Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 97. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naša podrška i u ovoj epizodi je kompanija Epson. A za danas imam opet jednu vrlo eksluzivnu i neobičnu gošću. Danas će sa nama u Pojačalu priču podeliti Slavica Squire, koju najverovatnije znate iz NLP Instituta i Coaching Akademije, ali ima tu još mnogo toga što Slavica radi. I danas je ideja, naravno, da pored toga što radi danas ispričamo priču kako je do svega toga došlo. Dobro došla.

Slavica Squire: Bolje te našla i mnogo ti hvala što si me pozvao. Osećam sam se jako počastvovano.

Ivan Minić: Pa, nije što je moj, ali u dobro si društvu. Trudim se da stvarno imamo vrlo bez daljnjeg kvalitetne sagovornike i sve to. Ali isto tako gledam da bude vrlo raznovrsno da bi svako mogao da nađe nešto sa čime može da se  asocira, a opet negde, ponavljam to stalno, ali pokušavamo da motivišemo ljude da prate redovno šta radimo bez obzira na to da li možda ta specifična epizoda i gost i oblast iz koje je gost su im interesantni. Jer nikada ne znaš šta možeš da saznaš i kako to što saznaš može možda se primeni u nekoj drugoj oblasti u kojoj si ti negde aktivan. Tako da ti si negde, da kažem, kroz razne oblasti delovanja se razvijala u prethodnom periodu, ali nekako najbazičnije bih ja to posmatrao kao komunikaciju pre svega. A komunikacija je nešto sa čime svi mi ovde imamo jako, jako, jako, jako puno problema. I moj neki stav je da smo verovatno tu gde smo zato što nismo baš vični u komunikaciji iako smo mi ubuđeni da smo u tome fantastični. 🙂

Slavica Squire: A nekad je najveći problem što ne znamo šta ne znamo.

Ivan Minić: Pa, da. Uvek je to problem. Ili, što kažu ljudi, nije strašno kada nešto ne znaš, strašno je kada misliš da znaš.

Slavica Squire: To je strašno. Zato što onda ne možeš da naučiš.

Ivan Minić: Da. I postoji ta negde reakcija gde ljudi odbijaju bilo kakvu vrstu saveta, intervencije, jer oni znaju najbolje bez obzira što to verovatno nije uvek dobro ni za njih ni za druge, ali Bože moj. Kako bi ti ukratko predstavila ono čime se danas baviš?

Fah

Slavica Squire: Ukratko, ja učim, u stvari, ljude kako da upotrebe određene naučne metode struktuirane veoma da bi kreirali život i posao koji će da vole, u kome će da uživaju. Eto, to je najkraće što mogu da kažem.

Ivan Minić: Lepo. E sad, ja sve svoje goste pitam u principu ista pitanja, jer nekako – mislim, nisu ona ista, svaka priča je različita i kroz svaku priču se vodimo na različiti način, ali početak je uvek isti. A početak je uvek šta si htela da budeš kad porasteš? 🙂

Kefalica od malih nogu

Slavica Squire: 😀 U principu kada sam bila mala, svi su mi već govorila star-mala, da svima pametujem i da sve podučavam. I moja baba je uvek govorila: “Ti ćeš biti neka učiteljica.” Nije ona znala da će postojati ovo što danas postoji. “Bićeš neka učiteljica sigurno.” I tako. Delovalo je kao da ću pametovati i soliti ljudima pamet, barem od malih nogu. Ali sada se ispostavilo da sam se našla u ovome, što stvarno ljudima mnogo znači. I meni znači da njima znači. Tako da uživam u onome što radim i naročito uživam u rezultatima koji imaju moji klijenti.

Ivan Minić: Obično pitamo ljude to šta su hteli da budu kad porastu i kako se to menjalo kroz vreme, jer to negde obično daje indikacija ljudi koji su uspešni pokušavaju na neki način kroz život da dođu do onoga što ih zanima, da rada ono što vole i što žele. Ne mogu to uvek i ne može možda uvek od toga da se počne, ali to negde treba da bude ono čemu svi težimo. Kako je u tvom slučaju ta priča funkcionisala i kako je teklo tvoje formalno obrazovanje?

Prvi koraci

Slavica Squire: Pa, moje formalno obrazovanje je teklo tako što sam završila na PMF-u – 80-ih godina sam studirala na PMF-u. I završila sam fakultet i onda su počele 90-e, znaš.

Ivan Minić: Divno.

Slavica Squire: Da. Mislim, ono što je stvarno divno u svemu tome je da sam ja studirala ono najbolje vreme. I bukvalno ’91. u januaru sam završila fakultet, odnosno diplomirala sa desetkom na PMF-u. Sve super, ali tad je počelo totalno ’91. u januaru – znači, sve je otišlo tamo gde je otišlo. I ’94. ja sam se obrela da živim u Nemačkoj, da sam tamo. Udala sam se za mog dečka tadašnjeg Nemca, koji je tako bio mlad i pun entuzijazma i izazivao potpuno čuđenje kod svih mojih – kod moje rodbine je rodbine je bio totalno istetoviran, ofarban u plavo, i tako. Znaš, godinu dana stariji od mene, pa smo bili kao mladi, ludi. Udala sam se za njega, otišla sam u Nemačku i tamo se nisam bavila time što sam završila. Tamo sam prvo učila jezik. Imala sam sreće da sam jako brzo, jako dobro naučila nemački. Valjda zato što mi je muž bio Nemac i živela sam s Nemcima. Nisam znala nikog od naših, tako da nisam mogla da govorim naš jezik. I za 6 m. otprilike sam se zaposlila, ali radila sam nešto drugo. Radila sam u laboratoriji pošto sam završila – pre PMF sam završila gimnaziju onaj prirodni smer, pa je bilo usmerenje tada – e, to sam radila. I onda sam svašta radila. Mislim, ja sam u Nemačkoj dok sam bila radila sve i svašta. Na početku, dok nisam znala jezik, ja sam radila i kao konobarica. Znači, sve i svašta sam radila. Bila sam u kontaktu s ljudima i onda sam počela da se bavim prodajom. 95. g. sam prvi put počela da radim u prodaji. Prodaja mi se jako dopala i bila sam ekstremno uspešna. I onda sam išla – posle dve i po godine sam počela u drugoj firmi da radim prodaju. Onda u trećoj firmi. I kada sam prelazila u jednu firmu, u ugovoru mi je stajalo – kad su mi dali ugovor, oni su me primili, rekli su da im se dopada, žele da radim kao care account kod njih. I ja sam već imala drugi posao, ali mi se dopadala ta firma, htela sam da pređem. Dali su mi ugovor i ja sam onda odnela ugovor, počela da čitam. I tamo negde na 3. strani piše da moram da prođem neku edukaciju. Nešto, neki seminar, nemam pojma. I pisalo je NPL, ali ja nisam znala šta je to. Nikad nisam čula do tad. I, kao OK, to se završava – traje godinu dana edukacija, završava se sa sertifikacijom. Ako ja položim to, ostajem u firmi, sve OK. Ali ako ne položim to slučajno, onda sam moram da platim 3.500 maraka koliko tada koštalo to i ostajem bez posla. Znači, automatski, ali moram da platim koliko je koštala edukacija. Ja sam bila… Mislim, baš sam se bila – ali ja imam posao, što bih ja ovo sad potpisivala ovaj ugovor, jer to mi nisu rekli. Rekli su mi “ima neka edukacija”, ali nisu mi rekli ili barem ja nisam skontala šta su mi rekli. I u svakom slučaju, ja sam se malo prepala i ostavila to. Ali, znaš kako, u isto tom ugovoru je stajala dupla veća plata nego na poslu koji sada imam. 🙂 I mnogo bolji auto službeni. I stajala je bolja perspektiva. I ja sam se odlučila sutradan. Onako, razmišljala sam: “Ma, ja sam, bre, završila PMF u Beogradu! Neću da završim ovaj švapski kurs! Šta je ovo, baš me briga?!” Šta god da je, potpisala sam i onda sam poslala taj ugovor. Onda sam dala otkaz u svojoj firmi. I 3 m. kasnije kad sam počela da radim, kada sam otišla prvi put na tu edukaciju – mislim, pričamo o edukaciji – ja sam bila oduševljena. Znači, prvi dan kada sam ja se upoznala sa tim, ja sam bukvalno – ono, nisam mogla da dišem od uzbuđenja, jer sam bila u fazonu: “Da li moguće da ovako nešto postoji, a da ja ne znam?! Da li je moguće da ovako nešto postoji, a da svi ljudi na sve ne znaju?!” Znaš, ovo treba svi da znaju! Ovo treba da učimo u školi!” I bila sam: “Ovo treba našim ljudima, ovo moraju kod nas ljudi da uče! Ljudi se pate zato što ne znaju ovo!” I, mislim, taj prvi dan kada sam se upoznala sa tim, ja sam negde osetila da sam našla nešto što sam oduvek tražila i da ja želim da to bude moja budućnost. I tako je i bilo. 🙂

Ivan Minić: Moram da te vratim samo na jednu stvar pošto volim da i taj deo priče pretresem. Ti si upisala i završila ozbiljan fakultet, koji daje – OK, jeste on možda malo old school u nekom smislu, jel – ali zaista daje ozbiljnu osnovu kada je u pitanju nauka, inženjerska znanja, itd. Na kraju se suštinski nisi bavila time. Ali da li ti je dalo nešto što ti je značilo?

Faks kao osnova

Slavica Squire: Mnogo mi je značilo. Prvo, to što sam studirala jako sam volela i lako sam prolazila kroz fakultet. Ja sam imala neku neverovatnu sreću od samog početka mog života da sam ja nekako razumela sve što se radi o matematici i da nikad mi nije bilo jasno šta je ljudima tu teško. Znači, svaki zadatak matematički koji sam ikada u životu dobila da uradim za mene je bio lak, jer je bio logičan. Ja nisam znala šta je ljudima teško tu da urade. Samo moraš da razmisliš kako ide i sve je logično, sve se lako reši. Tako da ja sam imala taj matematički mozak od rođenja. Ali šta je meni, u stvari, interesatno? Ja sam kada sam pozavršavala sve što je moglo da se završi u NLP-u i coachingu i svemu ovome što ja radim, ja sam, u stvari, poželela da se bavim naučnim istraživanjem u ovoj mojoj oblasti. I onda sam neke moje polaznike koji su na fakultetu ozbiljni profesori pitala da li bi oni meni mogli da pomognu da ja radim neko naučno istraživanje koje je vezano za ovo što ja radim. Jer ja ne želim sad da to stavim u brojke, ja želim da vidim šta se, u stvari, dešava, šta ja, u stvari, radim. I onda su oni meni rekli: “Pa, što ti to ne radiš?! Znaš, to možeš da radiš ti ta istraživanja. -Znam, ali ja ne znam kako se to radi. -Pa, postoji edukacija. Možeš da naučiš na doktorskim studijama, da naučiš kako se rade prava istraživanja. I što ti to ne bi radila?!” I ja sam onda rekla: “Da, ali sam završila nešto sasvim drugo. Ovo je druga oblast. -Pa, šta? Završi master iz te oblasti.” I ja sam počela da razmišljam. I to se sve tako odvijalo. Sad ja ti to brže pričam nego što se dešavalo mnogo. Ali, u svakom slučaju, ja sam završila master iz ekonomije. I u tome sam jako puno uživala, jer sam se, u stvari, bavila stvarima koje mene zanimaju. Znači, ne direktno ekonomijom, nego bihevioralnom ekonomijom. I bukvalno toliko saznanja iz toga već imam, da sam na masteru kada sam išla da polažem ispit i kada sam predstavljala svoju temu i pričala onome, da me je profesorka pitala: “Mogu li ja nešto vas da pitam?”, ja kažem: “Ali ja sam student, vi ste profesor.” Ona kaže: “Ja sam ne osećam tako zato što vi toliko toga znate o tome da sam ja oduševljena.” Tako da sam ja završila master iz ekonomije i sada sam trenutno na doktorskim studijama i bavim se istraživanjima. I to mi je jako zanimljivo. I ja mislim da sve to potiče od tog nekog mog duha tog nekog matematičkog, gde sam ja sposobna da stvari složi i da nekako nisam zadovoljna dok ih ne vidim u matematičkoj formuli. Da mi nije dovoljno ta neka samo kao – OK, ovo je sve super, nego ja bih volela da vidim šta je to tačno i da istražim. 🙂

Ivan Minić: Neku strukturu i neke relacije i nešto što može da se na kraju predstavi u obliku – to, neke formule ili kompleksne tabele nečega tako.

Slavica Squire: Jeste. I bukvalno se sada time bavim i totalno mi je uzbudljivo zato što je to kao neka viša – viši nivo onoga čime se bavim. Tako da sam oduševljena. Bavim se time i zanimljivo mi je.

Ivan Minić: Negde mislim da je bitno da naglasimo i taj momenat da i kroz, pomenula si sada, i kroz taj deo formalnog obrazovanja, gde si se ponovo aktivirala, ali i kroz neformalno obrazovanje, jer ovo čime se ti primarno baviš suštinski jeste neformalno obrazovanje, koje ljudima menja živote, značajno utiče na njih, ali jeste neformalno – da se ti konstatno usavršavaš već…

Slavica Squire: 20 g. 20 g. tačno.

Ivan Minić: Da. Otkako si prvi put došla u kontakt sa time da ni u jednom trenutku nisi stala, a da se onda to sigurno prenosi i na sve ostalo. Pričaćemo, naravno, kako je izgledala priča dolaska ovde, pokretanja svega. Ali kako je išla priča sa tvojim usavršavanjem? Ti si dobila uz zadatak da uradiš taj kurs i položiš to što treba, jer u suprotnom 3.500 maraka – to sad zvuči kao da mi neko kaže 30.000 eura.

Slavica Squire: Ali bukvalno, da. 🙂

Ivan Minić: U ono vreme 3.500 maraka…

Slavica Squire: U ono vreme, da. 🙂

Ivan Minić: 35 Klara Šuman… Ali ti si to prošla, uspela, zarazila si se tom pričom.

Slavica Squire: Oduševila sam se stvarno.

Ivan Minić: I kako je to sve izgledalo? Jer to je u suštini – ne mogu da kažem da je bio početak toga, nije, ali je bio početak omasovljenja priče o NLP-u na nekom…

NLP usavršavanje

Slavica Squire: Znaš šta, u Nemačkoj ja sam bila šokirana – u Nemačkoj je, znaš, postojalo je tada već udruženja NLP trenera u kojem je bilo 30.000 članova, znaš. I dalje ono postoji. Ima još više članova. Ja nisam znala, ja ni dan-danas ne mogu da shvatim kako ja to nisam znala, ali i danas ne razumem kako mnogi ljudi ne znaju da to postoji. Jer to je toliko korisno, toliko je životno, toliko je potrebno da je neverovatno. Ali ja sam onda krenula stvarno na neki put usavršavanja, jer ja sam onda želela, prvo sam želela sve da naučim o tome što postoji. Kupila sam tonu knjiga, čitala sam knjige. U to vreme internet nije bio kao danas. Mislim, bio je pristutan, naravno, ali nije to bilo kao danas. I ja sam onda tražila gde mogu da nađem ko je onako najbolji na svetu ko se bavi ovim, pa ovim, pa ovim. I tako sam kad pronađem jednu instancu gde odem i naučim nešto, tamo sam već otkrivala neku novu i onda išla dalje. Tako da, u stvari, ja nikad nisam prestala da se usavršavam i kasnije kada sam sve one ljude i sve institute koji su najbolji, najveća imena na svetu iz toga, kada sam ih sve obišla, sve naučila, onda sam išla, recimo, išla sam kod Tonija Robinsa da učim. I kod njega sam išla na tu njegovu biznis akademiju. To nije masovan njegov trening. To ipak se ide prvo i zbog cena i zbog svega ostalog, jer deset puta više košta nego masovni trening. Ali ono što mi je tu interesantno, na primer, kasnije sam išla i da ponavljam. Ja sam, na primer, neke svoje edukacije, koje su klasične NLP edukacije, neku od njih sam završila sedam puta. Odnosno, osam puta u međuvremenu. Zaboravila sam, ali sam skoro bila i na osmom. Jer sam išla u različite institute da vidim kako oni rade. I to je ono što mene čini danas veoma specifičnom. Jer ja imam jedan pristup koji nije u svetu viđen – toj metodologiji. Zato što sam ja sva ta znanja pokupila. Osnova mi je ta metodologija koja je stvarno lepo struktuirana i koja mom matematičkom mozgu super odgovara da bude osnova. Ali sam ja na tome odradila puno toga što nigde se neće naći u tom miksu. Tako da može da se kaže – bukvalno, ja sad imam ljude zbog ovo Zuma i zbog svega, imam ljude iz celog sveta. Znači, od Australije do Kanade, dolaze ljudi iz celog sveta na edukaciju. I dolaze nam ljudi koji su završili, ne znam, u Nemačkoj, ovde, onde, koji kažu da je ono što su oni završili u Nemačkoj u odnosu na ono što ja predajem da je ono tamo smešno i da ih je sramota bukvalno da pričaju o tome. Toliko je to nadgrađeno, znaš. Ja sad nisam toga ni svesna, znaš. Ja jednostavno radim svoj posao, volim to i pravim najbolje što mogu. Ali, evo, baš sam pod utiskom, pre neki dan smo imali neku sertifikaciju, gde je neko započeo tu priču i onda su svi dodavali to, i onda je to trajalo nekih sat vremena, gde su meni polaznici govorili: “Slavice, ti nisi svesna šta ti, u stvari, radiš!”, polaznici iz celog sveta. Tako da sam ja bila… Ali sam shvatila da to, u stvari, samo rezultat toga da ja strastveno volim ovo što radim. Učim sve što mogu da naučim, a što mi se čini da može ljudima da bude korisno i onda to pojednostavljujem. I činim pristupačno ljudima. Znači, to je moj…

Ivan Minić: I pojednostavljuješ, ali i koliko sam shvatio iz razgovora sa tim ljudima koji su bili kod tebe polaznici, a svi imaju samo reči hvale, zbog toga na kraju dana i pričamo, je to da možda neke od tih stvari treba prilagoditi i kulturi i mentalitetu.

Slavica Squire: Apsolutno.

Ivan Minić: I negde, u nekim slučajevima, čak i individui sa kojom radiš. Jer bez obzira na to što ja mnogo volim Nemce i njihov inženjering i proizvodnju i njihovo pivo i sve ostalo, ne verujem da po sentimentu i po nekim ličnim vrednostima mi možemo da imamo bilo kakvu paralelu, da možemo da se razumemo. A ove stvari, koliko ja to doživljavam, su duboko lično.

Slavica Squire: Jeste.

Ivan Minić: I zahtevaju neke – ti možeš to da radiš potpuno mehanički i to će i dalje da da rezultat.

Slavica Squire: Neki da, da.

Ivan Minić: Ali ako to ugradiš u sebe i ako se promeniš iznutra u skladu sa tim, to tek onda daje pune rezultate. A tako nešto može da radiš samo ako na tome radiš sa osobom koja te razume i koju razumeš.

Slavica Squire: Znaš šta, ja sam imala ogromnu sreću. Kao prvo, da živim jako dugo u Nemačkoj, da živim sa Nemcem američkog porekla. Znači, da kulturu tu upoznam i doživim baš na jedan način koji je insajderski način doživljavanja. I da se iz te kulture povučem ono najbolje i spojim sa onim najboljim iz naše kulture. I da od toga napravim neki miks koji je vrlo specifičan. Ja sam, na primer, imala priliku da držim svoje predavanja dok je sve ovo putovalo, bila sam u Sankt Peterburgu, u Rusiji sam držala. Više puta sam bila u Americi, držala sam svoja predavanja. I to nije isto, znaš, ti su ljudi različiti. Metodologija je ista, ali ljudi su različiti. Na primer, najviše mi je prijalo – bila sam u Brazilu i tamo sam radila više puta. Tamo imam puno prijatelja, u Brazilu. Evo, sad su mi danas išle slike na Facebook Memories kad sam pre dve godine držala u Brazilu svoj neki program. I oni su isto skroz drugačiji. To je skroz drugi mentalitet. Drugačije se tamo radi. Drugačije moram da radim. Drugačije ovde moram da radim, drugačije u Nemačkoj moram da radim. Ali, kažem, imala sam tu sreću da upoznam sve te različite kulture, da se dugo bavim, boravim i da budem svesna toga da naša kultura – mislim, ja sam u principu, u srcu i u dušu, ja sam Jugoslovenka. Ja sam rođena u Jugoslaviji. To je moja zemlja. I ja nekako sve ljude koji govore naš jezik smatram našim ljudima. I radim sa svima njima i mnogo sam srećna zbog toga. I njima svima prija način na koji ja to radim. Iako oni mogu, na primer, puno njih može da bude na edukaciji u Australiji, može da bude u Nemačkoj, može ovde, ali prija im. I verovatno to što si ti rekao, to je taj neki miks, ta neka fina prašina koja malo razređuje taj nemački princip. Ali opet imate preciznosti, ima tu stabilnost, ima tu supstancu koju nemačke stvari traže i kvalitet. Znači, imamo svega i to je ono što je taj poseban miks.

Ivan Minić: Mislim, paralela: Ja trenutno držim neku edukaciju iz Project Management, nešto što sam predavao i na fakultetu, itd. Tema koja mene vrlo zanima i godinama se bavim njom. Ali imam tu sreću da vrlo često imam priliku da o tome pričam sa najčešće klincima, koji nemaju nikakvo prethodno iskustvo. I to je bauk zato što to zahteva s jedne strane i dosta tehničkog znanja, koje oni najčešće nemaju. Imaju nekada ako su sa tehničkih fakulteta, ali dosta njih je sa nekih društvenih smerova, itd. I nije to baš čest slučaj. Ako su sa tehničkih fakulteta, fali im people skills. 🙂

Slavica Squire: Jeste.

Ivan Minić: Ako su sa društvenih fakulteta, fali im tehnička znanja.

Slavica Squire: A i fali im i people skills.

Ivan Minić: Da, i jedno i drugo. I, naravno, prvi put kad sam to držao, imao sam ja neku lepu strukturu, imam dosta iskustva sa javnim nastupom i sa tim edukacijama u manjim grupama, ali prvi put kad sam držao, nije to bilo toliko dobro kako to može da bude.

Slavica Squire: Tako je.

Ivan Minić: I vremenom sam se, naravno, usavršio i sve to, i sve to sjajno. I našao sam te neke triggere na koje ljudi jako dobro reaguju. Našao sam te neke paralele. Našao sam te neke i emotivne momente, gde ja presecam predavanje tako što pričam vic koji, znaš, na prvu loptu nema nikakve veze s tim, a onda posle 15 min. shvatiš da je to u suštini to. I onda me pozovu prijatelji, nema ko da održi edukaciju za njihov NGO. Ja kažem: “Dobro, mogu ja da uskočim, pa ako se ispostavio da to ide kako treba, mogu možda nekog i da obučim tu lokalno da vam nadalje drži. -Pa, može, može. Nego na engleskom je. -Znaš šta, ja nemam frku od engleskog. Moj engleski jako, jako dobar, ali te stvari ne mogu da ispričam na engleskom.” Mislim, one će faktografski biti tačne, ali ja ne mogu duh onoga što pričam da prevedem na taj jezik. Postoji mnogo stvari gde mogu da pričam u duhu tog jezika, jer sam i učio na tom jeziku.

Slavica Squire: Da.

Ivan Minić: Da pričam nešto vezano za računare, dizajn, jako sam ga na engleskom i učio. Nemam na čemu drugom da ga ispričam. Mene kad pitaš kako se koristi telefon sa srpskim prevodom, ja ne znam. Nikad nisam.

Prvi NLP trener u Srbiji

Slavica Squire: Pogodio si bukvalno srž kod mene. Jer ja kad sam došla u Srbiju da radim prvi put, ja sam sve naučila na engleskom ili na nemačkom. Znači, sve sam naučila na ta dva jezika. I za mene je pre nego što sam ja došla da se bavim NLP-om u Srbiji niko se nije bavio NLP-om. I nije postojala nijedan jedina reč napisana o NLP-u na srpskom jeziku kako treba. Postojala je neka knjiga, ali sam i nju morala isto da prepravljam zato što je bila totalno naopako napisana. Jer onaj ko je prevodio nije razumeo šta je pisac hteo da kaže.

Ivan Minić: Obično su prevodi kod nas…

Slavica Squire: Pa, dobro, ljudi ne znaju tu metodologiju. Onda su mislili da to to znači, ali ne znaju. Znači, najteže mi je bilo to. Imala sam veliku sreću stvarno da sam prvo kada sam počela da radim – 2004. g. sam počela da radim u Srbiji, 1. oktorbra 2004. g. sam održala prvi NLP trening na srpskom u Metalcu Gornji Milanovac za njihove menadžere. I, mislim, moj trening je stvarno – jako često na tom treningu toga dana sam došla u tačku da sam bila “kako se kaže, kako se kaže”. I onda su oni bili “e, pa reci na engleskom, reci na engleskom”. Ja onda kažem, a oni kažu… Ne znamo kako se to kaže! 😀 I onda sam ja neke stvari, u stvari, zadržala, znaš, neko vreme dok nisam našla neke reči. Sada mi je, naravno, mnogo lakše zato što je to pre 16 g. bilo. Ali na početku mi je to bilo najveći problem, znaš. Kako da se kažem sve te stvari na našem jeziku i kako da ih kažem adekvatno na našem jeziku, da ih objasnim. Ali dobro, polako sam… Oni su mi jako puno pomogli. Ja sam u Metalcu ostala godinu i po dana, jer sam obučila, edukaciju sam radila modularnu više meseci sa njihovim – prvo sam radila sa dve grupe njihovih rukovodioca, pa su se toliko oduševili da su me onda tražili da radim i sa još dve grupe, pa posle sa još. Tako da sam, u stvari, godinu i po dana ostala radeći u Metalcu. I to je moj prvi klijent i moja prva ljubav ovde. Pošto su oni tako disciplinovani i tako je ta firma utegnuta da ja nisam bila ni svesna gde sam došla u to vreme. Jer ja sam dolazila avionom iz Nemačke. Još sam živela u Nemačkoj. Održim Metalcu trening, budem tu malo i odem kući, u Nemačku. I ja sam mislila Metalac – to je Srbija, znaš. Mislim, nisam znala gde sam došla – u zemlju neograničenih mogućnosti. 🙂

Ivan Minić: Znaš, baš kad daješ taj primer, od svih tih nekih firmi koje su preživele neku vrstu transformacije iz društvenog u privatno, nema ih mnogo koje su opstale i od kojih ono dobro što je bilo ostalo, a ono što je bilo loše je iskorenjeno i pretvoreno u neko bolje rešenje. Ali, mislim, oni ljudi kidaju baš ozbiljno! 😀

Slavica Squire: Tako je! 😀 Tako je, ozbiljni su carevi, da.

Ivan Minić: I sjajno je kad imaš u maloj sredini – mada, to nije ni toliko mala sredina – ali u relativno maloj sredini imaš takvu firmu, jer onda u celoj sredini je mnogo bolje. Koliko su propatili većina gradova u Srbiji koji su se oslanjali tako na nekog giganta, koji je za 20 g. bukvalno aterirao i ostao u ruševinama.

Slavica Squire: Znaš šta, za mene je to bila isto velika stvar da ja sam naišla na nekoga ko shvata uopšte šta ja radim i da ima želju – ja sam to tada doživljavala kao da mi dozvoli uopšte da radim sa njima. I oni su prepoznali to šta ja radim kao nešto dobro. I stvarno, kažem, godinu i po dana sam ostala tu i iz toga je, u stvari, nastalo kasnije to da sam ja – mislim, ja sam od prvog dana želela da dođem u Srbiju i da ovo radim. To je bila moja želja. Prvog dana, onog dana kada sam se upoznala sa ovim. Ali to nije bilo lako. Znači, taj prvi dan, 1. oktobar 2004. g. – razlika je 4 g. Više od 4 g. I onda kada sam otvorila NLP Institut je razlika 2 g. još. Znači, ja sam od momenta kada sam poželela da dođem u Srbiju do momenta kada sam održala prvi otvoreni trening za ljude, jer u Metalcu nije bio otvoren trening, prošlo je 6 g. Znaš, danas ljudi nemaju strepljenja da ostvare svoje snove. Nema strpljenja da toliko dugo rade na nečemu. Ali meni je puno pomoglo to što sam naišla na njihovo razumevanje i što sam naišla na to da su se oni oduševili i da meni su rekli da je to im izuzetno korisno. Jer to je za mene bilo, u stvari, prilagođavanje onoga što ja sam naučila u Nemačkoj, primenila u Nemačkoj, jer ja sam jako brzo koristeći se NLP ja sam u toj firmi postala direktor prodaje za jedan sektor i onda sam vodila jednu grupu ljudi i radila s njima po principima koje sam naučila. Imali smo fantastične rezultate. Ja sam od njih učila to što sam ja radila kao rukovodilac tamo, otprilike šta je meni vršilo posla, i bila sam srećna da i njima vrši posla. Zato što ja nisam znala kako je u Srbiji posle toliko godina odsustva, a i u principu nikada nisam ni radila u Srbiji. Završila sam fakultet i radila sam na fakultetu, i onda sam otišla i to je to. Znaš, raditi na fakultetu i raditi u firmi nije jedna te ista stvar. Tako da sam bila srećna, i oni su mi, u stvari, puno pomogli, gde sam ja shvatila da to ima rezona da ja budem tu. I onda su njihovi prijatelji čuli da oni to nešto rade… Znaš šta, u to vreme u Milanovcu pošto sam ja, inače, iz Milanovca – znaš, tamo sam odrasla, završila srednju školu – u to vreme u Milanovcu su me zvali NLO. Zato što niko živ nije znao šta je NLP. Niko! 😀 Bukvalno niko nije znao šta je NLP. I kako je sve počelo? U stvari, ja sam 2006. – oni su mi stalno govorili: “Pa, znaš, ja imam prijatelja, imam kolegu, imam ovoga, imam onoga ko bi rado učio.” Znaš, ali ja ne nudim nikakve otvorene treninge, nego samo da plati firma. Ovo firma neće sad da uzme mene ili šta ja znam. Ja sam posle po preporuci bila u jednoj drugoj firmi. Isto sam još radila. Znači, imala još neke druge firme u Srbiji. Ali ono što je interesantno kada sam otvorila Institut, radila sam jednu nemačku firmu ovde, za njihove menadžere. Jedan od njihovih menadžera, mislim da je zamenik direktora bio, kaže meni on: “Slavice, ja sam bio na rođendanu sinoć”, mi jutros modulno radimo, “bio je sa nama moj prijatelj, on je urednik novina Pres.” Sad, Slavica, znaš, živi u Nemačkoj poslednjih 100 g., nema pojma da je to žuta štampa, niti šta je žuta štampa. Znaš, bukvalno ne znam.

Ivan Minić: A tad je baš bilo ekspanzija ovde junački. 🙂

Slavica Squire: Tad je baš bila, ali ja to ne znam. Meni je to delovalo kad je rekao “Pres”, delovalo kao nešto ozbiljno, fino. Kaže: “Može da uzmi oni intervju od tebe? Ja sam njima pričao. To je fenomenalno, došla neka žena iz Nemačke. Znači, mi smo svi oduševljeni. To je ludilo šta ti nama predstavljaš šta radi, koliko  je to dobro. I žele da naprave s tobom intervju.” Ja kažem: “Pa, dobro, može. Ali pod jednim uslovom!”, ja kažem, “Samo da ja autorizujem tekst.” Oni kažu: “Dobro, može. Važi, naravno. Sve je OK.” I ništa, ja se nađem s tom novinarkom. Ona žena mene lepo intervjuiše. I stvarno žena – ja kažem: “Jako mi je važno da autorizujem tekst zato što je to nova metodologija, da ne bude nešto pogrešno razumeno. -Nema problema. Ja sam novinar, šta vam pada na pamet.” I ona žena meni pošalje tekst, ja ti to autorizujem, vratim njoj sve lepo. Ali ja sam neiskusna, znaš, bila. Ja sam dogovorila s njom da autorizujem tekst, ali ne naslov. Znaš, bila jako neiskusna. Pošaljem ja svoju sliku. Sve to bude fino, znaš. I taj bude umeren, lep tekst, onako kako treba. Međutim, ona mene zove telefonom, kaže: “Ej, izašao vam je tekst danas u novinama. Možete da odete na trafiku.” Ja u Milanovcu, znaš. Ja mislim da je bio, možda ću te slagati, ali, recimo, četvrtak, 27. maj 2006. g. Lupam sad, ako pogledam u kalendar, možda će tako i biti. Zato što je to traumatično iskustvo, pa možda i nije tačno. 😀 Odlazim na trafiku i otvaramo Pres. I kako otvaram ono ovako…. Sad ja to tražim i negde ne znam ni ja gde, da li je dvolisnica, šta je, meni se učinilo jako veliko. Ovako stoji moja slika, znaš, i slika Zorana Đinđića. I gore piše veliki naslov: “Manipulativna metoda: Bivša predsednica konačno je stigla iz Nemačke u Srbiju”. Jao, Ivane! Znači… Znaš kako, mislim, ja sam toliko želela da to ljudima donesem. Toliko mi je to značilo. Ja sam sve mostove porušila već bila. Otvorila ovde tu firmu. Još nisam imala nijedan otvoreni trening. Tek sam otvarala firmu, imala muku s tim. I onda je izašao taj tekst. Ja kad se nisam onesvestila… Ja sam se osećala kao da je me neko nogom iz sve snage udario u stomak, razumeš, i da sam ostala bez vazduha i bez života… Ovako sam znači, znaš, gledala i sad ne mogu da se saberem, znaš. I kad sam se malo sabrala, ja sam pozvala tu ženu i kažem: “Ali šta je ono? Kakav je ono naslov? -Jao, izvinite, molim vas. Tekst nije mrdnut. Kako ste ga poslali, tako je… Ali, naslov – urednik je mislio da će tako bolje da se čita.” I znaš šta je najgore? Što se stvarno čitalo.

Ivan Minić: Pa, naravno. 🙂

Slavica Squire: Odnosno, to je najbolje. Jer da je objavljen kako sam ja mislila, verovatno ga niko ne bi ni primetio. I ljudi su čitali. I tako sam ja, u stvari, napunila prvu grupu otvoreni trening u Srbiji. Prvi otvoreni trening na koji je došao i profa koji je moj sad kolega, koga obožavam. Mislim, on je na prvi, prvi došao, razumeš. I još uvek smo zajedno. Tako da je to bila velika sreća u nesreći. Iliti kako jedan moj učitelj uvek govorio o tom: “Nekada su okolnosti pametnije od nas.” I tada sam naučila da su okolnosti nekad stvarno pametnije od nas. I kad se nešto loše desi, da se uopšte ne uzrujavam, nego da čekam šta će mi dobro doneti, znaš. To mi je bila ogromna lekcija. Ali je za mene bila isto i lekcija dobrodošlice u Srbiju. Znaš, Slavica ne zna šta je žuta štampa. Slavica je pala k’o s Marsa iz Nemačke. Još uvek ni pala nisam. Ja još uvek živim u Srbiji, a otvorila sam firmu. A otvaranje firme, to da ti ne pričam. Kad sam otvorila firmu, i sad otišla kod knjigovođe. I kaže meni knjigovođa: “E, tu ima pečatorezac. Ja sam ti naručila pečat. Posle idi da uzmeš pečat.” A ja joj kažem: “Ma, ne treba to meni. Nema veze, zovite to, kažite mu da mi ne pravi. Ne treba mi pečat.” Pošto ja imam firmu u Nemačkoj sa kojom sve vreme poslujem u Srbiji. Mislim, plaćaju me Metalac i ostali na firmu u Nemačkoj. I ja tamo nemam pečat, jer ti to ne treba, razumeš. Ali ja ne razumem… A ona me gleda, totalno šokirana žena, gleda me kao da nisam normalna, znaš. Gleda me ovako, kaže… Ustane od onog svog stola gde je sedela, kaže: “Hajde sedi tu, srce, da ti skuvam kafu, pa da ti nešto objasnim.” 😀 Ja sam tad bila kao burek! Zoveš u svemiru! Bukvalno! 😀 I žena meni kaže ovako: “Samo da ti kažem, taj pečat ćeš morati da nosiš oko vrata gde god da pođeš.” 😀 A ja šokirana, “o čemu ova žena priča”. Mislim, to je bio jedan od tih susreta sa Srbijom. Mislim, tih nekoliko stvari koje su bile moj prvi susret sa preduzetništvom u Srbiji. Ali, dobro, preživela sam. Evo, već sam 14 g. preduzetnik u Srbiji.

Ivan Minić: Taj sam početak je uvek izazovan. I verujem da to što je bilo traumatično sa medijima je zapravo dobro zavrtelo priču na startu.

Slavica Squire: Jeste.

Ivan Minić: Ali od toga ne bi bilo ništa da zapravo nije nastavio da se širi dobar glas, i od tih treninga koji su držani pre samog otvaranja Instituta, a onda i od ljudi koji su polaznici.

Slavica Squire: Jeste.

Ivan Minić: I dan-danas, iskreno, kao neko ko to posmatra sa strane, a opet je prilično blizu, jer se i mi znamo dugo, i ja znam dosta ljudi koji su polaznici bili, verujem da je najveća vrednost koju ste izgradili ta zajednica izuzetno zadovoljnih ljudi koji su nastavili da ulažu u sebe kroz razne vrste edukacija, i kroz NLP i kroz druge stvari koje su nakon toga radili. Jer je većini njih to napravilo to neku promenu. Nekome možda nije bila neophodna velika promena, ali i male stvari na dug rok prave veliku razliku.

Slavica Squire: Apsolutno. Znaš kako, ja uvek kažem mojim polaznicima: “Znanje samo po sebi nije – nema moć koju ljudi misle. Nije znanje moć, primena je moć.” Znaš, mi možemo njih da naučimo puno toga, ali samo oni koji primene naprave stvarno razliku u svom životu. I mi imamo zaista ljude koji su primenili ono što su naučili i napravili od svog života preokret. Znaš, bukvalno, kao da su se probudili i preokrenuli. Eto.

Ivan Minić: Kaži mi, taj neki početak kada ti postavljaš ovde celu priču, dolaziš na teren gde to što planiraš da radiš nepoznato.

Slavica Squire: Totalno nepoznatno. Wasteland.

Ivan Minić: Znači, moraš da izgradiš i prepoznatljivost. U nekom trenutku u budućnosti postaje to i prepoznato, dolazi i konkurencija, itd. Ali u suština je taj neki start – prvo je neprepoznato, a drugo mora da se počinje od osnova i mora da se počinje od nekih vrlo bazičnih stvari. Kako si ti struktuirala to na startu i onda kako se priča razvijala vremenom? Sada je to vrlo razgranata priča sa raznim edukacijama u nekoliko oblasti, ali kako se ona širila? Od čega je krenula i kako se onda, čini mi se organski širila kroz potrebe ljudi koji su polaznici.

Srbija: Neistražena teritorija

Slavica Squire: Pa, znaš kako, ono što je bilo meni jako važno na samom početku, ja sam forsirala taj NLP, u stvari, program, odnosno metodologiju uopšte to kao brend, kao NLP Institut. I želela sam zaista da ljudi upoznaju tu metodologiju i jako sam puno radila na kvalitetu. Znaš da kad – ja sam bila u fazonu, ja sam toliko želela da kad oni dođu, znaš, da se oduševe, da stvarno oni koji dođu, odu i kažu “vau, šta je ovo”. To je meni jedan polaznik koji je sad na izuzetno visokoj poziciji u Srbiji u jednoj kompaniji rekao: “Ja kad sam prvi put bio kod tebe, Slavice, ja sam seo u svoj auto, otišao iza krivine”, znaš tamo gde smo bili, gde je tamo bila iza krivina, “Ja sam se ovako uhvatio za glavu i rekao sam: “Šta je ovo?! Šta je ovo?!”” I ja sam stvarno želela da oni dođu i da se oduševe, i da stvarno vide kako mogu to da primene i kako može da im učini život lakšim i boljim. I mnogo mi je stalo do toga bilo. Ja mislim da je to bilo ključ. Ja sam došla sa idejom da je to moja misija nekako. To nije moj posao, to nije moja preduzetnička ideja. Ne, ja sam došla sa idejom da to donesem ovde ljudima i da kad dođu, kad već nekako dođu, da se oduševe i da idu da pričaju i da budu primer da ih drugi pitaju “šta se s tobom dešava”, znaš. I kako je, u stvari, i bivalo. I onda se to tako širilo. Znaš, ovaj rekao ovome, ovaj rekao ovome, ovaj rekao ovome, ovaj rekao ovome, i 10 g. smo mi u principu živeli na neki način samo od tog od usta do usta. Ja se nisam bavila marketingom. Bila sam u fazonu “meni je važno da ja radim najbolje svoj posao, jer čemu marketing – gde možeš imati dobar marketing, a đubre od proizvoda i to je najbrži način da propadneš, u stvari”. Ali je dobro imati jedno i drugo, znaš. 🙂 Ali ja sam se samo bavila kvalitetom treninga, kvalitetom treninga. I tek negde pre 6 g. kada je došao moj sadašnji partner u moj život. On je prvo došao na edukaciju kod mene, oduševio se time. Onda smo mi počeli da izlazimo i počeli da budemo zajedno. On je meni rekao: “Aman, ženo, ovo treba da zna što više ljudi!” On je meni, u stvari, otvorio oči. On je meni rekao: “Ti radiš već 10 g. ovde. Koliko ljudi je prošlo kroz tvoje edukacije? -Pa, otprilike nekih – hajde da kažemo kroz neke malo već edukacije – prošlo je otprilike 2.000 ljudi.” I on kaže meni: “Jesi li ti svesna da je to 0.02% populacije koje postoji, govori naš jezik. 0.02.” Ja sam bila u fazonu… Kaže on meni: “Pa, ti moraš da imaš 300 g. da bi dospela do nekog broja ljudi na taj način radeći. Hajde da radimo malo marketing. Daj mi neki budžet. -Ma, kakav, bre, budžet za marketing?! Nemam ja pare za to! Jesi li ti normalan?!” Znaš, radimo male grupe, troškovi veliki, sve. Kaže: “Pa, daj mi malo. Ja ću da radim.” I ja mu dam kao 100 evra mesečno budžet za marketing. 😀 I on kao: “Dobro, hajde, 100 evra mesečno!” Sad je dobro što ne znam koliko pošto u međuvremenu mu Fejsbuk pokazao da je samo za Fejsbuk potrošio 125.000 evra. Samo Fejsbuk dosad.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Slavica Squire: Ali šta je, u stvari, priča? Priča je u tome da je to bila neka prekretnica, rekao si kako se to, u stvari, širilo. To je za mene bila prekretnica kada sam ja shvatila, u stvari, da godine prolaze, 10 g. je već prošlo kako radim, i da ja zaista nisam napravila neku veliku razliku. Znaš, ima tu ljudi – u njihovom životu je velika razlika. Ali nema ih puno. I onda smo počeli da razmišljamo kako možemo da dopremo na neki način do što više ljudi. Kako mi da – kako da što više ljudi da sazna barem te neke osnovne stvari koje im svakoga dana prave probleme u životu, zbog kojih pate, a ne potrebe. Kad nauče, osveste se, “a, da, ne moram to više da grešim u tome”. I onda ja sam shvatila kao ideju da počnemo sa tim. I onda je, u stvari, onda smo postali, u stvari, svesni da ljudi ne dolaze kod nas da bi učili NLP, nego smo polako počeli da shvatamo da ljudi dolaze kod mene. Ljudi hoće da uče od mene. I onda smo promenili to, onda smo počeli – jer on je meni rekao: “Ja nisam došao da učim NLP. Ja sam znao da ima NLP i tamo i tamo i tamo. Ali ja sam hteo da učim od tebe. Ja sam kupio tvoju knjigu. Video sam da si prva, da si došla ovde, da su svi učili od tebe ili od nekoga ko je učio od tebe. I ja sam hteo da učim od tebe.” I onda smo promenili, u stvari, i stavili smo moje ime kao…

Ivan Minić: Primarni brend.

Slavica Squire: Kao primarni brend. I to je bila neka naša priča koju smo proširili. Ali onda kada smo stavili to kao primarni brend, onda smo se, u stvari, oslobodili tog kurikulum NLP. Onda smo rekli: “Pa, čekaj, onda mi možemo i da napravimo edukacije koje su prijamčivije mnogo većem brojem ljudi. Znaš, manje neke stvari na koje će ljudi doći. Možda neće da uče ceo NLP, koji je po kurikulumu takav i takav, nego mi ćemo da stavimo NLP u kontekst, u određene teme životne, koje ćemo da ponudimo.” I to je bila prva stepenica. Odnosno prva stepenica našeg širenja i nekako da to među narod donesemo. A druga stvar su bile onlajn edukacije. Mi smo počeli pre 3 g. da radimo onlajn edukacije, pre korone, hvala Bogu. Jer kad je došla korona, mi smo već bili iskusni u radu sa onlajn edukacijama. Meni je isto to moj muz, moj Milan, on je govorio “moramo da radimo onlajn edukaciju, moramo da radimo onlajn edukaciju”. Ali ja nisam bila komforna s tim, znaš, pred kamerama da ja stojim i da radim i šta ja znam. I nekako sam ja sebe naterala, on me naterao, znaš kako je to već. Ali ljudi su toliko bili blagorodni, oduševljeni zato što ne mogu svi da dođu. Ne mogu. Zato što su daleko, nemaju novca, nemaju mogućnost da sebi priušte da dođu, prate me odande, odavde. Ondu su te onlajn edukacije bile jedna stvar. Pa, prošle godine sam bukvalno počela da radim Jutjub. Prošle godine u maju sam počela to. I onda smo počeli sve više besplatnog sadržaja da dajemo. Jer smo shvatili, u stvari, da to što mi znamo mi imamo dužnost da što više ljudi dopre do toga. To je bila moja želja. Zbog toga sam došla ovde, znaš. I onda smo rekli: “Kako će to? Pa, radićemo, puno ćemo davati besplatno.” Evo sad, na primer, imamo novogodišnji program na 21 dan besplatno NLP predavanja, koja ćemo držati ja i moje kolege sa NLP Instituta. Znači, nama se prijavilo bukvalno za nedelju dana 8.000 ljudi. Mi smo mislili da ćemo imati na celom tome možda 2.000 ljudi. Mi imamo još vremena za prijavljivanje. Mi ne možemo da savladamo. Meni tim radi danju i noću da te ljude ubaci u grupu koje da bude. Znači, 8.000 ljudi, znaš, za nedelju dana. I biće ih verovatno 10.000 ili će ih biti 15.000. Ja nemam pojma koliko će ih biti, ali ja ne znam kako ćemo mi to da savladamo, znaš. Ali sam mnogo srećna. Ja ću imati priliku tokom praznika da ono što je meni mnogo u životu značilo i mnogim mojim klijentima da pokažem ljudima iz celog sveta koji govore naš jezik i oni moraju ništa za to da plate, ne moraju nigde da dođu i ne moraju ništa. I mnogo sam srećna da sam u mogućnosti da imam tim koji stoji iza mene, koji živi tu moju misiju, kome nije teško. Mislim, nije ni lako, ali oni su srećni, znaš. Mi imamo grupu koja se zove 21 dan na Fejsbuku. Ti ljudi rade dan i noć da bi omogućili to, znaš. Ne postoje pare kojima to možeš nekoga da platiš, znaš. Moj tim je fenomenalan. I tako da meni se ostvario svaki san u životu sa tim, da imam divan tim koji me prati i danu i noću, i subotom i nedeljom, i rade non-stop. I ja njih plaćam, ali, kažem, to ne može novcem da se plati. To je ljubav. To je ono, kako da ti kažem, svrha, misija. Njih pokreće nešto mnogo više od novca kojim ih ja plaćam. Tako da sam mnogo srećna zbog toga.

Ivan Minić: Znaš šta, često pričamo na te teme i sa kolegama, i dobar deo njih isto znaš, neki su i prošli kroz tvoje obuke.

Slavica Squire: Jeste.

Ivan Minić: “A što vi delite znanje besplatno? -A što da ga ne delimo?”

Slavica Squire: Pa, da, jer možemo.

Ivan Minić: “Ali to su potencijalni klijenti. -Nisu.”

Slavica Squire: Možda nisu, možda jesu.

Ivan Minić: “Potencijalni klijenti su oni koji to probaju, vide, nauče dovoljno da dođu u poziciju da možda mogu da te angažuju.”

Slavica Squire: Tako je.

Ivan Minić: “Ako si im dao vrednost, tebe će angažovati. Ali nećeš uzeti novac nekome ko je u poziciji da mu je nešto od čega ne može da se odvoji. Naplatićeš svoju uslugu nekome ko je već ojačao dovoljno i uz tvoju i uz pomoć kolega i uz pomoć raznog drugog znanja koje je danas na raspologanja, i onda će on želeti da ti da. I želeće da ide na naredni korak sa tobom. Ali taj prvi, ta ulazna barijera, koja je ljudima ovde i zbog standarda i zbog svega svakoj vrsti edukacije vrlo visoka, daćeš mu mogućnost da prođe taj korak bez da potroši neki značajan novac.”

Slavica Squire: Pa, naravno. Znaš, i sad je ova korona mnoge ljude unakazila. I nemaju novca i nemaju ničega. A mi možemo. Ti ne možeš da veruješ… Ja sam, na primer, do sada se u grupi predstavilo: napisalo nešto o sebi, zašto su tu; predstavilo se oko 2.500 ljudi. Ja sam 2.500 predstavljanja pročitala. Ja, ja sam ih pročitala sve. Znači, moj tim je svako to predstavljanje pročitao. Veruj mi da svakoga dana neko kaže da se rasplakao, znaš. Razumeš, to nema cenu šta mi, u stvari, dobijamo. Kad oni nama pišu da su gledajući moj Jutjub video, radeći naš Letnji izazov koji smo imali pre par godina besplatno, druge izazove koje smo imali besplatno, da su oni radeći te stvari besplatne promenili svoj život. Našli, ne znam, bolji posao, ohrabrili se na neke stvari. I pišu nam to ljudi. Znaš, mi se rasplačemo. Evo, meni sad.

Ivan Minić: Vidim.

Slavica Squire: Mi se stvarno rasplačemo. Jer to je nešto… Da li će da kupe? Pa, koga boli uvo da li će da kupe! Važno je da im je fenomenalno! Kupiće kome treba i ko može, znaš! A ima ljudima kojima treba, a ne mogu. Eto, sad mi treba neka maramica. 😀

Ivan Minić: Na neki način kad utičeš na živote toliko ljudi to stvarno preplavite emocijama. Imali smo prilike to i da vidimo sad.

Slavica Squire: Da.

Ivan Minić: Ali to je potpuno normalno i to je potpuno OK. E, sad voleo bih pošto mi do sad nismo nikad pričali o tome u Pojačalo. Bilo je gostiju koji su prošli tvoju edukaciju, koji su pomenuli u nekoliko navrata NLP ili neku od drugih metodologija koje su koristili. Međutim, mi suštinski se nikada nismo bavili time ovde. Voleo bih da pošto sve vreme govoriš na način “ja htela to da donesem ovde, ja htela da pokažem ljudima to što sam naučila, mene to ispunilo sa toliko emocija i toliko energija i svega i reakcije ljudi”. Šta je to? Kako to izgleda? Odnosno šta su te neke stvari od kojih si ti krenula i šta je ono što pokušavaš da preneseš svojim polaznicima?

Formula za sreću i uspeh

Slavica Squire: Pa, ključ je, u stvari, možda najjednostavnije rečeno je to potpuno jedno shvatanje da je moj život moja stvar i da ja mogu da uzmem svoj život u svoje ruke. I da to uzimanje mog života u moje ruke ne znači samo da kreiram svoju budućnost. Nego da mogu da vratim se i u prošlost. I da ono što mi predstavlja teret, da se rasteretim. Da iskoristim neke metode koje će mi pomoći da neke događaje iz prošlosti koji, na primer, oduzimaju danas samopouzdanje, koji me koče, izazivaju mi strahove da idem dalje, da im u nešto – “eto, tad je bilo tako, pa, eto, bolje sad da ne” i šta ja znam. Ili gde sam dobila neka uverenja koja su mi kočnica u životu, koja su mi kamen oko vrata, da mogu da poradim na njima na određeni način i da se rasteretim. Da mogu da diše. Jer, znaš kako, mi mislimo da ono što se desilo  ne možeš da promeniš. Ne možeš i ne možeš da promeniš. Ali kroz NLP i kroz ove metode koje sam ja još i dodala NLP-u možeš da promeniš tvoj odnos prema tome. Možeš da promeniš način na koji te to možda demotiviše u ono da te motiviše. U stvari, da ti bude inspiracija umesto da ti bude demotivacija. I kad shvatiš da je to u tvojim rukama, da ti to možeš da udariš, da nije kao prošlost bila takva i ne možeš je promeniti – ne, možeš da promeniš! Mnogo toga možeš da promeniš. I to je, znaš, jedna velika stvar kad ti to shvatiš da to je tvoje, ne mora niko ništa da promeni, ti ćeš to sam da uradiš za sebe. I onda isto ta sadašnjost, znaš. To je kao prošlost, sadašnjost, budućnost – to ti je život. Ta sadašnjost, gde mi, u stvari, bukvalno ljudima pomognemo da otvore oči za ono što imaju. Jer oni samo gledaju ono što nemaju. Potpuno ne vide ono što imaju. Potpuno zanemarujući sve dobre stvari u svom životu fokusiraju se na onu jednu stvar koja nije dobra i koja im kvari život. I svu svoju energiju upru u to, a sve ono što imaju i što svakodnevno može da bude izvor velike sreće, a da se ništa ne promeni, ljudi zaboravljaju. I mi im pomažemo da fokus svoj prošire. OK, ti to što nemaš, što nije dobro u tvom životu – naš um je tako programiran da će uvek to da vidi. Zato što naš um nije ni programiran da mi budemo srećni, nego da preživimo.

Ivan Minić: Tako je.

Slavica Squire: I onda uvek mi vidimo te stvari koje nisu dobre. To se neće promeniti. To ćemo videti. Ali ne vidimo one koje su dobre. Jer, na primer, ja kažem OK, u NLP postoji jasna metodologija postavljenja ciljeva koja pomaže da ti ostvariš ciljeve. Ali čemu sve to ako ti nisi srećan zbog onoga što sad imaš. Jer jednoga dana to što si danas poželeo postaće tvoje sad i ti nećeš biti srećan zbog toga. I, što kaže Toni Robins: “Ultimativni neuspeh je kad ti uspeš u nečemu, a nisi srećan zbog toga, nisi ispunjen.” To je ultimativni neuspeh.

Ivan Minić: A ti si, što kažu, ti si uspeo, jer imaš više onoga zbog čega si bio nesrećan. 🙂

Slavica Squire: Da. Tako da, u stvari, mi radimo na tome, da ljudima otvorimo tu percepciju, perspektivu, da ih osvestimo da mogu da uzmu svoj život u svoje ruke i ono što je bilo i ono što je sad. Znači, ne da čekaju da nekad će biti srećni kad postignu to, to i to, nego da nauči sad da budu srećni sa onim što jesu i što imaju, a da planiraju i ostvaruju stvari i da one kada postanu sadašnjost budu isto izvor sreće kao što je i sad ono što imaju, razumeš.

Ivan Minić: Nije poenta da ti loše stvari koje su se desile i koje se dešavaju da ti ih ignorišeš i praviš se da ne postoje.

Slavica Squire: Apsolutno, nego da ti budu lekcije.

Ivan Minić: Samo da te ne opterećuju.

Slavica Squire: Tako je.

Ivan Minić: Da to nije nešto što nosiš sa sobom ostatak života i što te sputava stalno u svakoj životnoj situaciji.

Slavica Squire: Nego da ti budu lekcija da vidiš šta si dobro naučio od njih, na šta su te dobro pokrenule možda.

Ivan Minić: A i da shvatiš zašto su se desile možda.

Slavica Squire: Tako je. I šta je to što ti možeš u budućnosti da uradiš da se tako nešto ne ponavlja. Jer ljudi ponavljaju greške. Ceo život ponavljaju greške. Pate zbog nečega što je bilo, ali onda to se desi opet i opet i opet, znaš. Tako da mi ih učimo, u stvari, da budu, da prošire određeni način na koji gledaju na sebe i svoje mogućnosti, da ih iskoriste više svoje mogućnosti. Dajemo im konkretne metode kako to mogu da rade. A lako je, sve je tako lako, u stvari. To se samo neke stvari samo osvestimo kroz edukaciju i oni kao: “Vau! Pa, ovo je skroz lako. Ja to mogu!” U stvari, svedemo im to na nešto izvodljivo, jednostavno, da nije to nešto sad kao za neke ljude tamo koji su se rodili sa zlatnom kašikom. Nego da je sreća, u stvari, tu, za sve nas prisutne, ispunjenosti i lakoća življenja je moguća za sve nas. Samo moramo neke stvari da uradimo drugačije nego što radimo.

Ivan Minić: Uvek je to. Mislim, opet se vraćam na project management, ali to je mi jedan od delova posla. Dobiješ kompleksan zadatak ispred sebe. Niko ne može – mislim, sa mnogo iskustva, fantastičnim timom, bez ikakvog planiranja, ako se razumete na intuitivnom, vi ćete da rešite taj zadatak bez da igde stoji “A” napisano na nekom papiru. Ali u realnosti, razložićeš ga na jednostavne zadatke.

Slavica Squire: Tako je.

Ivan Minić: Podelićeš zadatke, pratićeš kako ide izvršavanje. Znaš, kao “promašili smo, ne znam, 400% smo prebacili procenu vremena”. Pa, ne možeš da prebaciš 400% ako pratiš na nekim manjim inkrementima kako se stvari odvijaju.

Slavica Squire: Tako je.

Ivan Minić: Možeš da promašiš, uvek možeš da promašiš.

Slavica Squire: Ali, znaš kako, ljudi ne znaju project management. Eto, to ti je ovo isto.

Ivan Minić: Poznato mi je. 😀

Slavica Squire: Jer ja sam kada sam u toj firmi u kojoj sam učila NLP sam naučila i project management. I ako ti ne znaš project management, onda možeš da se zapetljaš u velikim zadacima i da ne znam odakle da kreneš. E, tako se ljudi zapetljaju u životu, jer ne znaju da ga menadžuju, razumeš. Ili ako znaš, a ne koristiš – i toga ima, znaš. Znaš i sam.

Ivan Minić: Naravno.

Slavica Squire: Ti naučiš ljudi, oni znaju, ali ne koriste u praksi ne koriste to. I to je isto i ovde. Može da se desi da neko dođe i naučiš nešto, ali ne koristi u praksi. Zato im kažem: “Znanje nije moć.” Ljudi mi kažu: “Ah, znam ja to.” Pa, dobro, što onda ne koristiš? To što znaš je jedna stvar, ali koristi.

Ivan Minić: Mislim najbazičniji primer na koji ja često volim da se vraćam kad pričam sa ljudima. Jer kroz različite stvari koje radim i ja imam različite profile ljudi sa kojima sarađujem. I sad, ne znam, dogovorile su se dve osobe. Jedna je, da kažemo, ili moj partner u poslu ili nešto tako, dogovorio se sa nekim eksternim saradnikom da nešto urade. I ovaj se nije javio. “Dobro. I? -Pa, ništa? -Pa, jesi ga zvao? -Nisam, treba on da se javi. -Je li tebi treba da se to desi ili ne treba? -Pa, treba mi. -Pa, što ga ne zoveš? -Pa, neću da se namećem. -Pa, ti onda nemoj da se namećeš.”

Slavica Squire: Onda ništa, da.

Ivan Minić: “Onda neće da se desi. -Pa, znam, ali ljudi treba da budu odgovorni. -Treba, ali nisu. Je li ćeš da se baviš onime kako treba da bude ili onim kako jeste?” I kad promeni, promeni minimalno svoje ponašanje: “Hej, vidi, ovo funkcioniše! -‘ajde!”

Slavica Squire: “Vidi, odjednom.” ‘ajde, da, bukvalno. 🙂

Ivan Minić: “Ali kako to tebi sve ide tako lako? -Pa, mene ljudi ne doživljavaju kao najdivnijeg čovek na svetu. Mene ljudi doživljavaju da ako ne urade, da ću ja da ih zovem dok ne urade.” 🙂 Možda ću da budem dosadan, ali će svi da budu zadovoljni na kraju. 🙂

Slavica Squire: Postoje, eto, postoje prosto recepti za neke stvari. Evo su samo recepti za to. Eto, to je to, znaš.

Ivan Minić: Samo ovo o čemu ti pričaš je sveobuhvatnije, instruktuireranije nego što se ja uhvatim tako neke životne primere.

Slavica Squire: Pa, dobro, to je isto, znaš, recepti za jednostavniji, lepši, lakši i, kako bih rekla, ispunjeniji život. Ti možeš da bukvalno… Znaš, ima jedna knjiga, ja to stalno preporučujem ljudima da čitaju koju je napisao jedan američki psiholog, zove se “Kako biti nesrećan bez ičije pomoći”. 🙂 I to je ta priča, kako mi, u stvari, mi smo nesrećni bez ičije pomoći. Možemo tako i da budemo isto i srećni bez ičije pomoći, znaš. Ne mora da se promeni ništa da bismo mi bili srećni. Moramo mi da se promenimo. 

Ivan Minić: Tako je.

Slavica Squire: A kad se mi promenimo, odjednom sve promeni nekako, znaš.

Ivan Minić: Kada kreneš da se trudiš oko nečega i da radiš aktivno na tome, odjednom ti se promeni sreća.

Slavica Squire: Da, kažu ljudi, sve počnu da se sklapaju kockice. Jeste, ali dok se ne mrdneš, neće.

Ivan Minić: Ima, ja sam davno na blogu pisao jedan tekst koji je onako izazvao gomilu nekih komentara, ali to kad dođu tako komentari, to je u suštini privremena stvar. Bude aktuelno te nedelje kad je izašao tekst, posle toga se to zaboravi. Ali ovaj tekst je bio čitan dosta dugo. Bavio se životom Vorena Bitija, koji je i dalje živ, zdrav i sve što uz to ide, i dobro se drži u svojim 80-im. A on je važio za jednog od najvećih ljubavnika Holivuda i u principu smatra se da je bio sa većinom najlepših žena na svetu u tom periodu. I tekst je o tome kako jedan novinar prepričava svoje iskustvo kada ga je intervjuisao. On je bio – prvo je bio mladi sportista, prelep, prezgodan, sve. Brat Širli Meklejn, što je u principu u Americi – oni nemaju kraljevsku porodicu, ali to je: Kenedi i to je onako prilično blizu tom pojmu. Po svim kriterijumima on je taj zlatni dečko. Ali to nije dovoljno. Mislim, bilo je i drugih zlatnih momaka koji nisu imali uspehe koje je on imao. I sad novinar ga pita: “G. Biti, kako vi uspevate da odvedete u krevet ili kako god već, da budete sa toliko prelepih žena? -Pa, ja pitam svaku. -I one sve kažu “da”? -Pa, ne, ali ja svaku pitam.” “Pa, dobro, kao banalizuje se. -Ne banalizuje se. Ceo život očekuješ da te neko primeti. Neće te primetiti! Mnogo lakše te primeti kad dođeš i kažeš: “Ćao!”” Ako ti se dopada devojka, ako ti se dopada poslovna prilika, ako želiš da upoznaš nekog, priđi. Ako ti je frka, opet priđi. Peti put kad budeš prilazio, biće ti manje frka.

Slavica Squire: Biće ti lakše, da. Znači, jednostavno postoje neke pravila za postizanje uspeha, pa i u tim stvarima. Ali, znaš, u svemu. To su neka pravila. To je nešto što može da se prenese i na život. Ako hoćeš nešto da postigneš, kreni da radiš. Znaš, mnogi ljudi tako sede, oni bi voleli nešto u životu, ali… I onda imaju svoje neke “ali”. Pa, kad krenu sa tim “ali”, pa to nikad kraja. Ma, uradi nešto, pa nek ide život! Kako bi bilo da se podigne zadnji trap i da se nešto uradi, pa sad znaš. Jer, znaš kako, ljudi kažu – ljudima je znaš Srbija kriva za sve, znaš.

Ivan Minić: To poznato mi je. 🙂

Slavica Squire: Poznato, da. Ja obično kažem ljudima: “Pa, nisi drvo. Ako ti Srbija smeta, nisi drvo. Drvo ne može nikud. Tu je posađeno gde je, ne može nikud. A ti, ti možeš da sedneš na autobus i da ideš gde god hoćeš. Onoga autobus…”, sad nema više ni autobuske stanice, ali bilo nekad. Svaki dan na autobus, autobuska stanica ide negde, pa idi. Idi, brate, gde god hoćeš ako ti ne valja zemlja. Ali nije to zemlje. Ili ja isto kažem ljudima… Mislim, meni se život najviše promenio kada sam shvatila da nisam guska. Znaš, kako da ti kažem? Svi ljudi, većina ljudi ima utisak da mora da se rade neke stvari i svi rade kao… Ljudi i guske nisu isto. Znači, guska je programirana tako, znaš, kad ona leti na jug. Sad ne možeš ti da uzmeš gusku i da joj kažeš: “Slušaj, gusko! Ovamo na istoku, tamo ti je lepo. Isto tamo ima da bude toplo i fino. Možeš da ideš na istok.” Ne možeš ti to njoj objasniti. Ona će leteti gde lete sve guske, je li tako? Poleti i ode na jug. I gotova stvar. Ali ja kad sam shvatila “pa, ja nisam guska, pa ne moram da živim kako svi žive”, znaš. Jer mi mamo taj fazon: Završiš fakultet, nađeš posao u struci…

Ivan Minić: I ceo život tako može na tom mestu.

Slavica Squire: To bi bilo najbolje. Ako imaš sreće, državna firma da bude. I onda, znaš, udaš se/oženiš se, imaš minimum dvoje dece, nema ništa van toga. I onda da ti deca završe fakultet, znaš. Da deci nađeš posao. I da deca…

Ivan Minić: Idealno da naslede taj posao.

Slavica Squire: Tako je, jeste. I da oni imaju dvoje dece i tako. I onda se okreneš ovako okolo-naokolo i pogledaš sve te ljude koji su to sve postigli – potpuno su nesrećni. Zašto bih ja išla iza tim, znaš? Zašto bih išla za tim? Ne kažem da ne treba, ali to nije tajna sreće ni uspeha, znaš. Tako da, ja kažem, najviše mi se život promenio kada sam shvatila da nisam guska i da sam ljudsko biće koje ima izbor i mogu da ja biram kako ću da živim svoj život. Jer ja kad sam odabrala da dam otkaz u Nemačkoj, u uspešnoj kompaniji, gde sam bila direktor prodaje, imala mladog asistenta, službeni auto i lepu kancelariju i platu koja odgovara tome. Kada sam odlučila da dam otkaz i da dođem ovde i kada sam rekla to mojim prijateljima iz prethodnog života pošto ja to zovem prethodni život, oni su mislili da sam ja sišla s uma. Ne, oni nisu se šalili. Oni su stvarno mislili da sam ja odlepila. Znaš, ljudi su mi davali vizit-kartice kao idi…

Ivan Minić: Pa, i meni je ovako kad objašnjavaš, malo mi je čudno, ali dobro. 🙂 Znam ja i sve što je bilo posle, ali kad tako objašnjavaš, znaš, malo je… 🙂

Slavica Squire: 😀 Ali zamisli ti u tom momentu. Ja sad dolazim 2003. i kažem da ću da dam otkaz. I 2003. sam dala otkaz. Pošto sam imala menadžerski ugovor, trajalo je do 2004. Do jula sam morala da budem zaposlena. Ali i to samo preko suda. Ja sam morala da radim u principu do 31. decembra, pa sam sudom dobila pola da bude, ali nema veze. Uglavnom, tada su svi mislila da sam ja sišla s uma. “Ti ćeš da se vratiš u Srbiju?! Ti?!” Oni znaju, sad moji prijatelji znaju. Znaš, dolazili su nekad kod mene u posetu. Znaju kako živim, gde radim, šta radim. Bila sam s njima da im pokažem na poslu. Videli su moj auto. Znaš, sve to. “Nisi ti normalna! Ti stvarno nisi normalna!” Oni mi kažu: “Spakuj svoje stvari, idi tamo kod muža!” Znaš, pravite decu i ta klasika. “Ma, ne, bre! Ja hoću da dođem ovde. Znaš, NLP!” Ali ja sam naučila kao gluva žabica. Ja se samo smejem. Ali zato što sam se smejala oni su mislili da sam tek odlepila, znaš. Jer ko normalan će da dođe 2004. u Srbiju da radi nešto za šta niko nikad nije čuo, da ga zovu NLO i da misli da je to pametna ideja, znaš. Ali, znaš šta mi sad kažu ti isti ljudi? Evo, već 3-4 g. mi to govore. “Jao, blago tebi, Slavice, imala si sreće. Uradila si pravu stvar u pravom trenutku.” Ma, hajde! A gde ste to bili da mi kažete tad kad mi je najteže bilo, tad kad mi je najviše trebalo da mi neko kaže “radiš pravu stvar”. Jer oni su mi tad govorili: “Ma daj, bre, Slavice! Taj tvoj NLP, to da je nešto valjda bi se neko setio pre tebe. Sad si se ti setila prva da dođeš u Srbiju. Hajde boga ti!” Ali tako je bilo. 🙂

Ivan Minić: Ma, dobro. Znaš kako, postoje određeni broj ljud koji biraju gde će da žive zato što žele da žive tamo i žele da žive u određenim okolnostima. Imaju posao koji najčešće mogu da rade bilo gde i mogu da naprave taj izbor za sebe. A ima i dosta veliki broj ljudi koji je otišao odavde iz raznih drugih razloga u onom nekom periodu koji je bio i najteži, i koji su otišli odavde u potrazi za nekim boljim i lepšim život.

Slavica Squire: Što i dalje rade, da. I dalje odlaze, da.

Ivan Minić: I dalje rade. I dosta ljudi je pronašlo neki bolji život tamo. I sve je to OK. Ali ono što sam ja negde malo razmišljao i pričao, ono što sam shvatio da dosta tih ljudi kada je otišlo: prvo, najčešće su otišli negde gde nemaju nikog ili imaju nekog, ali to nije dovoljno da ti imaš kao što ovde uvek možeš da se vratiš kod roditelja.

Slavica Squire: Na kraju krajeva.

Ivan Minić: I biće za još jedan tanjir sarme i nije bitno. Tamo nemaš to, tamo si niko i ništa. I samim tim to nešto što te uljuljka ovde, nema te blokade koje kažu “uf, ja ne bih to da radim”. Radićeš sve što je pristojno dokle god je to novac koji ti omogućava da opstaneš i da produžiš tu priču tamo. Radićeš na tome da to bude i bolje. Ne želiš da ceo život budeš baštovan, ali ćeš krenuti od toga. Nećeš imati problem s tim. Ovde ćeš imati problem sa tim. Zato što će ovde ceo tvoj kraj i celo tvoje mesto da ti govori da si propao u životu zato što si baštovan. OK, ovde i nema takvog posla toliko, ali mnogo se lakše oslobodimo kad odemo negde gde nema pritiska okruženja kad je to u pitanju.

Slavica Squire: Jesi li probao nekad da nađeš baštovana?

Ivan Minić: Nisam, nemam zašto.

Slavica Squire: Vidi, ja jesam. 

Ivan Minić: I?

Slavica Squire: Deset godina imam teresu za koju nisam našla baštovana.

Ivan Minić: Hajde da probamo da nađemo po Nemačkoj i Holandiji. Čuo sam da ih ima dosta tamo.

Slavica Squire: 😀 Kad god hoćeš nađeš – znači, ne možeš! Tako da kod nas ljudi neće… Eto, to je to. Ljudi kažu kod nas “nema posla”. Ja se sećam još od moje babe koja je govorila: “Za budalu ima posla i na Božić.” Znaš, kad hoće neko da radi, može da radi na Božić i na Badnji dan. Uvek ima posla. Svuda ima posla. Samo neće ljudi da ga rade, znaš. Ali poenta je u tome da ljudi neće nekad ni da rade ono što ne vole. Ja se sećam, na primer, kada sam ja živela u Nemačkoj, ja sam stalno imala taj osećaj za sve te poslove. Ja sam jako volela prodaju. Ja i danas radim prodaju. Volim prodaju, to mi je lepo. Ali ja sam uvek imala taj osećaj da je to nešto prolazno u mom životu. Da to nije to. Onoga dana kada sam upoznala NLP i kada sam počela da radim NLP, bez obzira što je jako teško bilo na početku – jako teško, niko ne zna…

Ivan Minić: Niko ne želi da se menja.

Slavica Squire: Ma, niko ne želi da dođe na te edukacije. Koje edukacije! Ja ne znam ni kako da dođem do tih ljudi. Ej, 2004-05-06-07. nije bilo Fejsbuka i svega.

Ivan Minić: Srećom taj članak u novinama. 🙂

Slavica Squire: Srećom taj članak… Bukvalno! 🙂 Pa, 2006. godine ja sam u junu održala taj prvi trening i počela tu sa prvom grupom da radim. U drugoj grupi mi je došao Istok. Možeš misliti koliko su to avangardi bili ljudi koji su dolazili tad.

Ivan Minić: Prilično. 🙂

Slavica Squire: To ti kažem. 🙂 On je tad još bio mlad.

Ivan Minić: On je i dalje mlad. 🙂

Slavica Squire: On je uvek mlad. On je večno mlad. Istok je došao kod mene i onda je video moju veb-stranicu koja je bila katastrofa. Pravio je moj bivši muž. I on kaže meni: “Je li mogu ja da ti napravim neku stranicu?” Ja ovako kažem – ja nemam pojma ko je Istok, nemam predstavu. Pa, kažem njemu, a on 20. i nešto godina onda imao. Ja kažem: “Pa, uradi. Šta ima veze. Ako hoćeš, uradi.” I sad prošlo neko vreme i neko mi kaže: “Ti, bre, znaš ko je Istok? -Pa, nemam pojma. -Dobio neke nagrade. On je super. On ti predaje na fakultetu.” Ja kažem njemu: “Je li, bre, mali,  što ti meni nisi rekao da si ti Istok Pavlović? Ovaj što je… -Šta, šta sam trebao da ti kažem? Je li ti radim sajt? Je li ti se sviđa? Sviđa ti se. Dobro je.” On je uradio prvi sajt koji si ti posle preradio posle puno godina. Ali hoću da ti kažem, to je bila totalna avangarda. I totalno je bilo kao da sam pala s Marsa. Ali ja sam znala bez obzira što je bilo teško i bez obzira što su bili ti trenuci gde bi neko normalan možda odustao i rekao “idem u Nemačku, lepo ponovo da se zaposlim”- jer ja govorim nemački bolje od bilo kog drugog jezika, bolje se, lakše se izraziti na nemačkom. I ja sam znala da je to nešto trajno, da je to meni za ceo život. Ja sam znala da to nije pitanje za mene. Kako da ti kažem, jednostavno sam osećala da to je nešto čime ću se baviti ceo život. Nije mi uopšte bilo važno ni koliko je teško ni koliko će trajati. Ja sam znala da sam našla za šta sam se, u stvari, rodila, da sam našla ono što je svrha mog života, što će da učini moj život smislenim. Da nije to prodaja bilo čega u Nemačkoj smisao.

Ivan Minić: Da, što se prodaje tiče, opet imamo neke zajedničke prijatelje, koji su i polaznici kod tebe, koji to – sada već duži niz godina se bave prodajom. Prvo od onih nekih priča aktivne prodaje kroz komercijalu i slično, a sad kroz neki menadžerski pristup tome svemu i kroz treninge, itd. I svi oni imaju isti stav prema tome. Ima par njih koji se onako otimaju još uvek, ali u principu svi imaju isti stav prema tome, a to da to jeste nešto što treba da radiš kad si mlad, to je nešto što će moći da ti omogući da dođeš do jako dobrih prihoda. I ja  nekako to gledam kao dođeš do jako dobrih prihoda, rešiš sebi neka pitanja u životu, neke probleme, neke stvari koje su ti pritisak. Rešiš ih i onda ne želiš, bre, sebi taj stres i to sve. Super, to radiš sa 25, 35. Ali sa 45 ne trebaš to više da radiš.

ProDAVANJE

Slavica Squire: Pa, znaš šta, zavisi kako, u stvari, posmatraš. Ja imam sad tu jednu… Mislim, ja lično prodaju vidim kao davanje – prodavanje. Kao profesionalno davanje nečega u šta veruješ i što voliš i što misliš da je… Ja sam imala tu sreća da sam uvek radila za neke firme i za neke stvari u koje sam verovala, znaš. Jer ja mislim da nije tako da nikad ne bih imala uspeh koji sam imala. Ja sam imala enormalan uspeh u prodaji uvek. I sad ga imam. Ja i sad prodajem ovo što radim. Ali zato što ja doživljavam to kao davanje, kao moju obavezu moralno da ako imam nešto što će nečiji život na neki način da učini boljim, da je moja obaveza da dam to što više ljudi. Znaš, i da nađem način kako ću da doprem do što više ljudi. I to mi je uvek bila nekako – ja sam prodavanje uvek razumela na taj način – da je tp davanje onoga što imam, a nekome treba. Samo je važno da nađem onoga kome stvarno treba i kome će stvarno da znači. I zato kod nas, na primer, postoji – mi to zovemo kvalifikovanje klijenata. Znači, u našoj firmi postoji kvalifikacija klijenata. To znači da mi, u stvari, možemo da kvalifikujemo nekog klijenta da ovo što mi radimo nije za njega i nećemo mu prodati. Zato što to nije za njega jednostavno. I onda ćemo reći: “OK, za tebe nije ovo.”, nego ćemo dati neku preporuku i reći: “Ti treba da ideš tamo. Mi možemo da te preporučimo da odeš tamo. Ovo je za tebe. Ovo što mi radimo nije za tebe.” I onda si ti sasvim OK sa tim, jer ti daješ nešto što je vredno nekome tačno onome kome jeste vredno. I to je to. I kad to onda raščistiš sa sobom i kad stvarno tako radiš sa integritetom taj posao davanja na profesionalan način, onda je to nešto što sasvim drugačije gledaš, znaš. Jer ljudi stalno misle da je prodaja nešto što je – zato ja imam svoj trening koji zovem “ProDAVANJE”, gde učim ljude koji stvarno imaju nešto što je divno, što je lepo, što treba da dođe u svet, ali se ustručavaju, znaš.

Ivan Minić: Naše ljude je sramota da kažu da su nešto napravili, da su nešto…

Slavica Squire: Jeste, da nešto prodaju, a šteta je, znaš. Jer puno tih stvari su divne. Ja imam polaznike koje rade divne stvari, koji su predivni ljudi, koji kreiraju neke stvari koje se ustručavaju da pokažu ljudima, da kažu…

Ivan Minić: “Primetiće neko. -Neće primetiti!”

Slavica Squire: Neće, neće.

Ivan Minić: A i lakše će da primete ako kažeš “ćao”. 🙂

Slavica Squire: Jeste, bukvalno. Šteta je da ne kažeš “ćao” onome kome to treba, ko će da kaže “vau, to tražim, to mi treba, daj mi”. Ja kažem: “Nemojte biti cicije. Nego ako imate nešto, ako ste kreirali, ako nekome znači, pa dobrite do njega. Kaži mu “ćao”! Ćao, e,imam ovo! I on kaže “meni to ne treba”, ti kaže “nema veze, ćao, imam ovo…””

Ivan Minić: Šta je najgore što može da se desi? Da ti kaže meni to ne treba? Pa, dobro, je li to strašno?

Slavica Squire: Pa, dobro, nema veze. Ali ne možeš posle da dođe i da ti kaže “meni je to trebalo, a ti mi nisi rekao”, a ti to sve vreme imaš, a ne daš, znaš. Tako da to je poenta. I to je ono što ja isto učim ljude u tom ProDAVANJU, da zavole to i da pristupaju drugim ljudima sa integritetom, da puno ljubavi, uvažavanja, i da im stvarno daju ono što im treba. I da im ne daju ono to im ne treba, jer to je onda izvor nevolje za sve nas.

Ivan Minić: Znaš kako, ako ne pitaš, odgovor je “ne”.

Slavica Squire: 🙂 Odgovor je uvek “ne”, da. A ovako imaš barem 50% šanse da uspeš.

Ivan Minić: Voleo bih – pošto si rekla i pominjali smo i u početku i kasnije da postoje neki treninzi i neki ljudi i neke knjige, itd. koje su ti jako puno značili na celom tom putu. I stvarno ko pogleda tvoju biografiju, tu ima nekih izuzetno impresivnih stvari. Ti si i u stručnoj javnosti u oblasti kojom se baviš vrlo visoko i vrlo cenjena i na nivou Evrope i na nivou globala. Ali voleo bih sada kada ljudi slušaju ovo i kada mogu negde vide možda sebe u toj nekoj priči da kažeš ko su neki ljudi, neke knjige, neke edukacije, koje su na tebe najveći utisak ostavile. Čisto to možda može da bude nešto što će neko ko se eventualno zainteresuje da kaže: “OK, možda ja treba da prelistam neku knjigu pre nego što dođem ili da pogledam neko predavanje ako ga ima.” Ili prosto da ljudi vide šta je to sve kroz šta si ti prolazila u prethodnom periodu i na koji je način to transformisalo tvoj posao.

Štivo za upliv u NLP

Slavica Squire: Ono što je najviše, u stvari, uticalo na mene lično, nažalost, ljudi ne mogu baš toliko ni da vide, jer to je bio jedan moj učitelj koga sam ja jako volela i koji je dolazio iz Amerike svake godine u Srbiju i pomogao meni da kreiram ovde – znao je da je to moj životni san i želeo je da mi pomogne. Njegovo ime je Tom Best. Pomenula sam ga malopre sa jednim citatom. I stvarno on je bio – ja njega smatram na neki način mojim roditeljem. Znači, kao duhovnim nekim roditeljem, koji je od mene stvorio ovo što ja danas jesam. Jer sam bila prilično helga, znaš, onako matematički mozak, nemačka disciplina, nemačka preciznost. Sva sam bila kockasta i sve onako… To mi danas puno pomaže u ovome što radim, da sam uspešna. Ali je on učinio da ta kocka malo dobije, kako da kažem, mekane ivice i da budem to što jesam. To mi je puno značilo. Knjiga koja je za mene… Znaš one knjige koje čitaš po 100 puta, preslivaš ih, pa kao pogledaš još jednom i tako. To je knjiga od Tonija Robinsa koja se zove “Neograničena moć”. “Neograničena moć”, tako se zove. I sad razmišljam od engleskog naziva, od nemačkog naziva – ja imam na nemačkom. Ovde je prevedena sa “Neograničena moć”. Fenomenalna knjiga, NLP knjiga posložena fenomenalno. Jer Toni Robins je, u stvari, NLP trener. On je radio i sa mojim učiteljem koji je isto meni bio fascinantan. Ja sam još 2003. g. išla kod njega na edukaciju.  Džon Grinder koji je jedan od začetnika NLP-a. Ali najviše, u stvari, u tome, kažem, mi je značio Tom Best. I sad na kraju si ovog svog pitanja rekao “šta mi je najviše značilo za transformaciju mog biznisa”. Za transformaciju mog biznisa najviše značila ta edukacija kod Tonija Robinsa, ta Business Mastery 1, Business Mastery 2. Tu smo bili 2017. g. u Palm Biču pet dana i bili smo u Amsterdamu isto pet dana Milan i ja. To nas je koštalo skoro 50.000 evra za nas dvoje, ali je to bila edukacija koja je meni mnogo značila za transformaciju biznisa i, u stvari, ohrabrila me da to proširim više. I puno ideja – ja sam, na primer, za svaku od njih, za svaki tih pet dana nosila jednu svesku. Imam dve sveska u kojima, u stvari, više piše u tim sveskama mojih ideja šta ću ja da radim kad se vratim kući nego onoga što sam tamo videla. I to mi je baš puno značilo, ti Business Mastery. I puno mi je, takođe, značila jedna moja učiteljica koja je iz Australije, koja je bila jedna od učitelja. Ja sam imala na mom trenerskom treningu, na mom prvom trenerskom treningu – ja sam sve završila po više puta, znači…

Ivan Minić: Temeljno.

Slavica Squire: Da. Mi imamo u NLP, imamo tri nivoa: NLP Practitioner po kurikulumu, pa onda posle toga ide NLP Master, pa posle toga ide NLP Trener. I ja sam završila NLP Practitioner osam puta, NLP Master tri puta, a NLP Trenerski tri puta isto. Kod različitih ljudi, znaš. Poslednji NLP Practitioner, to je početni nivo koji sam ja pre nego što sam otišla poslednji da završim još kod moje koleginice, ja sam ga 56 puta održala. 🙂 Ali sam onda otišla još jednom da vidim kako ona radi. Bila sam u Singapuru kod nje. Ona, inače, ima svoj Institut u Australiji, ali, eto, našli smo se negde…

Ivan Minić: Na pola – nije baš pola, ali… 🙂

Slavica Squire: Nije baš pola, ali u Singapuru. U Singapuru ona isto drži redovno edukaciju. Onda sam ja rekla: “OK, doći ću u Singapur.” Bili smo Milan i ja. I onda sam videla jedan drugi način držanja tog treninga. Oduvek sam želela da vidim kako ona radi, jer je ona doktor komunikologije, psiholog, završila je u Americi, da li Kolumbija Univerzitet… Ne znam, na nekom od poznatih univerziteta je završila. I njena majka je bila NLP trener kad je ona imala 5 g. Znači, ona je bukvalno odrasla sa NLP-om. I ja sam želela da vidim kako ta žena radi. I onda sam se oduševila, znaš. Tako da dr Hajdi Heron, nju jako volim. Dr Majkl Hol, knjigu sam ti donela od njega, zove “Bogatstvo počinje iznutra”. On je čovek koji me je oduševio svojom struktuiranošću i radom. Čovek koji je knjigu koju je napisao “Bogatstvo dolazi iznutra”, piše kako je, u stvari, on 8 g. ostvarao svoje bogatstvo. On je čovek koji ima više miliona evra, ali živi na način na koji živi, radi to što voli. I stvarno bogat je čovek, a ima princip kako je to postigao. Znači, on je izučavao to i onda je koristio to i onda je to stavio u knjigu. Jako je dobra. Knjiga je top. Ja sam je letos čitala. To isto mi je puno značilo taj njegov princip i način, pristup. Ja sam 2015. g. bila kod njega na edukaciji. Mogla bih da nabrajam. Jedan od ljudi isto ko je sam jako volela, ko je mnogo uticao na mene, to je jedan Nemac, zove se Ben Dizert. On je 2017. kada sam bila kod Tonija Robinsa dobila sam vest da je umro od malarije u Angoli, gde je išao da drži svoje treninge. A dolazio je kod mene više puta i ja sam išla kod njega jako puno puta. Jer on je držao te masovne kampove za edukaciju. U Italiji za ljude sa nemačkog govornog područja i u Brazilu isto. Ja sam tamo bila više puta. I ja sam mu tamo jedno bila i 2015. g. Je li 2015. ili 16.? 15-16. sam – u januaru možda 16., ne znam ni ja – sam bila glavni trener za trenerski trening u tom kampu u Brazilu, gde sam ja završila trenerski trening prvi moj. Deset godina kasnije sam ja bila, u stvari, tamo glavni trener za trening trenerski. Tako da i ti ljudi koji su u tom Leadership Summitu, Robert Dilc, na primer, Stiven Giligan. Sad ja pominjem, ali to niko ne zna ko su, znaš, šta da ti pričam o tome. 

Ivan Minić: Dobro, ali…

Slavica Squire: Ljude koje interesuje možda će znati, ali danas su to moje kolege i prijatelji, znaš. I Majkl Hol je bio kod nas u Srbiji. I ja sam nekako danas postala s njima kao kolega i prijatelj. Ja kad odem, na primer, na taj Leadership Summit, mnogi ljudi znaju zato što je, na primer, predsednik Asocijacije te londske koje organizuje tu najveću londonsku, najveću svetsku konferenciju za NLP, itd. I mi smo članovi te Asocijacije u Londonu od skoro, jer aplikacija je baš teška i dugotrajna. Ali oni su bili kod nas i oni su 2018. u septembru bili kod nas u Beogradu da vide kako mi radimo. I oni su bili šokirani. Oni su bili u fazonu “da li je ovo moguće da ovako neko radi”. On je nama rekao bukvalno: “Ja nikad u životu nisam video bolji Institut od ovoga, bukvalno! Ja ne tvrdim da u svetu ne postoji bolji, ali ja ne znam. Ja nikad nisam video da neko bolje radi ovo.” Mene su sad pozvale kolege iz Londona da dođem da radim kod njih, da im pokažem šta da rade. Dolazile su kolege iz Londona, više njih je dolazilo kod nas na praksu, da vide kako radimo. Znači, ljudi iz Londona su dolazili kod nas na praksu. I mi smo im pokazivali šta mi radimo, kako radimo, itd. Nekima je bilo previše, znaš. “Ja ne mogu toliko da radim!” A neki su, na primer, primenili i svoj biznis mnogo proširili. I mi smo držali, na primer, i predavanja o biznisu: Kako razvijati biznis koji je baziran na NLP Coachinga na toj konferenciji u Londonu. Bili smo pozvani da pričamo. Ljudi su bili oduševljeni. I onda su počeli da dolaze kod nas. Nakon tog predavanja su rekli: “Je li možemo mi da dođemo u Srbiju?” Mi smo rekli: “Dođite. -Koliko košta da nam pokažete? -Ne košta ništa!”, to je sad naš taj princip. “Ne košta ništa, kolege.” Ali zato danas u svetu NLP-a svako zna moje ime, zna ko sam ja, znaš. I meni je to drago zato što ja stvarno želim da im pomognem. Jer mislim da puno njih su excellent treneri, fenomenalni treneri, ali su lošu preduzetnici.

Ivan Minić: Naravno, te stvari često nisu vezane jedna uz drugu. Pominjala si da ste relativno rano, za naše pojmove svakako, ušli u priču sa onlajn treninzima. Ima primera, nije vaša priča jedina, ima primera ovde gde su ti onlajn treninzima mnogima koji su radili neke specifične edukacije dosta toga doneli, jer prosto ti omogućavaju da i ljudi iz dijaspore, iz drugih vremenskih zona, ukoliko ih tematika zanima, mogu da odslušaju. Druga stvar, takve stvari u najrazvijenijim zemljama su najčešće neuporedivo skuplje i ne može uvek baš svako sebi da ih priuši. Ovde se negde otvara mogućnosti za tako nešto. Ali je to značilo i da ste se vi pripremili za ono što je pandemija donela pre nego što je ona došla. A upravo u tom poslu edukacija, kurseva, treninga… Bilo je velikog interesovanja, mnogo ljudi je radilo svašta besplatno na početku svega toga.

Slavica Squire: Jeste.

Ivan Minić: Ali 9 m. kasnije većina tih ljudi su u jako velikim problemima, jer jednostavno ono na čemu su bazirali svoj način poslovanja i život i egzistenciju više nije moguće. Ne znamo kada će biti moguće. Oni se nisu adaptirali uopšte na tokove, čekajući – “proći će, desiće se”. Kako kod vas izgleda situacija od marta do danas?

Ukoštac sa koronom

Slavica Squire: 2020. g. je bila za nas godina u kojoj sam ja, da ne kažem mi, nego ja bukvalno sam morala da donesem mnogo velikih odluka. Znači, mnogo velikih i teških, ali dobrih odluka. Prvo kada je 15. marta objavljeno lockdown, znači, mi smo u tom trenutku imali ljude koji su uplatili za edukaciju koja tek treba da počne za dve nedelje. Puna učionica bi trebalo da bude. Nema ništa, razumeš. Meni se tlo ispod nogu izmaklo. Mi imamo 10 ljudi koji zavise od toga, žive, svoje porodice hrane od onoga što mi radimo. Imamo 60 ljudi koji čekaju da dobiju edukaciju svoju za dve nedelje. I mi smo bili u fazonu isto kao i svi, znaš, valjda će ovo da prođe. U tom trenutku niko nije mogao da veruje šta se dešava. I neke naše kolege iz Londona su nam javili kako oni rade na Zumu. Počeli su nešto, ali ne možemo sve na Zumu, ali hajde kao malo rade nešto na Zumu. I onda smo moja asistenkinja Maša koja je stvarno moja desna ruka, ona je izučila to što su oni radili. Izučila neke tutorijale. Sve je rekla meni. “Hajde da pogledaš ovo. Hajde da vidimo šta ćemo sa ovim.” I ja sam bila skeptična. Kako će to, na šta će to da liči. Ali ono što sam uradila je da sam rekla: “Hajde, nema veze, održaćemo mi njima taj modul na Zumu, pa ako ne valja ljudima, uvek ćemo moći da im nadoknadimo u našoj učionici.” E sad, samo za razumevanje ljudi koji možda ovo slušaju, a ne znaju, mi imamo razliku između toga šta je nama onlajn trening, a šta je Zum. Jer Zum je nama live trening. A onlajn trening je nešto što snimili, pa idu video koji ljudi mogu da pogledaju kad god hoće. Ali ovo su živi treninzi koji se odvijaju u real-timeu, samo su preko Zuma. I mi smo uradili – znači, ono što je bilo najlepše niko nije tražio pare nazad. Niko, bukvalno! Mi smo rekli ako traže pare nazad, vratićemo, znaš, ko zna kakva. Niko nije tražio i svi su ljudi bili kao OK. Mi smo onda njima pisali da mi hoćemo da radimo na Zumu, jesu li oni saglasni. Onda nam je potrebna njihova saglasnost, naravno, da imamo. Oni su svi rekli “pa, hajde”. Nema izlaska napolje, vikend je, hajde da radimo, šta sad, znaš. I mi prvi modul kad smo radili, mi smo ga tako prilagodili – ja sam sela sa timom, mi smo prilagodili – mi prvi modul kad smo radili, ljudi su bili oduševljeni. Znači, to nije bilo kao malo oduševljenje. Mi smo ga pomerili zato što nismo mogli odmah. Pomerili smo ga i bio je pre Uskrsa. Oni su odmah tražili, molili nas da mi nadoknadimo ono što smo pomerili kao jedan, onaj modul, jer mi jednom mesečno imamo module, da ga uradimo posle Uskrsa. Znači, ljudi iz Hrvatske, iz Bosne, naši ljudi, šta ja znam. I mi kao: “Pa, je li možete svi? -Pa, svi smo zaključani. Može, šta sad, sedimo tu! Može! -Hajde, važi. Pa, i mi smo zaključani. Hajde, održaćemo!” Sledeći modul odmah za dve nedelje. I mi smo održali taj drugi modul. Oni su toliko bili oduševljeni, znaš. I mi smo bili kao “vau, ovo je jako dobro”. I onda sam shvatili da nema onog ometanja u pauzima. I onda su ljudi koji su bili na našim live edukacijama prethodno počeli nama da govore: “Hej, ljudi, ovo je nama bolje! Nama je ovo ekstra! Mi smo fokusiraniji!” Znaš, mi smo imali veliku učionicu. Ali u toj učionici ima 60 ljudi. To je 150 kvadrata u kojima ljudi rade. Ali 60 ljudi kad rade, oni se čuju međusobno, tu su. A ovo kad podeliš u breakout rooms, svako je sa onim sa koji radi samo. I to je to, tišina, mir. I oni su nam rekli da to njima mnogo više prija i da su oduševljeni, da žele tako da rade. I mi smo počeli da shvatamo, u stvari, da je Zum stvarno fenomenalan način da se uči. Onda smo videli kvalitet njihovog znanja koji je iz modula u modul je mnogo veći nego ljudi koji su u učionici. Mi smo mislili kao i svi, u maju će to da prođe. Sećaš se, maj će da bude. Međutim, kad je došao maj, mi smo počeli polako da shvatamo da to neće da prođe. I onda smo objavili na onlajn naš početni kurs. I nama, inače, 60 mesta ima u učionici i početni kurs radimo pet puta godišnje. Tih 60 puta 5, to je 300 ljudi koliko imamo za celu godinu. Držimo ga dva dana. I odatle se ljudi opredeljuju hoće li dalje da idu. Mi smo objavili onlajn miks Zum i snimljenih lekcija. Znači, da napravimo neki miks. Prijavilo nam se 320 ljudi iz celog sveta. Znači, mi smo bili u fazonu…

Ivan Minić: Šta sad? 🙂

Slavica Squire: Šta ćemo sad? 😀 Moramo da kupimo veći paket Zuma i šta ti ja znam! I ljudi su bili oduševljeni, znaš. I mi smo shvatili “čoveče, pa ovo je mnogo bolje”. Znaš, mnogo je bolje. I mi smo imali vanredne neke edukacije, itd. Ali ono što sam uradila – ja sam krajem juna već shvatila da to neće skoro da prođe. Hvala Bogu, mozak mi još radi. Shvatila sam da to neće brzo proći. 5.000 evra imam mesečne troškove za prostor, koji znaš ono se karikaju…

Ivan Minić: Mnogo je lepo kad imaš, ali ne služi ničemu, malo ti teško. 🙂

Slavica Squire: Ne samo što ti je teško, nego ja odem tamo i to je, kako da ti kažem, ti odeš tamo u taj prazan prostor u kome je bilo smeha, zagrljaja, radosti, suza, svega. I ti uđeš i on je prazan. I onda je prazan. I opet je prazan. I to onako srce počelo sve više da mi se steže. Ja sam rekla: “Ma, ja ću da otkažem ovaj prostor.” I kada sam to odlučila, to je bila jedna od najtežih odluka. Jer to je za mene bio san snova  taj prostor, u kome sam imala 60 stolica, koje sam uvezla iz Amerike, za koje sam dala 30.000 evra.

Ivan Minić: Sećam se tih stolica. 🙂

Slavica Squire: Je li se sećaš tih stolica? 🙂 I prodala sam stolice. Znači, kada su došli po stolice, ja nisam mogla da budem tamo. Ja nisam imala srca da budem tamo. To mi je bilo jako teško. To je kao da mi neko čupao deo duše koji sam godina – znaš, ja sam godinama sanjala o tim stolicama. Nisam imala para da ih kupim. Onda je došao momenat kad sam mogla da ih kupim, i umesto da kupim neki bolji auto, ja vozim škodu još uvek…

Ivan Minić: Šta fali škodi? 😀

Slavica Squire: Ništa ne fali, nego, kažem ti, neko bi možda otišao kupio mercedes. Ja sam kupila stolice za moje polaznike, koje su najbolje na svetu za edukaciju. I onda sam ih prodala. I kada su one otišle, onda sam čekala taj otkazni rok za prostor. I onda smo se selili u septembru. I, znaš, skidanje sa zidova naših – to je za mene bio jedan jako emotivan proces. Mislim, jako mi je bilo teško. Ali sam jednostavno znala da to moramo da uradimo da bismo išli dalje, da bismo išli u novo. Ali ono što je ključno, u stvari, bilo: Mi smo krajem juna shvatili da Asocijacija dozvoljava da radimo preko Zuma, ali ne dozvoljava sertifikaciju preko Zuma. A mi sad imamo ljude na edukaciji iz Australije – kako će doći oni? I ja sam rekla: “OK, ja ću da napravim sastanak sa Asocijacijom, sa predsednicima Asocijacijom. Ja ću da napravim predlog kako ćemo da uradimo sertifikaciju i da im predložim da tako priznaju.” Ja sam u utorak imala sastanak s njima. Mi smo u četvrtak dobili vest da će zauvek biti priznata sertifikacija na Zumu. Zauvek, ne samo sad, za vreme korone, nego zauvek. Da je to super način koji sam im predložila. I u petak je bila objava na njihovom sajtu. I to je istorija. Znaš, to je gotovo. NLP zauvek – samo mora da se radi uživo, ne može da se snima.

Ivan Minić: Naravno, naravno, naravno. Pa, kao i sa ispitima uostalom.

Slavica Squire: Tako je. NLP zauvek otad kad je naša Asocijacija u pitanju, može da se radi uživo na Zumu. I tad sam ja znala da smo uradili dobru stvar i da imamo uticaj koji je važan. 🙂 I onda smo imali puno, puno zadovoljnih polaznika dosada. Ali to su bile teške odluke, znaš. Da pređemo na Zum, to mi je bilo teško. A mnogo moje kolege još uvek čekaju da prođe i polako im se osipa ušteđevina i otpustili su saradnike. I, znaš, vidiš da se prosto gube u tome. Ali ja sam otkazala prostor i kupila sam za firmu manji prostor koji se gradi i u kome ćemo da napravio studio. Da se lepo radi preko Zuma, da snimamo Jutjub i da generišemo što više i besplatnog sadržaja za ljude.

Ivan Minić: Znaš i sama da sam ja u dosta navrata radio i učestvovao i radio i organizovao događaje. Iako ja vrlo često usputno spomenem da ne volim baš preterano ljude i to sve… 🙂 Naravno da volim ljude, naravno da volim prijatelje.

Slavica Squire: Da, svi koji te znaju – znaju to. 😀 To ti samo malo gunđaš. 🙂

Ivan Minić: Plišana životinja, znaš. 🙂 I ono što jeste nedostajalo – kad ima svega toga, nervira te kad moraš da ideš na konferencije, pa te sreću ljudi, pa ti nešto moraš da pričaš sa njima. Onda ne vidiš nikog 9 m. i tako… Nije to baš tako prijatno. Nedostaju ti ljudi.

Slavica Squire: Jao, meni nedostaje to, da.

Ivan Minić: I dosta smo pričali o svemu tome svi mi koji smo iz iste branše i imamo iskustva i sad treba smisliti neko rešenje. Ima događaja na Zumu. Sve je to OK. Za neke servisne stvari, to je super. Da ispratiš šta su novi trendovi, šta su nove informacije koje treba da znaš, tu i tamo neko predavanje. Sve je super. Ali nema to nešto što je neophodno. A to nešto je kad se završi predavanje ili ne mora da se završi, zavisi od organizacije, da odete negde, da se izdvojite, da se vidite. da se ispričate, da… Ja sam sad u tim godinama da svaki put kad je tako neki ciklus godišnji i šestomesečni događaj, ja uvek imam nekom da čestitam nešto.

Slavica Squire: Hvala Bogu, to je dobro! 🙂

Ivan Minić: Neko se usreći u životu, pa otvori novu firmu – to sam prestao da čestitam uglavnom. Ali, to, venčanja, deca, neke značajne diplome, neki dobri poslovni uspesi, rezultati… I onda nemaš priliku za to. Možeš ti da pošalješ poruku, to je OK.

Slavica Squire: Ali nije to isto.

Ivan Minić: Ja i kad napišem poruku, dešava mi se da ljudi odreaguje da se isplaču. Ali nije to to.

Slavica Squire: Kaže čovek koji ne voli ljude. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro. Ja ne volim ljude generalno. Ja volim moje, moje ljude. 🙂

Slavica Squire: Ne voliš sve ljude. Voliš samo svoje ljude, tako je. 🙂

Ivan Minić: Ali vremenom shvatiš da nije baš ni toliko teško da uđeš među te moje ljude. Ali, dobro. I to negde vidim kao veliki nedostatak i nešto što ne može lako da se nadomesti kroz ovu priču sa Zumom. Ima rešenja, ima platformi koje ti nude da paralelno sa ovim imaš neki mingle, neki networking, nešto. Ali nije to to.

Slavica Squire: Sve razumem, da.

Ivan Minić: Šta je vaš plan za to? Kako vi razmišljate na tu temu? Ne znamo šta će da bude sa kornom. Ne znamo. 

Slavica Squire: Niko ne zna, znaš. To sad sve su špekulacije.

Ivan Minić: Ali, prosto, kad razmišljaš o tome, kako razmišljaš o tome?

Drugovanje u doba pandemije

Slavica Squire: Pa, znaš kako, ja razmišljam – meni su se, u stvari, u glavi iskristalisala neka dva segmenta dobra koja imamo mi, koji su imali naši treninzi uživo. Znači, s jedne strane smo imali jedan odličan sadržaj, koji su ljudi učili i to. A sa druge strane smo imali jednu odličnu atmosferu, gde su se ljudi sprijateljili, itd. E sad, jednostavno sam shatila da kada to razdvojimo, imaćemo više kvaliteta. To znači da sad kroz ovih 9 m. koliko je prošlo ja sam shvatila da kvalitet samih treninga i kvalitet edukacije, onoga znanja koje ljude prime kod nas je mnogo veći kada nema toliko gubljenja fokusa na druženje. Što znači da edukacije i dalje ćemo da ostavimo na Zumu da bi ljudi mogli stvarno što više da profitiraju. Jer meni bi sad to bilo suprotno mom biću da znam da im dajem nešto što je manje vredno, manje dobro. Tako da ćemo ostati ovo. Ali to družanje nam nedostaje, znaš. I nama nedostaje, mom timu nedostaje. I mi želimo da stvarno te ljude nekako da se oni upoznaju, da mogu… Naravno, mi ne znamo kad će to biti moguće. Ali čim bude bilo moguće, mi planiramo da napravimo druženja, da osmislimo druženja, pa da mogu da dođu ljudi, da planiraju dugo unapred, pa da dođu iz Kanade, iz Australije. Jer oni imaju nekog svog ovde, pa će voleti nekad da dođu, pa mogu i tad da dođu. I da se onda upoznaju, da se dodirnu, da se zagrle, da pričaju…

Ivan Minić: Da samo te stvari koje su bile zajedno budu odvojeno. Svaka fokusirana na sebe.

Slavica Squire: Tako je, da. Eto tako. Mi smo planirali tako: Jednom godišnje-dvaput godišnje da organizujemo nešto, gde će razni ljudi iz raznih edukacija moći da se vide, da se druže i da od nas dobiju neke korisne sadržaje i tad. A edukacija ostaju, sertifikovane edukacije ostaju i dalje na Zumu kao nešto što je stvarno dobilo mnogo na kvalitetu kroz Zum i ja sam lično iznenađena time, ali je to nepobitna činjenica danas posle 8 m. iskustva sa tim. Tako da ja nisam verovala – da mi je neko rekao u martu, početkom marta ili pa i krajem marta da će Zum edukacije da budu bolje od mojih live edukacija, ja bih mu rekla…

Ivan Minić: Jasno. 🙂

Slavica Squire: Vala lažeš! 🙂

Ivan Minić: Hvala ti što si podelila priču i što si nas sve uvela malo u tvoj svet i možda triggerovala da ljudima okrenu da razmišljaju o nekim istim stvarima na neki malo drugačiji način. Što onda automatske te stvari čini drugačijim.

Slavica Squire: Hvala ti. 🙂

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Bilo je zadovoljstvo. Hvala Vama što ste nas slušali i gledali. Hvala kompaniji Epson što nas podržava. Sve Vaše komentare, pitanja, sugestije, predloge ostavite na Jutjubu u komentarima. Ja ću i preneti ako bude bilo nekih pitanja, nešto, preneću Slavici i njenom timu da Vam daju odgovore, a i oni su vrlo operativni – pišite i direktno ako Vam je nešto tu posebno interesantno.

Slavica Squire: I ja moram da se zahvalim isto.

Ivan Minić: Naravno.

Slavica Squire: Moram da se zahvalim na pozivu i svima koji su pogledali dosad, do kraja. Stvarno moramo da se zahvalimo, jer to znači…

Ivan Minić: Moji su vredni i verni i oni slušaju. 🙂

Slavica Squire: Bravo, super! Hvala svima, stvarno puno. I tebi od srca hvala na ovom pozivu i baš je bilo lepo pričati sa tobom. Baš sam uživala.

Ivan Minić: Hvala, hvala, trudim se. Takođe. A mi, kako to obično biva, čujemo se i vidimo sledeće nedelje.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Slavica Squire

Slavica Squire rođena je Gornjem Milanovcu. Diplomirala je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde je po završetku studija radila kao asistent. U julu 2019. završila je Master studije poslovne ekonomije.

Uspešno se bavila poslovima u oblasti prodaje u Nemačkoj, a onda je došla u kontakt sa vodećom svetskom metodologijom za lični i profesionalni razvoj – Neurolingvističkim programiranjem (NLP), što za nju postaje ljubav na prvi pogled. Pomoću NLP-a postiže izvanredne rezultate u prodaji i vrlo brzo stiče rukovodeću poziciju.

Pošto u Srbiji ova metodologija nije bila poznata do tada, iz velike ljubavi prema svojoj zemlji i NLP-u, odlučuje se, za to vreme, na neverovatan potez: da dâ otkaz na rukovodećoj poziciji i donese ovu izvanredno korisnu metodologiju u Srbiju

Sa prvim profesionalnim NLP treninzima na srpskom jeziku za top menadžere je počela 2004. godine. 2006. osniva prvi NLP Institut u Srbiji, a 2008. i prvu Coaching Akademiju, na kojima nudi profesionalne NLP edukacije vrhunskog kvaliteta i etike nakon kojih se dobijaju internacionalno priznati sertifikati.

Uloživši preko 2000 sati treninga i više od 135.000 evra u ličnu edukaciju i usavršavanje,  Slavica danas važi za jednog od najpriznatijih NLP stručnjaka. Takođe, sertifikovani je  International NLP Master Trainer i potpredsednik ECA (European Coaching Association).

Autorka je zasad tri knjige: NLP u svakom uspehu mirođija, Najbolja osveta od svih je sreća i Nećete promaći mir dok ne postanete zahvalni.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This