Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nemanja Antić. Ekonomista, ali pre svega preduzetnik, vlasnik military shopa koji posluje na 7, 8 tržišta i koji je u nekoliko prethodnih meseci izazvao puno komentara i reakcija ljudi, a meni je bio veoma interesantan zato što je pričao o jednom vrlo realnom i ozbiljnom biznisu, biznisu u kome imate lager, u kome imate magacin, u kome se bavite nekim ozbiljnim stvarima i možete da očekujete neke ozbiljne rezultate kroz vreme. Njegova karijera je veoma interestantna, od starta je znao šta želi, put kako je došao do toga je onaj pravi, naučio je mnogo, napravio je mnogo grešaka, pričao je otvoreno o svima njima i verujem da će ovo da bude veoma vredno svima onima koji budu slušali. Takođe, bavio se jednom temom koju povremeno provlačimo kroz epizode, a to je šta raditi sa viškom kapitala, na koji način ulagati, kako razmišljati o tome i kada sam najavio nekim pratiocima Pojačala da će Nemanja doći, svi su žarko želeli da čuju njegovu viziju i njegovo viđanje toga svega i na kraju epizode pričamo dosta o tome. Uživajte!

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E, pa, Nemanja, dobrodošao u Pojačalo.

Nemanja Antić: Bolje te našao.

Ivan Minić: Razlog zašto si ti danas ovde je zato što se mi često bavimo klasičnim biznisom, bavimo se i ljudima koji su u nekoj vrsti digitalnog biznisa ili u nečemu što je nešto između te dve stvari, ali jako često kada pričamo o tome nemamo mnogo konkretnih jasnih podataka i brojki, nemamo mnogo primera u kojima jedan klasičan biznis na jedan dobar način benefituje od digitale i od svega toga. A posebno nemamo mnogo primera koji su izašli van Srbije, što se toga tiče. I napravili neku priču. Ja mnogo volim ljude koji su, kada kažem u biznisu, pravom biznisu. Nekom biznisu koji podrazumeva da imaš magacin, da imaš neki lager, da imaš neki novac zarobljen u tom lageru, da imaš proizvode koji imaju veličine, a tebi baš odu one koje su tebi najviše potrebne i tako dalje, jer su to stvari na kojima se zapravo najviše uči i na kojima moraš biti najobazriviji, gde možeš da napraviš najviše grešaka, ali to ako funkcioniše, onda osoba zna šta radi. I to je moj primarni utisak kada sam te slušao i ne samo kada pričaš o svom biznisu, nego generalno o temama koje su ti najbliže, a to su finansije pre svega. Ovo je čovek koji zna šta radi. A ja volim da imam ovde takve ljude. Tako da dobrodošao. 

Nemanja Antić: Hvala, bolje te našao. Divna najava, zaista. 

Ivan Minić: Pričaćemo o tome što danas radiš, o tome šta je najvidljivije u celoj toj priči je military shop, ali kako to uvek biva u Pojačalu, postoji prethodnica svemu tome, odnosno uvek krećemo sa istim, uvek krećemo od Munchmellow pitanja, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Šta sam hteo da budem kad porastem

Nemanja Antić: Pa, ja sam hteo da se obogatim, verovali ili ne, kada sam bio mali. Sada, ne kada sam imao dve godine, nego kada sam mogao svesno i racionalno da razmišljam. Meni je to nekako bilo blisko da na taj neki način dokažem svoj uspeh, neke mogućnosti, dečačke ideje, tada ka nekoj kupovini, danas više ka nekom savetovanju i na uticanju na okruženje i neposredno vođenje porodice i prijatelja. Znači, stvarno sam imao tu želju, kao mali. 

Ivan Minić: A kaži mi, imao si tu želju, jasno, ali na koji način, odnosno kojim putem da dođeš do toga? Kako si o tome razmišljao?

Nemanja Antić: O tome sam ozbiljnije počeo da razmišljam tek na ekonomskom fakultetu, znači sa svojih nekih 19, 18 godina. Ne znam, kad sam već upisao 2001. ekonomiju. Tada sam počeo strukturirano i organizovano na dostupa, moguć način da razmišljam o metodima, modelima, biznisima koji vode ka tom nekom bogatstvu kao vrednosti, znači ne samo da jurim neki svoj hobi, slikarstvo ili muziku, u tome se nikad ne bih obogatio. Znači ja sam morao da napravim i trade, da odustanem od nekih svojih želja da budem policajac, da budem automehaničar, da budem pilot, i to mi se sviđalo. Ali ipak sam precrtao na kraju hemijskom olovkom stvari koje mi se sviđaju, a ne vode u neki moj drugi cilj iz tog vremena. Danas, naravno, mi nije cilj da se obogatim, niti sam nešto preterano bogat, već jurim neke druge vrednosti. 

Ivan Minić: A kaži mi, okej, upisao si ekonomiju. Sa većinom ljudi s kojima sam pričao koja je upisivala ekonomiju je negde znala zašto to radi, ali kroz naše obrazovanje najčešće ne postoji neki logičan linearni put koji te vodi ka tome da upišeš ekonomiju. Nemaš gde baš da pokupiš u osnovnoj i srednjoj školi, osim ako baš nisi išao u ekonomsku, onda da, ali ovako u ovim opštim predmetima mi vrlo malo imamo dodira sa tim. Pominje se kroz geografiju na nekim mestima, imaš neka pominjanja toga svega. Istorijski, naravno, krize i sve ostalo koje su prouzrokovale sve ono. Dođeš u dodir sa tim, ali ja mnogo volim da pričam sa ljudima o tome kako im je bilo u školi, osnovnoj, srednjoj, svemu, zato što to obično budu neke stvari koje usput pokupiš jer si, da tako kažem, osuđen da moraš da učiš sve bez obzira na to što te pola toga ne zanima. Osuđen si da moraš da učiš sve, da učestvuješ u svemu, da dođeš do nekog nivoa da prođeš i sve ostalo ili da ostvariš uspeh koji hoćeš, kako god. A u tom procesu upoznavanja sa svim temama i svim predmetima, jave se vrlo često neke ljubavi koje se kasnije kroz posao otelotvore u neki segment tog posla ili kao nekakav hobi ili kao nešto treće, a obično nas do toga dovedu neki ljudi, a sad da li su to nastavnici, komšije, rođaci, prijatelji… jesi li ti imao u tom periodu neke ljude koji su te u tom periodu oblikovale, palili te lampice, prisećali te da tako neke stvari mogu da budu deo tvoje priče? 

Nemanja Antić:  Da, pazite. U osnovnoj školi stvarno nismo učili ekonomiju, u gimnaziji, ja sam završio Trinaestu gimnaziju, još manje. Profesori u gimnaziji nas svakako nisu usmeravili niti podsticali na područje te branše, ali ja sam došao u dodir 97. do 2000. godine. To je moj gimnazijski period, sa literaturom tih nekih američkih kompanija, to se u medijima počelo malo promovisati, pratio sam te kanale. A u stvarnom svom fizičkom životu u Beogradu sam primećivao naše domaće biznise uspešne, loše, lance, sportske klubove, koka kole, trgovina automobila i tako te neke stvari i onda sam počeo da zapažam te stvari i da ih vrednujem više od nekih drugih pojava. Pa sam na taj neki način izražavao svoje neko interesovanje. Moji roditelji su lekari, svakako me nisu oni lično podsticali na to, ali eto, nekako kao slobodno dete uviđao sam gde god bih se kretao, ja bih video da li se neko bavi biznisom, kako mu ide, zašto je uspešan, koje su posledice rada tog biznisa, da li on ima više nečega, da li on ima nečega manje, da li je srećan time i tako dalje. Znači, bavio sam se time na neki polusistematizovan način još u srednjoj školi kao analitičar. 

Ivan Minić: A kakav si bio đak?

Nemanja Antić: U gimnaziji vrlo dobar. Na fakultetu sam završio među prvima sa nekih preko 8 proseka.

Ivan Minić: Upisivanje ekonomskog fakulteta te na jedan način te opredeljuje da se baviš ekonomijom, ali u okviru ekonomije postoji mnogo oblasti i podoblasti za koje ljudi mogu da se specijalizuju. Postoji i ta neka situacija, naročito u prethodnom periodu gde su ljudi manje-više kroz nekakav opšti smer prolazili, kako god da se zvao, nego si ti nekakav ekonomista opšte prakse, što ja volim da kažem, kad završiš to sve. Ali su već tada kada si ti studirao se već jasno iskristalisalo nekoliko smerova koji su vrlo konkretni i vode te u neku karijeru koja izvesno može da bude i zanimljiva i lukreativna i kakva god. Kako si ti razmišljao i koliko je ekonomski fakultet bio ono što si od njega očekivao, što si zamišljao da će da bude?

Nemanja Antić: Pazite, ja sam ga upisao 2002. godine, to je praktično poluprelazak tadašnji naše države na neko blago privatno vlasništvo na market model, na biznise. Bilo je jedno 9, 10 smerova, od kojih je 7 ili 8 bilo onako socijalističko usmerenih. Više su ličili na geografiju i sociologiju, a bilo je svega nekoliko smerova koji su obrađivali na neki primamljiv način trgovinu i finansije. Tako da sam se ja u početku opredelio za trgovinu, a kasnije, posle završetka fakulteta sam izučavao isključivo finansije. Takođe treba napomenuti da su potpuno različite stvari ekonomija, biznis i finansije. Mi na ekonomiji to znamo, ljudi van ekonomije kažu “pa to je onaj što se bavi marketingom”, “pa to su te finansije”. A ustvari nije to to. Ekonomiju tog vremena je upisivao ko nije imao šta da radi u životu, kome je bilo dosadno ili kome je trebala neka potvrda da studira. Mali broj nas je upisao ekonomiju zato što to možda voli zbog nečega, a mislim da je najmanji broj ljudi upisao ekonomski fakultet, državni, da bi kao imao svoj neki biznis 5, 10, 17 godina kasnije. Ja sam bio u tih malobrojnih koji je zbog toga upisao. Možda ga nikad ne bih završio, ali eto, čisto da se zna da sam imao plan od početka. 

Ivan Minić: Mislim da je svima bio default pravni zbog broja ljudi koji je primao, a druga opcija je bio ekonomski jer je… nije baš inženjerski, ne zahteva se toliko matematike i svega, pa kao hajde. Kroz prolazak kroz redovne studije, šta ti je bilo najinteresantnije što si saznao?

Šta možete raditi sa ekonomskim fakultetom

Nemanja Antić: Pa pazite ovako. Ja sam završio gimnaziju, pa sam bio šokiran svim onim računovodstvenim sistemima, kako se to radi, knjiženje troškova, negativno šokiran koliko mi je to bilo nepoznato bankarsko poslovanje u tom predmetnom smislu. Predmet i su mi bili interesantni kao matematika, kao sociologija, marketing. Nešto što sam mogao da razumem ili nešto što sam učio u gimnaziji, meni je bilo interesantno u prve dve, tri godine, ali sam kasnije preokrenuo i počeo da se invazivno interesujem za finansije, za analitiku, tokove novca, keš flow, kamate, diskontovanje, ulaganje, povrat na zaradu, neku slobodu, finansijsku osnovu toga, setovanje kompanije, međunarodni biznis… to sam sve na ekonomiji pohvatao. Bilo je gomila dosadnih stvari. Modeli, teorijska analiza, Hekšerov model, teorija cena, mikromendžmenti… dosta toga je bilo ovako prilično da nema veze sa ekonomijom. Mikrocene, racionalize i tako dalje, ali znao sam da šta god da sam upisao bilo bi nečega što je jako zanimljivo, nečega što je poluzanimljivo i nečega što je možda zanimljivo. Pošto sam ja hteo da imam fakultet, to je bio taj, hteo sam da ga završim i uspeo sam to. Na kraju, posle fakulteta sam počeo da se profilišem i doškolovavam na master studijama, na brokerskim licencama u onome što sam mogao više da učim, više da volim, što me je više interesovalo, pre svega se mislilo na finansijsku analitiku. Iako se moj biznis danas zasniva na trgovini, odnosno na internet komercu preko Military Shopa, ali eto, u smislu obrazovanja, u finansijama sam najdalje otišao.

Ivan Minić: Jeste prošlo dosta vremena od fakulteta, prošlo je 20 godina od kada si upisao, nekih 16, 17 godina od kada si završio osnovne studije i sve. Mnogo toga se u tom periodu promenilo, iako bi verovatno svi rekli ne dovoljno što se tiče fakulteta, ali u tom trenutku ako možeš da se vratiš i razmišljaš o tome, u tom trenutku, koliko je taj fakultet bio po tvom mišljenju bio dobar i upotrebljiv?

Nemanja Antić: On je bio super upotrebljiv za nekog ko je možda imao put da ide u ministarstvo, ko je imao put da ide u politiku, ko je imao put da ide u neku veliku društvenu ili državnu firmu, tada su bile ogroman deo BDP, možda jedno 80% je dolazilo iz državnog i društvenog sektora, na primer mi, project holding, vodovodi, ne znam, ta neka državna preduzeća. Tako da su se naši ekonomisti svršeni uglavnom upošljavali tu, malo posle toga su išli u strane banke koje su otvorile domaće tržište, pa onda u strane američke ili grčke kompanije koje su ovde dolazile. Ne znam, nabrajam sada cementare, neke duvanske industrije, Filip Moris, Koka Kola, Pepsi, tu su završavali. A u ovom malom privatnom biznisu su tu… tu je baš zapadao neko kao rezidual, ne kao izbor, to je neverovatno. A ja sam baš zbog toga upisao, da formiram nešto svoje kasnije, tako da sam ja bio u raskoraku, ja i druge kolege s kojima sam delio mišljenje šta ćemo posle da radimo. Znači ambijent tada ekonomski, svršeni je bio vrlo sužen. Ja sam isto maštao, mislio sam zvaće me sada neki Microsoft, nešto. Ja sam nešto bitan. Međutim, ništa se od toga nije dešavalo, poprilično smo bili predefinisani ako hoćemo da se bavimo tom nekom ekonomijom u kravatama, ići ćemo u neke velike društvene, socijalne sisteme, u poštu, u carinu ili u neke strane velike banke da budemo, kao, ono, bela figura, košulja, crveni tepih, kancelarija, radno mesto i tako dalje. I ja sam prihvatio tu igru u nekom domenu, par godina sam radio u ministarstvu, kasnije sam tek posle iskočio i napravio iskorak dalje u privatnom i porodičnom smislu i svakako u poslovnom gde sam krenuo da budem privatnik, ne u velikoj firmi, već gde sam bio jedini i vlasnik i direktor, ali se to onda širilo kasnije i raslo, i eto.

Ivan Minić: To jeste jako zanimljiv trenutak u vremenu ako pričamo o tržištu u tom trenutku, dakle, ti upisuješ, okej, desio se 5. oktobar, počele su lagano da se dešavaju promene. Sa jedne strane imamo privatizaciju, sa druge strane imamo i na druge način neki dolazak nekog stranog kapitala i svega toga. Može se reći da, prema nekoj mojoj proceni i sećanju, recimo u pet godina se desilo jako mnogo. Od 2001., do 2007., potpuno se transformisalo i bankarsko tržište i krediti i sve što uz to ide, što jeste bilo onako, prilično ozbiljan zamajac za privredu i vrlo često kad pričam sa ljudima koji su danas uspešni poslovni ljudi, naravno da ima i onih koji su počeli i ranije, ali gro ljudi je počelo upravo u tih 2002.-2007. su počeli neki svoju priču, pa su neke svoje prve dve priče fejlovali…

Nemanja Antić: Pet, šest prvih.

Ivan Minić: Ali su onda vremenom došli do nečega, ali je to bio trenutak kada su zagrizli jer se nekako… ja se sećam jako lepo tog perioda i ja sam počeo da radim tada i osećalo se u vazduhu da nešto može da se desi, a i na tlu se osećalo da su se stvari promenile, da stvari mogu da se dese. 

Nemanja Antić: Nisu se samo promenile zakonski, iako jesu i zakonski, već ogroman priliv stranih investicija, venture fondova, bankarskog kredita, bankarskog novca ovde je dolazio. Strane firme su kroz te privatizacije upumpavale godišnje, u tim godinama, od 01. do 07., dve, tri, do šest, sedam milijardi dolara svake godine konstantno. Nezaposlenost se smanjivala, sa dolaskom stranog kapitala, dolazile su i te strane radne navike, profili, drugačiji ljudi su se tražili, drugačija sistematizacija, a profit je bio cilj, vrednost je bio cilj, kupac je bio na prvom mestu, a ne zaposleni. Kompanija je bila na prvom mestu, a ne neko socijalno blagostanje, prosto model se menjao. U početku je to bila SR Jugoslavija, pa SCG, veće tržište, 10, 11 miliona, koliko je imalo i stranci su gledali kako te proizvode prodaju svima nama, pa su onda predstavništva automobila, pa je onda OMV došao, Filip Moris, duvanska industrija, Niš cementare, pivare tri, četiri su došle i tako dalje. To je napravilo i promešalo dosta karata i novca je bilo mnogo više u firmama, u privrednom sistemu tadašnje Srbije. E, sam taj novac se dalje deponovao u banke ili se plasirao u kredite na mikroprivrednike, na fizička lica gde se povećala potrošnja, pa su onda i domaće privatne banke i polu-državne i polu-privatne, na primer, mnoge su sada bankrotirale, Agro banka, Privredna banka Beograd, Kragujevačka banka i tako dalje, nova Agro banka… uzimali su te pare i puštale u privredu, kroz kredite, kroz mali biznis. Država je s druge strane ta demokratska vlast, glupo je nazvati. Valjda je svaka vlast demokratska, ako je na izborima. Zakoni su bili takvi da se podsticao taj mali preduzetnički deo i preduzetničke firme i mala preduzeća, davali su se krediti, grantovi na nekom mikro nivou, ali znate, kad ste jedna ex-komunistička zemlja, ne možete vi očekivati banku da vam na lepe oči ili lepu frizuru daju milione. To je bilo 5, 10 hiljada maraka, a posle smo na evre prešli vrlo brzo, 2001., 02., kad je to već urađeno. Tako nešto otprilike. Onda posle par godina se krenulo neka 6., 7. godina i sami domaći radnici, sami Nemanje i Minići su sazrevali. Čekaj bre, pa neću ja više da idem da radim u Filip Morisu, hoću svoju firmu. Samo me to zanima. I neću svoju firmu da bih ja mogao da se oženim. Hoću da se obogatimk, čoveče. Pa neću ni samo to, hoću da idem na međunarodno tržište. Hoću o meni da se piše, da se priča. Ja sam imao te motive i ja mislim da su oni odlični za razvoj jedne države. Što više takvih misli i pojedinaca ima, da hoće da, ne optimizira, već maksimizira svoje postojanje i uticaj i želje i sklonost i težnje, to je bolje za jedno društvo. Srećan pojedinac, srećna firma, srećna država. Oporezivanje je lakše. Kasnije kroz budžet redistribucije imamo više i za trudnice i za stare i za bolnice i za sve ono, vojsku, policiju, carinu, za sve ono što treba. Ali primarni motiv, sve ono što nosi tu tešku piramidu od sistema jesu taj mali mikro i srednji privatni preduzetnički sektor koji je rekao “ja hoću više nego što mi treba”. To je razvilo SAD i u tom periodu to se osećalo u Srbiji u nekom malom izvesnom procentu populacije i stanovništva. Ja sam imao tu anomaliju uma da sam samo te stvari primećivao zapravo. 

Ivan Minić: To uvek bude tako. Da se ti nekako prirodno fokusiraš na nešto što te interesuje i ima raznih vrsti onih kognitivnih disonansi gde prosto primećujemo one stvari koje nas interesuju, kao kada kupimo auto i onda počnemo da ga primećujemo da ga ima mnogo više…

Nemanja Antić: Da, da, svi voze moj auto!

Ivan Minić: Nego što je uobičajno. Ali ima tu još stvari koje su se dešavale u tom periodu i mislim da koliko god su devedesete bile strašne u svakom smislu, kada su prestale da budu strašne u smislu rata i stradanja…

Nemanja Antić: Ostalo je sećanje.

Ivan Minić: Ostalo je sećanje, ostale su i posledice i mi smo imali to tržište koje je svi koji bi došli na to tržište sa stranim brendovima koje smo znali, sećali ih se… ljudi su bili željni toga, a polako su počeli da dolaze u poziciju da možda i nešto mogu da kupe ponekad. Druga stvar, lagano, pa onda i malo brže su se otvarale granice, što je zapravo značilo da ljudi zaista mogu da idu da vide nešto. Da nije maksimalni domet to što smo išli u Grčku. 

Nemanja Antić: Što kaže Gru “pasoš je lutrija, život je premija”.

Ivan Minić: Jeste. Imali smo tu neku mogućnost da vidim i da dođu ljudi i da se mi potopimo u neke druge kulture i malo da se druge kulture uklope u nas i malo prošaraju ovde kulturološki ceo setup. Nekako mi se čini da je ceo taj period vrlo bio interesantan i potentan i naravno da tako ne može da bude stalno. To je onako, jedna velika energija i sve što je bilo u tom trenutku je moralo da splasne. Naravno, nije morala da se desi svetska kriza, ali da se ona nije desila, to bi se lagano spustilo na neki nivo, ali u tom naletu svega, ti završavaš faks, negde vreme da počneš da radiš, kako je izgledalo? Kako si uopšte došao do prvog posla i kad si počeo da razmišljaš o poslu tokom studija i svega ostalog? Ne računam privatni biznis o kome si razmišljao sve vreme, to jeste važno, ali obično to nije prvi korak. 

Nemanja Antić: Da, apsolutno. Pa neko mainstream mišljenje svih mojih drugara sa ekonomije je bilo “šta ćemo da radimo? Pa prvo malo da se doučimo”, to je master, doktorske, ko šta voli, “pa ćemo tri, četiri, pet godina da radimo u stranoj firmi ili ministarstvu, pa posle zavisi kako nam tu bude, krenućemo svoj biznis ili će neko da ide u inostranstvo ili će neko u Koka koli da bude veliki direktor.” tako da ja nisam ništa pametniji bio od tog nekog modela. Posle faksa sam par godina radio u ministarstvu i možda je neka prekretnica bila kad sam iscrpeo sve mogućnosti od naprednovanja, do sticanja znanja do neke političke strasnosti i pristrasnosti ili neželjenja učestvovanja, ja sam se dislocirao iz te priče i krenuo u taj neki veliki rizični poduhvat privatno preduzetništvo neke 2009., 10. godine, tik posle te krize.

Ivan Minić: A kaži mi, odlazak u ministarstvo…

Nemanja Antić: E, da, izvinjavam se, znači kako sam se tu javio generalno, mi smo svi bili ovako u odelima sređeni, slali smo CV u banke, u brokerske kuće, za pozicije finansijskih menadžera, analitičara, na berzu, na državne neke institute, po opštinama i gde su koga primili, znači ja sam bio na preko 50, 100 razgovora u banci na nekom sektoru za ovo, za ono. Nije mi se dopadalo što su banke tog vremena imale neke stroge… 10 puta ideš na intervju. Ja sam to doživljavao kao saslušanja. Imam neki osećaj kao da nisu ništa više o meni saznali od prvog do devetog nekog razgovora i tako sam mislio “jadan ja, niko neće da me zaposli”, a ustvari onda kad sam se raspitao, svi su to prolazili i svi su na 100 poslatih CV-ova išli i dobili jedan posao. Mislim da današnje generacije pošalju 5, 6 puta i ono, kao… kažu “ja ne vredim ništa”. Tako da su mene primili na kraju u neko ministarstvo, tu sam ostao par godina. Mislim 3 godine.

Ivan Minić: A šta je bio posao?

Nemanja Antić: Ja sam radio na poslovima procene kompanija, srpskih i državnih koje su se procenjivale u smislu šta imaju od imovine, od obaveza, od radnika i procenjivao se njihov materijal da se one prodaju stranim ulagačima, stranim investitorima, ruskim, američkim, grčkim, nemačkim i austrijskim. To je bila grupa stranih investitora koja je najviše kupovala u Srbiji za vreme te privatizacije, odnosno svojinske transformacije, pošto je Srbija tad bila na evropskom putu, to je značilo da moramo da se odreknemo državnog vlasništva, a pošto to više nije trinaesti vek da neko dođe i da ti otme, nama su pružili priliku da mi to procenimo, pa da prodamo za neke pare i onda je praktično ministarstvo oformilo negde oko 500 ljudi tim na nivou republike cele. To je finansirala Svetska Banka, mene je Svetska Banka plaćala, da procenimo te firme. Bilo je možda oko 4, 5 hiljada kompanija koje naravno nisu moje firme, niti sam ja sve to radio. To je 500 ljudi prodavalo, pripremalo njihovu prodaju na aukcijama, na tenderima, preko berze, neke iz stečenog procesa, negde je prodavana samo imovina. Negde su investitori hteli da uzmu samo imovinu bez radnika. Država je preduzimala neke obaveze. Prvo su planula preduzeća jako lukrativna, interesantna koja su imala tržište u Srbiji i van Srbije. Pivare čuvene, cementare čuvene i duvanska industrija. To su ti necessities, znači potreba, građevinarstvo svuda u svetu raste. Ne znam sad, da ne reklamiramo nikoga. Duvan, kao porok i u inostranstvu i u Srbiji je dobro prošao i ove beverage firme su isto super prolazile. U trećem redu kompanije koje su super prolazile su bile domaće konditorske industrije, pošto je ta komunistička Jugoslavija ovakva, onakva, ali ipak 50, 60, 70 godina, jeda Pionir, jedan Soko Štark, jedan, ne znam, bombonjara, šećenjara, čokoladara, sad da se malo ovako izrazim, neko je to gradio 50, 60 godina, neko je to posle kupio za X, 2 miliona, 6 miliona ili 8 miliona, da ne ulazim u to šta je fer cena, da li je fer cena, da li je moglo da se plati više ili manje, potpuno ne želim time da se bavim, ali hoću da kažem sve te velike kompanije su uglavnom pokupovali stranci i ja sam to odma video da je nepravedno, iako su ih oni u skladu sa zakonom pošteno kupili, ali, međutim, kakva je šansa bila nekog Jugoslovena da to kupi? Ko je mogao da ima tolike pare? I ovi što su bili kriminalci nisu imali toliko para. Nije mogao to neki ministar da kupi, bilo bi nečuveno, a domaći privatnici, malo ih je bilo osim tih tajkuna, koji su isto kupovali, ali opet neka domaća, realna, poštena privreda, neki Minić, neki Antić, to nismo mogli da pokupimo, prosto nismo mogli da toliko kumulišemo novca u tom kapitalizmu, a dolazili su Norvežani, Amerikanci, koji stotinama godinama imaju kulmulant rast na prirast, rast na prirast i onda im se otvorila prilika u jednoj Jugoslaviji, jednoj Srbiji, počeli su da kupuju. To mi je nekako ovako malo neprijatno, polunepošteno mi je izgledalo.

Ivan Minić: Mi taj period pamtimo po tome što, naravno, firme koje su bile zdrave, koje su imale tržište, koje su imale dobre kapaciteta, kvalitetnu radnu snagu, ne prevelik broj radnika, mnoge od njih su imali i neke ozbiljne nekretnine ili posede ili slično. Imali su vrlo jasno određenu vrednost. Jasno je one da su najbrže otišle i da su prodavane za neke iznose koji su imali smisla gde se zaista prihodovalo nešto od toga. Ali, naravno, more tih firmi je bilo negde između ili u ozbiljnom problemu ili u nekom problemu na nivou “pa dobro postoji ozbiljan problem, ali postoji ozbiljna imovina, pa kad se to potre, to dođe negde na nulu, manje-više”. Proces procene vrednosti firme je nešto što rade konsultantske kuće, rade za privatna lica i za privatne firme i sve, modeli kako se to radi su u principu prilično poznati onima koji se time bave, ali generalnoj populaciji su retko poznati, posebno ako pričamo o tradicionalnom biznisu, što je ovde slučaj. Kako otprilike to ovde funkcioniše?

Kako se vrši procena firme

Nemanja Antić: Pa evo ovako, da pojasnimo. Zamislite da je jedna firma jedan stan i da su ukućani zaposleni, jedan briše prozore, drugi gleda tv, neko sprema hranu, da je prihod rentiranje tog stana, da je to kao jedna kompanije. I sad, kako da procenimo vrednost? Vi znate kolike su cene kvadrata u Beogradu, Subotici, male, velike… pa da vidimo kako se to sad bazično procenjuje kompanija. Imate cashflow metod, to je koliko od renti prihoduje godišnje neki stan, pa ako izdajete za 500 evra mesečno, to je 6000 godišnje, a na 10 godina je 60000 evra. E, sad, koliko vredi stan ako on za 10 godina zaradi 60000 evra? To sad zavisi kolike su opšte kamatne stope u Americi, Evropi… pa onda kažemo puta ta neka vrednost na tu kamatnu stopu, to je taj metod prodaje diskontovanog novčanog toka, kad mi iz budućnosti neku vrednost, ovom slučaju biznisa, u ovom slučaju stana diskontujemo. Znači smanjimo 60000 evra na tih 10 godina na danas koliko vredi, a taj faktor smanjivanja je ta kamatna stopa. To je neki bazični metod neke prve procene. Druga procena bi bila cena izgradnje te firme, ako ima robu ili cene izgradnje stana u građevinskom materijalu u ceni ruku, radnika, u ceni poreza, građevinskih dozvola, pa se kaže…

Ivan Minić: Koliko bi te koštalo to da napraviš?

Nemanja Antić: Da napraviš, tako je. To je drugi neki model koji mislim da može da se razume ako je stan u pitanju. E, sad, ako je firma koja ima gedžete, vidžete, aplikacije, know how kupce, sve je teže, ali ajde da sad ne zbunjujem ljude i treći metod bi bio koliko sličan taj stan, odnosno firma u sličnom tržištu, neka Slovačka, Češka, neka Arizona… šta je sad slično tržište? Slična kupovna moć, slična navika, sličan broj ljudi koji tu gravitira, koliko to vredi, pa da se otprilike uradi ta neka procena. Sada kad pređemo iz stana u kompaniju, situacija je ekstremno problematičnija, ja sam radio procenu svoje lične firme, Military Shopa i jako mi je teško da kažem šta je neka fer cena. Za koliko bih je prodao? Čekaj bre, fali mi 0. Mozgam se da li celu 0 da dodam ili oduzmem, prosto zavisi odakle gledaš. U Americi je ogroman broj biznisa uključen na berzi i onda je tamo ta cena akcije praktično govori koja je cena i sve je u očekivanju. Evropa je malo sporija, a bivše socijalističke i komunističke zemlje su još sporije, pa niko ne vrednuje očekivanu vrednost neke kompanije. Otuda ogroman broj naših firmi koje su imale ozbiljne promete u privatizacijama, po 1000 zaposlenih, ali ne vrede ništa. I sad mi kaže “to je bila firma, imala je promet”, ali pravi gubitak, čoveče. “Imala je firma 2000 zaposlenih”, da, ali 80% je višak. Ima jedna interesantna firma u Užicu, prave protivgradne rakete, deo su vojne i namenske industije. Oni su u Jugoslaviji imali 24000 zaposlenih, sada imaju 2000 zaposlenih i i dalje rade sa ogromnim viškom zaposlenih, to je 10 puta kontrakcija samo u zaposlenima. A gde je ulaganje u zgrade, u postrojenje… i na kraju krajeva, kakav to oni proizvod prave? Dajem primer. Ako vi pravite neke pantalone koje niko neće da kupi, znate li koliko takva firma vredi u Americi? Ne vredi ništa. Zgrada se ne prodaje na kilo, prodaje se često i za 10, 20% vrednosti proizvodnje te iste hale, jer je polovna, niko nije ključ u ruke, nema taj unutrašnji know how i tako dalje. Vrednovanje kompanija je isto jedna vrlo zanimljiva stvar i da nisam neki mali biznismen, bio bih procenitelj biznisa, a ne nekretnina. 

Ivan Minić: Hoću još jednu stvar da te pitam, jer mislim da je ona interesantna iz današnje perspektive kada uzmemo u obzir sve što se tada dešavalo. U velikom procentu slučajeva, te firme su kupovane zbog potencijala koje su imale, u nekim slučajevima i tržišta koje su imale, ali je vrlo često princip bio da dođe strani kupac, kupi, preimenuje to u sebe jer je brend koji dolazi vredniji od brenda koji postoji. Bilo je slučajeva kada nije bilo tako, naravno. Ali tu postoji jedna stvar, a to je da kažemo taj know how, možemo da ga zovemo intelektualna svojina, možemo da ga zovemo i nekakav brend ili recepture, sve ono što je jedinstveno kod te firme. Lupiću sad, nije dobar primer, ali meni jednostavan za upoređivanje. Može da dođe neko i da kupi Tigar, kao što se i desilo, ali Tigar je brend u nekoliko oblasti koje su vrlo vredne, ima vrlo dobru reputaciju, ima prilično veliku pubilku…

Nemanja Antić: Lojalne kupce.

Ivan Minić: I ima neki know how u smislu stvari koje su pravile, možda nisu bile state art na evropskom nivou, ali za naše okvire su bile više nego dovoljno dobro od, ne znam, čizama, medicinki, lopti, pa do guma i svega onog ostalog.

Nemanja Antić: Apsolutno da.

Ivan Minić: Koliko je u tim procesima uopšte bila važna ta intelektualna svojina koju firma nosi sa sobom, proizvod i brendovi, koliko se to gledalo i u kolikom procentu slučajeva, kao neko ko je bio unutra i video šta drugi rade, u kolikom broju slučajeva su potencijalni kupci uzimali u obzir? Koliko je to njima bilo važno?

Nemanja Antić: Strani kupci su se u školama školovali koliko je to važno i kako da se izračuna koliko je to važno. Oni su prosvećeni i osvešćeni dolazili da kupe baš to, dušu firme. Ali kad su gledali kao kupac, oni su gledali svoje interese i nije rekao hoću to zbog toga, prosto on je glumio svoj pravi razlog kupovine, već je rekao “okej, kupujemo firmu koja ima veliki dug, kupujemo firmu koja radi na tržištu, ima prosečnu platu od 400 maraka, kupujemo firmu gde je 20% ljudi višak, kupujemo firmu… spremni smo da uložimo u taj neki Tigar, mačku, lava firmu, ali tu je prosečna starost radnika 56 godina, pa znate šta to znači za naš budžet, pa znate kako će nas da gleda kreditor iz Amerike, pa iz Nemačke i tako dalje. Znači oni su imali drugi par lokala na pregovaračkom stolu, ali jasno je da to vredi, da je to za firmu praktično i najbitnije. Ta neka lojalnost kupaca da čuju za tu. Ne znam da li znate koje su muke imali gume iz Koreje, mislim da se Hancock zovu, kad su došle ovde. Ljudi nisu čuli, možda ste vi čuli, kolege ili možda sam ja čuo, ali većina ljudi nije znala koje su. Sad su to najskuplje gume koje možete staviti ovde kod nas, odnosno imaju modele koji su među najskupljima. Probili su se, ali su 10 godina ulagali. Ali sa nekim domaćim Tigrom ili Lavom nisi imao problema da to uradiš. Ja danas svu svoju robu moram da reklamiram u e komercu iz nekih drugih razloga, ali zamislite da imate tu prodaju da ne morate da reklamirate. To je baš to što si ti, Miniću, rekao.

Ivan Minić: Mi smo imali, Jugoslavija je imala gomilu brendova koji su bili zaista cenjeni i voljeni, imala je i one neke druge koji možda nisu bili cenjeni i voljeni, ali jesu bili nekakav uobičajni put kupovine jer su bili pristupačni, bili su okej, pa tako dalje, pa sad obično to što je bilo okej, 20 godina kasnije nije bilo okej jer su se stvari promenile, ali sa jedne strane imali smo te brendove koje imaju vrednost i nose vrednost, mnogi od njih su i danas prisutni u obliku u kome su bili, samo možda malo updateovani zbog situacija, a imamo i one kojih se sećamo sa nekim lepim emocijama jer su bili deo našeg odrastanja nekih firžidera, usisavača, ali svi znamo da su bili užasni, samo smo ih voleli jer su bili deo našeg odrastanja. Najlepši deo našeg života. 

Nemanja Antić: Naša Jugoslavija je lepa između ostalog što smo mi bili mladi, pa smo mi imali neke ljubavi, drugare, igranja, svako je imao nekog svog Jokića, drugara iz detinjstva o kome priča i tako dalje, ali hoću da kažem 10% kompanija u Jugoslaviji je bilo premium kvaliteta, ali vidite jednu stvar. I u Americi je bilo 10% kompanije premium kvaliteta. Evo, za poređenje, američka automobilska industrija, evo ja sad da ispitam ovde sve u studiju, pa nećete nabrojati više od 8 automobilskih industrija u Americi. Ford motors, General… znate koliko su imali otkako je Ford napravio? Od 1900. Imali su preko 3000 kompanija koje su bile, ne pokušaj, ne startupovi, već kompanije koje su pravile nešto što se zvalo automobil koje su banrkotirale. Hedson motors, Dudabejker, National… to je sve propalo i u Srbiji niko ne zna da je to nastalo i da je propalo…

Ivan Minić: Ima gomila onih brendova su vrlo prepoznati, a više ne postoje.

Nemanja Antić: Jeste. Ja bih voleo da smo mi mala Amerika, ali u svakom slučaju i u Srbiji su neke firme uspele i nastavile da se šire, te prodate. A neke su propale, ne zato što su ih uzeli stranci, već ti stranci, te neke iste brendove, propadnu i u njihovom tržištu. Danas imamo trend. Kinezi su dobar deo preuzeli, ne znam, kupili su Jeep, kupili su Jaguar i tako dalje, sad mislim da su uzeli i onaj luksuzni Bentli i tako dalje. 

Ivan Minić: Da. Ima dosta primera u međunarodnoj trgovini da oni koji su dobri trgovci, koji imaju ozbiljne lance distribucije i sve što je potrebno za to da vide kada je neki brend koji ima neku lepu tradiciju, ali trenutno je možda na izdisaju, ako je u njihovoj industriji proizvodnja tekstila, šta god, samo akviziraš taj brend, napraviš set proizvoda koji je pristojan, ne želiš da degradiraš brend, želiš da on ostane, ali napraviš set proizvoda koji je pristojan, nalepiš taj brend i koristiš svoje kanale za to jer imaš…

Nemanja Antić: Prodajne kanale. Tako je. Srbija tog vremena, ona je bila isto primamljivo tržište, ali na tom nivou, koliko je tada imala, ajde da kažem 10, 11 miliona. Te multinacionalne kompanije su imale megalodonske ideje da prodaju u celom svetu, u celoj Americi i Kini i tako dalje, tako da nije korektno reći da su došli ovde samo da kupe tržište. Da, ali su im planovi sigurno bili mnogostruko veći, kao što moj plan nije samo da prodajem u Srbiji robu, prosto i ja imam isti motiv kao i taj John Wayne iz Teksasa koji je privatizovao duvansku industriju, na primer. 

Ivan Minić: Kaži mi, to je taj deo koji se odnosi na ministarstvo i aktivnosti koje si imao tamo. Otprilike, ne možemo da kažemo da se ceo proces privatizacije završio tada, ali jeste gro stvari već najveći deo je bio završen. 

Nemanja Antić: Što je valjalo je završeno. 

Ivan Minić: Ti sad u tom trenutku u nekim malo već zrelijim godinama i imaš neko iskustvo, kontakte, video si šta, kako i treba doneti odluku šta dalje, jer prosto ulaziš u onaj deo života kada znaš najviše i najviše možeš da daš i radiš. 

Nemanja Antić: A i treba ti najviše. 

Ivan Minić: Kako si doneo odluku i šta je ona u tom trenutku značila?

Avantura Military Shopa

Nemanja Antić: Država mi je pomogla da ih napustim, pošto su nam smanjili plate dva ili tri puta, a ja sam se tek oženio, tako da sam se zbog konsolidacije budžeta kao državni činovnik bio prinuđen da probam privatno da rešim neku svoju zaradu gde sam prvo osnivao, pa sam se bavio savetovanjem u finansijama, pa sam imao partnere advokate, pa smo radili neki poreski consulting, pa pravni, pa male trgovačke firme, pa smo obilazili sindikalne pojave, pa smo držali školu časova matematike i engleskog, svašta smo mi pokušavali gde sam ja bio neki lider. Nešto je više uspevalo, nešto manje. Nisam se libio da likvidiram firmu koja mi je propadala, nisam se libio da se zadužim, nisam se libio da dugujem na kamatu, nisam se libio založim ono što imam da uzmem kredit, povoljan, nepovoljan, nisam se libio da tražim partnera, bio to moj brat, kum ili neko stariji od koga sam mogao da pozajmim pare. X puta su me odbili ti ljudi od kojih sam tražio novac. Tražio sam ulagača. Prokockavao sam, nisam prokockavao na kocki, već na biznisu i na par ljudi. Vukao sam te neke dugove iz mladosti po 10, po 12 godina. Vraćao sam kako sam mogao. Nije to bio neki period kao baš lepo, on je osnovao firmu, to je krenulo, lepa košulja, školovan, dobio iskustvo u ministarstvu, ček, pa svi su dobili iskustvo, ali nisu svi osnovali biznis kasnije. Nije pošteno. I do jednog trenutka kad sam pogodio nišu, otprilike, šta bi moglo da se radi, taman se tada mečovao neki internet koji bi pokrenuo, koji je pokrenuo, koji je dosta tih nekih novih karata podelio, gde si praktično od nule mogao da kreneš, a u okviru interneta, odnosno e komerca, javila se vrlo brzo još jedna nova branša, a to je digitalni marketing i marketing na internetu što je dalo šansu da opet svi trčimo od nule i što je značilo da sam ja opet među prvima krenuo i stigao na cilj. Ja sam dva puta vezao dva busta. E komerc puta digitalni marketing gde sam bio uspešan i u jednom i u drugom, a moj core biznis je bio prodaja robe, nešto što postoji 6000 godina, ja to sad radim. Prodajem robu. Pantalone, jakne, čizme preko Military Shopa, da kažem neke priče, fazonirali smo se na taj neki način. Eto, možda su to neke srećne okolnosti, ali da ne misle ljudi “imao je sreće”, u svakom trenutku sam imao 100 konkurenata koji to isto rade, inteligentnijih profesionalaca koji su učili digitalni marketing na fakultetu, koji su dolazili sa stranim iskustvom, stranih sajtova koji su dolazili ovde, velikih investicionih poduhvata, kanadska ambasada, kanadski investitori su ovde ulagali u e komerc, pa onda mi prodajemo više od njih. Moja zasluga je, ja sam njih pobedio. Nisam ja dobio na lutriji. Ali, evo, rekao bih vam tu dinamiku, tih nekih 6 faza Military Shopa. Da se vežemo za taj projekat koji mi je uspeo. Na stranu sve ove propale mini biznise, a pričao bih i o projektima koji su propali unutar Military Shopa. Mi smo prvo bili prodaja robe, preko sindikata, preko firme, ne od vrata do vrata, od firme do firme. Pa smo onda počeli e komercom da se bavimo, to je druga faza. Treća faza okrupnjivanja, mi nismo više e komerc side, mi smo platforma, čoveče. Drugi prodaju preko nas. Četvrta faza, mi nismo ni platforma, mi smo ekosistem. Uveo sam termin. Ekosistem je dominantna side platforma koja kontroliše dobavljače, koja kontroliše kupce, koja kontroliše freelancere, koja kontroliše novinare koji pišu za vas, koja kontroliše marketinški budžet medijima na kojima mi trošimo za digitalni marketing. Sledeća faza preko tog našeg ekosistema, mi postajemo regionalni igrač. Mi smo sad između 5. i 6. Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna, Crna Gora mi je interesantna posebo pošto je domen .me, pa ljudi misle ono, kao international biznis. A sledeća faza posle regionalne bi bila EU + Worldwide, faza za koju se tek spremamo. Nadam se da ćemo je realizovati u narednih 10 godina. Spreman sam da čekam 2040., 45., uopšte mi nije problem da izađemo na prava svetska tržišta kao militaryshop.com, na primer. To je tih nekih 6 faza razvoja. Čovek bi rekao da radimo e komerc. Pritom, e komerc više nije samo e komerc. Vi bez marketinga, bez reklama više ne možete da se bavite e komercom. “Pa dobro, ti si završio marketing smer na ekonomiji i sad možeš da se baviš marketingom.” Prvo, nisam. Drugo, to ti ne važi i da jesi. Pošto vi sad imate marketing na digitali, na internetu, on je toliko različit, toliko se to samo menja. Pa samo mi imamo pet društvenih mreža. Military Shop, Facebook, Instagram, Tik Tok, Youtube, Twitter. Pa marketing na sajtu. Pa marketing strategija banera po forumima, banera po medijima, pa Google marketing u smislu ključnih reči. Pa jurenje ovih klijenata, remarketing i tako dalje. Pa onda vam samo dolaze. Mi smo dugo radili na Facebooku, pa se onda pojavio Instagram, potpuni šok. Pa je sad uskočio Tik Tok. Ko gleda, da li su klinci, da li nisu, ko ima pare, da li ima matoraca, da li ima kupaca. Na kraju sam i ja morao da otvorim taj nalog da bi prosto morao da razumem te ljude. Pa mala slova, sitna slova, sad treba da prodaš neki ranac, neku baterijsku lampu i tako dalje i tako dalje. Sve je složenije. Cena marketinga je sve skuplja. Cene agencija da angažujete su papreno… vi to možda i bolje znate. To je možda isplativo nekim stranim firmama. Mi smo ovako sa dve zmije u džepovima, ne možemo da platimo često neke reklame. Jedno vreme se nismo ni reklamirali uopšte, ali smo to vreme iskoristili da se nas 15ak, 20 u firmi, da mi naučimo kako se to radi na kursevima, na knjigama, na pretragama. Kad je nešto novo, Goolge ads, Google reklamiranja. Imam Google nalog već trinaest godina. Ne Gmail, već aktivan nalog za reklamiranje. Koliko vi ljudi u Srbiji znate da se aktivno reklamira 13 godina?

Ivan Minić: Pa ne mnogo. 

Nemanja Antić: Evo, mene obilaze agencije i kad ih pitam koliko radite, “osnovani smo 2020.”. Čoveče, pa ti treba od mene da učiš marketing. Našalim se, naravno, da ne misle ljudi da sam prepotentan, ali generalno, evo, sad imate taj Tik Tok marketing. U Srbiji on nije moguć da se plati, ali u Nemačkoj jeste. Ja sam pričao sa ljudima iz Poljske i Nemačke da me spreme kad dođe plaćanje kampanje da uhvatim bus. Ne znam šta će da bude. Spreman sam da izdvojim neka sredstva. Pa smo napravili mini studio kod nas u magacinu. Malo skromnija oprema nego ovde kod vas, ali trudimo se pomoću štapa i kanapa. Dođu ljudi i kažu da to može lepše, pa bato uvek može lepše, ali lepše košta više, puta ljudi, puta vreme, puta puta. Tu na kraju krajeva ako platiš skuplje, ne znači da će biti lepša neka slika, fotka, reach, share i tako dalje. Sve je složenije.

Ivan Minić: Ja mislim da je jako velika stvar zapravo u tome da si ti čovek iz finansija, pre svega i da ti zapravo razumeš koliko te nešto košta. Jer kad mi pričamo iz ugla marketara, čak i oni koji se relativno ozbiljno i odgovorno bave time, njihova logika je “dobro, taj proizvod košta 10 evra i na njemu je marža 50%, to znači da ako ja tebi dovedem kupca za 3, 4 evra, da si ti u profitu”, što vrlo često nije tako, zato što ljudi ne uzmu sve troškove u obzir. Uzmu u obzir koja je nabavna cena i koja je prodajna cena, a ne ko… najbanalnije moguće, treba to da spakuje, a to nije mala stvar. 

Nemanja Antić: Dozvolite mi da dodam jedan amandman republikanski na vašu izjavu. Prvo, marža nije 100%, nego 20%, znači, nabavljamo ga za 8, a prodajemo za 10, kao prvo. Ta razlika nije ni 20%, to je razlika u ceni, odnosno kontribuciona marža je 20%. Međutim, to nije živ keš, to su pare na računu koje još imaš da platiš PDV, porez na dobit i dividende. PDV je 20%, porez je 15% i dividenda je 15%. To je samo nominovno što te čeka. E, sad, ako novac nije naš, ako smo uzeli od banke, na kamatu od 10%, oduzmi od tih 20% i tih 10%. A gde su tu radnici? Pa je li neko pakuje tu robu? Gde je renta? Pa ti si mi rekao koliko skupo ovde plaćaš prostor. Pa i to je valjda neki trošak. Ima neka struja, ima neki administrativni troškovi, ima neka amortizacija. Verujte mi, to se toliko izduva i mi to ne možemo, ja to razumem kao finansijski analitičar, ali to je teško na marketinški um preneti nekome da mu objasniš koliko ustvari tu malo odlazi. A agencije su sklone da kažu “eto, nek si ti u pravu, nek nam je na 5 dolara 5 zarada. Aha, znači vi možete za 4.99 da dovodimo novog klijenta?” sve preko 40 centi, meni ništa ne ostaje, u živom sam gubitku. Taj deo je meni bio jako teško da objasnim nadprosečnim inteligentnim ljudima u agencijama jer jednostavno misle da ih ja zavlačim kad im objasnim kako jeste. Kasnije sam skapirao da je veliko neznanje tu jer su sve te agencije male firme koje nemaju ni PDV ni porez na dobit ni dividende, koji nemaju ni robu, pa da on ima ulaznu i odbitnu stavku u robi. Onda ovi što znaju kako ide ulaz i izlaz u robi, oni misle da su marže 300%. Ja ne mogu da ima objasnim da marže uopšte nisu 300%, već su od 3 do 30%, kako na kom artiklu. Konkretno pričam o Military Shopu, ne znam kako je u drugim firmama. Ali čisto sumnjam da je neko uspeo u robi da napravi… ako ja tebi prodajem… isključujem sad ono uzima na Alibabi, pa prodaje u Americi, pustite to, to je mikroniša mikroniše i to je aberacija koja će pre ili kasnije biti setovana na fer cebu. Vi kad vidite nešto da je 12 hiljada, koliko sam ja glup kada neko uspe da nabavi nešto za 6, a meni prodaje za 12. Da li je moguće da je moj iq toliko nizak da me ubedi da to vredi 12?

Ivan Minić: Tu postoji još jedna velika stvar koje si se ti dotakao, a koje vrlo često ljudi zanemaruju, a to je da kada prodaješ fizičke proizvode koji imaju veličine, to znači da bi mogao da prodaješ pantalone, moraš da imaš 100 pari u 20 različitih veličina da prodao jedne.

Nemanja Antić: Puta boje.

Ivan Minić: Okej, može još da se usloži drastično. Ja često kada pričam, imao sam sa par drugara slučaj da pravimo neki tekstil nešto, da pravimo nešto reklamno, da delimo i to. Šta bi mogli? Šalove i čarape, jer nemaju veličinu.

Nemanja Antić: I kape!

Ivan Minić: I kape. To nema veličinu. Ima i to veličinu, ali u suštini, čarape ako su elastične su jedna veličina za muškarce, jedna za žene, šalovi su jedna veličina… sve drugo… kao, ajde da radimo majice. Koje ćemo veličine ćemo da pokrijemo? Standardno, 4 veličine za decu i 7 veličina za odrasle.

Nemanja Antić: Evo, Miniću, ti si nadprosečno inteligentan čovek i dečko, ti ćeš ovu matematiku razumeti. Mi imamo dva proizvoda koji imaju veličine. Majice, mnogo majici i pantalone, mnogo pantalona. I recimo da ja prodajem 200 majici mesečno i 200 pantalona mesečno, ja da bih ostvario tu prodaju 200-200, pritom kad neko kupi 200 nije to jedan čovek i daj mu 200 L-ova, to je obično “daj mi malo ovamo, onaj L” Ja moram da imam 10 puta veću stalnu zalihu, ja imam stalnu zalihu, 2000 majica i 2000 pantalona, stalnu zalihu, sve boje i sve veličine da bih iz toga mogao da generišem prodaju za 200 kupaca koji po Gausovom zvonu neko gađa 2XL kao ja, neko 3XL kao ti, neko M, neko 2L, neko S, ali ja moram 10 puta veću zalihu da imam sve vreme fizički kod sebe da bih mogao lesno, odnosno lako da prodajem 200, a ljudi misle “kupio si 2000, sad ćeš da prodaš 2000”. Ama čoveče, ja da bih prodao 2000, moram 20000 da izlagerujem. To niko ne razume, Miniću. 

Ivan Minić: Skoro mi je jedan prijatelji koji je u biznisu sa tekstilom na moje pitanje kakva je bila godina rekao da je bila odlična, je l ostalo, pa ostalo je lepo, a gde je ostalo, pa ostalo je u magacinu. 

Nemanja Antić: Pa da.

Ivan Minić: I okej, opet, tekstil je, ne kvari se. Prodaće se sledeće godine jer u tom konkretnom slučaju to jeste evergreen stvari i sledeće godine će ljudi takve iste majice nositi, najverovatnije.

Nemanja Antić: Da, ali neće sledećih 8 godina. 

Ivan Minić: Tako je, ali nije nešto sa apsolutnim rokom trajanja.

Nemanja Antić: Nije banana, apsolutno. 

Ivan Minić: Ali jeste strašno da kada ti završiš godinu i svi pokazatelji kažu da je godina bila dosta dobra i ti podvučeš crtu i shvatiš da imaš profit koji je okej i imaš neki kapital u firmi, ali taj kapital stoji u policama koje te koštaju. 

Nemanja Antić: Koštaju te police, koštaju te radnici, koštaju te… evo ti naš magacin, imaš police, imaš radnike, imaš obezbeđenje, imaš čišćenje magacina, zgrade. Prodao, imao, nemao, to moraš da imaš, imaš dopune, pa onda nekad nešto nestane, pa neka kiša, pljusak, pa te nekad opljačkaju, pa se onda juriš sa osiguranjem. Rok trajanja mi imamo, ali pazite, čizme, pantalone, guma, gde god imate konac, gde god imate lepak, rok ide, ne ide za godinu, ali ide za 7, 8 godina. Nama se, vezane za ove moje promašaje u biznisu, X puta nam se desilo da kupimo neke rendžer pantalone po 50 evra, plus carina i PDV, pa ih ja prodajem posle za 10, 12 evra da ih likvidiram, da rešim stare zalihe. Da likvidiram u nuždi, u potrebi. Nama se to stalno dešava. Stalno promašujemo neku robu. Mi imamo 10, 12 hiljada artikala koje lagerujemo. Nekad pogodiš, nekad promašiš, to kad promašiš, to stvarno boli po ušima. Naš lager je plaćen lager. Imamo mi neke dobavljače koje nam daju kao na ler robu. Kao uzmi, pa plati za tri meseca. Da, ali mene treba da juri neko šest godina da me čeka. Ko će to da mi da. Daju nam banke revolving kredite, on me čeka, ali ide kamata. Gde god da se okreneš, nešto boli. Nešto je po ušima. Nije to baš tako jednostavno kako ljudi misle. Pa onda su rekli, jedan dečko, čovek inteligentniji od mene mnogo, kaže “ti si glup. Što ne radiš samo rančeve, satove i noževe?” to kao nema veličine, pa mi onda lakše. Pa mu ja onda objasnim da mi nismo satovi.rs ni rančevi.rs, mi smo Military Shop, ja želim da obučem čoveka od čarape do pancira, jakne, kačketa i sve ono između. Kompletnu opremu da mu damo. Pantalone, imamo 6 brendova, po 4 boje u 12 veličina, to je 300 modela boja… nek je samo po jedna, ja moram da imam 300, a mi dnenovno prodajemo 10, 20, 50 pantalona. Da bih prodavao toliko, moram da imam 4, 5, 6 hiljada pantalona na lageru kome ide rok, a nemam neku moć da ja sad kažem “daj puta 10 cene, pa da završimo”, marža to plaća. Meni su marže padajuće u ovoj inflaciji, a moram da imam tu neku širinu, a tržište mi je jako teško. Teško je jer je populacija opadajuća, nama ljudi odlaze i ne rađaju se i prosečne plate su ovde, ja sam gledao da ne misle ljudi da sam mračnjak, heraklit, medijana plata u Srbiji je 55, 56 hiljada, to je znači 50% ljudi koje vidite negde u Srbiji ima manju platu od 55 hiljada, a 50% ima veću, pa to je zastrašujuće. Tim ljudima ode sve na hleb, mleko, vodu, decu i tako dalje. Kako ja njemu da prodam treći nož, četvrti ranac, zimske čizme ili kabanicu da mu prodam? Kako ja da mu prodam airsoft repliku za 600 evra na kojoj ja zarađujem 50 evra bruto zarade? Kako ja to da mu prodam? Gde će on to s tim? Imamo te neke probleme, raširili smo se, uveli smo neki veliki asortiman, ljudi su to prepoznali kao vau, super, ali… to je kao da imaš lep biceps. Ljudi misle da si se rodio s njim, ama bre rodiš se sa nekim ušima ovakvim ili onakvim, a ovo što moraš, to mnogo košta i mnogo je teško. U mom slučaju je ekstremno teško jer ja to nisam ni nasledio, niti imam nevraćene kredite, niti sam franšiza multinacionalne kompanije, niti sam tajkun, niti sam državna firma, pa sad kao sipaj, toči, plaća neki budžet. Mi smo to sve iz privatnih sredstava i prirasta vrednosti ulagali, ulagali, ulagali, kupovali, širili bazu. Trenutno nam ide, ali to je trenutno, ne mora da znači. I Liman Brothersu je išlo, pa su bankrotirali za 3 dana. I mnogi drugi trgovački lanci su propali, na primer.

Ivan Minić: Mislim da je taj momenat gde si ti shvatio da sa jedne strane opcija za opredeljivanje za jednu vrstu specijalizacije je skroz okej da ti budeš rančevi.rs ili satovi, to je skroz okej, ali to onda znači da si ti, ukoliko prodaješ kvalitetan proizvod, da tebi svake godine, 2, 3, 5 dođe i kupi ponovo kod tebe. 

Nemanja Antić: Jeste, što je kvalitetnije, on ređe dolazi. 

Ivan Minić: Što ti bolje radiš svoj posao, to on ima manje potrebe da ima kontakt s tobom. A stalno dovoditi nove ljude je vrlo teško i naravno da je publika mnogo manja. Kad ti napraviš ovu vrstu ekosistema gde on može svakog meseca sebi da kupi nešto, tebe košta nešto da ga dovedeš prvi put, ali ako on ostane tu dovoljno dugo i ako bude zadovoljan i bude naručivao ponovo, ti imaš šansu da kroz petu kupovinu izađeš u nulu ili plus.

Nemanja Antić: Kako u 5? U 105. Mi imamo kupce koji po 100 puta kupuju kod nas, ne za godinu dana, nego za 10 godina. Military Shop je bio ignorisan 11 godina i sad kad nas sretnu na ulici kažu “to je onaj što je uspeo preko noći”. Je l’ me razumete šta hoću da kažem?

Ivan Minić: Naravno.

Nemanja Antić: Pazite sad, 2 jaka argumenta zašto mi nismo rančevi.rs ili vojnepantalone.rs ili vijetnamke.rs. Ja želim da se ti ceo obučeš u Military Shopu, naravno ne možeš da kupiš kupaće gaće, ali ono što je iz military branše, taktička oprema, pozamanterija, kape, šorcevi, kvalitetne jakne, sve da kupiš, to ja želim. Želim dugoročno da se vraćaš. Meni je timeframe dekada, dugoročno. Mi smo 2023… 23? Ja sam nju završio, ja ustajem u 6 zbog 2045. Ne znam da li me razumeš. 23., 24., to je završeno, radi Luka, radi Filip, radi Jovana i oni su je završili. Mi sad setujemo neke nove brendove, setujemo našu proizvodnju, setujemo strana tržišta. Mi se za to zagrevamo. To je naša neka strast. Znači, širina nam treba bi ljudi mogli sve na tom jednom mestu da kupe, a ovako kad bi bio neki mikro, mikro, mikro… nije mi cilj da dođe neko na 3, 4 godine. Već da vežem čoveka u slobodnoj volji, znači dajem… mi robu ne dajemo, mi robu prodajemo. Meni kad neko kaže “neću da kupim”, okej, ostala mi je roba, ne moraš. Nismo mi, nisam ja tip za svakoga. Naš sajt nije za svakoga. Mi prodajemo robu kome to odgovara. Jesmo skupi? Nemoj da kupiš. Loša roba? Vrati. Prepotentan šef? Okej, pa ja da sam hteo svima da udovoljim, ja bih bio Čika Munja. Prodavao bih sladolede, čoveče. 

Ivan Minić: Jedna stvar koju bih hteo… ajde malo te vratim. Da prođemo još jednom priču kroz Military, kroz druge stvari. Na ono što hoću da te vratim je taj period između državne službe i prvog pogodtka pravog gde si sam rekao da je bilo mnogo lutanja i da je bilo mnogo grešaka. 

Nemanja Antić: Bilo je neuspeha. Nije nužno lutanje, ali neuspeh. 

Ivan Minić: Ono što bih voleo je, ne moraš pojedinačno da ulaziš u te primere, kažeš i sam da ih je bilo dosta i da su bili vrlo raznorazni, ali bih voleo da izvučeš neke stvari iz tog perioda koje si naučio, shvatio jer u suštini čak i kad imaš neko formalno znanje i obrazovanje koje je akumulirano, u preduzetništvu bez obzira na sve proračune i istraživanja ulazimo vrlo često stomakom i bez obzira što nam pet ljudi govori da to nema smisla, mi ćemo to probati po cenu da promašimo i to je to i vrlo često ćemo promašiti. Ponekad ćemo pogoditi i sa jedne strane imaš tu situaciju da kažeš “a, pa dobro, bio sam u pravu, a vi niste”, što nema baš neku preteranu vrednost u životu, ali anegdotalno je zanimljivo, ali  imaš i taj momenat da si ti svoj i svaki rizik je na kraju dana tvoj i svaki uspeh na kraju dana je tvoj, svaki gubitak i promašaj je tvoj. 

Nemanja Antić: U novcu je tvoj. 

Ivan Minić: U svakom smislu, pa reputaciono, kako god. Šta pamtiš iz tog perioda te najveće borbe i traženja kao neke najbitnije lekcije koje si pokupio? 

Nemanja Antić: Pa, evo fokusiraću se na te negativne lekcije. Prvo, sve svoje pare koje sam uložio sam izgubio u biznis poduhvatima. Milioni dinara su u pitanju, za mene basnoslovne cifre tog vremena i to mi se desilo nekoliko puta, iako sam iz svakog promašaja vukao kulmulativno iskustvo. Znači nisam ja 2 puta propao na isti način. Ja sam mnogo puta propadao na različite načine. Pogrešna roba, pojedu te troškovi, velike rente. Jednu firmu sam osnovao, Institut se zvala, da ga ne reklamiram iako je moj, nabudžili smo sve, conference room, italijanski stolovi, a onda nismo imali klijente jer nisu hteli da plate i brzo me je to isisalo. Pa onda konsalting finansijsko-pravni, ja sad treba da savetujem neku banku, neku industriju, ja 25, 26 godina, vide klinca tek obrijanog… ložim se na basket i MTV. Prosto neće da mi daju pare, ne veruju u moje znanje, bilo da ga imam ili nemam. Ne mogu da uverim čoveka da to toliko vredi. Pa mi je i to propalo. Pa onda eksperimenti sa robom, da li možeš sa patikama, tamo, ovamo, pa zaplene robu, pa nemaš neko znanje kako ti sad to da cariniš, kome da se žališ, pa ti istekne rok, pa si prekludiran. Svašta se tu dešavalo. Pa da vam sada ne pričam sa partnerima probleme koje sam imao, ko je tu koliko uložio. Sve mi se to pokrckalo. Uvek se neko izjalovio, neko se oženio, neko od njih je hteo da prati, neko je uložio isto, ali nije hteo da radi isto, neko je hteo da radi isto, ali nije hteo da uloži. Neko je vrednovao zato što je on možda mislilac, a ja sam vrednovan zato što sam ja veliki radnik, pa smo se onda posvađali i pokačili. Kad god krenete neko partnerstvo u Srbiji, ono je jako loše. Na kraju znanje koje sam isisao kao neku krivu koja je zakonitost u 10 godina mojih promašaja jeste da ako hoćeš nešto da uspe, moraš ti time da se baviš i ne možeš posao da završiš u 4, 5. Te dve stvari su najbitnije. Ako hoću da mi uspe digitala, prodaja, tender, to moram ja da idem list po list, to je prva stvar koju sam naučio. Druga stvar koju sam naučio je moraš dugoročno da gledaš da vidiš da je to svetlo ne na kraju tunela, već i da tunel ne znaš koliki je, ali sama ta tvoja želja i volja da ima neko… to je kao ona bazična razlika između vernika i ateiste. Obojica imaju snajper, ali u uglu gledanja je razlika jer ovaj vernik, on veruje na kraju nešto, ne ponaša se on kao lunista, kao ludak koji se moli da mu padne, već on jednostavno ima tu veru, a radi isto kao ovaj. E, na taj neki način u biznisu treba dugoročno gledati u seriji struktura, ja sam probravao, u mojoj glavi, što je jako zdravo, ja sam samo čekao kad će nešto da uspe. Prosto sam imao zdravo, racioinalno očekivanje da će nešto da uspe, a da sam tip koji odustaje, logično da sam tip koji odustaje na prvom bankrotu. E, kad sam potrošio lične pare, ja se ni tu nisam zaustavio, ja sam uzeo svoj imenik koji je bio pozamašan i zvao sam ljude redom “koliko imaš? Imam 100 evra.” šta da radim sa 100 evra, mislim se u sebi. “Ništa, daj. Na koliko možeš da mi daš? Možeš na 10 godina, na neku kamatu, na neki…” nekima sam dužan ostajao, nekima sam kasnije i vratio i tako dalje. Prilično sam se tu borio da dođem do tih novaca. Sećam se u toj jednoj firmi koja se bavila trgovinom nekim specijalizovanim proizvodima. Banka Inteza htela da mi da kredit i daju mi 2 miliona dinara i ja kao malo dete čoveče. Bila neka kamata 14%, ma kakva kamata, 2 miliona… I to mi je propalo na kraju, posle je dug pao na mene kao na vlasnika, pa sam posle taj dug vraćao 6 godina. Gomila nekog negativnog iskustva. Ne mislim da je negativno da ću ja sad kraće živeti od toga, ali svakako nije primer neke prakse koji će da piše u knjigama tako treba raditi. Sada ja ne znam da li treba ili ne treba raditi, to je sad veliko pitanje, da li sam ja ovde zbog neuspeha i da li postoji neki uspeh koji je nastao bez neuspeha.

Ivan Minić: Pa vidi, to je ono, Bože daj da se rodim srećan, pa me baci na đubrište. Nažalost, to je nešto na šta ne možemo da utičemo, možemo malo da pomognemo toj sreći time što ćemo da se trudimo. Ako dolazi, da nas zatekne spremne. Ali ne možeš da utičeš na to da li ćeš imati sreće ili nećeš. Ali u 100 pokušaja je više šanse da ćeš imati sreće, nego da nećeš.

Nemanja Antić: Evo jedan interesantan Amerikanac indijskog porekla, on je definisao, Naval se preziva, 4 koncepta sreće. Prva je slepa sreća, ideš ulicom, sretneš lepu devojku. Ideš ulicom, 100 evrića. Ideš ulicom, dođu iz Koka kole “e, ti nam trebaš”. To je blind luck, prvi tip sreće. Drugi tip sreće je fortune favors the bald, to su ljudi koji se trude, koji rade, koji trče, koji se spremaju, to je tek drugi tip sreće. Treći tip sreće je luck prefers the prepared mind. Baš što si ti rekao. To je da izgradiš jedinstven skillset, jedinstvenu neku priliku da sreća dođe na tebe. Sreća, ne misli se na sreću, već na uspešan biznis, uspešnu devojku, uspešnu okolnost, uspešnu privrednu granu, da ti budeš infrastrukturno spreman kad to dođe. To je treća sreća. Luck prefers the prepared mind. Ja ne mogu… kad će doći internet komerc, ja nemam pojma, niko to nije znao, ali ja sam spreman bio kad dođe nešto novo, ja ću kao oni kučići prvi da najbrže povučem. To je treći tip sreće. I ultimativna sreća u smislu bogatstva, biznisa je taj četvrti tip gde ti moraš da izgradiš svoju ličnost, svoj karakter. Da budeš toliko jedinstven da uspeh bude tvoja sudbina. To uopšte nije sporno.

Ivan Minić: DNK.

Nemanja Antić: Da to samo može preko tebe da se završi. Da nema nekog drugog načina, na primer, ekstremno uspešni hirurzi, ljudi koji su onako ekstremisti u nečemu, u svojoj profesiji, oni imaju taj četvrti tip, znači to ako hoćeš da uspe, to samo on može da radi. E, ja sad pokušavam da se lično izgradim na taj četvrti kanal sreće. Da je moj karakter takav, da je moja ličnost, da meni ljudi veruju neograničeno. Uopšte nije upitno da li ćemo mi platiti robu, da li ćemo mi prevariti. Ja kad izdam menice, da su to menice sa pokrićem, a ne bez pokrića. Ne znam je li ste vi nekad izdavali menice. Ja kad izdam menice, šta sad meni znači menica sa pokrićem? Evo, mi imamo magacin 50 miliona. Ja kad ti izdam menicu firminu, pa garancija je 50 miliona robe. A ima ljudi koji izdaju menicu, a nemaju robu, to je menica defakto bez pokrića. Ona ima vokabularno pokriće, ali ja ću vratiti. Ali čime ćeš vratiti ako ne budeš imao? 

Ivan Minić: Dobro, možda firma ima nešto u vlasništvu, ali vrlo često nemaju ništa. 

Nemanja Antić: Slažem se, a najčešće nemaju ništa. 

Ivan Minić: A insistira se na menicama kao sredstvo obezbeđenja koje je apsolutno ništa.

Nemanja Antić: Tako je. Znači taj četvrti tip je da sebe izgradite tako da ne jurite vi uspeh u poslu, poslovni uspeh juri osobu s kojom može… zamislite sad po Srbiji ide neki promet od 100 miliona. Šta mislite, gde će on da padne? Na vas? Na mene? Na Petra? Pa pašće tamo na onoga ko može najbolje da ga obradi, ko može najbolje da ga sprovede, ko može da ga najbolje primi na najpošteniji način. Parama je svejedno kod koga su. Ne znam da li znate. E, tako.

Ivan Minić: Dobro. To je taj deo koji te je u principu pripremio na Military Shop. Voleo bih kroz Military Shop i to iskustvo pričaš možda konkretno o tome kakvi su neki od promašaja bili i šta znači kada ti napraviš promašaj, odnosno na koji način pokušavaš da rešiš stvar. Jednostavno imati lager je pakao, a imati lager kojeg je uhvatila skleroza je još veći pakao. Jer prosto za 5 godina, kao što si sam rekao, to nije onaj kvalitet. Skoro sam pričao sa prijateljima koji su se bavili u jednom periodu uvozom reklamnog materijala i on kaže “pa dobro, nije problem, prodaće se i to sve. Šta će se prodati? Pa imamo još ove upaljače i olovke. Jesi probao da upališ taj upaljač?” Pet godina kasnije, jesi probao da upališ, jesi probao da li olovka i dalje piše?

Nemanja Antić: Iscureo plin iz upaljača.

Ivan Minić: Iscureo plin. Olovka, stvrdlo se mastilo, šta god. Okej, je li ima neku vrednost? Pa ima vrednost tih 100 hiljada dolara ako ćeš ti da sedneš i promeniš 100 hiljada vina u njima i da kupiš 100 hiljada vina. A realno nema vrednost više nikakvu. Šta je u tvom slučaju to bilo? Prvo, izgradnja svega je morala da krene od nečega. Moralo je biti fokusirano na neki tip proizvoda, pa onda da se širi u to što je danas ekosistem. Od čega si krenuo i šta su bile pretpostavke kao dobre i šta su bile pretpostavke koje su se ispostavile kao loše, a tebi su delovale vrlo logično?

Donošenje dobrih i loših odluka 

Nemanja Antić: U početku smo se oslanjali na dva dobavljača. Jedan iz Grčke, jedan iz Nemačke i mi smo praktično prekopirali njihov asortiman sajta na naš i počeli smo da uvozimo i prodajemo u Srbiji njihovu robu i ono, copy paste.

Ivan Minić: Kao distributer, suštinski.

Nemanja Antić: Apsolutno. Imali smo ugovor o ekskluzivi, međutim, ako mi već znamo pack, ship, advertisement, servis, daj da se raširimo, pa smo onda tražili nove dobavljače, što je promašaj. Strani dobavljač, u, ja mu dam tri bambija. Međutim, stranac, zatvori firmu, Nemac, nema on firmu, a mi uložili ovde u marketing, to je intelektualni promašaj sa moje strane. S druge strane mnogi legitimni dobavljači su nas gurali često da uzmemo ovu robu više, pa je oni ne zanovljavaju ili samo nekom ide, ide, pa je skupa roba i mi ne možemo da je prodajemo ovde, pa je prodajemo ispod cene, to je finansijski promašaj. Imao sam promašaj u tim početnim fazama i to mi se i dalje dešava, pri odabiru zaposlenih. Ljudi koji će da rade bilo marketing, bilo knjigovodstvo, bilo compliance, bilo šta bilo, bilo da mi budu neka desna ruka, neki menadžeri po republikama, da se obmaneš, gledaš CV, gledaš iskustvo i tako dalje. Poučen tim lošim pričama, mi danas gledamo ne CV, ne školu, ne gde je radio, već ja gledam psihografiku zaposlenih, odnosno potencijalno zaposlenih. Psihografika. To su interesovanja, vrednosti, preferencije, odnosi sa ljudima, šta je njemu važno, da li imamo isti set standarda, psihografija. Koji je tip ličnosti, kako se slaže, kako radi pod stresom, kako rešava, kako je kad je on šef, kako je kad je sa šefom, šta je njegova vrednost? Pare, što je legitimno. Posao, što je legitimno. Socijalističko ubeđenje, što je isto legitimno. Ali moramo da znamo da vidimo da li nam se on uklapa, da vidimo da li je on neko ko lovi preporuku. Biće 6 meseci, pa će da ode. Ja ljude pitam što ste došli? Pa malo da naučim. I šta ćeš onda? A, pa idem u drugu. Onda nećeš ni da počinješ, čoveče Božji. Je li me razumete? Znači psihografika zaposlenih. U početku mi je dosta ljudi dolazilo, jer neko ako je neuklopiv u vaš kolektiv, nema tih para koje njega mogu da privole. Nema te tehnologije koja pogrešnog zaposlenog može da napravi pravo. Da ne kažem lenjog, lošeg, glupog. Te sam mogu da identifikujem. Već ove neke koji su prošli moje procene, ali jednostavno nisu se na nivou vrednovanja vrednosti i nekih zajedničkih spiritualno poslovnih variansi uklopili u naš tim. Ti ga plati 500, 1000, 1500, on ne može da se uklopi. Jednostavno nije taj sklop ličnosti, nije taj sklop filigranstva. Mnogi ne žele da uče, znači promašaji sa zaposlenima. Promašaji sa uzimanjem kredita. Dolazi neka banka, ajde uzmi, uzmi, pominjao sam vam taj kredit sa 14% kamate. Kaže 8%. Nije prošlo 2 meseca, opale kamate na 4%. Ja na tu sumu izgubio 8 hiljada evra samo na potpisivanje papira. Prevarila me banka. Bukvalno me prevarila. Iscrpila to što ja nisam znao šta se sprema i što ja jednostavno nisam obišao sve banke. Ne kažem da sam glupe, jednostavno oni su znali…

Ivan Minić: Iskoristili trenutak.

Nemanja Antić: Tako je, iskoristili trenutak i to je legitimno, ništa nisam ljut, jednostavno, naučio sam da sad moram da pogledam sve ponude, pa da uzmem onu najbolju i to me finansijski košta. Onda naši ispadi po republikama. U Rusiju smo mnogo puta išli, pre ovog sukoba. Dva, tri puta sam osnivao, preduzeća setovao, ljude… rublja je devaluirala po 50%, 60% za 2, 3 meseca, pošto se ona trkala sa dolarom, stalno je gubila, nama je marža uvek bila 20, 30%, to nikako nije moglo da funkcioniše da imaš zaradu na jakni 20, 30%, a u valuti imaš te negativne kursne razlike od 30, 40% i stalno su me vraćali i dan danas tamo ništa nismo uspeli da uradimo. Eto, to su neki promašaji. Iskusniji sam što više ne idem na tržišta koja više ne mogu da kontrolišem, koja nisu predvidiva i tako dalje. Eto. 

Ivan Minić: Hoću da te pitam još par stvari, ali dotakao bih se još jedne stvari koja je jako važna. Rekao si da si svestan toga da ukoliko nešto želiš da bude urađeno kako treba, da moraš ti da budeš ti taj koji će to da uradi za neke ključne stvari, a sa druge strane napravio si firmu koja je mala u broju ljudi, a ima prilično ozbiljan output za taj broj ljudi i sve što znači da je to dobar sistem i da postoji ozbiljno poverenje između svih vas i da ti zapravo možeš da se osloniš i voleo bih prosto da znam da sa jedne strane imaš tu situaciju da iskustvo te uči da moraš da protreseš kroz prste sve što je bitno, a sa druge strane imaš toliko posla, toliko kompleksan posao da ipak moraš da delegiraš. Kako pomiriš te dve stvari, odnosno kako se uveriš u to da su ti ljudi, ajde da pojednostavimo maksimalno, da je njima dovoljno, isto ili više stalo nego tebi do nekih stvari, pa onda mogu da preuzmu na sebe?

Nemanja Antić: Pa često im nije ni isto ni dovoljno stalo, a često prihvatim tu neku nagodbu da je to jedino rešenje te Manderflamingove trileme, da li možeš tri stvari da fokusiraš. Baš se tako zove, Manderflamingova triema, tiče se deviznih kurseva, protoka novca, ali da primenimo istu analogiju. Niko neće sa istim žarom, od 100 zaposlenih, možda hoće 5, 6, ali svakako njih 100 neće. Ja razumem da su ljudi takvi, ja sad poštujem ljude koji žele da rade do 4. Meni je to okej, plaćam te za to što radiš do 4. Ali uradi do 4 kako treba i to je to. A pre sam plakao “kako neće da rade do 8, pa da li je ovo realno, evo, vidi, ja mogu i do 12, pa šta ima veze čija je firma, vrlo često ja kao vlasnik manje zarađujem od zaposlenih. Vrlo često se ja zadužujem da bi oni imali zarade. To je neki deo koji oni ne znaju. Meni je nekada bilo žao zašto oni to ne vrednuju, međutim, generalno, to možda i nije neki njihov svet gledanje, a sa druge strane šta on ima da se fokusira na moje menice. Nek se on fokusira na kupca, on na robu, ovaj na servere, na taj neki način, malo sam tu uspeo da sazrim. Delegiranjem. Ja sam delegirao sve što se moglo delegirati. Imam automatizovano uvoz i izvoz robe bez mene, a nabavku domaćih dobavljača, ulistiravanje u sajt, programer održava sve bez mene, ne treba mu ni šifra, ni da me nešto pita, Luka nam drži sajtove po republikama Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, sve zna šta treba, kako treba, mlađi brat. Magacin fulfillment centar sa 3 zaposlena sve rade, imamo tu šefa koji je saobraćajni inženjer, čovek zna materiju, a radi u magacinu. Dosta se oslanjam na njega. Ja robu nit pakujem, mene kupci ne zovu, često ne idem ni na tendere, možda eventualno potpišem dokumentaciju ako se traži potpis direktora. Tako da sam sve to delegirao što je moglo. Knjigovodstvo, imam veliku knjigovodstvenu firmu koja nam radi knjigovodstvo bilansa i zovu me kad nešto iskoči iz šina, kad je manjak, višak robe, kad je promena kao sada nekih zakona, promena standardizacija i svašta se tu nešto menja. Ali deo koji nisam uopšte mogao da delegiram jeste razvoj, bilo da je po dubini ili po širini i finansiranje novih projekata. Finansiranje projekata u smislu nalaženja velikog incesticionog fonda, velikog partnera koji će da uleti sa nekim novcem, pa ćemo da izađemo na bogata tržišta, to ne možete da delegirate. Razvoj, kako ćemo sada, da li ćemo video tutorijale, razvoj u smislu da li nam treba video na sajtu za sve proizvode. To je moja odluka. Sprovođenje nije moje. Ali taj deo šta nam treba, o tome ja, time se ja bavim, guglam, idem na trendove u Americi, u Nemačkoj kako je, u Australiji, šta je tamo trend. Video sam da tamo ima nekih trendova koji su ovde nesprovodivi, dosta uvodi AI, dosta primenjuju voice search, dosta primenjuju Live Sales, to je nešto što ovde ljudi ni ne znaju šta je i nesprovodivo je. Maksimum tehnologije koju smo iskoristili je machine learning. Te mašine i programe koristimo, Alphabetove programe koristimo, Bidensove, koristimo Meta Company, isto te machine learning stvari, ali veštačku inteligenciju ne koristimo skoro nigde u našem sistemu, a tamo se to koristi. Voice search nemamo podešeno, ne znam da li kupce uopšte kao poručuju ovde…

Ivan Minić: Ni jedno rešenje ne radi kako treba na srpskom. 

Nemanja Antić: Prebio si me tom rečenicom, ali hoću da kažem da su to neki trendovi koje ne možemo da sprovedemo. Dominantan naš kupac je “imate to? Pošaljete, a ja platim pouzeću.” Neće ni karticom da plati. Kartično plaćanje u Srbiji postoji 16, 17 godina, koliko sam ja to isplatio, sa Rajfajzenom, kad sam ja kupovao karticama u inostranstvu. Nama i dalje 98% kupaca plaća pouzećem. Da li je on kulturan, nekulturan kupac, ja ne znam. Da li je on poveriljiv, nepoverljiv, ne znam, ali to se tek tako u praksi tako sprovelo. Taj razvoj nisam mogao da delegiram, ali verujte mi, Miniću, sve drugo što je moglo, evo sad poslednjeg zaposlenog kog smo primili ja uopšte nisam obavljao razgovor sa njim, niti sam pisao, primio ga je kolega, kaže ovaj nam odgovara, ja sam rekao samo super, neki budžet plate koji možemo da izdvojimo za to radno mesto uz bonuse, što se mene tiče. Čak sam i to izbacio. Sad bi ti rekao “u, ovaj je pravi gazda, ne ide ni na objekat, a kamoli u firmu, ne radi ništa.”. Međutim, ja 10, 12 sati radim na kontrolingu na bilansima, na dobiti, na PDV, na tim sistematizovanim podacima. Mesečni PDV nam je ogroman, godišnja dobit nam je ogromna, savet sa regionalnim menadžerima ili direktorima isto tu treba vreme da provedeš na nekim planovima, da vidimo kuda idu, da pročitam gomilu literature vezano za marketing, za trendove, a to stalno izlazi, ja stalno čitam te člankove, te neke, zovu ih guruji, malo glupo ime. To su ljudi koji se bave marketingom u e komercu. Pratim šta rade strane kompanije Junija, JD, Zalando, Zapos, pa i Amazon malo, ima tu materijala za mene koliko god hoćete. Stalno razmišljam kako bi nešto moglo da se unapredi. Nije kao ja sad šetam parkom, hranim golubove, jedem sladoled. Ne, stvarno radim, ali radim na razvoju. Video si ove rokovnike, to su moji radni rokovnici. Ja tu pišem ideje, zapažanja, rečenice. Ne želim da mi se desi ono paradoksalno živi se unapred, a razume se unazad, znači ja pišem da želim da razumem unapred i da ne živim brže od svojih mogućnosti. I koristim vreme maksimalno. I subotu radim isto.

Ivan Minić: Kaži mi još jednu stvar vezanu za Military Shop i onda ću malo da te pustim od Military Shopa. A to je, vi ste redak primer, posebno redak primer za mali sistem, da je prisutan na više tržišta regiona. Posebno što region kao region je bio jedno vreme suštinski vrlo sličan, ista regulativa i sve ostalo, sada više baš i nije, pošto region nam je i ovo što smo mi i nama slično, a region nam je i ono što je EU, pa koliko god da su to susedi i Hrvati i Slovenci, to je i dalje EU i cela procedura i regulativa koja tamo dolazi. Kako ste izašli na tržišta i koje su bile specifičnosti koje ste morali da naučite usput? 

Nemanja Antić: U internet komercu, izlazak na ta neka tržišta je lakši nego Adidasu da otvori radnju u Knez Mihajlovoj, Zagrebu, Sarajevu i tako dalje. Mi smo setovali sajtove, podesili jezike, prekopirali artikle, vodili računa o hreflangu, Guglovom motoru, pošto su nas i tu kažnjavali da smo sami sebe kopirali, praktično nas je sve stiglo. Raspitali smo se u carnin Srbije, u pošti, ne ove godine, nego pričam vam o godinama unazad, decenije unazad i našli model kako je to moguće da neko preguglava u Hrvatskoj, da dobija reklame koje mi koordinišemo iz Beograda, a da poručuje na hrvatskom sajtu i da ima osećaj da poručuje hrvatsku robu ili makedonsku robu, a mi defakto šaljemo često tu robu iz Beograda i primamo novac u Beograd bilo preko PayPala, to smo potpisali ugovor, možete bilo gde iz sveta našem sajtu PayPalom platiti, možete i preko PayPala i karticom platiti, možete iz inostranstva platiti onaj bank to bank old fashion, ali ima ljudi, plaćaju, oni to isto online rade, ne idu u banku. Pošli smo od neke pretpostavke da Jugoslavija ima neka ista očekivanja, istu prefernciju robe i isti jezik ili makar sličan. I zasada smo imali taj neki uspeh, bar u tom smislu. Cenovna politika nam nije ista, negde neka roba ide više, negde neka roba ide manje, tu učimo kroz vreme, to je prosto nemoguće saznati u nekom istraživanju da li sad u ovoj republici ide više unapred nečega, nego mi smo sve unazad saznali. Ja pratim te klikove, ubačeno u korpu, poručivanja, stalno se čujem sa ljudima iz inostranstva, menadžerima, šta ljudi pitaju, šta im je bitno, da li im je dostava skupa, u Bosni je preskupo, u Makedoniji je jeftinija, svašta nešto. Zakonska regulativa negde je slična, negde je skroz različita, negde su kurirske službe za jedan dan, negde su za 6, 7 dana, negde je to normalno. U Makedoniji 5, 6 dana kažu da je u redu, ovde u Srbiji ako je preko dva dana i još ako zgrabe vikend – ludnica. Na primer, Hrvati su navikli pošto oni sad i iz Evrope naručuju, pa su navikli malo da sačekaju, pa kao ajde može. Nije lako, ima troškova, moguće je. Na sve to, nama je i dalje najveći promet u Srbiji, najveće je tržište i najduže smo ovde. Ali mi je bitno da smo mi izlaskom na te republike, nismo mi tamo pare napravili, mi smo dokazali da je to moguće. To mnogo više vredi nego pare da si dokazao. Jer ja sad sa tom nekom republikom Bosnom ili Crnom Gorom, ja nisam dokazao da je to mala zemlja, mali broj kupaca, ali proof of work je tu, ja sad mogu u Nemačku da odem da otvorim, Španiju, Japan na taj način. Zato je meni bila republika odlična, a pare mi često ne pravimo na republikama, već smo na 0 – 0 ili plus. Prosto se to održava kao neki brend, to malo novca što ostane na dobiti i mi to uložimo na reklamu ili platimo neku agenciju da nas malo lokalno promoviše ili zakupimo neke lokalne novine na lokalnom jeziku, dijalektu, pošto koliko god ono bilo ekavica, ijekavica, on kad vidi nešto, on kao mačem reaguje da si ga probio, “ba, kakav je ovo sajt, da ne kažem takav iz Beograda” i opet još jedan .hr, .si ili tako nešto, znači kao model mi je to dosta pomoglo da razmišljam o 2040., da izađemo na globalno tržište i eto, to je jedna velika stvar. I to što sam ja uradio nije to nikakva neka moja genijalnost, jednostavno, ja sam to, ono što kažu, trials and errors, pokušao i donekle smo uspeli, a nije zabranjeno ni Vama, Miniću, da vi uradite isto ovo sa vašim biznisom, nije zabranjeno ni.. Okej, Adidas je već to uradio, ali masa naših preduzetnika bi trebalo tako da gleda jer je to moguće. Možda je njima mogućnije nešto drugo da urade. Okej, lakše je da prodaš neku aplikaciju, Viber, pa da to ide globalno i Appleu je lakše, dolazi iz Amerike, ovim nekim aplikacijama što ih skineš na telefon. To je lakše. Ali ajde sa robom nekom, naš koncept je da smo na jednom mestu skupili sve u Srbiji što postoji od Military Shop opreme i ideja je da ako ti kupuješ od nas, ti nemaš potrebu da kupuješ negde drugde. E, to sad hoću da prodam u nekoj Španiji, Francuskoj, Nemačkoj, ako bude bilo moguće. Pokušaćemo. Pošto mi nemamo nekih grdnih para da odemo tamo, pošto idemo iz siromašnog tržišta na bogatije, po mom biznis planu, ideja je da dođe strani partner ili strani fond koji će da uloži xxy evra i da čeka 2 do 12 godina. Znači, treba mi ulagač sa kakvim ja mogu da radim biznis, ne neki ulagač koji… meni je pošteno da neko želi da izađe za dve godine, ali mi za dve godine ne možemo da razvijemo nemačko tržište. Mi imamo, na primer, slovačke čizme i ljudi kažu “vi ste neverovatni koliko prodajete, kao Slovačka i Češka zajedno” u maloj Srbiji sa platežnim platama i tako dalje, to je velika stvar, to ukrupnjivanje, a naša marketinško znanje, kao bitan prerogativ samog e komerca, ono nije srpsko, ono je nadprosečno za evropske standarde i meni je jako žao što ja nisam nikakav stručnjak u vojsci. Ja nemam na čemu da se vežbam. Ne mogu da utičem. Evo, ja bih želeo sada veštačku inteligenciju na sajtu sada da ona sada donosi odluke. Ali to je sada nesprovodivo. 

Ivan Minić: Dobro, u nekom trenutku će doći. 

Nemanja Antić: Odlično, slažem se, nemam ništa protiv. Isto, na primer, e komerc iz inostranstva, svi ti e komerc iz inostranstva, njima se ispostavilo da je prodaja maska. Prodaju robu, a da im je glavni biznis nešto unutra. Server, brendiranje, ulistiranje. Kome ja da naplatim ulistiranje ovde, ljudi će me kao ludaka gledati. Kome ja da naplatim ovde sad Military Shop server, pošto mi imamo ogromnu posetu. Evo, u septembru smo beležili 400 hiljada poseta mesečno za militaryshop.rs, to je stvarno impresivno, to je 10 do 15 hiljada ljudi da poseti naš sajt. Za decembar mi smo trošak na Gugl reklame imali 0, to je bez plaćanja reklama za ključne reči, pazite vi to. Ja sam u novembru to ugasio, prosto nismo mogli u tom hajpu da se organizujemo, gasi reklame, nismo mogli ni ovo da izvučemo. 

Ivan Minić: Dobro, to je ono sezonalno kada počne…

Nemanja Antić: Jeste. Ali počeli smo, sećam se, prvi programer koji mi radio sajt pre 12 godina je rekao da maksimalno možemo da imamo posetu 2000 ljudi mesečno. Kako 2000? Pa to ti je mala niša, grupa, to su ti military fanovi kao ti i ja, nema takvih mnogo. Reko ajde 2000 kupaca, nije loše. Međutim, sad smo došli samo u Srbiji za 400 poseta mesečno. Sad će možda malo da padne u januaru, ali nikad nismo bili ispod 250 hiljada i u onim najgorim mesecima, letnjim. Što je ipak impresivno za jednu malu zemlju za 5, 6 miliona gde smo ipak mikroniša military shop sajt, gde nemamo neke milionske resurse za neke mega bilborde, nismo osnovani u offshore zoni, ne stoje nikakvi tajkuni iza nas, ne delimo neke basnoslovne da kažem sada kao head hunting, pa kao neko ko ima neku ogromnu zaradu, pa kao on radi u Military Shopu. Ja nemam te resurse, ja moram da probudim strast kod kolega. Ja moram da im probudim motivaciju. Ja moram da se povežem sa njima na nivou vrednovanja, verovanja, na nivou neke priče. Kompanijetine nemaju uopšte potrebu to da rade, iako pričaju da to rade. Ja ne znam kad radite u Pepsiju, na primer. Kakvu vi strast delite? Šta je tamo strast? Prodaš milion pepsi flaša, šta je tu strast? Ili radiš za neku multinacionalnu… kako si ti deo tu tima? 

Ivan Minić: Ako si našao menadžera koji je uspeo u tebi da probudi strast, taj menadžer treba da ima najveću platu u toj firmi. 

Nemanja Antić: To je tvoje mišljenje, je l tako? Znači nadovezuješ se otprilike na ovo što sam ja rekao. E, da li zato što smo mi mali, ja sve svoje zaposlene lično znam, znam im porodice, vidim gde sede, znam kako dišu, kad su odmori, šta. Prosto mi dišemo kao jedan i izvuklimo se sve prednosti Military Shopa kao jedne manje firme, koja će sada da se širi, ali širićemo se samo koliko možemo, koliko budemo mogli da kontrolišemo metodološki. Koliko možemo mentalno da ispratimo. 

Ivan Minić: Sistemski, jasno.

Nemanja Antić: Ja uopšte nisam ljubomoran da se ja pitam. Evo, sve se ti pitaj, ali po ovom pravilniku, ali samo da možemo da držimo taj nivo usluge, taj nivo kvaliteta, jer mi smo cena puta kvalitet puta usluga. Šta je usluga? Dostupnost, vraćanje, plaćanje, zamena, čista, originalna nova roba. Mi vraćamo robu. Ne sviđa ti se roba? Ne treba vam garancija, ne treba vam jer je isteklo 14 dana, ma vrati je za godinu dana ako je nova. Imam 500 jakni, tvoja jedna baš će da me ošteti. Valjda mi je bitnije da budeš srećan. Pokušavamo da se povežemo sa ljudima. Da su oni deo tima, da su oni Military Shop stil, da je to njih goodlooking, da se oni prosto bolje osećaju, kao što ja nosim odela i košulje, pa mislim da sam mnogo bitan. Tako neko može da nosi neke taktičke pantalone, ili neku vijetnamku ili one fensi rančeve. Vojne, ali vidim da se koriste… majke nose deci u obdanište. Imamo embleme zastava Srbije u 5, 6, 10 nijansi. To je ovako vrlo interesantno. Ljudi to kupuju, šiju, lepe, pečuju. Koliko je interesantno brendiranje Srbije kao republike. 

Ivan Minić: A kaži mi, taj deo koga se još nismo dotakli, a to je pravljenje sopstvenih proizvoda, prosto jedna stvar je kad ti uzimaš nešto što je potvrđeno, pa je u nekim slučajevima nešto što pronalaziš dobro, a ljudi ne znaju da je dobro, ali tebi veruju, pa će se samim tim to prodavati, ali to sve suštinski podrazumeva da ti uzimaš nešto što već neko pravi. Možda će eventualno nešto specifično napraviti za tebe, ali neće niko praviti novu liniju proizvoda samo zbog tebe kao distributera. A nešto fali, vidiš da nešto fali, da to treba da postoji i sada to mora da bude dobro, mora da bude pouzdano, mora da bude kako treba. I ti si trgovina, ne treba ti to da praviš…

Nemanja Antić: Ne znam, bre, Miniću!

Ivan Minić: Kako izgleda taj proces pravljenja nečeg novog što ti treba?

Kako uvesti novi proizvod u prodaju

Nemanja Antić: E, ovako. Mi smo posle 12 godina nekoliko puta pokušali da brendiramo nešto made by Military Shop. Da li je to majica, logo, opasač, pantalone… ni jednom nismo uspeli. Baš sam menjao i inžinjere i modelare i tkanine i robu i ja to nisam ni jednom uspeo. Ja sam odustao od toga. Ali, po istoj analogiji sam se fokusirao da nađem domaće biznise čija je opsesivna fokusiranost na njihov proizvod. Pantalone, opasač, futrola, resursi za pancir, prsluk i našao sam jedno 10, 15, čizme, domaćih firmi, koji se samo bave kako da imaju svoj perfektan domaći proizvod. Doduše, prodaju ga pod svojim brendom na našem sajtu, ali ja to doživaljavam kao da je moj proizvod. Prosto, našao sam tu neku sinergiju, ako ja ne mogu da rodim, da bar da se oženim sa ženom koja to može. Eto, to mi je bila neka ideologija. I sve te, neke pantalone i rančevi i jakne koje imamo domaće, tretiram kao svoje proizvode, kao da sam ja učestvovao u nekom njihovom kreiranju i građenju. Eto, na taj način sam uspeo to da rešim, a sami nismo uspeli. Moje neko mišljenje je da u Srbiji za prosečnog kupca, 10 puta lakše je prodati strani brend, ne znam iz kog razloga, nije cena, nije kvalitet, nešto ima u nekoj karmi što mi više vrednujemo ako je to neki Pentagon brend, ako je to neka Artra, nego da je nešto domaće. 10ak firmi koje mi imamo od dobavljača, od tih 10ak domaćih su uspeli stvarno da izgrade nešto made in Serbia i baš mi je milo. Mi te proizvode dalje prodajemo po ovim našim republikama u inostranstvu i baš se radujem. Na našem sajtu piše ako je nešto u Srbiji, ima baš onako veliki peč kao proizvedeno u Srbiji, da vidim malo da li će nekome to nešto da znači. Ali te firmice, fabrikice, koje proizvode rančeve, pantalone, da vidiš samo sa kojom strašću se taj tamo direktor i vlasnik, koji je obično i inženjer, na primer, modelar, kako on na to gleda, on to doživljava kao svoje dete. Neće on to da pusti ako nije savršeno. Često puta oni nama isporuče i vratimo im majice. “Što? Pa nije to ta zelena. Kako nije? Pa nije, vrati.” reko, ovo je čovek s kojim vredi da se radi. A svoj resurs idemo na to kako to da prodamo, kako to da brendiramo i da prodamo po ceni koja je odgovarajuća za proizvod te vrednosti. Proizvod ima cenu koštanja, to je koliko proizvod košta u proizvodnji, ima cenu na sajtu i ima vrednost koliko vredi nekom pojedincu. Da li ćeš nositi pantalone 5 ili 10 godina, da li ti telefon ili pištolj neće pokidati džep, to je ipak neka vrednost. Ili torbice za skriveno nošenje oružja, znate li koliko je težak jedan CZ ili Glock, pa pokida sve živo. E, pa da ti se ne pokida. To je vrednost, a košta 4 hiljade. Obično je skupa torbica. Zamisli ispadne ti u autobusu, a ti si inspektor, metak ti je u cevi. Nije prijatno. Fokus na tu vrednost, a svoje umeće kao na Military Shop dajemo tržištu kako da predstavimo te proizvode, sa tom cenom. Da su te pantalone 8, 9 hiljada sa razlogom. Srpsko tržište kao malo ima veliki defekt malih serija i svaka domaća proizvodnja ne može da proizvede 10 hiljada komada da bi napravila uštedu, ono, ekonomski fakultet, teorija širine, visine proizvodnje velike serije, tebi padaju troškovi. Je li me razumete? Ni jedna srpska firma ne proizvodi to u stotinama hiljada, pa sada šalju celom svetu, pa je on snizio troškove proizvodnje. Ma nije bato, snizio je jer je on dominantno u Srbiji, a mi smo često najveći prodavci, ujedinimo te domaće brendove u military opremi, sad da ne pominjem, možete videti na našem sajtu. 

Ivan Minić: Jednu stvar još hoću, a to je mnogo ljudi je, kada sam najavio da dolaziš u goste, nekim od onih, da kažem vernih pratilaca Pojačala koji pišu i kada su videli na Instagramu da smo bili na kafi, mnogi su pisali i pitali su me da nas malo provedeš kroz onaj deo o kome do sada nisi mnogo pričao, ali znamo da si aktivan u tom smislu, bio si i kod našeg drugara Radeta Rakočevića, pričao si malo o tome, mi smo kroz Pojačalo u nekoliko navrata provlačili tu temu štednje, investiranja, plasiranja nekakvog kapitala, jer naravno, iako je situacija ovde u proseku teška, ne možda kako je bila, a nekima možda i teža nego što je bila, generalno sada već postoji, naročito za nas koji se naslanjamo u nekom obliku na IT, postoji određeni deo populacije koji apsolutno bi mogao da ima nekakav slobodan kapital sa kojim bi trebalo nešto da uradi, ne bi li taj kapital, ako ništa drugo, makar zadržao vrednost, a idealno uvećao vrednost kroz vreme. Da ne bismo imali te situacije, pre 15 godina radiš dobar posao, podvučeš crtu i nemaš ništa, imaš neka sećanja koja su lepa, ali nemaš ni toga Bog zna šta. 

Nemanja Antić: A i nisu sva lepa. 

Ivan Minić: I to. Pominjao si kroz priču o obrazovanju da si završavao licence za brokere, da si ulazio u te priče. E, sad, kao prvo, kako si se za to zainteresovao, šta su ti bili motivi, kako izgleda tvoja priča što se tiče tog dela tvog života? Ne možeš to da nazoveš hobijem, pošto to jeste nekako bitna stvar, naročito na duge staze, ali nije primarna stvar kojom se baviš.

Brokerski period mog života

Nemanja Antić: Pa, vratiću se na fakultet, treća godina faksa, 2003. godina, kalendarska, od Hrista. Imali smo jedan predmet, Oskar Kovač predavao i on je imao te panele, pa je na jednom predavanju bilo trgovanje na berzi. Da li je bilo live ili demo, ali meni je bilo kao da sam bio na berzi. Meni je to bilo otkrovenje. Kupuješ akcije, finansijska… znači sve živo što sam voleo, puta ekonomija, puta možeš i da zaradiš. Broker. A uvek sam voleo on filmove kad urlaju na berzi, kao trguju banke, zatvaraju neke dilove, pošto preduzetnici su često bili prljavi ljudi onako u nekako… nisu ni često školovani bili. Malo mi to nekako držalo neki gard, ja sam neki sa košuljom. I onda mi se berza savršeno uklopila. I od te 2003. godine pratim, volim, čitam, posle faksa sam se i licencirao kao broker i završio još dosta tih nekih kurseva i da vas sad tu ne zamaram. Ali samo to ulaganje, evo ja sam preko 20 godina na neki način na berzama, što kao ulagač, što kao analitičar, aktivni, pasivni, nisam ja savetnik, pa sad tebi da kažem “slušaj, kupi tu banku, zaradićeš.” Daleko od toga, ali želeo bih da pričam u načelu o tome, pomenuo bih ovde neke opcije o plasmanu, ako mi dozvoliš. 

Ivan Minić: Naravno. 

Nemanja Antić: Evo, ovako. Mi smo ovde u Srbiji, para ima malo, ima mnogo, to je tvoja lična stvar. Ako imaš malo para, u redu, radi više. Što se mene tiče, to je moj odgovor za sve ljude koji nemaju, ali gledaj svoju imovinu na dugi rok. Ni ja nisam imao para. Pa za 10 godina uštedi nešto, pa uloži u 10. godini. Ne treba ti milion da bi sad uložio. Evo, sad kulmuniši znanje. Znači da je moguće. Ovako, iz Srbije imamo to ulaganje, bankarski depozit od 4,5,6%, država vam garantuje do 50 hiljada evra. Imate štedne polise osiguranja, 2,3,4% godišnje, neograničenu količinu novca i malu i veliku uštedu možete da ulažete. Ja sam radio jednu analizu na tržištu Srbije i baš kolega Nenad Vujaničić, divan čovek, on je isto radio, u zadnjih 10 godina koji tip ulaganja za Srbe je donosio, za Srbe, što je svima dostupno, evo, te nekretnine su za 10 godina donele zaradu za 80%. Dinarski depozit je 110%. Eurski depoziti 12%. Ulaganja u zlato je donelo, što na rast, što na kursu dolara oko 30% za 10 godina i Bela Ajkula, američka berza, kroz indekse je donela oko 180 do 270%, 180% nominalno, plus efekat jačanja dolara u periodu, znači 280% si dobio za 10 godina ulažući u američku berzu. Što je impresivno. Kaže nisam broker. Ne moraš biti broker da bi kupovao akcije. Aha, pa nisam ni u Americi. Pa dobro, ja znam da si ti bio u Teksasu, ali ne moraš biti u Americi da bi kupovao američke berze, možeš u Srbiji da odeš kod bilo kog brokera, lista brokera se nalazi na sajtu berze i tamo je i lista banaka, pa potpišeš ugovor sa bankom za vođenje tog namenskog računa. Kad deponuješ pare na račun, kupuješ akcije na berzi. Pa da li ću znati šta ću? Imate gomilu kursora u Srbiji, Rade Rakočević ima jedan odličan kurs. Svi koji su početnici mogu kod njega na kurs za male pare. Mislim da je i besplatno da se informišu kako to izgleda. E, sada, ima ljudi koji imaju para, ali ne znaju kako da ulože. Imaju ljudi koji imaju pare i znaju. Imaju ljudi koji nemaju pare, ima ljudi koji misle da je berza prevara. Pa kažu da je berza propala. Pa kad je berza propala? Kažu propala je 29. Kako sad postoji ako je tad propala? Propala je 2008 u krizi. Pa propale su neke firme na berzi, ali se indeks vratio, berza nije propala. Pa propala je, sad je bila valutna kriza 2001. Da, bilo je, propale su valute, bila je inflacija, neke firme su propale, neke su se obogatile, što će reći da ti ako si kupio indeks, to je korpa kvalitetnih akcija i da si je držao dugoročno, ti bi svaku ovu krizu ispeglao, uključujući onu iz Velike Depresije, Naftni šok iz 91., valutnu krizu i .com crush i COVID 2020 i ovo poslednje sad klecanje zbog ovog da kažem sukoba, ako držite te indekse. Ono što bi možda bilo interesantno reći i tebi i vama, Miniću, i gledaocima, imate sad te neke portfolio, kako, gde, kako sortirati? Evo, da počnemo od najstabilnijih biznisa. Koka kola, McDonalds, Palm Olive, Colgate, Johnson&Johnson, City Bank, JP Morgan, Phizer kompanija, Rio Tinto ozloglašeni, ima ih gomila. Realty Income, američke kompanije koje rentiraju američke nekretnine, tu su vam prirasti… ima tri tipa prirasta. Imate dividende, 2,3,4% godišnje, imate prirast cene kapitala, 2,3,4% godišnje. Imate efekat jačanja dolara kroz vreme. Jeste, štampa se dolar, ali on često jača u odnosu na ove neke druge valute i to vam je otprilike 15, 12, 8% godišnje, baš ono vaše sam gađao, da sačuvate vrednost vašeg novca koji vam je u kući ili vam je u nekom biznisu, kao mom, gde se zarobio u zalihu, pa ću svojih 10 hiljada dolara da prodam za 5000 ili mi je negde kod nekog kuma, brata, koji mi ulaže u neke fore da zaradim hiljadu puta, a imam istu toliku šansu da izgubim 10 hiljada puta i onda je to praktično kockanje. Svima bih savetovao da pogledaju akcije koje isplaćuju dividende. Dividenda je zarada kompanije na kraju godine koja se distribuira vlasnicima, odnosno akcionarima. Pogledajte na Google Dividend Kings i Dividend Aristocrats, to su setovi kompanija koji 30, 40, 50 godina u nizu postoje, isplaćuju dividende i donose prirast vlasnicima tih akcija. Njih možete da kupite vrlo lako. Cena tih akcija košta od 20, 30, 50, 60 dolara, znači, da ih sad ne nabrajamo, mislim da sad ima i neka za 15, 20 dolara, to je 2000, 3000 hiljade dinara. Valjda možete da kupite jednu akcije neke kvalitetne firme da ih sada ne nabrajam. I to je capital preservation strategy. To bi bilo odlično. Treba kupovati biznise, ja sam uzeo u Nemačkoj Deutsche Telekom i Adidas, smatram da oni drže nemačko tržište i da su to perjanice Evropske Unije i da je tamo imigrantsko područje i da ljudi tamo dolaze, doseljavaju se, ko dođe, dobije karticu, dobije patike, dobije internet i to i Deutsche Telekom isplaćuje dividende, raste odlična priča za nekog ko ima pare sa kojima ne zna šta će. Takođe, istakao bih još jednu bitnu stavku, tolerantnost na rizik i dugoročnost. Koliko vi dugo možete… evo recimo da je ulaganje milion dinara, koliko vi možete bez milion dinara da budete, Miniću? Vi verovatno trajno pošto ste biznismen, mendžer, dugo ste u tome, ali ima ljudi kojima pare trebaju na godinu, dve. Ako vam pare trebaju za godinu, dve, nemojte da idete na berze jer ona ima fluktaciju i gore i dole u kratkom vremenskom intervalu, ali u dugom intervalu ona ima compounding interes gde se ona stalno uvećeva kroz vreme iako bi ona na grafiku išla gore dole, gore dole, gore dole. Možete da kupite neke akcije koje su lukrativnije, AMD, Tesla Motors, Netflix, NVidia, prave čipove, one mogu brže i više da rastu, brže i niže da padnu. Ko je spreman za taj tip rizika. To je taj neki srednji sektor. I treća grupa tih kompanija, to je small cap kompanije koje mogu bukvalno 15, 20, 30 puta da skoče za 5, 6, 10 godina. To je impresivna i invazivna zarada. Ne znam da li se sećate ovih današnjih kompanija, Microsoft, Google, Meta, e, pa one su sve nekad bile te male firme koje su ogromno i brzo rasle. Možete da vidite na Yahoo Finance, uzmite one grafikone na max istorijski da vidite koliko im je bila početna cena, pa koliko se puta povećao, 200, 300, 400, neke čak i po 500 puta, ali su brend, highly recognized, worldwide kompanije. Naravno, ne uspeju sve, neke propadnu, ali bitno je za vas kao ulagača da imate priliku da uložite. E, sada, tolerantnost ka riziku. Vaša supruga, moja supruga, Vaš roditelj, moj roditelj, Vaš kum, moj kum nemaju tu sklonost, neko ko mnogo zarađuje, može mnogo da potroši, neko ko radi u opštini, on je intolerantan je na rizik. Iz Vaše knjige, Vaš otac je tip ulagača koji bi trebalo da drži konzervativna ulaganja, depoziti, osiguranja i Deutsche Telekom. Tip ulagača Vaše majke je tip koji ne možeš da nateraš ni dinar da uloži. I ima takvih ljudi, treba reći. Vi ste tip ulagača, da se ne ljutiš ništa, život je ili smela avantura ili baš ništa posebno, ja ih tako zovem. Vi možete da preuzmete veći rizik, Vi možete da kupite neke kompanije, farmaceutske kompanije, one su poznate da imaju brzi rast. Možete da kupite neke nove tehnologije. Imate u Americi i Kanadi tržište za small capova, Rade to bolje zna, gde se stalno izlazi na te berze kompanija gde je praktično očekivani neki rast i prihoda i profita i kompanije 10 do 50 puta za 3, 4, 5 godina. Napravite neki portfolio koji ćete da smatrate okej, malo će da bude rizičan, ali je dobra zarada i sa jednim delom novca, zašto da ne, ne vidim ništa loše. Da ne misle ljudi da je to sve lepa bajka i priča, ja ću vam pričati i o svojim promašajima na berzama.

Ivan Minić: Mogu samo jednu stvar da se uključim? Mislim da je jako važno da naglasimo dve neke stvari. Prva je da, kao što si ti i rekao, vreme je ključno, razmišljati o tome da je to nešto na šta treba gađati na period od 10 i više godina, a to više je ono gde se pravi razlika…

Nemanja Antić: Tako je, apsolutno. 

Ivan Minić: Vukašin je to pričao kad je bio ovde. Znači 10, 15, 20, 25, razlika je drastična. A ispod 10 je…

Nemanja Antić: Možeš da imaš sreću, ali ne moraš.

Ivan Minić: Naravno. Ja to vrlo često poredim sa onim da možeš novac da napraviš i u kladionici ako imaš sreće. Ako gađaš male kvote, i dalje možeš da napraviš novac, ali mali novac. Prvo to, a drugo ono što si isto spomenuo, ali si se samo dotakao, a nismo više pričali o tome, a to je diversifikacija portfolija. Jedan deo novca uloži u ono što je rizično, drugi deo novca uloži u ono što je manje rizično da ga čuvaš, da ga braniš. 

Nemanja Antić: Tako je. Ajde da kažem, za milion dinara je neka cifra da ljudima izgleda kao da je investiciona, a da je realno dostupna za nekoga. 

Ivan Minić: A i da je okrugla, posle je to bitno da se lakše podeli. 

Nemanja Antić: Jeste, jeste. A i za nekog ko ima biznis od 5, 10, 15 miliona, valja ima milion dinara za ulaganje. Vi možete da ulažete kao firma i kao fizičko lice. Portfolio i vaše ulaganje, to praktično znači da procenat ide na sigurne varijante, a procenat ide na rizične, a ostali deo je u kešu ili depozitima. Keš depozit je odličan jer on osim prirasta od 5%, sklanja pare iz kuće da ih ne potrošite i daje vam šansu da kad neka dobra kompanija, kad izgubi vrednost, da je dokupite. Mislim da je Adidas potcenjen, mislim da je Jumija potcenjena Nemačka, mislim da je Zalando potcenjen. Možda sad nije loše razročiti neki depozit, pa kupiti te akcije jer su bile po 3, 4 puta veće po ceni pre 3, 4, 5 meseci, a praktično im se ništa fundamentalno nije desilo u kvalitetu robe, zaposlenih, menadžmenta. Velika većina svih savetnika, brokera, bankara je da imate portfolio. Jedno 10, 15 da imate u portfolio. Znači da vršite raspodelu po rizicima. A određeni broj ulagača smatra da ako nađeš sigurne kompanije, nemoj uopšte da vršiš diversifikacija. Veži se za tri, četri firme. 

Ivan Minić: I to nije jedna. 

Nemanja Antić: I to nije jedna. Apsolutno. Ali, na primer, za nekog kao ja ili kao Vi koji ima biznis, Vi možete i da se za jednu vežete jer je Vama to portfolio u odnosu na biznis gde su ti misli, vreme, gomila novca, radno vreme, radni čas, radni učinak. Takođe, nije realno sad očekivati, evo ja radim u Military Shopu 10 sati dnevno, ja tu zarađujem 10, 20, 30% na robi. A ovamo kad uložim na berzu gde nit radim, nit ulažem, ulažem, ali nit idem tamo na sastanke, nit me zovu kupcu, pa kao očekujem isto toliko. Pa nije realno baš. Evo, Vukašin može da ti kaže kolike su zarade na Microsoftu. Imate dividende 2,3,4% i prirast vrednosti, zavisi od godine, od 2 do 10%. Dugoročnost, pomenuo si 2, 5, 10 godina, od kad postoji američka berza, tržište, a kad kažemo tržište, misli se na berzu, a kad kažemo berza, misli se na indekse berze, na primer SMP ili Down Jones, nikad nije izgubio vrednost u periodu od 20 godina kad god da si ga kupio, uključujući i najveće peakove. To je worst case scenario koji se desio od kad postoji američko tržište. To je kao kad uđete u sobu i upoznate sve ljude koji postoje, znači ne postoji ni jedna nepoznanica van tog skupa, znači to je zatvoren krug verovatnoće. Od kad postoji berza, bilo koji time frame od 20 godina, indeksi u Americi, plus dividende, nikad nisu izgubile vrednost. Ima kompanija koje bankrotiraju, koje izbace iz indeksa, ali to je zato indeks jer on uvek bira onih 30 najkvalitetnijih akcija, a to sortiranje vrši ministar finansija Amerike, guverner narodne banke, direktori berze, kongresmeni, senatori, neko ko to verovatno bolje zna od mene šta će to da bude u indeksu i zašto će baš to da bude u indeksu. S vremena na vreme neke poznate kompanije napuštaju indeks, a neke poznate ulaze u njega, ili neke nepoznate ulaze sa razlogom u te indekse. Vi kad već kupite taj indeks, vi imate portfolio od 30 kompanija i sad najgori scenario je da za 20 godina ne izgubite pare, to je ako 100 godina držite po podacima unazad. A u mikroniši, vi ma dnu ako kupite, možete duplo, tri, četiri puta da idete. Evo Facebook, Meta, kompanijetina, ona je sa 320 pala na 90, ona je 3 i nešto puta izgubila, pa ko je kupio na 90, on je već 50% zaradio za dva meseca. Okej, ne znaš kad će da skoči, kad će da padne, da ne misle ljudi ko će da čeka 20 godina. To je najgori scenario, najbolji scenario je da dobiješ 20% za godinu dana. To se desilo od 100 godina, pa ja mislim jedno 30 puta se desilo. Ti ako loviš 20%, ti prodaj čoveče, pa posle uloži u depozit, pa čekaj neku krizu, budi lovac na nisku cenu. Imaš mnogo strategija, ali moraš da se otisneš i moguće je. Kažu “nemam para”. Pa, evo, kupite Palantir 6$ akcija. “Nemam 6$.”, kupite Jumija holding, 2 i po dolara akcija, kupite Arqit Quantum, 400 dinara akcija. Britanska, nano kompjutere prave, one ultra brze i tako dalje. Tim od 40 programera, imaju tržište, rade sa američkom vladom i tako dalje. Imate kompanije koje su povoljne u ceni. Pa eto ta Ali Baba, pa to više nije e komerc, to je tehnološka kompanija koja prodaje servere, softvere…   

Ivan Minić: Ma to je sve. To je svet za sebe.

Nemanja Antić: E, tako. Možemo tako da kažemo. Bravo. Pa vam je cena 10 hiljada dinara, pa cena im nije imala splitove. Pa taj Microsoft je bio 100, pa 30, pa su delili cenu akcija i tako dalje. Znači, ne treba nam velika količina novca da biste vi kupili pare. Bitno je da osetite taj ukus, ne da se navučete na prokletu zaradu ili prokletu paru, pa kao da prokockate. Jednostavno da vidite je li to moguće i za vas. A kako više sredstava budete kulmunisali, budite slobodni da ih više ulažete, računajte da je inflacija poziciona u Evropi i Americi prosečna godišnja 2, 3%, u zemljama koje nisu u toj valuti, obično double that size, obično duplo tolika. Ako vam je 100 hiljada dinara u kući, ona kupuje 3, 4% manje sledeće godine. Okej, sada je 12% jer je kriza. Možda sledeće godine u Srbiji bude 1% godišnje. Ali u proseku je to nekih 3,4,5%. Pare kad su ti u kući jedu ih miševi, troše ih deca, vi ih trošite i nemate nikakvu zaradu na njih i mislim da je to pogrešno. S druge strane, kada date depozit u banku, vi te pare… dižu vam BDP Srbije, banka te pare posle plasira u vašu firmu, moju firmu, na kredit, na kamatu, kao špekulativni novac, prosto ona daje priliku onima koji imaju novac ulože, a koji nemaju, vrate ga. Kao što ja prodajem ranac sa zaradom ili Vi prodajete, na primer, digitalnu kampanju ili neki programerski proizvod da biste zaradili, priča o novcu je priča o zaradi. U tom domenu to treba gledati na taj način. Ulaganje u obaveznice, Raifaissen, Societe General, ulaganje u obaveznice republike Srbije, na primer. Vi ste nacionalista, pa evo, kupi obaveznicu republike Srbije. Evo, eurske je bila zarada 8%. Znači, naš dug se listira na bečkoj berzi u eurima, denominacija, mogli ste do skoro možda da kupite 8%, sad je 6% godišnje, garant ti je republika Srbija da će ti isplatiti. Znači, neće ti isplatiti ako propadne Srbija. Ne ako bankrotira, nego ako nestane sa lica zemlje. Tehnički, preuzeo si taj tip rizika. Ali ako se desi, svakako će ti pare kući… 

Ivan Minić: A vrlo verovatno ćeš i ti da nestaneš u tom procesu.  

Nemanja Antić: Da. Isto bih rekao, pa kako ulažemo u američku berzu, oni tamo štampaju dolare. Dobro, i? Pa dolari se štampaju u velikim recesijama i krizama u Americi da bi se podstakla kupovna moć ljudi. Ljudi se u krizima plaše da troše i onda moraš im ubacuješ novac da bi trošili. Kako oni tamo iz Feda vide da se potrošnja stabilizuje, oni polako dižu kamatne stope, sklanjaju ih u rafove. Znači, oni štampaju dolare, ali ih i povlače. S druge strane, Amerika kao neto imigraciono područje, 300, ajde da zaokrižim 400 miliona ljudi, ona i dalje raste. Pa za više ljudi vam treba više čega? Pa dolara. Nije bitno da li su sad digitalni dolari ili su sad u hard copy, ali oni to zbrajaju u tu novčanu masu M1 i ona se štampa i gubi vrednost, ali to razvija BDP Amerike, ne u nominali, nego per kapita, ali mi to ne razumemo. Znači, nužno štampanje valute nije loše. Drugo, to je imperija zemlja, rezervna valuta za mnogo štošta i mnogo gde. 

Ivan Minić: Mislim da je jedna stvar tu isto mnogo važna, nisi je se dotakao, ali siguran sam da je imaš negde u glavi dok ovo pričaš, a to je da ukoliko hoćeš da se baviš time, ali da se baviš time redovno, da pratiš, to zahteva vreme i posvećenost, što je u principu nešto što većina nas nema i ukoliko to radiš, ti na nivou dana, nedelje, meseca možeš da imaš fluktuacije koje su jako velike.

Nemanja Antić: I bolne.

Ivan Minić: I većina ljudi sa kojima sam pričao u vezi sa tim, a i ja kada sam razmišljao o svemu tome i ulazio u tu priču, su mi rekli otprilike uradi to i baci pogled svakog meseca ili svaka dva meseca. Jednostavno nemoj da gledaš češće od toga, jer postoje fluktuacije koje će period od samo mesec dana normalizovati, ali ćeš ti da odlepiš kad uđeš i vidiš da je nešto izgubilo vrednost 10% za jednu noć i gledaćeš kako da rešiš i da pobediš, a ta trka za pobeđivanjem je užasno teška i naporna, uvuče te, uvuče te i samelje te, a mi nismo ljudi koji se samo time bave, čak sve više i ljudi koji se samo time bave se ne bave na taj način. 

Nemanja Antić: Na kvalitetan način. Da, da, apsolutno. To što ste Vi rekli, Miniću, dotakli ste se u srce i dušu ulagača, on je temperamentan. I to je ekstremno velik problem koji je pravilnost kad se spoji čovek, ulaganje i očekivanje. Naučno istraživanje kaže da kad se zarađujemo, radujemo se 2 puta, a kad gubimo isti iznos, pravi bol 20 puta veći. Budite hladan ulagač. Ja sam hladan ulagač. Meni je potpuno svejedno da li će sve moje akcije, uključujući i Microsoft, sutra, bukvalno sutra da vrede 0 sa šansom da se više nikad ne povrate. Ne zanima me. Znači to je meni uložio sam broj da zaradim broj. Meni su misli na porodici, imam troje dece, meni su misli u biznisu, to je moje delo. Ulaganje. Ja sam pasivni ulagač. Ja volim da zaradim, volim deset puta da zaradim, dnevno. Za 10 godina 20%, i to volim, ali neću da stradam. Probajte da izgradite vašu ličnost. Vaš temperament. Ulaganje, da kad se desi pad, gubitak, ne dotakne. Ja se sećam kad sam kupio City Banku 08. ili 09., pala mi je 100 puta cena, sa 90 na dolar. Ja sam bio očajan, sve sam izgubio. Onda sam u beogradskoj berzi kupovao AIK banka, Agro banka, to je sve otišlo u stečaj, ova AIK banka nije, ali je pala cena sa 12 hiljada na 2. Agro banka sa 14. Metals banka, te banke više ni ne postoje, sve sam izgubio, čoveče Božji. Skoro mi se desilo, kupio sam dve firme, Kala Pharmaceutikal. Cena pala 300 puta. Trepnuo nisam. Okej, sada broj koji mi je vredeo hiljadu, sada vredi 3. Triteras, mislim da je 400 puta pala ta cena. Ali mene to ne dotiče, meni je to broj kao kupio kupac ranac, vratio pantalone, još jedan fan gleda na sajtu, nije kupio. Znači morate da budete investitor toga tipa. Okej, ima one na koje sam zaradio dosta, da ne bude zabune, sve su ovo bile rizične kompanije gde je postojala šansa da će da se neki njihov slučaj…

Ivan Minić: I to što ti kažeš je statistika. 

Nemanja Antić: Apsolutno da. Ali gledanje berze svakodnevno je u redu da se informišete ako to ne utiče na vaš redovni život, privatni i poslovni, na vaš san. Ako će vas da peče gubitak preko noći od 4, 5 hiljada evra, dolara, da vi ne možete da pričate sa suprugom, da ne možete sutra da ustanete u 6 ili 8, zbog toga, to onda nije vaša šolja čaja, onda ćete vi na tom tržištu više da izgubite, čak i da zaradite u novcu. 

Ivan Minić: I zdravlje i sve. 

Nemanja Antić: Sve. To je kao i ono, uživa u sportu, ali jede kolena, jede zglobove, jednostavno promeni sport. Idi na vaterpolo. Ja sam imao velikih problema, pa sada da vas ne masiram, to morate da uskladite kao pojedinac. I to ni jedan broker, savetnik, ekonomista vam ne može pomoći. To koliko vi plačete ili se radujete ili se nervirate ili koliko trpi vaše okruženje. Na kraju krajeva imate te interesantne platforme Bloomberg, CNBC, napravite vaš portfolio, pratite te akcije, gledajte ih dnevno, mesečno, tromesečno i zavetujte se da ih nećete prodavati u nekom periodu od 5 godina, 7 godina i probajte da ovladate svojim temperamentom, da ako to izgubi vrednost, da ste vi i dalje vi. I dalje jurimo klijente, jurimo biznise. Bitno je da ne uđete sa celom svojom… ako ste već ušli u berzu sa celom imovinom, kao ja, 3 puta za redom i sve izgubili, ali ja nisam ušao dušom i telom i mislima, ja sam samo pare izgubio, ne zanima me. Pare su uvek pogrešna meta, ako je to ono čime se bavimo. Ulaganje na berzu je odličan saputnik u biznisu, odličan saputnik u redovnom životu jer u dugom roku vam daje kulmulativni efekat i ne trošite vreme. Ako vi trošite osam sati dnevno na neke akcije, pa čoveče, to je full time job, treba da imaš platu za to. To je finansijska analitika, treba da budeš plaćen 1000 evra mesečno zato što gledaš svoj portfolio toliko dugo i toliko agresivno. To treba da radite, da budete broker, da idete tamo da se licencirate, da učite, da polažete CFA, da znate knjigovodstvo, da znate informacije, da znate nove biznise, mnogo toga. Biti običan ulagač, kao ja, kao ti, a plakati kad vam propadne je pogrešno. Kratkoročno se ponašati je isto pogrešno, portfolio možete imate, ali ne morate. Šta god da imate, gledajte da ga držite dugoročno. Pa evo, ja sam juče upisao ekonomiju, prošlo je 20 godina. Danas mi je rođendan Tatjani, ona puni 11. To mi je srednje dete. To začas prođe. Ja sam spreman, sad ću da kupim neke akcije i da bukvlano pišem u svoj finansijski rokovnik “ovu prodajem za 10 godina” i okej, ako propadne, propadne, ako uspe, uspe. Ali što bi propao Deutsche Telekom? Što bi, na primer, propala obaveznica SAD? Ili depozit u banci da propadne, a imate garanciju države, ako vam propadne banke, država vam to štampa. Malo je ovako paradoksalno. Kažu kupujemo stanove. Pa može i stan da vam propadne. Da se ruinira, da vam odu podstanari. Već sam rekao, zarada na stanove na 10 godina je bila 80%, prosečna. Znači ima stanova koji su manje odbacili, a ima i veća. Prosek na američke je bila 280% u zadnjih 10 godina. A to je period da imam dvoje dece starijih od 10 godina. To je juče prošlo. A mogao si pasivno samo da gledaš svoju investiciju. Na stranu što u Srbiji imate investicione fondove, otvorene, zatvorene. Imate sada Telekom Srbija investicioni fond je pokrenuo, imaju neke privatne banke, društva za upravljanje, fondove gde vi praktično ne morate da budete znalac šta kupiti i kad kupiti. Date pare u fond kod Vlade Pavlovića, on kao menadžer sa Vladom Drašković, on je upravljao “aha, idemo ovamo, idemo onamo”. Ja sam bio ulagač u njihov fond, posle 10 godina su mi vratili sredstva. Odnosno kad su likvidirali fond i zaradili. Šta me briga. Da li sam okrenuo nečiji telefon za 10 godina? Ne. Da li sam se žalio? Ne. Da li sam pratio te akcije? Nisam čak ni pratio. Radio sam svoj posao, učio sam, širio sam porodicu, razmišljao sam o biznisu, okej, išao na putovanja. Moj posao nije toliko vezan, možda je vaš više vezan na taj neki način. Ali možete da pasivno zarađujete, za slučaj da imate pare koje su vam kod kuće. Za slučaj. A i za slučaj da nemate pare, kolika god da vam je zarada, gledajte koliki vam je procenat, 5%, 30% da izdvajate. Nemojte reći da nemate šta da uštedite. Ja sam radio i za 300 evra i za 1300. Uvek sam mogao 10% da uštedim. Jer ti ako hoćeš da trošiš, pogotovu ako putuješ, ti znaš koliko može da se potroši, ne na luksuz, nego na…

Ivan Minić: Ma uvek može da se potroši beskonačno. 

Nemanja Antić: Jeste. Ako to može, onda uvek može da se uštedi jedan procenat. Moguće je. Praktično, tekući život ako imate negde gde stanujete i ova hrana, voda, to je za ogromnu većinu nas 300, 400 evra mesečno, hrana, iako ste tu sad negde gde živite sa tatom ili sami. Ne znam kako ti u hrani možeš da pojedeš 3000 evra. To znači da ti imaš luksuzan život, izlaziš, lupaš kola, kupuješ skupe poklone, menjaš cipele, imaš 45 pari košulja i cipela, imaš firmirane satove. Sve je to lepo. Ali ne možeš da kažeš “mala mi je zarada, ne mogu da odvojim 10% ulaganja. Znate ko je ulagač? Nije ulagač onaj koji je puno uložio, već onaj koji je uložio procenat, on je ulagač, on je investitor. Pitali su Warren Buffeta, koji je najveći investitor, koji je sada u 10. deceniji, pa to što ti radiš, pa ulaganje na berzi, pa to svi znaju, svi umeju, kako neko to ne kopira i obogati se? Pa ima caka. Koja je caka? Pa niko neće sporo da se obogati. Ja sad imam 100 milijardi, ali imam 96 godina. Svi hoće da se obogate quick rich scam scheme. Znači, to je moguće, ali je šansa za propast isto ogromna. Ako ti se desi taj zgoditak, on će ti više nesreće doneti nego zadovoljstva, to je neminovno. 

Ivan Minić: Ma uvek ima taj momenat da ljudi ne znaju da cene novac do kojeg su došli lako. 

Nemanja Antić: Apsolutno. Imate knjigu Vuk sa Volstrita, ko je gledao i film, ja sam čitao sve knjige od Jordana Belforta. Možete da vidite kako to izgleda. Pročitajte knjigu, ima na engleskom, ima na srpskom, interesantno je ne kako se samo on ponašao, već kompletna njegova ekipa, bankari, brokeri kad su došli na te prevarne quick šeme, na te fore pump and dump, kako su uzimali investitorima pare i onda je sve to vredelo 0,00. I šta su oni radili sa tim. Pa ima slučaj jedne žene koja kad je radila za 2000 dolara, ona se racionalno ponašala, išla u park, šetala, vodila račune. A kad je ušla u milione? Počela da se drogira, da lupa kola, raspala se žena. Jednostavno, to je prevazišlo njene mentalno, karakterno, psihološke mogućnosti i na kraju je izašlo od bolesti do perverzija, ajde da kažem da je bilo dosta i smrtnih ishoda za te “srećnike”. Ja bih voleo da zaradim više u svom biznisu. Ja bih voleo da Vi sutra kažete “Nemanja, hoću da 10 hiljada rančeva.” Super, zaradiću, tačno mogu da izračunam. Neko bi rekao brzo se zaradilo, ali ja sam spreman, ja 11 godina čekam tu zaradu i meni to nije nova okolnost, ja svaki dan prodajem 2, 3, 5, 7 rančeva. Meni je to samo more the same. Potpuno je drugi koncept. Ili u slučaju Vašeg biznisa, javi Vam se firma da im radite kampanju, velika koja Vam daje 1000 puta više, to je isti model, samo Vam se desilo, Vi ste infrastructural spremni, Vi poznajete materiju i kada Vam dođu te pare Vi znate gde ćete, šta ćete, znate da nigde nema troška bez utroška, to nije kao rekla mi baka, to je stvarno tako. Stvarno je tako. Jer ako nema troška bez utroška, onda Vi nosite neku karmu, onda ste Vi mismatch. Imate pogrešno očekivanje. Ako ti završiš fakultet i neko ti kaže da ćeš raditi za 10 hiljada evra mesečno, to je pogrešno očekivanje. Ako te neko ubedi u to, on je napravio neupotrebljivo ljudsko resursko biće od tebe. To ne znači da ja mislim da si ti za manje, ja samo hoću da kažem da se ponašaš racionalno. Ako si za više, idi za više, imaćeš više. Ali ako imaš očekivanje pogrešno, druže, his mind is broken. Nema spasa za tebe.

Ivan Minić: To je sve proces. 

Nemanja Antić: Proces, tako je.

Ivan Minić: Proces zahteva vreme. 

Nemanja Antić: Tako je, Miniću.

Ivan Minić: Nemanja, hvala ti. Mnogo mi je drago što si ispričao svoju priču i sa Military Shopom i sa svojim odnosom prema novcu koji nije baš uobičajan ovde, ali mislim da je to nešto na čemu moramo da radimo kao društvo i da menjamo i zato dosta gostiju koji su dosad bili u Pojačalu su pričali o tom delu svog života, skoro nikome to nije posao. Ali svi to vide kao neku važnu stvar, kao neku vrstu zaloga za budućnost. 

Nemanja Antić: Apsolutno da. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. To bi bilo to za ovu nedelju. Eventualna pitanja, sugestije, komentare ostavite na Youtubeu, a ja vas puno pozdravljam i mi se vidimo naredne nedelje.