EP134: Zoran Kesić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Realizaciju ove epizode podržala je i kompanija A1 Srbija. Od ukupne populacije u Srbiji, aktivni korisnici društvenih mreža čine više od polovine. U skladu sa tim , u odnosu na prethodnu godinu, oglašavanje na društvenim mrežama poraslo je za 9,3 odsto i ide u prilog povećanom trendu digitalizacije. Pružajući odgovor svojim korisnicima na aktuelne trendove, A1 Srbija lansira NEO biz online tarifu sa neograničenim internetom za društvene mreže, dodatkom za cyber bezbednost A1 Net Protect za koji se ne plaća pretplata 6 meseci i neograničenim minutima i porukama u nacionalnom saobraćaju. Takođe, tarifa pruža 3GB za surf u nacionalnom saobraćaju i 3GB za surf u romingu koje korisnik može da koristi tokom cele ugovorne obaveze, što je veoma važno za sve koji posluju na internetu i koriste društvene mreže za promociju i unapređenje svog poslovanja.

Facebook marketing akademija je kurs Mladena Jukića, koji je bio naš gost u 127. epizodi Pojačala. U pitanju je kurs Facebook i Instagram oglašavanja, fokusiran na elektronske prodavnice i one kojima je ključno da uložen novac u oglašavanje povrate kroz prodaju. Onaj kurs i prateća grupa za podršku namenjeni su svima koje ova oblast zanima, bez obriza na to da li imaju prethodno iskustvo ili ne, i daće vam konkretno znanje ali i strategiju i dobre prakse koje su uspešno radile, kako na lokalnom, tako i na globalnom tržištu. Više informacija možete naći na fbmarketingakademija.com a za slušaoce Pojačala, spremili smo i poseban popust od 20% ukoliko upotrebite promo kod 20off.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Zorane ili komšija, što sam ja voleo da kažem dok smo još bili u kraju, dobro mi došao.

Zoran Kesić: Ivane, bolje te našao i zadovoljstvo mi je što sam u ovom divnom, optimističkom, svetlom ambijentu.

Ivan Minić: Ti ne voliš podkaste, ne slušaš podkaste, baviš se nekim drugim formatima u svoje slobodno vreme, ali ispoštovao si da dođeš i da se ispričamo. Moja želja je bila da podelimo jedan vrlo neobičan životni put, posebno u oblasti novinarstva i kreativnog stvaralaštva. Jedan vrlo neobičan autorski put, koji traje već prilično dugo, i kroz vrlo različite formate i medije se provlačio kroz ove godine. A, meni je svaka od tih stvari koje si radio bila jako draga. Od onih prvih lutajućih, reporterskih varijanti, preko svega onoga što je Metropolis donosio je stvarno bio avangarda u svoje vreme i fantastičan, do, za mene nikad prežaljene, Fajront republike. I do toga da gledajući čoveka koga cenim, volim i poštujem, naravno da mi mnogo znači, posebno kad su ti uključeni moje kolege i prijatelji iz Njuza, postaje jedna od najvećih medijskih zvezda na ovom prostoru i pravi sadržaj koji je, pa, barabar sa onim nečim na čemu sam se ja negde formirao i odrastao, Džonu Stjuartu i tako nekim stvarima, ali u ovim našim okolnostima koje su možda malo više apsurdne nego one tamo. Mada, dosta su nas temeljno i oni u poslednje vreme zabavili. Naš format je takav da pričamo hronološki životnu priču, rekao sam ti već. I uvek je prvo pitanje koje postavljam gostima šta si hteo da budeš kad porasteš i kako se to menjalo kroz različite periode tvog odrastanja.

Kad porastem biću…

Zoran Kesić: Neću biti mnogo originalan kada kažem da sam kao dečak sanjario o karijeri velikog fudbalera. Eto, to je bilo nešto prvo i to je bilo uspavljavanje maštanjem kako dajem odlučujući gol u finalu Svetskog prvenstva i odlazim do tribine sa našim navijačima da proslavim. To mi je bilo kao nešto najlepše i najviše što bi ikad moglo da mi se desi, da igram finale Svetskog prvenstva za moju reprezentaciju. Eto, to je taj neki mladalački san bio, koji se manifestovao zaista u treniranju fudbala aktivnog. Sve kategorije: pioniri, kadeti, omladinci sam igrao u Sinđeliću, a onda sam počeo da igram za prvi tim Milicionara. Dve sezone sam igrao za prvi tim Milicionara. Tad je bilo pravilo da mora da ima dva igrača ispod 21 godine, da počnu utakmicu. I ja sam tu počinjao utakmicu, ali me vrlo brzo trener i menjao. Jer sam tad imao 70 kila, igrali smo protiv ekipa koje su se zvale Zuce, Ripanj, Rušanj, Avala, Komgrap. Već zvuči zlokobno, je li. To su neki divlji fudbaleri i divlji tereni koji lako mogu da unište klinca od 19 godina sa 70 kila. 🙂 Ali sam imao tehniku dobru i dan-danas igram ponekad, po fazama, kad se ne povredim, rekreativni fudbal. Tako da je to bio san – fudbaler. Nisam očigledno imao ni dovoljno talenata, ni dovoljno posvećnosti za to, jer paralelno sa treniranjem fudbala i košarku sam trenira, takođe. Ja počinjem da radim sa 18 godina na Studiju B, a to onda donosi druženje sa snimateljima, a druženje sa snimateljima donosi i alkohol i neke druge stvari. Tako da ljubav prema novinarstvu, pa i hedonizmu, zašto ne reći, ide gore, posvećenost treningu ide dole, i ko zna, moj Miniću, zašto je to dobro.

Ivan Minić: Pa, vidi, mislim da mi nismo loše prošli kao publika. U nekom periodu osnovne-srednje škole šta te je interesovalo osim svakako sporta? To sam shvatili. Ali, šta ti je bilo interesantno u školi kad si prolazio?

Šta je budilo interesanje tokom školovanja?

Zoran Kesić: Bilo mi je interesantno u školi kada se dobije petica na pismenom zadatku iz srpskog jezika. Ovi koji su imali najbolje radove izađu pred razred i čitaju svoj sastav. Ja sam imao motivaciju da dobijem peticu da bih izašao pred razred da čitam. Voleo sam trenutke tih malih školskih nastupa pred razredom, da ja pročitam. A, onda već kad čitaš, glupo da čitaš neki njanjav sastav, neki strejterski, štreberski sastav. Tako da sam se ja trudio da pišem neke sastave koji su možda bili u duhu onoga što me je tada ložilo u literaturi. Konkretno, sećam se jako uticaja Danila Harmsa, jednog divnog ruskog književnika koji je pisao i za decu i pisao je neke apsurdne priče koji se zovu slučajevi. U mojim pismenim sastavima koji sad kad prevrtim su i ličili na tog Harmsa, ali obojeni našom situacijama. Kao što naša današnja emisija možda da izvedbu Stjuartovu, ali je obojena našim balkanskim humorom i konkretnom beogradskim odrastanjem i srpskim mentalitetom, je li. Tako da sam ja voleo da pišem. Pisao sam lepo te sastave. Onda me mama upisala – mislim, mama me upisala – majka je dosta, to ću ti posle reći, zaslužna za moju karijeru, reći ću i kako, ali me upisala, tj. prijavila na školu sportskog novinarstva lista Sport. I ja sam tu išao, novinari su dolazili i obučavali nas 15-16 kako se piše vest, reportaža, sportski izveštaj i to. Tako da mi je to bilo prvo iskustvo. Tad sam bio druga ili treća godina gimnazije kad sam išao u Sportovu školu sportskog novinarstva. Dakle, pisanje.

Ivan Minić: Sjajno. Da li je u tom nekom periodu, osim majke, a daćeš nam više detalja o tome, da li je postojao još neko ko je bio značajan, pozitivan ili negativan uticaj na tebe i tvoje formiranje i na tvoja interesovanja? Da li je postojao neko u porodici, okruženju, komšija, neko u nekom širem okruženju na koga si se ti ugledao i koji ti je bio interesantan? Da li si imao neke sportske idole, koji ti je bio omiljeni fudbaler i zašto?

Ko su mu bili uzori u ranoj mladosti?

Zoran Kesić: Pa, hajde, omiljeni fudbaler mi je bio uvek Piksi. Zato što je on naš najbolji fudbaler svih vremena i takvu prefinjenost je retko sresti. Ima igrača, naravno, možda u najboljim terenucima Azar ili – nije to već Mesi, ali Azar jeste. Taj prijem lopte, pregled situacije, ta mekanost, ali i pravovremenost. Ta genijalnost se retko sreće i Piksi je moj idol bio i ostao. Ali, ovako nevezano za sport, kome inspirisano i gonio na delanje je Slobodan Milošević. Slobodan Milošević! Ja sam postao svesno političko biće dosta rano. Ja sam sećam da smo mi u školi, još u osnovnoj školi, pisali status izmišljenje srpske škole stranke – SŠS. Moj drug iz klupe, neki Lalić je bio više za Šešelja, ja sam bio nekako više za Vuka, jer tad je bila ta opcija. Nema treće. Eventualno Mirko Jović, ko se seća. 🙂 Tako da smo mi pisali taj statut. Odlazio na mitinge opozicije, kupovao sam Srpska reč, lepio sam postere SPO-a u sobi. Na novogodišnjem vašaru, na Beogradskom sajmu, kupio sam masku sa likom Vuka Draškovića. Stavio sam je na glavu, došao sam kući oko devet-deset uveče, zvonio sam na vrata mojoj baki Milanki, koja je volela Slobu. Nikad nije priznala, ali, o, da, volela ga je. Baba otvara vrata u deset uveče, ne zna ko je. Ugleda Vuk Draškovića. Gde si, baba?! Ja sam bako, skidam masku. 🙂 Tako da politika je bilo nešto što je od malih nogu nekako ložilo i neki bunt. Nisam slušao muzika, kao neki slušaju Azru, neki slušaju Pistolse, neki slušaju Pekinšku patku, neko ovo, neko ono, Disciplinu kičme. Ja ništa nisam slušao. Samo sam hteo da budem prvi koji će pipnuti obruč, koji će zakucati, koji će dati gol na školskom takmičenju, i politika – na mitinge sa majkom u prvi red. Vučem je u prvi red mitiga da bi bolje video. Tako da to je nešto što me je ložilo, inspirisalo – politika. I već se tu možda moglo nadzreti šta će se dalje dešavati sa mnom.

Ivan Minić: A, taj momenat kad si počeo da radiš još kao srednjoškolac na Studiju B, kako je to izgledalo? Studio B je nekad izgledao dosta drugačije nego danas.

Kako je bilo raditi na Studiju B kao srednjoškolac?

Zoran Kesić: Pa, jeste. Pazi, Studio B je uvek bio pod većim ili manjem uticajem onoga ko je na vlasti, pre svega u gradu. To je gradska kuća i na sisi je gradskoj. Ali je bilo perioda gde je Studio bio zaista nezavisna. Tako se jedno vreme i zvao NTV Studio B. Ja sam kao klinac gledao Studio B i mašta da bi jednog dana bilo lepo da radim na Studiju B. Slušao sam i radio B92. Kasnije sam i to ostvario, da radim na televiziji B92. Ali, na Studio B, vraćamo se na majku, me je pravila na audiciju mama. Dakle, oglas je bio: Pozivamo mlade novinare bez iskustva za prijem u redakciju novoformiranog jutarnjeg programa Beograde, dobro jutro, urednika Đoke Vještice. Legendarnog Đoke Vještice. Prijavi me majka. Ja se sećam, ja sam sa prijemnog za DIF, gde sam konkurisao i bio ispod crte, išao na audiciju za Studio B, gde sam bio iznad crte i primljen. Dakle, nisam imao uspeo da upišem DIF, uspeo sam da upišem Studio B i postao tzv, tako su me zvali, Mali Đokin reporter. To su komunalne teme, to je pijaca, to je Zeleni venac, to je lukac, kajmak i beli luk. Na Zelenjaku kad dođemo, pa: Evo ga naš Zoki sa Studija B! Pa, nije bilo, Miniću, situacije da se mi u redakciju u deset ujutru vratimo, a da nam nisu pune kese paradajza, luka i svega. Toliko su me voleli. Jednom smo, sećam se, pošto su bila live uključenja u program, mi neki link veliki i možemo direktno da se uključimo samo ako je optička vidljjivost. Dakle, ovaj Pero Linkmen gađa sa tim linkom Beograđanku, ovaj gore kaže: Malo pomere levo-desno! E, dobro je, dobro je! Ne diraj ništa! I kaže: Za tri minuta ste u programu. Samo da se završi razgovor u studiju. Već je deset i pet, a mi gladni. I mi se dogovorimo da isfingiramo direktno uključenje sa pljeskavičarnice. Malo da popričamo o ceni pljeskivace, šta ljudi najviše stavljaju. A, lepo objasnimo gazdi da će se videti firma pljeskavice na Zelenom vencu i to je i lepa reklama. I super. I mi odradimo, fakeujemo celo uključenje. Nikad nije bilo u programu. Ja se ispričao sa vlasnikom pet minuta, brate. Pet minuta. I kad se to završilo lepo, onda kaže: Hoćete da pojede nešto? -Pa, ne mora, ne mora. -Hajde, hajde! Ožderemo se! 🙂 Ima valjda i film jedan, čini mi se, italijanski, gde lik ide tako i zajebava ljude sa filmskog kamerom, a da ih nikada ne snima, nema filma. Tako da smo se mi povremeno grebali. I bile su slatke te dogodovštine u jutarnjem programu Studija B. Da, bio sam reporter. 

Ivan Minić: A šta ti je doneo rad sa starijim i iskusnijim kolegama? Jer Studio B je tad imao – neki od njih su, da kažemo, tad isto bile mlade kolege, koje su do skoro bio nosioci programa tamo. Imao je veoma zanimljiv autorski pečat. Nije to baš bilo karakteristično u tom periodu, posebno ne za suštinski malu televiziju. Jeste to bila gradska televizija, ali je bila mala. Mala redakcija, ali dosta nekog zanimljivog autorskog programa kojeg je imalo smisla gledati.

Šta mu je doneo rad sa prekaljanim kolegama?

Zoran Kesić: Pazi, Studio B, iako lokalna televizija, funkcionisao kao neki mali RTS. Dakle, podela po redakcijama: kulturna redakcija, sportska redakcija, spoljna redakcija. Sve kako treba, da ima prava pravcata televizija. Piše se košuljica, pa daktilografkinja kuca, pa se to štampa, pa se nosi. Na snimanje ide novinar, to sam ja, ide snimatelj i ide asistent snimatelja. I ti pišeš u košuljicu naziv priloga, trajanje priloga, početak i kraj, snimatelj taj i taj, asistent taj i taj. Košuljicu dostaviš onom tamo koji emituje. Sve ima svoj početak i kraj. To danas zvuči verovatno nekako prevaziđeno, ali ja sam imao sreću da prođem zaista tu staru školu novinarstva, kako se sve radi. I ne možeš ti odmah da uđeš u studio. Mene, bre, nisu puštali u studio pet godina da uđem. Tamo, na ulicu, bre! Koliko imaš godina? 19? Izvoli na pijacu! Kakav studio?! Nisam ni primirisao studiju. Tek kasnije u nekoj emisiji Svetionik koju sam vodio. Nebitno. Imao sam priliku da učim od pravih novinara, kao što je, recimo, Đoka Vještica, koja je velika legenda, koji je tako preslišavao tadašnje gradske čelnike da su se oni plašili njega. Na radiju! Možeš misliti koju težinu danas ima radio. Šta slušaš u kolima, eventualno da prođe vreme. Ali, tada je to imalo težinu i zaista sam imao sreće da on bude moj prvi urednik. Istovremeno sreću i da se svađam sa njim, da ja imam neke svoje autorske izlete koje on tada možda nije razumeo, da ja kršim zakone novinarstva, da se poigravam sa televizijskom formom, što sam morao da radim. On mene pošalje, recimo, u samoposlugu, u Maxi, da vidim…

Ivan Minić: Centroprom! 🙂

Zoran Kesić: Da, verovatno je bio Centroprom. Pa, čak i jeste, na Cvetnom trgu. Da uradim anketu sa ljudima: potrošačka korpa, kako sastavljaju kraj sa krajem i to. Klasična, gradska tema. I ja krenem sa tom idejom. Međutim, u toku snimanja ja provalim da dva Cigančića kradu. Kradu, jebiga. Slično godište kao ja, recimo, tad. 19-20 godina. Kradu, idu kradu. Ja kažem snimatelju Peci, kažem: Brate, snimi ove. Vidiš šta rade. I počnemo njih da snimamo. Oni provale da ih mi snimamo i to im je zabavno. I sad situacija je apsurdna. U samoposluzi oni idu, dekraju, a mi njih snimamo, ali to provaljuje i radnica. Radnica počne da prati nas koji snimamo ove koji kradu. Onima je već potpuno svejedno da li ih radnice vide. Dolaze na kasu sa sve kamerom puni. I ja onda pričam sa radnicom: Da li ste vi imali situacije da kradu? -Pa, imamo, vidimo. Evo, imamo ogledala. A onda pitam: A, kako vi, gospodine, radite? -Pa, ne možemo da radimo! Vidiš, stalno nas obleću, stalno nas prate! Kako mi da radimo?! I ja napravim od toga prilog. I Đoka me zove: Jesi li ti normalan, sine?! Pa, jesam li ja tebe poslao da praviš prilog o krađi u samoposluzi ili o ceni?! Ja kažem: Jeste, Đoko, ali o cenama možemo kad god, a ovo je eksluziva! Kad je snimljeno neko kako krade u samoposluzi, a imamo i način, imamo metodologiju, imamo i drugu stranu, ovi što je prate, itd. 🙂 Tako da, to je bilo gde sam ja pokazivao svoju želju za nečim drugačijim. Đoka je imao, naravno, neki klasični novinarski pristup. Ali je zaista jedini urednik koga sam poštovao. Posle nisam ni imao urednika. 🙂

Ivan Minić: A u kom trenutku si krenuo da sistematičnije, a ne samo na nivou incidenta, praviš autorske stvari koje su bile ono što tebe interesuje? Kada si dobio prostor za tako nešto?

Kada je počeo sa autorskim emisijama?

Zoran Kesić: Pa, već na Studiju B sam ja od tih priloga – bilo je očigledno da ja nisam za jutarnji program, da pravim klasične priloge, jer vrlo brzo to više postali kratki filmovi. Pa sam ja uskoro naučio i sam da montiram, pa sam ja noći i noći provodio u montaži, montirajući te svoje uratke. Pa, podvlačio muziku, pa sam ja… Recimo, prilog sa pijace podvučem tehno, jer ja sam tad slušao trens. Ti imaš prilog u jutarnjem programu, piči ti trens o ceni luka. Suludo je! Nije baš kompatibilno, ali meni je to bilo inspirativno. Tako da sam se ja vrlo brzo obreo u redakciji dokumentarnog programa, gde sam pravio dokumentarne filmove o raznim temama. Pa je onda bilo i NATO bombardovanje, pa sam montirao dokumentarce o Beogradu tokom bombardovanja, o pustim ulicama, o onim Lokatorima. Uvek sam voleo te neke čudake, ludake, pacijente, kako su ih zvali. Te neke matore ljude. On se popne na vrh zgrade, inače je predsednik kućnog saveta, naravno, i on kaže: Ja pratim odakle ide i tačno dojavljavam bazi. -Kome on dojavljuje? Šta on radi? Tako da smo ga mi nazvali Lokator, jer on locira. Tako da sam ja još na Studiju B počeo da radim neke svoje stvari. To nastavilo posle kroz saradnju sa Kulturnim centrom Cinema Rex, gde sam imao na njihovom sajtu neke kratke filmove. Od njih sam pozamljivao kameru. I onda sam počeo da radim na B92. Posle 5. oktobra imao sam autorsku emisiju BG direkt, koje su bile moje neke dokumentarne minijature, moji neki doživljaji grada, građana i veverica na Kalemegdanu.

Ivan Minić: Možda je glupo, ali deluje mi kao da ima smisla. Na koji nači si učio to što radiš? Ne tehnički kako da izvedeš, nego prosto kako da konceptualno složiš stvari, kako da se izraziš. Jer danas ukucaš na Youtubeu i imaš tutorijal za bilo šta, imaš mogućnost da poslušaš deset ljudi kako oni snimaju neke takve formate. Tada to nisi imao, a prosto nisam siguran koliko su starije kolege bile spremne da dele tako nešto. Ne u smislu nekog čuvanja zanata, nego kao pusti me, klinac.

Kako je pekao zanat na televiziji?

Zoran Kesić: Da. Ja sam naučio da kvarim. Zapravo, ja sam imao formalno zanatsko obrazovanje. To naglašava zanatsko, jer nemam nijedan položen ispit na fakultet u životu, a pao sam dva: rimsko pravo i nacionalnu istoriju na Pravnom i onda nisam više odlazio tamo. 😀 Nisam ja ni hteo da upišem Pravni, nego FDU, ali nisu hteli da me prime. Nebitno. Dakle, imam zanat, imam novinarski zanat, koji sam učio, i dalje ga učim. Naravno, to se uči ceo život, ali sam one osnove naučio i ja sam onda znao kako da napravim ono što se od mene očekuje. I pravio sam, ali nije mi zadovoljavalo moje, kako da kažem, želje za kreacijom, pa sam onda inspiraciju nalazio u muzici koju sam tada slušao, pomenutom tehnu i Prodigyju i Underworldu i trensu i Chemical Brothersu. Pa sam više priloge posmatrao kao mogućnost da napravim neki spot. Imam ja neki intervju, neku izjavu, ali onda se to izrodi u neki spot, pa se vratimo u intervju, pa to bude neka moja forma. Nije ni prilog, nije ni spot, nego nešto između. Inspiracija su bili filmovi. Kad pogledam neki film, ja pomisli: Pa, ja ovo znam! Ja ovako slično razmišljam! Mogao sam ja ovo da snimim! Recimo, Matrix kad sam pogledao, ja sam sve te vizije imao u glavi, majke mi ti kažem. Prvi deo, naravno. Ja sam sve to znao. Ja sam već to montirao, samo što nisam uspeo da snimim. I to je bila inspiracija: filmovi, muzika, književnost, i potreba da konstantno eksperimentišem sa predviđenom formom. Čak i da bezobrazno rušim ustaljene standarde ne bili stvorio nešto novo. Pa, po cenu da to novo ne uspe, da bude krš, ali mi je zanimljivije da pokušam nešto novo nego da radim po nekom ključu. Eto, to je bila samo potreba da rasklopim igračku.

Ivan Minić: A kada si došao u poziciju da imaš svoju autorsku emisiju i da je to nešto gde postoji obaveza da svake nedelje u određeno vreme isporučiš nekakav sadržaj određene dužine, oblika, formata i svega, kako je to bilo u odnosu na ono kako tvoj dotadašnji mozak radio?

Kako je imati autorsku emisiju?

Zoran Kesić: Da. Pa, prilično rano sam ja stigao do autorskih emisija i do navike da moram da dostavim proizvod. Ja sam, recimo, na 92, kad sam 2000. došao na televiziju, koja je tad i počela, dotad je bio sam radio B92, a televizija je počela 2000, dobio autorsku emisiju BG direkt. Dakle, ti neki moji dokumentarni zapisi u trajanju slobodnom, od 10-15-20 minuta. Ta sloboda mi je bila super – da može da traje 10 minuta ili može da traje 25 minuta. Moglo se tako. Tako da je meni bilo izazov i uživanje šta ću ja novo da napravim za sledeću nedelju. Već sam tada, dakle, kao momak od 24 godine imao taj ritam jedne autorske emisije nedeljno. Pa je posle to bila – na Metropolisu je bio Prekida programa, talk-show, kontakt program, gde sam dovodio goste, sa uključivanje. To je stvarno bila idiotska emisija. To šta smo tu radili, to je budališta. I uključivanje gledaoca i SMS porukama. Išli su stalno kao crawl SMS poruke. Koliko je to bilo zabavno ne mogu ti opisati.

Ivan Minić: Taj Metropolis je posebna priča. Detaljno ćemo se baviti njim i svemu što se tamo dešavalo. Ali, B92 je u trenutku kada se pojavila, bila opet jedan iskorak u odnosu na ono što je televizija do tada ovde bila. Nekako sve privatne televizije koje su se pojavljivale kroz vreme su donele nešto interesantno. BK sam uvek pamtio po tome što su podigli standard.

Zoran Kesić: Jeste, delovali su baš kvalitetno u odnosu na…

Ivan Minić: I produkcijski, ali i autorski. I ti ljudi su bili fantastično obučeni.

Zoran Kesić: Jeste.

Ivan Minić: To je bila garnitura mladih ljudi – skoro sam sedeo u nekom društvu i analiziramo. Ljudi koji su počeli tada danas nove informativni program na svim televizijama. Mislim, i ima drugih, ali gro tih ljudi su nosioci, a tada su bili klinci. Realno klinci. Pojavio se Pink, koji je doneo opet neku možda i trash estetiku, ali opet isto gomilu nekakvog autorskog sadržaja koji je tu bio. I onda se pojavila B92, koja je meni – naravno, svi smo imali vrlo jake emocije u tom periodu, i prema radiju, i prema svemu onome što je kulturološki radio 92 značio 90-ih. Ali neki ti ljudi koji su bili radijski autori i neke drugi ljudi koji su bili cenjeni u gradu kao autori u raznim oblicima dobili svoj medijski prostor na nečemu što je bilo vrlo vidljivo, a ne lokalnog karaktera. I onda ja to stalno pamtim i to ponavljam, format koji meni najviše nedostaje i koji sam obožavao do imbecilnosti su bili TV manijaci. Ali, danas kad pitaš ljude, niko se ne seća da su postojali. Ali, Dragan Ilić i Moki koji su imali TV manijake – OK, Ciklotronci i sve posle što su radili, bilo je to dosta. Ali, znaš, meni je potpuno neverovatno da 2000-01-02-03. godine imaš tako nešto na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću.

Kako je posrnuo B92?

Zoran Kesić: Televizija B92 je u početku sledila urbani duh, reći ću tu reč iako je izvikana, ali zaista u dobrom smislu te reči, ako urbani podrazumeva sa osećajem za pulsiranje grada, ako to znači urbano, ovo znači – beogradski duh radija B92. Dakle, uz spomenute Manijake, i Ciklotronce, i Maju Uzelac sa Kulturnim nokautom, i sjajnim nekim emisijama, Ćirilo je imao svoj serijal Predgrađa. Zaista neki gradski, urbani likovi, koji su se sa radija preselili na televiziju i bila mi je zaista čast da sam u takvom okruženju. Čak i mimo ovih autorskih emisija, informativni program, Jugoslav Ćosić, Jelena Kosanić. Dakle, neki stvarno ljudi sa kojima je čast raditi. Ali, nažalost, nakon smaka Slobodana Miloševića slavina je presušila. Donacija radiju i televiziji B92 i morala se krenuti trka u gledanošću sa pomenutim Pinkom. I tu kreće zapravo ono što se kasnije desilo, a to je smak B92, barem onim kakvim ga volim. U jednom trenutku mi je urednik kulture tada rekao – ja sam tada imao emisiju o paranormalnim pojavama, Viša sila.

Ivan Minić: Sećam se.

Zoran Kesić: Divna jedna emisija, ezoterija. Nema ko ne voli dobru ezoteriju, i bele magove, i veštice iz Barajeva. To je zaista milina gledati subotom ili nedeljom u jedanaest uveče. Imao sam i reklamu u Trećem oku! Slogan mi je bio, kako je bilo, zaboravio sam. Nebitno, setiću se. U svakom slučaju, rekao mi je urednik – Očekujte neočekivano, to je bio slogan! 🙂 Mi tebe svi volimo, ti si dete B92, itd. Ali, vidiš i sam, od gore je direktiva da moramo da sečemo sve što nije profitabilno. Tako da je u tom talasu i sečeno svašta. Kulturni nokaut je otišao i svašta je otišlo. Moja Više sila je otišla. Tako da ja nisam tu tad osetio da će to biti krah 92, ali je bilo neminovno. Ubrzo je uveden Veliki brat, rijaliti. Uz dužno poštovanje formatu rijaliti programa koji nije ništa novo. Čak i taj prvi Veliki brat bio je zabavan. Bilo je smešno. Kasnije se u šta se to izrodilo je katastrofa, ali, eto, počelo kao neminovna trka za gledanošću. I sve te male autorske emisije su gasnule, gasnule i polako usnule.

Ivan Minić: Kako si ti snalaziš u toj celoj situaciji? Ti si već prilično profilisan i opredeljen. Već neko vreme se baviš time. Pokušavaš da pronađeš nekakav prostor za svoj izraz, a za to i nema previše sluha. Odakle priča sa Metropolisom?

Kako je dospeo na Metropolis?

Zoran Kesić: Priča sa Metropolisom dolazi tako što me je Dušan Kaličanin, Technokratia, pozvao da dođem. On je tad radio kao muzički urednik na Metropolisu. I još me zvao dok sam ja radio na B92 autorsku emisiju. Pa je bilo da li da paralelno radim na maloj televiziji Metropolis i u to vreme velikoj B92. Ali, nisam mogao prosto. Ja sam rekao: Ja radim na B92. Ako u nekom trenutku, ne daj Bože ne budem radio, javiću ti se. To se i desilo. Ja sam primljen već kao zvezda na Metropolis, na kome su tad radili neki mnogo zabavni i šareni ljudi. Recimo, radio je Galeb. On isto ima podkast. Radila je Ana Mihajlovski, koja je posle vodila razne emisije i poznato TV lice. Radila je Ivana Bajić, jedna mnogo zabavna devojčica, koja sad ne znam gde živi. Radila je jedna Zorana. Radio je Zec, koji je bio tehnički direktor, koji je fotografisao sve žive rokenrol događaje, pola čovek pola baza slika i video snimaka i svega. E, to je bilo fantastično okruženje. Radili su fenomenalni montažeri, kreativci, sa kojim sam ja tek tad upoznao čaroliju šta sve možeš. Ja sam znao sam da montiram, ali ovo je bila nadogradnja. Bilo je okruženje pogodno da se u svakom trenutku, kada ode direktor, a to je već oko četiri-pet, uzme gitara, siđe dole na Terazije, kupi neko pivce ili vince, sedne na terasu, sa koje se vidi reka i ceo grad, tačno iznad Mcdonaldsa, da se zanemari smrad Mcdonaldsa i friteze, i da se zasvira, i da se pije, i da tu dođe i poznat muzičar, i da dođe i Kojot iz Eyesburna, da dođe Ajs Nigrutin. Svratila je jednom i Ksenija Pajčin. Ja pitam: Jesi li ti prava Ksenija Pajčin? Ona kaže: Znam, ti si onaj zajebant. Upoznao sam Kseniju Pajčina na terasi Metropolisa i, da, bila je toliko lepa, kako se svi sećamo. Vrlo kreativno okruženje koje je izrodilo sjajne male emisije i velike. I bilo mi je zadovoljstvo tu da radim. Fenomenalno. Baš se lepo sećam Metropolisa.

Ivan Minić: Kako je uopšte bila postavljena ta priča organizaciono? Kako je to funkcionisalo? Od čega se finansiralo? Šta su bili ciljevi televizije u tom trenutku?

Šta su bili ciljevi Metropolisa?

Zoran Kesić: 😀 Ja ne znam! Televizija Metropolis je bila vlasništvo Megatrenda, odnosno prof. Miće Jovanovića. Čuvenog Miće Jovanovića, koji je BTW hteo da me tuži kad sam odlazio sa Metropolisa na Fox. 😀 Rekao je, telefonski razgovor: Kesiću, imam devet najboljih advokata! Tužiću vas! Znači, pičkaranje, ali na Vi. Tužiću vas! Ja rekoh: Profesore, daj mi barem jednog. Ja nemam nijednog advokata. Zato što ja njemu nisam najavio da odlazim na Fox. Možeš misliti. Dobro, nebitno. Nikad me nije tužio, a posle me zvao godinama kasnije, nedavno, da ako možemo malo da ublažimo, da ga ne zezamo mnogo za ove falsifikovane diplome i za doktorate i za sve ostalo što je bilo vezano za Megatrend. Dakle, ciljevi Metropolis televizije, ja nemam pojma koji su bili gazda Mićini, ali niko nam se nije mešao u posao, što je glavno. Znači, potpuno smo sami, tim mladi ljudi, čak ja nisam tamo više mlad, imao sam – znači, 2003. je u pitanju kad sam ja došao, tad imam 26 godina. Ali, Galeb ima 21-22 godinu. Ana Mihajlovski još mlađa, 20-21 godinu. Baya je bila, crkinja, koja se sad bavi jogom i meditacijom. Ona mlada. Mlade, lepe devojke, super atmosfera. I Dušan Kaličanin i tehno. Pa je onda došao i Dejan Cukić.

Ivan Minić: Kao Beneton reklama. 🙂

Zoran Kesić: Kao Beneton. Pa, dođe Dejan Cukić, pa Delča dođe. Brate, dođe Marko Janković i on da bude urednik. Sa brkovima, znaš. Marko Janković dođe. Odjednom se pojavljuje u nekom trenutku i Dragan Kojadinović i njegova žena Danka Kojadinović, koju znam od pre sto godina sa Studija B. Otkud vi ovde? Dakle, jedna šarenica nenormalna, ali niko se nama nije mešao. Tako da je sve to nekako funkcionisalo po nekoj blesavoj inerciji druženja, zezanja, eksperimentisanja. Svi su voleli da eksperimentišu i da pomeraju granice. Tako da je to bilo… Ja sam radio tamo pet godina. Radio sam Prekid programa emisiju, taj kontakt program, u okviru koga su bile neke kretenske vesti, koje su se posle izdvojile kao Ozbiljne vesti. I konačno sam radio Dezinformator. To su bile tri emisije koje sam radio na Metropolisu. 

Ivan Minić: I moram da priznam da sam stvarno obožavao taj period i činjenicu da to je momenat kada lagano prelazi iz onih klasičnih stvari koje su se radile na televiziji u nešto što je malo digitalnije.

Zoran Kesić: Jeste, jeste, počelo je… 🙂

Ivan Minić: Mnogo više nekih digitalnih opcija. Ima neki grafik i nekih čuda. I nama je to tad bilo MTV. Bukvalno MTV. I bilo je genijalno što slušaš neke ljude koji su ti vrednosno bliski, koji su ti interesantni, koji pričaju stvari koje su ti zanimljive, koji se šale na račun stvari sa kojima možeš da se povežeš. Danas takvih sadržaja u principu nema.

Zoran Kesić: Izvini što te prekidam, ali to je zanimljivo što si rekao, mi smo osećali da naša publika tako nas kapira. I to se najbolje videlo u tim kontakt programima, jer stalno je išao taj – Zec je uveo da ide taj SMS da ide, taj crawl. Ali, u Prekidu programa su se ljudi i telefonom uključivali. Bez ikakve kontrole. Ko se javi, dobije vezu. Imamo li nekog na vezi? Ima. I onda pričamo. On postavlja pitanja meni, gostu. I onda čak kada bih ja pravio neki performans u emisiji, gledaoci su se bez ikakve dogovora uključivali u taj performans, kako da kažem, dajući meni podršku ako, recimo, zezam gosta u programu ili pravim skrivenu kameru. Pričao sam kod Galeba kad sam Vladislav Petković Dis, kada smo zezali nekog pevača i pevačicu, da se ne ponavljam. Ali, nisam pričao za Olju Crnogorac. Kad smo Olja i ja bili voditelji i doveli Milojka Pantića. Ja Milojku Pantiću kažem, pošto on nema pojma šta je Metropolis, ja kažem: Da li biste bili gost emisije Prekid programa? Zoran Kesić ovde, voditelj. I pozvao bih još fudbalerku, eto možda zanimljiv kuriozitet, iz fudbalskog kluba ženskog Mašinaca. I Milojko hoće. Dođe Milojko Pantić gost i gošća Olja Crnogorac, prvotimka Mašinca. Ali, Oljica u sportskoj, šorcić kombinaciji, vrlo atraktivno. I mi sad imamo Milojka Pantića i gošću. I Milojko ne zna da je u skrivenoj kameri, koja ide live, ali gledaoci znaju. Ti ljudi, ti i tvoji drugari koji kapiraju. Odmah postavljaju pitanja Olji. Ne kao gospodine Pantiću, zezaju vas. Ne, nego pitaju Olju o detaljima: kako je u svlačionici, da li više voli da namesti ili nabaci gol. To je ta besdogovorna, kako da kažem, saradnja publike i nas, jer smo ista generacija ili slična, isti sistem vrednosti i slično razmišljanje. Urbana priča.

Ivan Minić: Povremeno sada može da se sretne nešto tako na nekim radio-stanicama, ali i to ni blizu onako kako je bilo.

Zoran Kesić: Ja sam slično tome video na hrvatskoj jednoj televiziji. Nažalost, cenjeni kolega Malnar više nije sa nama, ali njegova Noćna mora je zaista – ja bih rekao čak i prevazišla ludilo i granice dobrog ukusa, koje smo mi često prelazili u Prekidu programa. Ali, on je baš bio fokusiran nekako na ispitivanje ludosti i graničkih nekih ljudskih karaktera.

Ivan Minić: Taj momenat kad ti postaješ u jednom džepu kulture i u jednoj starosnoj kategoriji u kojoj si plus-minus pet godina, postaješ gradska faca i svi ti mladi ljudi postaju vidljiva lica kasnije, sa impresivnim karijerama, i evo Galeb ima podkast, nije mala stvar. Kakav je to osećaš? OK, imao si sve te momente i kroz ovo što si radio prethodno, ali ovde si mnogo više uronjen nekako u te ljude, mnogo češće imaš kontakt i feedback, i plus sve se dešava u centru grada i to je bilo mesto gde se svraćalo.

Zoran Kesić: Tako je.

Ivan Minić: A, i vi ste svraćali mimo toga u životu.

Kako je biti slavan?

Zoran Kesić: Naravno. Pazi, ja sam još na Studiju B kao klinac osetio mrvice popularnosti. Kada sam kao reporter radio te gradske teme i neke probleme komšija, naših sugrađana, i onda su oni zapamtili mene, ah, to je onaj mali, i zvali redakciju: Može li mali Zoran Kesić da dođe kod nas? Bespravno nam se ruši vešernica i komšija hoće to i to. I ja onda odem, i babe se žale, i ja snimim i na konto toga dobijem pozitivne poene. Tako sam ja bio popularan, naravno, ne kao kasnije, i na Studiju B. Tako da nije mene šokiralo i zatekla ta neka popularnost u gradu koju sam stekao na Metropolisu. Zaista na Metropolisu jesam stekao popularnost, jer sam se mnogo više pojavljivao pred kamerom i u Prekida programa sam ja bio voditelj. Na 92 ranije, pričali smo, sam bio iza kamere, držao sam kameru i snimao te dokumentarce. Tad sam još uvek zanosio da ću postati reditelj i upisati FDU, što nisam uspeo. Ali, onda je počela ta moja karijera, uslovno rečeno, pred kamerom umesto iza kamere. Tako da nekako mi se to podrazumevalo. Nekako sam ja bio svestan uvek da je to što radim kvalitetno i da to treba da se voli. I meni je normalno da mene ljudi vole. Meni čudi kad se to nekom ne sviđa i dan-danas. Ja se zapitam šta je sa ovim čovekom.

Ivan Minić: Taj odlazak na Fox i pravljenje jednog opet novog formata, vikend formata, koji je late night show, ali na malo drugačiji način od onoga kako je to uobičajeno funkcionisalo. Odakle ta inicijativa? Kako je došlo do te saradnje? Koliko je trajalo uopšte?

Kako je nastala Fajront republika?

Zoran Kesić: Pa, Fajront republika je trajala od 2008. do 2011. Dakle, moja tadašnja ekipa iz Dezinformatora, Igor Bukarski, moj saradnik i desna ruka i moj dragi drugar, i Balša Bošković, montažer, čarobnjak, koji sad radi na Al Jazeeri, smo – da, i reditelji Ilija Gajica – mi smo… Da, Saša, Sale Saničanin, naš reditelj i moj stari drugar je zapravo veza. Sad se sećam. On je tad radio na Foxu i rekao: Hajde, snimite, bre, neki pilot, neki talk-show, pa da ponudimo tamo. Možda prođe. I mi smo na Metropolisu snimili taj pilot, a uopšte nismo rekli Metropolisu da to snimamo, za koju namenu. Nego, kao kreće novu emisiju, koju smo nazvali Klub zatvorenog tipa. Snimali smo u klubu Cinema, koji je držao prof. Mića Jovanović. Vidiš koliko je prof. Mića Jovanović zaslužan za moju karijeru. Često možemo čuti da me je stvorio. On meni rekao: Kesiću, ja sam stvorio. Hvala mu na tome. 🙂

Ivan Minić: Od svog rebra.

Zoran Kesić: Tako smo mi snimili četiri epizode tog Kluba zatvorenog tipa, koji je preteča Fajront republike. Dakle, ja sam za jednim stolom sa gostom, oko nas za stolovima – visoki su bili stolovi, doduše, je publike, imam bend. Sa gostom pričam, pa onda gledamo neki prilog, pa pričam. Dakle, to je Fajront republika, snimljino u tom Klubu. I mi smo tu epizodu ili prve dve, sećam se da mi je Marko Vidojković bio gost, poslali na Fox. Oni su tad to tamo videli i rekli: Može! Hajde ovo da radimo! Dogovorimo sa Foxom da pređemo Bugarski, Balša, taj Ilija Gajica reditelj i ja. Naš četvorica u paketu idemo kao emisija, prelazimo na Fox sa emisijom Klub zatvorenog tipa. Zatvorenog tipa, jer zovemo samo ko se nama svidi. I dogovorimo sve, i onda dolazi do pomenute pretnje tužbom. Mića Jovanović se jako razočarao što mu se ja nisam javio. Kme-kme. I onda je zabranio da se zove tako, Klub zatvorenog tipa, jer je već emitovana emisija tog imena, pa smo tražili naziv, kafanski neki i smislili Fajront republika. Eto. Tako je došlo do prelaska sa Metropolisa na Fox. I tu moja urbana, mala, gradska poznatost polako kreće uopšte nacionalnu poznatost.

Ivan Minić: Postaješ opšte dobro. 🙂

Zoran Kesić: Opšte dobro, da. 🙂

Ivan Minić: Nacionalno dobro. Taj format je bio drugačiji od svega što se emitovalo u tom terminu u prethodnom periodu na velikim televizijama. Bilo je neočekivano, bilo je prilično okrenuto ka mladoj publici, promovisalo je nešto što bih ja nazvao novom mejnstrim muzikom, odnosno ono što će kasnije postati mejnstrim muzika danas.

Zoran Kesić: Da.

Ivan Minić: Bilo je neobično. Bilo je dosta onih priloga koji su bili zabavni sa nekim stalnim likovima koje ste glumili.

Zoran Kesić: Da, da.

Ivan Minić: Ali, taj intervju deo koji ste radili sa gostima, koji si ti radio primarno, naravno, je zapravo bio drugačiji od bilo čega što si u tom trenutku mogao da vidiš na televiziji. Jednostavno, taj opušteni razgovor kao u kafani između prijatelja, ali ipak na televiziji, na nacionalnoj televiziji, u nedelju uveče, je bilo neočekivano u tom trenutku. I selekcija gostiju, što muzičkih gostiju, što gostiju što su dolazili kao gosti emisije, je bila prilično neočekivana za jedan mejnstrim mediji. Odakla ideja, inspiracija i kakve su bile reakcije medija na kom ste bili i publike?

Kakav je bio rejting Fajront republike?

Zoran Kesić: Jednom mi je Rambo Amadeus rekao: Odličan si u intervjuima, ali izbaci one skečeve. Danas ako bih pogledao neku staru epizodu Fajront republike, često mi se desi da se pitam, gledajući skečeve Živorada, Milorada, Kurijaka i Mamlaza, itd, zašto sam ovo radio. Mislim da smo to radili zato što po nekoj inerciji plašili smo se da se lišimo tih likova koje smo voleli u Dezinformatoru. Ali, oni su verovatno u Dezinformatoru imali bolju ulogu u tako jednoj blesavoj formi od ipak Fajront republike koja je daleko od neke ozbiljne, zakucane forme, ali talk-show i late night termin ipak mislim da zahteva neku malo veću ozbiljnost, pa makar i da bolje izgleda. To je štap i kanap bio, ti svi skečevi, na hromakiju. Baš je izgledalo jadno. Scenario može da bude smešan, pa da izgleda malo bolje, ali to je jadnost, pa je jadnost. I onda imaš jadnost u jedno dobrom snimljenom ambijentu, itd, i to nekako nije kompatibilno. Otud je Rambo, inače jedan od mojih idola iz detinjstva i moja prva kaseta kupljena je O, tugo jesenja Ramba Amadeusa, uz san da ga jednog dana upoznam, a kamoli da postanemo drugari, bio je u pravu, da. Fajront republika je u početku od strane tadašnjeg menadžmenta Foxa vrlo, kako da kažem, afirmativno dočekana, kao jedna buduća, kako da kažem, od glavnih oslonaca televizije, ali nije počelo tako dobro. Rejting prve dve-tri emisije nije bio baš zadovoljavajući. I onda je tadašnja urednica na sastanku predložila da razmislimo o tome da za goste u dve-tri emisije dovedemo neko jače ime, tipa Ceca ili Seka Aleksić. Ona je svesna, nešto što nije u našem fazonu, ali što će podići, kako da kažem, prisutnost emisije, što će podići rejting, pa na tom talasu mi teramo dalje ono naše. Možda povremeno ubaciti nekog neočekivanog, tipa Ceca. Mi smo zaista, nas četvorica, razmišljali o tome, jer nam je bilo stalo do emisije i verovali smo u emisiju. Pa, čak toliko i da makar jednu, da kažem, zagovnamo gostom koga ne želimo. Ali, ako će to doneti buduću korist, pa budimo pragmatični, razmišljajmo kao političari, je li. I nismo. Rekli smo: Mi ne želimo. Naš slogan je bio Naša kafana, zovemo onoga ko se nama svidi. I mi ćemo nastaviti ovako da radimo. Ako ne bude uspešno, da se pozdravimo. Ako bude uspešno, super. Ispalo je dobro. Nismo odustali od naše ideje. Pazi, bilo je tu možda gostiju koji nisu baš se uklapali u neki fazon koji bi očekivan na Metropolisu, recimo. Bila mi je Ivana Jordan gošća i tako. Ali, onda ja celu epizodu nekako koncipiram tako kako zamišljamo njenu muziku, kao neka romantična, pa neka muzika sfera. Čak mnogo teatralnije nego što bi trebalo da bude. Tako da nismo potpali pod taj izazov da se zagovnamo, i uskoro je došao i rejting, i sve što uz to ide. Tako da drago mi je što smo uspeli u nameri da očuvano našu kafanu. 

Ivan Minić: A koje emisije ti pamtiš kao najdraže koje si radio, a koje su ti bile možda najznačajnije u tom nekom smislu rezultata koji je bilo potrebno ostvariti?

Koje epizode su ostavile najveći trag?

Zoran Kesić: Uf, pa, bila je dobra emisija sa Sergejom Trifunovićem. Baš je bila dobra. To je sjajna emisija. On je bio raspoložen. Mislim, hvala Bogu da je došao. On je nešto kasnio, naravno. Znači, uvek je Sergej – Sergej. I jako je bilo dobro, uz improvizaciju njegovu, uz moju nadogradnju, uz da mu se unesem i kažem: Pa, ti i ličiš na Šiptara, on kaže: Pa, kako ne ljičim. Sad ne deluje smešno, ali u tom trenutku, bez dogovora, ovo što meni jako bitno uvek bilo, da se bez dogovora nešto radi, da osetiš trenutak, improvizuješ, uđeš u taj neki mod, jer se dobro razumemo on i ja. Pa je tu bilo i nekih, u toj emisiji, i specijalnih događaja, kao dogovorena naša svađa. Pa, on mene istera iz studija, pa ja onda šetam gradom, upadam u drugu emisiju, emisiju Beograd noću, drage koleginice Dragane Ćosić, koja, nažalost, više nije sa nama. Pa, onda je molim da ona dođe, pa onda izvlačim nju iz njene emisije. Dakle, tu vidimo i ono moje još sa Studija B staro poigravanje sa formom, gde ja ulećem u drugu emisiju, izvlačim nje iz druge emisije na drugoj televiziji. Ona sada ulazi u moju, Sergej kaže: O, hvala Bogu, a on pritom ne zna da će doći Dragana Ćosić. Dakle, tu sam ubacio i improvizaciju, i kvarenje forme, i kombinovanje dve potpuno različite televizije, i skrivenu kameru za Sergeja Trifunovića, da mu se pojavi Dragana Ćosić. I stvarno je bila efektna emisija. Druga koju bih izdvojio su dve epizode sa Books of Knjige, Crnogorcima, koji su moja braća. Toliko su bili dobri da smo morali dve epizode da napravimo. Nije prosto stalo u jednu. Zonjo se tukao sa Štekerom, nekom maskotom.

Ivan Minić: Šteker Šmeker.

Zoran Kesić: Šteker Šmeker, koji je tu bio. Mi smo dobili neke pare od toga. Međutim, ovaj ga je ubio od batina. Jer taj njihov apsurdni humor preterivanja – njemu samo kliknulo u jedno trenutku da bi bilo dobro da se iznabada sa maskotom Štekera. Zašto? Zato. 😀 To su bile zaista sjajne epizode, gde ne znaš kuda ćete odvesti. Zaista ne znaš. To je bila emisija u kojoj ja znam kako će, pogotovo kad su takvi gosti. Šta ja da očekujem od četvorice ludaka sa Cetinja? Nemam pojma.

Ivan Minić: Pritom, onaj momenat koji svi smo ih mi, odnosno postoji određena publika koja je pratila ono što oni rade, i slušala i radijske emisije ili neke skečeve, reklame, sve što su radili. Danas ima i film i sve to. I igrao si sjajnu ulogu u firmu, moram da priznam. 🙂

Zoran Kesić: Jesam! 😀

Ivan Minić: Ali, taj momenat gde su oni realno underground.

Zoran Kesić: Jesu.

Ivan Minić: Kultna stvar koju određeni deo ljudi zna jako, jako dobro, ali taj broj ljudi se meri…

Zoran Kesić: Ograničen je, da.

Ivan Minić: Sa nekoliko hiljada možda.

Zoran Kesić: U odnosu na gledaoce Fajront republike, minoran broj ljudi.

Ivan Minić: I ne znaju ljudi kako oni funkcionišu, kako oni rade. Mnogi ljudi su doživljali sve što oni kažu vrlo ozbiljno.

Zoran Kesić: Ozbiljno! 😀

Ivan Minić: I ono što je meni bilo potpuno nadrealno kad sam ih upoznao i kad smo se družili jednom prilikom na nekom događaju koji smo pravili i pozvali su, koliki su. 🙂 Na videu ne izgleda toliko, i onda oni dođu i svi su viši za glavu od svakog od nas.

Zoran Kesić: Jeste! 🙂

Ivan Minić: Hajde, Popaj znaš da je visok, ali svi su viši za glavu od svih ostalih. 😀

Zoran Kesić: To je bilo tako… Mi smo se tad prvi put videli. Mi smo se čuli telefonom. Ja sam još na Metropolisu puštao njihove spotove, Moja domovina, itd, ono što su imali. I čuli smo se, ali smo se prvi put upoznali – oni su došli i tad sam radio na jakoj televiziji. Dakle, televizija Fox, sa avionom došli, hotel. Sve je bilo kako i treba da bude, kao zvezde…

Ivan Minić: U fulu. 🙂

Zoran Kesić: U fulu, jeste. I zaista se u startu osetila između nas, kao da se znamo sto godina. Veliko poštovanje međusobno i odmah drugarstvo. I to je ono ponovo što ponavljam, bez nekog dogovora da igramo tu igru. Dakle, u etru smo, ne idemo live, ali to što se snimi, to će se emitovati, i hajde da se igramo. Ja sam tu izabrao ulogu voditelja koji pokušava da održi emisiju normalnom i postavlja normalna pitanja, ali se suočava sa njihovom nenormalnošću. Da sam ja pokušao da se glupiram, to bi bilo besmisleno. Humor je u tome da imaš dve strane, debeli i mršavi, ozbiljni i neozbiljni, crni i beli. Ja sam tu bio neki Baster Kiton, koji pokušava da ostane ozbiljan, a ovi ludaci mu kvare. Nakon te dve emisije, na Youtubeu iz Crne Gore imaš navijačke komentare: Au, šta učiniše ovom voditelju?! Ma, nije znao koga je doveo! Što znači da smo uspeli. Dakle, ja sam zaista ostao u ulozi zbunjenog voditelja, kome ovi jebu kevu, da prostiš. Tako da se tu naše prijateljstvo kasnije, naravno, nastavilo, ali mi je tad i sad velika čast što sam ih doveo, i što su bili u emisiji, i mislim da su oni zaista nacionalno blago Crne Gore.

Ivan Minić: Znaš potpuno je neverovatno da jedno tako malo i konzervativno okruženje dozvoli takvoj grupi kreativaca da toliko dugo stvara i da dobijaju priliku i da rade one njihove reklame, i one animirane koje obožavam, i one snimane koje se sve retardirane i genijalne. Ja ne mogu da zamislim ozbiljan brend u Srbiji koji će pristati na nešto tako. On će možda izabrati poznatog glumca, koji će da se krevelji ili glupira, ako je takav proizvod. Ali, neće dati nekome ko je takav da pravi komediju apsurda u nečemu što bi trebalo da bude reklama koja ide na ozbiljnoj televiziji.

Zoran Kesić: Pa, ja mislim da su u Crnoj Gori i te kako svesni njihovog blaga koje poseduju. I Crnogorci su, sad moram da kažem i Srbi koji žive u Crnoj Gori – dakle, nekad sam mislio da u Crnoj Gori su samo Crnogorci, u Bosni Bosanci. Pa, zato što smo učili – sećaš se viceva? Stereotipova: Bosanci zaboga glupi, Crnogorci su lenji. Tako da u Crnoj Gori su svi, nevezano kako se izjašnjavaju, svesni blaga koju poseduju u vidu Booksovaca. Tako da mi je drago što mogu da snimaju reklame. Ne znam da li si gledao, još jednom su bili u Fajront republici, ali ne kao Booksovci već kao Puraševići.

Ivan Minić: Purašević i Maja Nikolić.

Zoran Kesić: Maja Nikolić. Maja Nikolić je bila žrtva.

Ivan Minić: I njoj ništa nije bilo jasno.

Zoran Kesić: Ništa joj nije bilo jasno. I to je još jedan primer tog mog poigravanja sa TV formom i skrivene kamere za jednog od gostiju, za jednu žrtvu, gde gledaoci sve znaju, gde publika sve zna, samo ona ne zna šta je. Dakle, ja sam Maji Nikolić, koju smo odabrali kao žrtvu i izvinjavam se ovom prilikom, rekao da nam je namera da napravim jedan kulturni most između nekadašnjih država, zajedničke države Srbije i Crne Gore, da kao muzičari spojimo ruke i da pokažemo… Mislim, neko proseravanje. Ona kaže: Može, ko god. Hoću da dođem. Hoće da dođe, jer se ona sama nudila ranije da dođe. Jao, ne Maja Nikolić sama! Zašto bih?! Ali, u kontekstu sa Puraševićem i Maja Nikolić gost! I naš sledeći gost iz Crne Gore, velika zvezda, Purašević! Ide prvo spot Puraševićev, Vrati meni 200 evra, i pojavljuje se Purašević. Dolazi Purašević u svom kostimu. On kad se obuče u Puraševića, on postaje Purašević. To više nije Goran. Nema Gorana! Dok se ne skine je Purašević. Iako nisu kamere, on priča… Nema, to je prosto i ta igra. Tako da nakon emisije me je Maja pitala: Je li ovaj stvaran? Je li on pravi? Nije mogla da verbalizuje šta hoće da me pita, ali videla je da neko čudno. Ja kažem: Meni je predstavljeno kao umetnik iz Crne Gore. Produkcija mi ga je dovela. Tako je to bila još jedna lepa emisija. I bila je još jedna specijalna emisija, sa Nik Sloterom, koju sam celu na engleskom, ali na pokvarenom nekom engleskom, Senjor Sloter je bila. Tako da bilo je puno tih nekih dragih emisija, bilo je i krš emisija, ali, sve u svemu, Fajront republika ostaje u divnom sećanju, i vremena u kome je nastajala, i druženja, i zezanja. Jer ja sam tada zaista i živeo taj kafanski život, a Fajront republika je bila kafana. I mnogi od bendova koji su tada nastupali nam ponovo sad dolaze u 24 minuta.

Ivan Minić: E, to sam upravo hteo da te pitam. Koje od nastupa pamtiš i koji su ti posebno dragi?

Zoran Kesić: Uf, iz Fajronta?

Ivan Minić: Da.

Koja muzička gostovanja pamti?

Zoran Kesić: Let 3, brate! Let 3 su došli sa ogromnim penisima, iz kojih su izletale golubice. Bijele golubice su bile. 🙂 Jao, Bože Gospode, imali su onog robota koji govori: Pička. P-I-Č-K-A!, okreće se povremeno i govori: Pička! Pa, vi stavite pip. I oni su, naravno, bili… Najviše sam voleo te emisije kad imam nekog idola, i volim, i taj mi dođe, i onda imam i tremu. Imam tremu, jer želim da najbolji mogući način pokažem tu ljubav i da ih predstavim super, super, da. Tako je bilo i sa Rambom, sa Booksovcima, i sa Let 3. Tako da mi je to jedna od dragih emisija, da, s tim ludacima.

Ivan Minić: U nekom trenutku svi mi koji smo voleli Fajront republiku saznali smo da se emotivanje Fajront republike neće nastaviti.

Zoran Kesić: Pa, došlo do fajronta.

Ivan Minić: Ti si u tom trenutku bio zaštitno lice jednog od najpoznatijih lokalnih brendova grickalica. Dakle, bio je nekih para od toga, svakako. I bio si prisutan u medijima vrlo. Iskakao si iz frižidera, da ne kažem iz čega sve još.

Zoran Kesić: Da. 🙂

Ivan Minić: Ali, prosto bilo te je svuda, ali onda se desio taj jedan perioda kada je jednostavna ta kampanja završena, tebe više nije bilo u medijama, nisi imao svoj neki autorski prostor. Nije bilo dovoljno kasno vremenski da si mogao možda da kreneš da radiš nekakvu Youtube emisiju ili nešto slično, što bi danas bilo apsolutno izvodljiva stvar. Tada to realno nije moglo da se desi, barem još nekoliko godina to nije bila opcija. I desilo se nešto što ja pamtim kao jedno predivno iskustvo, iako možda muzički ne na najvišem nivou. To sam i prošli put kad smo pričali rekao. Ali, pamtim serijal predstava koji si nazvao Fajront republika 3D, koje su se održavale u nekom relativno pravilnom razmaku, od otprilike mesec dana-tri nedelje, u velikim bioskopskim dvoranama. Kasnije u Domu omladine. I u svakoj predstavi si imao nekog gosta ili više njih. Imao si niz muzičkih numera, prepeva, nekih vrlo interesantnih i živopisnih. Gomilu nekih skečeva, polu stand-upa. Bilo je to jedan vrlo šarenolik miks. Ali, ono što je bilo fascinantno je da si ti uzeo da praviš svaki put predstavu od nule.

Zoran Kesić: Novu.

Ivan Minić: Skoro sam nešto pričao. Neću sebi oprostiti što nisam u poslednjih nekoliko godina, iako sam stalno to govorio, nisam otišao da ponovo gledam Obično veče. Gledao sam ga triput, svaki put je bilo drugačije, ali ga nisam gledao 15 godina. I neću imati priliku da ga gledam više. Žao mi je mnogo zbog toga, jer i on je bio i njegova svaka predstava je bila drugačija, ali je imala neki core koji je bio isti. Kod tebe je sve bilo novo svaki put. Mi smo imali, koliko god sad to zvučalo čudno, mi smo imali pasoše Fajront republike, o kojima su nam lepili nalepnice i lupali pečate, u kojima smo imali songove, napisane tekstove songova koje ste izvodili. I ta energija i ljubav koju si dobijao, meni se makar čini iz publike, je bila neverovatna. Ali, ono što je potpuno bilo suludo i nenormalno je količina energije koju si ti ulagao sa svojom ekipom da napraviš sat i po programa, a originalnog autorskog svakih nekoliko nedelja. Zašto, pobogu?

Šta je bio povod serijal predstava Fajront republika 3D?

Zoran Kesić: Zato što nisam mogao da dođem do publike preko televizije, i onda vrlo jednostavno sam došao do publike uživo. Pozvao sam ih da dođu i oni su došli. Kupili su kartu, seli su i gledali su. Po završetku Fajront republike emisije, dakle, dve godine će proći do sledećeg angažmana, 24 minuta. U početku nisam znao šta da radim. Pokušali smo nešto, naša ista ekipa, imali smo našu kancelariju u Dušanovoj ulici, Bugarski, Balša i ja, da smislimo nešto novo. Imali smo čak i neku probu na B92, neku pilot emisiju. To nije ništa valjalo. Smišljali smo nešto, pokušavali smo zajedno nešto novo da radimo, ali nekako iscrpeli smo međusobno mogućnost saradnje. Ne da smo se posvađali, nego prosto radili smo na Metropolisu Dezinformator zajedno tri-četiri godine, pa onda Fajront republiku još četiri godine. Moguće da je došlo do kraja, do zasićenja. E, onda sam ja počeo malo da očajavam i da se ljutim. Da se ljutim više na okolnost, da me niko ne zove. A, to je jedna vrsta samoočajavanja, što je opet bez veze. Ali, u tom trenutku nije bilo prijatno. Pomenuo si, bio sam vrlo prisutan, i kroz reklame, i kroz Fajront republiku, a odjednom te sad nema. I ti onda očekuješ svaki čas da zazvoni telefon, da te neko pozove, da bude sa tobom na Vi, sa velikim poštovanjem, da kažem: Crveni tepih ćemo vam prostreti, samo dođite, poštovani g. Kesiću, i birajte termin i šta god hoćete da radite. To se, naravno, nije desilo. Nego je trebalo ja nešto da preduzmem, je li. I onda sam nekako odlučio da – pošto smo i ranije nešto svirali tamo u Dušanovoj, stvarno i Bugarski svira, i naš drugar Balać je svirao, jedan od najbolji beogradskih muzičara, bivši basista Block Outa. On je zapravo bio srce tog benda, sve je on to muzički naše nebuloze uobličio. Iznajmili smo prostor u Bigzu i tu smo krenuli da sviramo. I tako je krenula ideja da napravimo priredbu, odnosno taj neki stand-up predstavu, show Fajront republika 3D.

Ivan Minić: Mislim da je bukvalno izraz priredba bio.

Zoran Kesić: Da, jeste. Ja sam to zvao priredba. I danas radim nešto što se zove priče i pesme, i zovem priredba, i nekako se držim tog naziva priredba. Jer to nije stand-up nastup. To nije predstava, jer je uvek drugačija. To je baš priredba, u okviru koje imaš i recitaciju, i nešto sa publiko se dešava, i neke diplome se dodeljuju ili pasoši se dodeljuju, i peva se na priredbi, i igra se, i svašta se nešto dešava. Zato priredba. E, prvo smo dobili poziv… Ne znam nekako smo došli. Ili je neko iz Koloseja zapravo pitao je li imate neki program. Ne mogu da se setim kako je došlo do toga. Ali, mi smo u tom bioskopu Kolosej, u TC Ušće, u velikoj sali smo imali priredbu. I, da, jeste, sa ove tačke gledišta i sa bilo koje druge, suluda sama ideja da svaka od tih predstava, priredbi bude drugačija. Jer mi u okviru nje imamo i songove. Svako ima četiri-pet-šest songova. Ima ti moji i Bugarskovi stand-upovi, imamo goste, imamo publiku. Ali, zapravo, to je bila moja emisija. Ja sam moramo, nisam mogao više da izdržim. Ja sam morao da imam emisiju, a svaka emisija je drugačija i evo praviću emisiju uživo. I to je tako funkcionisalo. Tu nikakve zarade nije bilo. Mi smo od prodaje karata pa pokriješ za ton, za svetlo, šta već podelimo i ja sam ili na nuli ili 100-150 evra u manjka od tih predstava ja lično. Nema veze. Da nije bilo tih predstava koje su se desile tačno nekako između, u promeni političke vlasti, između onih bivših i ovih sadašnjih se to desilo. I onda na predstavu, recimo, zove Draža Petrović, moj drugar stari. I mi pričamo i vidimo nekako da najbolje reakcije su na političke te fore. Bilo je politike i Fajront republici, nekad emisiji, ali nije bila dominantna – ubacim ja politiku. Ali, vidimo da publika najbolje reaguje kad zezamo Dačića, ovog-onog. I onda je Sale opet, Sale Saničanin, predložio – sećam se tačno, u Bigzu smo sedeli – što ne bismo napravili nešto ala Džon Stjuart, Stiven Kolber. I to ponudimo. Tako da je zapravo od njega došla ideja za 24 minuta, a to je već neka druga priča. Ali, Fajront republika 3D mi je dala neophodni podsticaj da mene narod još uvek hoće. Ovo sad zvuči kao narodne pevačice: Mene narod hoće! U smislu hoće da sasluša šta imam da kažem, i da odreaguje na to, i da meni bude lepo. Taj neki odnos koji sam imao i na Metropolisu sa ovim slušaocima, pa se zajedno zezamo protiv nekog Milojka Pantića ili nekog trećeg, sam doživeo uživeo, video da to radi, da imam šta da im kažem, da me loži to i dalje, da se oni smeju, i bez tih priredbi ne bilo ni 24 minuta. Ja sam ubeđen. 

Ivan Minić: A kako je došlo do ove postavke kako danas izgleda tim 24 minuta i kako je došlo do toga da 24 minuta nađe svoje mesto na televiziji?

Kako je emisija 24 minuta ugledala svetost dana?

Zoran Kesić: Pa, tako što se upoznali smo Viktor, Marko i ja. U stvari, mi još dok smo tamo u Dušanovoj pravili neke planove, pa sam ja hteo da zovem nekom iz Njuz.neta da malo pojačalo scenaristički tim. Pa, nisam znao nikog, pa hajde ovaj što je pisao onu ajkulu, Srbin ubio ajkulu. To je bio Nenad Milosavljević. I onda sam našao Nenadov telefon. On je bio tada kao prvi Njuzovac je kročio u naš tim tadašnji, ali taj pilot neki nismo ni snimili, ništa nije bilo od te ideje. A, hteo sam nešto slično, neka TV stanica, pa vesti. Hteo sam zapravo da pravim, možda nekad i napravim, zapravo igranu strukturu televizijske male stanice, gde ima međusobni odnosi urednik, itd, a da bude smešno. Ali, ništa nije bilo od toga. Nismo uspeli dobro da smislimo. I onda sam slučajno upoznao jednom Viktora i Marka. Rekao im da smo moj Sale i ja imali ideju za Džon Stjuart emisiju. Oni su nešto pokušavali, ništa nije išlo. Nama su trebali scenaristi, jer ne mogu ja to sam da pišem. I, eto, tako se to desilo. Mi smo dobili priliku da snimimo pilot. Snimili smo ga na Prvoj. I pilot emisija je išla na Prvoj srpskoj televiziji, na koju sam se ja tad vratio nakon Fajront republike, a na koju sam bio jako ljut, iako ona nije bila ništa kriva. Ja sam bio kriv, jer sam se zasitio Fajront republike i prepustio to inerciji. I oni skečevi su bili još idiotskiji. Moji razgovori sa gostima su bili rutinski, nisu bili onako divno kako si ih opisao. I fajront je bio neminovan. Ništa nije bila kriva Prva. Takvu emisiju bih i ja skinuo, majke mi ti kažem. Ali, ja sam bio uvređen i sad sam ja tu vratio trijumfalno. I od pilota smo zapravo dobili priliku da radimo. A, pošto su tad već bile iste firme, Prva i B92, stavili su nas na B92.

Ivan Minić: To je prvi put da ti zapravo ulaziš u politički program. Ne politički program. Zabavni pre svega, ali sa osnovom koja je apsurd političke situacije, što jeste nešto što je Njuz radio godinama, ali Njuz je opet kultna stvar koja je bila interesantna nama, internet ekipi. Gomila ljudi je Njuz doživljavala kao ozbiljan mediji, pa odgovorala u komentarima. Ti komentari na Njuzu su blago. Marko, i Viktor, i Nenad, i ekipa znaju da se to uvek screenshotovalo i stavljalo na neka značajna mesta da se to vidi. Ali, prosto doseg nečega nešto je Njuz može na momente da bude veliki, ali suštinski je limitiran. I suštinski je ne one-hit wonder, zato što nije, ali ne postoji kontinuirana – retko ko redovno čita Njuz.

Zoran Kesić: Pa, da, jasno.

Ivan Minić: Ti primetiš redovno vesti, jer prosto pojavljuju se, ali ne postoji ta neka vrsta pravilnosti. Ono što je dobro sa Njuz sadržajem – evo, skoro je bilo pet godina kako sam ja napisao poslednju vest o robotu koji je postao svesno biće, video gde se nalazi i izvršio samoubistvo – pet godina kasnije ništa manje aktuelno. Znači, samo promeniš datum i da ponovo objaviš, niko ne bi ni znao da je to izašlo. Ali, opet, to je jedna stvar. Ovo je mejnstrim. Imao sam tu sreću i privilegiju da budem na snimanju prve epizode, gde sam pitao, zamolio, vi ste me pustili. Tad je bila publika koja aplaudira, itd.

Zoran Kesić: Jeste. 🙂

Ivan Minić: Izgledalo je jako dobro. U međuvremenu, ne pratim redovno, ali ispratio sam prilično, u međuvremenu je postalo bolje, i vi ste se uigrali u svoje uloge, i uvežbali se. Postali ste, što kažu, majstori formata. Ali, u tom trenutku ta sirova emocija koja je izbijala, i tvoja energija, i način na koji je to izgledao je meni fantastičan za to vreme. I bilo mi je potpuno neverovatno da tako nešto imaš na nacionalnoj televiziji. OK, skoro smo nešto pričali u nekom društvu, i kad je bila Tanja Vojtehovski, pa smo nešto komentarisali, još neverovatnije mi je bilo u periodu pre toga, dok smo imali Nikad izvini. To mi je tek bilo nestvarno, suludo. Ali, ovo je ozbiljnije. Ovde se na grublji način šalite sa stvarima koje jesu besmislene, a okružuju nas. I doseže to mnogo veću publiku, i mnogo je zahtevnije i sve ostalo. Kako izgleda praviti takav sadržaj? Malo sam pričao i sa momcima kad su bili ovde o tome, ali ne previše. Oni su svakako kao deo tima u nekim situacijama možda osećali neke pritiske, itd. Ali, ti si frontmen i ipak najveći pritisak i najveći udarac je za tebe svakako.

Zoran Kesić: Da, jasno.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo?

Kako je izgledalo praviti sadržaj za 24 minuta?

Zoran Kesić: Prva epizoda, ta na kojoj si ti bio na snimanju, kad je pogledam sada, opet se čudim sam sebi koliko sam spor, koliko nemam dobru dinamiku, koliko neke stvari bih drugačije rekao, ali to je sve zanatska nadogradnja i uigranost. Mi smo tad prvi put kao tim sastali da igramo neku utakmicu. Sedam-osam godina nakon toga mi žmurećki možemo da igramo, što je normalno. Nisam znao šta da očekujem, jer nisam imao iskustvo takvog rada u timu. Ja jesam imao tim ranije, Bugarski, Balša, ali nekako sam ja tu sve radio. Uglavnom sam ja i pisao, i vodio. OK, Bugarski bi napisao neki skeč, snimili bi ga, ali sve ovo ostalo što je u emisije bilo je moje, moji razgovori, ja razgovoram. Tako da sada treba raditi u grupi i pisati. Nikad nismo pisali zajedno. Ja sad prvi put sam u situaciji da sedim sa nekim ljudima, koje do juče nisam poznavao, i pišem. Da li će to funkcionisati? Oni su bili u dilemi da li će to sa mnom funkcionisati.

Ivan Minić: Bili su u dilemi da li će to sa njima, međusobno. 🙂

Zoran Kesić: Pa su onda pitali: A, kako će mi to? Je li mi treba sve da napišemo, a ti samo da pročitaš? Meni je to delovalo neverovatno. Kako, bre, vi da napišete? To je autorska emisija. Tako da vrlo brzo je kliknulo to između nas, a da nije kliknulo ne bi ništa bilo od emisije. Ne vredi. Da nismo bili kompatibilni kao ljudi, džabe ti sve to. Tako da vrlo brzo smo nekako se zavoleli, počeli jako da se poštujemo. Možda čak, ne znam da li je kod njih, ja sam takmičarski duh u sportu bio, a i ovako. Sad kad pišemo, ja volim da smislim nešto uvredljivije, nešto blesavije, nešto luđe, nešto što će nadmašiti Viktorovu ili Markovu ili Nenadu ili Grafinu ideju, razumeš. Ne u nekom smislu da ga pobedim, nego da emisija bude bolja…

Ivan Minić: Da ukupno pobedite.

Zoran Kesić: Da ukupno pobedimo, a ja da dam gol. Ja da dam najviše golova. Ja sam kao Ronaldo! Eto, Ronaldo, hoće da se proslavi! 🙂 Super emisija, ali nije dao gol! Evo snuždio se!

Ivan Minić: Debeli Ronaldo ili lažni Ronaldo.

Zoran Kesić: Ne, ne, ne. Lažni Ronaldo. Tako je vrlo brzo to kliknulo između nas i mi smo još u ranoj fazi emisije postali mnogo više prosto od kolega koje rade na istom projektu. Mi smo postali prijatelji i drugari koji idu ponekad zajedno na letovanje, čije žene se druže i čuju i mimo vas.

Ivan Minić: Često i protiv vas.

Zoran Kesić: I protiv nas. Najčešće protiv nas, koje se dogovaraju i šuruju protiv nas. Tako da je to sad već jedna ozbiljna dugogodišnja porodica, u okviru koje ima često i svađa, nije sve blistavo. Ja njima zameram često da su lenji, da su kampanjci, da bi bili produktivniji i mimo emisije naše, kada bi u ponedeljak, recimo, u osam došli na posao. Ili, hajde, u devet, a ne u jedanaest. Pa, dok se poruči hrana kod Kineza, pa dok dođe, pa dok se to pojede, pa evo već dva, pa da vidimo šta ima na Youtubeu, na Facebooku. Evo, već idemo kući, sutra ćemo. Tako da oni su takvi, ali oni su beskrajno, pre svega, kvalitetni ljudi, dobri ljudi, kreativni ljudi i meni čast da radim sa njima. Nemam sa kim da ih uporedim, osim sa ljubavljuju koju imam, recimo, prema Booksovcima i poštovanju koju imam prema Booksovcima. Dakle, govorimo o skupini ljudi sa svojim sopstvenim, kako da kažem, idejama, kreativnošću, ali skupini koja funkcioniše. Dakle, to su Njuzovci, i uz dodatak moje malenkosti i Saleta Saničanina, reditelja i našeg producenta, mi smo postali jedan dobar tim, koji je osnovne neke stavke koje sam lično pisao o emisiji još pre početka. Šta emisija mora da bude? Mora da bude kritička, mora da bude zabavna, u svakoj temi mora da bude jasan naš stav. To nije informativna emisija u smislu objektivnog. To je potpuno subjektivna emisija. Ja o tome tako mislim. Ja, Viktor, Marko, Nenad, mi o tome tako mislimo. To je naš stav, pa makar se vi ne slagali sa njim. Mora svaka tema da jasno sadrži naš stav, da se izjasnimo mi o tome kako mislimo. Ako mi ne možemo da se složimo šta mislimo o ovome, mi tu nemamo temu. Mi nemamo temu u emisiji. Vrlo brzo je publika prihvatila tu emisiju, vrlo brzo smo počeli da bivamo čašćavani epitetima poput: jedino svetlo u tunelu, glas slobode, da nas željno iščekuju, porodično da nas gledaju, što je meni prijalo i godilo mom egu. Paralelno sa tim dolaze i kritike da smo… Aha, najčešća kritika a što niste to radili za vreme onih bivših. Pa, onda ja treba da im vadim priloge iz Fajront republike i Dezinformatora, gde sam zajebao one bivše. Ili da im pustim spot na 10-godišnjicu 5. oktobra, koja je jedna jaka pesma, koja govori o izneverenim nadama tadašnje žute vlasti. 10 godina od 5. oktobra je sve isto. Sve je potpuno isto, samo su drugi na vlasti. Tako da je 24 minuta postalo zadovoljstvo veliko da radimo, a koje proizilazi iz drugarstva, i poštovanja, i privilegije da govorimo ono što mi smatramo da je istina. Dakle, istina je jedan od bitnih – najvećih moći naše emisije. To je istina. Naravno, ti ne možeš meni da veruješ. Ja kad kažem mi govorimo istinu, ja možda lažem. Ali, mislim da gledaoci osećaju da mi zaista tako mislimo. Nemamo skrivenu agendu. Džabe nas stavljajuju na policu stranih izdajnika, NATO pudlica, drugosrbijanaca. Ništa od toga nismo. Mi smo petorica-šestorica momaka koji o tome misle tako. I to će da kažu. I ovo emisiji i u sledećoj. A, do vas je da li ćemo vam biti svetlo na kraju tunela, što je lepo, ili neki strani Soroš plaćenici, što nije lepo, ali baš nas zabole.

Ivan Minić: Kada su bili Dražić i Viktor, oni su pričali kako iz njihovog ugla izgleda njihova radna nedelja negde. Prosto, postoje redovne aktivnosti oko Njuza, postoje aktivnosti koje se tiču emisije kada je sezona emisije, postoje s vremena na vreme neki projekti koji se rade kreativnou nekim drugim oblastima, advertajzinga, gde su oni nekad bili scenaristi, itd. U svakom slučaju, dotakli su se toga kako izgleda otprilike proces rada na emisiji. Svojevremeno i kada mi je Voja Žanetić bio gost, i on je ispričao kako je to izgledalo i u Indexovom pozorištu, i kako danas izgleda u PLJIŽ-u, i zašto se on smeje. Svima koji znaju Voju je jasno da se potpuno iskreno smeje.

Zoran Kesić: Apsolutno.

Ivan Minić: Jer Mićko. Ali, drugačije je opet iz tvoje vizure. Verujem da je drugačije zato što s jedne strane – OK, ti si deo autorskog tima, ali opet ti si taj koji na kraju to mora da iznese i imaš najveću odgovornost prema publici, ali i prema sebi samom. Kako bi ti opisao taj proces, i od čega se on sastoji, i šta su najbolniji, a šta su najlepši momenti?

Šta su najlepši i najbolniji momenti emisije?

Zoran Kesić: 🙂 Najbolniji momenti su kad se nerviram da li ćemo stići na vreme, da li će biti dovoljno kvalitetno, kada sam nervozan. Dešava se često da sam, kako da kažem, nezadovoljan urađenim. Mislim da smo malo uradili, da smo mogli biti vredniji, pa onda uzmem sam uveče napišem neku temu. I onda sutradan u redakciji treba da prođemo tu temu, da vidimo zajedno da skratimo. I onda kad mi nešto kažu da ne valja, ja hoću da ih ubijem. Pa, kako ne valja, sunce vam jebem?! Do tri ujutru sam pisao! Što, naravno, nema veze da li sam ja pisao do tri ili do pet. Ako nešto ne valja, onda ne valja. Izbaci to. Ali, tu tad proradi taj ego trip: Ja sam radio! Ja se mučim!

Ivan Minić: Dobro, njih niko nikad nije optužio da su vredni preterano. 🙂

Zoran Kesić: I, moram da nerado priznam da su obično u pravu. I to što izbacimo, što nije valjalo, zaista nije valjalo. Elem, najbolje funkcionišemo kada zajedno radimo, kada sedimo i pišemo zajedno, i tu se više ne zna ko je šta ubacio. Dakle, kako ćemo, šta ćemo, krene jedan rečenicu, ja se nadovežem, treći i u samoj rečenici, u jednoj temi ti imaš i Viktora, i Marka, i mene i ostale momke. Tako da ja kad gledam emisiju često ne mogu baš da prepoznam čiji je to fazon. Grafa pokušava da tačno uoči i broji ko je šta smislio, ali to je nemoguće. Potpuno je nemoguće zato što je svaka emisija plod rada, kreativnosti, mašte i trenutne inspiracije nas petorice-šestorice. Ponedeljkom ne radimo ništa. Utorkom se čujemo, eventualno ja dođem da vidim koga ćemo za gosta i bend. Ili često imamo na lageru neke bendove, pa unapred dogovorimo za dve-tri epizode. I nabacimo neke teme. Voleo bih da se i utorkom napiše bar jedna tema, ali to se nikad ne desi zato što sam i ja potpao pod uticaj njihove lenjosti, jer znamo da možemo u sredu ili četvrtak. Onda sreda i četvrtak su srce i duša i ostali unutrašnji organi naše emisije, jer mi sredom i čevrtkom spičkamo ceo scenario. Eto, to ti je to. I petkom snimanje je puka egzekucija već proživljenog, osmišljenog, iznerviranog, napisanog i provežbanog od strane moje malenkosti. Jer oni kada odu kući, nakon radnog dana, njima se završava radni dan, da mogu da rade druge stvari ili da ne rade ništa, a moj posao se nastavlja. Jer ja prolazim sve što je napisano, dodajem. Ako sam nervozan urađenim, napišem sam temu. Četvrtkom uveče, veče uoči emisije, mi snimamo petak u podne, ja umesto da legnem ranije, da moja koža bude negovana i lepa, podočnjaci ništa, ja radim do dva-tri ujutru, oplemenjujem scenario, dodajem svoje sitne fore, vežbam gestikulaciju, pišem pitanja za gosta, gledam šta se može oplemeniti, da li se nešto može malo krajcovati, itd, pišem onu foru za šolju. Gomila nekih stvarčica koje nalažu da ja legnem, recimo, u dva-pola tri-tri ujutru. I onda u petak, kad sam ja sve već to prošao sa njima, i kad sam ja to uvežbao, snimanje je veliko zadovoljstvo, veruj mi. Jer ja sve to imam, ja sve to znam, to je moje.

Ivan Minić: Koliko traje snimanje?

Koliko traje snimanje emisije?

Zoran Kesić: Pa, snimanje traje sat-sat i po vremena. Sat i po vremena, jer sve ide u cugu. Vrlo retko ja grešim, da zapletem nešto jezikom. Dešava se, ali vrlo retko. Samo je pauza kad treba analitičar da sedne, gost da sedne, bend da odsvira pesmu. Tako da je snimanje zadovoljstvo. Bilo je veće zadovoljstvo kad je bila publika. Mi smo publiku izbacili zbog korone. Ali, šta da radimo, navikao sam se bez publike. Mislim, ja sam ranije Dezinformator i te emisije radio bez publike. Ali, voleo bih da vratimo publiku, jer onda je to malo životnije, drugi je nivo.

Ivan Minić: Pitao sam te to i za prethodne emisije koje si radio, moram da te pitam i za ovu. Koje pamtiš, koje su ti posebno značajne?

Koje epizode 24 minuta su mu ostale u pamćenju?

Zoran Kesić: Pa, to mi je teže da kažem. Ranije u Fajront republici imam gosta, pa lako se setim. Najviše volim Booksovce ili Ramba ili tako nekog, i onda cela ta emisija mi je obojena tim gostom ili gošćom. A, ovde naši gosti nisu toliko bitni. Dakle, bitniji je naš scenario, a scenario je podeljen po segmentima, po temama. Tako da nema sad neka emisija. Recimo, 123. epizoda, koja mi je cela do jaja, nego su neki segmenti, itd. Ponosan sam na razne stvari koje smo uradili. Recimo, šta ja znam, dosta rano smo mi krenuli – sad je aktuelna priča o migrantima. Nije sad, nego već, ali mi smo nekako među prvima počeli da se kritički oglašavamo protiv te anti-migrantske klime, te moderne desničarske klime, tog pokušaja na anti-migrantskom osećaju nacije zarade politički poeni. Vrlo rado smo prepoznali te struje i među nekim opozicionim partijama. Tako da eto mi furamo tu priču. Ne da furamo kao neka agenda, nego prosto imamo stav o tome. Ne sviđa nam se to. I saznanje da će to smetati nekim ljudima, da će nam slati grozne poruke u komentarima, veliki Srbi, mnogo veći Srbi od mene – to su ogromni Srbi, to su huge Srbi, a ja, zaboga, nisam Srbin zato što mislim da svakom treba pomoći i zato što mislim da ako zaboravljamo da smo mi bili izbeglice i tretiramo tamo neke druge izbeglice, onda smo mi obična govna, razumeš. A, ja ne želim da budem govno, jer mislim da Srbima nije u opisu da budu govna, nego da budu dobri domaćini, i da budu empatični, i da pomažu. Ja tako doživljavam patriotizam, razumeš. Istovremeno smo svesni i često u redakciji kada želim nešto da kažem iz srca što mi smeta i što me nervira, i najbolje su emisije kad sam nervozan, kad me nešto nervira, znamo da će izazvati reakciju. Znamo da će neko da mi preti. Znamo da će možda sutra na ulici, nikad se nije desilo, nešto da pokuša. Ali, da li nas to spreči da ja to kažem, a to je mišljenje celog tima? Ne spreči nas. Dakle, kažemo ono što se mora reći, pa šta god. Ponosan sam ne na emisije ill segmente, već na tu okolnost našeg tima da ne idemo linijom manjeg otpora, da poštujemo stav gledalaca, ali da se oni apsolutno ništa nikada ne mogu pitati vezano za našu emisiju. Dakle, to što gledaoci očekuju da mi u emisiji 99% zezamo Vučića, dobiće kada nam se namesti. Ako nam se ne namesti, neće ga biti uopšte u emisiji. I onda ćemo u njihovim očima biti prodane duše. Tako da odavno sam shvatio da svetu nikada ugoditi. Najvažnija je ona energija u našem timu, a ona je neukaljana, ispod svake emisije možemo da se potpišemo. Mi o tome tako mislimo, to je naš stav uprkos saznanju da vam se to neće svideti. E, pa vaš problem. 🙂

Ivan Minić: Koliko sad ima sezona? Sedam?

Zoran Kesić: Pravo da ti kažem, sedam sezona. Od 2013, sedam-osam sezona, i ja mislim možda 250 emisija, 240.

Ivan Minić: Dešavalo da između sezona nismo baš sigurni da ćemo da se vidimo i sledeće.

Zoran Kesić: Pa, dešavalo se skoro svake godine.

Ivan Minić: Kako to izgleda?

Kako izgleda kada budućnosti emisije visi o koncu?

Zoran Kesić: Pa, to izgleda vrlo stresno zato što smo tad radili na B92. Već je B92 potpao pod uticaj vlasti, zašto ne reći. Zašto to i ne reći. Pa, molim vas, nije to ništa čudno. Nije doslovno bio kupljen kasnije od strane onog lika iz Kopernikusa, ali je bio pod uticajem. I onda se vrlo vagalo šta se govori. Naša emisija je tu bila donekle zaštićena, jer smo satirična emisija, pa mi kroz šalu. Šalu šali, pa uvali. Ali uredništvo i menadžment je pazio šta mi pričamo. Čitali su scenario. Vrlo retko su oni imali neke intervecije: Ublažite ovo, ili, Ovo je vulgarno ako uporedim nekoga sa nečim rektalnim ili tako nešto. Ali, mi vrlo retko koristimo tu vrstu vulgarnosti.

Ivan Minić: Dosta gledaju, ono što si rekao, porodice celokupno sa decom.

Zoran Kesić: Da. Ali, recimo, bile su intervencije vrlo zanimljive. Ako nam je udarna tema nešto što je rekao ili uradio predsednik ili tadašnji premijer Vučić, da li mi možemo tu temu da stavimo da bude druga-treća, da ne bude prva. I onda mi razmišljamo da li nešto dobijamo. I stavimo je da bude treća. Nijedna reč nije skraćena, ništa ne izbacimo, ali stavimo je, eto, da bismo bili u dobrom odnosu sa menadžmentom. Nikakve cenzure nije bilo. Nije bilo da nam neko nameće goste ili kaže: Ne može da dođe Draža, pljuvaće Vučića ili ne može ovaj. Ne, nikad nije bilo. Ali, jedna takva opreznost menadžmenta da zbog nečega što mi kažemo, da prostiš, ne najebu oni – toga je bilo. Toga je bilo konstantno. I najdrastričnije je bilo kada jedna emisija nije emitovana. Dakle, kući smo uveče žena i ja, čekamo da počne emisija, počinje emisija, ali počinje emisija od prošle nedelje. Tada je fokus bio na Saši Jankoviću, tadašnjem zaštitniku građana i kampanji, velikoj hajci koja se sprovodila na njega, ono Sale Prangija ubio čoveka, itd. I mi smo imali ogromnu tu temu, u kojoj prosto razotkrivamo sistem kako to funkcioniše. Cela ta emisija nije bila emitovana. Čim je počela reprizna emisija, zovemo menadžment – niko nam se ne javlja. Pišemo – ne odgovaraju. Usijava se internet bukvalno. Šta se dešava?! Šta se dešava?! Zovu me drugi novinari: Šta se dešava? Je li ukinuta emisija?, a ja ne znam. Ja do sutradan nisam saznao šta se desilo. Navodno, kada smo se sastali sa tadašnjom urednicom programa ili direktorkom programa, Manjom Grčić, rečeno nam da je bila sporna jedna stvar vezana za Željka Mitrovića, što smo mi Željka Mitrovića nešto smo ga: Uvek je kao devojka za sve. Dobar je sa Slobom, dobar je sa JUL-om. Posle je dobar bio sa ovim demokratama, sada je dobar sa ovima. Otprilike, to je to, pa da to ako može da ublažimo, jer je Željko Mitrović u suštini dobar lik, glupo je. Mi kao u fazonu: Ne možemo da ublažimo. Čekajte! Celu emisiju ste stopirali zbog toga?! -Pa, bila je greška tehnička. Ja na kraju, pravo da ti kažem, ja nemam pojma šta se desilo. Ono što ja sumnjam jeste da je došla neka dojava od gore nekome da takva emisija, gde je glavna tema Saša Janković, ne može da ide. Ovi su rekli: Pa, kako ne može? Šta da pustimo? -Ne zanima nas! Ovi su pustili reprizu. Kasnije je nama objašnjeno druga stvar, da je vezano za Željka Mitrovića, a šala za njega je bila benigna. Tako da ostaje nedoumica. Cela epizoda, kako smo je snimili, je emitovana zaista u re-repriznom terminu. Išla je u etar, otišla je u program. Ali, ostaje činjenica da je neko verovatno se uplašio, i ne znajući šta da radi, uradio prvo što mu je pod ruci, Pusti reprizu! Tako da taj pritisak i ta kandža, ta šapa ove vlasti na medijima dugo ovde postoji i sve gora i gora. Ako ti pogledaš prve naše epizode, one su mnogo benignije. Ja sam mnogo blaži. Vrlo retko imam situacija, kao što često imam poslednjih godina da sam vidno ljut i nervozan u emisiji. Ja zaista sebe dovedem u stanje da sam ljut kad nešto izgovoram. Sve emisije su nam gorče i gorče i oporije, u skladu sa društvenom klima. Kakva nam je država i društvo, takva nam je emisija. Voleo bih da jednog dana postanemo slapstick komedija, jer će to značiti da nam je i društvo zabavno.

Ivan Minić: Uz to što si radio sa Njuzovcima, paralelno sa tim dešavaju neke lepe stvari u tvom životu: porodica.

Zoran Kesić: Naravno.

Ivan Minić: Mi smo u vreme Fajront republike 3D znali tvoju devojku Iku, kao simpatičnu devojku koju ti prozivaš sa scene, jer to je to prosto tako bilo.

Zoran Kesić: Jeste! 🙂

Ivan Minić: E, u međuvremenu ste se vi venčali, dobili decu, krenuli da radite neke stvari zajedno. Imali ste tu i prostor, odnosno igraonicu, odnosno ne znam kako bih to nazvao, ali Kliker.

Zoran Kesić: Kliker, da. Pa, dobro, to je supruga moja sa njenim drugaricama. Nisam ja imao nikakvog posla, osim što sam smislio ime Kliker i napisao sam scenario za Čarobni kliker, jednu divnu predstavu novogodišnju, koja se igrala četiri godine zaredom.

Ivan Minić: I kad smo već kod predstava i priredbi, pošto ti još od detinjstva voliš priredbe, krenuo si da i autorski radiš samostalno, i imao si pre korone svoju predstavu, sa kojoj si nastupao diljem bivše države, ali…

Zoran Kesić: I dijaspore! 🙂

Ivan Minić: I dijaspore.

Zoran Kesić: Tako je! 🙂

Ivan Minić: I kakvo je iskustvo? Jer verujem da je to opet jedan novi nivo svega.

Kako je nastupati u predstavi?

Zoran Kesić: To je drugačije od emisije. To je nešto… Eto, imam ventil da potpuno sam sve napišem. Priče i pesme se zove zato što u okviru te priredbe pričam i pevam. Znam da je glupo i znam da je dosadan naziv, ali šta ja znam, ja volim nešto što je… Ne znam, Priče i pesme. Nastupao sam u mnogim evropskim gradovima gde ima naše populacije. Kad kažem naše, mislim i nas Srbina, i bosanskih Srba, i Bošnjaka, ima i Hrvata, čak i Makedonci vole da dođu. O, razumeju oni sve! Bravo! 🙂 Beč, Minhen, pa to je bilo divno. Dubai, u Dubaiju sam nastupao! Čoveče, u Torontu, u Americi, u Čikagu, Njujorku, Vašingtonu. Ma, to je bilo fenomenalno. Imao sam 50 nastupa. Čak sam ja tu i OK zarađivao. Dakle, spojio sam lepo i korisno. Ako je atraktivna destinacija, idemo žena i ja. Dakle, Ika i ja putujemo, decu ostavimo da čuva njena sestra bliznakinja, koja isto ima dvoje dece i uvek joj nešto lepo donesemo iz inostranstva, i hvala joj što čuva. 😀 Dakle, ako je lepa destinacija, atraktivna za nju, da ima šoping ili lepo da se vidi, ide ona. A, po ovim bližim, Srbija i region, ide sam, sa svojim menadžerom Stefanom, koga isto ovom prilikom pozdravljam. To mi je bilo lepo i korisno. Ja jedva čekam da prođe ova korona da ja nastavim. Pitao je on mene: Hoćemo li opet da radimo? Pa, sa pola publike. Ne što je pola publike, pa kao manja zarada, nego nekako sama okolnost: da li će oni imati maske, da li neće imati maske. Neću uopšte da razmišljam. Ne što se plašim, nego nekako da li će njima biti OK. Nekako želim da je normalna situacija, da su zgusnuti ljudi, da tapšu, da dišu, da se deru, kao nekad što je bilo. Tako da voleo bih to da nastavim. A, nije svaka drugačija, kao što je bila Fajront 3D. Ne, nema šanse. Dakle, većinu programa ja ponavljam u tim Pričama i pesmama, ali za svaki grad ja imam namenski deo od, recimo, 15-20-ak minuta samo za taj grad. Dakle, drugačija je priredba u Dubaiju od ove u Vašingtonu ili od ove u Podgorici ili u Sarajevu. Nekada čak ranije organizujem bend, neke Sarajlije, neki bend. Ja im pošaljem svoje te neke matrice kako pevam, oni to skinu, uvežbaju. Ja dođem dan ranije, zakažemo studio, probamo. Dva-tri sata probamo i sa njima sam uveče na bini, sledeće veče. I imam live bend na bini, ja pevam svoje kretenske pesme, kao nekad u Fajront 3D, i imam super nastup. To traje dva sata, ta priredba Priče i pesme. I baš uživam u tome. To je nešto što je drugačije od emisije, ali mi predstavlja veliko zadovoljstvo i voleo bih da se nastavi.

Ivan Minić: Šta pamtiš od tih destinacija na kojima si bio da ti posebno bilo drago? Jer, generalno, naši ljudi – imaš onu celu populaciju naših ljudi koji idu na bilo šta što ima veze sa našima i što ima veze sa srpskim jezikom, jer im je važno da čuju i da se vide.

Zoran Kesić: Jeste.

Ivan Minić: Ali, kapiram, tvoja publika nije baš 100% takva.

Kakav tip publike dolazi na predstave?

Zoran Kesić: Pa, pazi, negde jeste, negde nije. Na primer, u Beču je neminovno. Zato što u Beču ima toliko naših ljudi. To je neverovatno. Oni su izlepili dobar deo Beča mojim slikama i to na najneočekivanijim mestima. Recimo, frizerski salon, pa moja slika, ali taj frizerski salon drže neki naši. Pa, cvećara – moja slika, pa brza hrana i ćevapi – moja slika. I Kesić u ponudi. 🙂 Tako da je tu bilo raznih ljudi iz struktura, profesija, obrazovanja. Ali, nekako ja volim ljude. Kad idem na pijacu, ja se ispričam sa ljudima. Ostao mi je taj neki mod reportera malog koji ide na Zelenjak, pa je dobar sa zemljoradnikom i to. Ja njih zezam, ali vidno zezam, kako da kažem, ne zlonamerno, nego odmah krenem u neku zajebanciju sa ljudima. Tako da oni to osete i uspem da napravim dobar odnos sa njima, koji posle se nastavi i mimo priredbe, na kafanskom druženju. Jer uvek ja negde kad dođem, moji ljubazni organizatori tamo iz tog grada mi organizuju posle da idemo tamo da jedemo i pijamo. I onda se nastavlja priredba u kafani. Ja sam upoznao dijasporu i dijasporu. I tačno mogu ja da i strukturu naše dijaspore, kako da kažem, klasifikujem, recimo, od Beča, Amsterdama, u Norveškoj se ljudi bave najrazličitijim zanimanjima. Jednog sam pitao: Šta radiš? On kaže: Ja ronim u govnima. On je ronilac i pokazao mi je sliku. Zaista ima ronilačko odelo, sve, i on roni u septičkim jamama i kopa. Ovaj drugi: Šta ti radiš? -Ja perem babe. U samačkom staračkom domu. Ja rekoh: Pa, je li ima neke razlike – a kako babe, a dede? Kaže: Veruj mi, kad su toliko matori, nema razlike. Svejedno mi je koga perem. Jedan uramljuje slike i tome je jako uspešan. Dakle, pazi, imaš ronilac u govnima, perač baba i uramljivač slika. Dakle, vrlo zanimljive ljude srećem. I to je velika privilegija da i tamo, po raznim meridijanima, dobijam sličnu ljubav koju ovde dobijem na ulici ili u pekari ili neko kad mi kaže na granici evo sad skoro, pa policija kaže: Kad krećete? Udrite još jače! Nikada nijednu lošu stvar nisam dobio. Ovi negativni komentari, ja ne znam gde su oni. Je li oni žive samo na internetu ti ljudi? Gde ste na ulici? Gde ste da mi dobacite nešto? Gde ste da kaže: Kesiću, ovo-ono! Ne, samo dobijam ljubav. I to mi govori da je sve ovo glasanje masovno i 700.000 članova vladajuće stranke obmana, da niko tu nije iskreno. Nego, ili mora, ili je ucenjen, ili se plaši. Ako dođemo do pravog života, dakle, svi će reći: Udri još jače!

Ivan Minić: Ali, imaš onaj momenat koji je bio još u vreme tvog idola političkog iz vremena rane mladosti i odrastanja.

Zoran Kesić: Vuka Draškovića?! 🙂

Ivan Minić: Kad Vuka pita seljaka: Hoćeš glasati za mene?

Zoran Kesić: Hoću.

Ivan Minić: Hoću kad budeš na vlasti.

Zoran Kesić: Da, da. Glasaću za tebe kad dođeš na vlast. Pa, jeste, to je tako. Da, ovi u dijaspori su razni ljudi, vrlo raspoloženi da čuju šta ima u materici. Ja tako zovem, dakle, u matici, u materici. I ne deluje mi da bi se rado vraćali ovi. Veruj mi, deluje mi da je ugodno. Oni se interesuju, pitaju šta je, kako je.

Ivan Minić: Vole da dođu i da odu.

Zoran Kesić: Da, da oni dođu samo kad je korona. Onda dođu masovno da se ovde leče i nas sve da potruju, što reče predsednik, tad nam dijaspora dođe. Region isto tako lepo reaguje. Recimo, u Sarajevu sam imao neverovatnu priredbu, u Skenderiji, sa live bendom. Vrlo emotivno i to na dan Sarajeva. I delio sam im i diplome mojim tamo sarajevski nekim drugarima. Tako da ne mogu da izdvojim neko mesto. A, naravno, najveći doživljaj od svih je dve nedelje u Americi. Eto, ja nikad nisam bio pre toga u Americi, ni moja žena. Išli smo zajedno u Ameriku. Videli smo Njujork. Meni je bio san da vidim Njujork, kao nekadašnjem reditelju u pokušaju. I zaista mi je svaki trenutak u Njujorku bio kao u filmu. Tako da, eto, ova karijera mi donosi neke divne trenutke. I nije to najvažnija okolnost, da mi možemo da nam dupe vidi put. Tu je najvažniji momenat ljubav. Ljubav tih ljudi, koja mi daje energiju kao onomad kad si bio u našoj Fajront republici 3D, da sam sebi potvrdim da vole ovo što imam da kažem, prepoznaju da sam iskren. I dok je tako, ja mislim da će mene držati, da ću biti naložen na ovaj posao. Mislim, bio on 24 minuta ili priredba ili neka sledeća emisija. Dok me bude ložilo, to će biti dobro. Fajront republika je prestala da me loži emisija, zato se i završila.

Ivan Minić: Zašto je prestala da te loži? Zato što si ispucao goste?

Zašto je Fajront republika prestala da ga “loži”?

Zoran Kesić: Bahatost moja tadašnja.

Ivan Minić: Aha, mlad.

Zoran Kesić: Mlad, bahat, sve na izvol’te, i reklama koju si ponudio, i u to vreme neka bolja malo kinta, pa onda taj neki momački život, i nadobunost, da je dovoljno ja da se pojavi, pa će sve biti… OK, ja sam zvezda, pa sam zvezda. E, to me je stiglo. I prestao sam da se trudim. Ja se u 24 minuta, evo, pitaj Viktora i Marka, oni su ti bili, ja se trudim kao u početku emisije. Verovatno i više. Što više odmiče emisija, ja se više trudim, više se nerviram, stalo mi je. Dakle, to je nešto naše i znam da je vredno. Znam da ima neki ograničen rok trajanja, možda 10-12 godina, svejedno koliko budemo to radili. I želim da svaka emisija bude dragulj i da bude ponosan nas, i možda nekad naših malih koji će doći, ako ih uopšte zabole da gledaju šta su roditelji radili. Tako da svestan sam da radimo nešto značajno i da će to obeležiti moju karijeru svakako. 24 minuta je najznačajnije što sam radio. Možda nije najzabavnije, možda nisam čak ni najviše zezao, ali je sigurno dosad najznačajnije što sam radio. Što ne znači da sutradan neću raditi nešto drugo. Možda se i vratiti svojoj staroj ljubavi, filmu, i pokušati nešto, kao slikar naivac da napišem ili snimim.

Ivan Minić: Upravo sam to hteo da te pitam za sam kraj. Ta ljubav prema dokumentarizmu, taj dokumentarni televizijski format kratki ili možda duži u nekom omnibusu kratkih priča ili nekoj zajedničkoj temi koja možda spaja neke čudne ljude koje si ti upoznavao godinama, je li ti nedostaje i da li bi voleo nešto po tom pitanju radiš? Jer suštinski ovo što danas radiš baš nema preterano dodirnih tačaka sa time.

Da li mu nedostaje dokumentarizam?

Zoran Kesić: Nema. Nema uopšte. Ja sam voleo da snimam običan život, ali u smislu ljude koje svakodnevno možeš da sretneš, ali ti ne znaš u kojoj su oni priči, šta oni misle, šta ih nagoni da to rade. Želeo sam da pokušam da ih upoznam i da makar dodirnem momenat njihovog svakodnevnog života. I to nisi bili, hajde da kažem, obični ljudi. Nisu bili ludaci, bili su neki osobenjaci. Mene je zanimalo, recimo, dosta sam se družio sa Gospodarom vremena, sa Kaletom. Mislim, družio – jesam se družio! Bio je kod mene kući, pravili smo žurku. Kad smo napravili film Prekid programa sa njim u glavnoj ulozi, u kojoj inače glume još vidovnjak Zvonko Skener, inženjer Jakov Ignjatović, hvatač štetnih životinja, koji je patentirao tu klopku; zatim nekadašnji kaskader, nažalost, nije više sa nama, Željko Božić, sa svojim svebor borcima, i još gomila nekih zanimljivih likova, svih objedinjenih u Beograđanci, koja odleće u vazduh na kraju. I ja tu premijeru filma tog koji smo izmontirali na Studiju B pravim u svom stanu. Dakle, moji roditelj su u svojoj sobi, ja sam u svojoj sobi, i tu dolaze Gospodar vremena, inženjer Jakov Vuković, i Zvonko Skener vidovnjak, i moji drugari. Moji drugari koji se druže sa Gospodarom vremena na žurci sa tim čudnim likovima, gledamo zajedno taj film. Dakle, ja sam nekako njih ubacio u svoj život i želeo sam da makar dodirnem momente njihovog ludila, hajde tako da kažem. Da vidim šta je to što ih pokreće, da jedan dan provedem sa njima. Nisam siguran da bih danas bio spreman na to. Ali, ta neka, kako da kažem, dodirivanje tuđih života i dalje me zanima, ali bih radije snimio neki produkciono kvalitetan film. To je bilo štap i kanap tada. Ja sam sa kamerom, Gospodar vremena, i hajde da idemo, šta snimimo – snimimo. Tad je to bilo zanimljivo. Sada bih radio nešto mnogo, kako da kažem, produkciono bolje, pre svega.

Ivan Minić: Dokumentarno ili igrano?

Zoran Kesić: Igrano, ali bazirano na njihovim pričama. Tako da nekako je deo mog odrastanja bio taj dokumentarizam i ti čudaci. Kad se setim toga, to je kao neko detinjstvo. Ja sam sa kamerom sam idući upadao i neke opasne situacije. Bio sam i hapšen, između ostalih, i tučen od strane policije kad sam sam snimao demonstracije. Svašta je bilo u mom životu. I snimao sam i veštice. Prave veštice sam snimao, recimo, u selu Guncati, u opštini Barajevo, i njihov ritual prizivanja đavola, da. I ništa mi nije bilo. Ničega se nisam plašio zato što, kad sam imao kameru u ruci, ja sam bio van tog trenutka. Ja sam bio u tom filmu koji gledam kroz kameru i ništa ne može da mi se desi. Kada sam snimao policiju koja 5. oktobra puca prema demonstrantima gumenim mecima, ali može da se spiči u oko, brate, ja nisam išao da legnem nego sam zumirao tog policajca. Može se videti u mom filmu. Dakle, vidiš ljude oko koji zaležu i vidiš kameru koja ide u zum. Taj momenat da je život film, i da ništa ne može da se ti desi kada nešto snimaš, i da u tom trenutku reaguješ jebote, vidi ovo koliko će dobro da izgleda kad se bude izmontiralo, to je ono što me je tada držalo. Nisam siguran da imam želje da to ponovo radim, ali imam želje da uplovim u nešto dosad što nisam radio, a to bi svakako bi igrani film ili serija, da. I to ne kao glumac, jer za mene mnogi misle da sam glumac. Ne znam da li si to znao. Potpišu me u novinama Zoran Kesić, glumac. Kad sam ja bio glumac? Ali, više kao autor, dakle, kao scenarista. Reditelj ne bih voleo da budem, to sam shvatio naknadno. Ali, scenarista – da. Možda čak, možda čak i neka ulogica ako se nađe za mene, mislim da bih mogao da pružim dosta.

Ivan Minić: Kao kod Booksovaca.

Zoran Kesić: Da.

Ivan Minić: Skoro smo nešto, opet u nekom krugu prijatelja pričali, kao prošlo je više od 20 godina otkad su izašle Munje. 

Zoran Kesić: Kad pre!

Ivan Minić: Munje su film mog detinjstva. Mislim, detinjstva – tog tinejdž doba, kad prosto razmišljaš o svim tim nekim stvarima. I taj momenat koje su Munje imale – OK, bio posle Kengur, ali Munje su kultni film. Munje se prepričavaju. Ja sam Munje gledao četiri puta u bioskopu. Munje su se u bioskopu prikazivale osam meseci. Sećam se da sam ga gledao u Kozari, Kosmaju, i ne znam gde još. U Kosmaju su bile one drvene stolice koje su bile najneudobnije moguće, i 30 cm očišćenih semenki na podu, i, naravno, niko se nije bavio sređivanjem svega toga. Ali, mesecima smo gledali. Sećam se, zvučaće mnogo glupo, ali meni su te slike urezane u glavu – ja sam Munje gledao sa tri različite devojke u tom periodu. Prosto, jednostavno, tako se dešavalo.

Zoran Kesić: Ili su dugo prikazivali Munje ili si ti brzo menjao devojke, a moguće i oba.

Ivan Minić: Ali, kada tako opisuješ šta bi voleo da radiš, u mojoj glavi se vrti nešto tako. Je li to – to?

Kakav igrani film bi želeo da snimi?

Zoran Kesić: Ne, nije tako. Više je spoj smešnog i strašnog. To je Davitelj protiv davitelj. To je, recimo, španski reditelj Aleks de la Iglesija. To je možda delom i Torrente, koji nije toliko strašno, uglavnom je smešno, ali je bizarno i politički nekorektno. Dakle, ono što je sigurno, mora da bude smešno. Ali, mene mimo tog smešnog, i želje da kvarim, i da se poigram, i da budem na ivici politički korektnog i nekorektnog, privlači jedna druga stvar, a to je naučna fantastika, to je ezoterija. To su razni filmovi i serije kroz moje odrastanje, i dan-danas koje volim, i Matrix. Moja omiljena knjiga kao klinac je bila Beskrajna priča Mihaela Endea. Znači, fantazija neka. Dakle, spoj toga: horor, naravno, stripovi Dilan Dog, itd, i smešno. Smešno strašno je nešto što se često prepliće. Pa, vidiš u našoj emisiji, 24 minuta, gde je ona smešno strašna. Dakle, smešna je ponekad, a zadnji utisak je često gorak, to mi kažu mnogi gledaoci. Nije baš kao odgledaš emisiju i super si, nego jebote, gde ja živim.

Ivan Minić: Vidi, kad smo gledali Džona Stjuarta, to je samo bilo smešno, jer se nije dešavalo nama.

Zoran Kesić: Jer se nije dešavalo nama, da. Tako da to je nešto zapravo što ja mislim da bih mogao dosta da dam u tom nekom obliku, smešno strašnom. I nemam ja nikakvih ideja zasad šta bi to bilo, ali bi izvedba bila takva sigurno. Dosadno mi je ako bar nešto malo nije smešno.

Ivan Minić: Zorane, hvala ti što si podelio sve ove momente iz svog života i što si ispričao manje-više celu svoju razvojnu priču. Ona je stvarno nesvakidašnja i ne postoji još jedan takav, što je malo više tužno i možda malo strašno. I ne postoji, barem se meni čini, neko ko je ti pre 10 godina. Ne postoji nova generacija. Što kažu, Koja i Bjela će još 20 godina da glume tinejdžere i kako to obično biva. Ne baš bukvalno, ali skoro…

Zoran Kesić: Skoro me je pitala jedna koleginica na jednom festivalu gde sam bio gost da li ima mladih koji pokazuju želju da rade ovo što mi radimo i što ja radim. I ja kažem: Nadam se da nema. Nadam se da nema, jer zamislite ako dođe mlad momak ili devojka, kreativan, duhovit, lep, mlad, perspektivan i pokušava ovo da radi. Ja mogu samo da se pokupim i da odem da radim emisiju o životinjama ili deci i životinjama, o mladuncima. 😀 Tako da, šalim se, naravno. Ali, činjenica je da već dugo smo tu. Ne samo ja, već i mnogi drugi voditelji. Evo, Ivan Ivanović koliko je tu već, kao monopol neki talk-showove. Ili tamo na Pinku, onaj Amidža. Ne poredim sebe, ali samo govorim o TV licima koji već deceniju i više su tu i nema sad da ispliva neki. Pojavi se onaj nesretnik, kako se zove, onaj Lav Pajkić, ali to je potpuno incident nepotreban bio. Ali, da se neko normalan pojavi, zabavan, ne znam skoro… I to je srećna okolnost, matori, za nas. 🙂

Ivan Minić: Slažem se, ali, znaš, ja imam 36. Galeb ima 38-39. I Galeb radi 20 godina.

Zoran Kesić: Ja imam 45 i radim od 95. Znači…

Ivan Minić: 300 godina.

Zoran Kesić: Ne mogu da izračunam. 😀

Ivan Minić: 26.

Zoran Kesić: E, hvala! 🙂

Ivan Minić: Znači, strašno. Ali, to je ono drži autorski deo priče. Sada Galeb kroz svoj format priča neke priče koje možda nikad nije dobijao priliku da ispriča u redakcijskom setupu u kakvom je radio.

Zoran Kesić: Ma, on je oduvek voleo da priča, da je za njega idealno podkast da on može da priča.

Ivan Minić: Jeste. On najviše voli da pozove u goste i da onda on priča.

Zoran Kesić: Da, da. 😀 Šta ja znam, ne bih voleo da me zameni neki mlađi. Prvo, bio bih malo ljubomoran na njegovu mladost. Ja sam generalno ljubomoran čovek na sve koji su mlađi od mene i uspešni. Još ako je mlad i uspešan, ja hoću da poludim potpuno. Bar da je samo mlad, razumeš, mlad, a neuspešan. Ili da je samo uspešan, a mator. Nisam ljubomoran. Ali, mlad, a uspešan, hoću da popizdim. Tako da mi je drago što nema ko trenutno da me zameni. I nameravam ovo da jašem na ovom talasu popularnosti, koji ne postaje još dugo, dugo. Ne zbog popularnosti same, nego sam se navukao na ljubav. Zaista sam dirnut koliko ti pratiš sve ovo što sam radio i koliko si me podsetio na neke stvari o kojima ne razmišljam baš svaki dan, jer su deo moje lične istorije, i profesionalne i privatne. Ali, hoću tebi da se zahvalim što si sve ovo pitao i što si mi dao priliku da pričam o ovome.

Ivan Minić: Hvala tebi. Mogu da kažem, naš zajednički prijatelj i kolega, čiju majicu nosiš, Almost Original, Grafa, njegov novi projekat, na kome radio prethodnih meseci, Zamalo pa original, ti nosiš krokodila, da ne komentarišem šta je… 🙂

Zoran Kesić: Jao, ovo je kao u emisijama na kraju. Za izgled gost pobrinuo se Grafa.

Ivan Minić: Toliko dugo čekam trenutak kada će on da zaokruži nekakav svoj projekat, od početka do kraja, da on ima i neki taktilni momenat da to postoji. Logoi – OK, to je nešto što radiš. Jeste posao i sve je to lepo, ali mnogo puta sam pričao sa ljudima koji su radili svakakve neke fantastične stvari, ali prvi put kad uzmeš u ruku nešto što si napravio: knjigu, print neki, sliku, nije bitno, majicu; to je posebno. I kada je vidiš nekog da nosi nešto tvoje, ne mora da prepozna da si to ti radio, nije važno, ali ti znaš da je to nekom važno. I da si napravilo nešto što nadilazi i prevazilazi tebe. Ti si to uradio mnogo puta u životu stvarima koje si radio, ali nisi svi imali ni prilike, ni hrabrosti, ni ideje da postanu frontmeni. Meni se čini da je on ovom prilikom sa ovim što je uradio konačno napravio jedan proizvod – brate, to je on! 1/1 je to on, onakav komplikovan.

Zoran Kesić: Apsolutno. Ja pritom nisam specijalni fan šaljivih majica. Jer, i žena mi kaže, ona je inače kostimograf, pa vrlo pazi šta nosim, kaže: Ti ako nosi šaljivu majicu, to je besmisleno. Ti treba da nosiš neutralnu majicu, jer ti si šaljiv. To je kao dupla šala – ti plus majica.

Ivan Minić: I onda je to negacija. 

Zoran Kesić: Ali, ove Grafine Almost Original majice su druga stvar, jer mi se nekoliko puta desilo da me ljudi gledaju i ne prepoznaju mene. Recimo, stranac u tržnom centru. Ja navikao, hoće da se javi. Ja mu se smejem: Jeste, to sam ja. On kao: Ne, cool t-shirt, it’s funny. A, imao sam ovu Šišmiš, on zove šišmiš Betmen. Dakle, neki bezbezni, jadni Betmen, i to je Almost Original Batman. On je zove Šišmiš zbog autorskih prava. To nije Betmen, nego je Šišmiš. Tako da mi se dva-tri puta desilo da mi pohvale majicu, a ne mene i emisiju. Tako da, evo, majice Almost Original rade.

Ivan Minić: Šiš-čovek. 🙂

Zoran Kesić: Da. Grafa, koga ne zna možda gledalac tvog podkasta, ali zašto, forma dozvoljava i to, je beskrajno talentovan čovek. Jedan od tih talenata iz Njuz.neta, sa kojima mi je čast i zadovoljstvo da radim. I želim Grafi da mu dobro prođu majice i da nađe devojku… Koja će nositi te majice.

Ivan Minić: Teška tema.

Zoran Kesić: 😀

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Hvala našim prijateljima iz Epsona koji podržavaju realizaciju ovog podkasta. Hvala našim prijateljima iz A1 koji podržavaju ovaj serijal. To bi bilo. Nadam se da vam je bilo interesantno. Komentare, predloge, sugestije, pitanja napišite u komentarima. Ja ću možda da ga zamolim da na neka od njih odgovori ili možda ću da pitam Njuzovce ili Jelisavetu, bez koje se verovatno gotovo nikad ništa ne bi desilo, da pomogne u tom procesu. Hvala hvala još jednom što ste nas slušali i gledali. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.