Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je moj dragi kolega i imenjak iz uvoza, Ivan Burazin iz Splita. Pričali smo kako je izgledao njegov životni put, put jednog neobičnog inženjera koji je imao potrebu da radi neke neobične stvari i da organizuje događaje na kojima će skupiti ljude koji će imati slična interesovanja i energiju i počeo je dosta ranije sa time nego što je to bilo kul. Zapravo, njegov život je takav da je mnoge stvari radio pre nego što je bilo kul, ali u onim najvažnijim je istrajao dok ne postanu kul i naprave rezultat. Shift konferencija koju je organizovao koja je od nedavno deo Infobip sistema je tektonoski promenila stvari u ovom regionu i pokazala da prvih nekoliko godina na entuzijazam mogu da se naprave neverovatne stvari, a onda uz jedan odgovarajući sistem i razumevanje može da se napravi nešto što je zaista na svetskom nivou i o čemu se priča daleko izvan granica ovog regions, ali to je samo jedan mali deo njegovog života. O svemu ostalom čućete u ovoj epizoda i moja topla preporuka da pogledate. 

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas u Pojačalu imamo jedno gostovanje iz susedstva i u gostima nam je moj imenjak i već duže vreme želim da ispričam ovu priču zato što je to jedna od onih priča iz regiona gde ti godinama radiš neke stvari i sve vreme misliš i ti da si lud i svi ostali misle da si lud i onda posle 10, 15, 20 godina se ispostavi da možda ipak nisi bio toliko lud, tako da Ivane dobrodošao.

Ivan Burazin: Hvala, hvala, hvala. Drago mi je da sam tu i super mi je ova najava, svakako. 

Ivan Minić: Pitam te prvo pitanje isto koje pitam sve ljude, dakle proći ćemo ceo tvoj životni put do danas, a možda za par godina ćemo proći i ono što se dešavalo u međuvremenu. Nekako sa svim gostima je postalo uobičajno to moje prvo munchmallow pitanje “šta si hteo da budeš kad porasteš”, zato što nekako sve te stvari o kojima razmišljamo kad smo klinci i kad se formiramo, bilo da je to sa 3, 5, 7 ili 15 godina na kraju kroz ono što radimo, to se uvek negde vidi, makar u tragovima. Tako da šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Detinjstvo u Kanadi i Hrvatskoj

Ivan Burazin: Da, to je dobro pitanje, to smo malopre komentarisali, ali meni se to dosta menjalo i razmišljao sam o odgovoru sad od malopre do sada, dosta se menjalo od kad sam ja baš mali, mali i to malo starije i sad ono prvo je policajac. Odgojen sam nekako, čisto radi konteksta, u Kanada u suburbs, ono tamo gde je zelena trava i to sve i mislim da to ima veze s tim da je tamo in stil ta zamisao i da je stvarno ta država u redu, složena, posležena, zdravstvo, penzija, sve to skupa…

Ivan Minić: Komunizam.

Ivan Burazin: E, a mislim… skoro. Ne baš, ali da. I onda je to okej, ne želiš da niko izneređuje takav ekosustav koji postoji. Naravno, kako je išao život dalje, to pričamo o tome kad kreneš u školu i kako se stvari menjaju i kako ljudi… i onda shvatiš da život nije tako lep jer ako si malo drugačiji onda te ljudi bullyaju, svašta ti rade i onda moraš izaći iz toga. Zanimalo me je kasnije nekakve znanosti i tako to i na kraju igrice. Igrao sam beskonačno mnogo igrica. Čak sam, dok sam bio u Kanadi, računao sam ići na fakultet sa programiranjem video igara jer je to tad bilo, no ja sam celo vreme gubio u tome šta želim i ne želim. Imao sam neki feel šta želim, želim nešto veliko stvorit, ali nisam znao… to se distilalo kroz vreme.

Ivan Minić: A kaži mi, kakav je bio sistem obrazovanja i sve kroz šta si prošao tamo? Nismo imali nikog ko je prolazio kroz obrazovni sistem Kanade. I uglavnom ljudi koji su dolazili i pričali svoje iskustvo u inostranstvu su bili ljudi koji prođu svoje osnovne studije ovde, odnosno prođu sve obrazovanje do studija, pa onda na studijama odu negde u Sjedinjene Države ili na postdiplomskim studijama odu tamo i obično im je bio poprilično veliki problem da se adaptiraju na tu vrstu promena. E, sad, ti si imao problem da sa jedne strane prolaziš neki uređeni sistem, a onda dolaziš na nešto ovde u regionu što je verovatno ne baš slično onome kroz šta si prolazio tamo. Kako je to izgledalo?

Ivan Burazin: Da, to je meni bio dosta kulturološki šok. Ja sam došao u prvi srednje. Tamo imate osnovnu školu i onda srednja škola je gimnazija, je l se to i ovde zove gimnazija? A u Hrvatsku kad sam došao, ja sam očekivao ići u takav nekakav highschool, odnosno gimnazija, ali onda su roditelji jednostavno svićali ovaj svoj balkanski mindset i rekli “ne, ne, ne, moraš neki zanat ili nešto znati odmah” i tako su me upisali u građevinsku i ja sam završio za građevinskog tehničara visoke gradnje jer mi je pokojni otac bio građevinar, pa what else, je l? IT nije postojao kao srednja škola tad i onda još u tome… i sad nije problem što sam išao u građevinu, naučio sam neke stvari i to, ali celo obrazovanje je skroz drugačije. Tamo učitelji kao donekle ih je briga za tebe. Znači, ti možeš doći kod njih “imam problem…”. Ja sam bio okej đak. Ako to prevedom ovde, to je 4. Imao sam po koju tricu, pa par petica, nešto četvorki, okej, nisam se nešto previše mučio, a prolazio. Došao ovde i samo asevi, jedinice sve i nikog nije briga za tebe, ništa. Ja ne razumem šta se događa. Prvu godinu padnem tri predmeta, to je maksimum da ne padneš godinu i to je bio baš problem da shvatiš da ovde nema zezancije ovde, ili znaš ili ne znaš i voziću ja dalje. I šta je još drugačije je što je tamo školstvo dosta sporije što se tiče generalnih predmeta. Recimo, tamo hemija počinje prvi srednje. Fizika počinje prvi srednje. A u Hrvatskoj sedmi razred, šesti razred… tako da, ono, imao sam dosta sustići što nisam bio tu. Tako da nije samo znanje, nego i taj emotivni deo je bio drugačiji. Više je bio hard.

Ivan Minić: Niko neće da vodi računa o tome da li ćeš ti da ostaneš negde usput, nego prosto…

Ivan Burazin: Da. Hoćeš – hoćeš, nećeš – nećeš. Prosto je to to. Bilo je par izuzetaka, bilo je par profesora koji su bili okej, inače bih ja pao 5, 6 predmeta. Ali generalni feel je bio dosta hladniji nego što je bio tamo. 

Ivan Minić: Sećam se kod nas, u osnovnoj školi to nismo imali, u srednjoj školi smo imali par dece koja su dolazila iz inostranstva i znam koliko im je bio problem da se adaptiraju zato što prosto dolaze iz potpuno drugačijeg programa. Nije ni to stvar da se ovde učilo više, a tamo manje, mada ima i takvih slučajeva, više je stvar u tome kad se šta radi i kad se šta uči i prosto ovde ako ti imaš u trećem razredu jedno, a tamo drugo, kad dođeš u četvrti razred, imaš problem, naravno. Bilo je slučajeva gde su profesori imali razumevanja i suštinski ako je dete dobro, onda se i nekako prilagode, ali to je bila osnovna škola, bilo je relativno lako stići sve. Srednja škola, a posebno stručna srednja škola ipak podrazumeva neki korpus znanja koji ipak nećeš tek tako da pokupiš usput. A kaži mi, što se tiče ostalih okolnosti, društva i okruženja, kako je bilo?

Ivan Burazin: To je bilo baš teško. Ja sam došao, ponavljam, ja sam tamo… ljudi su to gledali na serijama samo do tada, zelena trava i to. Daleko od toga da ja kažem da smo mi bili nešto bogati, ali ono, neki lower middle type class family i sve je bilo ono, kao, okej. Ne da mi je detinjstvo bilo savršeno, ali je okej. I onda dođemo, mi smo se preselili u Split, odnosno ne u Split, nego u Kaštel, predgrađe Splita, za one koji ne znaju. I to ne u centru, nego malo uzbrdo. Imali smo poljski wc kad sam došao. Poljski wc, to se isto zove? Ja sam došao iz Toronta, i jedno veče sam morao ići u wc u po noći i, ono, čeka me koza… i ja u šoku. I takvih nekih… nije bilo to puno puta, ali to ti zauvek ostane u glavi jer ti je wc deo kuće, mislim, bija je kasnije, ali kad smo se uselili, nije bilo vode… takvo nešto nije postojalo tamo. A i celi mindset ljudi je potpuno različit ovde nego tamo. Mi smo sad, recimo, u tehnologiji, dosta se priča da su ljudi iz istočne Evrope dobri u tehnici, u tehnologiji i dobri radnici i sve to skupo, ali nedostaje taj marketinški SEO aspekt koji zapadnjaci imaju. I to tek sad shvaćam kad uporedim društva i kako su složena društva i to je meni dosta bija mindfuck, takoreći. Doći tu i poistovetiti se sa svima ovde, a i dolazim iz drugog backgrounda. I još neke, recimo, minorne stvari koje su tamo bile cool, “cool”, quote unqoute i koje su se mora napraviti, naučiti i biti dio nekakvog socijalnog društva, apsolutno ta pravila ovde ne vrede ovde i skroz je nešto drugo, nekad skroz obrnuto nekad što je tamo bilo, a ovde nije. Ili nešto što je tamo u redu, ovde je baš anti ili nije dobro. Ako to ima smisla.

Ivan Minić: A kaži mi, u kom trenutku su računari postali važan deo tvog života, mimo igranja igrica?

Ivan Burazin: Mimo igranja igrica, ovako, kraj srednje škole, znači završavam građevinu, već razmišljam da neću biti građevinar, nije mi to nešto. Ali nekako sam se… mogu postati arhitekta, ovo-ono, ali shvatio sam da mi to nije neki… hteo sam raditi sa računalima, ono što sam radio na autocadu na predavanjima je bilo super, a još uvek se tada radilo i na papiru i rapidograf onaj i to sve… this is not a life for me. I sad ne znam da li sam ovo još pričao, imao sam jedno suseda, prijatelja koji se bavio piratstvom, CDove, Playstation i to i on dosta dobro živi od toga, a i mi smo dosta dobri prijatelji i on je mene uveo u to kao da mu ja nešto pomognem, on mene da plaća. Ja kažem, ovo je već to… znači igram igrice po danu, imam neke narudžbe, pa pržimo te CDove, pa malo dostavljamo, nešto zaradimo i to, okej. Taman se otvorilo studije za računarstvo u Splitu i ja govorim, ne znam di idem sa tim, ali ajde, upisaću se u taj studiji i kako sam upisao studije, odlučio sam da neću piratstvo raditi jer to kao nije baš najbolje sada da radiš i počeo sam se baviti nešto web stranicama, nisam ništa znao o tome i paralelno sam počeo radit privatno neke webove, CMSove i ovo je davno, znači 2000. godina, znači ne postoji WordPress ili tako nešto, sve moraš sam radit. I tu sam ja počeo zarađivati, radit te webove i krenem na studije i eto, tako je to krenulo u moj život.

Ivan Minić: Znači, ti si suštinski bio, okej, naravno, tamo si učio ono što si mogao da naučiš što je bilo dostupno, ali ti si kroz formalno obrazovanje ušao u tu priču. Kako je bilo tada učiti računarstvo na fakultetu?

Ivan Burazin: Skoro sve što sam naučio iz računarstva sam naučio privatno, jer je tad to bila verzija elektrotehnike i onda je bilo u vezi binarnog koda, ploče, kamera, mreže i tako to. Tako da puno toga što smo učili, kad sam ja to koristio u životu… bilo je to programiranje kasnije, ali to je baš bilo ono, C se učilo, što je onako bio jednostavno hardcore, a ja sam privatno radio, ASPNET je bio tada i onda sam da bih producirao klijentu neki web, onda sam napravio neki CMS za to, daleko je to bilo od programiranja, ja sam bio novice, tek učio i to je bila neka stranica hotscripts.com i onda bih našao te skripte, pa sklapao u kod, pa da li radi, ne radi i to sve, tako da sam to sve, mislim da sam sa dosta samouk što se toga tiče… a i faks me naučija, ponovilo se iz srednje škole jer većina ljudi koja je došla na informatiku je bila iz elektortehničke ili gimnazija. Pa onda, ja se sećam kao da jučer bilo, predavač kaže “aha, mi ćemo sada predavat elektortehinku i vi sve to znate iz srednje škole”, a ja i još jedan kolega koji je isto išao na građevinu, ali iz niskogradnje, kažemo “pa mi to nismo učili”, a kaže on “ha, naučite.”, tako da mislim da sam kroz to naučio učiti, ako može to tako da kažem. Naučiš adaptirati se situaciji, naučiš šta ti nedostaje i onda kreneš. 

Ivan Minić: A kaži mi, koliko je bio značajan fakultet zbog toga što si okružen ljudima koje interesuju slične stvari?

Ivan Burazin: Meni nažalost ne previše. Imam osećaj da na drugim fakultetima, recimo u Zagrebu ili Americi neke druge fakultete, najčešće imaš mlade ljude koji svi žele nešto napraviti i da se tu snađu. Ovaj fakultet se tek osnovao i imam osećaj da su više bili inžinjerskih tipova nego preduzetničkih tipova. Znači ljudi koji žele rešavat neki problem tehnički, a ne to rešiti u svijetu, globalno. Mislim da je to neka razlika. Tako da sa fakulteta malo ko, barem iz moje generacije, ja mislim da niko od njih nije išao u privatne vode, ovako sad kad razmišljam, nego svi negde rade, što nije loše. Ali nema ona priča, upoznali smo se na fakultetu, imali smo problem sa XYZ, napravili smo neke projekte, firma krene… meni se to tek desilo nakon prvog zaposlenja gde sam upoznao trenutnog partnera i co-foundera codeanywhere jer tek na poslu sam upoznao te ljude koji žele nešto više napraviti. 

Ivan Minić: Da kažemo, najveći problem našeg obrazovanja i našeg mindseta koji postoji ovde u regionu, to je da čak i ako se opredeliš za tehnologiju, šta god da je specifično opredeljenje, ali ajde, mi smo i IT, pa nam je to najbliže. Ti to vidiš sve, a ne vidiš to kao sredstvo da postigneš neki cilj. Nego šta si ti, ja sam inženjer, šta ti radiš, ja programiram, a što to radiš, pa jer stoji task u active collabu, basecampu i nečemu slično. Pa dobro, izlazak iz svega toga je razumevanje šire slike i svega ostalog. To je nešto što se vrlo retko dešava i zato i stalno pričaju o tome i kod nas i kod vas da fale product ljudi, fale ljudi koji imaju biznis znanje i veštine da bi ta industrija zaista bilo nešto više od outsourcing industrije, što je kod nas… 

Ivan Burazin: I kod nas isto, da…

Ivan Minić: Kako je došlo do prvog posla?

Kako sam našao prvi posao

Ivan Burazin: Inače kako doći do prvog posla?

Ivan Minić: U tvom slučaju.

Ivan Burazin: Aha, u mom slučaju. Ovo što se tiče informatike, privatno web, tad se još koristila, ja mislim, bila je web stranica mojposao.hr, whatever, ili .com i bilo je oglasa u izradi weba za jednu softversku tvrtku u Splitu. To je jedan od prvih, ne outsourcing, nego baš svoj softver i oni su radili integraciju sa Lotus Nodes sa Microsoft Office, it was a thing, je l. I to je jedna od prvih tih kompanija i bili su jedni od najboljih. Samo to tržište, jednostavno, nisu oni baš prevelika tvrtka, ali Lotus niko ne koristi više, odnosno koristi valjda neki mali broj i taj direktor odnosno vlasnik vidija je moj životopis čak i moram ga ja pitat, jer vidim ga nekad po Splitu kad šetam i uvek se javi ljepo, znači ono, went out on a limb i on je rekao “ja znam da ti ne znaš”, a ja sam mu rekao “ja ću ti to napraviti, ja ću to naučiti” i ja sam bio više sa dizajnom, uvek su me zanimale stvari koje su izgledale ljepo i čak sam tu bio bolji nego što sam bio sa webom i programiranje mi je bilo sredstvo da napravim ljep web, ljepo i funkcionalno da bude. Dosta mi je u životu više formverse function, morem ja malo function, ali više na form. I onda se to njemu svidelo i da mi priliku da ja to njemu napravim, ali on uze neku agenciju, mislim, ne znam, možda je to i finansijski odgovor bio, ali ja sam taj web napravio i bio je tamo, to je 4, 5 godina stajalo i to mi je bio kao prvi posao. Nisam radio fulltime kod njega, nego kao honorarno, kao projekat i onda sam počeo te druge projekte dobivat i raditi i imao sam više samopouzdanja. I na kraju sam se u orbiti, ne znam, ima one priče kao moraš protiv roditelja jer najčešće ne razumeju šta mi prolazimo, ja sam poklekao bio roditeljima jer su oni rekli “ako već misliš radit, onda nađi posao”, a ja sam više zarađivao ovako nego posao i na kraju ja se prijavim za neki posao u neku tvrtku u Splitu i to nije bilo za programiranje, nego za održavanje njihovog mrežnog sustava, a na fakultetu sam se opredelio za to jer mi je njihovo programiranje bilo too much. I onda je meni bila ideja, dobio sam odmah posao, bilo je nešto smješno, to je bilo 300 eura, tako nešto je bila plaća i ja govorim materi “evo, dobio sam”, a meni je bilo na ideji jer to je bio jedan vlasnik na 20 firmi i ti održavaš tih svih 20 i meni je bila ideja, ja sam dobio posao i onda ću ja svima napraviti web i tako ću ja zaraditi. Fast forward a couple of years, tamo sam postao voditelj tog odelja i spin out sam to u prvi, svoj prvi sistem integrator tvrtku i tu tvrtku sam prodao 3 godina nakon toga. I tu sam upoznao Vedrana Jurkića, što mi je partner u codeanywhere, tako da tu je bilo negde to. Iako bi možda bilo bolje da sam nastavio nešto na svom, možda bih uspeo prije, ali sve ima svoj razlog.

Ivan Minić: A kaži mi, kako izgleda kad ti dođeš u jedan takav sistem koji funkcioniše, koji je ozbiljan, ima svoju strukturu i sve i ti dođeš sa nekim idejama i sve, mlad čovek, mlad mozak, ima svakakve neke ideje, ali to nikad nije bio deo nekog sistema, strukture, svega i sad ti treba da funkcionišeš negde gde ima mnogo ljudi koji već znaju sve svi šta rade, a ti dolaziš da im praviš problem. Kako je to sve izgledalo i šta je najveća vrednost ulaskom u sistem koji je funkcionisao?

Ivan Burazin: Mislim da je kad ulaziš u sistem, mene su recimo naučili, tamo sam bio par godina, 4, 5 sam bio unutar sistema i baš neki dan sam pričao, ovo je možda fast forward sa Ivanom Brezakom Brkanom jučer i on govori meni “meni je iznenađujuće kako se ti snalaziš u ovaj korp sistem, ja sam mislio da se ti baš nećeš snaći” i sad jedan deo razloga toga je to što sam proveo to vreme kad sam bio puno mlađi u takvom sistemu, nije to bila prevelika tvrtka, ali bilo je 350, 400 ljudi, ali bilo je dovoljno da se ne zna baš svako, gde se moraš alignat u nekoj hijerarhiji, tako da loša stvar toga je da dosta imaš constraints u ono što želiš. Kao, mi se sad odlučimo, želimo ići radit nešto, kao pa šta, idemo i radimo, je l. Tamo je “aha!”, ne možeš zato što ovaj ti ne da, onaj ti ne da, ovaj ti drži prava, imaš nekakve restraints koji ti jednostavno ne dopuštaju sigurnost, nepravila, whatever, šta god može bit. I onda naučiš unutar tog sustava manevrirat i čitat ljude. Mislim da sam dosta počeo tamo biti, naučio sam o socijal-ekonomskoj skali, to sam tamo baš naučio. Ja sam počeo kao najniži radnik tamo, ja sam doslovno ispod stola vukao kablove, prašina po meni i tako to da bi na kraju posle 4 godine bio voditelj svog odjela i na kraju vlasnik, odnosno suvlasnik tih tvrtki tog konglomerata i onda kad sam tu gledao ljude, ko, s kim i kako razgovara, upravlja i ponaša, tu sam počeo učiti o toj socijal-ekonomskoj i toj moći kako se ljudi ponašaju jedan prema drugom. Ako vidimo sad bilo koji stol, na primer, odemo u veći restoran da ima više od 5, 6 ljudi, vi možete videti ako je neko vlasnik, šef ili neko jer su svi okrenuti prema toj osobi, jednostavno body language je takav. Te neke stvari sam počeo učit tamo i to su možda soft skills, a druga stvar je šta si naučio ako si privatnik da je lakše naučit kako prodati biznisu biznis, ako si već bija unutar takvih konstrukcija jer meni je isto bilo suludo da kao privatnik pošalješ račun ili ponudu na tisuću eura, pa na 10 tisuća, pa 100 tisuća. Ko bi to ikad ikada platio? A onda kad uđeš u nekakve velike korporacije ili biznis, vi imate račune, iznose, fakture od milion eura, koje ja uopšte ne bih pojmio da ikad išta vredi izuzev zgrade, nekretnine da nešto toliko vredi…

Ivan Minić: Pa građevinac…

Ivan Burazin: E, e, e, ne razumem šta to… mislim avion može toliko vrediti je l. I onda te neke stvari sam možda… mislim to su više neke soft stvari nego što su hard stvari. Hard stvari više naučiš sam, biznis ljudi i tako dalje.

Ivan Minić: Ja sam uvek mislio da je nekako važno i moje iskustvo je sa dosta ljudi sa kojima sam pričao, to dominantno iskustvo, a to je da super je to što ti učiš nešto i ti možeš da učiš samostalno do prekosutra i naučićeš svašta nešto, ali realno, ti to znanje skladištiš i rasporediš gde treba tek onog trenutka kad imaš dovoljno kompleksan projekat na kome radiš.

Ivan Burazin: Da, kad executaš, apsolutno, apsolutno, slažem se s tim.

Ivan Minić: Ali mora da bude dovoljno kompleksan. Ne treba da radiš 100 puta banalnu stvar, jer nećeš ništa novo naučiti tako. Nego uzmeš nešto što je borderline ono što znaš da bi se nonstop challengeovao da učiš nešto novo u tom celom procesu. I onda u celom tom sistemu ti imaš nekog ko zna više od tebe, pa može da ti pomogne, da ti neke stvari prespoji, da ti skrati neki put, ali imaš i potencijal da i ti učiš i što je dobro očigledno u sistemu u kome si bio, ljudi su razumeli napredak i ti si mogao da napreduješ u hijerarhiji jer mnogo je strašno kad ti imaš osobu koja je veliki potencijal, trudi se i sve, ali hijerarhija je postavljena tako da nema napretka, da nema prostora.

Ivan Burazin: Uvek ima borbe od sustava da ti ne napreduješ. Ljudi su složni i svako je sretan gdi je, ajmo reći, ali ako mislim da je to generalno za informatiku, odnosno bilo koja nova industrija, šta je dobro u novoj industriji? Nema hijerarhije. Recimo u toj konkretno tvrtci gde sam ja bia, nije bilo IT ništa, pa si ti kad napreduješ, napreduješ samo što se tiče respekta, plaće, whatever, ali ti nisi mora kroz ljudi prolaziti, je l, ali da sam bia u, ne znam, ali da sam bio u pravnom odjelu ili whatever, onda bi bia problem zato što je to već postojalo i zato danas imamo milijardere u tehu ili šta već. Ne mora milijardere, ali strašno uspešni ljudi koji nisu morali prolazit staru hijerarhiju od bilo koje industrije zato što nije postojala. Oni stari voditelji… mislim u svakoj industriji imate velike kompanije koje drže kad se konsolidira tržište u naftu, gradnju, whatever, auto-industriju. Vrlo retko ima neki novi, kao evo, Tesla je došla zbog toga što je različita po tehnologiji i onda vi možete vrlo lako… “vrlo lako”, vrlo teško uz puno truda, ali bez otpora sustava doći do nečeg drugog. Ali ono što si ti reka sad je vrlo zanimljivo i dovoljno doslovno, reka si rešenje života, sad ovo šta si reka. Rekao si da ti sebi nakon učenje moraš da staviš dovoljno kompleksan zadatak koji ti je borderline da ga možeš uspeti. Baš sam čitao neku knjigu i malo dajrelam priču, ali baš apropo toga, zove se “Comfort Crisis” i knjiga o tome kako čisto plastično, mi danas kupujemo fotelje, sjedalice u koje kada sidnemo, ni jedan mišić ne radi, ni jedan. I sad, naše tijelo nije napravljeno za to, je l, i dokazano je da da bi čovjek bio sretniji u životu, doslovno mora fizički radit. Sretniji si u životu ako fizički radiš i ta cela knjiga je oko toga nešto što se zove teza od te knjige, taj čovek je to napravio, japanska reč, zove se misougi i ideja kao do one thing super hard that year, kao da ti cilj bude da ti to ostane kao ožiljak te godine, a šta ti može biti misougi, misougi ti može bit nešto fizičko koje imaš 50% šanse da ćeš uspeti i vrlo vjerovatno nećeš, ali možda hoćeš. Znači ne mora bit nešto što ćeš ti sigurno proći. I nije poenta da ga ti uspješ, nego da se trudiš da uspeš i da lomiš svoje barijere, šta god to jeste, je l. Baš sam razmišljao o tome što si reka, bilo šta što radiš mora bit borderline i ne too hard jer ćeš sigurno fejlat i onda ćeš dobiti onaj… samopouzdanje će ti past, neće ti dat. Ali close enough ili da uspeš ili da napraviš dovoljno napretka da kao možeš ponovo trenirat, tako da…

Ivan Minić: Kako je došlo do toga da se napravi taj prvi spin off u kome si ti postao suvlasnik i da postoji…?

Ivan Burazin: E, to je bilo moja neodlučnost. Znači mi smo taman počeli tad, ja sam upoznao kolegu od codeanywhere tamo u toj tvrtci i mi smo to počeli radit, ali uvek ti je strah, moram dati otkaz da bih se time bavio, ovo-ono i bilo mi je strah dati otkaz, strah me je bilo. A onda ja govorim, znaš šta ću ja reći ovom vlasniku “gledaj, meni tu nema smisla, nema daljeg napretka, došao sam dokle mogu. Ili mi to da uvedemo kao novu firmu i mi ti radimo što smo radili”, to je ovako doslovno bila prezentacija “cost prema tebi je isti koji je i sad”, imali smo 3 zaposlenika i u red stolica ja sam izračunao koliko to košta, “i sve tvoje firme će plaćati dio toga. Tebi je to apsolutni isti trošak, a mi možemo nastupat na tržištu.” i ja računam da će on reći “ma ne, lud si” i ja sam tako dobio, kao, išaća… i čovek kaže može, 51/49. Ja govorim ne može. “Dobro, ajde 50/50.” I tako je to bilo. Kasnije sam ja njega iskupio za sve, jer on nije bia zainteresiran, imao je druge stvari u životu, ali mi je… zato što sam očekivao da će on reći ne, ja sam ima strah to pitat, ali da sam htio sam to pitat, najverovatnije bi me bilo strah. Ali očito je, kao što svi znamo, strah je nešto što bi trebalo ignorirat u takvim situacijama i go with your gut i na kraju je ispala super priča. To je trajalo četiri godine. Na kraju smo prodali nekom drugom. Ja sam okej izašao iz toga finansijski, naučio sam napraviti tvrtku, a nisam znao ništa finansije, šta je ebida, šta je konto, ništa ja to nisam razumeo. Razlika između cashflow i dobit – ništa. I to sam nakon 4 godine dosta naučio i to mi je pomoglo dosta dalje u životu.

Ivan Minić: Bukvalno si išao korak po korak. Prvo si naučio kako funkcioniše sistem, a onda si naučio kako da napraviš svoj sistem…

Ivan Burazin: Odnosno, da, ja nisam naučio kako to radi i onda išao radit. Ja sam išao radit, pa ćemo onda figure out on the way. 

Ivan Minić: Okej. Ono po čemu si, da kažemo, najprepoznatljiviji je sa jedne strane Codeanywhere koji jeste ozbiljna priča, ozbiljna atrakcija, ima ozbiljan community i sve ostalo, a sa druge strane Shift. Kako je nastao Codeanywhere, kako je nastao Shift?

Počeci Codeanywhere-a i Shift-a

Ivan Burazin: E, znači, Codeanywhere je nastao tad, kolega Vedran je napravio tu prvu verziju koja se zvala PHPAnywhere jer smo bili PHP developeri. To smo kasnije prebacili u Codeanywhere jer kao, nećemo da držimo constraints. Može bilo šta se programirat. Mi smo, ništa nismo znali o tome, Verdan je to napravio, a meni pokazao. Ja sam tad čitao Techcrunch, tad je tek izašao. To je toliko bilo rano od Techcruncha da je tad reklama bila od starta, pa do Michaela Eringtona, čoveka koji je napravio to. Kao što je meni bio Shift, to je njemu bio Techcrunch. I na kraju on to proda za ozbiljne novce AOL-u. I samo sam čitao o tome kako oni startupi, projekti, meni je to bilo top. Čitao sam Wired, onaj časopis dok su još ljudi čitali časopise. Hteo si biti jedan od njih koji menja internet ili šta već, odnosno menja tehnologiju, menja svet. A kad sam bio klinac, digresija, ja sam čitao “Popular Mechanics”, “Popular Science”, takve neke stvari sam čitao. Nije bilo kao Tech stvari, ali generalno ono, fidgeting, figuring out things i ja govorim ovo vredi, možemo napraviti čudo. Taman se stvara Google Docs, Gugl je kupio neku firmu i ja govorim “ovo je Google Docs za programere, idemo na to” i on kao “Hrvat sam, nemoj me hejtat ako sam sluša”, reko ma nema šanse da će od toga biti išta. Mi iz Splita… “ma može, može, može, idemo!”. I onda on meni kaže “evo tebi pola, pa ti dragi meni napravi sve to da bude” i tako je krenuo Codeanywhere. I sad kroz put Codeanywhere-a, to može biti zasebna priča. Da krenemo na Shift. To je uvertira na Shift jer mi smo sa Codeanywhere, nismo ništa znali, mislili da trebat raisat novce, a za raisat novce nismo znali VC-ove, ali smo znali da postoje startup competition, konferencije i VC, pa smo se mi aplicirali na svaku konferenciju i tako smo mi išli u Peking, odnosno Beijing, London, San Francisko. Svugde smo bili. Niko nam nike dao cente, ali smo došli na stage i pričali. I meni je to bilo strašno drago, te konferencije, ta energija we want to change the world i ja sam odlučio da napravim konferenciju u Splitu, jer ako mi ti VC neće dati novice, mogu zvat, pa nek pričaju tu u konferenciju u Hrvatsku. I tako je postao prvi event, prvi event je došlo oko 250 ljudi i izgubili smo jedno 5000 do 10000 evra, u minusu smo bili, a ljudima je to bilo zabavno. I kao ajde napravi opet, neću, ma ajde napravi opet, mi ćemo ti svi pomoći, kao svi koji su bili, firme, mi ćemo ti dati novce, samo ti to napravi, ovo nama treba. Ja napravim dogodine i normalno pola od njih “ma, slušaj, nije godina”. Mi napravimo opet, bude duplo više ljudi, bude duplo bolje, izgubim duplo više novca. I te godine sam čak imao i partnere u firmi, kao, doveo sam neke da mi pomognu i kao, završila se konferencija, gde će… i kao, oću li ja vratit novce u firmu, u minus smo, a ono svi ovako, češu se, šta je ovo. I ništa, ja govorim da ću to iskupit, ja ću platit sve jer ja sam imao tu firmu prvu u kojoj sam nešto zaradio i kao rešimo to. I ja treću godinu, pa brate, opet sam izgubio novce. Top konferencija, 600, 700 ljudi i dva dana i sve. Ja govorim da ne mogu ovo dovjeka, šta ćemo mi sa ovim… paralelno Codeanywhere biva dobar i to se događa paralelno i taman smo raisali 600 tisuća dolara, od tad do sledeće godine, dve, tad smo bili baš na vrhuncu firme. Firma je rasla, sve je išlo kako treba. A šteta mi je ugasit takvo nešto, ljudi žele doć, ljudi su putovali ne samo iz cele regije, dolazili su iz Beča na konferenciju. Bilo je stvarno okej. I ja pitam svoj board tim iz Codeanywhere-a “a da mi nalepimo Shift codeanywhere? i sad nas, Codeanywhere košta 0, samo ako bude neki minus, pokrite mi taj minus, da ne moram ja to iz džepa.” I moraćemo shiftat na developere. I ono što je zanimljivo, dobio sam iz toga od Twilia, koji je konkurencija od Infobipa, Twilia ima svoj developer conference koji se zove Signal, zvao se Twilio Signal. I šetamo se San Franciskom jedan dan kad je to bilo… i video sam jedan speaker sa Shifta mog startupovskog da priča na Twilio developer konferenciji. Ako može on, mogu i ja to. Tako mi je došlo na ideju. I onda smo to zvali Shift Codeanywhere. I nije bila reklama codeanywhere, nego isto će speaker i šta se desi… zaradimo pare, u plusu smo, nismo u minusu. Nismo još zaradili ono što sam prošao kroz godine, ali kao, bolje je, veće je, ljudi žele sponzorirat. Okej, zaposlimo jednu osobu da nam pomogne i mi krenemo dogodine da bude još veće, još više. Ljudi žele. Kroz godine, Shift je stvarno postao jedan od najposećenijih, kako god to oćemo reći, ali stvarno dosta bitna developer konferencija. Sad je to postala konferencija na koju dolazi 5 tisuća ljudi uživo, najbolji speakeri iz tog segmenta. I tako. Ali propo tvoje reči na početku, ti misliš da si lud, ja sam isto mislio da sam lud dobrih 3 godine, a ljudi su mislili da sam lud jedno 5, 6 i na kraju, kako je to raslo, mi smo se širili, posle smo radili jednu konferenciju u Zagrebu i onda smo krenuli da se širimo, u Dablin smo mislili radit, i onda je došla nesretna korona, pa nas je to saseklo i nismo mogli to da radimo u Dablinu, no te godine kad je korona, svejedno smo odradili u Split jer smo odradili Open Air, to se moglo po pravilima tad i to je bilo kao Open Air festival i ljudima je to bilo još najbolje. “Samo radi ovako”, ko će da radi ovako, ne daj Bože da padne kiša i sve gotovo. I paralelno smo pričali sa Infobipom i taj spoj Twilio Signal – Infobip, to je sve, to bio početak priče gde smo danas završili.

Ivan Minić: Taj momenat kad šetaš ulicama San Franciska, i ako si u ovoj industriji ili čak ako nisi, a voliš, pa ti je sve to interesantno, ti si išao zato što je bilo potrebe zbog Codeanywhere da pričaš i sa investitorima i sve ostalo, a ja sam išao kao turista, imam ljude koji su se preselili tamo, pa imam kod koga da budem. I taj momenat kad hodaš ulicom i kao “da, da, ovde je Twitter headquarter, a ovde je AirBNB headquarter, a ovde je Four Square headquarter, a ovde je…” ne znam šta. I taj momenat kad skapiraš kao, nama to u glavi svima deluje kao “pa dobro, sve te firme su u San Francisku, to je sve tu” i onda shvatiš da imaš da voziš sat i po do Apple HQ zato što Kupertino je kao Novi Sad. Ali jeste, to je sve Bay Area i sve je to interesantno. Mislim da je najjači osećaj, okej, bili smo kad je otvorena nova Apple zgrada i to je neverovatno, ali najjači osećaj je kad prolaziš pored Tesla HQ i gledaš i kao “ovo izgleda kao komunističko državno preduzeće iz pedesetih godina”, ali to je samo HQ, tamo se ništa ne dešava, tamo stiže pošta i sedi troje ljudi. Mora negde da bude. I kad vidiš da je ceo taj Kupertino i Palo Alto, da to ništa nije vau, odnosno ima nekih pojedinačnih zgrada koje jesu, Googleplex izgleda ludilo i sve to. Ali kad izađeš iz toga, to su kućice sa travnjakom ispred, sa košem onim koji se pomera na točkiće i ono, american suburbs i neverovatno je da vidiš kućicu i u njoj neko živi od foundera koji su napravili ono što je tebi interesantno, potpuno je groundbreaking i taj momenat da tamo kad dođeš, na bilbordima, na city lightovima, na gomili stvari viđaš to, viđaš kompanije koje su ti nezamislive potpuno, da oni prave event, da oni zapošljavaju, da oni najavljuju nešto što će novo izaći, ali ne najavljuju to kroz Youtube preroll ili tako nešto, nego na bilbordu se nalazi najava za novu verziju aplikacije, novu verziju igre, novog karaktera u igri, novi nivo ili šta god. I potpuno je bilo neverovatno. I sad hoću da te vratim, prešao si prilično brzo celu tu priču sa Shiftom, ali ima na Medijumu onaj serijal tekstova na koji si me podsetio, ja sam ga zapravo pročitao kad je izašao i sećam se da sam čitao tokom COVID-a stvari koje si pisao jer smo svi bili u sličnoj situaciji i razmišljali kako da preživimo nešto što ne znamo koliko će da traje. Prvo smo mislili svi da će da traje kratko. Onda smo razmišljali kako da preživimo u sistemu u kome ne znamo da li će ovo da traje večno, ali taj momenat koji si opisao u prvom tekstu u kome kažeš kako izgleda organizacija prvog događaja, tu se desi sve što te onda obeleži za ceo život i nakon čega više ne možeš da ne radiš to, znači ako te baš ne ugrožava potpuno, da će da ti uništi egzistenciju, ne možeš da kažeš “okej, neću više organizovati događaje”. Dakle, prvi Shift, kako izgleda cela priča?

Ivan Burazin: Prvi Shift je bia… dakle mi kad smo to odlučili organizirat, mi smo u to ušli kao i u sve, ono, kao fuck it moment, idemo mi to napraviti. Okej. I sad mi idemo to organizirat i sad je to ja i 2, 3 poznanika, prijatelja, volontera, whatever i mi to idemo radit, biće to okej i onda imaš nešto, onaj entuzijazam, kao ideš radit konferenciju, biće top, biće top, biće top, napravićemo i to. I onda stvari se ne događaju i to ti sve padne mesec i po pre i dođeš u ono “a di sam ja, ovo nikad neće uspeti” ili šta već. I samo što ta prva konferencija nije trajalo ono malo, pa se popelo, ja se sićam, ne znam da li sam napisao to u tekstu, znači, sutra je prvi dan konferencije, ja u 4 popodne sedim sa jedinim prijateljem koji je ostao u toj organizaciji i pijem viski. 10 ljudi se prijavilo. Spiker i ovi dolaze, prihoda nema, ručka nema, pola toga nije gotovo i ja ne znam kako ću to napravit. I ja sedim sa njim ovako i ne znam kako ćemo mi to napravit. Ne znam jesam li taj deo napisao, ali to je baš bilo… ne znam sad šta je on meni reka, ne reka, da li je pametno uopće, ne mogu se setit, mogu ga pitat. U svakom slučaju, sutradan je počinjala konferencija u 4, prvi dan popodne. I mi dođemo tamo naravno cili dan, pripremamo se ovo-ono i sad ja mislim da je bilo 3 i 50, znači 10 minuta pre konferencije. Ja sam na skalam, vežem one zavese, Shift, ovo-ono i gledam kroz prozor i kao nema nikog, vidim jedan došao, dva došla i kao ko će bit, šta će bit… I ne samo to, nego mi se i dan pre otkaza MC, a ja imam stage fright, by the way, kao MC mi otkaže, nemam MC-ja. A ja vežem ovo gore konope, ja vežem. I 2 minute pre konferencije stvori se red od koliko god mogu vidit, 200 ljudi i ima notifikacija na mobitel za svaku kartu. Mind you, mi nismo prodali karte, mi smo delili kodove jer poenta je bila dovesti ljude, je l. I krene mobitel ping, ping. Ljudi stoje u redu i registriraju se sa tim kodovima. I ja ono “mrzim vas sve, što ste niste registrirali pre dva tri dana da meni bude okej” i meni mobitel zvoni i kao zvoni i meni ljudi dolaze i ja ono, ne mogu verovat, ova cura šta je vodila PR je bila tu na vratima i mi se grlimo, suze, ne znamo šta će biti i sad oh shit, ljudi ulaze i kao ja ovde visim i oznojih se, umorio se, sve i sad se ti moraš dovući na stage, na stage moraš doći. I ja ne mogu. Ono, stres, moraš u WC 5 puta prije, ali ti nemaš kad imati stres jer ljudi su tu, ti sve praviš po putu i stao sam na stage i odradia, ja to sad zovem event mode koji imam, to je druga osoba, ja dođem, oradia sam, pričam, mislim da sam neke baze govoria, ljudi su mislili da sam se ugasia posle toga, toliko sam se ugasia da sam se zaključao 15 dana i nisam pričao ni sa kim. I onda je to bilo to, to je bilo post-traumatic od eventova taj mode. Prvi Shift jedino što sam imao je govornike… e, šta je još bilo i kao nisam imao ručka, oko 2 sata popodne zvoni mi mobitel, još se nisam popeo, vežen, ja se javljam “e, bok, ja sam video tu tvoju konferenciju, ja tu inače imam ovu pršutoreznicu i to sve. Je l bi tebi bilo okej da donesemo pršutu i sira?” Da li je bilo okej, prijatelju. Dođi, godsent. Ono što sam naučio od konferencija je tada sve ako izguraš do kraja, jer ako izguraš, izguraćeš do kraja. Možeš ti… mogao sam odustati 100 puta pre. I stvarno se sve složilo, bio je i neki after party. Naravno, ljudi su neki bili nezadovoljni. Bilo je kafe, dogovorili smo kafu i tu ručak. Ali ako si hteo jesti nešto između, nisi imao šta, morao si ići preko puta. Ali na kraju krajeva bilo je 250 ljudi. Drugo mesto je osvoja Photopay, što se danas, juče prodalo Guglu. Oni su pričali na stejdžu. Bilo je baš fore. Evo, sad sam, osećam se dobro što to pričam, ali koliko je to bila muka, kraj sveta i onda probudiš se ujutru i znaš, poleti to sve skupa. Ne znam da li si na to aludirao. Ali to je baš bilo jedno iskustvo. 

Ivan Minić: Taj momenat gde svako jutro ustaješ i pitaš se šta ti sve ovo treba, ali onda dođeš tamo i shvatiš da bez obzira na to što ima hiljadu problema koje treba rešavati u hodu magično…

Ivan Burazin: Magično. I to sve kad se… čak sam jednom gledao most stressful jobs in the world, tipa event organizer je broj 6. Znači to je pre firefighters, ili iza, znaš ono kao, dosta je to high i recimo drugi Shift kad je išao, ja se sećam kiša je padala svaki dan do konferencije, a konferencija je bila polu unutra, znači venue gde je bia je bia zatvoren, ali bia je kao centralni deo koji je bio otvoren i kao ne želiš kišu. I ja svako jutro se budim u 6. Ja se ne budim u 6 inače, ti celu noć sanjaš to, noćne more i stojim ja na balkonu ujutru, kiša… i dokle, why, zašto mi ovo radiš? Zašto, svemire, ti meni ovo radiš? I dođemo taj dan i padala je kiša, ono, lagana, tu i tamo koja kap prvi dan, drugi dan već sunce, tako da nikome nije smetalo, sve je bilo okej. Ali nekako sam došao da iz tog, skroz sam razgovor sad doveo u drugu stvar, sad ljudi to zovu kako god hoće, ja to zovem svemir, možeš to zvati Bog, možeš zvati to kako god hoćeš, ali kad si ti odlučija nešto istinski u sebi, to se stvarno desi. Da se vratim samo na Shift, COVID Shift, nama su svi prihodi srezani, firma je trebala propasti, sve je trebalo bit gotovo i onda izađe zakon da je moglo da se napravi na otvorenoj i samo na otvorenoj. I mi sve novce što smo imali, a izgubili smo dosta novaca na Dablin, sve što smo imali smo uložili na tu konferenciju. Da je pala kiša, mi bismo morali da vratimo sponzorima novce, gotovo, propa. Ja sam reka neće kiša pasti, neće pasti i idemo all in. Meni ova ekipa, već nas je bilo 5 u firmi, ko zna oće li, neće li. Neće pasti! I nije pala. Je l to slučajnost? Konferencija najbolja na svetu odlučija sam da će bit i nekako taj Shift svake skoro godine, uvek je bila neka drama i uvek na kraju nekako to što ti kažeš odlučiš to i nekako se poslože sve kockice da se to napravi. Naravno, trebaš puno radit da ne misliš da sidiš i zujiš u sunce i misliš da će se desiti, nego uz taj tvoj rad.

Ivan Minić: Mislim da je dosta bitna stvar i taj Shift iz toga da to bude startup konferencija, jer u tom trenutku to jeste baš trend u celom svetu, kod nas počinje da se dešava. Ima nekih dobrih, lokalnih, regionalnih primera. Ima i stranaca koji rade neke kul stvari, pa gledaju svoju priliku. Ali tu pričamo o nerazvijenom tržištu u smislu da niko tu nema para, oni su svi došli tu da traže neki novac. Vrlo je teško naći neku vrstu finansiranja. Energija je neverovatna, super je varijanta da napraviš dobru atmosferu, da napraviš dobar brend, da bude prepoznatljiv i sve, ali izvesno je da ćeš biti u minusu, kao što ste i vi bili. Mislim, taj momenat što si u jednom trenutku rekao da je tebi važno da stvari dobro izgledaju, Shift je dobro izgledao od prvog dana, sećam se. Za to vreme, za te okolnosti, izgledao je mnogo ozbiljnije nego što je bio. A to je bitno kad nemaš drugi način da saznaš o tome, nego da vidiš na vebu. Pa kad dođeš, primetićeš svaku nesavršenost, ali ako je overall bilo dobro, idemo dalje. To su eventi, nikad nije sve idealno. 

Ivan Burazin: I ne može bit. 

Ivan Minić: Ali taj momenat prelaska u developersku konferenciju, prvo mislim da je to bilo jako važno za ceo region jer je donelo mnogo znanja ovde, a mislim da je i za vas bilo važno jer je to suštinski bio jedini način da ta priča ostane održiva na duge staze i da može da raste. Možda bi ona bila održiva i kao startup konferencija, ali nikad ne bi napravila neki realan novac, ali bi bila to, eto imamo neki hobi, volimo time da se bavimo, neko trenira decu fudbal, mi pravimo konferenciju. Ali ni u jednom, ni u drugom slučaju nema para. E sad, hoću da probaš da objasniš šta se suštinski menja u toj situaciji kada iz jednog vrlo amaterskog entuzijastičnog ugla sve ideš da radiš to što je za profesionalce. Nešto što je mnogo ozbiljnije i gde pričaš sa ozbiljnim firmama, za ozbiljne budžete, za ozbiljna sponzorstva gde se priča o nekim hardcore tech temama, što kod nas nije postojalo. 

Ivan Burazin: To se vraćamo na ovo što smo pričali o regiji gde mi jesmo. Jer mi jesmo inžinjerska regija ljudi, to što sam rekao kao startup, to više ima smisla na zapadu i daj Bože da to bude normalno kod nas u regiji sada i ubuduće, ali tada pogotovo nije i sada se adaptiraš tržištu i mi smo stvarno imali tržište developera, nebitno da li su oni bili produkt firmi ili outsource firmi, ali si imao taj dio. Tako da, to je ono, nisam ja shvaća koliko je to bitno, i sad kad sam radio druge konferencije, uvek mi je bilo drugo pitanje ko ti je market za sponzor, ko će to platit, a drugo ko će to doći slušat. I ako imaš te dve stvari, onda možeš to napraviti, a ne biti mlad i lud i reći to mi je kul radit. Anyway, bilo je puno učenja. Dobra stvar je šta sam kroz startup učio po iteracijama i meni je bio Shift tad još uvek jedanput godišnje, pa je iteracija trajala. Bila je dosta sporije, ali je bilo. Mi smo prve godine napravili shift, shiftali smo Shift sa startupa na dev i mi smo to najavili da je i imali smo labele ka predavanja. Ovo je kao tech, ovo je kao startup, whatever. I bilo je dosta nesporazuma i nezadovoljnih ljudi jer svaki put imaš onaj survey na kraju konferencije i onda su bili ljudi koji su hteli i vidiš koji su ljudi koji su tražili startup, pričanje, taj deo inspirativnih tokova i onda vidiš da ti ljudi nisu developeri i njima je nedostajalo da ima puno toga, a sa druge strane su developeri rekli da ima previše light i nema tech teme i sve i ta godina je dosta bila fierce i izgubija ove startupovce, ali nisi dobio developere, tako da je to bilo malo left and right. Ali dobra stvar je što smo mi to čitali, njihove komentare i nismo sve uzeli jednako, nego ovi koji su po titulama devs, okej, njih moramo slušat. Znači sledeće godine mora biti full HC dev teme jer idemo all in na to i onda smo se morali baš objašnjavat, takoreći marketirat da smo full dev. Prošle godine smo se zeznuli, bila je transfer godina. Mi radimo ovo. I onda smo morali sa spikerima i predavanjima što pre izać i svim sponzorima objasnit “e, nije to što ste bili prošle godine, nego ovo što će biti ove godine.” i taj deo je dosta bio, onako, tricky za izdržat. Ali kad smo to uspeli napravit, onda su ljudi bili kao “ajde, doći ćemo, whatever, virovaćemo ti”. A kad su izašli, to je stvarno ono što su hteli i tad je tek krenulo, eto, koliko godina je trebalo. 3 godine Shifta. Jedna godina startup, jedna godina transfer, pa jedna godina full dev i tek 6. godina u biti di je počelo sve se slagat na svoje mesto, di je Gugl postao sponzor, di je Mozila jedne godine bia sponzor, Facebook nikad nije bio sponzor, ali je slao svog nekog.

Ivan Minić: Taj momenat gde ti suštinski razočaraš one koje si ti okupio. To je strašno. Ali je to često neophodan korak da dođeš do onoga što ima smisla. I pravi ljudi će razumeti, neki nikada neće razumeti, neki će insisitrati na tome da treba da bude onako kako su oni zamislili i uvek, šta god da napraviš, kako god da napraviš, uvek ćeš imati negativne komentare. Ja uvek radim survey na kraju događaja i uvek pročitam sve, ali kad sam bio mlađi, svaka stvar me je pogađala. Sad sam naučio da filtriram da je potpuno okej da ljudi nisu zadovoljni, jer na skali od 700 ljudi, 1000 ljudi, 400 ljudi, statistika kaže da 2.5% nije zadovoljno, to je 10 ljudi. Tih 10 ljudi će reći da nije zadovoljno, onih 350 neće. Neko će reći ako ga je baš oduševilo, ali zato imaš kvalitativne i kvantitativne. Imaš ocene, i ti ako vidiš da je prosečna ocena tamo gde treba da bude, onda je to u principu jasno. Da, naravno, uvek će da bude neko ko je došao sa pogrešnim očekivanjem, jedan od razloga je što ljudi ne čitaju. Piše sve, ali ne čitaju. Baš sam čitao juče neko istraživanje gde kao u najboljem slučaju pročitaju 20% stranica na koje dođu. Pa dobro. Onda 80% ostavi mašti, pa…

Ivan Burazin: Pa onda slaže kako hoće. To je zanimljivo sa ljudima. To je dosta bitno u životu za nekog ko hoće uspet u nekom sektoru da složi svoju priču što jednostavniju, što u jednom smeru jer ja sam imao te probleme jer sam imao u jednom trenutku 2 ili 3 firme ili projekta, pa te ljudi znaju po različite stvari i onda ljudi to pospajaju kako god oni hoće. Nije to mora da neko pročitati tekst od 400 strana, samo da uopće pogleda nešto. Ne, ljudi to doslovno kako su pročitali naslov i sliku tako spajaju i to je dobro znati jer onda kad idete PRirati, ako je to reč, nešto što radite, morate da imate to u glavi da ono što ste napisali naslov, to je šta će ljudi dobiti. Ljudi nemaju vremena, imaju short attantion span i jednostavno ne čitaju, tako da je to dosta istina je, zeznuta stvar, ako hoćeš nešto nejednostavno iskomunicirati.

Ivan Minić: Ti si imao u suštini tu situaciju da sve vreme radiš najmanje dve stvari istovremeno. 

Ivan Burazin: Nije dobro, to nije dobro.

Ivan Minić: Codeanywhere je relativno ozbiljna stvar koja je bila samostalna u tom nekom smislu. Nisi morao ti daily da se baviš glupostima. Imao si stvari koje is morao da radiš, ali, ono, odraslo, osamostalilo se, što kažu. Kako izgleda balansirati dve kompleksne stvari? Zašto je to dobro, a zašto nije dobro?

Iskustva radu na dva velika projekta u isto vreme

Ivan Burazin: Ja mislim, možda ću da promenim mišljenje, ali dosta dugo nisam došao do te pozicije, dosta dugo sanjam, razmišljam o tome da sam full jedna stvar jer mislim da kada složiš fokus na jednu, onda možeš napraviti eksponencijalnu razliku. Dokle god ti mozak mora switchat, ti širiš svoj bandwidth i ti jednostavno ne možeš doći do tih heights koji bi hteo, to je moje mišljenje oko toga. Ali, naravno, opet je pitanje koja je razina uspeha tebi, odnosno čoveku. Tako da, ako je nekome X, on može raditi 5 stvari da bi došao do X i njemu je to fine. A ja hoću doći, znaš, biti najbolji na svetu u nečemu. Na svetu. Kad otvorite dictionary za to, ja hoću biti tu. Za to napraviti, onda moraš biti najbolji od najboljih u nešto, to je onda vrlo teško ako ti je bandwidth širok, nego ti mora biti narrow. Naučite ono jedino što je dobro je rešavat različite probleme u isto vreme, koji te umara, content switching, što je dobro inače za život jer život nikome nije jednostavan. Muž, žena, deca, baba, mater. Svašta nešto se tu događa, tako da nije da možeš ikad baš jednu stvar u životu kao osim ako nisi neki monk na Tibetu, pa radiš samo to, je l. Tako da mislim da je to dobro da se nauči na tome, a razlog za to, pričao sam sa kolegom neki dan. Baš sam bio rastrojen jer moj cilj je da dan, to ti nisam poslao, ima neki blog, o energiji u danu. Kako moj dan izgleda, kad se dižem, kad radim, kad ovo… i to je za optimizaciju za productivity, full. Koliko god mogu biti produktivan u danu. To ne znači da nemam privatno vreme, a privatno vreme mora biti high quality i to je to. Ceo dan mi je full. Sve ostalo, cili dan mi je full da bi ja uspija nešto napravit. I sad mi taj kolega govori “vi svi radite 100 tisuća stvari i svi ste malo rastrojeni”, a ja govirim da, ali mislim da treba radit jednu stvar. U našoj regiji ne možeš doći na tu skalu radeći jednu stvar. Zato mi, bar ja, radio sam puno stvari u isto vreme da bih se popeo na taj nivo da mogu reći “e, ja radim samo to” jer imam dovoljno znanje i finansijske pozadine da mogu sad reći ne ovome i razočarat neke stare klijente ili usere i reći 100% idem ovo radit. I sad zato što smo tu, a nismo, mislim da smo u Americi, a da nismo rođeni bogati, ista je situacija, nebitno, ali da bi došao na skali nekog ko je generational, ne mora biti wealthy, ali na tom nivou i ima taj pedigre i sve, ne vidim druge opcije da osim ako nisi pogodio iz prve, da moraš kopat na više mjesta. That’s my 2 cents.

Ivan Minić: Ja se nekako slažem sa tim primarno iz razloga što niko od nas nije imao backup za koji ne mora da radi, svi smo mi morali da radimo da bismo imali backup i to je to. Okej, u startu ti treba jako malo zato što si sam i živiš sa roditeljima i sve, pa ti je backup sat vremena rada na nečemu. Ali kasnije kako život postaje kompleksa, što kaže onog trenutka kad dođe kredit za stan i lizing za auto, onda se prosto količina stvari koje ti moraš da uradiš da bi bio na nuli, odnosno količina novca koje moraš da skupiš da bi bio na nuli, odnosno količina novca koju moraš da skupiš da bi bio na nuli se drastično povećava i onda kad ti neko kaže “pa dobro, što se ti ne postvetiš onome što najviše želiš?”, pa jer sam odrastao čovek.

Ivan Burazin: Imaš odgovornosti.

Ivan Minić: Zapostavili smo prilično u toj celoj priči Codeanywhere. Ajde da ja probam kao malo da objasnim situaciju. Trenutak kada ste se vi pojavili i krenuli da pričate o tome i kada je izašao prvi proizvod i sve je u suštini trenutak kada se mnoge stvari premeštaju iz dedicated aplikacija u to da ti možeš neke stvari da radiš u browser. Nama je bilo svima nezamislivo da ti možeš u browser da odradiš bilo šta kompleksno, ali danas svi koristimo Google Docs…

Ivan Burazin: Figma.

Ivan Minić: Figma, naravno. Da kažemo Google Docs je bio prva stvar tog tipa gde ti kao shvatiš, dobro nije baš toliko smooth kad ti radiš u Wordu, ali imaš real time kolaboraciju na dokumentu što je za neke stvari fantastično. Nije možda Sheets toliko moćan kao Excel, ali tebi stvarno treba tih 10% najmoćnijih features.

Ivan Burazin: Pa eto principal, 80-20 rule, on ima 80%, on radi kako treba. 

Ivan Minić: Dovoljno brz internet. Dovoljno moderni i stabilni brauzeri da mogu da renderuju takve stvari bez problema. Ja se sećam i onog perioda pre toga sa SE testovima i time šta može da se izrenda u kom brauzeru i praviš 3 CSS za 3 brauzera. Sećam se ja svega toga, radio sam ja to. Ali to se dešava, dešava se taj sweet spot da čak i mi ovde imamo brz i stabilan internet, da imamo tehnologiju koja omogućava da se to prikaže na pravi način i vi suštinski pravite rešenje koje u brauzeru ti nudi da radiš sve ono što si radio u editorima na svom računaru, što suštinski znači da možeš to da radiš sa bilo kog mesta. Da ne moraš da imaš ni svoj računar kod sebe, nego se uloguješ i nastaviš da radiš ono gde si krenuo da radiš i ono, redak je bio slučaj u tom trenutku da imaš profesionalni alat za nekog ko se bavi tehnologijom koji se izvršava u brauzeru. Imao si te everyday stvari za ljude, sve je to u redu, ali profesionalci su se i dalje držali onih nekih svojih interfejsa na koje su navikli. Kako je izgledalo graditi uopšte tu priču? Okej, napravili ste neko prvo rešenje. Ono jeste bilo okrenuto PHP-u jer je bila vaša tehnologija i onda ste shvatili suštinski da je sistem isti, samo je potreban drugačiji highlighter i slično i to će sasvim lepo da radi i za druge tehnologije. Ali kako prodaš priču i potencijalnim investitorima i korisnicima i svemu da treba da promene ono na šta su navikli?

Ivan Burazin: E sad, to je sad duga priča i to je problem. To je zanimljiva priča. Mi smo krenuli sa tim ozbiljno 2013 i 2014, tu smo skupili već 600 tisuća i nama je growth krenua, mi moramo promenit način rada developera. To je naš pič, developeri će ići u cloud jer je sve u cloudu. Mi smo onda išli u Techstars i dobili smo neku investiciju, suma sumarum milion evra je bila investicija. Tad nije bila nešto grandiozna, ali dosta okej za to vreme, 2014, whatever. I mi smo s tim investirali, zaposlili ljude, došli do 20 ljudi i napominjem, mi celo vreme ne znamo šta radimo. Mi radimo learning while doing, smišljaš po putu. Mi smo došli do jednog stropa, takoreći, growth revenue. Svaki put bi došli tu, spustili se, vratili nazad. Jednostavno nismo mogli dalje proći. To je recimo oko 2016. Mi smo videli da smo plato. Ne plato, ali kao ti udaraš u strop i vraća te nazad, ne možeš ići. I tu je najveći problem da developeri nisu hteli u cloud. Nisu to hteli. Ima određenih subset ko hoće, ali on average ne i tu se raspada cela priča. Nema growth, nemaš rejzat dalje, nemaš ovo, nemaš ono. Mi smo u tom trenutku, tad sam se ja krenuo i ozbiljno shiftu posvetio se 100%, a Codeanywhere smo onda downsizeali, bilo nas je 4 ostalo. Moj co founder Vedran je to nastavio vodit i nama je dogovor bio ovo 80-20, izbaci sve feature, feature odmah koji hoćeš, ali neke ključne stvari nisu radile. Izbacimo sve, nema više velike verzije jer mi smo svake godine radili novu verziju Codeanywhere. 5 godina je bilo 6 major versions. Stani. Dok napraviš novi, dok ga popraviš, whatever. Popravljamo bagove, izbacujemo sve unnecessary feature, imaš samo minimum feature koji valjaju i Codeanywhere je tad par sledećih godina nastavia zarađivat i radia kao baš small biznis. Nije on rastao da je radia 100 miliona dolara, whatever. Ali 4 radnika, profitabilan svake godine. Na kraju smo isplatili dioničare, ovi koji su investirali novac, baš neka okej small biznis priča. Skoro kao, ne znam koliko si čitao, ono bootstrap, više je bootstrap nego da je VC back. E, i sad ono što je zanimljivo to je stalo tako i u međuvremenu se desilo sve što se desilo sa Shiftom i Infobipom i sve i mi smo dobili, šta se desilo u zadnjih 6 meseci, u međuvremenu kolega moj je jer jednostavno želi nove radne verzije, zadnje dve godine su radili novu verziju. Održavali su staru i novu i to se ne zove više Cloud ID ili Cloud Editor, nego Cloud Development Enviorment. I šta je fora? Fora je u tome da ne nudiš specifično u brauzeru editor, iako to ima toolbox nego nudiš celi taj development environment za one koji nisu developeri za razliku od pisanja teksta, da bi čovek pisao kod, onda mora izvršit, da bi ga on mogao izvršit, mora da ima neki ram, CPU i nešto, tako da mu ti to moraš omogućit u internet, to računalo. Mi smo to uvek nudili, ali je bio naš editor i naše računalo u cloudu koje smo mi odlučili da će biti takvo, nije bilo levo ili desno od toga. Šta se desilo sa tehnologijom je da ljudi sad koji koriste editore na svom desktopu bilo šta, Intelligate, PHPstorm, VS Code, sada dopuštaju da radiš, da developer radi na svom instaliranom softveru, ali se sustav vrti u Cloudu, tako da je neprimetna razlika između desktopa i clouda, a ne samo to, nego je došlo nešto u tehnologiju što se zove infrastructures code, da bi ti radia na svom računalu, izvršava kod, moraš instalirat nekakve dependencije, moraš instalirat rubi, java, javu, whatever. Neku verziju baze podataka. E, sad, nešto što se zove configuration drift, nešto što ja i ti radimo na neki projekt, dosta često se desi da ja nešto instaliram kod sebe, a ti nisi, i onda to tebi ne radi. I onda configuration shift ili works on my machine problem, to se zove tako it works on my machine, you figure it out. Zato se to zove tako. I developeri na to troše dva do 15 sati nedeljno. E, sad, kod infrastruktura, kod ovih novih sustava gde imaš infrastrukturu kao kod, onda unutar ima taj fajl što kaže instaliraj javu, instaliraj to sve i onda kad mi radimo to skupa, kao što je sada Codeanywhere, mi koristimo editor kao i prije, a sustav je definiran u kodu tako da ja i ti imamo isti jer Codeanywhere sustav instalira iste sustave za nas i to radi. E, sad, što se desilo sa tim tehnološkim novitetima, to sad ima smisla i u to su developeri sad krenuli i u orbiti ima ogroman influx interesa u zadnjih pola godine. Znači od toga da klijenti, ne smem ih imenovat, najveće avio kompanije i insurance kompanije sada zovu i žele takav sustav iz sigurnosnih razloga, jer kodom je centraliziran, od toga da analitičke kuće Gartner, IDC, Forest ili SZO, oni sad žele, kako to sad oni zovu Cloud ID, neki browser based ID, neki Cloud development environment su stavili za njihove predviđanje za tehnologije koje dolaze u sldeće dve do tri godine. Mi to radimo od 2009. Mi smo bili toliko pre toga da je čudo da još postojimo. I sad tako da se cela ta priča oko toga okrenula. Da vratim na tvoje pitanje, kakva je borba sa developerima bila. Bila je užasna. Ona jeste rešavala jedan mali pin point, jer neki koji nije bila briga koji im je sustav, samo da ima neki sustav da mogu kodirati, to im je bilo dovoljno, ali nisi mogao grow tvrtki i zato što su htjeli koristiti svoj interface i nije rešavalo neki veliki problem. Sada kada rešava problem taj drift između nas i mogu koristiti kao i prije, e sad se otključalo taj celi mindset oko toga i sad se tek može educirat ljude koji nisu čuli za to i oni će biti svakome kome pričamo, ne svakome, ali generalno su ljudi kao “aha, that makes sense”, a prije 2, 3, 4, 5 godina je bilo “vi ste ludi”, opet se vraćamo nazad, ti si lud i svi misle da si lud.

Ivan Minić: Ima taj momenat, najgora stvar u poslu koju možeš da uradiš je pre vremena. Apple je jedan redak primerak da su uspeli da se izvuku da ih ne sahrani to što su previše stvari uradili pre vremena. Kada uradiš stvar pre vremena, ona obično ne bude dovoljno dobra. Bude groundbreaking, ali ne bude dovoljno dobra iz ugla korisnika, bude preskupa, prekomplikovana za proizvodnju i sve ostalo. Obično onaj drugi što napravi nešto napravi od toga pare. Jer si ti došao, probio led, napravio da nešto što je nemoguće bude moguće, počeo da edukuješ tržište dovoljno da oni razumeju da nešto postoji i onda si iscrpeo sve svoje resurse, pare i sve i onda si se ugasio i došao je neko drugi, ali je već izašlo na čistinu. I upravo taj momenat da desi se da praviš nešto sa idiom da ga skaliraš mnogo, onda ga svedeš na okvire nečega što je soho ili SMI, ali u pozadini i dalje pokušavaš nešto, to je meni kod te priča u stvari najvrednija stvar zato što mnogo emotivno gledamo na sve te stvari i jako često dolazimo u situaciju da ako se stvari ne odvijaju onako kako smo ih zamislili, onda se razočaramo, dignemo ruke i sve ostalo, a stvari se gotovo nikad ne odvijaju onako kako smo zamislili. Mogu da budu bolje, što je jako retko, mogu da budu mnogo gore, ali kao, if you are going into the general direction you want to go, ti si na dobrom putu, samo je stvar da možeš da izdržiš, a ako si napravio nešto što ima atrakciju, ima prihod, čak i ako nisu veliki, vrlo verovatno može da izdrži, jer vrlo je lako napraviti skok sa 1000 evra prihoda na 10000 evra prihoda, nego sa 0 na 1000.

Ivan Burazin: Nama je bilo za ovo šta ćemo radit. Imali smo ponudu za prodat čak prije, u prvom mjesecu sad. Rešiće se sva životna pitanja, ali nećeš prađeci i sve. Mi smo na kraju rekli ne, nećemo to. Zašto? Jer izdržali smo 13 godina to gurat i sad nas svi zovu na telefon i sad ću to prodati. Ma ne dolazi u obzir, neću to raditi. Sad to tek ima smisla gurati, jer kao što si rekao, izdržao si sve to do sada i sad ide. Sad baš na twitter neka investitorica tvitala neki dan, kaže ima neki baja koji sprema startupe koji nisu našli product market feat godinama, kao nekako mi to ne štima, šta vi mislite. Nisam ja reka za sebe, al sam joj dao primer Jetbrains koji je jedan od najpoznatijih ID sa kojima mi radimo sad. Imate 10 godina. Jedno vreme smo imali Curve na veb stranici i onda vidiš 10 godina je growth, growth je ovako. Mislim, imali su oni AP revenue i onda je to tek krenulo. Neki marketi trebaju, odnosno ljudi su prerano i onda se ili ugase ili krene. Dobar primer ti je Apple uspija, a ima i onih koji nisu, je iPhone, ali pre si imao onaj compact iPaq, ne znam jesi to ima. Ja sam to ima, ti si hteo to koristiti, to je bilo toliko kul, ali ti to nisi mogao koristiti, to je bilo bezveze. Windows start meni, ovo-ono…

Ivan Minić: E, pazi, ajde to je bilo i nekako, ono što je meni bilo genijalno je kvalitet izrade, metal, dodir olovka, sve, ali low res ekran, baterija koja ne drži dugo, WiFi koji uglavnom ne radi kako treba i sve, ali kao ajde, imaš nekakav interface, imaš touchscreen. Pametni telefoni su počeli sa Nokia komunikatorom 95. To nije pametni telefon. Iz ugla ono što mi danas zamišljamo, to nije pametni telefon. Čak ni prvi Symbian 2000., ja ne mogu da ih zamislim danas u poređenju sa ovim. S tim što sam ja na tom Symbianu tada imao FTP klijent, imao txt editor, imao IRC klijent, imao svašta nešto na tih 4mb memorije što je bilo. Znači, mi smo iz toga izvlačili suvi maksimum, ali realno, to nije bila tehnologija spremna za širu upotrebu. 

Ivan Burazin: Ali to je ono što dolazi, ako je neko gledao analitike, on vidi da tu ima ko koristi, ali jednostavno nije bia složen da može to mainstream adoptati. Mislim, prvi je bio Apple napravio je onaj Newton svoj, to je bilo pre svog vremena.

Ivan Minić: Tad je bio Newton i prvi digitalni fotoaparat za consumer use, sve je bilo ono 93, 94. godina i kao jednostavno to nije bilo to.

Ivan Burazin: I vratimo se search engineima, bio je Alta Vista, Yahoo. Ja se sećam kad sam se prebacio sa Yahoo na Google. 

Ivan Minić: Ja se sećam kada Yahoo nije hteo da kupi Google po onim uslovima, to je najgora poslovna odluka u istoriji.

Ivan Burazin: Ikada. 

Ivan Minić: Sećaš se i ti da u trenutku kada ti searchuješ nešto na Yahoo, a piše ti powered by Google.

Ivan Burazin: Ja se sjećam toga, da.

Ivan Minić: I kao? To nam dosta govori koliko smo stari

Ivan Burazin: Ali baš sam hteo reći to što ti kažeš, nije ti ružno ako ti je krivi tajming, to ti je gore nego da si prime time, a da si bia loš. I sad jedino što možeš ili ako možeš izdržat, pa ideš dalje i čekaš to vrijeme da dođe, a možda si opet lud i to vrijeme ne dođe ili dođe neko novi, pa shvati di si fejlovao tržište, tehnologija je došla na svoje mesto i samo krene dalje. 

Ivan Minić: Kao onaj meme sa Mel Gibsonom i Isusom iz filma, kao dođe neko novi i on je spreman za sve, a ti sediš onako istraumiran i kao ajde da probamo nešto. Ajde da ne probamo ništa, ajde da ga pustimo prosto. Svi smo prošle godine čuli, a onda se desila i ta priča sa Netokracijom, da kažemo, Infobip je jedna ozbiljna priča koja raste već godinama i ima stvarno neverovatne rezultate na globalnom nivou. Ono što je počelo da se dešava je da su počeli da investiraju, da akviziraju zanimljive priče u regionu. Takva je bila priča i sa našim drugarima iz Netokracije. A prva priča koja se desila, nije naravno prva akvizicija, ali ono nešto što je nama svima blisko ili drago jeste bilo kada je bila objavljena priča da Infobip preuzima Shift, akvizira Shift. Kako je došlo do toga? Logično jeste, ako pričamo o tome da li je logičan potez, apsolutno jeste za jednu takvu firmu, mislim da ljudi u glavama kao kad razmišljaju o svemu tome imaju ideju da je to nešto sofisticirano, divno, da je to proces od pet godina, a obično nije. Obično se takve stvari dešavaju u trenutku ludila i onda se taj trenutak ludila pretvori u nešto drugo. Dakle, ajde da te vratim još jedan korak nazad. Preživeti COVID. Sećam se koliko si ti u tom periodu pokušavao da objasniš ljudima koliko su hibridni događaji i online događaji dovoljno dobra zamena, dostojna zamena za fizičke događaje kada ne možemo da ih imamo. I vi ste tada radili hibridne i virtualne događaje koji su bili jedna sasvim okej priča. Ja stvarno cenim ljude koji su radili bilo šta u tom trenutku jer šta god da se dešavalo, skretalo je misli onoga što je oko nas. A kako je kod vas to izgledalo? Da imaš konačno dve dobre godine, jednu stvarno jako dobru priču imaš koja ima neverovatan potencijal. Krećete sa Dablinom koji je jako, jako potentno tržište. Tamo ako napravite priču, to je to. I onda sve od dođavola. 

Codeanywhere i Shift za vreme pandemije

Ivan Burazin: Da, da, sve ode kvragu. To je ono black swan event, ne možete znati da će se to desiti. To se jednostavno desi. Ja još nisam vjerovao za taj Kovid, mislim vjerovao… ja sam znao da se to događa, kao da će to zatvorit svjet. Ja ne mogu zamislit da će oni zatvorit sve. Na kraju je bilo patrole policijske. Ja nisam mogao doć na drugu stranu ceste di sam živeo, zato što kao, bio si boksan. Anyway, toga se sećam, taj trenutak. Već smo uplatili hotel u Dablinu, već smo imali ugovorenike i ovo je bio drugi mesec, tako nešto je bilo. Prvi, drugi, kraj prvog. Mi svi šetamo, još se nije desilo u Italiji ona drama, ja govorim idem ja, ja letim tamo za Dablin, ja prošetam tamo, vidim aveniju, vidim ovo-ono. I kaže meni punica “e daj kupi maske i rukavice jer kod nas više nema”, e onda se već u Italiji desilo, a kod nas je bilo drama jer je Italija blizu. Ja govorim okej, uđem ljekarnu u Dablinu. Oni su još bili izolirani, em na otoku tamo, izolirani od svega što se dešava. Em je u Kini, nešto kod nas se dešavalo u susjedstvu. Niko nije u panici, ali ono. Ja dođem u ljekarnu i govorim “e, oprostite, da li ima maske?” To nema 3 tjedna već, 4. To je meni bio trenutak gotovo je. Krenula je panika, a kad krene panika ljudi, to nema veze oće li to bit ili neće to bit. Kreće opće ludilo. Na kraju je Dablin bio jedan od najrigoroznijih, odnosno Irska. Ja se vraćam na avion, jer sam hteo da osetim taj vajb. I sutradan u red sa svojima ja kažem “gledajte, gotovo je, zaključavamo, gotovo je, krenite, ostavite Irsku, konferenciju, to što je bilo, bilo je, imamo ovaj naš u Splitu, što je 6. mjesec. Krenite zatvarat sutra.” Pošto šta se desi sa strahom? Ja uopšte ne mislim da će se desit Split. Moj vajb je da će biti neki mali vau. A ljudi kad su u strahu, počeće potpisivat ugovore tamo, jer smo počeli i za Dablin već otkazivat jer možda neće, možda hoće, zapadnjaci, američki sponzori su bili. I ja govorim da će se to desiti i sa Hrvatskom i da će doći 6 mesec i nećemo imati sponzora, onda smo u banani, a već smo potrošili novaca u Irsku. Krenite da zatvarate. Mi smo imali možda dva tjedna. I mi smo krenuli zatvarat, zatvarat, nešto uspiješ ovo-ono i onda je proglašeno cijeli svet, WHO, pandemic, gotovo. Zvone svi telefoni. Šta ćemo sa konferencijom, šta će s tim bit, moramo postponirat. To je bila drama, mene zovu sve kolege, nebitno, samo telefoni zvone. Mi svima pričamo da pretpostavljamo da će biti konfa, mi od toga živimo, od tih novaca od konferencija, ta tvrtka. I kao, većinom smo njih smirili, nek stoji, i na kraju krajeva dosta njih su već dugi sponzori, bili su već 3, 4 godine. Kao, ako ne bude 6. biće 9., pičimo dalje, je l može? Može. Većinom su ljudi bili stvarno okej. Ali kad smo mi videli da se to ne događa, kao Kovid zatvara, dolazi 6. mesec, nema Shifta u 6. mesecu, Kovid, sve je zatvoreno. I nama zaustivia prihod, niko ne kupuje karte, niko ne kupuje sponzorstvo, sve što si imao excess si potrošio u Irskoj. Šta ćeš sad? Odgodimo mi Shift za 9., kao biće tad. Čak sam se čuo i sa EBB, i onda je reka da on ima neku ideju da od ovih kao supporters ti uplati nešto, nešto, pa da preživiš. I onda smo mi smislili Shift virtual koji smo napravili, to smo mi, tj nismo bili prvi sigurno, ali jedni od prvih koji su krenuli sa tim jer kasnije ti niko ne dolazi na te virtualne, u 12. mjesecu, niko to više nije gledao, ali na početku stvarno ljudi jesu. I mi smo zvali sponzore neke koji nisu bili affected jer tech kompanija dosta nisu bili affected, gledajte, nama treba pomoć, mi ćemo umret ako ne bude. Nama treba, mi smo izračunali, nama treba 15 sponzora i ovo su iznosi, jedan je najveći, dva ova, tri ova, četiri ova i mi nismo išli preko 15. Nismo išli na money grab, mi samo želimo da možemo preživit do 9og. Oćete nam pomoć, da, ne? Pola su rekli da,  mi smo to zatvorili 2 tjedna, 3 tjedna i imali smo obavezu radit ne jednu virtualnu, nego 12 kroz godinu i da će oni pisat support sponzora kroz narednih godinu dana. Mi smo napravili šta god smo mogli za preživit. Sreća, ljeto u Splitu, jesu li oni lažiral te brojeve ili ne, to nikad nećemo znati, ali ljeti su brojke pale, gledaš onaj graf, raste, raste, raste i onda ljeto, u Splitu, puf, ništa. U Hrvatskoj, ništa. Otvorili smo mi, svi su mogli doći. Amerikanci su mogli, amerikanci nisu nigde mogli osim Hrvatske i još negde. Mi govorimo ajmo napravit konferenciju vanka i na kraju smo napravili konferenciju, to što smo napravili na početku molimo da ne bude kiša, to je bilo na sustipanu, to je jedan veliki plac koji gleda na more, doslovno je bilo, ako neko gleda slike, ispod sjene, stabala, stolice, dignut LED ekran i more iza, baš je onako zanimljivo. I na kraju ljudi, spikeri koji su došli su bili kao “the most unique stage ever”. Bile su tu drame, jer gore je bura velika i onda su ovi celu noć morali držat taj LED da ne odleti, bile su svakakve drame. Ali bila je lagana muzika, stavili smo svjetla ona stara, kao edisonke između stabala. Neki DJ festival, ljudi nisu hteli ići doma. To je baš dobro ispalo, ali da se razumemo, meni je grč u želudcu već 4 mjesesca da ćemo propast. I meni ljudi kao “e, burazeru, odsad radite samo ovo”, a ja kao mrzim ih sve. Volim ih, naravno, ali kao, znaš, ono, samo vi budite srećni i idemo. I tako smo mi zatvorili tu godinu. Na kraju je to bia i najprofitabilniji Shift od svih jer morao si rezat troškove, biti inovativan, na kraju se prodalo karata jer su ljudi, bar u taj deo regije di je bilo more jer su se ljudi dosta opustili jer se za turizam moraš opustit. To je sve bilo dobro. U 12. mjesecu smo radili Zagreb, to je bio hibrid. 25 ljudi smo uspeli skupit i jedva smo to skucali i bilo je okej. I na kraju, suma sumarum godina je bila okej, uz teške muke i neprospavane noći, to zvuči kao floskula, neprospavane noći, stvarno. Ja još nemam djece, ali verujem da je to tako. Znači ne spavaš. I lud si sutradan i tako dugo vreme, ali, kuc na drvo, sve je super prošlo i to su bili, to je taj u Zagrebu se zatvorio ponovo u 12. mjesecu, to je bio zadnji Shift neovisni, nakon toga je bia Infobipov Shift. 

Ivan Minić: Kako je došlo do toga?

Ivan Burazin: E, sad. Infobip je čudo, Infobip ti je rocketship. To je kompanija koja raste iz godine u godinu. Oni su baš pogodili nešto što mi nismo iz Codeanywhere, niti sa Shiftom. Oni su pogodili nešto pre 15, 16 godina ili kad već i to svake godine raste. Oni su skoro globalna kompanija. Sad je skoro 4 tisuće ljudi, 75 ureda na svijetu, baš ono ozbiljna kompanija. I ono što je najzanimljivije je što su oni iz malog gradića, sela. Nije selo, ali mali gradić, 3000 ljudi iz Istre i od tamo je HQ i odatle ubijaju cijeli svet. I pozva sam jednog vlasnika na jednu konferenciju i ja sam njemu pričao o Codeanywhere i Shiftu kao 2 miliona, milion korisnika, koliko već je bilo tad i on meni odmah ono posle. Ja sam bio šokiran, to je čovek, billion dolar company. “Dođi ovamo, dođi”, ja ga tek pozvao na stage. “Slušaj, te developere, nama treba developeri, oćeš doći sa nama nešto radit?” A ja mislim, mogu ja njima nešto pomoć konsultirat, ali… I zašto je to bitno, čisto da dam kontekst, Infobipov competitive kompanije, velike, rade od 40 do 50% prihoda i dolazi, odnosno stvara se original, on se širi kasnije od self service, odnosno developera. I sad ako mi, kao zadnji javni podatak koji smo već, ja mislim da je bia da Infobip radi 1,5 milijardi dolara prihoda. I sad uzmi još 50, 40% toga, to je još par stotina miliona koji može doći od tog segmenta. Ali Infobip je isključivo do tog trenutka bio top down sales kompanija. Ne bottom up product lead growth kompanija. Tako da… ali kako je bottom up specifičan developerima, to treba nekom ko može razumit to i s obzirom da sam ja radio organizaciju Shift za developere i Codeanywhere za developere, onda okej smo se klikli je l. Onda je to bila nekako njihova ideja da to tu dođe. Nije to bilo kristalizirano oni su mene… to je čisto da bi nešto radit…

Ivan Minić: To je bila ona situacija “moramo nešto da radimo, ne znam šta, ali moramo nešto da radimo.”

Ivan Burazin: I sad, to je čak počelo konsultantski i ja sam njima naplatio prva 2, 3 mjeseca što sam ja to radia konsultantski i onda sam ja nazva Izabela, CTO, ne znam je l se on sića to, ja se sećam da sam bio u autu ispred garaže, ja govorimo, meni je to bilo grubo, “ja tebi mogu naplaćivat dalje ovo, ali meni to nema smisla. Jer outside in ja ne mogu pomoći. Ja pošaljem treba li ovo, ovo, ovo, odradim sastanke. Ali nema progresa. I meni je to jednostavno…”

Ivan Minić: Neimplementacija. 

Ivan Burazin: I meni je to jednostavno glupo i ja ne želim, mislim želim da i mi sutra možemo nešto drugo radit da je okej. Čak smo mi njima i prodali licencu za Codeanywhere i oni to koriste, ali za drugu neku svrhu. To je na njihov veb da možeš konzumirat API kao korisnik. Imaš jedam button, otvori ti se odmah Codeanywhere i odmah možeš slat SMS kao programer. Ja govorim bolje da radimo ono što možemo, je l to okej, je okej. Valjda je to shvatia dobro jer danas radim kod njih i tu smo ono, to je bilo to. Mi bismo se čuli tu i tamo. I to se sjećam kao jučer, završila se zadnja konferencija od Shifta, post COVID, i ja sam baš imao ono, elan, ako smo kroz COVID prošli, pa možemo celi svet osvajat. Planovi, idemo u Ameriku odradit konferenciju, ovo-ono, samo neko da investira malo novaca da možemo izgura, jer biće ifi sledećih godina, druge konfe će nam propast. Ako smo mi preživeli kroz COVID, moja teza, i još proširimo kroz COVID, kad završi COVID, ubićemo celi svet, bićemo najveći na svjetu. I ja taman bio u Opatiji sa jednim čovekom, dečkom, kolegom, kako god oćeš koji je nešto mislia svoje investirat, ma nek investira, whatever i mi pričamo ozbiljno o planovima Codeanywhere, Shifta, di on može, šta on može i šalje on meni… ja sam tamo bia u hotel Adriatic, nemam pojma, u Opatiji, i taman sam iša se istuširat, šalje meni Roberto, jedan od suvlasnika, poruku, pošalje on Twilio signal, vraćamo se opet na onu konferenciju, njihovu developersku. I neki brutalni spikeri ono, top. I šalje on meni “vidi!”, a ja njemu iz zezancije, doslovno idem se tuširat, pošaljem ja njemu poruku na Whatsapp “gledaj, lipo kupi Shift i mi ćemo ti to napraviti i ćao”, send i ostavim mobitel. Idem se ja tuširat, ja se vratim iz tuša i ono, notifikacija “dođi sutra u Vodnjan” i to je bilo to. Dođem ja sutra u Vodnjan, i nije sad, nije to bio plan, nije to bilo, nije bilo specifikacije, nije bilo agende. Mi smo se jedno kroz dve godine malo upoznali, malo se znamo, oni su rekli gledaj, taj developer segment, mislim da ti to možeš vodit, ta priča sa Shiftom je zanimljiva, čak su planirali kupit Codeanywhere na kraju, to je bilo baš na silu, nemaju potrebe za to. I onda su rekli da li bi došao ti i vodit taj developer experience model i Shift će biti početni dio toga. I drž – ne daj, malo napred nazad, pregovore, razgovore, tri misica koji su meni izgledali kao 2 godine u tom trenutku, ali stvarno je bilo samo 3 mjeseca, to je ono, svaki tjedan, 2 se čuješ nešto. I mi se dogovorili i u prvom mjesecu one godine, znači, 21. sam postao chief developer officer Infobipa i moj tim od pet ljudi od Shifta je bio početak tog departmenta, a taj deparment sad sa Netokracijom ima 35 ljudi. Tako da, eto. 

Ivan Minić: I šta je posao tog deparmenta?

Posao u Infobipu

Ivan Burazin: Posao tog deparmenta je radit awareness, engagement i enablement developera i to se uči. Pojednostaviću. Awareness developerima se ne prodaje, developeri kupuju stvari koje njima rešavaju problem. Da bi oni znali da li rešava problem, prvo moraju znat da ti rešavaš problem. Mi to zovemo awareness jer nije marketing, nije da ti kupuješ bilbord, jer ljudi, odnosno developeri imaju svoje krugove i oni moraju znati da mi postojimo. To se radi kroz razne načine, to se radi kroz da se priča na konferencijama, to se radi da organiziraš svoju konferenciju, to se radi da postaješ član digital communities na Discordu, na Slack, na Twitteru, šta god i ne to da ti promoviraš da imamo najbolji proizvod, nego ono, ti si dio, ti pomogneš, neko pomogne tebi, shvate za koju si firmu, pričaš o nekom rešenju ili možeš ti pričat o tehnologiji, kao naša tehnologija, odnosno tehnologija ta rešava te probleme, ne nužno Infobip, nego ta tehnologija pomaže developere kad ima taj problem, “aha, čuo sam o tome, to znam, je l”. Tako da imamo taj celi segment koji zovemo awareness koji je kažem, ponavljam, sponzoriramo konfe, konfe pričamo, konfe organiziramo, organiziramo meetupe, pišemo tekstove, blog postove, sad ćemo počet radit podcastove i tako to. Generalno awareness, to je prvi segment, ne znaju za tebe, ne mogu da te koriste. Druga stvar je enablement, to je da mi njih enableujemo da oni to mogu radit. Developer je slično kao individualni korisnik. Zamisli kupca H&M, Zare ili nešto, interfejs mora biti ljep, odlučuje o tome trenutku, provlači karticu, sve to, za njih je bitno, za H&M na primer, oću li kupit ovu majicu ili neku drugu je i da li je ljepa i to sve i da li je bila dovoljno jednostavna aplikacija, a kao developer imaš sve to, plus kako je API dokumentiran, kako je API složen, da li imaš softver development kitove koji njemu ubrzava način implementacije, tako da mi čak bildamo te stvari da kad developer dođe i zna za nas, uđe na veb, da može što lakše konzumirat. Ili dođe ta integracija Codeanywherea da oni to mogu testirat, što oni lakše mogu konzumirat taj sustav i ako mogu lako konzumirat, jer šta je fora, ako developer zna za sve konkurente, on će koristiti onoga koji mu je ili ostao u najboljem sjećanju, kao brend awareness, ono prvo ili koji mu najjednostavnije rešava problem. I to je taj deo. A zadnji deo je engagement, to je gde mi pokušavamo da su naši korisnici sretni i zadovoljno i da oni postanu glas za nas, ponovo i onda se vrti taj cjeli krug. I to radi. I kažem, cilj je da taj broj developera raste i da mi dođemo do tog broja da radimo 40 ili 50% prihoda kroz developera. 

Ivan Minić: To i jeste negde ključna stvar o kojoj možeš da razmišljaš kada si dovoljno velik. Kada si dovoljno velik možeš da razmišljaš da, ono, svaki tvoj ključni zaposleni ima svoj profil na stack overflow i deo vremena je plaćen da bude tamo i da pomaže ljudima. Ne da radi marketiranje ko kad su svi provalili da postoji Quora i onda si prestao da koristiš Quoru jer je sve marketing, sve je sales, super optimizovano, sve… a bila je super ideja. Ali stackoverflow je ostao i dalje hardcore. I veliki broj, često kad ljudi pričaju kad developer mora da traži tamo nešto, onda on nije dobar. Ne, svi traže tamo. Ako mora da traži nešto banalno, onda okej, ali svi gledaju da pokupe neko globalno znanje za svoj specifični problem, jer kao postoji toliko situacija sa kojima se jednostavni nisi nikad sreo, neko može da ti skrati put.

Ivan Burazin: A i nove tehnologije, ti možeš biti najbolji u nečemu, dođe nova tehnologija, ti jednostavno ne znaš, neko drugi napravi, tako da uvek imaš novi learnings. 

Ivan Minić: A kako izgleda Shift? I šta su planovi za naredni period i koja je tvoja uloga u svemu tome? 

Ivan Burazin: Ja imam 4 tima unutar svog dev ex depratmenta. Jedan tim je baš developer relations, koji najviše odnosi se na taj dio awareness i enablement. Bildaju te stvari da ljudi saznaju. Imam startup tim. Zašto ga imam? Jer sam uvek bia u te startup krugove i zato smo radili prvu konfu, ali startupi su kao nivo iznad developera. To jesu kompanije, ali to su najčešće dva čovek, tri, jedan, whatever. Ali oni već imaju business proposition da nešto rade i onda njih enalbeaš dok su mali i onda možeš growat sa njima. To je slično kao biti investor, samo ne investiraš novce, nego ti njima daješ kupone, kredite za naše usluge. Mi dajemo od 20 do 60 tisuća evra, dolara. Što gledamo za slanje SMS, ako ti core biznis nije slanje SMSova ili poziva, ti možeš to dve, tri godine trošit bez da… iako si mala kompanija, mi smo koristili Codeanywhere Twilio, AWS ili takve for startups i ne samo to, nego taj brend mi ostane bolje u sećanju jer su ti pomogli kad si bia mali. 

Ivan Minić: Nećeš ih sigurno promeniti jer je neko pola centa jeftiniji. 

Ivan Burazin: Tako da je to jedan long term game i to je dobro ispalo kako mi to radimo i onda imamo Shift. Da sam drugačio složio tim, Shift bi bio pod dev rel, recimo. Sve bi bilo pod dev rel. Ali kako je to došlo sa mnom i sa akvizicijom, već je selfsustainable kompanija i ona je svoj entitet, odnosno tim i kod Shifta je ideja obzirom da Twilio ili AWS ili Gugl ili Microsoft imaju svoje user konferencije i oni mogu napunit sa tisuću te svoje, i Apple, svojim userima. Ali Infobip nije poznat u tom segmentu developera i to sve i onda ne možemo to radit. I baš zbog toga smo odlučili da Shift ostane manje više nezavisan, odnosno program je nezavisan, na taj način jer Shift je prema developerima još uvek jači od Infobipa, kao brend. Onda ti je bitno, onda ne želiš sebe upucat u nogu, nego ti ljudi koji sve više svake godine dolaze, žele kupit kartu, žele doć, ti njima ostaviš to, naravno, staviš zastavu Infobipa okolo naokolo, čisto za awareness o Infobip. Na otvorenje će neko od founder govorit, malo intro, ko je Infobip, zašto je tu sve. I onda će, naš plan je da ti ljudi koji dolaze na konferenciju još uvek uživat na konfu, ali će biti kao Infobip je nama ovo omogućija, pa odnosiš dobro sećanje. To nam je slično nešto što nam se događa se Netokracijom, konačno smo došli i do toga. Netokracija kao takva će ostati kakva jest. Ono što će oni nama još pomoć jeste u kreiranju kontenta koji je za Infobip. Znači, mi na developer portal od Infobipa, želimo šta više content za taj awareness. Znači, ono, how to blog postove, a specifično Infobipove usluge kako rešavat. A kako oni imaju iskustvo sa tim content creation na takav način, onda su nam oni super utility kao… nije to prava reč, ali kao super tim koji to može da napravi. 

Ivan Minić: Da, mislim generalno za tu vrstu stvari mislim da je kao sa jedne strane kao tehnička uputsva i to, a sa druge strane study, kako neko prosto koristi to su mnogo dobre stvari. Sećam se prošle godine na Sparku je Infobip bio sponzor i na startup competitionu i 25 hiljada evra je u kreditima za SMS i okej, to ne deluje kao big deal, ali jeste, zato što ti omogućava da radiš u nekom periodu kada ti je svaki trošak problematičan, a mi smo došli u situaciju da zbog security i svega, svako logovanje bilo gde podrazumeva two step authentication koji je obično SMS.

Ivan Burazin: Jesi video šta je bilo sad sa Twitterom kad je…?

Ivan Minić: Video sam… Mislim, generalno to što se dešava sa Twitterom, nećemo to komentarisati…

Ivan Burazin: Promenićemo temu.

Ivan Minić: Imamo mi te izraze iz naših filmova šta se dešava kad ludak uđe u tenk. Ali dobro, nije bitno. Dobro. Zaokružili smo neku priču od dvadesetak godina, malo više. Ali dvadesetak godina nekog profesionalnog rada gde si ti u suštini sve vreme neko ko je tech guy, ali mora da ima i ceo onaj dodatni set veština koji prosečan tech guy ne mora da ima. Rekao sam ti i u pripremi, meni je bitno da ispričamo priču, nećemo mi nametati ljudima nikakve zaključke, ali bih voleo za kraj da mi kažeš da li postoji išta što bi uradio drugačije sada kada razmišljaš o tome.

Ivan Burazin: Pa puno stvari bih uradio drugačije, ali mislim da je to samo deo edukacije svoje. Dvi velike stvari, to nisu pojedinačne, mislim da su, znaš onaj izraz death by a thousand paper cuts i mislim da je to više problem što te neke sitne stvari propuštamo, recimo vrlo teško kažem ne. To je nešto što tek sad počinjem radit, uvek sam bio yes guy. Ne yes u smislu, ja bih reka da mislim da ne bi trebali ili moja sugestija je to, ali šta god da je odluka, I’ll go do it and get it done, je l. Znači nikad nije bilo ne, nikad nisam stao i rekao ne, neću to radit. Mislim da to sigurno češće. I druga stvar što sam počeo primećivat kod drugih je valjda jer sam se sad promenia je koliko odluka se donosi iz straha. Ne da nisam, ja sam puno toga radio, ali skoro svaka odluka ljudi danas, a i najverovatnije uvek, dolazi iz straha. I to banalne neke odluke, kao neću ovoga pitat nešto da mi donese nešto jer me je strah, neću odselit jer me je strah, neću ovo jer me je strah. I sad, ne znam, da umem to dobro izrazir, ali mislim da je sad bilo u četvrtak sa kim sam god priča, prijatelj, posao, žena, sve, sam kim sam god priča sve i kad je bilo pitanje, svaki odgovor njihov je bia donesen iz straha. Strah da se osramotiš, strah da ne ispadneš pametan, strah da failaš, strah whatever. I ja sam sigurno, još uvek imam toga, ali ja tek sad imam osećaj da sam se odmaka jer sam tek sad počeo primećivat kod drugih koliko je to učestalo, je l. Tako da te dvi stvari bih kod sebe generalno promenio, što prije. Mislim da bih bio na boljoj putanji. Krivulja bi puno bolje. 

Ivan Minić: Ja mislim da je to najvrednija stvar koju naučiš kroz vreme je da postaviš sebi pitanje šta je najgore što može da se desi ili kako bi ovo uradio da se ne plašiš. I onda ako bi uradio drugačije, probaj tako. Jer u principu, posebno kad smo mladi. Ti i ja smo ovo krenuli jako mladi, realno nemaš šta da izgubiš. Mislim nama deluje kao da imamo, ali nemaš ništa da izgubiš, malo ponosa, ali to će svakako da se desi kroz vreme. Da li ćeš da ga izgubiš odjednom ili na rate, isto je. Manje boli kad je odjednom, a naučiš nešto u tom procesu i ja stvarno mislim i za tebe i za mene i gomilu ljudi, mi smo faktički zajedno odrasli kroz ovaj ekosistem da je u suštini najvrednija stvar to što nam se desilo. Što smo to preživeli zato što da nije, nikada ne bismo bili u stanju da sa lakoćom rešavamo stvari koje ljudima staje srce.

Ivan Burazin: Ono što ću reći pre nego odemo dalje, ovo je skroz druga tema koju ne moramo otvarat, moje mišljenje je da treba imaš patnju kroz život i da moraš to acceptat i zašto sam to spomenuo, zato što ljudi sve više lobijaru da ne smem biti… ja sam imao bullying kad sam bio dete i to nije lepo i ne treba to baš tako, ali ne možeš zaštit od svega i ne treba zaštit od svega. Ima sad ona teza universal basic income, ja sam protiv iz sledećeg razloga zato što mislim da će napraviti veći social gap, ne manji. Zašto? Zato što ti ako si unutar svog bubble gde smo svi proaktivni, nama će samo pomoći ako imamo safety net od 1000, 10000, 100000 šta nam država daje, a ako si u ovom drugom, a mi smo sigurno, a i ti si bia, okruženju ljudi. Ako to dobiju, onda sigurno ništa neće radit. I ne samo što ništa neće radit, nego će cili njih život biti lošiji i život ljudi oko njih će biti lošiji zato što neće proći kroz borbe da bi se stvoria u nešto što treba napravit. Generalno, ne mislim da znam sve oko toga, ali taj deo ja mislim da mi moramo proć, kroz te neke patnje da bismo na kraju izašli bolji. 

Ivan Minić: Pa ne, kao što je i komunizam bio u teoriji super rešenje i verovatno jeste među robotima. Ali kad ljudima kažeš radi koliko možeš i uzmi koliko ti treba, niko neće raditi koliko može.

Ivan Burazin: Svi će uzeti više nego što im treba.

Ivan Minić: I uvek se svede na to. Kad bi to stvarno postojalo na neki način, kad bi ljudi mogli da budu objektivni prema takvim stvarima, super. Ali u realnosti to ne ostaje na duge staze. Jednostavno… inžinjeri smo, entropija. Uzmi primer spavaće sobe. Ako nemaš obavezu, ako sebi nisi nametnuo obavezu da je središ, posle nedelju dana će biti u haosu. Moraš da ideš protiv sebe, protiv svoje prirode da ostaviš to tako. Možeš sad neke stvari da radiš svesno. Ja iz principa ne nameštam krevet. Zato što je besmisleno. Ja razumem one što su prošli vojsku, pa je njima smisleno jer su ih tamo terali, sve okej, razumem i ko hoće. Meni je to besmisleno. Ali ostale stvari moraju na neki način da budu uređene, ne mora to drugima da se svidi, ali meni mora to da ima smisla. Jer ako nije, ako ne idem protiv sebe svaki dan, ako uvek idem linijom manjeg otpora, to me neće dovesti na dobra mesta. To sam shvatio, često ponavljam u Pojačalu. Kad čovek shvati neke stvari, onda ponavlja. To je da 200 i kusur epizoda kasnije, ja sam shvatio da ne dovodim u Pojačalo ni preduzetnike, ni… ja dovodim ljude koji sebi komplikuju život. To je to. To je jedina zajednička stvar za sve njih. Mogli su da idu linijom manjeg otpora, izabrali su da ne idu i to im je kroz proces od 15 godina dovelo do nekih super stvari. Ali ništa od toga se ne bi desilo za veliku većinu njih da nisu probali da idu kontra nekoj struji koja ih sve to vuče da bude easy going i nema veze, biće sve okej. 

Ivan Burazin: Na kraju kad uzmeš jedan dan, možeš uzet i jedan dan i odmorit se, ali 5 dana da ne radiš, protiv sebe. Ajmo sad dignit, ja sad treniram 2 puta u danu, pazim šta jedem, a ja nisam bio takav, ja sam pušio cigarete, pio, jeo, ležao. I sad ja to radim, dižem se ujutru kad si reka da ćeš se dignut, ne kad se osećaš kad, a ne kad se osećaš da ćeš se dignut. I taj dan kad si upravljao sam sobom, osećaš se bolje nego onaj dan kad nisi upravljao sam sobom. I svako ko to napravi će se složit da ako si ti reka sebi sutra ću ja napraviti to i napraviš, jesi zadovoljan sa sobom ili nisi zadovoljan sa sobom? To svako može da proba, uzmi jedan dan. I ne samo to, to sam negde pročita da confidence dolazi iz toga da kad ti sam sebi ispuniš obećanje i ti to radiš kontinuirano i ti imaš vjeru u sebe, ja sve manje imam stresa ujutru za sebe oću li ja nešto stići jer ja znam ono što sam ostavio za danas, ja mogu stići jer sam ostavio dovoljno da mogu, a vjerujem u sebe i da ću ja to napraviti i kad to napraviš nonstop, onda si ti sam sa sobom i možeš radit šta oćeš i život ti je jednostavno bolji, ja mislim. 

Ivan Minić: Hvala ti puno na priči koju si podelio. Mislim da je vredan i da će još neko ko bude ovo slušao, ako se trenutno oseća kao budala, da shvati da je to jedan potpuno normalan…

Ivan Burazin: Dio puta.

Ivan Minić: Tako je, deo puta, jedna tačka na putu. Puno sreće sa Shiftom na dalje, u kojoj god ulozi tu da budeš, pa makar i kao posetilac koji tu uživa i naravno puno sreće sa Infobipom i ovim što radite sada na tome da ta firma koja je zaista neverovatna postane još veća i još bolja jer to je opet, mnogi bi rekli “pa to je dovoljno, ne moramo više”, a moraš da stremiš u tome da budeš još bolji jer u suprotnom ćeš samo krenuti da padaš. 

Ivan Burazin: Apsolutno.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali i gledali, to bi bilo to za ovu nedelju. Ako imate neke komentare ili pitanja, ostavite ih na za to predviđeno mesto na YouTubeu. Vidimo se ponovo naredne nedelje.