Pojačalo Visa specijal EP10: O evoluciji plaćanja i podršci kompanije Visa privredi i građanima

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobar dan i dobro došli u novu epizodu Pojačalo specijala koji realizujemo uz podršku kompanije Visa. Danas imamo jednu ekskluzivu i malo ćemo više pričati o tome odakle uopšte ovaj i onaj prethodni specijal koji radimo. Danas je sa nama Vladimir Đorđević, generalni direktor kompanije Visa za region Jugoistočne Evrope i čovek koji je u kompaniji već punih 17 godina, tako da može mnogo toga da nam kaže o tome kako se zapravo cela stvar razvijala, još od onog nekog analognog doba do ovog danas kada ima toliko nekih opcija. Kompanija Visa posluje u Srbiji već više od 35 godina i tu se stvarno mnogo toga dešavalo. Pojavile su se kartice, beskontaktno plaćanje, došao je Internet of things, došlo je mnogo toga što je, u suštini, uticalo na to i kako mi kao kupci plaćamo, a sa druge strane, i kako prodavci i na koje sve načine mogu da prime uplate i na koji način funkcioniše prosto taj sistem koji je nekada bio prilično rigidan, komplikovan. Sada je mnogo jednostavniji i nudi mnogo više mogućnosti. Danas ćemo u principu pričati o tome, kako su se stvari razvijale prethodnih godina, i naravno o tome šta je sve Visa u prethodnih godinu dana, koji su bili godinu i po, koji su bili prilično teški i neizvesni i drugačiji od svih onih kojih se sećamo, šta je sve uradila ne bi li podržala SME (small and medium preduzeća). Ali za početak, Vladimire, dobro došao i hoćemo li na “Ti” ili na “Vi”? 

Vladimir Đorđević: Možemo na “Ti”, svakako.

Ivan Minić: Kad si ti došao u kompaniju Visa i kako je to izgledalo?

Vladimir Đorđević: To je teško pitanje. : ) To je bilo u nekom prethodnom životu, ja bih rekao. Ja sam karijeru započeo posle studija u privatnom sektoru, u trenutku ekspanzije interneta, tih baza podataka i ostalog, i sasvim slučajno sam završio u banci, da ne pravimo sada reklamu za bilo koju banku, ali zaista sasvim slučajno i taj moj prvi posao, praktično u banci, je bio vezan za kartice i to baš u to vreme za Visa kartice, pošto je Visa bila jedina kartica u Srbiji u to vreme. Nakon nekoliko godina provedenih u banci, dobio sam priliku da se ukušam i sa te druge strane priče, u kartičnoj organizaciji, i krenuo sam ovu, sada već, sedamnaestogodišnju priču sa kompanijom Visa. 

Ivan Minić: Sećam se tog vremena jako dobro. Bio sam jako mlad, ali to je bio neki početak moje profesionalne karijere kada smo svi mi dobili svoje, odnosno, izvadili svoje prve kartice i izvadili svoje prve kartice za plaćanje preko interneta, pošto su to bile dve uglavnom potpuno odvojene stvari u tom trenutku i u banci kada bi komunicirao sa službenicima, vrlo jasno su pravili distinkciju između te dve stvari – Da li vam treba za internet ili za ostalo? – Treba mi i za jedno i za drugo. – Pa, da, ali jedno je za jedno, a drugo je za drugo. I sećam se da je taj momenat mi onako bio prilično vau, dosta smo i tada komunicirali sa kolegama iz inostranstva i njima je to sve bila naučna fantastika, kod njih je sve to već funkcionisalo. U trenutku kada si se ti pridružio kompaniji Visa, kako su stvari izgledale, kako je izgledao presek nekih tržišta tada?

Vladimir Đorđević: Lepo je to što si rekao, da se sećaš i takvih stvari, ali moram da odem još korak dalje. Znači, još malo unazad, pre internet kartice. Pretpostavljam da se još mnogo ljudi seća onih prethodnih, Classic kartica i onog čuvenog embossa na karticama, koga ima sve manje i manje, ali ja sam siguran da mnogo ljudi ne zna šta je u stvari bila prava svrha tog embosiranja kartice, a to je da taj reljef ostavi trag na onoj mašini koja se zvala imprinter, što smo mi, ovako u struci, nazivali “peglanje kartice”. 

Ivan Minić: Rendanje : )

Vladimir Đorđević: Da, tako je izgledalo. To je bio početak. A pri tom možda i nešto što smo pomenuli pre početka snimanja, čuveni analogno pulsno biranje i internet, koje pisalo na 54 kbit/s, ali u najboljem slučaju bilo 36 kbit/s. Tako da, to je svakako bilo nešto izazovno za tadašnje prve POS terminale, koji su bili vezani na telefonsku liniju, pa su čak korisnici mogli da čuju kako terminal bira broj ako pulsno okreće, ali to je samo znak da smo svedoci jedne evolucije i revolucije za tih 17 godina. 

Ivan Minić: Jedna od stvari kojima ćemo se baviti danas u razgovoru je i ovaj neki period koji je za nama. Nadamo se da je za nama i dalje je u toku, ali hajde da kažemo da je trenutno neko zatišje i verujemo da ide u nekom pozitivnom smeru sve to. Međutim, period pandemije je periodu u kome su se navike svih nas mnogo menjale, mnogo smo više bili okrenuti i, na neki način, primorani da se modernizujemo iako to mnogi lično nisu želeli, a to je bio i period u kome su kompanije tražile način da se što pre i što brže i što lakše digitalizuju, jer im je onaj klasičan način poslovanja i fizičke prodavnice postao nedostupan i više jednostavno na to nisu mogli da se oslone. U tom periodu, kompanija Visa je uradila mnogo aktivnosti koje su služile da daju podršku, posebno malim biznisima, pa bih voleo da napravimo jedan mali presek toga šta ste zapravo u tom periodu radili.

Vladimir Đorđević: To je odličan uvod. S obzirom na prethodnu godinu, koja je praktično bila prepoznata kao katalizator promene i inovacija, meni je, moram da kažem, s profesionalne strane prvo žao što se to desilo tako, s obzirom da imali smo dovoljno vremena i u prethodnom periodu da budemo u korak sa svetom i da lepo krenemo sa svim tim inovacijama, online pristupima, ali jednostavno, moram da priznam da nismo pratili trendove. Mislim, nije ni cela globalna slika idealna, daleko od toga, ali ako pogledamo neki razvoj praktično tog online sa strane. Ali, moramo da gledamo dve strane medalje, moramo da gledamo i sa strane trgovaca, to jest, firmi koje su prisutne u onlineu i navike korisnika koji će koristiti te usluge. Znači, sa obe strane smo bili malo iza, da kažem, razvijenog sveta, ali svakako je prethodna godina bila taj okidač koji je promenio celokupnu sliku. Prepoznali smo svakako mala i srednja preduzeća kao najugorženija u ovom trenutku, s obzirom da su oni prvi na praktično prvoj liniji koja je morala da se zatvori, koja je imala probleme sa protokom gotovine, koja je imala probleme sa face to face prodajom, praktično, a većina njih nije bila spremna za online. Nažalost, nije bila spremna za online. Ima raznih razloga za tako nešto, ne bih sada da upirem prstom u bilo koji od tih, ali jednostavno, ono što smo mi kao kompanija prepoznali je da je to segment kome treba najviše pomoći i tako smo mi delovali. Na globalnom nivou smo se praktično posvetili rešavanju problema. Predodredili smo 50 miliona malih i srednji preduzeća koja će biti uključena i digitalizovana, a porcija tih 50 miliona je svakako došla i na naša tržišta. Uradili smo dosta interesantnih aktivnosti koje su se pokazale kao ne samo interesantne ovako da pričamo o njima, ali su se pokazale i veoma konstruktivne i vrlo kvalitetne. Radili smo podršku malom biznisu, radili smo okvir pomoći sa bankama u regionu, sa NLB bankom u regionu, u tri zemlje našeg regiona – Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini; sa bankama u Srbiji, Banca Intesom i Raiffeisen Bankom smo radili promociju za besplatno, kako bi se reklo, onboardovanje malih i srednjih preduzeća na internet, praktično internet prodaju, kroz celokupan paket koji će dobiti. Bio je konkurs, zaista je odziv bio veliki i meni se ta inicijativa jako lično dopada i nadam se da ćemo imati prilike da je ponovimo u nekom obliku, s obzirom da, opet kažem, možemo da pričamo o vremenu koje je prošlo, koje je iza nas, ali kako će biti u narednom periodu ne možemo da predvidimo. Tako da pretpostavljam da će biti još mogućnosti za tako nešto. A sa druge strane, opet neka stvar koja nam je nedostajala i koja će nedostajati sigurno još neko vreme je edukacija i promena navika, a to opet pričam za obe kategorije – i za privrednu stranu i za nas korisnike, ljude koji imamo kartice i treba da naučimo i da promenimo navike da ih koristimo, tako da smo i tu uključili par konstruktivnih edukativnih programa, gde samo sa partnerima, sa ICT hubom, takođe i sa Exitom radili edukativne programe za mala i srednja preduzeća.

Ivan Minić: Jedna velika stvar koju ste uradili je da ste, da kažemo, dali prostor i dali vidljivost nekim zaista sjajnim malim proizvođačima i autentičnim malim brendovima sa ovih prostora. Da kažemo, niste jedina kompanija koja je to radila u prethodnom periodu, ali mislim da je svaka takva inicijativa bila izuzetno značajno. Takođe, kada ste se opredeljivali za to ko je adekvatan partner, niste isključivo gledali to da to bude neko ko već ima izgrađenu zajednicu, ko već ima izuzetnu podršku, i tako dalje. Naravno, bilo je i takvih biznisa, ali bilo je i onih koji zaslužuju svojim kvalitetom da se nađu tu i budu vidljivi, a možda nemaju onoliku pažnju javnosti koliko bi trebalo da, pa su oni dobili ono što je njima trebalo, ovi su dobili nešto što je njima trebalo i to je bila jedna sjajna kombinacija. Takođe, dosta nekih aktivnosti koje smo mogli da pratimo kroz dešavanja na platformi su bile vrlo konkretne, vrlo konkretne akcije, vrlo konkretni servisi koji nude određene povlastice ili određene benefite korisnicima Visa Business kartica, što smo manje-više svi koji imamo firme. Tako da, prosto, prilika je bilo za sve, mislim da je na dobar način to ispromovisano, mislim da su i krajnji rezultati tu bili dobri, što vidimo i kroz neke od efekata svega toga, ali svakako svaka čast i na inicijativi i na realizaciji, i hvala puno što ste nas podržali da uradimo ovaj i onaj prethodni specijal jer su reakcije ljudi na to bile zapravo jako, jako dobre. Jedna stvar je kada ti nekome daš alat koji mu je potreban da realizuje svoju internet prodavnicu, ali to najčešće nije jedino što što je potrebno. Kada mu kažeš – E, OK, evo ti platforma, a evo ti sada i uputstvo kako da slikaš proizvode, kako da napišeš opise,  na koji način da oblikuješ cene, šta je tvojim korisnicima važno, da se fokusiraš na to da dobiju što pre odgovore na te mejlove, jer možda ti nisi osoba koja odgovara na te mejlove, ali imaš u kući dete ili komšiju koji može da pomogne, a to su sve neke stvari o kojima, prosto, mnogi ljudi nemaju svest dok im ne skreneš pažnju da treba da vode računa o tome. E, sad, kada pričamo već o pandemiji, jer možemo da ignorišemo tu temu, ali je vrlo teško, posebno u trenutku kada je to sve i dalje toliko blizu, ono što se desilo je i da su ljudi bili primorani da promene svoje navike. Prosto, svi su se otvorili mnogo više ka i kartičnom plaćanju, i beskontaktnom plaćanju, što je mnogo lepa stvar kada imaš frku od kontakta, i krenuli su mnogo više da koriste digitalne servise i rešenja za i naručivanje hrane i svih drugih stvari koje su potrebne, jer prosto, sve drugo je bilo u tom trenutku nedostupno. Šta ste vi, sada gledajući sa određene distance, i analizirajući ponašanje korisnika, šta ste primetili kada su u pitanju navike, na koji način su se pormenile tokom pandemije, posebno kada govorimo o onom prvom talasu kada je bila, u suštini, najrigoroznija situacija i najlimitiranije kretanje?

Vladimir Đorđević: Svakako da smo morali da pratimo celokupno dešavanje i da reagujemo brzo. Ja bih pomenuo jedan jako jednostavno rešenje koje smo primenili, znači, zaista je bilo quick win, što se kaže. Prva stvar je bila upravo to što si pomenuo, da je sad došlo do tog momenta da su ljudi izbegavali kontakt. Sad, primera radi, jedno zaista jednostavno rešenje je podizanje limita za beskontaktne transakcije. Efekat je bio fenomenalan i fenomenalne su bile povratne informacije kako od trgovaca, tako i od samih korisnika preko društvenih mreža i svega ostalog. Samim tim što smo povećali limit kada terminal traži PIN za transakciju je u datom trenutku prošle bilo revolucionarno. Stvarno je bilo prepoznato kao dobro rešenje. A to je zaista napor bio minimalan da se uradi. S druge strane, opet moram da pohvalim i naše partnere i naše banke koje izdaju kartice, jer su i pre cele te situacije pratile trendove, prešle na izdavanje beskontaktnih kartica i da mi trenutno od svih transakcija koje se dešavaju na POS terminalima u prodajnom mreži u fizičkom okruženju, 80% transkacija je beskontaktnih. Tako da, to su stvari koje su zaista doprinele nekoj promeni navika potrošača. Šta smo isto primetili je da je bilo manje podizanja gotovine u tom datom trenutku, jer, s druge strane, opet ne mogu da kažem da imamo utemljene dokaza za bilo šta od toga, ali svakako je bio jedan interesantan narativ tokom baš prvih talasa pandemije, da je cash leglo zaraze i ostalog, i da se na ljude apelovalo da ne koriste gotovinu, što je zaista, opet kažem, ne mogu da to potvrdim…

Ivan Minić: Nije baš zgodno dezinfikovati novčanicu, pa je sušiti… 

Vladimir Đorđević: Upravo, to… tako je : ) Postoje tu tako neke stvari na koje ne možemo možda mi dirketno da utičemo, ali naprave takvu neku promenu navika vrlo brzo i naprave promenu koja je održiva. Siguran sam da kad se jednom rešimo svega ovoga, da će se dosta tih navika naših potrošača i zadržati. Mada, posle ćemo pričati možda malo i analizama i studijama koje smo radili i gde se kaže, recimo, da će od ne znam kog broja ispitanika 16% samo razmišlja o tome da se vrati na neki stariji način života, kada pričamo o finansijskim uslugama i o plaćanjima i kupovini. To je jako mali procenat, realno. Znači da će to da se zadrži. 

Ivan Minić: Mislim da taj momenat kada dođeš u situaciju da si primoran da nešto uradiš, što inače ne bi jer ti više odgovara, čak i ako ti više ne odgovara, navikao si, a to ti više odgovara, to kada si primoran i kada probaš nešto i vidiš da ti to funkcioniše, onda shvatiš da negde možeš i da promeniš svoje navike, a imao si i dovoljno vremena da se adaptiraš. A mislim da je jedna još bitna stvar koju smo možda preskočili,  a to je da sa jedne strane, sve je veći broj kartica koje dobijamo kada dođe vreme za obnovu ili kada vadimo nove kartice ili kada prvi put otvaramo račune imaju sve te funkcionalnosti koje su nam potrebne za beskontakno plaćanje, ali ono što je bitno je i da terminali više nisu kao što su nekada bili, i sada dobijaš bežične terminale, koji su veoma mali koji suštinski podsećaju na malo veći mobilni telefon i na njemu imaš apsolutno sve što ti treba, bateriju koja dugo traje, vrlo lako to dobijaš od banke. Mislim, kao što moji gledaoci znaju, ja sam i vlasnik nekoliko malih biznisa koji se i zasnivaju na tome, nama je, recimo, veoma jako važna stvar bila i tokom pandemije što smo imali mogućnost da povučemo dodatni broj aparata i da možemo našim kuririma damo da prilikom dostave mogu da obave ceo proces tu, jer po prirodi stvari kod jednog od tih biznisa, online plaćanje nije idealno jer iznos koji ćeš na kraju platiti i ono što si poručio ne moraju da budu isti, može da dođe do varijacije prilikom merenja, i tako dalje. No, da kažemo, tih prvih nekoliko meseci jeste bilo najozbiljnije i tu su promene bile iznuđene. Onda smo se negde vratili u neki ritam koji je bliži dotadašnjem životu i kako se promenilo ponašanje korisnika, koliko su se oni vratili na staro, a koliko je ostalo to u nekom novom režimu. 

Vladimir Đorđević: Mislim da je još rano da se donose takvi zaključci, s obzirom da imali smo, da kažem, uspone i padove u smislu otvaranja radnji, zatvaranja radnji. Ja mislim da je još rano. Ali, ako mogu da podelim neko svoje lično mišljenje, da se dosta tih navika zadržalo. Dosta, dosta navika se zadržalo. Mislim da je ono što možemo mi da vidimo je i dalje pad transakcija na bankomatima, odnosno podizanje casha, što je zaista svima u interesu da pređemo što više možemo u tu cashless ekonomiju, iz više razloga, o kojima možemo da pričamo, naravno tokom emisije, ali kažem, ono što ja mogu da zaključim je da su se navike zadržale i da samo treba da ih održavamo i da ih unapređujemo. 

Ivan Minić: Vrlo često kada analiziramo to, a ja sam jedan od tih što mnogo čita, više nego što je poželjno i potrebno, i mnogo više analizira stvari nego što je uvek dobro za mene, istražujući neka tržišta koja su mnogo razvijenija od nas, dolazim do nekih jako neobičnih zaključaka da stvari nisu uvek linearno vezane da, ako je tržište moćnije, stabilnije i jače, ne znači da je naprednije u nekoj upotrebi tehnologije kada su moderni sistemi plaćanja u pitanju. Znam recimo, uvek je bilo to, kao jedan od omiljenih primera, jer šta će drugo Srbin da citira osim Nemca, je da kod Nemaca prosto navika koja postoji decenijama unazad jeste da se koristi elektronsko bankarstvo za sve i oni sve plaćaju kroz ebanking i mobilni banking, a da za sve ostalo lagano raste nekim tempom, Ali uopšte nije u skladu sa time sa oni sa tim da su jedna od najmoćnijih ekonomija Evrope. E, sad, kod nas jeste postojalo to decenijama unazad da je gotovina dominantan način plaćanja svega i da, prosto, sve mi uvek kod sebe moramo da imamo cash iz raznih razloga, čak i ako ne želimo, a neki ne žele, uvek nekako moraš da imaš cash da bi rešavao neke stvari. Pandemija je donela to da se tu navike promene iz raznih razloga, prvo, više ti cash ništa nije značio toliko u raznim situacijama; drugo, morao si da izađeš da bi došao do njega, a ljudi nisu želeli to, ali kako su se stvari menjale i pre pandemije, kako se menja to u odnosu na neku vremensku distancu od poslednjih desetak godina? Kako rastu alternativni, moderniji načini plaćanja u odnosu na plaćanje gotovinom u poslednjoj deceniji?

Vladimir Đorđević: Ja bih tu samo da podelimo tu priču. Postoji ona izreka – “Cash is king”, i to ne potiče sa naših prostora, svakako. To si potpuno u pravu, da čak i jače, stabilnije ekonomije su i dalje više zavisne od keša nego od bezgotovinskog plaćanja. Postoje svetli primeri u Evropi, zemalja koje su malte ne 100% prešle već na bezgotovinski način plaćanja, ali i dalje ima zemalja u koje i mi spadamo, da budemo budemo potpuno iskreni, gde je keš i dalje zakon. I biće još neke vreme. To, opet kažem, nije direktno povezano sa stepenom razvoja te zemlje ili sa jačinom ekonomije neke zemlje. To su stvari, opet, koje imaju korene verovatno malo dublje i to bi trebalo mnogo, mnogo vremena da se raščlani. Ono što je bitno reći, da ne gledamo samo plaćanje kešom i plaćanje karticama kao dve suprotne dimenzije. Pod bezgotovinskim plaćanjem podrazumevamo i ovo što si upravo rekao – i internet bankarstvo, mobilno bankarstvo, znači, sve ono gde imamo bilo koji transfer novca, a da nemamo keš, opipljivi keš. Tako da, kada se pogleda taj procenat učešća tih bezgotovinskih transakcija u celokupnoj potrošnji jedne zemlje, tu se dobijaju malo drugačije cifre. Ono što mi možemo da komentarišemo što se tiče specifično Visa kartica, kakav je odnos, ja moram da pohvalim Srbiju kao svetao primer u Evropi i šire, s obzirom da, od najranijih dana kada ni u najavi mogli da pomislimo da će se desiti nešto kao što nam se desilo prošle godine, kada je još uvek prihvatna mreža trgovaca bila jako mala, uvek smo imali dobar procenata plaćanja roba i usluga na POS terminalima, to jest, karticom u poređenju sa podizanjem gotovine. Tu je bio neki procenat koji varira oko 70-65% svih iznosa u Srbiji na bankomatu, ostatak je na POS terminalima, ali kada se pogleda, po meni mnogo interesantnije broj transakcija, broj transakcija nam čak i ide u prilog prodajnim mestima protiv bankomata. Znači da ljudi i dalje imaju tu naviku koja je, po meni nešto što će se promeniti svakako, ali još uvek je za te keš transakcije, to jest, podizanje novca, još uvek je manji broj transakcija, ali veći iznosi, gde pretpostavljamo sada postoji određena kategorija koja koristi svoju karticu da bi podigli svoju zaradu, šta god, i onda to troše kao keš, dok imamo istrajnu grupu ljudi, i naravno sve nove generacije koje dolaze i koje se više okreću ka kupovini na prodajnim mestima, to jest, plaćanju karticom. 

Ivan Minić: Ja sam negde generacija koja je, da kažem, odrasla sa kešom, jer prosto je to bila jedina opcija u tom trenutku, ali sam primetio i kod sebe u nekom redovnom ponašanju koliko sam se više prebacio na karticu, posebno sada kada imam mogućnost da prislonim, u onim nekim situacijama kada je u pitanju apoteka, kada je u pitanju neka mala transakcija, gde ja nemam tačan iznos, ne mogu sad da čekam da mi se vrati kusur, niti znam šta da radim sa tim kusurom na kraju, jer gledam da mi novčanik bude što manji, a ne što veći u džepu, i onda prosto u takvim nekim situacijama mnogo je jednostavnije, mnogo je praktičnije da to završim na taj način, i obično i sa strane, da kažem, prodavaca, posebno kada su u pitanju neki lanci, su vrlo pozitivne reakcije jer je i njima rešavaš pitanje glavobolje. Dešavalo mi se, skoro mi se baš desilo, jedna kupovina, bilo je jutro, ne nešto čak ni rano, svako jutro za shopping mall-ove je verovatno najgori deo dana, jer nema kupaca, gde je žena pre mene reklamirala neku robu i trebalo je da joj vratim novac, a devojka kaže – Ali mi stvarno nemamo keš, nismo imali nijednu prodaju od jutros koja je bila za keš. I devojka mi se okreće i pita me – A, vi? A ja držim karticu i kažem – Pa, ni kod mene se verovatno nećete usrećiti. Tako da, sve je više tih nekih situacija u kojima negde vidimo prednosti svega toga, vrlo praktično, a vremenom to uđe u neki ritam i navike. E, sad, malo smo se bavili istorijom, ja bih voleo još malo da se bavimo istorijom, čisto da damo ljudima dodatno neku sliku o tome kako su se stvari menjale. Neki smo, da kažem, proživljavali to sve i bili na prvoj liniji jer smo voleli da pratimo sve inovacije, ali mnogi ljudi zapravo i nisu ispratili, ne znaju šta se sve dešavalo. Kako se razvijalo kartično plaćanje i sve ove nove opcije koje su se pojavljivale u prethodnom periodu?

Vladimir Đorđević: Hoćeš da krenemo od početka samog kartičarstva ili hoćeš da obuhvatimo neku bližu istoriju?

Ivan Minić: Pa možemo da krenemo od samog početka i da prođemo te neke ključne tačke koje su se dešavale na našem tržištu.

Vladimir Đorđević: Pa, je li mogu da kažem ono što je stvarno fascinantna priča, kad se pogleda više od 60 godina unazad, kada je nastala kartica kao takva, a to je uvek vezano za našeg osnivača Di Hoka, koji je imao tada jednu revolucionarnu ideju da jedno parče plastike može da zameni novčanik i da sve to funkcioniše onako kako ga sad poznajemo.

Ivan Minić: Samo 60 godina kasnije, to funkcioniše… 

Vladimir Đorđević: Tako je, tako je. Mislim, to je jedna jako interesantna priča i verovatno bi nam trbalo mnogo više vremena da o tome pričamo, ali ono što je meni interesantno, s obzirom da pričamo o ovom podneblju, prva Visa kartica je u Srbiji izdata 1983. godine. Znači, davnih, davnih dana i to je bila tada prva kartica praktično u tadašnjoj Jugoslaviji, ali što je još interesantnije, tada je to bilo okarakterisano kao prva kartica iz “Čelične zavese”, s obzirom na to da je tu Jugoslavija bila negde na raskršću između dva bloka, ali je bilo jako interesantno u to vreme imati jednu praktično socijalističku zemlju koja je izdavala američke kartice. Od tada se naravno, kao što smo pomenuli, mnogo toga promenilo i prošli smo kroz sve što smo prošli devedestih, da bi se Visa kao Visa brend vratila u Srbiju 2000. godine, nakon promena, sankcija, gašenja banaka velikih svih u Srbiji, mi koji se toga sećamo. I od tada je krenuo ubrzani proces, kako smo mi morali da uhvatimo priključak sa ostatkom sveta koji je za to vreme za koje smo mi izgubili nažalost, zbog objektivnih razloga svakako, gde je tehnologija otišla, gde je otišao ceo taj finansijski i tehnološki sektor. Ono što sam pomenuo je da od 2001. godine na ovamo imali smo prilike da vidimo imprintere za prihvat kartica sa glasovnom autorizacijom, gde je prodavac morao da okrene telefon da se javi neko iz autorizacionog centra banke i da mu da odobrenje usmeno da bi ga upisao na priznanicu, što se posle procesiralo… Mislim, to je zaista sjajno, to je jedno sjajno iskustvo i to mogu da pomenem da sam radio u jednoj takvoj instituciji koja je davala odobrenja za kartice. To je zaista, zaista, jedno iskustvo koje neću zaboraviti do kraja života, svakako. Da bi se posle uključili terminali koji su bili vezani na telefonsku liniju, opet pričam na centralu, to jest “na zid”…

Ivan Minić: Na paricu : )

Vladimir Đorđević: Jeste, na “paricu”, vidiš, zaboravio sam taj izraz. Da bi nakon toga, sa uvođenjem već i bržeg interneta i naravno novih modela terminala, gde nisu zavisili od telefonske linije, gde su mogli da idu na online konekciju i došli do toga da možemo da idemo mnogo brže u procesiranje, da bismo sada došli, ovo što smo sada pomenuli, do tehnologije da se radi preko contactless terminala gde je svaki uređaj praktično može da se pretvori u terminal, kao što i svaki uređaj može da se pretvori u platni instrument, tako da je to zaista onako, da kažem, kratak kurs unapređenja usluga u ovih 15+ godina, što smo zaista morali da budemo brzi. A ono što je jako pozitivna stvara je to što se ovde prihvatilo vrlo dobro i, što bi se reklo, “zapatilo se” vrlo, vrlo dobro. 

Ivan Minić: Uvek, pošto živimo u bubble naravno, kao i svi ljudi koji se bave IT i marketingom u Srbiji, živimo u bubble i ne mogu da shvatim baš najbolje kako funkcionišu stvari izvan toga bubble, povremeno dobijem neke informacije, ne svidi mi se i vratim se nazad u svoj balon, ali… mi smo ti ljudi koji smo uvek early adopteri kada su nove stvari u pitanju. Mi imamo u kancelariji kolege koji kada se pojavila mogućnost da dodaš karticu na Apple Pay da možeš da platiš satom su to radili ili da bi prosto doživeli to iskustvo, jer mi svi negde sanjamo ono što smo videli negde da ljudi napolju rade da možemo i mi da probamo. Ali, onaj jedna komponenta, pričali smo od početka o tome kao bitnoj stvari, jedna komponenta koja je značajna to jeste upravo online plaćanje. I online plaćanje sa strane onoga ko kupuje i online naplata sa strane onoga ko prodaje neke usluge. Kako su se tu stvari razvijale i gde smo mi tu danas u odnosu na i na region i na to gde smo mi bili?

Vladimir Đorđević: Ono što možda treba da poledamo sa druge strane, upravo ono što kažeš da smo mi ovako u jednom balonu i retko kada provirimo napolje. Taj praktično online, to jest, ono što mi volimo da zovemo ecommerce, mi ga svrstavamo u taj deo, što kažeš – naći ću nešto na internetu, da li je reč o robi ili usluzi, platiću karticom, to će biti isporučeno… Mislim da treba da gledamo širu sliku. Ecommerce je mnogo više od toga, ecommerce je telefonsko naručivanje. Po meni, sve ono što ispada iz okvira fizičkog plaćanja na licu mestu može da se svrsta pod ecommerce, i onda ako ga tako gledamo, ako tako gledamo celu tu situaciju, ne bih rekao da smo u nekoj lošoj situaciji. Zašto to kažemo? Zato što cash on delivery, to jest, plaćanje pouzećem je isto jako zastupljeno. Ali ako ćemo da budemo iskreni, i to je neki vid ecommerce, jer kupac i prodavac nisu u fizičkoj bliskosti u trenutku transakcije. To su stvari koje treba da stavimo u perspektivu i onda da se izmestimo i da pogledamo šta možemo najbolje i kako možemo najbolje da uradimo da olakšamo i jednoj i drugoj stani u tom lancu da ta transakcija, da ta kupovina prođe najjednostavnije, najbezbednije i najbezbolnije, da budemo iskreni. Tako da, sa te strane, ja mislim da slobodno možemo da kažemo da ecommerce na našim prostorima funkcioniše u tom smislu. E, sada, da se osvrnemo na ovaj drugi deo, koji se odnosi na jednostavnost, bezbednost i samim tim sigurnost te cele transakcije. Tu je deo gde se mi fokusiramo da unapredimo taj proces, što se kaže – korisničko iskustvo treba da bude besprekorno. Zato je bitno da analiziramo sve korake i samim tim donosimo naša rešenja na osnovu tih analiza kako šta funkcioniše i gde mi možemo da donesemo vrednost u tom lancu. Jer, ako nekome funkcioniše svih godina unazad plaćanje pouzećem, šta je tom prodavcu ili kupcu u svakom slučaju potrebno da bi se tu promenilo nešto da to bude plaćanje karticom, na primer. Da li je sada Apple Pay nešto što bi tog nekog prodavca predomislilo da pređe na tako nešto? Ne nužno. Tako da, moramo da budemo zaista usresređeni na case by case rešenja da bismo što veći broj tih trgovaca i ljudi, svakako, koji kupuju tim putem preorijentisali na neka jednostavnija i zgodnija rešenja. Tako da, sa te strane, gledajući sada ovaj deo što si spomenuo, samo interenet kupovinu, misleći na plaćanje karticom, dostava i ostalo, preuzimamo robu, ekspanzija je svakako, najveća ekspanzija se desila prošle godine. To je bez daljenjeg, ne možemo da sporimo. Mi smo imali od 2013. godine, krenuo je ovako neki ozbiljniji rast i razvoj etrgovine, ali bez obzira što smo tada beležili nekih 50-100% rasta i sve ostalo, moramo da budemo i iskreni prema sebi. Sa malom bazom apsolutno da će to biti veliki rast. 

Ivan Minić: U apsolutnim ciframa, to je smešno.

Vladimir Đorđević: Tako je, ali definitivno je 2020. godina bila ta koja je napravila najveću ekspanziju u online trgovini, što po porastu broja trgovaca, to jest firmi koje su prisutne na internetu do broja transakcija. Znači, imali smo, ako pogledamo analize, od 2013. godine da je bilo malo preko 140.000 transakcija godišnje na ecommerce, da smo došli na 14,5 miliona transakcija u prošloj godini, što je zaista ozbiljan rast i nešto što je već opipljivo u ovom rangu. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja se tu godinama provlačila kao problem, a prema svemu što znam i iz ličnog iskustva i iz saradnje sa klijentima, znam da više nije, je to kako ti kao prodavac da omogućiš plaćanje karticama kroz tvoj sistem ecommerce, na koji način da implemtiraš naplatu. Naravno, od starta je nekoliko banaka ponudilo, odnosno, konkretno je i Intesa ponudila svoje rešenje jako davno, tu su bili neki vrlo rigidni uslovi koji su vremenom relaksirani, onda su došla neka druga rešenja i od banaka i od drugih institucija, i čini se da danas taj problem, koji uglavnom kod mnogih figurira kao važan, prosto ne prateći šta se dešava, nije više toliko značajan. Koje je vaše iskustvo?

Vladimir Đorđević: Svakako, svakako se tehnologija promenila. Pristup poslu se promenio dosta u poslednje vreme. Jeste, ukoliko uporedimo neki period od 2013. sa prošlom godinom, to su po meni trenutno neuporedive stvari. Ono što je po meni isto je jedan bitan korak u celom tom razvoju koji se dogodio, a to je upravo sve veći broj eksternih firmi, to jest, procesora, payment providera koji se uključuju ceo lanac i koji obezbeđuju tim trgovcima lako, efikasno i brzo i jefitino integraciju na online platformu, a gde je banaka i dalje finansijska institucija koja će biti odgovorna za finansijsku transakciju da prodavac bude isplaćen i da kupac koji je platio tu robu bude siguran da će dobiti to što je naručio. Tako da se pojava samih sertifikovanih partnera bančinih i naših, praktično, u tom lancu je unapredila značajno i olakšala sam proces integracija. 

Ivan Minić: Ta postavka, gde je Visa nekakav veliki, značajan entitet koji postoji tu, ali koji radi kroz druge sisteme, znači da negde zavisi od njihove sposobnosti da prate sve što je potrebno. Koliko su kod nas banke, a sada i ostale finansijske i platne institucije spremne da isprate sve potrebne inovacije koje treba implementirati kroz svoje sisteme?

Vladimir Đorđević: Tu moram da pohvalim, zaista, ceo ekosistem zato što postoji apetit, resursi i mogućnosti da se bude u korak sa svetom i sa inovacijama. Mislim, pomenuo si i sam par primera, zaista smo među prvima u ovom delu sveta i regiona implementirali Apple Pay, implementirali smo Garmin Pay, očekujemo Google Pay uskoro, tu smo praktično u korak sa svetom, što se toga tiče. Banke, finansijske institucije, nefinansijske institucije, svi su spremni, svi su ambiciozni, svi su gladni inovacija, a ja bih to pripisao najviše tome da nam je populacija takva jer korisnici su ti koji diktiraju šta žele, šta očekuju i šta će na kraju da nagrade ti korisnici kada to budu dobili. Tako da, po meni, neka ta ocena je da zaista smo spremni za zadatke i u pripravnosti za sve novosti što će nam biti dostupne na tržištu. 

Ivan Minić: Čini se da ovih poslednji desetak godina su zapravo ono vreme kada mi hvatamo priključak za razvijenijim tržištima najčešće tako što se pojavi jedan tržišni igrač koji u nekoj specifičnoj oblasti ili niši odluči da napravi iskorak, a onda svi ostali da bi mogli da igraju tu tržišnu utakmicu na pravi način, odluče da to isprate i onda u različitim oblastima različiti igrači suštinski pomeraju tržište značajnim koracima napred i mi smo na mnogo lepšem mestu nego što smo bili pre 10 godina. Na koji način, prosto, takve stvari se obično ne razvijaju na tržištima kao što je naše, mi samo dobijamo dobre prakse koje su se potvrdile na nekim drugim tržištima uz nekad veće, nekad manje, a u poslednje vreme sve manje kašnjena u odnosu na njih. Na koji način se, zapravo, taj deo inovacija kada su načini plaćanja i naplate radi u kompaniji kao što je Visa, jer imaš ogromnu bazu podataka i navika korisnika na osnovu kojih možeš da razvijaš stvari i imaš toliko toga što možeš da probaš i biraš šta zapravo probaš i sa čim pokušavaš da napraviš iskorak?

Vladimir Đorđević: Moram da budem iskren, to je praktično igra velikih brojeva. Znači, to uvek može krajnji ishod koji vidimo moramo da budemo svesni da iza toga je gomila stvari koje nisu prošle, da kažem, prvi krug, drugi krug i nisu se pokazale u praksi, ali, svakako, kako se to primenjuje za male biznise, znači od 10 pokušaja nešto će proći svakako, to može da se primeni i na veće sisteme kao što smo mi. Imamo zaista, zaista veliki i dobar inovativni centar i odeljenje koje se bavi inovacijama. Sve se to radi, da kažem, na više slojeva sa globalnog nivoa na nivoima naših regiona. I jednu ispravku bih samo na tvoju konstataciju malopre, čak smo mi u nekim situacijama i bili prvi za neka inovativna rešenja. Evo, to mi je sada sinulo da smo 2015. godine pustili prvi Wallet na Android, NFC wallet na Android platformi sa Bancom Intesom u Srbiji, što je bio prvi u našem regionu, u regionu CM, gde su ipak i zemlje koje su mnogo veće i bogatije, koje su mogle da možda i prednjače u tom smislu, ali mislim da je tu jako bitan momenat te odluke, vizije i, na kraju, samog rešenja i brzine implementacije. I tu smo bili zaista među prvima, ne samo među prvima, nego prvi u našem regionu, što je jako bitno. Ali, svakako, svakako su to stvari koje radi jako veliki tim i koji ozbiljno radi te stvari da mi na kraju dobijemo gotov proizvod koji možemo da budemo u korak sa svetom. 

Ivan Minić: Kao da Visa funkcioniše na principima na kojima funkcionišu visokotehnološke kompanije. One koje posluju na mnogo tržišta, koje tačno znaju koje su karakteristike svakog od tržišta i koje znaju za koji tip tržišta, koji tip korisnika treba iskoristiti kao dobro tlo na kome probati konkretnu inovaciju.

Vladimir Đorđević: Upravo je to i cela filozofija kompanije koja je globalna kompanija, ali svakako deluje lokalno. I bez lokalnog znanja, mi možemo ovde da prodajemo stvari koje ne bi bile prihvatljive za ovo tržište i zato nam je potreban taj lokalni pristup. I to je prvenstveno, to je ono što je najbitnije u celoj ovoj priči. Sa druge strane, opet, kada si već pomenuo kompanija i način poslovanja, mi u šali volimo da kažemo da je Visa prvi fintech iz pedesetih, šezdesetih godina prošlog veka. Znači, to je bilo ispred svog vremena. Tako da, mislim da je ta crta zadržana još iz tog doba, da smo uvek gledali da budemo ispred svog vremena kako bi bili inovativni, kako bi menjali model poslovanja, kako bi menjali pristup i upravo to – bili lokalni da bismo zadovoljili potrebe lokalnih tržišta. 

Ivan Minić: Jedan od najvećih strahova koje su ljudi imali vezano za, pre svega, online plaćanje, ali ne samo online plaćanje veći i gneralno upotrebu, što kažu, plastike je bezbednost. I naravno, kako to kod nas biva, kao što je bio problem i sa elektronskom trgovinu, najčešće vesti koje se nalaze o tome su one negativne, milion uspešno realizovanih transakcija nikome nisu interesantne, ali ko je neko dobio ciglu, čak i da se to nije desilo, to će završiti jer to će izazvati jako veliki broj klikova, poseta i sve to. E, sad, kompanija Visa se vrlo posvećeno i ozbiljno bavi ovom temom jako dugo unazad. Šta je ono što treba da zna vaš korisnik o tome kako funkcioniše bezbednost kada je u pitanju plaćanje karticom?

Vladimir Đorđević: Pa, da, to je uvek vrlo vruća tema i #nijesedesilo ima mnogo, mnogo takvih priča. Pa možda bi bilo interesantno osvrnuti se na par takvih nekih komenatara, sve sa ovim #nijesedesilo. Imali smo otprilike ovako u offline da pričamo o nekim momentima šta se dešava u laboratorijskim uslovima i ostalo, pa se setim nekih studija koje su u laboratorijskim uslovima uspele da pročitaju podatke sa kartice, beskontaktne na nekoj razdaljina od ne znam koliko, sumanutoj nekoj razdaljini, što otprilike, ako se pretvori u ove, sad fizičari će to bolje znati od mene, taj nivo radijacije bio jako, jako zabrinjavajući da se tako nešto odradi. Takođe, ovo što volim da pomenem, a priča zaista da se jeste desilo kada sam u razgovoru sa jednom novinarkom iz regiona pričao, pa posle intervjua mi je rekla, žalila se na svoju banku koja je nju zvala dok je bila u Italiji u radnji i kupovala nešto, neku brendiranu stvar, ne znam da li je tašna ili nešto, i nije prošla transakcija, nego su je pozvali iz banke da pitaju da li je ona na tom mestu. Ona je rekla da jeste, oni su se zahvalili i transakcija je prošla. Ja sam na to nju pitao kontrapitanjem – A zamislite da ste sedeli kod kuće i gledali TV, a da je neko kupio to što ste vi platili, a da vas banka nije pitala za tako nešto, pa da je zaista bila zloupotreba. E, pa iz te perspektive to zvuči OK. Tako da, zaista jeste bezbednost na prvom mestu, upravo iz tog razloga da klijenti i korisnici budu zadovoljni, da ne razmišljaju mnogo, da razmišljaju o drugim stvarima a  ne o samoj bezbednosti. Ono što je jako bitno zaista je da u samom transferu podataka, u analizi i analitici koju viza koristi za analiziranje svake od transakcija o podacima, to su 500 parametara da li je, što se naših sistema tiče, da li je Ivan napravio transakciju u Beogradu, a posle 10 minuta se njegova kartica nalazi u nekoj drugoj zemlji, fizički, to je zaista crvena lampica da je nešto što može da se spreči. Takođe, ja uvek ovak u šali vodim da kažem kada se ljudi žale na mogućnost zlupotrebe neke i ostalo, ako izgubite karticu, krećemo od najbanalnije stvari, ako izgubiš karticu, prijaviš svojoj banci, banka je blokira i ti si miran. Ako izgubiš novčanik sa kešom, ti para više nema, nećeš ih ni videti nikada, niko ti neće vratiti. Ako budeš dovoljno srećan, dobićeš dokumenta nazad, ali novac nećeš. Tako da, kartica je zaista u svim kategorijama, da kažem, bezbednija, a samim razvojem tehnologije, naravno, razvija se i načini pokušaja zloupotreba, uzimanja identiteta. Mi, opet, idemo korak ispred i radimo enkripciju, radimo tokenizaciju. Tokenizacija je sada vrlo, vrlo bitna stvar, ali kada si već pomenuo Apple Pay i sve ostale digitalne kanale, token je taj koji štiti i korisnika, znači, ne izlaže se broj kartice, izlaže se token koji je uglavnom za jednokratnu upotrebu. Zaista, kada pogledamo i bezbednost na internetu, bezbednost online prodaje, ono što je zaista bitno reći posle svih ovih godina, kao što smo pričali istorijski, Visa znak, Visa simbol na sajtu je opet neka sigurnost za klijenta, za korisnika kartice, da kada pogleda, kada vidi da ima, on već ima neku sigurnost da može da plati, da zna da će ta transakcija biti bezbedan. 

Ivan Minić: Imamo te neke situacije kada putujemo i kada koristimo karticu na neuobičajanim lokacijama ili kada, recimo, online plaćamo nešto što inače ne plaćamo, imamo te pozive od banke gde oni proveravaju da li je transakcija u redu, nekada ta transakcija prođe, nekada ne prođe, pa je potrebno da se čujete, ali čak i kada prođe, često sutradan bude poziv da provere da li je sve OK. To je neka praksa koja je, da kažemo, uvedena po nekom setu kriterijuma koji se proveravaju. U suštini, svaka transakcija koja se desi prolazi kroz niz provera pre nego što se izvrši, samo što se zahvaljujući tehnologiji to danas traje neuporedivo kraće nego što je nekada trajalo. Otprilike, kako to izgleda?

Vladimir Đorđević: Pa, prva stvar je da je sada sve manje i manje slučajeva da banke kontaktiraju klijenta. Mislim, dešava se sigurno zbog protokola sa bančine strane da bude bezbedna i sigurna i banka samim tim što želi da zaštiti svog klijenta, ali ono što Visa pruža bankama je upravo taj sistem monitoringa koji je u real time procenjuje transakciju na nekoliko nivoa, na nekoliko parametara, da li je to što si pomenuo, da li je to nešto neuobičajno mesto za tu karticu, da li je to neuobičajna zemlja, da li je to neka neuobičajna aktivnost samim tim. Ali, opet kažem, nije to jedini parametar. Upoređuje se ako se, recimo, transkacija inicira sa mobilnog uređaja, može da se uporedi da li se sa tog istog uređaja već ranije inicirana ta transakcija. Samim tim to otpisuje ono drugo što je pomenuto – da li je nešto neuobičajno, tako da postoji u tom deliću sekunde isprocesuira se veliki broj informacija o samoj transakciji koju na kraju Visa može da ispostavi banci sa ocenom te transakcije da li da je pušta ili da je ne pušta, i samim tim banci olakšava posao da upravo izbegne takve neke aktivnosti, da dovodi klijenta u neprijatnu situaciju da mu odbije transakciju, pa da ga pozove, nego da bude već u startu sigurna banka da je ta transakcija validna. 

Ivan Minić: Ja se sećam i nekih ličnih, prilično traumatičnih iskustava sa nekim bankama u inostranstvu gde prosto očekuješ da su te neke prakse kupovine online uobičajnije i tako dalje, gde mi se dešavalo da mi kada vide neuobičajnu transakciju umesto poziva i provere blokiraju odmah karticu i izdaju novu besplatno i pošalju preko pola sveta. Kao, nije problem nikakav, ali ljudi, možda ne mora. I onda prosto u nekom trenutku postoji neki SRN koji upišu – da, da, uobičajno je da on koristi transkacije na čudnim mestima. 

Vladimir Đorđević: Pa, to su sve stvari kojih je sve manje i manje, s obzirom da su sada i sve tehnologije i sve te analitike dostupnije.

Ivan Minić: Pričali smo o inovacijama i ono čime ćemo zaključiti razgovor jeste još malo diskusije na tu temu. Šta su neke stvari koje su se desile u prethodnih nekoliko godina koje su bile interesantne, koje su implementirane, koje su dale zanimljive razultate, a šta su možda i neke koje nisu imale neke spektakularne rezultate, ali su bar bile zanimljive i neobičine kao neka tema za anlizu?

Vladimir Đorđević: Nekako mislim da se poslednje godine vrte manje-viš oko tog beskontaktnog plaćanja, da je u stvari bilo više nego, da kažem, ubrzano adaptacija na sam način beskontaktnog plaćanja i uglavnom se nešto, da kažem, ako pogledamo dva najinteresantnija slučaja, to bih slobodno mogao da kažem da su beskontaktno plaćanje ili neka biometrija gde smo još uvek u nekoj fazi razvoja i provere kako će to funkcionisati i delovati u praksi. Ali, što se tiče beskontaktnog, u zadnjih 4-5 godina ekspanzija je neverovatna, da smo mi došli sad do 80% transakcija obavljenih u zemlji da su beskontaktne, što je, opet se vraćamo na one priče da li je bezbedno ili nije, svakako je shvaćeno da jeste vrlo bezbedno, da je svaka transakcija bezbedna ukoliko je čip transakcija. A ono što je bilo zanimljivo od tih varijacija na temu, ako mogu tako da kažem, interesantan momenat je bio 2016. godine u Riu smo pustili našim sportistima, članovima tim Visa, svi su dobili beskontaktni prsten za plaćanje, što je bilo jako lepo. I ja imam jedan, stoji mi u kancelariji, nažalost sad nema para pošto je bio prepaid, ali sam koristio dok je bilo sredstava i bilo je jako interesantno zbunjivati ljude oko tebe kada prisloniš prsten na terminal. To je pušteno na Olimpijskim igrama u Riu, a dve godine kasnije 2018. godine na Zimskim olimpijskim igrama otišli smo korak dalje i pustili smo beskontaktne rukavice, što je opet sjajna stvar. Kažem, evo sad nemam informaciju da li je to uzelo maha nakon Olimpijskih igara, ali tokom trajanja je bilo jako, jako interesantno i svi oni klipovi i svi postovi na društvenim mrežama su bili više nego fascinantni kako su se ljudi zabavljali sa beskontaktnim rukavicama. Ali, eto kada pogledamo od svega toga, tehnologija kao takva, kao NFC tehnologija je ostala i nastavlja da se razvija sada i sada i sa pametnim satovima, sa telefonima. Znači, ono bukvalno što smo veći i pomenuli, svaki uređaj može da se pretvori u platnu karticu, to jest u platni uređaj. 

Ivan Minić:  Tačno je to postavka takva – zašto sad imamo novi senzor na mobilnom telefonu ili na nečemu, kada on ne služi ničemu. Pa, zato ga imamo da bi u narednoj iteraciji ljudi našli neku interesantnu primenu za sve to. Ko je mogao da pretpostavi čemu će služi žiroskop, senzor blizine i sve ostalo što danas koristimo, to je sastavni deo života postalo prethodnih desetak godina. S tim u vezi, a i uzevši u obzir da nas je prethodni period sve potakao na dodatno razmišljanje i iznalaženje novih rešenja, šta su stvari koje kompanija Visa planira u narednom periodu na globalu, šta su neke najvažnije inicijative i kada su u pitanju inovacije, kada su u pitanju prosto neki pravci razvoja i šta od toga možemo da očekujemo da vidimo i kod nas u neko skorije vreme?

Vladimir Đorđević: Pa, to je odlično pitanje. Ja bih kerenuo sa onim što smo do sada radili i što sada radimo, a šta ćemo i na dalje nastaviti. Da kažem praktično da nam je i dalje misija da olakšamo taj deo, platni deo, finansijsku transakciju za sve učesnike u plaćanjima, da li su to primaoci plaćanja i osobe koje plaćaju. Mi ćemo to nastaviti. Tu postoji nekoliko osnovnih stubova na kojima radimo, a to je pod jedan, po meni najbitnije da se razvija i dalje prihvatna mreža za plaćanja. Tu gde smo na dobrom smo putu, ali svakako, ne pričamo samo za Srbiju, pričam za region, pričam za ceo svet, globalno ono što sam malopre isto pomenuo, da je tu neki cilj da se samo na online kanale integriše 50 miliona trgovaca, a njih je mnogo, mnogo više koji nisu online. Sada pričamo o tome, ekspanziji ecommerce svakako kao nekom prioritetu i ekspanzijii prodajnih mesta kao takvih. Gde bih napravio paralelu sa tehnologijom, inovacijama i ovo što sad trenutno radimo? To je svakako momenat konvertovanja uređaja u nešto drugo, a to je definitivno tap to phone, to jest, beskontaktno plaćanje na mobilni telefon, kada se mobilni telefon praktično pretvori u prihvatni terminal. To ćemo imati prilike na vrlo, vrlo bliskom narednom periodu da vidimo u našem regionu, a evo, to smo već pustili na globalu i mogu da kažem da su rezultati više nego odlični. To je jako bitno i uklapa se na ovu priču sa početka jer i dalje imamo mnogo, mnogo trgovaca koji su jednostavno u toj nekoj, delom u nekoj neformalnoj ekonomiji, da kažemo sivoj ekonomiji i zato ne žele da imaju prihvat ne samo kartica, sad pričamo i o fiskalizaciji i o svemu, to je nešto što mi kao kompanija ne možemo direktno da rešavamo, a sa druge strane, opet, postoji tu jedan momenat što se tiče cene investicije, gde znamo da je širenje mreže skupo, skupo je za učesnike u tom procesu, terminali nisu jeftini, terminali da se nabave ako hoće banka da daje terminale nisu jeftini, a ni ako trgovac hoće sam da ga kupi, opet nisu jeftini. To je nešto što će u mnogome olakšati ceo proces, gde će trgovac moći da već svoj postojeći uređaj konvertuje u prihvatni uređaj bez dodatne investicije i bez nekog problema u održavanju i plaćanju i ostalim propratnim stvarima koje idu uz tako nešto. 

Ivan Minić:  Obično ljudi nemaju svest o tome, ali mi što volimo da istražujemo više nego što bi trebalo, smo u jednom trenutku shvatili – dobro, što banke malo ne apdejtuju malo češće ove svoje bankomate, prilično je to zastarelo i onda vidiš koliko to košta jedan bankomat novi i shvatiš da zašto oni baš nisu oduševljeni. 

Vladimir Đorđević: Kao neki automobil.

Ivan Minić: Ili u nekim slučajevima, manji stan. 

Vladimir Đorđević: Zavisi kakve sve funkcionalnosti ima. 

Ivan Minić:  Ali, upravo ta mogućnost da ti nemaš još jedan dodatni uređaj. Sada smo došli, dakle, ova prethodna godina nas je dovela u situaciju da, naravno, svi se adaptiramo uslovima koji su na tržištu. Jedna od tih adaptacija je da svi koji možemo uđemo na sisteme za dostavu jer nemamo sopstvenu, da pokušamo kroz te kanale prodaje se dodatno ojačamo i da održimo taj neki nivo prodaje koji smo imali. I onda shvatiš, aha, ne mogu da uđem na jedan sistem, moram da uđem na tri sistema. Tri sistema znače tri tableta, tri tableta znače kabla koji treba da budu utaknuti u neka tri punjača. I sve to samo dodatno komplikuje i usložnjava stvari i prosto, nije to nerešivo, ali nama kojima je tehnologija bliska. Ljudima kojima tehnologija nije toliko bliska i koji jednostavno imaju problem i kada prvi put koriste touch uređaj nije im jasno šta se tu dešava, kada im kažeš – E, super, za još ovu jednu stvar koju hoćeš moraš još jedan uređaj da imaš, njima je to prilično velika barijera, čak i da zanemarimo finansijske izdatke, jer vrlo često banke daju dobre uslove po kojima ti možeš te uređaje da dobiješ bez nekih značajnih troškova. Ali, ova varijanta u kojoj ti nešto što već imaš možeš da iskoristiš za još jednu dodatnu stvar, to čini mi se da pravi razliku. Svi se sećamo, svi mi Apple frikovi se sećamo kako to izgleda kada si prvi put otišao u Apple Store i on je zavukao karticu u futrolu od telefona, naplatio ti, izdao račun i ti gledaš i pitaš se kad će ovo negde drugde na svetu moći da se desi. 

Vladimir Đorđević: Ali to je, da samo zaključim, to je sve postalo realnosti i upravo takvi primeri su nešto što je nama, opet se vraćam, da ne koristim fraze, ali naša misija je upravo da dovedemo tako nešto, da olakšamo svima život. Ono što bih isto spomnuo, ako imamo vremena da prezentujem pre zaključenje, je svakako Visa Net kao najveća mreža tehnološka za procesing transakcija na svetu. Mi smo otvorili Visa Net za developere i dozvolili smo API-ovima da se prikače na našu mrežu, da koriste naše resurse, a da takođe olakšamo taj korak da se sve te tehnologije donesu na tržišta lokalna, na neka tržišta koja su možda manja, gde nemamo možda uvid da su to stvari koje treba, ali ko sedi na tom tržištu zna i moći će da pogura priču i da ubrza tu adaptaciju, da izbegnemo takav slučaj da neko ko ne želi da se bavi sa tri uređaja ili ko ne želi ni sa jednim da se bavi, ali da mu se olakša da ako već mora, da mu to bude ovako uprošćeno i pojednostavljeno. 

Tako da, zaista imamo svetlu budućnost što se tiče tehnologije. Očekujem da ćemo imati priliku da vidimo sve što je aktuelno u svetu i kod nas. Radimo na tome. To se trudimo, cela ekipa naša je 100% predana da sve donesemo na naše tržišta ovde i nadam se da ćemo u sledećem razgovoru imati i više tema i materijala što se toga tiče, interesantnih tema za tvoje gledaoce. 

Ivan Minić: Znaš šta je tu magija? Magija nastaje onog trenutka kada ti nisi stalno prisutan negde. Znaš, dolaziš u dovoljno velikim razmacima da primećuješ promene koje se dešavaju. Kada si svaki dan tu, stalno se nešto menja, u suštini se ništa ne menja. Odnosno, sve je nekako konstantna promena koju ti ne primetiš. Ali, ako si bio, ako si zavisnik od Apple opreme i kupuješ na svake dve godine nešto i bio si 2009, pa je to bio ogroman neki uređaj sa nekim ogromnim papirom koji je izlazio, pa onda sledeći put je to bio neki manji uređaj, pa on negde prođe pa pokupi neki papir, pa treći put je bilo – A, šta će vam papir? – Pa, meni ne treba papir. – A, da se ulogujemo sa vašim nalogom i onda dođe to lepo, izdizajnirano, sve. – Može. Sledeći put te i ne pita, zna ko si, prepoznaje po svemu i, kao, OK je… Iz koraka u korak, stvari postaju sve jednostavnije. Ali, onaj prvi korak kada ti vidiš da je tako nešto moguće je trenutak kada se desi ta prva magija. I onda ovo ostalo prosto dolazi kao nekakva logična evolucija gde sad ti dolaziš u fazu da sve češće, kada si napolju, da koristiš njihove sisteme plaćanja ili imaš svoje kartice koje su kompatabilne, ti dođeš, pokupiš šta ti treba, ni ne baviš se plaćanjem, to se sve samo desi. Mislim da imamo tu situaciju, to sam skoro primetio da jedna od pumpi nudi tu mogućnost da dođeš, sipaš i odeš. I sve ostalo se desi samo. I uzevši u obzir iskustva čekanja reda na pumpama, deluje kao sjajno rešenje. 

Vladimir Đorđević: Ali upravo to je, to što si pomenuo, da se promenilo od 2009. na ovamo. Retko ko je uspeo iz prve, što se kaže, znači, upravo je to poenta evolucije koju ti kažeš – prirodne evolucije. Ja ne bih rekao da prirodna evolucija, već da mora da se ukaže da sve može da se poboljša. Ja mislim da je tu ključ uspeha i tu je tajna. Jer, ako smo došli iz tog velikog uređaja koji izbacuje papir do momenta da znaju ko si, da si sve završio, to upavo nije po meni neka prirodna evolucija, već ubrzani proces zato što postoje ljudi kao što si ti koji će da ukažu – Ovo je sjajno, ali.. može da bude i bolje! Mislim da je to čemu svi stremimo i mislim da je to ono što će nas pokretati u narednom periodu što se inovacija tiče. Ukažemo na nešto da može da bude bolje. 

Ivan Minić:  Svakako, ja kao introvert, sam realno zahvalan na tome što ne moram toliko često da se predstavljam i ne moram toliko puno da budem u kontaktu sa drugim ljudima koje ne poznajem. Vladimire, hvala na sjajnom razgovoru i na tome što si podelio i neku svoju, i prosto, ugao jedne kompanije kao što je Visa, jedna od najvećih kompanija na svetu u svom sektoru. I hvala na tome što ste radili u prethodnih godinu i po dana i na tome što ćete raditi i u narednom periodu, i kao podrška kupcima i kao podrška prodavcima, i kao, pre svega, podrška malim biznisima kao nečemu što je, da kažemo, najvitalniji deo privrede i onaj koji na neki način je i najagilniji i najinovativniji, i daje neku konkurentsku prednost u odnosu na neka druga tržišta, i uvek kada ga analiziramo, kada gledamo te neke brojke i sve, možda je broj tih kompanija veliki, ali broj zaposlenih nije toliko, ali oni jesu jako značajni i oni su oni koji najlakše mogu da se adaptiraju u ovakvim situacijama, i oni koji su najspremniji da naprave tu promenu. Kao što znate, na sajtu kompanije Visa postoji sekcija koja se bavi temom o kojoj smo danas pričali, a to je Platforma za podršku malom biznisu. Link imate u opisu ovog podkasta, kao i u prethodim epizodama. Pratite šta se tamo dešava, stalno ima nešto novo. Ima i nekih stalnih stvari i akcija koje su vrlo interesantne, pa možete sebi da pronađete neki ili praktičan savet ili neku vrlo korisnu uslugu koju možete vrlo lako da implementirate i na taj način poboljšate i svoju naplatu online plaćanja ili neki drugi aspekt svog poslovanja. Najčešće je to neki digitalni, ali svejedno, digitalno je danas novo normalno, što svi kažemo. Još jednom hvala što si bio, hvala vam što ste nas slušali. Redovna epizoda izlazi u nedelju, naredni specijal izlazi u sredu. To bi bilo to. Vidimo se.