pre više od desetih godina, možda ima i celih petnaest, kad se to prepričavalo kao zanimljivost na konferencijama, da si u nekoj od bivših sovjetskih republika, da li nekom Kirgistanu ili tako nečemu, Google oglase se mogao da platiš kozom. Doneseš kozu i dobiješ kredit koliki treba da dobiješ i idemo dalje. 

Nebojša Radović: To se zove kulturalizacija. Da se vratimo na uklapanje. 

Ivan Minić: Kroz tvoj razvojni ciklus u industriji, do trenutka dok nisi došao u Zingu, bio si maksimalno fokusiran na mobilni gaming i na igre koje su imale ogroman broj korisnika. Kako na tu količinu podataka, na tu količinu svega koje se generiše na dnevnom nivou, ti uopšte uspeš da uradiš neki smislen datamining, da izvučeš neke relevantne stvari i postaviš neke hipoteze koje testiraš? 

Nebojša Radović: Pa mislim da se dosta stvari, ono što se promenilo između 2015. i 2020. jeste da ti se, 2015. je to bilo relativno manuelno, da ti praviš svoje reportove i imaš neka pravila. Recimo moraš da imaš preko 100 instalacija odnosno iz jednog aplikacije, sajta, da bi mogao da izvedeš neke zaključke ili preko 25 da bi video da li ima smisla ili ne. Međutim, dve stvari ti se dešavaju između 2017. i 2018. i 2020. Dešava se konsolidacija tržišta, da ti Google i Facebook preuzimaju ogroman market share od svih ostalih manjih mreža, jer i oni počinju da prikazuju oglase u drugim aplikacijama i počinju to da rade algoritamski, gde ti više ne donosiš zaključke sam, odnosno interno gledaš šta se dešava, već ti njima daš određeni cilj. Kažeš, hoću da mi se vrati 10% para do sedmog dana ili do trećeg dana i oni algoritamski ti dođu do tog cilja. Tako da se to promenilo. I dosta je lakše danas biti mobile media buyer nego što je to bilo pre 7-8 godina, jer u principu manje imaš manualnog posla. To je što se tiče samo media buyinga. Što se tiče svega što se dešava posle instalacije, u principu ti imaš, većina velikih firmi ima neke prediktivne modele koje analiziraju na osnovu podataka, ogromne količine podataka, šta će se desiti u samoj igri. Ako ti dođeš iz ovo kanala, iz ove zemlje, na iOS-u ili Android-u, ti ćeš potrošiti ovoliko novca. I to su opet neki algoritmi koji ti određuju koji će ti biti budući LTV tamo korisnik, odnosno prediktuju LTV to korisnika, zato se zovu PLTV modeli. I ti onda, u principu, uspešniji si što su ti uspešniji ti modeli, odnosno što bolje možeš da predvidiš šta će ti se desiti u budućnosti. 

Ivan Minić: A modeli uče na osnovu podataka kojima se stalno feed-uju. 

Nebojša Radović: Tako je, da. Oni imaju neku krivu, ovo ti je normalno ponašanje, na osnovu 3, 4, 5 dana ti već znaš od prilike kako će taj korisnik da se ponaša, ili grupa korisnika što je još preciznije. I ti onda na osnovu toga možeš da kažeš e, ova kohorta, odnosno ova grupa ljudi koja je došla iz isto kanala u isti dan, će se od prilike ovako ponašati. I na osnovu toga donosiš odluke o investiranju dalje. 

BRZINA NASUPROT STABILNOSTI

Ivan Minić: Kada si prešao u Zingu, svi smo prvi put čuli za firmu u kojoj radiš. Mislim, prvi put si prešao u firmu za koju smo prethodno čuli. Ovde, u ove dve firme pre toga, mi smo znali proizvode. Ali sam brand firme nama ovde u Srbiji nije nešto bio preterano, ni poznat, ni značajan. Zinga je household item 15 godina u nazad. Znači, Zinga je od onih čuvanja kućnih ljubimaca na Facebooku pre 15 godina i svega toga što je bilo oko toga, do danas postala ogromna jedna imperija koja je imala neku uzlaznu putanju, pa neku silaznu putanju kako je to igranje na Facebooku prestalo da bude možda toliko relevantno. E sad, kad sam bio tamo i kad smo se vozili i kad ste mi pokazali ti i Daki kako stvari izgleda to sve, sam skapirao da kao, znaš, nije baš preterano cool raditi u Facebooku, jer ima sto hiljada ljudi koji radu u Facebooku, pa to ti kao da radiš u Zastavi. I znaš, da je to sve onako prilično, ali da ima nekih cool stvari, da ima nekih interesantnih stvari. Zinga je delovala kao jedan takav sistem koji ima nekakav ogroman broj ljudi, ogroman broj proizvoda, monolitno jedno zdanje u kome radi 30 hiljada ljudi, gde apsolutno individua nema nikakvu šansu da bilo šta uradi i većina tih proizvoda koje smo znali su bili household itemi 10 plus godina. Da. Kao da su ostali u nekom trenutku, u nekom vremenu i sad kao ti prelaziš tamo, možda je Nebojša ostario malo, možda hoće malo da se primiri. Šta je bila motivacija i kako je izgledalo kad si došao tamo? 

Nebojša Radović: Pa, mislim, nije neistina da se treba da se primirim. Ja starim, imaš drugačije prioritete koje nisu ono kao ajde da lomimo glavu po start-upima za nula dolara. Mislim, ti kad stariš ti u principu, i ono što me naučio posao je da je uvek optimiziraš za ROI, odnosno šta se tebi izlazi iz toga što ti dobijaš. A ti u većem sistemu dobijaš dobru platu za normalne radne sate, odnosno u start-upu dobijaš šansu da napraviš veliki novac, što mi u ovoj fazi života više nije toliko interesantno, za ogroman efort i to je to. Mislim, u većini slučajeva, odnosno u tri slučajeva, znači Machine Zone je firma vredela 10 milijardi kad sam ja otišao, prodala se za 500 miliona, N3TWORK je prodao za šta god je investiran u tu firmu, znači ja nisam napravio ništa od tih ekstremno uspešnih start-upa u kojima sam imao, možda u Machine Zoneu ne toliki, ali u N3TWORK-u sam imao dosta veliki uticaj na njih uspeh. Tako da je to malo, opržio sam se na mleko i duvam u jogurt, ta je bila faza. Drugo, mnogo bitnije stvar koje je opet specifična za industriju, jeste da se dešavaju velike promene vezane za privatnost, o kojoj može se napraviti poseban podcast, a to je da Apple i Google najavljuju da će u principu limitirati kako se meri, na koji način ti možeš da meriš i da li možeš da meriš uspešnost svojih kampanja na internetu, odnosno na mobilnim platformama. 

Ivan Minić: I šta ti možeš da znaš o svojoj publici. Oni će i dalje znati ono što su znali, ali ti nećeš znati ništa. 

Nebojša Radović: Tako je. To znači da sve ovo što ja znam, ova vudu magija, ovo prskanje, može da padne u vodu za dve do tri godine od danas. I ti u principu, kad se nalaziš u to neko turbulentno vreme, ti gledaš da odaš u stabilnije okruženje, a ne u neki startup u kojoj živi i umire od toga šta neki Google kaže. Šta neki Google kaže, tako je. I u principu, ja sam dosta razmišljao o tom, intervjuisao sam se na par mesta, korona godina 2020, to je potpuno neko ludilo. Pogotovo kad si tamo sam si, u San Francisko imamo bukvalno najgore, tri godine smo nosili maske. Bukvalno, sećam se, 2021. dođemo u Srbiju, ovde niko masku nije nosio, mi tamo ne smemo iz kuće izaći otprilike. Preterujem, ali nosili smo dugo maske i ljudi su se baš dosta izolovali. I onda, mislim, treba da doneseš odluku gde ćeš da budeš sledeće dve, tri godine života. I meni je trebala stabilnost. U smislu da odeš u veliku firmu, da imaš normalne uslove, znači normalno si plaćen i sve, i u principu da preživiš tu kao IDFA zimu, kako mi zovemo, ali mobile marketing zimu. Plus, ono što je u Zingi bilo interesantno jeste da nije postao niko ko vodi user acquisition u Zingi. Znači, ja sam bio jedan od najsenior ljudi i imam šansu da budem na mnogo boljoj poziciji za par godina zbog toga što to nije generalno funkcija koja je najbitnija u firmi i nema nekoga jako senior koji vodi sve to, pa je kao to možda neka prilika za mene. Tako da, imalo je puno smisla. Opet, internacionalna je firma, možeš da se sutra prebaciš u Evropu ako hoćeš, i nekako od svih ostalih opcija koje sam imao, to je imalo najviše smisla, i to je stvarno bilo dobra odluka, iz razloga što sam dobio stabilnost, ta mentalna, fizička stabilnost u toku korona je bila jako bitna, na kraju smo, na kraju smo, ono, dobili dete, tebi je mnogo bitno da si u stabilnoj firmi dok imaš dete, drugo imaš benefite, ja sam sad bio 5 meseci na porodiljskom, ja sam deo velike firme, ali to je opet starenje, ja znam da je to možda i odustajanje u nekoj meri, ali meni to sad nije toliko bitno. Mislim, posao mi je bitan, apsolutno, on je veliki deo toga ko sam ja, ali se sa starenjem povlači crta, ono, dok taj posao može da zagazi, jer ti jednostavno moraš da brineš u svom fizičkom zdravlju, u mentalnom zdravlju i u porodici. 

Ivan Minić: I radiš na nečemu što, ok, možda nije cutting edge, ali je užasno veliko. I ok, kada je užasno veliko, verovatno ti ne možeš da napraviš nekakve velike pivote, ali upravo ono što si malo pre rekao, ti je ko uštediš negde 5%, to je ogromna količina novca. A na clicker i na neku ludačku ideju, možeš lako da napraviš neku takvu vrstu razlike. 

Nebojša Radović: Možeš, da. Mislim, imaš dva načina da stekneš neki kapital. Jedan način ti je da ti odeš u neki N3TWORK ili Nordus, ili gde god, i da se lansira ono do nebesa i ti zaradiš ogromne pare. Međutim, na kraju dana, opet vraćamo se na ROI života, šanse da se to desi, znači uložiš jako puno vremena, i šanse da se to desi su 5%, možda 1%, realno su 1%. A imaš drugu opciju, da ti odeš u neku veliku firmu, gde si dobro plaćen, i gde ćeš zaraditi neki novac, ono koji je sasvim solidan, i šanse su ti 5%. Znači ti, u principu, imaš pet puta veće šanse za dva puta manje rada. I ja ne kažem ono da ja ne želim da radim, ja radim puno, ali je poenta da u nekom trenutku da ti tog start-up ludila bude dosta. I jednostavno, ti ne vidiš benefit od toga, kada si naložen, ajde menjamo svet, super. Ali ti, u principu, jako puno radiš u ekstremnom, u okruženju koje je ono visokog stresa, za neki potencijalni benefit, koji nije zapravo benefit. I imaš, s druge strane, neki posao, neko okruženje, neki ljudi koji cene to ko si, šta si i šta možeš da doneseš na sto. I opet ti daju super uslove. Tako da, znaš, to jeste starenje, i ja ne kažem da neću vratiti u start-up nekad, ali u isto vreme i malo racionalno razmišljanje, znaš. Da ti ne možeš ti o život da ideš glavom kroz zid, jer hoćeš ljudima da budeš cutting edge, ili šta god. 

Ivan Minić: Mislim da je jako dobra stvar za tebe bila što si se izdrilovao na ovim mestima. 

Nebojša Radović: Kako ne. 

Ivan Minić: Pa si onda bio spreman za ovako nešto. Kao obično kad pričamo o tome, ajde ne pričamo o gamingu, pričamo o drugim industrijama, obično se kaže, idi u korporaciju, stekni strukturu, pa onda pokreni nešto svoje. E, da bi u korporaciju došao na neko mesto koje nije mail room. Da. Nije loše da si negde se izdrilovao i da dolaziš kao all-star. 

Nebojša Radović: Da, ne. Ja bih obrnuo to skroz. Zato što, ti u startupu neverovatno brzo učiš i imaš pristup, neverovatno. Možeš sve da radiš, možeš šta god hoćeš. Mi smo u Bureku mogli kažemo, a jer Burek danas bude roze, i ti sve promeniš i roze, razumeš. A ti to u velikoj firmi ne možeš da ovo radiš. Tako da, mislim da je ta struktura i to prevaziđena. Pri tom, ti samo treba da učiš kao budala. Znači da ono, ti fokus bude učenje. Da što više stvari uradiš, što više ljudi poznaš. I imaš vreme da napraviš rizik. U smislu da, da kao, mislim na kraju dana kada analiziraš naše dvadesete, mi smo to zapravo uradili. A to je da si ti u dvadesetim radio dosta nekih glupih stvari, jer ti je zapravo opozicioni trošak bio jako nizak. A ti si gubio vreme koje si svejedno imao koliko hoćeš. 

Ivan Minić: I koje u suštini nije vredelo ništa. 

Nebojša Radović: Koje u suštini nije vredelo ništa na tržištu gde nemaš novca. A sad, jebiga ti imaš ono, imaš porodicu, imaš, mislim kao, moraš da baviš svojim telom i svojim mentalnim zdravljem jer si istrošio, razumeš, ono, tokom dvadeset godina rada. I ti optimizuješ za malo drugačije stvari, razumeš. Tako da, ok je da imaš neku strukturu i sistem i sve je sporo, ali, ali, nagrada za tu sporost je očekivana. I, i, i nije volatilno u smislu da, ono, dobićeš jedan ako si ti rekli jedan ili 1.2, a nećeš dobiti nula ili pet. I, i to ti treba. I sad, što si stariji, verovatno imaš veću porodicu i veće troškove, to ti je sve veći, to se sve više i ti usporavaš i ideš ka tom nekom struktuiranom versus odnosno, ovaj, umesto, umesto nekom, ono, divljem i, i, i brzom. 

Ivan Minić: I mislim da je dosta važno baš to kako si sad to na kraju frameovao, a to je da lako ćeš ti da se usporiš. Da. Mnogo teško ćeš da se ubrzaš ako si navikao na jedan ritam koji je neuporedivo spor i nekakav sistem u kome ti znaš šta je tvoj posao, radiš od 9 do 5 i onda dođeš negde da se od tebe očekuju 35 godina da, da radiš nešto potpuno drugačije i da, da divljaš. 

Nebojša Radović: I to vidiš recimo kada dovedeš neke, ono, senior-egzekutive u start-up, oni očekuju da im sve drugi rade. 

Ivan Minić: Gde je pravna služba? 

Nebojša Radović: Gde je pravna služba? Pa da, da, bukvalno. I mi smo imali tu jednu situaciju, nije sad bitno, ali mislim lik je došao i kao, oni su svi leveli, kao ko će sad napraviti ovu prezentaciju o parku? Ne znam brate, ti ono, mislim ne znam kako ti kažem, ono, ali ja imam ono, ceo tim ljudi i treba se baviti za deset stvari. I, da, ali mo, pazi, može ono, ove što se mi zezamo, Ibica i Ivanjica. Znači možeš da imaš i u startupu, znaš, ono, brzinu i da budeš cutting edge. Recimo, velike firme kao Zynga ti dobijaju tu oštricu od akvizicija. Ti imaš velike stabilne biznise kao što su Poker i Worlds with Friends, koji dalje generišu dosta novca. Ovo su podaci relativno javni. Ovaj, ali ti imaš sve te nove igre koje se kupuju, to su ljudi koji su cutting edge, koji se mnogo brže kreću, imaju mnogo manje limita, u smislu pravno, pravno, pravno ekonomskih limita, jer su male firme koje mnogo brzo se kreću, i ti akvizicijama, u principu, dobijaš tu neku svežinu, svežu krv, i učiš kako da budeš više cutting edge. I to ti je prednost tih nekih konglomerata koji stalno su, stalno gledaju koga mogu da kupe, jel ti tako učiš u principu kroz te neke manje i brže organizacije. 

Ivan Minić: Da, i bukvalno se svojim profitom podmlađuješ kroz takve stvari. 

Nebojša Radović: Tako je, tako je. 

NAUČENE LEKCIJE

Ivan Minić:  Ostaješ relevantan koliko je to moguće. Kao i svi milijarderi. Da, biti deo jednog takvog sistema, rad na svim tim proizvodima, rad na proizvodima koji su za potpuno različite grupe ljudi, za potpuno različite tržišta, i biti nekako ono overview toga svega, odnosno taj koji bi trebalo da ima širu sliku, ok, naravno, fokus je na onome što je najprofitabilnije, ok, ali, ono, treba da znaš svuda gde se šta dešava, šta ti je tu bilo najinteresantnije, a da možeš da podeliš da nije nešto što je problematično od podataka?

Nebojša Radović:  Da se vratimo na početak, opet sam prskalica, a to je da mislim, šalim se malo, ali, ono, bukvalno kad gledaš karijeru, ona je kao peščani sat, razumeš, da ti kao, ne znam, ja sam počeo, ono, sa sva šta sam radio, i onda ulaziš u tu fazu ekstremne, ekstremne, ovaj, ekstremnog fokusa, kao programatic DSP, i onda od toga, kako napreduješ u karijeri, postaneš menadžer, pa direktor, pa, ne znam, senior direktor i tako dalje, tebi je zapravo širina opet sve bitnija. I ono što ti je interesantno jeste da ti sad od jedne igre, kao što, ne znam, Machine Zone igre su bile vrlo specifične, ili Legendary, ne znam, Tetris, Posla u N3TWORK-u, i slično, ti sad dolaziš na portfolio od sto igara, koji su sve različite, i adresiraju neku drugu publiku, ali to je strava, razumeš, ti bukvalno vidiš ceo svet, to je bukvalno sad Matrix u kom ti imaš sve šta se dešava, kako svaka vertikala funkcioniše, kako svaki oglašivači kanal funkcioniše za svaku vertikalu, kako različiti tipovi oglasa funkcionišu za različitu vertikalu, i ti u principu to sve uklapaš i dobijaš neko meta znanje, gde ti zapravo razumeš kako industrija funkcioniše. I ta širina, opet to što smo mi generalisti po prirodi, se jako isplaćuje, jel ti to razumeš na nekom intuitivnom nivou, ili nemaš taj problem razvijenog tržišta, ili ti imaš one, kako se zove, za konje, koji te samo usmeravaju u jednom pravcu, i ti razumeš da je to tržište koje funkcioniše kao jedna celina, i da ti možeš da iskoristiš neke prilike koje se pojavljuju, samo zato što razumeš više od jedne kategorije, jednog tipa igara. 

Ivan Minić: To je baš ekstremno interesantno. 

Nebojša Radović: To nisam spomenuo, to je jedan veliki razlog što sam ja u Zingi. Razumem kao određeni tip igara kako se skalira, odnosno raste, razumem tehničku stranu toga, razumem marketing, ali nemam širinu portfolija koju Zinga ima. I ti sad razumeš kako Facebook funkcioniše na nivou na kome jako malo ljudi u svetu razume, iz razloga što ti vidiš kako Facebook radi za sto proizvoda koji troše dovoljna novca da je to relevantno i ima uticaja na algoritam. I to ti je prednost velike firme koje nemaš u ovoj maloj firmi. 

Ivan Minić: Imaš i taj moment da ako pogledaš vaš portfolio u odnosu na sve ono prethodno što je bilo ekstremno uspešno. Ti si sa ekstremno uspešnom igrom pokrio nemam pojma 70% populacije od 19 do 40. Sa Zingom svaki korisnik interneta na svetu je u nekom trenutku igrao jednu igru. Ti si pokrio jebeni svet. Znaš kako se ponašaju korisnici 65+. 

Nebojša Radović: Pa da, i ono, ljudi u Ivanjici traže kredit za poker. Razumeš? Mislim, to je zašto ljudi znaju Zinga poker. To što kažeš ljudi nikada nisu, mislim, ljudi generalno ne znaju čime se ja bavim, ali sad je kao Zinga opet neko veliko ime, znaš. Nordus je bio dosta, u Srbiji je bio poznat. Ali mislim, Zingu zapravo svi znaju baš zbog toga. Zbog pokera i zbog Farmvilla i čega god. I to je super, znaš. Mislim, u životu generalno, iako ja nisam najpozitivniji tip, moraš da znaš kako da izvučeš najpozitivnije iz svakog okruženja. Znači, nije ono, otići u Google nije loša stvar, ali moraš da znaš kako ti iskoristiš Google da postaneš bolji u tome što radiš. Znači, ti možeš da se penzionišeš, radiš tri sata dnevno, ali možeš i da radiš osam sati dnevno i da budeš, ono, jebeno dobar u tome što radiš i relevantan i da te hoće kogod hoće, ali moraš da to želiš i da znaš kako ti iskoristiš sistem, kao i svaki. 

Ivan Minić: A i, mislim, kada odeš u Google, mnogo je cool da kažeš ovde da si u Google-u, ali vrlo verovatno si jedan od 97% onih koji su, ono, samo šraf negde koji radi nešto što je suštinski nebitno i ne pravi neku razliku. Industrija je takva da ti kao šraf možeš da živiš pristojan život, ali u suštini, ono, nije okruženje takvo da će te forsirati da ti napreduješ što ti ne želiš da napreduješ. 

Nebojša Radović: Tako je. Možeš ti da životariš, da se kaže, imaš neku okej posao, ali ne moraš da kidaš stalno i bitiš sasvim okej. Mislim, ne možeš sad da ne radiš, naravno, to je, mislim da je to malo laž. Ali kao da ti budeš normalan, ono, kao performer, živićeš super i dobijaćeš neke, ono, refreshere, dobijaćeš povišice i to, pomislim, na inflaciju i živićeš okej. To što kažeš, koliko si relevantan dugoročno, to zavisi od tvoje pozicije, koliko se ti iscimaš oko svega toga. 

Ivan Minić: Prošlo je deset godina od kako si otišao u Ameriku. U međuvremenu smo imali i COVID. I sve ostalo. Ženio si se, dobili ste Ivu. U ovom predavanju o kome smo pričali sa Digitoka u Zrenjaninu, ti si sublimirao tu i neke, mnogo više životne stvari nego što su poslovne stvari. Meni je interesantno da pričamo o poslu ovde i ispričali smo neke stvari zato što kao, jebi ga možete natera da razmišljaš malo o nekim stvarima na drugačiji način. Da kopaš nešto i da nađeš možda nešto nekonvencionalno za sebe. Ali suština negde jeste da malo pre si rekao da ti nisi naročito pozitivan čovek. Ja nisam naročito pozitivan čovek. To svi znaju. Svi koji me znaju, to znaju. Ali ti si otišao kao najpozitivnija osoba na svetu. Kada bi trebalo da podvučeš neku crtu za ovo do sada. Što je da kažem, tek smo se zagrejali. Ali šta su tebi najvažnije zaključci koje imaš o životu kao takvom iz jednog sistema koji te je naterao da sazriš? 

Nebojša Radović: Pa šta znam, mislim da napisao sam jedan tekst, Vrednost vrednosti se zove. Možda je to najbolje sumirano. Mislim, skontaš da su ti fundamenti svuda isti, znači opet sve se uklapa, znači storytelling je svuda isti. Forma je drugačija. Znači fundamenti su ti svuda isti. Znači ako si dobar čovek, ljudi će ti to poštovati bilo gde. Ali ti moraš da imaš neki svoj integritet i moraš da da znaš šta poštuješ, koga poštuješ i da daš sebi vremena. Mislim da sam ja u Srbiji precenio značaj vremena. Vraćamo se kao šta može za godinu dana, šta može za deset. I sve će to biti okej na kraju. Mislim, ja sam pozitivan za Srbiju, ali Amerikanci su ekstremno pozitivni iz razloga što nikad nisu imali neke ozbiljnije probleme u životu. Mi smo imali opet mnogo neke konkretnije probleme od njih u smislu bombardovanja onog nemaštine. 

Ivan Minić: To je jedna glupa stvar, ali izvini što prekidam. Kada smo pričali, mi smo ostali zaglavljeni u Americi, tada smo se čuli stalno i sve. Kada smo pričali kao ljudi vi nikad niste imali rat. Pa nije imali smo rat. Niste imali rat pod vas. Imali ste rat negde. I ti čuješ strašne stvari, ali brate ne dešava ti se ispred gajbe. 

Nebojša Radović: Da, nisu imali ekonomsku krizu. Znaš njihova ekonomska kriza… Od tridesetih. Pa da, njihova ekonomska kriza nije kao, e brate jedemo hleb i mast. Nego je kao ne kupujemo novi auto. To su ogromne stvari. Ima jedan tekst koji si hteo da napišem, ali mi je stalno glupo zato što stalno referišem moje roditelje i onda mi je malo žao da to zvuči kao da ja žalim za njima. Ne. Da žalim zato što oni nisu imali ili nemaju trenutno bolji život. Ali to je, ne znam, bio je u kraju koncert Grateful Dead. Koji band, ono u 70-ti, hippie, cela revolucija i to. I matorci i ono 70-80 godina, obučen u majicu ide na koncert, svi se smeju, svi srećni. Kako da te moji ne idu na koncerte, ne idu nigde, sede kući, razumeš? I meni je ono ekstremno žao zato što, kao, moji žive tako, a tamo ljudi izlaze i muvaju se 75 godina, jer su jednostavno živeli neki mnogo bezbrižni život od naših roditelja, koji su, ono, odgajali decu tokom bombardovanja i rata u Bosni i čekanje u redu za hleb i šta god. Uglavnom, nisam ja negativan, ja sam samo za njihove uslove preterano realističan, odnosno ja ne sugarcoat-ujem, odnosno vrlo često ne govorim stvari, ne ulepšavam stvari, nego kažem kakve su. A to ti u intenzivno političkom okruženju, kao što je velika firma, nije dobra osobina. Elem, da se vratimo na sledeći deo. Mislim da, ono, kao, ono što sam ja skapirao posle 10 godina u Americi, jeste koja je vrednost ličnih vrednosti koje ja nosim sa sobom. I koje ti znaš i da se znamo toliko dugo. Ja sam došao iz malog mesta, porodica mi je jako bitna, moja porodica, moji roditelji, moje okruženje, vi ste mi jako bitni, znači, ono, zajednica ljudi iz Srbije koja je, u principu, iz nekog razloga, ono, mene pogurala da ja odem u Ameriku, iako, kao što kažeš, to možda i nije imalo smisla. Mislim, to su scene, ono, koje nemaju nikakvog smisla, razumeš, da ti, kao, da ne znam, ono, lupa meni ljudi koje ne znam daju pare da ja bi preživeo u Americi, razumeš, ono, mislim, to ne mogu da zaboravim, razumeš, ono, vi ste mi dali pare, slali, Ćosa mi je dao pare, ne znam, ima jedan dečko, Miloš Durković se zove, pisao sam mu baš skoro, mislim, on mi je čovek dao, ono, mislim, znam, čita moje tekstove, ovaj, i kao, i kao, mislim, to sam ja, ja sam ti ljudi, ta sublimacija svega, ja sam taj integritet, koji u principu, mogao sam sigurno mnogo financijski bolje prođem u životu, ali meni ništa ne fali, znaš, i ti, ono, moraš da skapiraš ono u koju, za šta ti optimizuješ trenutno životu, ja sam trenutno život optimizovao stabilnost za svoj brak, za svoje dete, i da, kao, imam neki normalan život, koji, u principu, može da proizvede možda nešto veće, ali to nije prioritet. Druga stvar je, mislim, ja sam skapirao u Americi, pričali smo o tome, da, i sad pišem tekst o tome, koji će možda izaći dok izađe podcast, da je meni Amerika super poslužila, ona mi je dala prostor i vreme da ja to skapiram, a prostor i vreme da ja shvatim da sam ja to što jesam, zbog toga što dolazim, odakle dolazim, a ne zato što sam ja sad u Americi u nekoj industriji uspešan. Mislim, to je na kraju nebitno, već zato što imaš, kao, odrastali smo u nekom malo težem vremenu, ali smo imali roditelje koji su, ono, cimali se za nas, mi smo se jedni drugima pomagali, cimali, i meni to, na kraju dana, mnogo više vredi nego sad, da neko kaže ti si uspešan, a ono. I integritet vrednosti koju nosiš iz kuće, da poštuješ ljude oko sebe, da daš priliku svakom, iako te nekad smara, ono, ja sam i dalje, to ljudi kažu da je moja mana, i zašto ja nikad nemam vreme na svađanje s ljudima, što sam ja previše pristupačan, ali to sam ja, to su moji roditelji, to smo mi, i to je uradilo da ja budem to što jesam danas, i ja to ne smijem da zaboravim, i to je vrednost mojih vrednosti, to je principu deset godina razmišljanja o Americi, vratiš se, bukvalno tekst je o tome o bežanju, kako ti stalno bežiš da bi se našao, što je besmisleno, bežiš tamo drugo da bi se našao tamo odakle si, i ti se uvek vratiš na kraj, na početak, a početak je to da si ti autentičan, unikatan, zašto dolaziš odakle gde jesi, a ne zašto ti imaš više para od nekog drugog, ili voziš bolje auto, ili imaš više followera na Instagramu. To je mnogo teško da skapiraš, ali na kraju jedino kao si zadovoljan i potencijalno srećan ako budeš okej sa tim, sa svojim vrednostima i tim ko si ti autentično u ovom svetu. I eto, mislim da je to neko duboko, ali razmišljanje do koga sam došao.  

Ivan Minić: Sve što ti se desilo dobro, a vezano je za tebe, a i za neke druge ljude, si zaslužio. Bez obzira na to kako je možda nekad delovalo i da nije imalo smisla i sve ostalo, nama nije bilo logično što ti ideš, ali smo verovali u tebe, zato što si ti zaslužio da neko veruje u tebe. Da li će to da bude dovoljno? Pa jebi ga, život nije takav da takve stvari uvek budu dovoljne. Ali, znaš, kao, što ja stalno volim da pomenem  kad me neko pita, ne znam, ako krenemo da radimo sa vama, je li to sigurno da će da se desi? Pa nije, ali je najniža kvota. Da. Ti si imao u našem okruženju najnižu kvotu da tamo napraviš nešto. Zato što si takav, zato što si u stanju da se prilagodiš, zato što ćeš da ideš glavom kroz zid, ali nećeš po svaku cenu, beskonačno, da ideš glavom kroz zid, kao što bi neki radili. I kao, dovoljno si pametan da proceniš kad treba da budeš kamen, kad treba da budeš voda, a da opet ne pogaziš ništa od onih fundamentalnih vrednosti o kojima smo pričali. Tako da, sve dobro što se desilo, desilo se sa razlogom i mislim, mnogo glupo to zvuči, pošto si ti tu gde jesi i u svom životu i u karijeri i u svem ostalom, ali kao što sam ti rekao više puta, mogu sam ponosan na tebe. 

Nebojša Radović: Hvala ti. Pa, evo da ti kažem da ti to zaslužio, mislim, nemaš čime zaslužiš, mislim da treba da budeš okej s tim da si tu gde jesi, da si to što jesi i da nisi zajebao nikoga da dođeš tu i šta god tvoja realnost tad bila, ovaj, to je okej, razumeš, i mislim da, jer na kraju to napravi razliku, znaš, na kraju skontaš da je, opet vraćamo se na autentičnost o kojoj sam dosta razmišljao, da je u današnjem svetu zapravo autentično biti normalan, ovaj, i da ta normalnost ti napravi razliku i da to što si ti relativno skroman i što ne grizeš i gaziš preko drugih ljudi i što ti kažeš ne znam ni ja šta, ovaj, da to ljudi, možda kasnije, ali nauče da cena i nagrade te za to, ovaj, i opet treba da daš da je vreme ekstremno bitan sastojak, samo je teško da prihvatiš da je to tako i kad prihvatiš i kad skontaš da neka treba ono, da pričaš sa, da vodiš razgovore sa sam sa sobom na papiru da kao, pustiš malo vreme da prođe da će se sve desiti, to zapravo tako bude i tako je bilo i, mislim ja sam kasnije oženio nego drugi ljudi mislim i došao sam u Ameriku i počeo sam karijeru s 28 godina i tako dalje nego prosečni ljudi, ja da kažem ne drugi, ovaj, ali okej, imaš u Americi izraz ono late bloomer, ono, odnosno kasno cvetači, možda mi je ti koji kasnije cvetaju, ali na kraju ono, lepše mirišu i budu veći nego drugi tako da, ono, ne žališ ni za čime, već ono, kao, imaš neke svoje principe i menjaš svet zato što to je jedin način da opstaneš ovaj. 

Ivan Minić: Mislim da je mnogo bolje biti, ovaj, late bloomer koji će trajati nego one hit wonder koliko god da je taj hit veliki. 

Nebojša Radović: Da. Pa šta znam, Molitva je dosta veliki hit. 

Ivan Minić: Radoviću hvala ti. Hvala ti prvo za ono predavanje na koje si došao pet minuta pred i pobegao odmah nazad jer ti je raspored bio takav ali si došao, pokidao i otišao. I znaš, ono, pričao sam sa dosta ljudi koji su bili u toj sali i mnoge je pomerilo na jedan jako dobar način jer jebi ga, mi mnogo volimo da mistifikujemo stvari koje nisu u našem dvorištu. A ti si pomogao da se dosta toga razbije. Naravno, niko neće moći da reši sve svoje dileme dok ne proba zapravo kako je tamo. Ali baš evo i Vlada Petković koji je bio pre tebe, koji kaže kao, znaš, ja sam tri godine radio sam dobro, imao sam super kintu ovde i sve, ja sam tri godine skupljao pare da sa ženom odem tamo, mi smo ih spalili za mesec dana. 

Nebojša Radović: Pa da, ja sam za šest nedelja, da. Kako god da smo planirali šta, jednostavno, brate, kao to je život. Došao si, ne postojiš i to je jedan proces koji odgovorno je reći ljudima da će to biti tako. Mogu oni da misle da su pametniji i bolji, ali kao elementarno odgovorno je da im kažeš ljudi mislim, biće to.

Nebojša Radović:  Pa da, prva godina će uvek biti teška. Mislim, samo za predavanje još da dodam u Zrenjaninu, ovaj, mislim, ja i dalje imam, imam taj dug, osećam taj dug ka lokalnoj zajednici i ka ljudima koji su tu i nisu tu, nažalost, mislim da to znaš, ovaj, i to je jedno, taj period, nešto 2008, 2012, je stvarno neverovatno produktivan i zabavan period bio u našem životima i zato i pišem, ok, mi je da dođem s vremena na vreme na neku konferenciju, to nema nikakva smisla u smislu vremena i svih mojih prioriteta, jer, znaš, imaju ljudi koji to cene i evo, imam još jedan, ono, shoutout, ovaj, pogotovo što ja nekad padnem, zašto ti sve manje imaš vremena i kao, ja nemam vremena da pišem i nemam vremena da čitam, ali hoću, ono, hoću po svaku cenu i to uradim po svaku cenu, ali onda, recimo, bili smo u Rosama pre, pre, možda mesec dana, na moru, i otišli smo u kafić, dok je spavala beba, i sedeo sam tamo, pio sam kafu i čitao sam neku knjigu i prišao je neki momak, konobar, i možda sam ti ispričao tu priču, i pitao je kao, e, pa kao jesi ti IT-evac? Ja sad razmišljam, sam ja IT-evac, ali mislim, realno, i ja sam IT-evac u Srbiji, kao, Radović, pa kao ja čitam vaš blog već deset godina i kao strava pišete i super su tekstovi. I kao, to je to, razumeš, to je to, ono, sve se uklapa, sve se vraća na kraj. Znaš, ako ja ne dajem ljudima oko sebe, i ako ja ne pišem druge, i ako ja nemam svoju publiku, koja ne mora zna ko sam ja na kraju dana, da sam ja Radović IT-evac, već kao, da njima znaću to što ja napišem, ja ću to raditi, i ako to nema smisla, zašto to pravi razliku, zašto je to deo autentičnog mene, iako to zvuči kao malo proseravanje, i na kraju dana nebitno je da li će to doneti neke pare ili ne, donese ti nešto super, i možda čak i neki uspeh deset, petnaest godina kasnije. 

Ivan Minić: I moraš da imaš to što si ti sada shvatio, a to je da biraš bitke u smislu, napisaću, i napisaću ga kako treba, neću sesti i napisati ga za pola sata, nego ću mu posvetiti neko vrele, ali neću baš otići na svaku kafu jer je fizički nemoguće da odem na svaku kafu. Bez obzira na to što možda želim i sve to na mail ću odgovoriti, ali ne mogu da uklopim jednostavno sve ostalo i to je to koliko god nekad i želeo i sve, to je za penziju. Kad se ode u penziju, onda lepo šah, kafica, čaj. Radoviću, hvala ti. 

Nebojša Radović: Hvala i tebi, bilo je super biti deo novog Pojačala i vidimo se opet za 300 epizoda.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, siguran sam da ste uživali, ne treba ništa dalje da vam kažem. Vidimo se ponovno  naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.