EP025: Petar Dragnić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

IVAN MINIĆ: Poštovani slušaoci i gledaoci dobrodošli u 25. epizodu Pojačalo podcasta. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Petar Dragnić. Mislim da je najmlađi gost do sada u Podcast-u i dečko koji je odabrao da studira IT iako nikada nije planirao da se bavi time, a bavi se nekim jako čudnim i neobičnim stvarima. Mi smo se upoznali pre nekoliko godina tako što sam ja za portal ’Moja firma’ hteo da radim intervju sa nekim od vlasnika Escape Room-ova u Beogradu. Pitao sam najvećeg poznavaoca i ljubitelja tog fenomena i u Srbiji, mog dragog prijatelja Istoka Pavlovića i on mi je reko da Petar ima najbolju sobu u gradu. Meni je bilo vrlo interesantno što je u pitanju veoma mlad momak i što je u celu priču ušao otvorenog srca i sa vrlo skromnim budžetima. Na kraju je od toga ispao jako interesantan biznis. Ali da počnemo prvo od tih nekih neobičnih stvari. Zašto si pobogu upisao IT ako ne želiš time da se baviš?

PETAR DRAGNIĆ: To je sada duga priča, probaću da je skratim. Vraćaš me u neka romantična vremena kada sam imao 18 godina i kada su svi razmišljali naglas šta je isplativo, čime treba da se bave i koja diploma se ceni. Ja se u tim pričama uopšte nisam pronalazio i imao sam neke drugačije snove. IT je bio odluka jer sam razmišljao u čemu sam dobar. Ja sam uvek bio onaj lik koji je ok sa kompovima i koji zna da crackuje igrucu u kraju. Hteo sam da probam, jer ako me je nešto iole zanimalo to je bio IT i tako sam se i odlučio.

IVAN MINIĆ: Tebi je ključna stvar kod studiranja bila ta da probaš na neki način da proputuješ svet, da vidiš neke stvari i da ti, kroz studentske organizacije i ono ostalo što ide uz to, omogući da vidiš šta te zanima.

PETAR DRAGNIĆ: Jeste, ja kada sam bio četvrti razred srednje škole razmišljao sam koji su moji snovi i šta želim da radim. Šta je možda i ono nerealno što možda ne bi mogao da postignem u životu. Meni su ta putovanja oduvek bila želja, a i dan danas mi je cilj da proputujem svet. Tada mi je Amerika bila najveća želja- New York, Miami, LA. Pre svega, ne samo putovanja već i kulturna razmena. Želeo sam da provedem tamo duže vreme i upoznam što više ljudi, ne samo Amerikance, već iz svih krajeva sveta. Posrećilo mi se da je postojao taj Summer Working Travelprogram. Čitao sam opis tog programa, i pomislio sam da je to bukvalno to. Za one koji ne znaju, taj program funkcioniše tako što mladi ljudi, studenti širom sveta, mogu 4 meseca da rade u Americi. To su sezonski poslovi- spasilac na bazenu, konobar, radnik u zabavnom parku. Ja sam shvatio da je to prava stvar- 4 meseca da radim i zaradim neke lepe pare, pogotovo za srpske uslove, da upoznam puno ljudi i da dosta proputujem. Nakon tih 4 meseca rada svako ima oko mesec dana slobodno da putuje po Americi i ja sam to maksimalno iskoristio.

IVAN MINIĆ: Kako je zapravo funkcionisao ceo sistem i šta je trebalo sve da ispuniš da bi uopšte mogao da konkurišeš za tako nešto?

PETAR DRAGNIĆ: To se u principu menjalo. Ja ću da se vratim u 2013. godinu, kada sam ja prvi put išao na taj program. Tada je bilo dovoljno da si student koji je položio određeni broj ispita u toku godine, čak ne ni sve neki su prolazili sa jednim ili čak nijednim položenim. Minus je bio ako imaš 30 godina, a prvi put si upisao fakultet, jer to je bila gornja starosna granica. To je umelo njima da bude sumnjivo, ali su i tako ljudi prolazili. U teoriji svaki student je mogao da ide. Kasnije se to pooštravalo. Sada više ne mogu da idu apsolventi, a za brucoše je malo komplikovanije. Tada je prolaznost bila velika, ali su meni ljudi nabijali tremu, govorili su mi: „ Odbijen je neki moj drugar“, a ja sam u sebi razmišljao samo da mene ne odbiju. Išao sam dva puta na taj program 2013. i 2014. godine i mislio sam da ću ići svake godine studiranja- osnovne i master studije. Treći put je trebalo da idem sa svojom devojkom Andreom iz Rumunije, koju sam inače upoznao na programu. Čak je trebalo svoja dva drugara da povedem sa sobom, našao sam im posao u hotelu gde sam i ja radio. Međutim dešava se to da svi oni dobiju vizu, osim mene. Nikada ne znaš zašto, oni ti to i ne kažu. Ja sam se pomirio sa tim i odlučio da idem dalje.

Prvi susret sa Escape roomom

IVAN MINIĆ: Onda se desilo nešto što je promenilo tok narednih nekoliko godina.

PETAR DRAGNIĆ: U principu da, jedna vrata su mi se zatvorila. Ja nisam znao šta ću sa sobom jer sam zacrtao da idem 5 godina u Ameriku i tu me je život malo ošamario i pokazao mi da ne ide sve kako se isplanira. Pošto je moja devojka dobila vizu, ja odlazim kod nje da provedemo vreme pre njenog odlaska u Ameriku. Ona živi u gadu Jaši na samom istoku Rumunije, skroz do Moldavije i to je posle Bukurešta najveći grad u Rumuniji. Kada sam poslednji put bio kod nje, mi smo obišli sve atrakcije. Taj pit sam gledao TripAdvisorda vidim šta sve ima i iskočila mi je reklama za Escape Room. Prvi put sam čuo za to, nisam znao ni šta je ni kakao funkcioniše. Čitam pravila igre: „Vi ste zaključani u prostoriji i imate 60 minuta da pobegnete“. Meni je to zvučalo strava, ali nisam imao preterana očekivanja, jer nisam verovao da je neko to tako dobro realizovao. Sada kada ja ljudima objašnjavam generalno šta je Escape Room, setim se kakao je meni bilo prvi put kada sam čuo. Postoje i filmovi Cube ili Exam i mnogo drugih gde je forma da su ljudi zarobljeni u prostoriji i ne znaju kako su tu dospeli i šta da rade, a u toj sobi i igri ih čeka mnogo čudnih stvari koje oni treba da urade. Mi smo odmah bookirali tu igru. Ja sam se toliko oduševio da sam već u nekom 15-20 min znao da je to to i da ću, čim se vratim u Beograd, morati to da pokrenem. Sada ću malo da se vratim u rikverc :). Ja sam želeo da se bavim preduzetništvom, nekim biznisom, ali nisam znao šta. Većina ljudi odmah pomisle kafić, fotokopirnica, pekara, a ja sam razmišljao u smeru da ću naći nešto za tih 5 godina u Americi i da ću definisati šta je to. E onda kada sam ušao u Escape Room znao sam da je to to, a dobio sam i potvrdu iznutra. Čim sam se vratio u Beograd odmah je krenula ta priča otvaranja firme.

IVAN MINIĆ: Tebi se učinilo kao dobra ideja da budeš zaključan u sobi u Rumuniji i da niko ne zna. Eto, kada imate situaciju neku u životu da budete zaključani negde na granici sa Moldavijom iskoristite priliku, možda vam promeni život :). Kada si probao svidelo ti se i skapirao si da je to nešto što ti želiš, možeš i hoćeš da radiš. Šta si onda radio? Fenomen Escape Room-ova ušao je poslednjih godina u mainstream. Ako analiziramo većinu svetskih metropola, među top atrakcijama na TripAdvisoru uvek su Escape room-ovi. Imamo i Budimpeštu koja nam je tu blizu i može se reći da je svetska prestonica. Ali, kako se priča širila, kako su Escape Room-ovi nastali? Ti si u to ušao 2014/15. Šta je neka paralelna istorija odnosno kada se sve to dešavalo?

PETAR DRAGNIĆ: Meni je to isto zanimalo baš kada smo i mi kretali. Sada kada bismo mi guglali postoji informacija da je neki lik u Japanu počeo da pravi igre slične Escape Room-u. Ljudi dolaze u sobe više kao neki puzzle roomgde se rešavaju neke igre, ali bez scenarija, efekata, priče dekoracije i svega. Međutim, ne zna se ko je prvi to počeo, ali trend je krenuo da se razvija 2011. godine kada su počeli da se otvaraju po Evropi i Americi. 2011. su se pojavile prve sobe po Evropi, a mi danas imamo to da u svakom malo većem gradu postoji dosta Escape Room-ova. Kod nas u Srbiji imamo u Novom Sadu, Nišu, na Zlatboru, u Subotici. Ali pre svega toga, inspiracija je došla sa mnogo strana. Ranije su postojale te neke avanturističke knjige gde osoba čita neku priču, pa ta priča pita koji korak želi dalje da odabere i onda je to vodilo do nekog finalnog rešenja. Sada je baš Black Mirror film na tu foru. Postojale su Escape Room igre na računarima i druge point and click avanture, gde se ti krećeš po nekoj sobi i skupljaš predmete, pa sa ključem otključaš nešto i dobiješ mapu. Mislim da se sve to pomešalo – ti romani, igrice sa računara, mnogo takvih filmova i onda smo dobili ovaj proizvod o kojem danas pričamo, a to je Escape Room, ali u stvarnosti. Kada pričam sa ljudima, nakon svega ovoga što smo i mi rekli, po default-u svi povezuju da je na računaru ili u nekoj virtuelnoj realnosti. Ja moram još jednom da istaknem da mi sada pričamo o Escape Room igrama gde ste vi stvarno u sobi. Ti, Miloš i ja sada možemo da odemo u sobu, neko će tamo da nas zatvori, mi svojim rukama pomeramo stvari i rešavamo neke realne zadatke u realnoj prostoriji. Ne klikćemo ništa mišem, čisto da razdvojimo tu priču.

IVAN MINIĆ: Kao što i sam znaš meni se Escape Room-ovi nisu svideli, što ne znači da oni nisu sjajni, prosto not my cup of tee. Kada istražuješ taj fenomen sa strane, a ja sam ga istraživao, video sam da je tu postojala prilično zanimljiva evolucija zadataka i nekakvih niza uređaja i pomagala koji se koriste u celoj toj igri. Mnogo toga je adaptacija nečega što se uopšte ne koristi za to što je napravljena, jer je neko imao ideju da bi možda moglo da posluži. Nikada neću zaboraviti jednu iskustvo, nije Escape Room,ali je vrlo slično. Pre par godina u Solunu smo rentali neku gajbu na AirBnB-u gde smo dobili instrukciju da treba da pozovemo broj telefona da bi se otključala vrata od zgrade, ali ne mora poziv može i SMS ili bilo šta. Kod stana se nalazio neki lock boxna kome se ukuca pin i dobiješ ključ, ali pitao sam se kako radi ovo čudo. Nemoguće da interfon radi na poziv telefonom. U jednom trenutku otvaram kuhinjski element i vidim neku kutijicu koja je povezana kablom, izgledalo je kao da će bomba da eksplodira. Unutra stari mobilni telefon iz ’98. godine, povezan na punjač, a iznad njega fotosetljiva ćelija i kada zazvoni telefon i upali se, ćelija otključa. Imam sliku, stoji na mom Instagram-u, ko je dokon skrolovaće dovoljno. Bukvalno izgleda kao bomba, ali je to jedan od mehanizama kako nešto može da se radi, a nije baš predviđeno da se tako koristi. U mnogo nekih situacija se na taj način rešavaju izazovi.

PETAR DRAGNIĆ: Da, eto ti si možda bio u stanu nekog Escape Roomvlasnika pošto to tako deluje. Nema nikakvih pravila i svaki Escape Room je priča za sebe. Postoje različite teme. Na primer, ti si zatvorenik i treba da pobegneš iz zatvora, onda dogodilo se ubistvo u sobi ti treba da otkriješ ko je počinio to ubistvo ili se nalaziš na pustom ostrvu i tu se nalazi neko blago, a ti ne znaš kako si tu dospeo. Šta god padne na pamet čoveku koji pravi tu igru to će se i desiti u igri. Na početku, prve igre su bile obične sobe gde su bili razbacani zadaci, katanci i ključevi, pa se snađi. Vremenom je evoluiralo, pa je svaka soba morala da ima svoju priču i scenario, efekte iznenađenja, tajne sobe i neke predmete koji se koriste na neke neobične načine ili baš ti uređaji gde ćemo mi nešto da postavimo i uradimo i pašće plafon otprilike 🙂 Sve više kako se Escape Room razvija, mislim da će sobe biti sve kvalitetnije i zahtevnije i da će ljudi imati utisak da će moći da „zarone“ u neki film koji su gledali i da budu glavni glumci u celoj priči.

IVAN MINIĆ: Koja tematika je bila u prvoj sobi u kojoj si bio?

PETAR DRAGNIĆ: Ta prva soba u Rumuniji se zvala Librarian– bibliotekar. To je bila jedna mala soba sa razbacanim zadacima. Ja sam do sada odigrao 82 sobe. Ta prva je meni i dalje jedna od omiljenih zato što je bila prva, ali generalno to nije bila neka specijalna soba, igrao sam ja kasnije i bolje. Uvek se setim koliko smo bili izgubljeni. Mi smo se prvih 15 minuta motali u krug, nalazili smo tragove, ali ih nismo povezivali. Jedan drugar koji je igrao sa nama je sve vreme nosio ključ u ruci i nije nam rekao da ga je našao, a to je bila prva sledeća stvar koje je trebalo da uradimo. Ljudi kada završe igru prvi put izađu i govore: “Jao koliko smo glupi“ – nisu glupi nego treba vremena da se poveže i uđe u igru. Najvažnija je zapravo ta komunikacija, jer često ljude pomisle da je ova igra samo za pametne, neke ETF-ovce i kvizaše, a to nije tako. Igru može da igra bilo ko bez ikakvog predznanja, najbitnije je da ljudi dođu koncentrisani i da komuniciraju međusobno.

IVAN MINIĆ: Bitno je da je to koncept koji funkcioniše za grupe ljudi. Mogu da ga igraju i manje grupe, ali u principu to je nešto što grupica ljudi može da igra zajedno. To je jedna od stvari koja može da se koristi za team building, jako je važna komunikacija, jer svako od nas doživljava razne stvari. Da reiteriramo – delovalo ti je kao dobra ideja da budeš zaključan sa bibliotekarom u Rumuniji, na granici sa Moldavijom 🙂 Kada si odlučio da kreneš da praviš i šta si radio u tom periodu? Da li si dodatno istraživao, da li si obilazio još neke sobe? Kako si došao do inspiracije za prvu sobu? Sa kim si krenuo u tu priču, pošto je to vrlo bitno?

PETAR DRAGNIĆ: Priča počinje tako što sam ja čim sam izašao iz te sobe, u Rumuniji, rekao svojoj devojci da ja ovo moram da pravim. Ona je videla koliko sam ja odlepio za tim. Pričali smo o tome kako bih ja ubacio ovo, da bih ovo stavio ovako, bila bio ova i ona tema i javljale su mi se razne ideje. U to vreme sam se dosta družio sa sadašnjim partnerom, koga sam isto upoznao na Work and Travel  programu. Eto program me je spojio i sa devojkom i sa poslovnim partnerom. Sećam se da smo Nemanja i ja pričali i da je i on razmišljao da krene u neki biznis. On je vredan dečko i meni je delovao da bi se to njemu svidelo. Oduševio se i dogovorili smo se da pričamo o tome kada se vratim u Beograd. Ja sam se vratio i tek tada otkrio da u Beogradu postoji već par Escape Room-ova. Nemanja i ja smo otišli da odigramo sobu koja se zove ‘Titova tajna’, meni je to bila prva soba, a njemu druga i nakon toga smo seli u kafić, napisali na papir šta nam sve treba i krenuli redom.

Opremanje Escape Room-a

IVAN MINIĆ: I šta su bile stvari koje su vam trebale?

PETAR DRAGNIĆ: Pre svega je bio potreban prostor, gde će ta soba da se realizuje. Svaki Escape Room,odnosno ta neka soba od 20 kvadrata, ima neku tajnu prostoriju ili neke sobe imaju i po 5 prostorija. Ključno nam je bilo da se osmisli tema sobe, jer mi uvek krenemo od teme. Mi smo tada hteli da naša soba vuče na horor, da ne bude mnogo strašna, ali da bude neka istorijska tematika. Iskreno, na preporuku moje devojke, drakula se uklopila u to, a i da ispoštujemo Rumuniju malo. Nama se to svidelo, i tako smo krenuli. Prvo smo razmišljali kako treba da izgledaju drakuline odaje- sanduk, što stariji nameštaj. Kada smo smislili temu krenuli smo da smišljamo igre. Uz pomoću nekih stvari koje smo već u sklopu dekoracije dodali u sobu, pokušavali smo da povežemo neke tragove koji će igračima biti interesantni, a koji bi trebalo da imaju veze sa samom temom. Seli smo i vrlo brzo smislili igre jer smo bili jako uzbuđeni, ali smo ih kasnije menjali. Kada su prvi ljudi počeli da dolaze mi smo shvatili da je ovo samo nama bilo normalno i da očigledno ne funkcioniše. Bilo je smešno, jer su naši najbolji drugari počeli da dolaze da testiraju tu sobu. Mi smo hteli prvo da testiramo na nekom našem, a ne na pravim igračima. Naši drugari su igrali 3 sata tu sobu, odlepili su i tražili su da ih pustimo napolje. Plašili smo se da će soba da bude toliko laka da će ljudi da protrče kroz nju i onda smo je napravili da bude malo teža, ali smo malo preterali u tome. Tako je to išlo vremenom. Osmislili smo početnu igru, vremenom smo je modifikovali i dan danas je modifikujemo i uvek želimo da bude što je bolje moguće.

IVAN MINIĆ: Kada sam ja došao, išli smo u drugu sobu koju ste napravili, ali smo prošli kroz prvu i videli sve. Meni je bio genijalan momenat kada sam ja skapirao zašto drakula i zašto soba u kojoj baterijskom lampom gledaš okolo kao ludak. Zato što na taj način ne moraš sve da napraviš i ne mora sve da se opremi, može da se krene od nečega što je skromnije za početak, a da opet imaš sjajan experience za ljude. Koliko god da osvetliš neki čošak nije to to, a da je puno svetlo ne bi imao tako dobar utisak. Ono što je meni tada bilo interesantno iskustvo je da to nije varijanta gde su ljudi pušteni i gde se niko njima ne bavi, nego postoji domaćin koji je sve vreme tu na kameri i na mikrofonu za bilo kakva pitanja, smernice i slično. Jer postoje situacije u kojima ljudi zabodu i situacije kada je potrebno da se isprati cela priča i da im se pomogne. Vi ste prvobitno to radili na jednoj lokaciji, pa ste se posle selili. Evo sada otvarate još jednu lokaciju na Novom Beogradu. Kako ste našli prvu lokaciju na kojoj ste bili?

PETAR DRAGNIĆ: Hteli smo da prva lokacija bude u centru grada, zbor turista. Kasnije smo shvatili da to nije presudno. Bukvalno smo sami tražili oglase, gledali nekretnine, rentiranje stanova. Interesantno, ja sam išao u pravno poslovnu školu i baš je u toj ulici bio stan gde smo mi počeli. U tom stanu smo napravili samo jednu sobu, jer nije bilo kapaciteta za više, ali smo vrlo brzo skapirali da, ako hoćemo ovim da se bavimo i zaradimo od toga, treba nam više igara. Fora sa Escape Room-om je da kada ljudi jednom odigraju na primer ‘Drakulu’, oni se tu više nikada ne vraćaju, osim ako baš nemaju želju da se vrate, ali se to baš retko dešava.

IVAN MINIĆ: Ili dovedu nekoga.

PETAR DRAGNIĆ: Da bilo je tu svakakvih anegdota, možemo i na to da se osvrnemo. Mi smo tada tražili veći stan. Razmišljali smo da hoćemo da nastavimo da se bavimo ovim kakao treba, jer sa jednom sobom stvarno malo toga možeš da uradiš. Onda je došao taj momenat kada smo razmišljali o novoj lokaciji i stanu i Bog je poslao igrača kluba za koji ti navijaš:), Igora Rakočevića, našeg košarkaša. Došao je kao običan igrač koji je odigrao jednu sobu pre naše. Bio je uzbuđen, rekao nam je da je ovo super i pitao nas je da li može nekako da se uključi u sve ovo. Ispostavilo se da on ima neki stan koji je prazan i u kom bi mogla da se napravi još jedna soba pored te naše ‘Drakule’ i tako smo ušli u saradnju sa njim.

IVAN MINIĆ: U tom trenutku, pričamo o momentu kada sam i ja bio i kada smo uradili intervju, vi pravite drugu sobu koja je mnogo kompleksnija i zahtevnija. Zašto ‘Ubistvo u masonskoj loži’ i zašto osoba sedi u sobi?

PETAR DRAGNIĆ: Zato što nismo normalni 🙂 Mi smo već tada odigrali sve sobe u Beogradu, kojih u tom trenutku bilo 15-20. Neke su se vremenom gasile, neke su se otvarale. Odigrali smo skoro sve i videli smo koji je to neki najmanji zajednički sadržalac svih soba. Hteli smo da napravimo iskorak i da neko ko je odigrao skoro sve sobe u Beogradu kada dođe kod nas kaže: „Ovo je next level“. Da ne pričam o ljudima koji dođu prvi put u tu sobu, oni se prosto raspamete. Hteli smo da ubacimo čoveka unutra i to na način da ne bude unutra čovek kome se vidi lice, nego da nosi masku, plašt i da doda mistiku celoj sobi. To bi možda mogao ti bolje da opišeš.

IVAN MINIĆ: Jeste, jako je čudno jer tu u sobi je čovek koji diše, a na sajtu ’Moja firma’ ima intervju i kako soba izgleda. Vrlo simpatično i vrlo dopadljivo, nećemo da otkrivamo celu situaciju, ali jeste prilično komplikovano za sat vremena koje imaš to da rešiš. Tu su potpuno neke coolstvari, video i neka rešenja koja baš nisu na prvi pogled uočljiva i ne pada čoveku na pamet da može tako da reši.

Izgled igre u Escape Room-u i kako sve to funkcioniše

PETAR DRAGNIĆ:  Da objasnim ljudima kako generalno prosečna igra funkcioniše. Vi zakažete igru i dođete na datu adresu. Tamo vas sačeka neko od game mastera i objasni vam pravila, izaberete temu i onda vas on ubaci u sobu. U svakoj sobi je određen broj zadataka koji vi za 60 minuta morate da rešite. Čim uđete u sobu, sat kreće da otkucava i odmah kreće adrenalin jer se u sobi nalazi puno različitih stvari koje nemate predstavu kako da rešite. Onda kreće trčanje, pretraživanje, neko je našao neki predmet, a jedna osoba sve to nadgleda. Kada igrači dođu u trenutak da ne znaju šta dalje i da je prošlo puno vremena, imaju pravo da traže pomoć tako što bukvalno postave naglas pitanje: “Jel može pomoć“, a čovek preko mikrofona im kaže gde da pogledaju, koji predmet su zaboravili i kojim delom treba malo da se pozabave. Hteli smo u našoj sobi, ’Ubistvo u masonoskoj loži’ da izbacimo taj deo komunikacije. Jer po mom mišljenju, kada ja nekome svojim glasom pričam u toku igre, izvlačim ga iz tog sveta u koji je ušao. Ovako tu je neka osoba sa maskom, koja diše, nemaš pojma ni ko je ni šta je, on čak ni ne priča u toku igre, nego samo pokazuje i daje neke kartice. Ljudi baš komentarišu: „Jao ovo je užasno“. 🙂

IVAN MINIĆ: I udara o sto, imali smo i taj momenat.

PETAR DRAGNIĆ: Da, udara o sto po potrebi. Mi smo to procenili kao neki sledeći nivo, da se ljudi još više unesu u igru. Koncept Escape Room-a je da si ti na kraju rešio igru, našao neki ključ i da si izašao iz sobe. Mi smo ovde hteli da napravimo taj neki open ending i da ljudi na kraju igre sami rešavaju svoju sudbinu na određeni način. Ne bih sada otkrivao dalje šta se dešava 🙂

IVAN MINIĆ: U suštini cilj svakog od vas koji kreirate Escape Roomje da ljudima bude interesantno i da uspeju to da reše. Da u tom nekom vremenskom intervalu od 45 minuta do sat vremena mogu da prođu to i da imaju dobra iskustva. Hajde sada malo da se prebacimo na taj deo priče, a to je iskustvo ljudi koji dolaze. Dobro, postoje iskusni igrači koji vole takve stvari. Jedan od primera je Istok koji je jedno vreme obilazio mnogo Escape Room-ova i ovde i u inostranstvu, oduševljavao se time i delio svoje iskustvo. Znam dosta ljudi koji imaju takav pristup. Šta su neke situacije koje su se vama dešavale? Verujem da nije jednostavno napraviti nešto što će velikom broju ljudi biti zanimljivo?

PETAR DRAGNIĆ: Da, mislim da generalno sama igra uradi svoj deo posla, jer ljudi vole da izađu iz svoje svakodnevnice i da se nađu u drugačijim ulogama u kojima se ne bi našli u klasičnom životu. Sam taj trillda su zaključani u sobi i da im prolazi neko određeno vreme, pravi atmosferu. Mi se trudimo da ubacimo neke zadatke koji su zanimljivi, a koji nisu na prvi pogled rešivi, a to znači da mora da se osmotri šta se tu radi. Trudimo se da ubacujemo efekte iznaneđenja- wow efekte, da neko uopšte ne očekuje da će se nešto desiti u sobi ili upotrebiti na određeni način i da bude skup celog iskustva. Kao što si rekao, evo na primer pre 4 godine kada smo mi krenuli jako je malo ljudi u Beogradu znalo šta je Escape Room.Polazim i od nekog mog kruga ljudi kao i ljudi sa kojima se susrećem. Danas postoji grupa na Facebook-u, sajtovi i forumi gde ljudi komentarišu kako im je bilo u kojoj sobi, ali i dalje postoji veliki broj ljudi koji nisu čuli šta je to. Najinteresantnije je kada ljudi dođu prvi put i ne znaju šta da očekuju, pogotovo ako im niko nije rekao šta da očekuju od toga. Ljudi uđu pa stoje 5 minuta, pa mi kažemo da je igra počela, da krenu da pretražuju. Ljudima je svašta padalo na pamet. U ‘Drakuli’ smo imali sveće koje su služile da doprinose ambijentu, pa je ljudima padalo na pamet da nešto zapale, a bila je i igra sa tečnošću koju su ljudi prosipali. Onda smo i mi učili kroz sve ovo. Da se vratim na onu Rumuniju, ja volim da pravim nove igre i hoću da se bavim time, ali nisam znao kako će ljudi da se ponašaju sa svim ti stvarima koje sam ja tamo postavio. Meni je to super zvučalo kao dream job– ja ću da zaključavam ljude i da im postavim tu neke gluposti.

IVAN MINIĆ: Sada me već malo brineš 🙂

PETAR DRAGNIĆ: I još će oni da plate za to. To je tako išlo i dešavalo se da, na primer ljudi hoće da lome stvari po sobi kako bi izašli iz sobe. Čak si i ti imao komentar: „ Trebalo je da ponesem motorcangle“.

IVAN MINIĆ: Vidi, svako ima svoje način rešavanja problema. Imamo čoveka u sobi i imamo veliki sto na kome je neka flaša sa vodom ili tegla i ne postoji nijedan razlog da ga ne waterboard-ujemo, ali ok.

PETAR DRAGNIĆ: Ali taj čovek ima mač i to treba da uzmeš u obzir.

IVAN MINIĆ: Ali nas je trojica 🙂

PETAR DRAGNIĆ: Pa dobro, ali bez mačeva. Bilo bi malo rizično.

IVAN MINIĆ: Snašli bi se. Jedan bi mu odvukao pažnju :).

PETAR DRAGNIĆ: Onda smo krenuli da menjamo taj intro i kada dočekamo ljude obavezno im kažemo da ne rade ništa sa strujom. Imam jednu anegdotu- imamo jednog druga koji je već Escape master, Filip Barać i on je u jednom Escape Room-u uzeo dve žice koje su se stavljale u neki uređaj i gurnuo ih u šteker jer je verovatno mislio da će se pojaviti neki dinosaurus u sobi, ili tako nešto.

IVAN MINIĆ: Možda se njemu i pojavio dinosaurs u tom trenutku 🙂

PETAR DRAGNIĆ:  Ljudima svašta pada na pamet i onda moraš dobro da ih pripremiš za igru i da paziš da u sobi ima što manje stvari koje će ljude da odvedu na pogrešan put. Mi smo na primer stavili led sveće umesto tih pravih, oštre predmete izbacujemo što više, da se neko ne povredi. Posvećujemo pažnju bezbednosti, da ne moramo da razmišljamo da li će nekome nešto da se desi, jer je poenta da se ljudi zabave i uživaju u igri.

IVAN MINIĆ: Koliko sada ima Escape Room-ova u Beogradu?

PETAR DRAGNIĆ: Mislim da ima oko 30 i u ostatku Srbije možda još 10, što je u principu ok. Mada u raznim gradovima širom Evrope ih ima baš mnogo. U gradovima veličine Beograda, na primer u Bukureštu ili Budimpešti ih ima mnogo više.

IVAN MINIĆ: Koliko ih ima otprilike?

PETAR DRAGNIĆ: Pa sada, slagaću te, u Budimpešti ima preko 100, a mislim da su u Bukureštu bliži 100 nego 50. New York i ti gradovi su sada već neka druga priča.

IVAN MINIĆ: Šta si ti imao prilike da probaš od tih nekih stranih Escape Room-ova i koji od njih su na neki način bili ispred po kvalitetu i sadržaju? Da li si uspeo nešto od toga kasnije da inkorporiraš u svoje priče? Kako se razvija sve to? Ti moraš na neki način da pratiš celu industriju.

PETAR DRAGNIĆ: Sve je to išlo spontano jer ja kad god sam putovao trudio sam se da odigram barem jedan Escapeu tom gradu iz zabave i da bih video na kom je to nivou. Ja sam konkretno u Budimpešti, koja važi za jednu od predstavnica Escape Room-ova, odigrao 8 različitih soba. Neke su bile baš bezveze i ne mogu da kažem da je to viši nivo od Beograda, ali te najbolje ocenjene firme jesu za nijansu bile bolje. Sobe u Beogradu su napredovale vremenom, tako da nisam osetio da najbolje soba u Beogradu mnogo zaostaje u odnosu na poslednje sobe koje sam igrao u inostranstvu. Uglavnom zaostaje u uloženim parama i u samoj dekoraciji koja izgleda skuplje, ali sama igra, iskustvo i doživljaji su otprilike isti. Igrao sam u Rusiji prošlo leto jednu sobu i ona me je baš oduševila. Vidi se da su uložili mnogo više nego što mi ulažemo ali nije fokus u rešavanju zagonetaka, već da ti prolaziš kroz experience. Nema puno mozganja i timskog rada već se ide kroz neke sobe i tu se svašta nešto dešava. Isto se zove Escape Room,ali nije baš kao što je kod nas. U Evropi na primer igraju od dve do 6 osoba, to je prosečan model, a u Americi je 10 plus igrača. Igraš sa randomljudima, strancima. Na primer, ti i ja smo kupili kartu i onda nas oni spoje sa nekim ljudima. Iskreno baš sam se pitao kako bi to u Srbiji funkcionisalo jer mislim da su naši ljudi navikli da igraju sa ljudima koje znaju. Videćemo da li će u Srbiji zaživeti taj random experience. Naše najbolje sobe u Beogradu su na skroz ok nivou, samo je razlika ta koliko je para uloženo u sobu.

Ulaganje sredstava za pokretanje Escape Room-a

IVAN MINIĆ: Hajde kada već pričamo o tome da damo ljudima neke mere. Vi ste u sve to ušli kao klinci bez nekog značajnog kapitala. Naravno tu je bilo vašeg cimanja, nekih dobrih rešenja, nalaženja stvari koje nisu preskupe a rade savršeno posao. Koliko ste vi uložili u biznis kada ste pokretali prvi Escape Room?

PETAR DRAGNIĆ: To je interesantno ispalo. Kada sam se vratio sa drugog Work and Travel programa, meni je ostalo 2.500 evra i Nemanja je bio u sličnoj situaciji. Mislim da smo mi potrošili oko 3.000 evra – tu računam i rente, opremu i sve što nam je trebalo. Imali smo sreće da smo dosta stvari nalazili za džabe ili jako jeftino. Obilazili smo podrume, rodbinu, prijatelje i svako je davao šta je mogao, jer je nama bio cilj da napravimo igru, da ne potrošimo sve pare, a da bude neko lepo iskustvo. Moram da priznam iz današnje perspektive ta soba bi danas zaostajala za tim nekim najboljim sobama, jer je bila skromna i jer nismo znali koliko i šta još tu treba da se uloži. Slušali smo naše igrače, jer uvek neko kaže nešto konstruktivno. Trudili smo da dodamo stvari da soba bude još bolja. Sada ta ‘Drakula’ i dalje postoji, ali ona je lepša i kvalitetnija nego što je bila tada. Generalno ljudi kada ulaze u ovo ne ulažu mnogo jer ne znaju da li će to da krene. Po mom mišljenju je bezveze da se potroši mnogo para u jednu sobu jer će ljudi igrati tu sobu samo jednom i bolje je rasporediti, a opet treba da se održi neki nivo. To je čisto naše iskustvo, ali sam pričao sa drugim vlasnicima i našim i stranim da postoje ljudi koji su previše handy i koji znaju i sa strujom i sa stolarijom. Neko je napravio sobu od 1000 evra. Ne postoji fiksan budžet, mnogo zavisi i od snalažljivosti. Ja znam samo da zakucam ekser i nemam veze sa strujom ili stolarijom tako da smo mi za sve te stvari angažovali ljude da nam pomažu. Neko ko nije morao to da plaća je bolje prošao, ali opet sve zavisi, nema pravila.

IVAN MINIĆ: Suština je da to, u poređenju sa drugim biznisima, nije i ne mora da bude preveliko ulaganje, ali zahteva dosta kreativnosti. Uvek postoje komadi nameštaja koje se mogu restaurirati i koji mogu da se iskoriste i da se neke stvari reše na taj način. Dosta nekih stvari ima koje bi neko hteo da pravi, a možda je dovoljno samo da se odštampaju na nečemu i da bude kao kulisa u celoj priči. Treba da bude na određenom nivou, ali ne treba preterivati jer u suštini nema nigde kako bi trebalo 100% tačno fizički da izgleda neka prostorija.

PETAR DRAGNIĆ: Ne treba se opterećivati. Primer svega toga je da nam neki ljudi koji danas dolaze kažu kako im je naša stara ‘Drakula’ omiljena, baš zato što im je bila jedna od prvih soba, kao i meni ona u Rumuniji. Igrao sam posle sobe u koje je uloženo deset puta više para i dalje mi je to iskustvo nekako bilo najbolje.

Širenje posla i prodavanje ideja

IVAN MINIĆ: Posebno zanimljiv aspekat cele priče je taj da mi kada smo pričali, vi ste bili na početku ali daleko iza ovoga gde ste sada. Jedna od stvari koja se tada desila je paralelni biznis koji ste vi razvili zajedno sa ovim, a to je prodaja gotovih Escape Room-ova u druge gradove i zemlje. Mnogo mi je bilo drago kada si mi javio da je i ta priča zaživela. Tada je bila jedna soba u Zagrebu, a danas je to jako ozbiljan deo onoga što radite. Šta se tu dešavalo?

PETAR DRAGNIĆ: Dešavalo to da sam ja generalno pratio kakva je Escape Roomsituacija u celom svetu, kako firme rade i koje sobe prave. Naleteo sam na model da dosta ljudi prodaje ideje za svoje sobe ili cele franšize i nameštene sobe drugim ljudima koji ili žele da započnu svoj Escape Roombiznis ili već postojećim firmama koje žele da prošire svoju ponudu. Meni je palo na pamet da prodamo našu ‘Drakulu’ i razmišljao sam da nas ništa ne košta da stavimo na sajt, da vidimo  franchise possibility i iskreno uopšte nisam očekivao da će neko nama doći i reći: „E ja hoću da kupim vašu sobu“. Ideja je bilo da probamo, pa šta bude. Par meseci nakon toga nama je stigao mail: „Bok dečki, mi smo iz Zagreba i hteli bismo da pokrenemo Escape Roomu Zagrebu. Vidimo da ima dobrih soba u Beogradu, došli bismo kod vas i par drugih firmi i da, ako budemo želeli, kupimo neku sobu“. Naravno dogovorili smo se da dođu. Odigrali su tada 4 sobe u Beogradu i na kraju su kupili našu ‘Drakulu’ i sobu druge firme ‘Robin Hud’, inače jako dobra soba. Neke ljude ili mrzi da ih prave sami ili neće i ne znaju da ih prave.

IVAN MINIĆ: Nije prosto nešto što umeju da rade i žele da rade.

PETAR DRAGNIĆ:  Tako je. Imaš ljude koji baš vole da prave sami, ili neke koji gledaju poslovno na to, da to sada prolazi da je u trendu i da vole da im neko drugi napravi. Njima smo prvo prodali i ja sam video da to ima potencijal za dalje. Vrlo brzo nakon toga se javio dečko iz Španije, koji je mene naša preko LinkedIn-a, jer mi nismo uopšte ništa oglašavali, to je sve bilo onako organic. Ja sam na nekim besplatnim sajtovima za ostavljanje tih scenarija postavio naš, neko je to video, neko nije. Ljudi su nam slali mailove, ali niko još uvek nije kupovao. Onda, je taj Španac sa Kanarskih ostrva kupio ‘Drakulu’ i mi smo tada već imali neki portfolio. Baš smo komentarisali pre početka, da ima dosta ljudi koji na primer žele da vide šta si do sada radio, jer kada ja prodajem sobu nekome, on ne zna kakva je ta soba i da li je radila na nekom drugom kraju sveta. Posle ove prodaje mi smo dobili social proof, jer svako može da Google-aTrip Advisor, Facebook, Instagramtih drugih firmi kojima smo mi prodali sobu i da vidi šta kažu igrači u drugim zamljama. Onda je tako išlo jedna po jedna prodaja. Sada se naše sobe igraju u 10 različitih država. Iskreno ja to nisam očekivao, ali eto tu smo, a sada već je cilj da nas ima po celom svetu.

IVAN MINIĆ: 10 zemalja, ali u međuvremenu se desilo to da vi ovde sada otvarate petu sobu u Beogradu. Ako pogledaš sajt, tamo u ponudi ima i više nekih scenarija koji su vrlo interesatni. Koliko soba imate u 10 zemalja?

PETAR DRAGNIĆ: 17 soba.

IVAN MINIĆ: Koji scenario se tu pojavljuje koji ste otvoril i šta ste zapravo uradili lokalno? A onda kako je išla cela ta priča dalje? Ok, imate tu jednu stvar koja definitivno radi i širi se, a to je priča sa vašom prvom sobom, ali to je i dalje one trick pony.

PETAR DRAGNIĆ: Mi smo generalno znali da treba da se širimo u Beogradu. Otvorili smo prvu, posle i drugu, a onda smo napravili baš horor sobu ‘Mesareva tamnica’, dođi da obiđeš. Sledeća je bila ‘Džungla’ i u principu, prvo smo prodavali sobe koje smo mi već smislili. Nakon toga se javio čovek iz Amerike koji nije hteo da kupi te teme koje mi imamo, nego nam je naručio sobu i tražio da tema bude zatvor- Prison Break. Imali smo opciju da mu kažemo da mi nemamo tu sobu ili da možemo da je napravimo. Naravno da smo odabrali da je napravimo. Tako su se pojavili i neki drugi scenariji, koji su se pravili po posebnom zahtevu ljudi. Sada imamo 10 različitih tema. Najviše nam se javljaju ljudi iz Amerike. Mail-ovi stižu iz celog sveta, ali Amerika je najzainteresovanija za Escape Room-ove i sada nas ima tamo u 6 State-ova.

IVAN MINIĆ: Koje su sve zemlje do sada kupile sobe?

PETAR DRAGNIĆ: Da to je prvo krenulo iz Hrvatske, potom Španija, Engleska, Amerika, Kipar, Saudijska Arabija, Danska. Imali smo saradnju u Bosni, u Porto Riku i sada baš sa nekim Italijanom otvaramo u Holandiji.

IVAN MINIĆ: Da, to je 10 zemalja. To je već lep portfolio i vrlo zanimljiv izbor zemalja. Šta su stvari koje očekuju ljudi kada kupuju Escape Roomi kako izgleda to što vi njima dajete?

PETAR DRAGNIĆ:  Da, tu postoji nekoliko različitih modela. Mi konkretno prodajemo ideju za naše sobe. Šta to znači? Ako neko hoće da kupi našu sobu ‘Drakulu’ ili ‘Zatvor’ mi njima onda pošaljemo detaljan plan kako da tu sobu naprave. Arhitektonski plan, gde šta treba da stoji, dimenzije, spisak svih predmeta, nameštaja koji treba da pribave ili poruče za tu igru, kako funkcionišu zagonetke korak po korak, cela dekoracija i ako ima muzike i specijalnih efekata. Ljudi dobiju sve to i mogu onda sami da naprave na svojoj lokaciji i ako je potrebna naša asistencija mi smo tu da pomognemo. Dosta ljudi u svetu prodaje po sistemu ključ u ruke: da osim toga što daju celu ideju, dođu i naprave sobu. To je skuplja opcija i mi to još uvek nismo radili, za sada samo prodajemo ideje. Takođe postoje i modeli franšiza, da pored toga što je sve napravljeno i odradjeno za tebe, nosiš i brand njihove firme. Ima nekih popularnih franšiza u svetu koji se nalaze na još više lokacija nego mi definitivno.

IVAN MINIĆ: Ti kupuješ i to što si deo njihovog sistema i zajednice. Ljudi koji igraju hoće da probaju to i na drugim mestima. Koje su najpopularnije sobe koje ste prodali?

PETAR DRAGNIĆ: ‘Drakula’ je naša najprodavanija soba, možda zato što je krenula prva. Taj ‘Zatvor’ smo isto prodali više puta kao i horor sobe. Ja mislim da je ljudima generalno kada pomisle na Escape Roomprva asocijacija da si zatovren- zatvor je popularna tema. Iznenadio bi se, ali dosta ljudi voli da se plaši. Naša treća soba – ‘Mesareva tamnica’ je upravo nastala jer su nas ljudi konstantno pitali: „A koja je najstrašnija soba u Beogradu? Jel ima nešto strašno?“. U tom trenutku nije bilo nečega mnogo strašnog i onda smo mi napravili tamnicu. ‘Drakula’ je isto zanimljiva jer je zanimljiva tema- malo je starinska i malo je plašljiva, tako da za sada smo njih najviše prodavali, a biće i nekih novih tema sigurno u daljem periodu.

IVAN MINIĆ: Treba da se napravi soba u kojoj si zatvoren u knjigovodstvu u vreme završnih računa. To deluje kao prilično strašan scenario.

PETAR DRAGNIĆ: Dobro, to je baš real life escape room.

IVAN MINIĆ: Pa vidi i tu ima mnogo sabiranja i oduzimanja i stvari koje moraju da se reše pre nego što možeš da izađeš.

 PETAR DRAGNIĆ: Sada si mi dao dobar šlagvort jer bih voleo da dodam da dosta ljudi pomisli da u ovoj igri ima puno matematike i tih nekih pametnih stvari. Generalno ljudima ne treba nikakvo predznanje za ovu igru i nikakva edukacija, niti posebna oprema ni priprema. Igra je napravljena tako da svako može da igra bez obzira na obrazovanje, starost i pol. Postoji dosta vidova zabave i društvenih igara. Mi smo skoro igrali Game of Trones društvenu igru i objašnjavali smo pravila 5 sati, nije vredno truda. Ovde se za sat vremena dobije cela igra. Dostupna je svima i ne treba nikakva priprema.

IVAN MINIĆ: Čak možda neko pređašnje iskustvo koje nije Escape Roommože da ti napravi problem. Postoji matematika i sve te stvari, ali su na vrlo bazičnom nivou i uopšte nije zahtevno u tom nekom smislu. Šta je tebe ovo, sada već četvorogodišnje i ozbiljno iskustvo naučilo za sve ovo vreme?

PETAR DRAGNIĆ:  Još uvek se iskreno nisam osvrnuo, jer je meni ovo sve i dalje novo. Živim u tom nekom ritmu. Mislim da sam pre svega naučio malo više o tome kako biznis funkcioniše, kako je raditi sa ljudima koji dolaze i kako im pružiti zabavu i marketing kao i svi ostali izazovi koji su i nas sačekali. Prvo da objasnimo ljudima šta je taj proizvod, pa da oni dođu i da se i vrate. Sada smo mi već brand dobrih igara u Beogradu. Mnogo toga sam naučio, a pre svega snalažljivost i istraživanje. Uvek se zapitam šta možemo još bolje uradimo da bi sobe bile još bolje i da mi budemo bolje zastupljeni. U tom nekom istraživanju uvek se pomeramo jedan nivo gore.

Saveti za nove preduzetnike

IVAN MINIĆ: Kako se cela priča marketira, pošto nije baš jednostavno u tom smislu. Šta ste vi radili i šta vam se pokazalo kao dobro? Šta ti savetuješ nekome ko hoće da pokrene nešto slično? Na šta da se fokusira? Pričamo o nečemu što od starta nije ogromno ulaganje, kao ni ogroman povratak te investicije, ali nešto što može da bude lep biznis ako se lepo optimizuje i ako se vodi na pravi način. Šta ste vi radili što se tiče samog merketiranja? Naravno da postoji tu i momenat Community-ja i grača koji međusobno pričaju o svojim iskustvima i preporučuju jedni drugima. Kako to sve funkcioniše?

PETAR DRAGNIĆ: Malopre si pomenuo a mislim da je ključno, reklamiranje ‘od usta do usta’. Neko ko je bio i odigrao sobu je rekao svojim prijateljima, i onda oni dođu da je odigraju. Sada sa forumima i diskusijama i samim internetom ide mnogo brže. Kada smo krenuli, ni Nemanja ni ja nismo imali mnogo iskustva sa marketingom i razmišljali smo kakao da sve to prezentujemo. Prva stvar je što postoji dosta firmi koji nemaju ni Facebook ni Instagram stranicu, ni te neke besplatne najosnovnije stvari. Mi smo sve to odradili, napravili smo sajt, Facebook, Instagram, TripAdvisor profil, Google profil, da ljudi koji su bili kod nas imaju mogućnost da negde podele svoj iskustvo. Mi smo prvo zvali naše prijatelje za koje smo mislili da će im se svideti. Prvenstveno da bismo dobili feedback kakva je soba, a sa druge strane da bi oni rekli nekome kako to sve izgleda. Mislim da je u početku išlo mnogo sporo, zato što ljudi nisu čuli za nas. Uglavnom su nam dolazili ljubitelji Ecape Room-ova, koji su proveravali kada se otvaraju nove sobe i odmah i rezervisali. To je išlo polako dok mi nismo skupili recenzije. Kasnije to ide tako što na primer stranci kada gledaju šta se nalazi u Beogradu koje su ‘things to do’, videće Knez Mihailovu ilicu, Skadarliju, Kalemegden, a Escape Room je već neka sledeća stvar na listi. Dolaze nam i ljudi koji ne znaju šta je, ali su videli je nešto zanimljivo. Naši ljudi koriste društvene mreže, portale i to je već polako počelo da postaje popularna stvar. Pokušavali smo sa Facebook, Instagram i Google oglasima, sa neki malim budžetima. Nismo imali iskustva sa tim, niti smo želeli da rizikujemo previše. Nismo želeli da potrošimo previše para za marketing, cilj nam je bio da sačuvamo pare za drugu sobu. Ta strategija od ‘usta do usta’ je defitivno radilia. Pomenuo si Istoka i kada je on share-ovao da je bio kod nas, to je dosta ljudi videlo. Mi uvek pitamo ljude kako ste čuli za nas ili od koga. To je bila plejada Istokovih sledbenika. Mini influenseri su dolazili, kao i sportisti, glumci i poznate ličnosti. Kada oni podele na svom profilu, to vidi mnogo judi. Dolaze i ljudi koji su videli da je bio neki fudbaler ili košarkaš, pa je i njih zanimalo da vide šta je i to je tako raslo i raslo. Dobra stvar je ta da su i drugi Escape Room radili marketing na svoj način i sve se to izmešalo i došlo do toga da je prosečan čovek danas čuo, ali možda nije igrao, ili je već odgirao par soba.

IVAN MINIĆ: Ono kako sam ja provalio da uopšte fenomen funkciniše i što je meni vrlo interesno jeste momenat, da se na kraju igranja pobednička ekipa slika i taguje se. Nije to nešto što je toliko bitno, ali i jeste, jer kao prvo oni su svi jako srećni i ponosni što su uspeli da završe Drugo, vidiš da su imali neku vrstu experince-a,oseća se dorba emociju iz svega toga jer se slikaju samo ako su završili to kako treba. U principu vidi se neka pozivitvna energija i to se lepo raširi među ljudima. To je možda najjednostavniji alat koji zapravo ništa ne košta, a može da donese neku publik u startu, ali defitivno su TripAdvisori Facebook dobri načini.

PETAR DRAGNIĆ:  Da i najobičniji način, a to je lična preporuka- od usta do usta. Moje mišljenje je da ako mi boost-ujemo i reklamiramo Escape Room u smislu: “Dođite na zezanje“, ti i dalje imaš utisak da mi tebi hoćemo da prodamo nešto i da te dovedemo na silu. Sa druge strane, kada vidiš da je neko od tvojih prijatelja ili neka ličnost koju pratiš bio a još i rekao da je bilo super, to je mnogo jači efekat, i ti ćeš onda možda rešiti da odeš i vidiš šta je to.

IVAN MINIĆ: Šta je naredni korak za vas? Nedavno ste uzeli novi prostor – atomsko sklonište, dakle ima potencijala da budu sobe strave i užasa. Sa novim prostorom je došla i mogućnost da dodatno širite priču, a šta ostalo planirate?

PETAR DRAGNIĆ: Da, sledeći korak je definitivno nova soba. Ljudi nas stalno pitaju kada će peta soba i mi im govorimo već 6 meseci da će biti za mesec dana, tako da moramo da se uozbiljimo. Ide ta peta soba ‘Džungla’ i ostaje u tom prostoru mesta za još jednu igru. Videćemo šta će biti šesta soba, ali u principu će trebati vremena da svi ti igrači odigraju i petu i šestu sobu, ali sam siguran da će za godinu dana tražiti novu sobu i onda idemo na deset 🙂 Iz prostog razloga što vidim da toliko ima ljudi koji hoće da igraju i koji dolaze baš kod nas i kod drugih. Postoje ljude koji nisu čuli, a verovatno nikada ne bi ni odigrali, kao što si ti :), a ima i dosta onih koji kada bi čuli, makar bi probali. Obično ti koji probaju i nastave da igraju. Mislim da će se pojaviti u nekom momentu i potreba da pravimo i nove sobe, ali idemo korak po korak pa ćemo videti. Što se tiče ove nove sobe generalno mi ne rekalmiramo, ljudi se nama sami javljaju jer već imamo neki protfoilo. Ni u svetu nema puno njih koji imaju ozbiljnije reference, pričamo o 20 provajdera. Javilo nam se dosta ljudi, ali je teško da se nekome proda biznis. Ja ako tebi prodam auto, ti taj auto možeš da prestaneš da voziš kada hoćeš ili možeš da ga preprodaš, a biznis ipak moraš da vodiš i da se cimaš oko toga. Sa dosta ljudi smo sve dogovorili, čak su i krenuli sve da plaćaju i onda su odustali od cele priče- kažu da im je ipak rizik i da je sigurniji posao od 9 do 5. Videćemo šta će biti sa tim prodajama, jer meni iskreno nije toliko stalo zbog novca, već mi imponuje da se naše sobe prodaju i igraju na više krajeva sveta. Cilj je da nas ima u što više država.

IVAN MINIĆ: Dobro, sadašnji portfoilio vam je vrlo interesantan, posebno neke zemlje za koje ne bi očekivao da žele uzmu nešto sa strane, kao Britanija, ali zašto da ne ljudi su otvoreni. Dobre reference, dobra istorija i dobri rezultati na nekoliko tržipta donesu taj dobar rezultat. Svega toga ne bi bilo da ti nije bil interestano da odeš i da budeš zatvoren u biblioteci na granici sa Moldavijom :).

PETAR DRAGNIĆ: Nekada u životu moraš da rizikuješ malo.

IVAN MINIĆ: Makar bio i zatvoren u biblioteci, na granici za Moldavijom 🙂 Petre hvala ti što si bio. Nadam se da ti je bilo interesatno i da je vama slušaocima bilo cool. Ja ih ne volim ali probajte, možda vam se svide i možda je to jedan zanimljiv način da provedete malu količinu vremena sa pijateljima i kolegama i da se bolje upoznate i unapredite svoju sposobnost komunikacije, jer manje više svi imamo nekada problem sa tim. Ovo je nešto gde moraš da radiš zajedno i koliko god možda bio genijalan i sjajan, ipak  si ti i dalje samo jedan, a tim će to mnogo jednostavnije rešiti.

PETAR DRAGNIĆ: Hvala tebi Ivane na pozivu, bilo mi je stvarno zadovoljstvo. Gledao sam i prošle emisije, pa se nadam da će i ova moja dati doprinos tvom kanalu. Nadam se da nismo udavili slušaoce i da smo nekoga isnpirisali za neki novi korak.

IVAN MINIĆ: Hvala ti još jednom. Hvala vam na praćenju, Kao i do sada, molim vas da sve svoje komentare i ideje napišete na za to predviđenim mestima na društveni mrežama i da nam pišete putem sajta. Pošto je pre nekoliko dana bilo druženje, sledeće zakazujemo negde za kraj avgusta. Ako vam je interesantno da to ispratite, prijavite se na mailing listu i dobićete informaciju na vreme. Hvala još jednom.