Pojačalo Visa specijal EP3: Kako regulisati odnose između partnera na početku posla

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u novu epizodu serijala specijalnih epizoda koje radimo u saradnji sa kompanijom Visa i njihovom Platformom za podršku malom biznisu. To je jedan vrlo zanimljiv mikrosajt u okviru sajta Visa gde možete da nađete neke razne, vrlo interesantne akcije i ponude za male biznis uz koje oni mogu da unaprede svoje poslovanje, bilo da je u pitanju elektronska trgovina bilo da je kroz neke kreativne usluge unaprede svoju prezentaciju, brending, i slične stvari. U svakom slučaju, bacite pogled na to. Link je u opisu podkasta. A danas imam dva draga gosta, imali ste prilike da ih slušate u redovnim epizodama, danas se bavimo jednom malo specifičnijom temom, temom oko koje je bilo mnogo pitanja u prethodnom periodu, a koja je u suštini veoma važna za razvoj preduzetništva kod nas, jer vrlo često se u preduzetništvo kreće u partnerstvu, a, takođe, vrlo često se to partnerstvo ne reguliše na pravi način i predstavlja izvor problema kasnije što ono nije regulisano na adekvatan način. Danas su moji gosti Žarko Ptiček i Ivan Lazarević, koji će nam dati svako iz svog ugla pogled na ovu temu, Žarko kao pravnik, a Igor kao čovek iz menadžmenta, na koji način zapravo ove stvari treba da postavimo da bi one bile ispravne i iz ugla poslovanja, iz ugla prava i obaveza. Za početak, momci dobro došli. 

Žarko Ptiček: Hvala!

Igor Lazarević: Hvala, bolje te našli!

Ivan Minić: Kada pričamo o partnerskim odnosima u poslu, postoji mnogo nekih situacija različitih u kojima to prosto može da se desi. Ono čime ćemo se danas primatno baviti jeste početak poslovanja. Naravno, što poslovanje duže traje, to se stvari usložnjavaju i postaju sve komplikovanije i, u suštini, znači težiti tome da poslovanje ne traj predugo. Šalim se, naravno… Ali, sam početak ako nije posatavljen kako treba, to može da izazove razne vrste problema koje sežu kasnije u sve bukvalno pore poslovanja. E, sad… jedna stvar je da ljudi sednu i naprave dogovor, džentlmenski dogovor, a onda druga stvar je da taj dogovor pravno opišu i regulišu na neki način. Voleo bih da počnemo od toga, krenuo bih sa Žarkom, od toga koliko zapravo, po tvom nekom subjektivnom osećaju i poznavanju tržišta, koliko je ovo zapravo učestao problem – da se stvari ne regulišu na adekvatan način na početku i zašto misliš da je to tako?

Žarko Ptiček: Nemam uvid u komplet razloge zašto je to tako. Mislim da je dosta čest, pa sigurno dve trećine započetih poslovnih saradnji u predregistracionom periodu, znači, pre nego što se oformi firma, ne bude na dobar način međusobno iskomunicirano. Osnovni razlog vidim u tome što ljudi imaju, i sasvim ispravno gledište, da se početkom smatra onda kada se APR-u podnesu registracione prijave, i da od tog momenta zapravo počinje njihov biznis, što pravno jeste tačno. A administrativno pogotovo jeste tačno. Dakle, vi ne postojite kao privredni subjekt pre nego što APR usvoji vašu registracionu prijavu. I to je glavni razlog zašto se pre prosto ne vidi ovaj deo. Predregistracija je jednostavno u magli, i prosto ljudi kada gledaaju ne vide tu mogućnost da međusobno sednu, dogovore se, mogu i stojeći da se dogovore, nije problem. Ono što je moje neko gledište je sledeće: lakmus test buduće saradnje može da bude vrlo adekvatan, sa dobrim rezultatima, sa preciznim rezultatima ako vi nešto ne možete da sednete i da se dogovorite i to napišete, može i na salvetu, ne mora na papir, ne morate ništa da overavate, nikom ništa da podnosite, ali postoji jedan papir koji sadrži neka slova koja reflektuju vaš međusobni dogovor, i da stavite potpise na to. Ako to ne možete međusobno da napravite, onda nemojte ni da počinjete bilo šta drugo. Prosto, to vam je pokazatelj da li ćete uspeti da se sporazumevate, da komunicirate međusobno, pravnički rečeno da imate saglasnost volja za sve dalje što imate. Ako ne možete da sednete i da oformite takav jedan, uopšte ne moramo da ga nazovemo dokument, namerno kažem papir sa slovima koji sadži volju onih koji ga potpisuju, koji ga uređuju. Ako to ne možemo da imamo, a ljudi previde taj korak, previde to čak ne mora ni da bude pravno obavezujuće, vi u tom dokumentu možete da napišete da nije, da su ovo vaše lepe želje i da ne sadrži ugovornu volju, možete da napišete i da sadrži, prosto možete da štelujete. Ali ako nemate taj momenat da sednete i napišete, nacrtate, nebitno, onda ne možete kasnije to da sprovodite jer ne znate šta sprovodite. Takođe, to se ne vidi zato što ljudi ovde nisu navikli na tako nešto. To je manji deo problema. Prosto, praksa pokazuje da je dobro. OK, ne mora da bude papir, može da bude i razmena mejlova. Uopšte nije bitan način i da slova mogu da su elektronska, uopšte nije o tome reč. Reč je to tome da imate jedan zaokružen dogovor šta vi hoćete. E, sad, razlog zašto se to ne dešava je zato što ljudi percipiraju početak njihovog poslovanja, zapravo, administrativnom registracijom i zato što nemaju uvek ili, hajde tako da kažemo, nemaju naviku da stvari zapisuju. 

Ivan Minić: Ono što se meni isto čini kao veliki problem je što mi jesmo komunikaciono hendikepirani kao narod, podneblje, kako god, i ono što se ja vidim uvek kao glavni kamen spoticanja je to da svi se shvataju za prava i obaveze, a potrebno je u tom, da kažem, kakvom god dokumentu, dogovoru, džentlmenskom dogovoru, nije važno, potrebno je definisati i jedno i drugo. Šta su čija prava i ta prava se ostvaruju ukoliko ispunjava sve ssvoje obaveze, šta su te obaveze, šta se tačno očekuje od svakog. I onda to ne mora da bude razlog da se raskida partnerstvo. Može da bude i razlog, ali ne mora da bude razlog. Ali, svako treba da zna šta se od njega očekuje, da bude svestan toga, da prihvati obaveze i da bude svestan da ako ih ne ispunjava, to na neki način mora da se reguliše, kompenzuje, šta god, nije problem. Ti možeš da kažeš – ja sad stvarno ne mogu, preuzme neko drugi, ništa nije strašno. Sve je to stvar međusobnog dogovora. Ali, ako nema dogovora i ako nema toga šta je čija obaveza, kako neko može da zna. Mi stalno očekujemo da ljudi čitaju misli druge strane, a život ne funkcioniše tako. 

Žarko Ptiček: Samo, da se ne bavim amaterski psihologijom, ali svako od nas bi hteo za sebe da pribavi što više prava, a da ima što manje obaveza i to je negde u našoj prirodi. Što se obaveza tiče, hajde malo da konkretizujem. Vi jednim, nazovimo ga pismom o namerama; zašto pismom o namerama, zato što to ne zvuči strašno kao što zvuči ugovor ili sporazum, nego imate pismo o namerama, čiju pravnu obaveznost možete dogovorom da podešavate, možete da kažete ovo skroz je pravno obavezujuće, a ovo su naše lepe želje, čestitke, pozdravi, nadamo se… 

Ivan Minić: Voleli bi 🙂

Žarko Ptiček: Voleli bismo i tako dalje. Najprostija stvar – u predregistracionom periodu partneri stiču određena prava ne samo za sebe, nego i neka prava koja će kasnije trebati, odnosno morati biti prenešena na poslovni poduhvat, na registrovan privredni subjekt onda kada bude registrovan. Dakle, postoji obaveza prenosa nekoga prava na registrovani subjekat onda kada se osnuje. 

Ivan Minić: Na kakva prava misliš?

Žarko Ptiček: Evo, vrlo jednostavno… Mi smo smislili neku aplikaciju, neki sajt, nešto. Smislili smo i naziv domena. Mi ne možemo da registrujemo domen na firmu koja još ne postoji. Neko od nas dvojice može da bude nosilac prava na domenu, je li tako? Složićeš se da ako to budem ja, onda ja imam ucenjivačku polugu za naše buduće odnose jer ja imam ime domena. Ukoliko ja naziv domena ne prenesem, ukoliko nosilac domena ne bude firma kada se bude registrovala, ja i dalje kao fizičko lice držim tu ucenjivačku polugu u odnosu na čitav, ne tebe, već u odnosu na čitav poslovni poduhvat. Dakle, tim nekim dokumentom ja bih trebalo da se obavežem da prava na domenu prenesem na firmu kada se registruje. Dakle, nazim domena je OK, ti i ja imamo ugovor ili dogovor prema kojem se ja obavezujem, ja koažem da koji će domen da bude registrovan i u koju svrhu, i obavezujem se time da ću naziv tog domena, odnosno, popularno rečeno – vlasništvo domena, učiniti firmom kada se firma registruje. Dakle, kada firma nastane, domen ide na nju. To je moja obaveza. Ako to ne možemo, ako oko takvih stvari ne možemo da se dogovorimo, uopšte ne govorim o definiciji pod kojim uslovima ćemo registrovati, šta ćemo smatrati dobrim momentom, šta ćemo smatrati momentom ispunjenja svih uslova, odnosno preduslova za registraciju firme, i tako dalje. Ne govorimo o tome. Govorimo o najprostijem – hajde da se dogovorimo, barem na papiru da piše da ja neću imati neku ucenjivačku polugu u odnosu na tebe ili čitav postupak. I to tome služi. Dakle, ti ćeš pribaviti, ne znam, lupam, ne mora da bude na hostingu, na nečemu drugom. Imaćeš ne znam kakvu mogućnost zakupa pod jednostavnijim uslovima, i tako dalje, koju možeš da ostvariš ti lično. Zakup poslovnih prostorija ili čega god. Ili dogovorimo se da bude firma registrovana tu gde ti stanuješ, i tako dalje. Sve te neke stvari koje kasnije trebaju da budu prenete na firmu, moramo da definišemo da bismo ostvarili taj poduhvat. I evo gde je onaj lakmus test. Ako oko toga ne možemo da se dogovorimo, onda to daje jasnu sliku o budućnosti poduhvata. Odmah sada. 

Ivan Minić: I možda ne bi bilo loše kada bi zanemarili tradicionalni srpski – “lako ćemo” momenat, jer ništa nećemo lako. To su ozbiljne stvari i treba ozbiljno da im se pristupa. “Lako ćemo”. Super, ali hajde da definišemo prostor u kome se krećemo jer to su važne stvari.

Igor Lazarević: Je li mogu ja da se nadovežem samo na ovo? Ja ću malo iz menadžerskom ugla. U menadžerstvu postoji termin – fit ili sklad, i on se odnosi na bilo kakve poslove i bilo kakvu izgradnju poslovnih odnosa. Ovo je vrsta poslovnih odnosa kada dva ili više partnera ulaze u otvaranje novog poslovnog poduhavata. Ako se taj fit ili sklad ne oseti, a on može da se oseti na razne načine, prosto ako nema toga, ako ne možemo da osetimo taj fit ili sklad, prvo ti partnerski odnosi neće funkcionisati kako treba, ako u početku ne funkcionišu kako treba, vrlo je mala verovatnoća da će oni kasnije da funkcionišu. Drugo, ta neuravnoteženost i nefunkcionisanje će se reflektovati sve vreme na rad preuzeća, firme, odnose sa zaposlenima, partnerima, i tako dalje. Tako da, i ovo što si i ti napomenuo je taj fit koji prosto moramo na početku da osetimo, i ako to nema, ako imamo nešto da nas kopka, da nam govori da to neće funkcionisati, možda je bolje ne ulaziti u takav posao ili ući sa vrlo rigidnim pravno definisanim pravima i obavezama, gde je moje mišljenje, sad sa tog nekog menadžerskog stanovišta da čak i kada ne postoji fit, a definišemo ta prava i obaveze, čak i onda može da se izjalovi, bez obzira što je sve do najsitnijih detalja definisano, može u nekom trenutku da se izjalovi, jer partnerski odnos gde bi, recimo, troje ljudi bilo suvlasnici određenog poduhvata ne znači da će kroz tri godine tako da bude. Znači, to se menja. To je stvar koja je dinamična, koja se menja i svaki novi upad u vlasništvo tangira taj fit i te sporazume koji su napisani. Tako da, hoću da kažem da je taj fit jako bitan. On se oseti, da li na salveti, da li u razagovoru, da li u druženju. Recimo, jedna od čestih grešaka koju ljudi pravi je da prave partnerske odnose sa prijateljski nastrojenim ljudima, znači, prijateljima, rodbinom, kolegama i tako dalje. Tu ponekad naizgled postoji fit. Međutim, kada dođe do većih nesuglasici ili većih izazova oko raspodele, recimo, dobiti ili kada dolazi do prodaje firmi i tako dalje, dolazi do sukoba. Tako da, posebnu pažnju treba obratiti na taj odnosi gde su nam prijateljski odnosi, gde su ljudi koje poznajemo na prijateljskoj osnovi, gde radimo bizis, nasuprot odnosa gde na čistoj tržišnoj osnovi gradimo biznis partnerski. .

Ivan Minić: Jedna od stvari je definitivno to, potpuno je normalno da dođe do problema, izazova što vole da kažu naši… da do izazova dođe 🙂 Može da dođe i ako su u pitanju i male stvari, one apsolutno mogu, one mogu da se reše, samo je stvar u tome da stvar treba rešavati odmah dok je mala, pre nego što postane velika. Jer ako ignorišemo, vremenom će postati velika i vremenom će od toga nastati vrlo verovatno veliki problem koji može potpuno da ugrozi ceo poduhvat. Sad, naravno, svaki poduhvat je priča za sebe, svako partnerstvo je specifična priča za sebe, ali suština negde jeste da stvari ne bi trebalo gurati pod tepih, ne bih ih trebalo ignorisati, možda ane možemo uvek odmah i istog trenutka da reagujemo, ali ne treba odlagati stvari duže nego što je neophodno. Prosto, ako je u tom trenutku i atmosfera malo toplija i energičnija nego što bi trebalo da bude, OK, sačekajte da se svi iskuliraju i onda se pozabavite time zato što, prosto, te stvari koje mogu da predstavljaju ozbiljan razlog za razdor i samouništenje biznisa, najčešće mogu da se spreče. Igore, tvoj…

Igor Lazarević: Je li mogu samo da se nadovežem na ovo?

Ivan Minić: Slobodno. 

Igor Lazarević: Znači, poenta… Izvinjavam se, malo smo dinamični, nadam se da ne smeta. 

Žarko Ptiček: imam i ja opasku, samo da… 

Igor Lazarević: Šta je tu poenta? Mi ne trebamo sad unapred da definišemo “šta ako” scenarije, šta ako se ovo desi, kako ćemo da uradimo. Bitno je da definišemo principe i zakonitosti postupanja. 

Žarko Ptiček: Tako je. 

Igor Lazarević: Principe. Ako se mi složimo oko principa, i ako to valorizujemo kroz pravne akte i tako dalje, dogovore, to je to. Primera radi, u kompanijama je malim, srednjim, bilo koje veličine firmama, postoji nešto što se zove “escalation procedure”, znači, procedura eskalacije. Ako dođe do nekog konflikta, postoji način kako se on tačno rešava, ide na viši nivo i tako dalje. 

Žarko Ptiček: I to važi za svaku vrstu konflikta.

Igor Lazarević: To važi za svaku vrstu konflikta i bez problema to može da se reguliše i među suvlasnicima poslovnog poduhvata. Tako da, može da se definiše način kako se rešavaju problemi. Znači, imamo “escalation procedure”. Ima još nešto, što mi zovemo rekonfiguracija vlasništva, ja sam u praksi često imao situaciju da ljudi partnerski otvaraju firme ili ponude zaposlenima opcije da učestvuju u vlasništvu, i smatraju da je to tako i da od početka ne treba ništa da se ne menja. Postoji nešto što se zove rekonfiguracija vlasništva. Ta rekonfiguracia se vrši u odnosu na neko merenje i praćenje rezultata prethodnih. Ne mora merenje da bude, ali je to kombinacija meranja i procene, i tako dalje. Znači, ima i to. To je rekonfiguracija vlasništva, što znači da ništa nije ucrtano, urezano u kamenu, nakon godinu dve se izvrši revalorizacija i rekonfiguracija. Šta hoću da kažem, principi su važni. Principi su mnogo važniji nego scenarijo “šta ako”. Mada, kažem, postoje neke stvari koje ne mogu da se predivde. To je bitno u pogledu pominjanja problema. Znači, kada dođu problemi, ako mi imamo dogovorene principe rešavanja problema i zdrave i dobre namere, mi ćemo prebroditi probleme. Šta viđe, određeni nivo konflikta je i poželjan, što kažeš – radna atmosfera, varnice, i tako dalje. To je poželjno. Ja kad dođemu neki sistem i kada vidim da je sve idealno, odmah znam da nije sve idealno. Znači, kad nema konflitka, tu nešto ne štima. 

Ivan Minić: Odnosno, gotovo sigurno ima konflikta, samo nije vidljiv. 

Igor Lazarević: Gura se ispod tepiha. Da.

Žarko Ptiček: Ovaj, postoji jedna rečenica koju možete da uvrstite u taj vaš ddogovor, pismo o namerama, sporazum, šta god, a to je: “Strane se obavezuju da mirnim putem pokušaju da reše svaki nesporazum.” Dakle, ne mora to sada da bude, odnosno, poželjno jeste da bude vrlo jasn procedura, ali samo postojanje obaveze nam pokušaj mirnog rešavanja može da bude jedan onako fin medikament za lečenje nesporazuma. Dakle, to je, kako da kažem, vrlo jednostavna, bazična procedurica, ako je čak i procedura – hajde da se obavežemo da barem pokušamo mirnim putem da rešimo nešto. 

Igor Lazarević: I dobra stvar je, recimo, da se u redovnim intervalima obavljju sastanci ili razgovori na kojima će se pričati o odnosu između suvlasnika. Jednom u pola godine, dva puta godišnje, jednom godišnje, i tako dalje. Prosto, ljudi kada kažu “procedura eskalacije”, to ne znači da to treba da bude dokument od tri, pet, sedam, deset strana. To može da bude na jednoj strani ako se dobro definiše.

Ivan Minić: To mogu da budu dve rečenice, ali nešto mora da postoji ako postoji potreba za time, a procena je da potreba najčešće postoji. 

Žarko Ptiček: Sad mi pade na pamet da karikiram: “Ko nije zadovoljan nek odmah kaže.” 🙂 Ili još bolje – napiše. Još bolje da obrazloži čime nije zadovoljan i zašto. Dakle, može takav tekst, može da bude i deo ne samog registrovane firme, deo unutrašnjih procedura, nego i ovde predregistracionom periodu ovo što se dešava. 

Igor Lazarević: Tu ima izazovnih situacija, recimo. Evo, dajem primer: firma koja je mikro preduzeće i ima tri vlasnika, dobija određenu investiciju, sed investiciju ili round one, onu prvu rundu investiranja, i treba da se pojavi četvrti suvlasnik. Znači, to su malo ozbiljnije stvari gde ljudi sede i razgovaraju ili ne mora da bude uopšte investitor, može da bude dokapitalizacija ili uvođenje četvrtog vlasnika ili podela zaposlenima. To su stvari gde zaista može doći do velikih nesporazuma. Primera radi, evo da imamo četiri suvlasnika, dva su za jedno, dva su za drugo. E, ako tu nismo dogovorili, ako nemamo dogovor oko principa… 

Žarko Ptiček: Ide se na sud 🙂 Blokada. Blokada odlučivanja 🙂

Igor Lazarević: E, sad… da ne bismo išli na sud bitno je da se rešavaju stvari, da imamo principe kako rešavamo stvari, čak i tako najdelikatnije stvari. Ili, dolazi do prodaje firme, exit strategija, prodaje se firma i svako bi da zagrabi što više može. Zato ima ona rekonfiguracija vlasništva. Ili raspodela dobiti. 

Ivan Minić: Da, uvek imaš i slučajeve da prosto neki ljud ne žele da izađu, žele da ostanu u priči ali deo ljudi želi da izađe. Postoji mnogo scenarija. Mislim, ovo nije tema za jedan specijal od četrdeset-pedeset minuta. Ovo je tema o kojoj možemo da pričamo dva dana, ali ideja mi je prosto bila da zagrebemo te neke stvari o kojima prosto ljudi najčešće kod nas ne razmišljaju dovoljno. A ono što je verujem najveći problem je upravo to podrazumevanje stvari i očekivanje da će druga strana da razume nešto što druga strana možda može da razume, što jedan moj prijatelj kaže: “Ako nađete drugu stranu koja razume, a suprotnog je pola – oženite se”, ali nije default stanje stvari niti je u redu pretpostavljati da će neko da razume našu poziciju, naš bol, naše probleme koje imamo vezano za to, a ono što je isto vrlo važno, recimo kada postoji aktivna firma koja radi, i tako dalje, i partneri koji su u različitim ulogama tu, da svi razumeju šta je čiji posao i šta su problemi sa kojima se susreće. U najboljem slučaju, to je tako. Gotovo nikada u realnosti to nije tako. Najčešće ja razumem svoje i trudim se da ispunim sve svoje obaveze koje imam. Ako ti mi ne kažeš da čime imaš problem, ja ne mogu to da znam. 

Žarko Ptiček: Ja imam dobar… tako sam ja nešto za sebe razmišljao… da bi se prevazišao taj nedostatak komunikacije, odnosno naša, kako reče inherentna nemogućnost da komuniciramo kako treba, možda je dobro pitanje koje manje-više stalno treba da se postavlja: “Šta će biti s kućom?” Ako zajedniči poslovni poduhvat smatramo kućom, konstantno treba da postavljamo pitanje šta će biti sa kućom. Ako smo rasporedili uloge, i ne znam, ja održavam krov, a neko drugi radi zidove, potpuno nebitno…

Ivan Minić: Pa, volim, volim ja te primere građevinske operative. To je meni omiljeno. 

Žarko Ptiček: Da, “svedi mi na jezik građevinske operative” 😀 I ti ako mene pitaš šta će biti s kućom, ja mogu da ti odgovorim samo iz domena kojim ja upravljam. Ja ne mogu da ti kažem šta će biti s vodovodom ako održavam krov. Ja mogu da ti kažem da je crep ovakav, odžak nam se ruši, imam samo izolir traku, teba mi lepak… 

Ivan Minić: I šta god da te neko pita, ključno je da kažeš: “Znaš ti koliki je to posao?”

Žarko Ptiček: Ali, poenta je da ako stalno pitamo to isto pitanje ili neko drugo: “Šta će biti sa firmom? Šta ima novo?”, veća je verovatnoća da će nam svako ko ima polje svog zaduženja odgovoriti iz svoje perspektive, sa tog polja – koje su vesti sa fronta na kome se ti boriš. Dakle, šta je s krovom, dokle smo stigli, oluk se raspada, dobro, šta treba za novi oluk… i tako dalje. Dakle, ako dozvolimo sebi da postavljamo pitanja, verovatnije podižemo mogućnost da dobijemo i adekvatne odgovore. Šta ćemo mi pravno povodom tih odgovora uraditi je sledeće pitanje. Ali, to pravno pitanje ni ne dolazi na dnevni red ukoliko nemamo međusobnu komunikaciju i ukoliko ne znamo šta se zapravo dešava sa kućom. I onda to stalno treba pitati. 

Igor Lazarević: Da, da. S tim što bih ja tu napomenuo da je ponekad teško napraviti jasnu raspodelu poslova. Negde jeste, negde i nije. Recimo, u pružanju profesionalnih usluga obično partneri, suvlasnici bizinsa svi rade na tome da povečaju obim posla i tako dalje. Naravno, bave se i firmom i tako dalje. Tako da, postoje tu i preklapanja neka, ali preklapanja znače potencijalne konflikte. Tako da je eto i to mogućnost. A, druga stvar… 

Ivan Minić: Ali dobro, ako se popiše šta su poslovi, biće poslova za koje je vrlo jasno po profilu koji njima treba da se bavi, biće poslova kojima se bavi više različitih ljudi, biće poslova kojima niko ne želi da se bavi. Ali, neko mora. Ali, ako ne znaš da oni postoje, ako ni u jednom trenutku ih nisi konkretizovao, oni će da stoje i to će da postaje problem i samim tim će stvar da se vremenom zakomplikuje. 

Igor Lazarević:Da, to je će se zakomplikovati. I šta je još tu bitno, samo dve stvari kratko, neću da opterećujem puno. Prva stvar, jako je bitno uraditi analizu posla, ulazimo u onaj HR aspekt. Znači, jako je bitno napraviti u početku, ne mora to pre otvaranja firme, ali u nekom trenutku dobro analizu posla i izdefinisati ne samo šta suvlasnici radi, već i zaposleni, menadžment i tako dalje, izdefinisati ko šta radi i raspodeliti poslove. Naravno, to opet nisu one jasne demarkacione linije, već je to prosto jedna podela posla gde se zna ko šta radi. A, drugo, suvlasnici uvek moraju da rade na tome da razumeju poziciju drugo. Znači, ako sam ja zadužen više za marketing i prodaju, a moj suvlasnik, moj partner je za rad sa ljudima, ljudski resursi, ja moram da se potrudim da razumem malo kao funkcioniše to o čemu on priča, ili treći suvlasnik ako se bavi finansijama. Ne mogu ja da budem izolovano ostrvo i da ja kažem – ma, vidi, ti si moj suvlasnik, ti neke finansije pričaš, a meni treba marketing budžet. Znači, ja moram da uvažim i njegova budžetska ograničenja i tako dalje. Moram da razumem, da se potrudim, moramo holistički, suvlasnici to moraju da rade. Bilo bi poželjno i zaposleni da posmatraju ceo sistem, ceo poduhvat holistički, šire, kao jednu celu priču, a pogotovo vlasnici i partneri. Oni to šire trebaju da posmatraju kao jednu holističku priču i… 

Ivan Minić: Ma, na nivou razumevanja…. 

Igor Lazarević: Da razumeju jedni druge, normalno. I tu, kažem, ima preklapanja. Bitno je da postoji to neko razumevanje da bi se najoptimalnije odluke donele. 

Ivan Minić: Vrlo često kada… ima ta rečenica koja je, mislim da je matičari izgovaraju prilikom zaključenja braka, kada kaže nešto u stilu: “Nadam se da pravo neće morati da uređuje ovaj odnos, da ćete vi uređivati.” Mislim, nisam imao prilike da prođem kroz to osim kao kum, a to je bilo davno, pa se ne sećam, ali se sećam da je bilo nešto tako i da je u suštini postavka takva i da to jeste idealan scenario gde sve funkcioniše na intuitivnom nivou, svi se razumemo, ne moramo nikada ni da se čujemo ni o čemu, i sve je super, i sve je sjano. 

Žarko Ptiček: Telepatski, izvini. 

Ivan Minić: To zvuči idealno i to možda nekada i funkcioniše tako kratkoročno, retko kada funkcioniše dugoročno. Ali, upravo ako ja to dobro razumem, a čini mi se da sam za ovih dvadesetak godina malo pohvatao, poenta jeste u tome da pravnik koga uključiš u nekom trenutku služi da na precizan način opiše ono što ste se vi dogovorili. Ne treba on vama da određuje, niti da vam pravi dogovor. On može da vam kaže koji su modeli mogući za različite stvari, ali nije on taj – sad ćemo mi da pozovemo pravnika, pa će on da nam reši kako ćemo mi da se dogovorimo. Neće. Ako on mora da reši kako se vi dogovarate, to nije to. To je nešto drugo. 

Žarko Ptiček: Ovako… pravnički posao, a pogotovo advokatski posao je da što preciznije, ne može precizno, jer su humanističke nauke, jer su reči u pitanju i to nije isto kao i matematika; ali da što preciznije u zakonskim okvirima definiše, odnosno izradi tekst koji verno reflektuje nečiju volju. Problem kod toga je što vrlo često ta volja nije u stanju, to jest, oni u stanju koji je komuniciraju nisu u stanju da je iskomuniciraju do kraja. Vašeg pravnika, kao i bilo kog drugog koga angažujete, možete da iskoristite da vam sa aspekta svog znanja i iskustva predloži neka moguća rešenja, a ne da vam da, ovo što ti kažeš – nije posao da vam on uredi, njegovo posao je da vam predloži ako niste sigurni, ako ne znate, on može da vam predloži, da vam pokaže kojim putevima možete da idete, koji su završeci tih puteva i koji su horizonti tih puteva, i tako dalje. Dakle, možete da dobijete adekvatnu informaciju iz te oblasti, evo sad konkretno, pravne gde to može da vas dovede, pa je opet nazad na suvlasnicima da se dogovore i odaberu put kojim će da idu. Dešava se da ljudi dođu i kažu – e, mi bismo tako i tako, a u zakonu kaže da to ne sme, ne da to tako i tako ne sme, već da to ne sme, da je zabranjeno, da je kažnjivo. Sad, onda kažete, OK, ovo ne može, je li može nešto slično, hajde razmislite o prvoj sledećoj sličnoj stvari koja u biste mogli da radite a koja nije zabranjena, koja nije van zakonskog okvira. Dakle, ovde govorim o svemu, i o krivičnim delima i o nečemu što se zove poreska optimizacija, znači, može da bude bukvalno bilo šta.

Igor Lazarević: Tihi partner koji se ne vidi u vlasništvu. 

Žarko Ptiček: Hm, recimo. 

Igor Lazarević: Ali da li to može pravno da se uredi?

Žarko Ptiček: Može… Ima, znači, čega god, šta god da pipnemo, ima nešto što nam predstavlja neki pravni okvir. 

Ivan Minić: Da kažem to ovako možda – koliko god svi mi bili posebni i svaka naša priča bila posebna, vrlo verovatno nije jedinstvena i vrlo verovatno postoji neki prethodni slučaj na koji možemo da se ugledamo. Možda nije isti, ali može da se primeni neki model koji funkcioniše tu i da se, eventualno, adaptira prema našim potrebama. 

Žarko Ptiček: I postoji određena verovatnoća da će neko iz države taj naš poduhvat, poslovni, tumačiti na određeni način, podvesti nas pod neku kategoriju, koju nismo imali pojma ni predstavu da se odnosi na nas, niti da može da se odnosi na nas. Dakle, ima i taj aspekt. Hajde sad da ne idemo dalje, prosto, biznis nije ići utabanom stazom. Jeste, može.

Ivan Minić: Nekad. Retko. 

Žarko Ptiček: A za neutabanu stazu, jesu ovde. Vi ste ti koji treba tu da krčite stazu, da prokrčite tu šumu i ostalo kuda ćete da prođete. Da li je to šuma propisa ili tržišnih izazova, kako god, ali taj put možda postoji samo je zarastao u ne znam ni ja kakvo rastinje. E, sad… kada njima treba da prođete, prosto opremite se svime čime možete. E, sad.. neko može da ima bager, neko ima perorez, pa sad dokle ko dogura. 

Ivan Minić: Ali je do upornosti, nije do alata. 

Žarko Ptiček: Ima i do toga…

Igor Lazarević: I do dobre volje… 

Žarko Ptiček: Ali, niko to ne može da uradi osim vas. I ovo što si ti rekao, to važi i u kontra stranu – ne dozvolite da vašu ideju ukalupe u neki trasirani put samo zato što je to lakše. Dakle, i tu treba pružiti…

Ivan Minić: Ako je to suštinski nešto što se ne uklapa sa vama. Možda je to idealan fit. Ali, ako nije, nemojte pristajati na to, nađite, ako ste kvadrat, nemojte na silu u krug, nego nađite makar trougao, pa da bude još komplikovanije. 

Žarko Ptiček: Ali, nemojte da podležete onome – ovo je ovako, pa to mora, pa to… Dakle, nekako ta medalja ima dve strane, jedna je da ne možete očekivati od drugih da imaju vašu poslovnu ideju i da ostvaruju vaš poslovni poduhvat, to ste vi ili uključite tog čoveka, pa onda zajedno razmatrajte mogućnosti, a druga strana medalje je upravo ta – ne dozovolite da vas, hajde, namerno neću da kažem neki pravnici, jer morate da se vladate u okviru zakona, ali da vas državna administracija ili šta god ugurava u neku svoju kolotečinu zato što je njima lakše. Ako mislite da možete da iznesete, izborite se za to vaše do kraja. Na kraju krajeva, borite se za vaš biznis. To nije nešto tuđe. Borite se za sebe i svoju sopstvenu ekonomsku korist, je li tako? Neki u toj borbi podlegnu, neki posustanu, neke tržište nokautira, ne znam koje još fraze mogu ovde da iskoristim, ali upravo je to stvar. Dok god imate jasan cilj ili bar privid jasnog cilja, možete da idete ka tome. 

Igor Lazarević: Ja bih se samo nadovezao. Tu je jako bitno razdvojiti dve, uslovno rečeno, dve faze. Prva faza je faza euforije. Pokrećemo ovi biznis.

Ivan Minić: Zaljubljivanje. 🙂

Igor Lazarević: I tu je faza gde je sve idealno i sve je “lako ćemo”. Ali, treba imati u vidu da prođe ta euforija i onda naiđemo na probleme, bilo da su to administracija, bilo da su tržišni izazovi, bilo da su interni izazovi kako ćemo da krčimo put. I dok smo u toj euforiji mi moramo da znamo da će to da prođe. A to nam je početak. Ako mi u početku o tome ne razmišljamo, ako te stvari na neki način ne anticipiramo, mi ćemo kasnije imati problem. U principu, suvlasnici koji započinju novi poslovni poduhvat moraju biti spremni i znati da će pre ili kasnije da se pojave izazovi ili problemi. Odnosno, da će ta euforija proći. I tu se onda more izazova pojavljuje, i tako dalje. Ako mi u početku taj sklad nemamo, kako ćemo mi sa problemima kasnije da se izborimo. Zato je jako bitno da u početku mi imamo iste te talasne dužine, da se razumemo i da budemo svesni da će proći period zaljubljivanja i euforije i da će doći neki novi momenti, neki razvoj preduzeća. Razvoj može da ide u raznim pravcima i tu se X varijanti otvara, i moramo biti u početku spremni za to. 

Ivan Minić: Igore, jedna od stvari koje ljudi često ne razumeju, a moramo da razumeo da naša publika primarno su ljudi koji imaju veoma male biznise ili još uvek nemaju biznise, ali razmišljaju da svoju ideju konkretizuju u neki biznis, to su oni ljudi koji se često javim, pa ja im često kažem – nemojte, molim vas ili im kažem “go for it”, što je vrlo retko. Da, poznato je da ja tako s vremena na vreme ljudima ugasim ideje ili im bar ukažem na probleme koji imaju.

Žarko Ptiček: Guraš kocku u trougao 😀

Ivan Minić: Tako je 😀 Ali, ono što najčešće vidim kao nerazumevanje, a to je na jako, jako bazičnom nivou, opet, ljudskih dogovora, je to da ljudi koji ulaze u partnerstvo ne razumeju da vlasništvo, suvlasnički udeli, podela firme nema nikakve veze sa time koliko će ko novca da ima, ko će imati platu, ko neće imati platu, ko će koliko od tog biznisa prihodovati na redovnoj osnovi. Suvlasništvo ima veze, da kažem, u delu u kome se deli dobit, ima veze kada se firma prodaje, i tako dalje. Ali to da li će neko ko je suvlasnik u biznisu imati platu na mesečnom nivou ili neku drugu kompenzacije, nema nikakve veze sa samim delom suvlasništva. Da li možeš ti malo da nam rasvetliš tu celu priču, na koji način prosto ljudi koji ne razumeju treba da poslože to u svojoj glavi, da budu svesni šta je relnosti situacije u kojoj se nalaze?

Igor Lazarević: Da, svaki novi poduhvat je zapravo preduzetnički poduhvat. Mi pričamo o pokretanju novog poslovnog poduhvata, a to je preduzetnički poduhvat. Naravno, mogu ljudi da definišu svoje plate i da dobijaju redovno plate, ali obično to ide tako što su suvlasnici istoremeno i preduzetnici koji pokreću određeni poduhvat. Kratkoročno gledano, greška je posmatrati koliko jedan zarađuje, koliko druga osoba zarađuje, i tako dalje, iz prostog razloga što možda te osobe imaju neke druge biznise, druge izvore prihoda, a nisu dužni da reportiraju drugima odakle im prilivi novčani. Mislim da to treba da se prevaziđe još u ranoj fazi na nivou onog dogovora, kao što smo rekli pre samog osnivanja, i da se uslaglase oko tog principa da nećemo sada gledati da našem komšiji, suvlasniku crkne krava ili da mi bolje prođemo. To će uvek postojati, normalno je. Jer, zašto ljudi ulaze u partnerstva? Šta dobijaju od partnerstva? Prva stvar, dobijaju mogućnost odlučivanja i kontrole, znači kada sam suvlasnik nečega, ja odlučujem i kontrolišem, naravno i menadžment, ali ja pre svega, ne ja nego suvlasnik. Drugo, dobijaju mogućnost zarade i dividende od posla. Znači, kao što kažeš, na kraju podela dobiti ili prodaja biznisa ili dokapitalizacija i tako dalje. Treći razlog je neki razvoj karijere, i četvrto stabilnost neka, jer ako si suvlasnik nečega, onda si valjda stabilan u toj priči i očekuješ nešto od toga. I peto, razvoj poslovanja. Sve te stvari su dugoročne. Znači, poenta je u tome da kad se ulazi u partnerski odnos treba dugoročno razmišljati. Ne mora ta dugoročnost da bude 10, 12 godina, ali daj da razmišljamo bar na godinu, dve tri, šta ćemo na godinu, dve, tri, a ne da razmišljamo zašto ja nemam sada toliko i toliko novca ili bogatstva ili nekih privilegija ili benefita nakon sedam meseci? Mislim da je to zamka i mislim da to ako postoji već u ranoj fazi razvoja biznisa, kasnije može još i više da eskalira. I zato je važno. To je sad interno kako će da se ljudi dogovore, da li će da imaju plate, da li neće da imaju plate…

Ivan Minić: Da li će neko da ima platu, a neko neće, jer će neko da operativno da se bavi time, a drugi će da se bavi time na nivou možda sopstvenih kontakata, investiranja i slično. Prosto, kako ja to volim da kažem – iako to svakako nije pravilo, ali, “Je li imaš ti neki operativni posao u okviru firme? Imam. Onda treba da imaš platu.” Da li može firma da je isplati ili ne može, to je sasvim druga stvar, u startu ja se slažem da firmu ne treba opterećivati troškovima koje ona ne može da servisira, ali to reba negde da stoji kao plan za trenutak kada firma dovoljno ojača da može da servisira sve svoje obaveze. Naravno da je važnije da servisira partnere, klijente i sve ostalo nego suvlasnike ukoliko oni nisu u poziciji da im je to neophodno. 

Igor Lazarević: Suvlasnik uvek na kraju dolazi, to je kao ona opšta akcija u akcionarskom društvu. Znači, opšta akcija uvek na kraju dolazi. 

Ivan Minić: Ne, znaš, kada ljudi pričaju o tome, oni podvuku crtu sa pričom – “Ali ja od toga nemam ništa!”, što je legitimno da kažeš kao nemaš ništa mesečno od toga, recimo to tako, ali isto tako zašto bi imao?

Žarko Ptiček: Vrlo je jednostavna stvar, ako nisi saglasan sa time da nemaš ništa mesečno od toga, nemoj ulaziti u taj posao. Ono što je, kao, neka teorija je da je dobar momenat za registraciju privrednog subjekta je tik pre nego što prihoduje prve pare. Zašto? Jer ako ga niste registrovali, on ne može da prihoduje. 

Ivan Minić: A ako ste ga registrovali ranije…

Žarko Ptiček: A ako ste ga registrovali ranije, on pravi troškove, ne ulazeći u tvoj Igore deo… 😀 Vi morate da imate nešto opipljivo i nekakav opipljiv, izvestan priliv. A onda možete da sednete i kažete – OK, šta ćemo sa tim prilivom da radimo. Da li je taj priliv dovoljan da se … i sad tu ide gomila ograničenja. Da li imamo zakupninu, da li imamo ovakve, onakve troškove, da li imamo nekoga ko prima zaradu? Ta zarada ne sme da bude ispod minimalne. Porez i doprinosi na minimalnu zaradu su toliki. Dakle, to su sve veličine koje znate još mnogo, mnogo, mnogo unapred, osim kada ne dođe do vladine odluke da poveća minimalnu zaradu, ali dobro. 

Ivan Minić: Tu se stavi tolerancija od 10% i pokrićeš sve slučajeve. 

Žarko Ptiček: Dakle, da li vi imate biznis, poslovni poduhvat koji je u stanju da prihoduje toliko da pokrijete njegove troškove je još jedna od stavki koje ne samo ekonomski, nego se i pravno gleda, da li je to validan biznis ili ne. E, sad, pitanje je – ako nema za sve želje, hajde da vidimo za šta ima, koje su to mogućnosti realno izvodljive, pa onda da se saglasimo oko tih mogućnosti, da neko ko se ne pojavljuje, ne radi ništa, pod znacima navoda – “a, ovaj ne radi ništa, ja sedim ovde, programiram, šta on samo tamo neke reklamice, postove, šta ja imam od toga, ja ovde crkoh, kodiram, ispale mi oči.” Prosto, ako niste u stanju da unapred opredelite, govorim unapred, ne govorim o ovoj raspodeli kasnije kada se vidi; ako niste u stanju da unapred da opredelite te procente koje očekujete, ne samo od biznisa, već i te procente od mesečnih priliva, prosto nemojte da ulazite u tako nešto.

Igor Lazarević: Da, tu je jako bitna evaulacija, da se povremeno radi evealuacija. Naravno, ona ne mora biti toliko česta da se radi na dve nedelje ili na nedeljnom nivou, ali može kvartalno, polugodišnje ili godišnje da se radi evaulacija, i to je momenat gde partneri sednu i razmene mišljenja, podatke i tu nikada ne treba biti samo kvantitativna evaulacija, zato što mnoge stvari su kvalitativni doprinos. Ta evaulacija je zdrava ako se normalno sedne i ako se o tome razgovara zato što se tu vidi ko je šta doprineo, ko je kakvu štetu napravio, ko je na kakvom putu da napravi nešto, i tako dalje. I to je zdravo da se predvidi unapred, da se anticipraju te stvari gde ćemo da sednemo i razgovaramo, da evaluiramo ne radi nekoga, to se obično sa zaposlenima radi evaulacija, procena učinka, ali evaulacija naših partnerskih odnosa ko je šta doprineo, zašto još nema novčnog toka, i tako dalje. A, istakao bih ovde, to je poseban izazov vezano za start-upe. Kod start-upa, recimo, često se pojavljuje ta polazna euforija je visoka i vrlo brzo se nakon nekoliko meseci pojavljuje nestrpljenje, ljudi postaju nestrpljivi.

Ivan Minić: A i ljudi su generalno nestrpljivi. 

Igor Lazarević: Očekuju, a kod start-upa često je potrebno, znamo i samo, nekada i dve, tri, pa čak i četiri godine da se priče razvije. I onda se tu to nestrpljenje pojavljuje kada prođe ta euforija. Drugo je, recimo, kada otvaramo pekaru. Otvaramo pekaru gde možemo očekivati već nakon dva, tri meseca da izađemo na zelenu granu ili do godinu dana. 

Ivan Minić: Ili ako nismo, da to verovatno nema smisla.

Igor Lazarević: Da. A drugo je start-up, da ne pominjem recimo medicinski start-up, gde ti moraš da uradiš prototip, pa predklinička ispitivanja, klinička ispitivanja, pa to traje tri do pet godina, možda i više za medicinska sredstva, i tako dalje. Treba preživeti sve to vreme, zato služe investitori, ali treba i odnosi da prežive sve to vreme. Znači, nije isto pekara, teretana, fitnes centri, koji mogu da prihoduju već u prvoj godini, drugoj može već i da se povrati investicija, i start-up koji može u sedmoj godini, osmoj, četvrtoj da ostvari. Sve to vreme, euforija brzo prođe, ona zaista brzo prođe, eto to nestrpljenje treba na neki način hendlovati. 

Žarko Ptiček: Ono što mogu da dodam, ništa vas ne sprečava da u taj vaš zajednički dokument, pisamce o namerama uvrstite – OK, ovo su uslovi pod kojima započinjemo poslovni poduhvat, a ovo su neki uslovi pod kojima ga obustavljamo. Dakle, unapred možemo da, ne da smišljamo scenarije, nego da prosto kažemo – OK, mi očekujemo i odmah istresemo to svoje nestrpljenje, odmah ga definišemo, i kažemo – “Ja kako ne mogu da budem dobar toliko i toliko nakon toliko i toliko vremena, ja odoh. Ili ja hoću da se to ugasi.”

Ivan Minić: Pod tim i tim uslovima. 

Žarko Ptiček: Da, pod tim i tim uslovima. 

Igor Lazarević: Ta neka crvena linija ispod koje ne može. 

Žarko Ptiček: Tako je. I to može svako za sebe. Hej, ja mogu ovoliko vremena da odvojim, zaposlen sam, ovo mi je igračka sa strane, hoću da ovo uspe, ali ja mogu maksimalno dva sata dnevno da da posvetim ovome, i mogu da kažem da ako, ne znam, posle X vremena ne ostvari Y rezlutat, ja neću više da trošim svoje vreme. I to je legitimno. Legitimno je da kažete šta hoćete, i još je bolje da svi to znaju, i da su prosto, svi međusobno tu upoznati sa uslovima onog drugog, kako za otvaranje, tako i za zatvaranje, odnosno za prestanak. 

Igor Lazarević: Sad ja na tebe da se nadovežem, tu takođe postoji opcija i to se vidi kod akcija, kada se dele, ali to može i sa udelima u privrednim društvima. Mogu uslovni udeli da budu, kao što su uslovne akcije. Ako ispuniš te i te uslove, tvoj udeo ostaje na tom niovu ili se povećava ili se smanjuje. Tako da i te stvari mogu da se anticipiraju i, naravno, da se pravno regulišu. 

Žarko Ptiček: Zakon o privrednim društvima je promenjen sad nedavno, i upravo je omogućio baš društvima sa ograničenom odgovornošću. Otvorio je mehanizam pomoću kojeg društvo može da stekne sopstvene udele i da ih drži kao kofu iz koje će raspoređivati određenim licima. Da li će to da budu zaposleni ili neka druga lica, to može. Najčešće su to zaposleni. Napiše se pod kojim uslovima, kako, razni modaliteti su mogući. Nešto što do skora nismo imali sada je moguće. 

Ivan Minić: Sada je moguće i vrlo jednostavno. 

Žarko Ptiček: Sada je moguće jednostavnije, zato što to Zakon predviđa. Moglo je i ranije, ali ste morali da idete okolo, kružno, sa vrlo neizvesnom izvesnošću 😀 Prosto, nije sigurnosti, jer prosto nemate tu pravnu čvrstinu kada zakon nešto uređuje, pa možete da se pozovete i primenite direktno odredbe zakona, prosto da ih koristite u svoje svrhe. Dakle, sada ta mogućnost postoji i čak i u predugovornom, izvinjavam se, u predregistracionom periodu možete takve stvari da definišete – aha, hoćemo ovako, hoćemo onako, ja ću da radim dva sata, ali posle godinu dana hoću 5% udela više… 

Igor Lazarević: Da, da… to može da se reguliše i sve može da se reguliše, je li tako? 

Žarko Ptiček: Manje-više sve 😀

Igor Lazarević: Sve može da se reguliše, na nivou dogovora sve može da se reguliše ako su ljudi, opet se vraćamo na onaj fit, ako su ljudi normalni, ako…

Ivan Minić: E, sad… da su normalni oni ne bi otvarali biznis. 

Igor Lazarević: Pa, da… ali na početku kada osetiš da nema fita ili da ima mnogo tog dizbalansa, onda treba tri puta da se zapitaš da li sa takvom osobom treba da ulaziš u partnerski odnos. 

Ivan Minić: Osim ako shvatiš da je problem u tebi. To je isto opcija. 

Igor Lazarević: Naravno, i onda se ti isključiš iz te priče, prosto ili te isključe. 

Žarko Ptiček: Sad si me asocirao. Ima prosto dve vrste ljudi. Jedni su – e, hajdemo da krenemo da radimo, nemoj da me opterećuješ sa tim glupostima, a druga će da se pogube, u smislu, izgube dosta vremena na detaljisanju raznoraznih slučajeva umesto se bave glavnim. Tako da, treba naći neku finu sredinu između ta dva, a ako ste različite ličnosti po prirodi, dobro bi bilo da međusobno utičete jedni na druge tako da ovaj koji neće ništa da regulišu bar nešto regulišu, a ovi koji bi da preregulišu to malo skrate, učine jednostavnijim, stave u neke opšte okvire i onda da se krene dalje. 

Igor Lazarević: Jeste, to je ona Dižesova metodolgija koja kaže da ima četiri vrste ljudi. Ima više tih metodologija, ali Dižes kaže da postoje preduzetnički ljudi, radoholičari, administrativci i integratori. I on kaže da niko od nas ne može da ima tri ili četiri osobine dominantne. Može da ima jednu ili dve, to je najčešći slučaj. I takođe kaže da je dobro da tim bude sastavlje od različitih tih profila i da mi razumemo te različitosti, i da na se na pravi način dopunjujemo. Ako smo svi, recimo, u poslovnom poduhvatu gde imamo stručnjaci za finansije, mnogo je manja verovatnoća da će to da uspe nego gde imamo čoveka koji je za tehničke stvari, jedan za finansije, treći za marketing i prodaju, ili pravna pitanja, i tako dalje. Bitno je u početku da shvatimo da moramo da se razumemo i dopunjujemo. Ako mi u startu imamo neke barikade i barijere i ne razumemo da ovaj drugi nama nije pretnja nego dopuna, to onda može da bude problem. 

Ivan Minić: Za kraj bih samo hteo da, otvorili smo temu, nismo je pretresli, otvorili smo je, da li smo, kako ja to volim da uradim sa mojim prodkastom, dali smo ljudima dosta stvari zbog kojih će da ih boli glava. Ali, možda iz svega toga na kraju bude nešto dobro. Za kraj bih samo voleo da još jednu stvar koje smo se doticali, ali je nismo zakružili, na neki način zaokuržimo, a to je da stvari se definišu… stvar krene na određeni način, posao bude dogovoren, odnosi između ljudi budu oblikovani i opisani na neki dobar način, međutim, prirodne okolnosti ti prosto kažu da se često ispreči život i da se razne stvari dese kada se naš odnos prema svema tome promeni. Ne zato što je neko nekakav i zato što je onakav ili onakav, ali vrlo često zato što se prosto dese neke druge stvari koje preuzmu primat u životu – da li, ne znam, se porodica, deca ili zdravstveni razlozi, šta god… Nije uopšte važno, za ovaj konkretan slučaj nije važno, ali to o čemu bih hteo da pričamo je na koji način, doticali smo se toga, Igor je posebno objašnjavao da redovno treba da komuniciramo i pilagođavamo situaciju realnim okolnostima i onome što je plan za dalje, ali šta se dešava kada nas ima troje, četvoro, koliko god i jedna osoba samo prosto kaže – Ljudi, sve je ovo super, ja vas i dalje volim i drag mi je projekat, ali ja ne mogu više da se bavim ovim, moje obaveze ne mogu da servisiram dalje na takav način. Šta su opcije koje mogu da se aktiviraju u takvoj situaciji? Svaka je specifična, za svaku možemo i da damo neko savet u konkretnom slučaju kada imamo, ali prosto, šta su opcije o kojima u tom trenutku treba razmišljati. 

Igor Lazarević: Pa, prava opcija je da se predvide takve situcije. Znači, da anticipiramo takve situacije, jer to nije ništa neobično, to se dešava manje- više svima. Svima se dešavaju takve stvari, da jedan od partnera izlazi ili da se dešavaju neke neprediđene okolnosti. Ono što je bitno je da unapred budemo svesni da do toga može doći. A onda da razgovaramo da se prosto napravi dogovor volja, da se napravi šta ako. Šta ako neko u prvoj godini želi da izađe, a mi nismo krenuli, nismo izašli na zelenu granu, da li se toj osobi isplaćuje udeo u firmi ako firma nema tržišnu vrednost. Može da se uradi, primera radi, pametno je da se uradi procena vrednosti jednom godišnje, ako imamo više partnera, pa imamo rekonfiguraciju vlasništva i tada nije loše raditi procenu vrednosti, ali ne ono da nam se radi “bih four” za velike pare, već mi sami možemo da uradimo primenom adekvatne metodologije. Znači, možemo odlučivati da li je ta osoba… prvo da predvidimo, anticipiramo takvu situaciju, a onda da vidimo konkretno da li isplaćujemo toj osobi udeo, da li se isplaćuje nešto, da li zaostale zarade, da li se smanjuje udeo, da li ostaje isti udeo, a ta osoba smanjuje svoje angažovanje u firmi, može i to. Primera radi, ako je ta osoba više novčanog udela unela, više novca u poduhvat, ali svejedno u jednom trenutku povlači. U redu, može da ostane sa nama samo nije aktivna, nije tu u operativnom poslu. 

Znači, tu je X varijanti šta sve može da se uradi. Hajde, možemo prosto tako da kažemo, može doći do razdvajanja, raskida gde će ta osoba posle da nastavi svojim putem uz otplatu udela ili bez otplate udela ili neku vrstu kompenazcije. Čak ima i ako je zaposlena, pa otpremnina i tako dalje. Druga neka linija je da osoba ostaje unutar firme, ali postaje pasivan suvlasnik. Postoje pasivni partneri. To su ove revizorske kuće i konsultantske dobro definisale, imaju nekoliko nivoa partnera. Ne znači, nismo na početku ni rekli, ne znači da svako mora da radi puno. Postoje pasivni partneri koji ulaze, recimo, sa nekim znanjem, sa nekom intelekutalnom svojim, sa nekim novcem, tržištem, kupcima i tako dalje, koji mogu imati mnogo pasivniju ulogu, mnogo manje aktivnu ulogu nego neki drugi partneri koji razvijaju posao. Tu je dijapazon jako velik, ali u principu možemo reći, da imamo opciju A – razvod, B – ostajanje u firmi. I sad, to je stvar dogovora, kako se dogovorimo, ali je najvažnije predvideti i anticipirati, ne predviditi konkretnu situaciju u sedmom mesecu će doći do toga i toga, nego predvideti tu vrstu problema. Znači, u nekom trenutku može doći do te vrste problema što se najčešće i dešava i kako ćemo mi da se postavmo kada se pojavi ta vrsta problema. Hoćemo li da sednemo i da se posvađamo ili ćemo imati i tu neku evaulaciju da sednemo i da pričamo. To je bitno i to može da se unapred dogovori. Opet, kažem, to su principi najbitniji, a sama rešenja… tu ima X rešenja.

Žarko Ptiček: Sa aspekta građevinske operative… 

Igor Lazarević: Uzmem svoj krov i idem 😀

Žarko Ptiček: Postavlja se pitanje šta će biti s kućom, da li vam je ta osoba zamenjiva ili nije? Ako je osoba nezamenjiva, onda prosto to…

Ivan Minić: Dosta sužava izbor… 

Žarko Ptiček: Tako je. Nema tu šta – da li je poslovni poduhvat moguće sprovoditi dalje bez te osobe ili nije? Ako nije, stvar je jasna. Ako jeste, onda na koji način. Da li će ta osoba, konkretna osoba koja odlazi biti zamenjena nekom drugom sličnih sposobnosti i želja i tako dalje, što užasno teško prvo naći osobu sličnih sposobnosti, a kamo li želja. Vraćamo se ponovo na ucenjivački potencijal i tak dalje. A, sad druge strane, viđao sam ostatak osnivača, ostatak učesnika u tom poduhvatu, naročito ako ih ima više, ako su sličnih struka, prosto uzmu i preuzmu na neko vreme ili nastave dalje pomoću štapa i kanapa ili štake, nazovite to god, improvizacije, gde ne mora nužno pravno da se uredi, ali da ne kažem da nema svoje pravne posledice. Samo kažem da može prosto da se, desio vam se zemljotres u firmi.

Igor Lazarević: Da, to može da se desi… Izvni što ti upadam… Ti možeš, na primer, da imaš pet suvlasnika ili tri, nije bitno, i da ovi drugi rade posao, finansije obezbeđuju, rade sa zaposlenima, rade marketing, prodaju i tako dalje, ali jedan suvlasnik ima key accounte koji ti prave 95% prihoda, uopšte nije retka situacija. To se dešava svakodnevno, da imaš key accounte, pet, šet, sedam velikih sistema koji ti kupuju ili dva velika sistema ili jedan veliki sistem, prodaješ IKEAi, recimo nešto, i ta osoba ti odlazi. To je zaista problem. Kad ta osoba odlazi. Znači, šta se tu dešava?

Žarko Ptiček: Da li će otići i IKEA zajedno sa njom ili neće?

Igor Lazarević: Povući će sa sobom key accounte. Može da otvori novu firmu. I to treba unapred, opet kažem, anticiprati na neki način. Znači imamo, evo ja sam malo plastično da se izrazim – imamo ajkulu jednu koja nam je suvlasnik i mi smo tu ravnopravni, i tako dalje, nije bitno kako se udeli raspodeli, ali šta ako posle godinu dana odluči da ode i povuče kupce, da li da ulazimo u to? Hajde da vidimo šta u tom slučaju, da razgovaramo sa tom osobom, vidimo kakve su namere, tu malo ima i pshiologije. Nije to tako jednostavno. Slažem se sa tobom, nije matematika, nije algoritam, nego zaista je bitno otvoreno razgovarati. Prvi indikator ako neko neće otvoreno da priča, meni je to prvi indikator da taj neće ni sutra otvoreno da priča ako dođe do nekih problema. Evo, primera recimo to sa key accountima. To u medicini, recimo, često se ide u fond za zdravstveno osiguranje, jedan kupac od koga firma živi. Dosta firmi koje su nekoliko miliona evra prometa imaju i ode ta osoba koja ume da nastupi na tenderu, firma je u problemu. To treba predvideti. 

Žarko Ptiček: Jedan od načina rešavanja tako nečeg je… Pazite, gašenje firme ne mora nužno da znači propast poslovnog poduhvata, vi možete da prebacite, možete da budete preuzeti od tog vašeg jednog ili 95% naručioca i njemu prodate svoj udeo i izuvčete bar nešto. Ili barem ne odete u minus ili tako dalje.

Igor Lazarević: Mi smo oko nove godine imali baš taj transfer biznisa, gde je jedna firma prešla na drugu da radi. Znači, principal iz inostranstva je želeo da sa radi sa novom firmom, biznis transfer, potpuno je novo definisano vlasništvo te firme i suvlasnici su se dogovorili, ne znam koji procenat od dobiti da dele. Sve lepo seli, dogovorili se, napravili sklad, prebacili biznis na novu firmu i nastavili da rade. 

Žarko Ptiček: Dakle, rešivno je. Taman je toliko rešivo taj završetak, izlazak i tako dalje koliko i početak. Dakle, ništa se tu nije promenilo. Ako ste na početku i u toku trajanja poslovnog poduhvata imali dobre slike, vrlo je verovatno da će i ovde slika biti dobra. Ne govorim o finansijskim, nego o pravnim, prosto neće doći do nekog spora. Ako od početka imate štucavicu i zapinjete, ne uspevate da se dogovorite, velika je verovatnoća da će se ovo rastočiti na neki od mogućih načina rastakanja. 

Igor Lazarević: Da li mogu samo još dve stvari koje stoje da napomenem koje stoje kao rizik u poslovnom poduhvatima. Često se dešavaju dve stvari, da menadžment otkupi ili celu firmu ili značajan deo firme, pogotovo kada firma raste… 

Ivan Minić: Jer menadžment ne mora da bude u suvlasništvu, može da bude profesionalni potpuno. 

Igor Lazarević: Tako je, pogotovo kada firma uradi, ja kažem firma, preduzeće, kako god to zvali, kada uradi taj korak, pisali smo svojevremeno o tome, tu prekretnicu kada uradi profesionalizaciju poslovanja, kada dovede menadžere i sad ti menadžeri puste korenje, dobro naprave priču, i tu se dešava nešto što se zove asimetrična informisanost ili agencijski problem. Znači, menadžeri bolje i više znaju nego vlasnici i suvlasnici i onda se dešava ponekad da menadžeri preuzmu kompaniju jer jedan od načina je management buy-out, to se tako zove. Druga varijatna je kada zaposleni preuzmu, i to takođe nije tako redak slučaj. Možda je malo ređi slučaj, ali se dešava, recimo, u programerskim firmama, gde zaposleni koji programiraju, prave kodove, dođu pred kraj i kažu – e, više nećemo da radimo, moraš da nam ponudiš udeo. Dešava se. Pogotovo kod start-upa kada se razvijaju recimo softveri za service i kada dobiju investicije. I treba voditi računa o tome. Preuzimanje od strane menadžera, što se dešava, preuzimanje od strane zaposlenih i ima treće – investitori kada dolaze. Čak nekada, mnogo je tu tema, ali recimo dešava da investitor dolazi, radi dokapitalizaciju i onda mi investitoru dajemo određeni deo suvlasništva u firmi. Ali nekada imamo i to takozvano neprijateljsko preuzimanje, ali ne klasično preuzimanje nego neprijateljski ulazak u vlasništvo, kada recimo imamo konverziju duga u vlasništvo. Banka ili neko ko pozajmi novac, poslovni partner, poverilac bez problema može da postane naš suvlasnik protivno našoj volji. Odnosno, kao bih rekao, to je naša volja da bismo izbegli neki bankrot i problem. To su sve osetljiva pritanja, sve to treba i možda ova emisija može da pomogne ljudima da bar vide šta sve može da se desi i da o tome unapred razmišljaju i o tome treba da se priča. 

Ivan Minić: Prosto, imati svest. Ne znači da se treba opterećivati svakim potencijalnim scenarijom, ali treba imati svest o tome šta sve može da se desi i koji su mehanizmi. 

Žarko Ptiček: Svaki potencijalni scenario se još nije ni desio. To vam je ona Šredingerova mačka. Dok ne otvorite firmu, vi ne znate kako će biti posle. 

Igor Lazarević: Ali zato razmišljaš o opcijama. 

Žarko Ptiček: Tako je. 

Igor Lazarević: Ima još jedna stvar. Biznis kada krene naglo i brzo da raste, onda se događaju nagli i brzi rast apetita i ne samo suvlasnika, već i menadžmenta i zaposlenih. 

Žarko Ptiček: Što je i prirodno. Bilo bi čudo da apetiti ne rastu. 

Igor Lazarević: Da, da, bilo bi čudno. I dešava se nagli i brz rast, nekada i daleko iznad očekivanja. To može da donese ozbiljne konflikte. Ima još jedna stvar. Ja se izivnjavam, što sad malo zagušujem. Sad mi je promaklo šta sam hteo. Znači, taj brzi i nagli rast postoji… Promaklo mi je, Ivane, nema veze… ubaciću se ja, bilo mi je na vrh jezika. 

Ivan Minić: Nije sporno. Da li smo ljudima teme za razmišljanje koje će, siguran sam, pomoći da sa boljom svešću ulaze u svoje priče. Moj savet je svakako da nakon što se dogovore, nakon što se pripreme za ulazak u sličnu stvar… Izvoli… 

Igor Lazarević: Setio sam se. Nema veze, izvini….

Ivan Minić: Ništa. Jeste, sad kad bih ja znao šta sam hteo da kažem. 

Igor Lazarević: Ja sam, izvinjavam se. 

Ivan Minić: Nema veze, nema veze. Glavna stvar je bila da ljudima damo malo jasniju sliku o tome šta su sve situacije koje trebaju da imaju u vidu, o čemu treba da razmišljaju kada ulaze u ovako nešto. Moja preporuka je svakako da kada ulaze u jedan ovakav poduhvat, naročito ako im je prvi put, sednu, dogovore se, popričaju o svemu tome, skiciraju sve to, a onda odu kod pravnika da im to uobliči na neki adekvatan način i da nakon toga zaista aktivno komuniciraju i moraju da pokušavaju jedni druge da razumeju. To ne znači samo da ja kao suvlasnik razumem dugu stranu, nego da i druga strana razume mene. Ne može me razumeti ako ja ne kažem kakav je moj pogled, šta su moja očekivanja, šta su moje želje vezano za sve to. Možda ne mogu svi uvek da budu srećni, ali hajde da izbegnemo scenario u kome su skoro svi skoro uvek nesrećni. 

Igor Lazarević: Izvini molim te, setio sam se. Šta je poenta, često se dešava da vlasnici firme, da li je to jedan vlasnik, dva tri, nije ni bitno. Često su porodični biznisi u pitanju, imaju otpor ka uvođenju novih vlasnika. Recimo, dođe investicioni fond i kaže – ja ću ti dati dokapitalizaciju, daću ti određena sredstva da razviješ prototip ili proof of concept ili šta god, daću ti sredstva, ali tražim 20-30% udela ili učešća. Mnogi imaju otpor ka tome. 

Žarko Ptiček: Kao dedovinu da treba da daju. 

Igor Lazarević: Ili da daju menadžmentu kad se uradi profesionalizacija poslovanja određeni deo u vlasništvu, što je negde normalno na zapadu ili čak i zaposlenima. Znači, postoji kod nas, naša sredina ne bih rekao Srbija, ali ovo podneblje, Balkan i istok Evrope, mislim da ima taj otpor prema uvođenju u vlasništvo novih lica, da li fizičkih ili pravnih koja mogu značajno da nam poboljšaju razvoj poslovanja. Tako da, hteo sam da se nadovežem, to je isto bitno u tim nekim ranim fazama ne zacementirati  – mi smo tri vlasnika i nikad više nijedan vlasnik neće biti jer ta tri vlasnika znači da će poduhvat u nekom trenutku da se ugasi. Ima, mi smo na studijama primer radili, Ford nikada ne bi izrastao u ovako multinacionalnu kompaniju da je porodica Ford zadržala vlasništvo 100%, pa su oni u tom trenutku imali 9% vlasništva. Sad ko zna koliko imaju. 

Ivan Minić: To su situacije koje su vrlo često za neke koji počinju daleko, ali treba imati svest o tome. 

Igor Lazarević: Apsolutno. 

Ivan Minić: Svako bira do kog nivoa će imati svest. Ne mora svako sve da zna. Ali, što više znamo, što više razumemo, to su bolje šanse da ćemo napraviti neke dobre odluke i neke dobre poteze.

Žarko Ptiček: To smo opremljeniji. 

Igor Lazarević: To ti je – bolje je da imam 3% od velikog kolača, nego 33% od malog kolača. 

Ivan Minić: Što bi rekao veliki Svetislav Pešić: “Bolje da imam parče velike baklave, nego malu baklavu.” Hvala momci! Mislim da smo rasvetlili ulazak u priču i postavljanje nekih partnerskih odnosa i sve ono što je bitno uzeti u obzir tom prilikom. Zahvalio bih se svima vama koji ste nas slušali. Sva vaša pitanja, komentare, sugestije ostavite u za to predviđenim mestima, potrudićemo se da damo odgovore. Jasno je da svaki konkretan slučaj je specifičan, možda ne možemo baš svakome da damo vrlo detaljan odgovor, ali ćemo se kao i do sada potruditi. Hvala našim prijateljima iz kompanije Visa koji su podržali realizaciju ovog serijala. Njihova Platforma za podršku malom biznisu je vrlo interesantan projekat koji realizuju već nekoliko meseci, odnosno, sada već godinu dana od kako traje pandemija i na tom sajtu, čiji link možete da nađete u opisu našeg podkasta, možete da nađete gomilu nekih zanimljivih ponuda i akcija koje mogu da vam pomognu da vaše poslovanje unapredite. Dosta je ponuda iz oblasti, da kažemo, unapređenja elektronskog poslovanja firme, ali ima i nekih drugih usluga i te stvari se redovno apdejtuju i dopunjavaju, tako da nije loše da sa s vremena na vreme posetite i vidite šta tu ima novo. Još jednom, hvala na pažnji, redovna epizoda u nedelju, naredni specijal u sredu. Čujemo se, vidimo se.