Pojačalo Visa specijal EP12: Kako do zanimljivog sadržaja za vaš biznis

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobro došli u novu epizodu Pojačalo specijala koju realizujemo uz podršku kompanije Visa. Ukoliko ste mali biznis ili preduzetnik, ispratite Platformu za podršku malom biznisu kompanije Visa čiji link imate u opisu ovog podkasta, bilo da je na YouTubeu ili na audio platformama i vidite da li tamo možda ima nešto zanimljivo za vas od usluga i pogodnosti koje je kompanija Visa u saradnji sa partnerima omogućila za sve svoje korisnike, a svi smo manje više korisnici Visa Business kartica. Danas pričamo o tome kako mali biznisi, i ne nužno samo mali, ali kako biznisi mogu proizvodnjom zanimljivog sadržaja da naprave nekakvu razliku kada je vidljivost njihovih proizvoda i brendova u pitanju. Imamo dva sjajna sagovornik na tu temu. Moj dragi prijatelj Aleksandar Ašković i moj drugi dragi prijatelj Miloš Maksimović, jedan stasom, drugi glasom. 

Aleksandar Ašković: Boga mi, moj stas je jači od obojice sad vas. 🙂

Ivan Minić: Zašto ste vi ovde? Ašković je najstariji YouTuber na Balkanu, ali i čovek koji se bavi optimizacijom za YouTube i konsaltingom oko sadržaja – kako neko ko, prosto, ne razume sve ono što YouTube nosi sa sobom da se na adekvatan način pripremi, predstavi, iskoristi potencijal koji donosi YouTube koji je, kao što smo više puta rekli, drugi najveći pretraživač na svetu i jedno od mesta na kojima ljudi najviše vremena. Sa druge strane, imamo tebe Miloše koji si čovek iz klasičnih medija, koji je godinama bio deo raznih redakcija, raznih zanimljivih programa, a koji prethodnih nekoliko godina i sa voditeljske i sa autorske strane uređuje razne sadržaje koji su se plasirali kroz YouTube, najčešće te ljudi znaju kroz aktivnosti sa Polovnim automobilima, što i jeste tvoja strast godinama unazad. I novim automobilima, ne samo polovnim. A bilo je i drugih eksperimenata koji si radio, što u saradnji sa nekim drugim brendovima, što u onom jednom kraćem periodu kada ste ti i Nemanja Maraš imali jedan eksperiment, kao što žene imaju svoje influensere i svoje kanale, ideja je bila da vi budete prvi muški influenseri, muški kanal sa nekim zanimljivim sadržajima. Tako da, to je jedan mali okvir zašto ste vi ovde danas, a ono od čega bi hteo da počnemo je – kako vas dvojica vidite YouTube sa konzumentske strane, odnosno što je vama YouTube najviše doneo sa strane korisnika, slušaoca, gledaoca?

Aleksandar Ašković: Pa, evo, ja sad jako dobro znam kako su Rimljani osvojili Makedoniju. Čak se sećam godine pre nove ere, mogu čak da ti kažem i zašto se to desilo i ono, kao, zli Atinjani nisu hteli da budu pod makedonskom hegemonijom, pa su plakali Rimljanima, i onda u su Rimljani došli i nalupali šamarima makedonskog baju koji je vladao Makedonijom, i tako je nastalo Rimsko carstvo. Znači, kad je u pitanju istorija, YouTube je nešto neverovatno. Ja tebi ne mogu da opišem, ja stvarno volim istoriju i taj koncept predstavljanja istorije na YouTubeu koji su ljudi preuzeli, ima jedno desetak kanala koji su neverovatni, to je nešto fantastično. Od World War I in real time, preko World War i in real time, preko kanala kao što su Kings&Generals, BazBattles, Epic History i sličnih, niz ljudi prave jako dobre, zanimljive, interesantne, pitke priloge vezano za istoriju, gde su 99% faktom tačni, a jedan posto su neke njihove ideje, pretpostavke i ostalo, jer kao što svi znamo, istorija baš i nije skroz naskroz jasna svima. Ima tu dosta svega… 

Ivan Minić: Jer istoriju pišu pobednici 🙂

Aleksandar Ašković: Naravno, naravno. Tako da, da… Istorija i neke druge stvari, kao što je zabava, dosta klipova vezanih za neke stvari koje mene interesuju, avijacija, video igre i tako to. Ja sam baš, pričali smo kad smo došli, baš sam iskomentarisao jer smo pričali o televiziji, i ja sam rekao da više ni ne palim televiziju. Poslednji put sam upalio televiziju pre neki dan kad sam gledao Formulu 1, jer kao to mora da se gleda na televiziji, ne može drugde da se gleda i to je to. 

Ivan Minić: A ti, Miloše?

Miloš Maksimović: Meni je kao korisniku donelo to da, jer jeste drugi najveći pretraživač, dosta inspiracije za mnoge stvari. Isto kao što kaže kolega Ašković, može biti izvor raznih saznanja. Hteo sam maločas da se ubacim, važno je da bude faktografski tačno, jer sam pre neki dan čuo za neki kanal, još ga nisam pogledao, da neka dva momka povezuju sve onom Deretićevom linijom, pa uključujući zaključak Rim – zašto se zove Rim, zato što Rim – Ram – Hram, sve je tu jasno. Tako da čovek mora da pazi šta prati, jer može da nađe svašta, ali kao korisniku mi je donelo to da opterećujem, pošto imam dva mobila uređaja, ne znam koliko ljudi to rade, dopisujem se sam sa sobom, ili stavljam sebi u Notes na nekoj od ovih aplikacija. 

Aleksandar Ašković: Ja šaljem sam sebi na Facebooku poruku. 

Miloš Maksimović: Da, to je to. 

Aleksandar Ašković: Pa to je najbolja varijanta. 🙂

Miloš Maksimović: Da, da, nećeš zaboraviti. Elem, ovaj, ceo taj koncept da ti možeš da gledaš ono što hoćeš onda kada hoćeš, je upravo po meni doneo, nije to smrt televizije, ali da televizija mnogo je manje gledana. Mlađe generacije, mladi ljudi ne gledaju više toliko televiziju zato što sve što hoće i mogu da nađu u vreme kada im je odgovarajuće, zapravo sve nađu na YouTubeu i onda mogu to da prate svoje omiljene kanale. Ja sam takav, prosečan korisnik koji kad god ima slobodno vreme, ja sam u stvari uvek na YouTube i gledam neke zanimljive klipove. Da li je to Idiots & cars ili neki zanimljivi automobili… 

Aleksandar Ašković: Ili Rusi koji voze automobile…

Miloš Maksimović: Na primer. 🙂 Generalno, jako mi prija kao korisniku i nekako je došlo odavno da smo prošli taj, rekao bih, taj kamen međaš – kako je život izgledao pre nego što je YouTube postojao?

Aleksandar Ašković: On zapravo postoji jako malo, kratko.

Ivan Minić: Pa jedno petnaestak godina, ali generalno, do pre 10 godina, mi smo se kad su smešni klipovi u pitanju razmenjivali CD-ovima i USB-ovima. 

Aleksandar Ašković: I slali smo jedan drugom mejlove gde su faktički dve kockice spotaknu se i padnu, i mi smo u fazonu – ha, ha, baš je smešno kockica koja je pala. Pošto je kvalitet bio jako veliki. Hteo bih samo da se nadovežem. Televizija nije mrtva, televizija nikada neće umreti. Svi su u fazonu – televizija je mrtva. Ne, ljudi koji vode televizije imaju dovoljno para da kreiraju program koji će biti nedostupan ljudima na internetu. Znači, ne svima. Ja sam siguran da sad Pol Logan i ta ekipa koji su, kao, svetski poznati YouTuberi, oni mogu da isproduciraju šta god hoće i da imaju novca da ulože u bilo šta, ali mislim da televizije mogu da privuku određenu vrstu autora, određenu vrstu programa koji će biti komplikovan za YouTubere, suviše komplikovani da ih naprave, i da će to biti nešto na šta će televizija da se preorijentiše. To i vesti, i određena vrsta sadržaja vezanih za vesti. To je nešto što će televizija uvek imati, je li i ako niste, na primer u Avganistanu, vi ne ne možete da izveštavate kao YouTuber. Vi možete samo da koristite tuđe vesti, samim tim kasnite.

Miloš Maksimović: Samo, kad kažeš informativa i vesti, generalno, to znamo nije profitabilan program. 

Aleksandar Ašković: Pa, dobro, to je sad druga priča. Ali hoću da kažem, da, to je po meni neka logika i mislim da je televizije treba da idu u tom pravcu, jer podkasti su postali dominantni na domaćem tržištu. Neka cveta hiljadu cvetova, pojavilo se jako puno podkasta. Pojavile su se i emisije različite provincijencije, leve, desne, pogotovo desničari u Srbiji jako vole YouTube, jer nisu zastupljeni, bar oni tako misle, po medijima, tako da imate da nađete sve što želite.

Miloš Maksimović: I ne želite.

Aleksandar Ašković: I ne želite. I tu je sad već druga priča, koja nije tema ovog ovde, po meni. 

Ivan Minić: Ono što jeste negde važno je upravo da rad za televiziju i rad za klasične medije, podrazumeva određeni vrlo visok produkcijski standard. Takođe, podrazumeva određeni set pravila koji moraš da ispoštuješ jer jedan od njih je da to mora da traje određeni broj minuta, bez obzira na to koliko ti imaš toga da ispričaš, ti imaš 24 minuta, pa proberi šta ti je najvažnije za ta 24. Ili 48 ili koliko god, nebitno. Ali, imaš svoj slot i bez obzira na to kakva je nedelja, kakva ti je priča, jedne nedelje će ti bude previše to što imaš, a sledeće će da ti bude premalo. Ovde nemaš tu vrstu ograničenja, a čini mi se da je i pitanje, s jedne strane, tehnološki, produkcijski standardi su postali mnogo dostupniji nego što su nekada bili. Danas svi u džepu nosimo 4K kamere koje uz iole OK svetlo mogu da snime nešto što je sasvim prihvatljivo i što se na kraju dana koristi na televiziji vrlo često. Vrlo često se javljanja u informativnim emisijama rešavaju preko telefona, jer je to najjednostavniji način. I to godinama unazad radi, ljudi su zadovoljni. A sa druge strane, mislim da su negde, postalo je mnogo važno na koji način ti radiš taj storytelling, odnosno to pripovedanje. I ako ispričaš to kako treba, ne moraš da opremiš pokrivalicama koje su fantastične, ne moraš da napraviš video FX trodimenzionalni. Ako umeš da isričaš kako treba uz par fotki ili crteža, to će da bude sasvim dovoljno dobro za tvoju publiku i biće dovoljno dobro da ti vremenom napraviš rezultat. 

Aleksandar Ašković: Pa to je ono nešto, hajde da se odmah bacimo u tu priču, jer pričamo za ljude koji su privrednici i čisto njima da damo neku ideju. Jeste, po meni, prvo ne treba da bude ništa savršeno na YouTubeu, jer YouTube trpi nesavršeno. To sam mnogo puta rekao. Naravno, treba da bude zvuk korektan, da se čuje kako treba. Treba da bude slika korektna, da ne bude mutna. To su neki osnovni parametri koje većina ljudi, 99% može da ispuni. ono što je bitno je da vi smislite šta vi želite da prenesete ljudima. To je prvi problem. i drugi problem je da to kada prenesete ljudima, da to bude iole interesantno. 

Ivan Minić: i da drži pažnju. 

Aleksandar Ašković: Tako je. I tu je najveći problem kod ljudi koji trebaju da se bave time, što su, pod jedan, ne znaju i samim tim ne znaju kako to da urade, a ne žele da ispadnu glupi ili ne žele da budu kritikovani od strane publike i samim tim odbijaju da se upuste u tu priču, ne kapirajući da je poneta da, i ti to ponekad kažeš, a to je da svaka greška iz koje nešto naučiš je najbolja stvar na svetu. Shodo tome, bilo ko ko hoće da se bavi video sadržajem, ko hoće da se bavi YouTubom, pre svega ima jako puno materijala i na internetu i na samom YouTubeu gde možete da vidite sve što vas zanima, čak i ako ne znate šta vas zanima, možete da ukucate “how to make YouTube video” i izaći će vam gomila saveta na tu temu, od kojih neki jesu dobri, neki nisu dobri, ali nije bitno. Vi ćete sami iz prakse to shvatiti. To pričamo o ljudima koji su mali, koji su mali privrednici, koji nemaju dovoljno snage finansijske da angažuju nekoga. Kada pričamo o angažovanju nekoga, ja uvek preporučujem Miloša. Ja znam da je super profesionalac, da će to da reši.

Miloš Maksimović: Enough about me. 

Ivan Minić: Ne, ja mogu da kažem, i to smo i pričali kada je bio u epizodi, taj momenat da ja želim povremeno da životu, iako to nije baš najbolji način organizovanja stvari, ja želim povremeno da imam čoveka za koga znam da ako ga bacim u vatru, sve će da bude OK i ti si, ako je neko sa mnom preživeo to mnogo…

Miloš Maksimović: Par vatrica 😀

Ivan Minić: Znaš ono, imaš osam sati, popuni ga nečim.. Tako da, to su se dešavalo – da li ćemo napisati scenarijo? Pa, ako stignemo. Ako ne stignemo, ti ćeš ga improvizovati. Ali to je… 

Aleksandar Ašković: Ali, to je kilometraža. I to je nepotrebno za nekoga ko je početnik. Miloš će mu doneti jako puno, ali mu neće doneti dovoljno puno u tom smislu da će on da reši sve svoje probleme time. Znači, mnogo je bolje da on pravi sam neki sadržaj gde i on može biti osoba koja to vodi, koja predstavlja, prezentuje. I neće tako loše izgledati. Možda će njemu loše izgledati. A ako ne može on, onda može da pozove i popriča sa sinom ili ćerom, jer to sam baš i rekao pre ovog razgovora, jedna poznanica koja je radila u školi, ona kaže da sva deca su jako okrenuta videu, konzumiraju video non-stop. Njima je video prirodna stvar, oni znaju kako da se slikaju, znaju kako da se snimaju, pokušavaju da postanu poznati i, možda neće biti srećan što mora da za tatinu firmu pravi video klipove, ali tata ga hrani i oblači, pa možda bi mogao i nešto da vrati ocu. Ali, kažem, to je neka varijanta koja je… Ovo je prva generacija koja gde deca znaju više od roditelja neke stvari. I ne samo da znaju, oni imaju iskustva kada je u pitanju video klip, kada su u pitanju društvene mreže koje roditelji nemaju. 

Ivan Minić: Ono što se meni često dešava, kada pričam sa klijentima, iako i dalje uglavnom u foto obliku, ne toliko u video obliku, recimo kada radimo neke prezentacije, gde treba da prestavimo neki mali biznis i tako dalje. OK, jedna stvar je treba da predstaviš osnivača, treba da predstaviš neke ključne ljude, da li je to tehnolog ili ko god je već ključan za taj posao. To je sve super. I ja uvek kažem – hajde da imamo negde neki kadar, neku fotku sa osobom koja je u direktnom kontatku sa kupcima. Pa, što? Pa, zato što će tu osobu da vide. OK, možda je taj biznis toliko da će videti osnivači, super, ali… ako je malo veći, ako jto petnaestak ljudi, ima neki komercijalista, ima neko ko je u prodaji, ima neko je CRM, momak ili devojka, neko čiji izgled i glas su oni koji su prepoznatljivi i kojima ćeš imati kontakt. Recimo, meni lično to na primer u real estate je jako važno. Da li praviš bilboard za nešto, i stavićeš osobu na taj bilbord za taj poslovni prostor ili šta god. Stavi osobu sa kojom ću ja imati kontakt. nemoj da staviš još jednu osobu sa stocka, jer OK, verovatno ne znaju svi sve ljude sa stocka kao što ja prepoznajem, OK. 

Aleksandar Ašković: Mislim da ljudi već vide da to nije prava osoba, previše je upeglana. 

Miloš Maksimović: ne liči na realnu osobu. 

Aleksandar Ašković: Pokaži osobu koja gleda reklame za prašak i pomisli – aha, ovo je prava domaćica. 

Miloš Maksimović: Ovo je Marija, ovo je naša Marija.

Aleksandar Ašković: Da, naša Marija je nervozna, uflekana, vratila se sa posla, ima temperaturu i povraća, upravo je povratila na novu haljinu i sada mora da je opere. i sada gleda u taj prašak kao u božanstvo ako izvuče fleku. Nije kul da se napravi, to je druga stvar sa kojom ja imam problem, a to je da ljudi koji prave reklame i koji odlučuju o reklamama, imaju nekoga iznad sebe i onda im je problem da naprave reklamu gde Marija dolazi besna sa posla i gde je dete povratilo po njoj i ona baca to u veš mašinu i izlazi čisto. JEr, oni to ne kapiraju kao koncept. Imaju brend koji moraju da brane ili ko će ga znati šta treba da brane. A ljudi su navikli da je to fake i to više ne prolazi.. 

Miloš Maksimović: Samo sam hteo da se nadovežem na onaj deo priče koji smo ispričali maločas, kada prirčamo o klasičnoj produkciji, televizijskoj produkciji i o tome šta YouTube dozvoljava. Ovo što ja radim sa Polovnim automobilima je stvar koja vrlo ima televizijsku estetiku u smislu montaže, u smislu kadrova koji se razigravaju. I jako vodim računa, recimo, da sve što pomenem, kada pričamo o opremi i automobilu, da sve bude istinita pokrivalica i da tu negde nešto ne pograšimo i zato ta snimanja traju određeno vreme, dok postoje neki drugi kanali koji to rade iz malo više blogerskog ugla. Dobro je da YouTube trpi dosta toga i to je upravo dovelo do toga oslobađanja, jer sa napretkom tehnike, ja sad kada si ti pomenuo, setio sam se da sam pre 10 godina kada sam počeo time da se bavim, pa sam napravio jednu veliku pauzu, jedno 8-9 godina, što mi je i žao i negde mi nije žao, ali možemo i o tome kasnije, jer sam u međuvermenu ja saznao, ja sam radio sa prvom generacija akcionih kamera. Sada smo već u devetoj. Sada je način rasvete, način snimanja mnogo pojeftino. Drugo, mnoge stvari su dozvoljene. Upravo je suština priče ono što zapravo prodaje celu stvar, daklen, ne mora biti upeglano, ne mora da bude savršeno do kraja, ali da bude istinito, da bude korisno i da bude samim tim i dovoljno interesantno. Mora da prati neka pravila držanja pažnje. Pa, sad da se vratimo u ovaj deo priče, baš zato što se ta stvar toliko promenila, i zato kao što si rekao, tvoja poznanica iz škole kaže da većina klinaca da budu poznati, 70% njih radi na tome, ovi neki nemaju straha, upravo taj trial and error je nešto što i treba da bude poruka – dakle, treba probati, možda nećete biti uspešni prvi put, možda ne drugi put, ali upravo je kvalitet toga da se ti negde ulupaš, odnosno vidiš, pa nije prošlo, bićeš bolji sledeći put. Postoje razni mini kanali koji su vrlo usko profilisani nišama, koji su samim tim uspešni jer imaju neku svoju publiku i mislim da se već, tu možemo da se složimo, promenilo vreme i nije važno kada neko angažuje neke influencere koliko ima, da li su to pravi ili fake, pratioci i klipovi, već koliko je važno da to bude usko vezano za suštinu. Ja sam imao neke kontakte i neke sarardnje koje sam napravio, ja nemam nešto mnogo pratilaca na Instagramu, moj privatni YouTube kanal je isto ima jako malo pratilaca, ovi drugi kanali na kojima radim su već nešto drugo, ali sam imao prilike da budem angažovan baš zato što se računa da u toj niši u kojoj sam poznat će poruka doći do onih koji tu poruku zaista treba da prime, odnosno kojima je u tom slučaju namenjena.

Aleksandar Ašković: Pa, to jeste, to je tačno. To jeste najveći problem, jer problem je kada ljudi kada razmišljaju koga da angažuju da ih promovišu, misle da je bitno da angažuju one koji su jako popularni.

Miloš Maksimović: Da to bude wow, svuda.

Aleksandar Ašković: Da to bude wow. Prvo, problem finansijske prirode – ne možete da angažujete ljude koji su oni influenseri sa milion ljudi koji ih prati bez ozbiljne količine novca koja počinje od 700-800 ili 1000 evra, pa raste zavisno od toga šta ćete da radite sa njima. To su pare koje vi uložite i očekujete neki povrat. Zavisi ko ih prati i to je to čemu priča Miloš i što je jako bitna stvar. Znači, da je jako bitno da li ih prati publika koja vam treba. Ako prodajete konditorske proizvode, ako prodajte sokove, slatkiše, onda su vam ljudi koji su okrenuti ka mlađoj populaciji super stvar jer oni konzumiraju to. Ako prodajete neke druge stvari, to nije tako. Ako prodajete automobile, vama ništa ne znači lik koga prati 2 miliona dece. 

Ivan Minić: To je ona stara priča da kad ti targetiraš oglase na Facebooku i neko ti kaže – OK, mi treba da promovišemo novi Mercedes, hajde da targetiramo ljude koji su lajkovali Mercedes. Ljudi koji su lajkovali Mercedes nisu ljudi koji mogu da kupe Mercedes. 

Aleksandar Ašković: Većinom.

Ivan Minić: OK, možda 0,001% može, ali to je u principu waste of time, kao i generalno sa svim, sad to je već ulazak u ekstrem, sa svim luksuznim stvarima – to što ljudi to prate, to što ljude to interesuje, ne znači da njima ima smisla da reklamiraš sat od 180.000e. Njima možeš da marketiraš nešto što je dostupno, a ima taj momenat. Možeš da im marketiraš luksuznu zanatsku hranu ili vino, jer to je 20, 30, 50e, čak i 100e, nešto što on sebi može da priušti. A, recimo da prosečna stvar košta 10 puta manje, ali ovo je nešto vau i ona to njemu odgovara. 

Aleksandar Ašković: Jeste, to su ljudi koji su zainteresovani za određenu vrstu stila života koji možda ne mogu sebi da priušte, ali mogu sebe da počaste povremeno sa nekim stvarima koje su iznad njihovog kupovnog ranga. To je istina. Problem je što većina ljudi kada pokušava da proda preko društvenih mreža, insistira na tom da bude odmah konverzija. i ne interesuje ih ništa ako nije odmah konverzija. I tu je problem cele priče, jer za neke stvari ne mogu da se prodaju odamah jer su takvi proizvodi, za neke treba malo više vremena jer je potrebno da uđe čovek u priču, da mu objasnite zašto mu to treba. i to je isto problem. Ljudi nemaju strpljenja. Kažu – ja sam dao pare, ja hoću rezultat. A zaboravljaju da za neke druge stvari, koje nemaju veze sa onlinom i grade brend i plaćaju reklame i bilborde i sve ono ostalo i nikada nisu u fazonu – uplatio sam bilbord, nisam prodao 500 stvari. Znaš to, digital i uopšte YouTube, mislim digital ceo, ima tu varijantu da se podrazumeva da “ja platim, ja dobijem”, da je to neko rešenje odmah. A to baš i nije tako. Ali, kada si mlad privrednik, kad ste početnik, kada niste početnik, dosta budžeti njima su skučeni i oni ne znaju kako da iskoriste te pare najbolje, ne znaju kome bi trebalo da daju te pare, ne znaju da iskoriste najbolje. I tu mora da se radi istraživanje, mora da se radi malo i informisanje šta je to za tebe najbolje i gde te svoje pare da daš. Da li dati pare ko ima milion pratilaca i dobiti 5000 lajkova na svom fan page ili te zaprati gomila ljudi ili naći nekoga ko se bavi nečim što tebi treba, pa sa njim napraviti dogovor i da te on onda lagano reklamira i da ti dobiješ neke konverzije koje su bolje. 

Ivan Minić: E, ono što bih sad hteo, Miloše, zato što tvoja priča sa Polovnim automobilima seže u daleku prošlost kao neka tvoja strast, kao neko tvoje interesovanje. Ti si pravio svojevremeno pilot emisiju koja je bila napravljena apsolutno po najvišim standardima za televiziju, u tom trenutku nije bilo razumevanja da tako nešto može da dobije svoje mesto na televiziji iz poznatih tržišnih razloga u koje nećemo ulaziti, ali kada si u tom trenutku skapirao da to ne možeš da radiš na način na koji bi želeo da radiš, ti si neko vreme napravio pauzu sa svim tim. Ti jesi bio aktivan i dalje u tom svetu, ti si odrastao muškarac koji voli automobile i medijski poznat, logično je da ćeš biti i kao host na nekim prezentacijama novih automobila i kao neko ko s vremena na vreme napravi neki zanimljiv prilog sa sajma ili nešto slično. Znači, tu si, ali autorski nisi nešto preterano aktivan. Kako dolazi do saradnje sa Polovnim automobilima i šta je cilj? Jer, to je u principu i najvažnija stvar. oni nisu preterano aktivni, jesu velika i značajna firma, deo ozbiljne grupacije i svi ih mnogo volimo, ali prosto, nisu oni Mercedes, BMW, nisu oni globalna kancelarija nečega koja ima neograničene budžete, već neko ko prosto može sebi da priušti da se malo igra, da malo više eksperimentiše, da proba nekim putevima da ide, ispostavilo se da je to bilo dobro, ali kako je to izgledalo ou trenutku kada ste prvi put seli da pričate?

Miloš Maksimović: Pa, zapravo je negde bila moja ideja unazad par godina, mi sad imamo već skoro 3 godine saradnje i blizu 90 testova snimljenih, prosto, ostvaril i smo kontakt gde smo i ranije bio u kontaktu i znam ljude sa Polovnih automobila, i negde mi je palo na pamet da bi možda bilo zanimljivo da se Youtubuje sveti gral svakog vozača u Srbiji, a to je “polovni automobil iz Njemačke”. 

Aleksandar Ašković: Mercedes 😀

Miloš Maksimović: Merecedes ili Audi ili Wagen. U svakom slučaju, hteo sam da YouTubeujem dovoz automobila iz Nemačke i celu tu proceduru, pa smo onda to, ja sam se u međuvremenu osposobio i položio i za C kategoriju, pošto sam imao jedno veliko terensko vozilo, pa prikolica, pa ukupna dozvoljena težina, pa skup vozila i tako dalje. Ipak smo se preorijentisali na to da to ipak budu testovi, jer to je nešto što sam radio, ali odgovor na pitanje – zašto oni to i zbog čega su to uzeli?, to je zapravo jedna vrsta dodatne vrednosti ljudima koji su pratioci Polovnih automobila, koji se informišu na tom sajtu, trguju automobilima. Ne govorim samo o profesionalcima, više govorim o običnim korisnicima, jer mesto za pronalazak automobila jeste broj 1 – Polovni automobili. Ja bih samo se nadovezao da oni nisu BMW, ali jesu Mercedes u svom poslu. To mislim da je potpuno istinita izjava. U svakom slučaju, ponekad pratioci kanala koji, sad možda malo pravim i digresiju, ali sam svakako hteo da dođem na to, koji ostavljaju komentare, na primer – izašao je klip sa BMW 2, koji je jedan sjajan automobil, ima ih dva u Srbiji, jedan moj prijatelj je u posedu ovog koga smo snimili i stvarno me oduševio automobil, i sad ponekad ljudi ostave komentar – Ovo niko ne može da kupi, jer to je nabavljeno po ceni od 45.000e blago polovno. Međutim, nije cilj i nije ni jedan od tih videa zapravo prodajni video – Evo, pogledajte ovaj Seat ili pogledajte ovaj Volkswagen Golf i on košta toliko i zovite brzo. Ne, radi se zapravo o tome da mi pokušavamo da damo jedan prikaz modela, da ljudi koji su odlučuju da kupe jedan takav model ili razmišljaju o takvom automobilu mogu da ocene kolika je zaista ta prednja kaseta – koristi se kesica čipsa ili kokica, ali uvek je ista referentna veličina, da li ima dovoljno mesta ukoliko ste prosečno građeni, a mislim da sam ja prosečno građen i kakvi su neki utisci o motoru. I sad tu ima raznih situacija, raznih ponekad i prepucavanja u komentarima – da li je bolji sa ovim ili onim motorom, ali je cela ideja bila da se zapravo korisnicima i pratiocima sajta Polovni automobili i budućim vozačima i sadašnjim vozačima da jedna dodata vrednost. Mislim da smo mi u tome dosta toga uspeli, jer na početku te saradnje je taj kanal nije bio preterano aktivan, kao što si rekao, imao je 3200 subskrajbera i možda 11, 12, 13 nekih videa sa nekim reklamicama i ponekim korisnim savetima, i mi smo sada na 72, 73, 74 hiljade subskrajbera. Bilo je i tu i organskog rasta, bilo je i malo bustovanja na početku preko mreža da to što više ljudi vidi i ja i dalje dobijam neke komentare – Druže, može li Jetta druge generacije, i tako dalje. Pogrešno ljude misli da bilo šta što postoji na oglasima jednostavno mogu da pozovu i da im kažem – Dobar dan, možemo li mi da snimimo vaš automobil, to bi nam bilo korisno za kanal. Jer, iako znam da postoje kupci koji kupuju do 3000 evra, pa postoje ovi koji kupuju između 3.000 i 6-7.000, pa ova druga druga koji gledaju isključivo nova vozila ili blago polovna vozila. Prosto, proces nije takav zato što je proces kreiranja o kome možemo detaljnije kasnije je vrlo komplikovan, prosto nabaviti vozilo koje je dostupno, ti si čovek koji koristi vozilo svaki dan, zamisli da te ja zamolim, ti bi meni izašao u susret, ali šta voziš tih dva dana dok ja tebi uzmem taj automobil? Drugo, šta ćemo ako se sa tim automobilom nešto desi? Saobraćaj je živa stvar…

Ivan Minić: A imao si situaciju?

Miloš Maksimović: Bilo je situacija, bilo je nekih situacija. Može svašta da se desi. Znači, potpuno je drugačiji ugao ako ti meni daš tvoj privatni automobil, koji može i na prodaju i nešto se desi na snimanju, ne našom krivicom, pa možda i mojom, našom krivicom, ili ako se to desi sa automobilom koji je novi ili blago polovni automobil koji dolazi od uvoznika, koji je uglavnom kasko osiguran. Dakle, šta ćemo ako se on nešto ošteti ili šta ako neko ponudi automobil na testiranje, a nije baš, kako bi rekao, stabilan i mi vratimo automobil, ništa se ne desi sa njim, i on kaže – Pa, nešto se čuje sad. Šta ako naletiš na Stevu Žigona koji misli da se nešto čuje? Ja sam imao jednu ponudu, ne znam da li će ovaj podkast pogledati taj mladić, ali ponudio je jedan zanimljiv automobil, i pitao je da li može da bude prisutan na snimanju. Ja sam ga pitao da li je pitanje poverenja ili prosto je znatiželja u pitanju. Pa, on je rekao – pa, znatiželja, ali znate ja nisam nikome do sada davao automobil. Ja sam doneo operativnu odluku da to poljubim i ostavim, prosto zato što nisam bio siguran da to baš i nije taj čovek koj će reći – A, nešto sad ne valja sa automobilom.

Aleksandar Ašković: To je jako nezgodna situacija.

Miloš Maksimović: I prvi znak za uzbunu, ne u ovom konkretnom slučaju, je bio kada je Zastava 101, jedan “kec” koji je vrlo, vrlo, očuvan primera, stari primerak, jako lepo sređen. Jedan gospodin ima taj automobil i pričali smo da ga možda snimimo, ali onda je on rekao – Dobro, koja je garancija, šta se dešava ako bi (jer on njemu vredi sve pare na svetu, on njega čuva, to je kolekcionarski primerak) se nešto desilo, i šta ćemo zaista da uradimo ako se desi neki karambol na snimanju. Tako da, malo sam raširio ovu priču, ali do saradnje je došlo, da kažem, polu spontano. Zajednički prijatelji su i radili jedno vreme i rade u toj kompaniji. Ja sam sa njima imao dosta kontakata, i nekako se desilo. Mi smo se stalno nešto peckali i družili, viđali po tim nekim konferencijama, i onda je ovo prosto nekako spontano nastalo. Jako sam zadovoljan tom saradnjom, nadam se da i oni i mislim da su zadovoljni gledaoci pre svega, što je najvažnije. Zato što to jeste niša gde oni zapravo saznaju te neke informacije. Ti kad pogledaš te testove, oni vrlo liče jedan na drugi po formi. 

Ivan Minić: Pa, strukturno da. 

Miloš Maksimović: Strukturno da, i mislim da to jeste važno. To jeste važno jer onda gledaoci znaju šta tu mogu da očekuju. Dakle, biće o motoru, biće o dimenzijama, kako se vozi, šta se dešava sa tim motorom. Može tu da bude i tog malo zdravog humora, možda negde ja i promašim sa nekim fazonom, a možda bi trebalo da budem malo opušteniji u nekim klipovima. U svakom slučaju, ljudi znaju šta tu mogu da očekuju i ja primećujem po brendovima vozila kako ti klipovi prolaze. Znači, jeste, ako je BMW, Mercedes, to će da bude odmah jako gledano, Volkswagen odmah dobro prolazi, recimo bila je Honda Jazz, koja je jako sporo došlo do nekih 25.000 pregleda. Prosto, ne interesuje ljude. 

Ivan Minić: Hteo bih samo jednu stvar da te pitam pre nego što damo malo prilike Aškoviću, znam da ne može da sedi ovoliko dugo i da ćuti 🙂 

Aleksandar Ašković: Ne, zanimljiva je priča i zapamti gde si stao. Hoću da kažem, nešto vezano za Polovne automobile, zašto je to dobro? Zato što ima mali broj domaćih kanala koji rade testiranje automobila, predstavljanje automobila kao na srpsko-hrvatskom jeziku. I to je nešto o čemu moraš da vodiš računa da imaš jako puno na zapadu ljudi koji na engleskom testiraju gomilu stvari, ali engleski nije baš dostupan svakome. A onda imaš Miloša koji to radi jako solidno, jako lepo i ljudima je to interesantno da gledaju jer imaju sadržaj koji im je interesantan na jeziku koji njima treba. I to je nešto što treba da shvatiš, da bez obzira što postoji nešto na engleskom, ako nema na srpskom, uvek ćeš imati publiku. 

Ivan Minić: Upravo hoću da pričamo o tome kako praviš izbor. OK, deo automobila koje si vozio su automobili koje smo svi želeli da vozimo u nekom trenutku kad smo bili mali, srednji ili malo veći. Prosto, ono, potpuno je OK da posebno u tim nekim posebnim prilikama, novogodišnjim i tako dalje, uradiš test nečega što je ili ekskluzivno ili posebno interesantno. Ali, to je jedan određeni procenat, ne preveliki deo tog sadržaja. Sadržaj koji radiš jeste u suštini najinteresantnije. Bili su predstavnici manje više svih automobila koji su najprodavanijim i najinteresantnijim. To je prosto nešto što Polovni automobili a i mi kao ljudi koji prate tržište i po prirodi stvari znamo šta je ono što ljudi najviše vole, šta je ono što ih najviše interesuje. I da, postoje različite kategorije, ono, do 3, od 3 do 5, od 5 do 7, od 7 do 10 i mašala. I različita očekivanja svih tih ljudi. Ali, kako ti praviš selekciju šta ćeš snimati. Imaš ograničenja koja su realna, svakako, ali kako praviš plan snimanja za neke naredni period. 

Miloš Maksimović: Nekada je ta stvar inducirana, da tako kažem, time da se javi neko od uvoznika i kaže – evo, mi sad imamo automobil, da li si raspoložen da testiraš taj i taj određeni modeli ili novi model koji se pojavio na tržištu. A nekada se radi o tome da ja sednem i razmislim ko od mojih prijatelja ili poznanika bi mogao da ima neki automobil koji verujem da će biti zanimljiv. A kada govorimo o prijateljima i poznanicima, lakše je tako se organizovati za snimanje, pre nego da zaista, kao što sam maločas rekao da ja okrenem nekoga random sa oglasa i pitam ga da li on može da mi da automobil. Imao sam jedno, sad mala digresija, ali u vezi sa tvojim pitanjem. Primetio sam, jedan Volkswagenov model je u pitanju, u mom kraju i vidim da je čovek okačio samo papir na njega da se prodaje. I ja odem na Polovne automobile i proverim, zapravo izguglam taj broj telefona i vidim da nije na Polovnim automobilima, što je prilično čudno, jer ako hoćeš da prodaš automobil, otprilike postoji jedno par praznih mesta, pa drugo i treće mesto gde to možeš da uradiš. I pri tome čovek nije okačio oglas i ja uradim cold cal, ja pozovem čoveka i predstavim se da sam tu iz komšiluka, da sam video automobil, da ovo nije nikakav prank call i da sam jako zainteresovan i da bi bilo jako interesantno i možda bi njemu pomoglo da proda taj automobil. I čovek mi prekinuo vezu. Ja sam poslao poruku – Izvinite, nisam shvatio da li ste zainteresovani jer se prekinula veza. On kaže – Da, možda se prekinula veza, a nisam ni siguran da li sam zainteresovan. Znači, naleteo sam na baš čudnog čoveka. Elem, proces selekcije je takav da uglavnom inicijativa dolazi sa moje strane, razmislim šta bi to moglo da bude interesantno, konkretno, za dva dana treba da snimama jedan automobil koji jako, jako dobro prolazi na našem tržištu, polovan, dostupan i biće zanimljiv i gledan klip, automobil koji baš dosta kupaca želi da vozi, istočne je izrade, SUV i tako dalje.

Aleksandar Ašković: Dacia Sandero. 

Miloš Maksimović: Daleko istočne izrade. 

Ivan Minić: Lada Niva?

Miloš Maksimović: Ne, ne…

Ivan Minić: Još istočnije?

Miloš Maksimović: Ne, ne, Nisan Qashqai… 

Aleksandar Ašković: Dobar, dobar, moj drugar ga ima i jako je zadovoljan. 

Miloš Maksimović: Elem, to je automobil koji se svojevremeno čekao više od šest meseci, zato što nisu mogli da stignu da naprave… 

Ivan Minić: U vreme kad se svi nisu čekali više od 6 meseci, kao sad…

Miloš Maksimović: Tako je. Tako da sam imao XTrail u rukama koji mi je pao slučajno preko poznanika, pa neki njegov prijatelj ima, koji je najprodavaniji SUV kada pogledaš globalno. Prosto, najrašireniji model. Tako da, kažem ti, nekad je inducirano time da uvoznici imaju nešto zanimljivo ili neki prodavci vozila, a nekada, češće, je to sedni, pa malo porazmisli. Sad će da se pojavi, evo za par dana, bolje da nemamo vremenske odrednice u podkastu, ali pojaviće se sasvim sigurno kada ovo bude emitovano, snimak koji ima šokantan naslov, a to je “Da li Volkswagen Passat sme da bude benzinac?”. Postoje dva takva na oglasima i ja sam odabrao da ga snimam baš da bismo razbili tu predrasudu, zato što ljudi očekuju da to mora da bude 2.0 ili 1.9 TDI, dizel, dizne i sve to. Zna se šta i kako je 🙂 Ovo je motor 1.4TSI koji je prilično neočekivan, “jao ispod 2000 kubika, pa koliko troši, šta radi, plus ima deaktivaciju cilindara, pa to će da se pokvari” i tako dalje. 

Aleksandar Ašković: Dosta ljudi, uključujući i mene, na to gledam, malo mi je to čudno, ta automobil sa 3 cilindra. Kako, bre, tri cilindra, druže? Hajde, sa 4, to razumem, ali zašto sa 3? Tako da, dosta tu ima nekih stvari koje sad dolaze, koje su nove. Znaš, nekad su automobili, znalo se zadnjih 30 godina, ajde, 20 godina, to je bila tehnika, oprema, da li ima radio, da li nema radio, da li ima MP3, da li nema MP3. Ovo sad već…

Miloš Maksimović: Moram samo da se nadovežem, a to je – mi, naše tržište je nekako na dnu lanca ishrane. Kada pričamo da je najveći broj kupaca traži upravo u onoj niši do 3-4-5.000 evra neki automobil. Mi očekujemo od automobila koji je prilično zamašna investicija da traje dugo, da neče nikada da se pokvari, da je super, i da te dobro služi, da je pouzdan… 

Ivan Minić: I da je jeftin za servisiranje. 

Aleksandar Ašković: I za registraciju. 

Miloš Maksimović: Što bi rekla supruga jednog mog prijatelja – “Pa, nije valjda da sad moramo i gorivo da sipamo?”. Znači, mora da se i servisira i da se sipa gorivo. Elem, šta hoću da kažem. Negde napolju ceo taj trend downsizinga se malo načeo i smanjivanjem motora i smanjivanjem zagađenja, i tako dalje, tih nekih novih rešenja. Ni meni se ne sviđa jer na kraju ćemo sve da svedemo i vozićemo se svi na struju, kako ćemo da se punimo, i videćemo koliko će to biti čisto, to je drugi problem. Ali, ja sam recimo imao situaciju u široj porodici da je čovek sad u Austriji kupio automobil koji je polu, znači hibrid je, i 1500 kubika ima. Ja sam se zamislio šta će da bude za 10 godina sa tim motorom. I shvatim, ne ti u stvari živiš u Austriji, ti ćeš da ga vratih posle 3 godine i ti ćeš da uzmeš nešto drugo, jer to je tamo ciklus koji je uigran i koji je normalan, i tako dalje. Sad odosmo malo dublje u celu priču o automobilima, ali hoću da kažem, mi zato što smo na dnu lanca ishrane,… 

Aleksandar Ašković: Je li mora i da se sipa benzin?

Miloš Maksimović: Tražimo nešto od automobila što negde napolju i na nekim drugim tržištima već odavno nije toliko bitno, jer je to ciklus, potrošačka ekonomija koja ide samo menjaj – pravi i tako dalje. 

Ivan Minić: To je ono što ljudi često kažu, iako ja imam, naravno neke svoje favorite i zna se šta volim, manje više svi znaju to, ali suštinski, nema više loših automobila, ne postoji više opcija da ti naletiš na automobil koji neće ispuniti one tvoje bazične kriterijume koji svako od nas ima. Druga stvar je šta se tebi sviđa. Svako od nas ima nešto što mu se sviđa, ali to, kao, loš automobil, nov loš automobil, to ne postoji. 

Miloš Maksimović: Tako je, ne može niko sebi više da dozvoli da pravi katastrofalno loše automobile, jer to jednostavno tržište neće progutati i doviđenja. 

Ivan Minić: Znaš, svi imamo neke svoje momente. Ja kad uđem i ako su mi materijali unutra, ako mi ne prijaju, ako mi se ne sviđa loša plastika i tako dalje, kad razmišljam da će za deset godina da bude još gora, meni je to ozbiljan problem, a realno, to nije pitanje kojim bih trebao da se bavim, ali, prosto, ono, predistorija koja je takva kakva je je posledica da mi razmišljamo na drugačiji način od tržišta za koga se to u suštini pravi. No, dobro, dosta o automobilima. Da se vratimo na istoriju 😀 

Aleksandar Ašković: Da, da, da, ne zna se šta je gore 😀

Ivan Minić: Kada ti, a to si pričao i u onoj epizodi u kojoj si sada već podavno bio u Pojačalu, pričao si na koji način, zapravo, YouTube funkcioniše. E, sad, proizvodnja sadržaja nije isključivo vezana za YouTube. YouTube jeste najpopularnija video platforma, posebno za neki malo duži sadržaj. Za kraći tip imamo i društvene mreže, ali to onda ima neka svoja pravila koja su drugačija. Hajde prvo da krenemo od Youtuba, pa onda da se bavimo i nekim drugim stvarima. Prva stvar je, koju bih hteo da pitam, o čemu, prosto, evo, neko ko ne zna ništa, zna iz ugla korisnika, prepoznaje, gleda, informiše se, možda je i učio neke stvari na YouTubeu, ali sada prvi put treba da krene u nekakvu planiranje i proizvodnju nekakvog sadržaja. Šta treba da zna, šta treba da razume o tome kako YouTube funkcioniše da ne napravi neku grubu grešku na samom početku?

Aleksandar Ašković: Grube greše se uglavnom odnose ne na kvalitet sadržaja, nego na korišćenje muzike na koje nema pravo, pa mu neko blokira video ili još gore, dobije copyright strike. Problem je sa temamam, znači, YouTube je sad prilično osetljiv na određene teme, pre svega na oružje, na reklamiranje nekih suplemenata ili na reklamiranje bilo čega što ima veze sa lekovima. To ume da bude jako nezgodno. Ali, većinom ljudi greše sa muzikom. Zalepe pesmu omiljenog pevača i onda im sutra neko blokira video, a oni su u fazonu – pa, kako? Takođe, bilo ko ko hoće da komentariše bilo koje sportske događaje, ako pokuša da uzme neki video materijal koji nije njihov, može da doživi istu tu sudbinu, i onda se bune i tako. Znači, to su neke greške koje većinom imaju. Što se tiče ovih grešaka ovako, većina ljudi ne razmišlja kada daje naslove, ne popunjava opis i tagove. To je definitivno većina ljudi. Ne pravi thumbnail za svoj video, tako, uzme i napravi ga, uloži jako puno vremena na njega, baci na YouTube i … onda se ne desi ništa i oni su u fazonu – ovo ne funkcioniše. Takođe, ne promovišu svoj video. 

Ivan Minić: Hajde samo da se zadržimo kod tog dela da svaki video opremimo svim stvarima koje su potrebne – o čemu treba da razmišljaju?

Aleksandar Ašković: Za početak, recimo, ako prave video klip o nekoj hemiji od kojih se prave sapuni, to mi je prvo palo na pamet, ti onda moraš da istražiš šta su te bitne, ključne reči koje ljudi kucaju u searchu za tu vrstu proizvoda ili tu vrstu sadržaja da bi ti onda mogao da to odradiš. Ne možeš da napraviš video, objaviš na YouTube i odeš. Prvo pogledaš šta radi konkurencija. Konkurencija može biti spoljna, to je su sada Englezi i ostali ili može biti domaća. Znači, pogledaš šta oni rade, kako oni rade, pogledaš koji je njima najgledaniji video, kakav je naslov na tom videu, šta su stavili u opis, da možeš da vidiš tagove čak. Zatim pogledaš neke video klipove koji se bave YouTubeom, tipa eto moje gostovanje je poprilično dobro, tu sam baš dao dosta saveta. Moraš da se edukuješ. 

Ivan Minić: Moraš da probaš da uđeš u glavu svog potencijalnog gledaoca, slušaoca, konzumenta i da probaš da im predstaviš to na način na koji oni traže. 

Aleksandar Ašković: To je super u teoriji. U praksi, to ćeš postići tek nakon desetog, petnaestog klipa, jer jednostavno ti ne znaš ko su tvoji gledaoci. Ti možeš da uzmeš da zamoliš ljude koji su tvoji kupci da im pokažeš video i da pitaš – Druže, da li se tebi ovo sviđa? A to nema svako, pre svega mogućnost, a ni šanse da uradi. I onda ti moraš da malo pipaš u mraku. I kažem, prvo gledaš šta rade ljudi oko tebe, pa onda pogledaš šta su oni dobro uradili, sad ti kao neko sa strane, pa pozoveš malo familiju, pozoveš prijatelje, kažeš im – Druže, vidi ovaj video, kako ti se dopada, da li drži temu. Znaš, moraš da popričaš sa ljudima, a ne samo da uzmeš da smisliš. Ljudi iz anksioznosti, nervoze snime to i, kao, to je to. Znači, naslov mora da bude dobar naslov. Ne treba da bude clickbait naslov.

Miloš Maksimović: Malo o automobilima. Ja sam na primer izbacio, samo malo da se nadovežem, pa samo nastavi, izvini što te prekidam. Nisam obratio pažnju, prosto nisam video da je Jurij Šebalj testirao Golf R od 300 konjskih snaga, i ja sa uvek dam predlog Polovnim automobilima i ja napišem i opis videa, kao što pišem i scenario i prosto razrađujem celu stvar, jedan predlog od nekoliko naslova. Neki od njih su pitanja. “Zašto je ovaj auto popularan?” i tako dalje. Ja sam dao predlog za “Golf R vuk u jagnjećoj koži”. Ispostavilo se da pod istim naslovom je i Jurij Šebalj isto to uradio, pa sam to video tek u komentarima. Tu sam napravio tu grešku da nisam to pogledao. Prosto, to je jedna. A što se tiče thumbnailova, tu moram da grešim, jer thumbnail je uvek automobil. 

Aleksandar Ašković: Da, tu je sad problem. Znači, hajde da kažemo – naslov. Naslov može da bude sličan konkurenciji, to nije dobro, jer taj video ima viši rang i samim tim teško će doći kod tebe. Ali ako je naslov kao kod konkurencije, pa uzmete pa ga malo promenite, to može biti dobar naslov. Opis – opisati proizvod, napisati šta su to bitne stvari unutra, davati neke linkove ka svojim sajtovima, ka društvenim nalozima, mogućnost da se naruči taj proizvod, stavite e-mail, broj telefona, šta god želite, nebitno je. Staviti grafiku na ekran – pogledajte opis za više sadržaja, staviti grafiku na video – naručite tako i tako. Staviti thumbnail jasan, voditi računa da gledaju ljudi na telefonu. Znači, mora da bude jasan thumbnail. 

Ivan Minić: Da bude krupno.

Aleksandar Ašković: Što kaže moja bolja, lepša polovina – Da bude “velka” glava. Znači, važno je da bude velika glava, osmeh, kez, emocija neka. Napravite neko istraživanje da ako imate na thumbnailu čoveka sa otvorenim ustima, to je veća šansa da neko pogleda taj thumbnail jer utiče na njega da vidi šta je to njega toliko iznenadilo i šokiralo.

Ivan Minić: Dobro, tu pričamo pre svega o ljudima koji prave nekakav sadržaj gde je osoba u centru pažnje. 

Aleksandar Ašković: Recimo. 

Ivan Minić: Kada je u pitanju proizvod…

Miloš Maksimović: Otvorena hauba 😀

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je 😀 Detalj, neki detalj koji je bitan. Neki detalj za koji vi znate da je bitan vama i ljudima koji će da konzumiraju taj sadržaj. I tu se sad testira. Danas ćete staviti otvorenu haubu, sutra ćete staviti zatvorenu, prekosutra ćete da uzmete haubu pa da je otvorite, zatvorite pa u Photoshop napravite pola-pola. To je već sad testiranje. 

Ivan Minić: Ali ne treba komplikovati, bolje je testirati, nego ulagati previše vremena.

Aleksandar Ašković: Ne, ne, to je jednostavno to i ne samo to. Vi jednostavno gledate kako ljudi prolaze i imate analitiku na YouTube koja vam govori, tačno pokazuje click through rate, koliko je ljudi videlo, koliko je ljudi kliknulo. I to je najbolji pokazatelj za vas da li nešto valja i li ne valja. Što je veći click through rate, to znači da ste tu bolji posao uradili i treba da na neki način to ponovite. 

Ivan Minić: Šta treba da znamo od toga šta je YouTubeu važno kada je naš sadržaj u pitanju?

Aleksandar Ašković: Da ga što duže gledaju ljudi. Samo to. I ništa više. I da ima što više komentara ispod video klipa.

Ivan Minić: Ili reakcija, bilo kakvih.

Aleksandar Ašković: Komentari. Kako se ono kaže – Je li primate stranu valutu? – Primamo, ali najviše volimo marke. – Znači, primate. – Jeste, ali marke volim najviše. 😀 Znači, komentari.

Miloš Maksimović: Primetno je u videu gde testiramo automobil koji upoređujem sa Passatom, i kažem – Šta biste vi radije vozili, napišite u komentarima. I onda komentari eksplodiraju, to je jako dobro za kanal, a i dobro je i ljudima da sebi daju oduška.

Aleksandar Ašković: Jeste, znači uvek je potrebno da postoji cal to action, jedna divna srpska reč. Znači, morate u videu da kažete – šta vi mislite, dajte nam svoje mišljenje o ovome, da pozovete ljude koji vas gledaju da oni učestvuju u kreiranju sadržaja, jer su ljudi na to navikli. Ja uređujem nekoliko desetina kanala i ti komentari koje ljudi ostavljaju, ja se češem po glavi, razmišljam – Šta je druže tebe spopalo da ostaviš tu vrstu komentara u 12 pre podne. Razumeš, da su vanzemaljci, CIA, Vatikan. Od 12 sati ujutro razmišljaš o Vatikanu, zavere CIA?

Ivan Minić: Na sportskom kanalu.

Aleksandar Ašković: Da, na sportskom kanalu. To je već razmisljašnje za 8 sati naveče, kad si se vratio kući, popio dva piva, šef te maltretirao i kažeš sebi – Ma, sad ću da mu kažem sve.

Miloš Maksimović: To je kao kad izađe video Renault Koleos, koji traje nekih 12-13 minuta. Objavljen je pre minut i već ima dislike. Znači, ja imam subskrajbera koji dolazi da dislajkuje. 

Aleksandar Ašković: U, to je dobro. 

Miloš Maksimović: Plus komentari – A, šta sa velikom flašom? Ja uvek pokažem koliko ima mesta u džepovima u vratima da može da stane velika flaša i idu komentari – Aman više sa velikom flašom. Onda ja ponekad odgovorim – Pa, je li vi niste putovali negde malo više, par stotina kilometara. Pa ne staneš na svaku pumpu da uzmeš malu flašicu sa vodom. Ali, to je nekim ljudima korisno, a neke izuzetno iritira.

Aleksandar Ašković: I to je totalno OK. Kako ja kažem – Gajite svoje hejtere. Pa, bukvalno, gajite svoje hejtere. Hauard Stern je napravio karijeru na tome i ne samo Hauard Stern, Džejk Pol, čovek koji je postao “bokser” (da me ne bi neki bokser našao na ulici i premlatio zato što sam ga nazvao bokserom, to je bokser sa znacima navoda). Zato što ga ljudi ne vole. Ali, to je taj momenat koji sada nema veze sa ovom celom pričom, a to je kada imate mogućnost da širite sav taj uticaj ili influence ili kada vas ljudi jednostavno prate da vide šta ćete sledeće da kažete, pa nebitno da li vam se to sviđa ili ne sviđa, to je kapital i biće kapital sve više i više. I svi ti ljudi koji postaju mladi privrednici, koji imaju neke svoje instagram naloga, Facebook naloge sa par hiljada pratilaca, to će u nekom momentu kada postane firma postati njegov kapital jer će on kroz te kanale komunikacije moći da predstavi te proizvode inicijalnoj količini ljudi pre nego što bude imao para da napravi neku drugu varijantu. Pa, čak i taj YouTube kanal koji pravite i na njemu objavljujete recenzije filmova ili knjiga ili video igara ili nečega, u nekom momentu vi možete kada porastete da to predsavite da to postane nešto drugo, a i ne mora. Ali da se vratimo na ovu varijantu. Rekli smo, thumbnail treba da bude jasan, treba da nema puno varijanti, treba da ima neki tekst, taj tekst ne mora da bude isti kao tekst naslov videa, može da se razlikuje. 

Ivan Minić: Ali mora da bude relevantan.

Aleksandar Ašković: Trebalo bi da bude relevantan. Mislim, samo rizikujete da čovek koji vidi thumbnail uđe, vidi video koji mu se ne sviđa i izađe sa njega.

Ivan Minić: Što nije dobro.

Aleksandar Ašković: Pa, generisaće mali watch time, kada dovoljna količina generiše mali watch time, YouTube prestaje da servira taj video. I onda ste u problemu. Naravno, postoji način da se to zaobiđe i da se to vara algoritam, ali kada se to onako skroz naskroz, moj savet je da ljudi to ne rade. Ja uvek kažem – bolji je blagi clickbait, bolje je da zaintresujete čoveka, nego da ga lažete otvoreno i da posle rizikujete da on to više neće da gleda. 

Ivan Minić: Šta treba da znaju kada je u pitanju planiranje sadržaja? Odnosno, storytelling kako treba da izgleda.

Aleksandar Ašković: Da to traje. Znači, ne možete sa dva videa rešiti sve svoje probleme. Odmah kad spremate, spremite barem 10, 15, 20 tema. Ne morate sve teme da obratite. 

Ivan Minić: Ne morate da ih razradite.

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. Važno je da znate o čemu ćete da pričate, jer većina stvari o kojoj ćete vi da pričate, ako ste mali privrednik, vi znate to, bavite se time, zaboga. Recimo, dosta obućara postoji, mada to kao lagano umire zanimanje, ali nikako da umre, pošto, jelte, do 3.000 evra autombili. Pa, vidi, ja imam neke sandale koje bih hteo sad malo da se udari đon. Znaš, kao šta obućar sad može da priča? To je uvek bilo pitanje meni – Šta obućar može da priča? Može da priča o tome kako izabrati pravu obuću za rad. Recimo, tu je ona čuvena priča za nož. Kada smo bili u Boru, držali smo neko predavanje i ustaje baja – Ja ću da se reklamiram na YouTubeu. Ja kažem – Super, čime se bavite? – Ja pravim noževe. Ja zbunjen, ne znam šta da kažem. U tom trenutku je bio super trend na YouTube, ljudi su zagrejavali noževe na par hiljada stepeni i sekli lubenice, sve što može da eksplodira od toplote u slow motion. Eto, bukvalno ti dokazuješ da nož koji ti praviš je dobrog kvaliteta i imaš zanimljiv sadržaj. Znate, mora da se da neka korisna informacija. Ne možete da budete – Ja sam obućar Marko, ovo su stvari koje sam ja uradio, ovo su ljudi kojima sam popravio obuću i to je to. 

Ivan Minić: Ne, evo recimo, evo ajde.. obućar. Postoji hiljadu i jedna tema koja može da se prođe. Prvo, koja je razlika između kvalitetnih i nekvalitetnih cipela. To je nešto što možeš vrlo praktično da pokažeš i objasniš zašto je bitno da uzimaš dobre cipele, jer imaš jedan par stopala i jednu kičmu. 

Aleksandar Ašković: I ne samo to. Došla je zima, led je, kako ćeš ti da prođeš, pošto ulice u Beogradu se “čiste” redovno, kako ćeš ti proći preko leda da ne pogineš. To je druga stvar. 

Ivan Minić: Pravilno održavanje obuće. 

Aleksandar Ašković: Ali ne moraš ni tu da budeš. Zašto da ne budeš obućar koji priča o sportu. Sad, to je drugi momenat cele priče. Ti jesi obućar, snimaš se u obućarskoj radionici i imaš povremeno neke stvari koje su vezane za obuću, ali voliš Zvezdu,voliš Partizan, voliš Formulu 1 i ti sad pričaš o tome. Ti praviš svoj online presence sa nečim što je tebi konkretno bitno i prosto provlačiš svoj posao. Ne moraš da budeš… Znaš, dosta se ljudi fokusiraju usko, kao – ja pravim noževe i šta sad da radim sa nožem, da bodem ljude? Ne ide, ne ide…

Ivan Minić: U saobaćaju… ti vrlo često dođe do toga.

Aleksandar Ašković: A, dobro, u saobraćaju je bolja bazuka, budimo realni. Znaš, ne možeš da ga omašiš nikako. Ali, kažem ti, tu je taj momenat da čovek koji to radi razmisli šta bi meni bilo komotno da radim i o čemu bi ja voleo da pričam, pa tek onda da snima. Svi znamo Neovlašćenog servisera, čoveka koji je napravio sebi priču, i radio je svakakve stvari. On nije radio samo da otvori haubu i priča o motoru. On je radio i skečeve, on je radio i podkast, on je pričao o svemu i svačemu…

Ivan Minić: I lajvove…

Aleksandar Ašković: Jeste, i lajvove. Jeste, jeste… I onda je okačio, to je meni najtužnija priča ikada, ako je to istina, da su mu ugasili kanal jer je imao poster u… 

Miloš Maksimović: Mmmm, nije.

Aleksandar Ašković: Nije? Dobro, takva je priča bila, nema veze. Bottom line je da postoje različite stvari koje vi možete da radite na YouTube koje mogu biti interesantne ljudima. Nemojte se ograničavati na ono što radite. Ako proizvodite samo čaše, najlakši način je da uzmete i mrvite čaše i da pričate o tome da su vaše čaše kvalitetnije. Znači, uništavanje nečega je uvek interesantno ljudima. Destrukcija, ali ne mora da bude.

Miloš Maksimović: Može da bude priča o koktelima i kako se prave kokteli i u kojim čašama se služe. Evo, primera radi ASMR kuvanje, doživljaj kuvanja, pa je tu i nož. To je otprilike ta priča.

Ivan Minić: Ono što bih hteo još, da kažem, u završnom delu ovog razgovora da pomenemo, jer to jeste važna tema, doticali smo se ali nismo ušli suštinski u nju. Miloše, OK, ti si lice tog kanala i ti si autorski taj koji postavlja većinu stvari. Dobar deo su testovi, ali ima i drugih stvari, ima korisnih saveta, sezonskih stvari koje su vrlo važne, da nema tebe niko ne bi znao da stavi lance na kola i tako dalje, i tako dalje. To jeste big deal. To je cool. Ono gde se vrlo često pravi značajn iskorak je trenutak kada uključiš još neke autore, kreatore koji već imaju svoju publiku i vi jedni druge gurate, jedni na se piggy backujete, da tako kažem, da napravite neku veću publiku. Bilo je dosta takvih saradnji u kojima si ti učestvova. Kako je to izgledalo? Prvo, odakle inicijativa, odakle je izgledalo dogovarati sve to, šta su bili uslovi koje je trebalo uzeti u obzir, jer prosto vi imate svoju publiku, oni imaju svoju publiku, oni imaju svoj način, vi imate svoj način na koji nešto radite, a sada treba napraviti nešto što pomiruje ta dva. Kako je to prosto izgledalo i koja ti je omiljena saradnja koju ste napravili?

Miloš Maksimović: Ja moram samo malo da se izvinem, možda ne mogu do kraja da odgovorim na tvoje pitanje zato što aktivno nisam učestvovao u dogovorima kada pričamo o saradnji Polovnih automobila i momaka iz Dnevnjaka, sa Neovlašćenim serviserom je već druga priča, ali sam delimično uključen, ali delimično mogu da odgovorim na pitanje. Ideja je bila da se ekipa iz Dnevnjaka pojavi u tih nekoliko klipova baš zato što oni generišu i privlače, recimo, uglavnom mlađu publiku koji će sutra biti vozači i kojima će sutra Polovni automobili biti zanimljivi. I to su klipovi koji zaista imaju ozbiljan broj pregleda na tom kanalu. Znači, moj najgledaniji test je test G500 na kvadrat Mercedesa, koji je onaj džip ogromni i koji je jedno suludo vozilo i vozilo za, kako sam ja rekao, za Treći svetski rat. Uđeš unutra, samo se zaključaš i to je to. On ima zaista veliki broj pregleda, ali ono što nisu testovi a zaista je gledano jesu upravo klipovi gde su sarađivali momci, veoma kreativni momci iz Dnevnjaka. Trebalo je da se realizuje još nešto gde smo trebali da budemo Miloš Milaković i ja. Nije propalo, nije do kraja ideja zaboravljena, možda bude realizovana. U svakom slučaju, ti klipovi baš zato što su iz njihovog načina rada urađeni, a imaju veza sa Polovnim automobilima, jako su dobro prošli, a to je, dvougao, vozač koji vozi dizel i na plin i na benzin, pa onda uđe, traži automobil, pa kako sa službenim automobilom. To su zaista fenomenalne stvari. Nisam do kraja bio uključen u dogovor, ali ideja je bila ta – da se malo tu proširi, da se da i zabave, znači, nije samo suve informacije. Ja sam recimo, kad pričamo o zabavi, u klipu gde testiram Alfu Julietu, ispričao 12 viceva o njoj. I imali smo neke negativne reakcije, došao je mail od čoveka – Pa, zašto ovaj čovek toliko ne voli Alfu. Onda je izašao sledeći klip sa Astrom, pa piše – Za Astru nije ništa zamerio, nema vica. Ja sam se izvinio na kraju klipa, jednostavno, ako kupiš automobil, ako kupiš Alfa Romea kome je već neko uzeo dušu, vrlo verovatno ćeš ti biti taj kome ona umire na rukama. Ako kupiš novu Alfu i održavaš Alfu, neće biti problema. 

Ivan Minić: A i mislim, tu postoji taj jedan veliki problem, a to je ako kupuješ Opel Astru, tvoja očekivanja su vrlo minimalna. Tako je. 

Miloš Maksimović: Tako je, tako je. Svaka roba ima svog kupca. To je na ovom šarenom djunjelu, kada bi svi voleli isto i želeli isto, ne bi postojale ni različite košulje, majice ni različiti automobili.

Aleksandar Ašković: Pa, bili bi u Severnoj Koreji gde imaš tri frizure, ako si žensko. 

Miloš Maksimović: A ako si muško, ne možeš onu glavnu. Elem, šta hoću da kažem, to su zanimljive saradnje. Sa Mirkom smo uradili šta možete sami da proverite na automobilu. To je nešto što žulja najviše ljude kada odu da kupa automobil, da li kupuju na placu ili kupuju od nekog privatnog lica, manje više svejedno je. Ali, ako si čovek koji nije iskusan ili kupuješ svoj prvi automobil ili kupuješ drugi, treći, a ne znaš šta da gledaš, može se desiti da, ne da budeš prevaren, ali da kupiš automobil koji je malo više prešao ili ga je neko dodatno našminkao. Pa, smo mi to pokušali da ukažemo na to šta sve treba i šta sve može da se proveri i, evo jedan malo otkriće, mi smo snimili jednom taj video, pa smo ga snimili malo sterilnije sa sve izjavama Mirkovim, mojim, bio je tu još jedan serviser i tako dalje. A onda kad smo to pogledali, nije nam to bilo dovoljno dinamično. I onda smo ga uradili tako da to izgleda kao da je iz jedno take-a, gde zaista YouTube dozvoljava da bude malo prljavije, da ne mora svaki kadar da bude savršen, svaki švenk, ali je važan priča. I to je tako išlo i taj klip je jako dobro prošao i ima preko 100.000 pregleda i mislim da je ljudima bio koristan. 

Ivan Minić: I moram da kažem, zaista, Mirko je fantastičan storyteller.

Miloš Maksimović: Ne, on je sjajan, njega prvo kamera jako voli i on zna o čemu priča i prepun je energije i jako dobru energiju širi. Inače mi je i komšija. 

Ivan Minić: Ne, znam, ali ja nisam neko ko će gledati tu vrstu sadržaja, jer je mi je on beskrajno zanimljiv i simpatičan. Te kraće varijante ne mogu gda gledam nekoliko sati, mada sam bio na tvom lajvu, ali ove kraće stvari mi je vrlo zanimljivo da pogledam zato što on ima fantastičan odnos sa kamerom. OK, on je amaterski glumac, pored svega ostalog što radi, on je i amaterski glumac. Pomaže sigurno u celoj priči. Ali, nije to nešto što je nedostižno za nekoga drugoga, samo uz malo više prakse. I on u prvim klipovima nije bio dobar kao što je danas. 

Miloš Maksimović: Ako pogledamo sada moj prvi klip za Polovne automobile, ja to radim sad sa devet godina pauze, ja nisam zadovoljan sada. Ja nikad nisam zadovoljan. Ali, kada dobijem video na pregled, da pogledam kako smo to uradili, ja uvek znam šta je sve moglo još bolje da bude urađeno. Neki kažu da je to stremljenje ka perfekciji, ali da ja sebi ne kačim odrenje, prosto, kada prođe dovoljno vremena i uvežbaš, to je ono što Kojot rekao, gospodin Ašković, trial and error. Probajte, probajte i vidite, to ide vremenom, uvežba se i budete opušteniji. Naravno da je moja prva emisija i prve vesti ili prva vremenska prognoza koju sam radio na B92 pre hiljadu godina, to je danas kad bi pogledao, to je verovatno plač majke božije, ali, vremenom to dođe i čovek zna šta radi, oseti se prijatno u tom prostoru, dok ne budu probali, neće moći da se osokole dovoljno da to krenu da rade rutinski

Ivan Minić: I ti uvek znaš kako je to bilo, šta si radio i pamtiš, ali niko drugi to ne vidi. Ljudi, kada biste videli koliko je meni neprijatno dok ovo vodim, generalno, ne samo sa njima dvojica, nego generalno…. to se ne primeti.

Aleksandar Ašković: Ja sam mislio da ti nas voliš? 🙂

Ivan Minić: Ja vas obožavam i sa vama je mnogo lakše, mnogo lakše nego kada radiš sa ljudima koji ti nisu bliski, koji ti nisu poznati, sa kojima nemaš toliko zajedničku istoriju, ali uhodaš se.

Miloš Maksimović: Ja imam jedan mali savet, kada pokušavam da opustim neke govornike na nekim događajima koje vodim, jer najveća tri straha poznato je da su strah od smrti, strah od visine i strah od javnog nastupa. Do kog pričate i dok god čovek izlaže nešto o čemu on jako dobro zna, karte su u njegovim rukama, i greška se sa druge strane neće videti osim ako nije apsolutno toliko velika ili ako taj koji izlaže ili je na bini toliko ne podcrta i zbuni se katastrofalno. Sa druge, ako čita američki predsednik, ako čita bilo koji predsednik sa papira, pa čitajte i vi. Niko ne očekuje da ste aposlutno spremni da izađete na govornicu ili da sednete sada ispred kamere i pričate. Može da se koristi prompter, postoje aplikacije koje mogu da služe kao prompter, pošto imate i papire, niko ne očekuje da ste vi savršeni u tom poslu i tako ćete se osokoliti. Obaška sada što ljudi ne vole da čuju svoj glas, zvuči im čudno jer je drugačije čuju kroz kosti lica i drugačije se projektuje u glavi. Sa druge strane, jao, pogledaj me na šta ličim, pa zarozala mi se košulja ili sam debeo ili sam mršav ili šta ja znam ili vidi mi kosu, to su sve neke imperfekcije, što bi rekli na starosrpskom, ali to vremenom čovek može da savlada. Dakle, dok god znate o čemu pričate, to je ogroman ulog u vašim rukama. Ako dobro poznajete to o čemu pričate. Ja sam obućar, ja ovo radim. To može da bude neposredna priča upravo kao Mirko Rašić, koji apsolutno zna o čemu priča, plus ga voli kamera i ima nekog iskustva u tome i to onda ide lako. 

Ivan Minić: Ono što bih hteo za sam kraj, Kojote, pričamo o sadržaju koji može da ima veliku publiku, ali ne mora nužno da ima veliku publiku. Uostalom, vi ste u podkastu koji nema ogromnu publiku, ali ima publiku koja je vrlo lepa, angažovana, ali i pričamo o nekom broju od 5, 6, 7 hiljada ljudi koji prosečnu poslušaju i pogledaju svaku epizodu, koji je vrlo utemeljen u ciljnoj grupi kojoj ja želim da se obratim. Neko bi možda rekao, kada ulazi u takvu priču da nije vredno truda, da nije vredno truda raditi nešto što će videti par stotina ili par hiljada ljudi i vrlo je teško, verujem, prebaciti tu barijeru da broj ljudi je jedna star, a broj publike, odnosno broj ljudi koji su ti relevanti za ono što trebi treba je nešto potpuno drugo. I to ako je videlo 300 hiljada ljudi koje ne zanima to, nisi postigao ništa. Ako je videlo 300 onih koje zanima, možda ćeš imati neki rezultat od svega toga.

Aleksandar Ašković: To jeste najveći problem, to jeste najveći problem. Ljudi ne mogu da pomire sa malim brojkama, ljudi ne mogu da se pomire sa negativnim komentarima i ljudi ne mogu da se pomire sa time da to nije ostvarilo nešto što oni očekuju, pogotovo ako su naterani na to, ako on sam sebe natera da se snima i snimak ima 15 pregleda. Razumeš. To je sad već druga stvar i to je već mentalni princip da ti shvatiš da to je put, da to traje, da Rim nije izgrađen za jedan dan i da treba u suštini istraješ u tome, i da je najbitnije da nađeš nišu, ma koliko ona mala bila zato što YouTube voli niše. Zašto YouTube voli niše? Zato što ako ja interesujem se za istoriju, on će meni da preopruči kanale koji se bave istorijom. Tako da, i ako imate nekoga ko se bavi nečime, lakše će ljudi doći do njega ako je u pitanju niša. Naravno, sad je pitanje koliko to može da se reklamira, šta može da se reklamira. To je sad već jako široka tema i zahteva da mi sad sednemo, napravimo plan šta je najbolji sadržaj, kako plasirani najbolji sadržaj. Ovo je dosta opšte, ali činjenično je stanje da je najbitnije da probate i da ne bude obeshrabreni time i morate da dovedete publiku na vaš YouTube kanal. To je nažalost problem, previše sadržaja postoji, uploaduje se 500 sati materijala u minuti, to je pakao i vi morate u toj džungli nekako da se izdvojite, ne možete samo da pustite video i da kao to je to. Mora da se dovede publika. To je taj momenat koji je nezgodan što više jako je teško uspeti ako ne uložite određenu količinu napora. Jer, ljudi misle eto, sad sam se napregnuo, snimio sam taj klip i to je to. Moraš još malo da se napregneš posle toga. Da ga promovišeš po društvenim mrežama, da ga promovišeš gde god stigneš, da ljudi to vide i da onda dođe kao ta situacija. 

Ivan Minić: Ono što si pomenuo, a odnosi se na watch time, prosečno vreme koliko ljudi gledaju neke sadržaje, zašto je watch time toliko važan? Zato što YouTube suštinski želi da ti što duže vremena ostaneš tamo.

Aleksandar Ašković: On ti servira reklame i to mu je najvažnija stvar na svetu. Što više gledaš video, više će ti puta servirati reklamu.

Ivan Minić: Ali, imaš i taj momenat da nije stvar u tome da ti dobiješ najrelevantniji sadržaj za sebe. Ne, stvar je u tome da dobiješ onaj sadržaj zbog koga ćeš najduže ostati tu.

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. I tu je problem ako si ti na primer, obućar, ne moraš biti obućar, to su kao mali zanati, ali imaš firmu koja se bavi nečim uskospecifičnim, praviš neke sapune i prodaješ sirovinu od koje se prave sapuni. 

Ivan Minić: Ne, ali evo da idemo na banalnu stvar. Prodaješ belu tehniku. Niko se ne bavi ni sadržajem tog tipa. Postoji jako puno igrača na tržištu koji prodaju tu.

Aleksandar Ašković: Evo, ja bih jako puno platio nekome da mi objasni kako da koristim moju mašinu. 

Ivan Minić: Ili zašto treba da uzmeš ovu a ne neku drugu.

Aleksandar Ašković: Između ostalog.

Miloš Maksimović: Hoćeš da kažeš da me ne gledaš na Shopper televiziji? Da, rekao si da ne gledaš televiziju.

Aleksandar Ašković: Ne gledam televiziju. Ali, šta je fora. Fora je da, recimo, ja sam kupio novu mašinu, koja je jako lepa i ima silne ikonice i ja sad to gledam i… malo me plaše. I oni imaju uputstvo. Ono uputstvo koje je neko napisao, svaka njemu čast, čovek je verovatno završio neke velik škole, ja nisam i dok nije došao neko i rekao – stavi ga na tu, ja sam tako stavljao. Niko da mi objasni – Druže, imaš belu odeću, onda se pere na 70 ili 90 stepeni, ali znaš kako će taj program da ti ispadne. Moje prvo pranje na toj mašini je trajalo 2 i po sata, zato što sam ja stavio program od 2 i po sata i ona je prala i prala i prala, jadnica, svaka joj čast, sve je oprala, a ima i program za sat vremena koji ja nisam znao dok mi nsiu pokazali. Vidi, 60 minuta piše. 

Miloš Maksimović: Brzi programi. Što ni ja ne bih znao da nisam deo još jednog projekta koji je televizija, ali koja je po uzoru na američke prodajne televizije i gde upravo taj storytelling. To je slot od 15 minuta u kome mi predstavimo i više puta ponovimo, zbog Kojota :), i zbog mene i možda zbog tebe, kako se nešto koristi. I to je bilo komično da sam ja u jednom trenutku kao da sam postao ekspert za veš mašine jer sam imao nekoliko veš mašina u programu.

Aleksandar Ašković: Dovoljna količina veš mašina i onda postaneš ekspert.

Miloš Maksimović: Da, da… ovoliko bubanj prima, ovoliko praška i tako dalje.

Ivan Minić: Sve je to super dok ne odeš u Japan i ne dobiješ uputstvo od domaćina kako se koristi WC šolja, jer WC šolja ima 18 tastera. A to je stara WC šolja, ona ima samo 18 tastera. Ove nove imaju tipa 60 i na uputstvu, pošto je na užasno lošem engleskom, imaš zaokruženo zelenom koje dugmiće smeš da diraš i ostale na kojima piše – ne pipaj. A to je jednostavno ono, izgleda ti kao harmonika dugmetara. Vuče te da pritisneš, ali jednostavno….

Aleksandar Ašković: Ali ne dok sediš 😀

Ivan Minić: Previše je rizično 😀 Uglavnom, momci, hvala vam.

Aleksandar Ašković: Hvala tebi.

Miloš Maksimović: Hvala ti.

Ivan Minić: Mislim da pokrenuli neke teme za razmišljanje, ne verujem da smo previše baš toga korisnog ljudima rekli, ali nije ni poenta da možemo da im rešimo problem. Poenta je pokrenemo na razmišljanje i damo neka usmerenja gde ljudi mogu da nađu više informacija vezano za proizvodnju sadržaja i kako sadržaj može da im pomogne kao biznisima. Hvala našim prijateljima iz kompanije Visa na celom ovom serijalu. Ovo je poslednja epizoda u ovoj turi, iako smo imali jednu malu pauzu koje bila prouzrokovana rasporedom odmora i situacijom sa koronom i svime ostalim. Verovatno će se ovako nešto nastaviti. Bilo je sjajno praviti ovakav sadržaj za vas. Drugačije je kada imaš temu, nego samo kada imaš ljude sa kojima pričaš, jer onda je čovek tema i to je uvek u redu, ali previše toga ostane nedorečeno jer je samo jedan deo života. Ovde imamo neke vrlo konkretne teme kroz koje smo prolazili i ceo ovaj serijal specijala verujem da može da bude vrlo interesantan. U jednom delu se bavimo i time kako zapravo samostalno da producirate ovakve sadržaje, što može da bude interesantno i da to bude pritom maksimalno pristupačno i da ta ulazna barijera bude što niža. Bilo kako bilo, hvala vam na pažnji, hvala našim prijateljima iz kompanije Visa, posetite njihovu Platformu za podršku malom biznisu, link je u opisu ovog podkasta. Mi se vidimo u redovnim epizodama svake naredne nedelje.