EP092: Vladimir Krnetić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledao Pojačalo podkasta, dobro došli u 92. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je i ovoga puta kompanija Epson. A danas imam u gostima jednog gospodina, koji je u osnovi dizajner, ali pored toga što se bavi dizajnom vodi jedan zanimljiv brend, koji se oslanja na oblast retro biciklizma i kroz garderobu i kroz delove i kroz restauraciju bicikala i delova, itd. I vrlo često sam ga refrencirao u raznim nekim razgovorima kao veoma interesantan biznis pre svega zato što su oni dobar primer kako izgleda kad stvarno napraviš product-market fit, pa te te neke uobičajne stvari koju ovde ljudima imaju kao problem u principu ne pogađaju toliko. Vrlo često kad pričamo sa ljudima ovde koji proizvode, recimo, garderobu u nekom obliku, “sve sam ja to napravio, sve je to super, sve… ali kad dodam troškove slanja, onda moj proizvod bude preskup”. OK, ne praviš pravi proizvod verovatno. Verovatno proizvod treba da bude nešto drugačiji. Moj gost je Vladimir Krnetić iz brenda “TwoVelo”, odnosno “2Velo”.

Vladimir Krnetić: “DeuxVelo”.

Ivan Minić: “DeuxVelo”. Dobro došao.

Vladimir Krnetić: Bolje vas našli.

Ivan Minić: Cela vaša priča – mislim, ja sam relativno davno primetio da vi postojite, onda sam pratio sve to. Onda smo se upoznali kroz projekat “Moja Firma”, uradili intervju. Družili se i kroz neke događaje, ali za svo to vreme cela ta vaša priča se razvija, a i kad smo se upoznali, već je bila prilično ozbiljna i prilično je to bilo, što kažu, školski lepo urađeno sa vaše strane.

Vladimir Krnetić: Da, mislim da je to bilo pre nekih 4 godine.

Ivan Minić: Tako, 3-4 godine. Kada bi trebao sad da napraviš nekakav presak u jednoj-dve rečenice, šta je to sve što vi radite?

Čime se “2Velo” bavi

Vladimir Krnetić: Pa, radimo bukvalno sve što podrazumeva neki vintage biciklizam, neki retro biciklizam. Ili ne znam sad više kako to da nazovem. Znači, prvenstveno to je odeća za taj vintage biciklizam, tj. to su replike konkretno majice, i replike odeće koje su se koristile za biciklizam iz, recimo, 70-ih, 60-ih godina prošlog veka.

Ivan Minić: Ali pored toga, postoji i ceo segment koji je vezan za rezervne delove, za restauraciju zanimljivih bicikala.

Vladimir Krnetić: Da, da. To je čitava priča. To se mahom ljudi se u inostranstvu bave time, to je kolekcionarstvo – hobi. I oni sakupljaju ta neka stara bicikla, koje su se koristile profesionalno za biciklizam, delove, odeću i sve to. I praktično to je, hajde da kažeš, niša koja je vintage biciklizam, retro biciklizam.

Ivan Minić: Estetika toga je veoma interesantna. Lično nisam neki preterani fan, ali mogu da vidim šta je to nešto što se ljudima dopada. Ali nije samo stvar u estetici, stvar je u tome da to je bilo neko vreme koje je bilo mnogo koloritnije u smislu kakvi karakteri su učestvovali u svemu tome, kako je to sve izgledalo. Danas to sve izgleda kao da su gomila naučnika skupila da isprojektuju robota savršenog, koji će pobediti. Tad je to bilo mnogo više negde stvar karaktera ljudi i svega toga.

Vladimir Krnetić: Da, jeste. I, mislim, tehnologija je napredovala u samom biciklizmu, i preuzela je maltene sve. Tako da do negde polovine 80-ih su se koristili čelični ramovi za izradu bicikla. Odeća je bila vunena, izrađuje se od vune. To je sada sve poliester, plastika. Za ramove se koristi karbon. Tako da to je sve negde, da kažem, do polovine 80-ih korišćeno.

Ivan Minić: Kao negde i što je ono u svetu moto-trka i Formule 1, što je taj neki period 60-ih, 70-ih, koliko god možda rizičniji i sve ostalo, možda je bio i atraktivniji za ljude, jer nije bilo limita mnogih vrsta, nije se toliko vodilo računa i o bezbednosti i o svemu ostalom. Pa je to onda zaista bilo gladijatorsko takmičenje. A svi ti ljudi koji su se bavili time su bili veoma zanimljive ličnosti, od toga da su suštinski bili rok zvezde u svojim nišama, sa svim tim momentima da fotke nakon trke, danas je to nezamislivo, ali tada je to bilo potpuno OK da oni sede, puše, piju vinu dobro, itd. Tako da to je neki i lifestyle momenat koji je sve to nosio.

Vladimir Krnetić: Da, i dan-danas se, recimo, konkretno za biciklizam najpoznatiji biciklista svih vremena Edi Merks je čovek koji je 70-ih vozio bicikl, i bio biciklista, i da je bio vrhunac njegove karijere. Tako da nije i dalje niko od ovih, hajde da kažeš, novije generacije dostigao njegovu slavu.

Ivan Minić: Ja mislim  da je jedinim delom upravo taj lifestyle momenat, odnosno činjenica da – OK, bilo je veoma uspešnih biciklista u prethodnih nekoliko decenija, ali niko nije želeo da živi njihove živote.

Vladimir Krnetić: Da, moguće.

Ivan Minić: Deluje da je to kao jako puno odricanja. Fokus je isključivo na jednu stvar, minimalna uživanja, da bi uopšte mogao da postigneš to što su oni postigli.

Vladimir Krnetić: Da, jeste. I mislim pogotovo posle one cele afere i priče oko Lensa samog, tako da posle toga nekako ljudi se više nisu povezivali sa tim biciklistima na taj način kao pre.

Ivan Minić: Ta vrsta profesionalizacije malo ubije dušu celog sporta. Pričaćemo mnogo o tome šta sve radite, šta ste radili, kako je došlo do toga, ali na početku moram da te pitam isto što pitam i sve goste – šta si hteo da budeš kad porasteš?

Želje, interesovanja i obrazovanje

Vladimir Krnetić: Pa, nemam pojma. Nikad nisam imao neku jasnu ideju šta ću biti kad porastem. Tako da nekako i često sam menjao to – kako naiđem na nešto da mi interesuje, tako sam mislio sad ću time da se bavim. Tako da nikad nisam imao definisano tačno “e, sad ću da budem doktor ili bilo šta”, nego jednostavno menjalo se kako su me interesovanja vukla, tako sam i menjao neku ideju šta bih da budem kad porastem.

Ivan Minić: A koja su ti bila interesovanja koja pamtiš negde?

Vladimir Krnetić: Pa, recimo, da me je veoma interesovala biologija. Ali mislim da je, u stvari, i super što nisam u tom nekom pravcu. Kasnije kad sam dobio prvi računar i sve to, onda sam video da, u stvari, da me to interesuje. Taj neki pravac, nešto vezano za računarstvo, za IT. Tako da sam onda se i preorijentisao na neki grafički dizajn. I to je ono negde što konkretno i sad radim. Tako da sam se tu našao.

Ivan Minić: A što se tiče obrazovanja, kako je to izgledalo u tvom slučaju?

Vladimir Krnetić: Nakon osnovne, završio sam elektrotehniku, neku srednju elektrotehničku. I isto tako to zanimanje koje sam ja tada završio, ja ne znam da li to sad uopšte postoji. To je neki TV mehaničar ili tako nešto. To sigurno više ne postoji. Nakon toga sam upisao fakultet, ali od početka je to bila ideja da upišem fakultet samo zbog vojske – da ne idem u vojsku, a ne da bi ga završio. Tako da ubrzo nakon toga sam, kada sam i upisao faks, odmah sam našao i prvi posao. Tako da je tu onda se i završilo moje studiranje.

Ivan Minić: A što se tiče, da kažem, profesionalnog usavršavanja i svega toga, da kažemo svi vi koji – pa i ja, mislim, svi mi koji dolazimo iz tih nekih godina, 90-ih, 2000-ih, lagano ulazimo u stvari kojima se danas bavimo – zapravo smo imali mnogo manje resursa na raspolaganju da učimo o tome. Sad suštinski za sve možeš da nađeš tutorijal, za sve možeš da nađeš vodiš, za sve možeš da nađeš od negde skinute lekcije i tutorijale koji se možda plaćaju, ali ne moraju uvek da se plate, itd. Dok je tad učenje svega i usavršavanje bilo veoma, veoma teško. Nije bilo nemoguće, ali čak i naći dobru knjigu za nekakav softver je vrlo često bilo veoma, veoma teško. Ako ne preterano teško, onda svakako skupo. Kako je to išlo kod tebe?

Znanje nije oduvek bilo na dohvat ruke

Vladimir Krnetić: Pa, ja sam, kažem, zaposlio sam se u štampariji. To je bio moj neki prvi plaćen posao, da kažeš. Više kao šergrt u tom delu dizajna, pripreme za štampu i toga. To je značilo da ono sedneš za računar, i sad znaš da nešto ne znaš da uradiš i da nemaš pojma kako ćeš to da uradiš, ali onda provedeš bukvalno ceo dan za neku najosnovniju operaciju pripreme za štampu. I praktično učiš na svojim greškama. Tako da, da, to je sad mnogo lakše zato što imaš internet, pa onda možeš onda odmah da pretražiš i nađeš odgovor za bukvalno šta god te interesuje, šta god da radiš možeš da vidiš tutorijal na netu ili neki Jutjub ili šta god – pdf da skineš, da pročitaš knjigu.

Ivan Minić: Ja se sećam kad je bio u gostima Boki Stefanović, “Logoholik”, on je isto krenuo to kao klinac, koji isto nije baš bio načisto sa tim šta hoće da studira, morao je zbog roditelja, vojske i svega ostalog. Ali je krenuo da radi u štampariji, i vrlo brzo je postao sa tehničke fanstatičan. Znao je sve o Korelu, bio je čuveni doktor za Korel.

Vladimir Krnetić: Da, Korel, naravno.

Ivan Minić: I onda šta znači kad si ti u tom trenutku, ne znam, 97-99. doktor za Korel? Pa, to znači da te zovu na fiksni telefon 50 puta dnevno iz celog grada da te pitaju kako, šta da se uradi, jer imaš jednu-dve adrese kojima možeš da se obratiš za nešto tako, i to je način da rešiš svoj problem. I svi smo negde prošli kroz to. Tad nije bilo, barem je moj neki utisak, kasnije, 2000-ih je počeo taj momenat da neko dođe, i stvar koju može lako da nađe – da te pita. I, naravno, to te iznervira, jer treba ti tri klika na Guglu da dođeš do odgovora na to, ali ti ipak hoćeš da potrošiš moje ili nečije tuđe vreme za to. Ali to vreme iz koga dolazimo mi, to baš i nije bilo tako. Mislim, jedini način da uspeš je bio da pitaš, a znaš da ako pitaš baš mnogo, to neće na dobro da izađe…

Vladimir Krnetić: Pogotovo ako si počeo da radiš, sad malo je nezgodno da ti ih stalno pitaš za svaku sitnicu, a došao si tu, dobio si posao, tako da… Da, još je to bilo divno zato što tih godina, sećam se, recimo, za pripremu štampu kada radiš, onda radiš ripovanje fajla, što znači – mislim, sad to računari odrade u sekundi, ne primetiš da je odradio takav posao, dok je to tad trajalo. Znači, pustiš fajl na ripovanje za separaciju boja, i to traje ceo dan, bukvalno. Ujutru pustiš, i onda čekaš, moliš Boga da ne pukne nešto, da ne nestane struje ili tako nešto, onda tamo popodne, kasnije, fajl je završen, kao urađen. I onda moliš Boga da je sve OK – kad se odštampa, da nema neka greška zato što izgubićeš gomilu dana, a još napravićeš gomilu škarta. Tako da, da, baš je nezgodno. Mnogo je, mnogo je lakše sada to.

Ivan Minić: Dobro, i danas je za većinu stvari skoro sve prešlo ili na automatizovanje potpuno tih procesa kroz sam softver ili na to da se ne automatizuje ništa nego štampaš digitalu i nije bitno.

Vladimir Krnetić: Ili digitalu ili ide za onlajn, što je tek nebitno zato što možeš odmah da vidiš ako ima neka greška, to se ispravi. Nema škarta. To je sve instant menjanje i sve ostalo.

Ivan Minić: Sećam se, jedna od stvari koje su meni uvek bile i dan-danas su mi problem, ja ne vidim slovne greške. Odnosno, ne vidim slovne greške dok se ne odštampaju. Znači, kad se odštampaju, videću sa drugog kraja sobe. Ali dok se ne odštampaju, ja slovne greške ne vidim. Šta da radim sad sa tim? I to ima par saveta. Prvo daš nekome ko ima sveže oči, ko nije gledao to prethodnim satima.

Vladimir Krnetić: Da, ko nije ni jednom video taj tekst.

Ivan Minić: A druga stvar, kad nije previše teksta – kad je previše, ne možeš to da radiš – ali jedan od saveta, par puta mi je pomogao, čitaj od kraja. “Šta da čitam od kraja? -Čitaj od kraja reč po reč i vidi je li ima smisla.” I sad, naravno, inženjer u meni: “Da, da… Ali sve reči su OK, samo negde sklop nije dobar. Zato što nije dobar oblik. -Pa, jebiga.”, kao mnogo tražiš, ali OK. 🙂 Kako se priča razvija na dalje? U smislu to je nekakav početak, šta su ti bili naredni poslovi?

Ljubav prema biciklizmu

Vladimir Krnetić: Svi poslovi su mi bili vezani za štampariju, grafički dizajn i štampariju. Ono kako sam došao do ove priče sa biciklima, to je, u stvari, kad sam bio klinac, voleo sam biciklizam. Uvek sam imao bicikl svoj. Mislim, rođen sam u Zrenjeninu, što znači default, kad si klinac, imaš bicikl i voziš ceo dan.

Ivan Minić: Ravno. Ravno.

Vladimir Krnetić: Tako da je ceo grad bike-friendly. Imaš staza svuda.

Ivan Minić: Deca iz Užica nemaju bicikl. 🙂

Vladimir Krnetić: 🙂 Pa, ni u Beogradu nije to toliko zastupljeno. Hajde, možda Novi Beograd ima uslove, ima biciklističke staze. Ima uslove za bavljenje biciklizmom. Ali, kažem, u Vojvodini je to drugačije. Ljudi em što koriste bicikl, em što i vozači koji su u saobraćaju paze na biciklist, obraćaju pažnju na to. Jednostavno, svaki dan su zajedno u saobraćaju, pa onda je to drugačije. Ovde kad bi izašao sa biciklom, pogotovo na starom delu grada, to je – znači, da će te neke pregaziti bez problema, da neće ni stati. 🙂 Kažem, odrastanje to u Zrenjeninu je dovelo do toga da sam ja stvarno voleo biciklizam. Nije me interesovao fudbal, nije me interesovala košarka, ništa od tih, da kažeš, normalnih, default sportova, nego me interesovao biciklizam. Naravno, 80-ih, 90-ih niko nije imao dovoljno para da kaže da može sad da potroši par hiljada maraka na neki kvalitetan biciklizam, tj. kvalitetan bicikl da kupi. I uvek sam imao želju da kupim tako nešto. Sve dok nisam sam počeo da zarađujem pare, nisam imao priliku da kupim sebi nešto, da kažeš, skuplje. I tada negde 2007. sam se preselio za Beograd. Dobio malo ozbiljniji posao. I onda sam slučajno došao – na oglas video neki bicikl koji mi se svideo i kupio sam ga. I tu onda kreće ludilo. 🙂 Počinjen da kupujem tako da skladištim, da punim podrum… 🙂

Ivan Minić: Sve je počelo tako što si postao hoarder, a onda bolest se razvijala u drugim pravcima. 😀

Vladimir Krnetić: Da, bukvalno tako. 🙂 Da, ja sam onda nakon godinu-dve sam napravio podrum bukvalno sa biciklima, delovima i svime. I onda sam skontao – OK, pošto ima i dalje dosta toga što bih da kupim, a nemam prostora gde da držim, onda sam skotao da bi bilo dobro da nešto prodam što mi je manje bitno, da bih mogao da kupim nešto drugo. I onda, naravno, prodaš jedno, kupiš dva. Tako da nije neko rešenje, ali krećem u neku razmenu, prodaju, neke pare se i zarade. Onda nakon sledećih opet godinu-dve iznajmljujem prvi prostor da bih mogao da smestim sve što imam, celu kolekciju svoju. Da bi negde, ja mislim da je to bilo 2011. ili 12. godine, da sam otišao prvi put na Eroiku. To je najveće okupljanje ljudi koji se bave tim kolekcionarstvom, hobijem vintage biciklizma. Tamo kad sam otišao, onda sam skontao da od svega toga da ovde može da se napravi ozbiljan posao.

Ivan Minić: Da, da postoji sasvim dovoljna populacija, koja nije prevelika, ali je dovoljna, koja je vrlo emotivno investirana u celu priču i zaista žele da imaju te neke autentične komade ili makar replike toga koje će zaista da budu verne onome kako je izgledao original. Ali pre nego što pređemo na deo sa gardarobom, voleo bih da malo popričamo o samim biciklima i tom delu priče. Jer tu ima neverovatnih priča. Mislim, jedan od razloga zašto ljudi toliko vole generalno vintage stvari je – OK, ima ovih što vole samo zbog estetike – ali ljudi kojima je stvarno stalo do toga vole to zato što svaki od tih objekata, šta god bilo u pitanju, nose sa sobom neku neverovatnu priču, prošao je, bio je negde na nekom neverovatnom mestu. Što kažu, video je neke neverovatne stvari. Hajde, sat baš i nije mogao da vidi, a ni čajnik ne vidi, ali taj neki bicikl je prošao kroz neke neverovatne predele i kroz njega su ispričane neke neverovatne priče. I ja znam kad smo pričali, pokazivao si mi neke od njih, šta se tu sve dešavalo. Ali ista je priča i sa ljudima koji rade restauraciju automobila i svega ostalog, da ima dragulja po Srbiji za koje se ni ne zna da postoje, a onda to neko otkrije. Ali ono što mi je tu, recimo, najinteresantnije i vrlo često, da kažemo, izazovno, ja isto imam prijatelje koji se, recimo, bave restauracijom nameštaja. Jer nekad je nameštaj bio pravljen da traje večno, a ne da se…

Vladimir Krnetić: I da se nasleđuje generacijama.

Ivan Minić: I mislim, ta fotelja koja je tad napravljena, osim što je i danas fantastična, to je fotelja na kojoj sediš, ustaneš posle tri sata i ništa te ne boli. Jer to je neko se stvarno bavio time da to bude tako treba, testirao i sve ostalo. Pravio ga je sa ciljem da će da traje večno, a ne sa ciljem da ćeš da kupiš novu posle tri godine. Tako je bilo i sa ovim. Vrlo često, pošto pričamo uglavnom o čeličnim biciklima, to da bi moglo da bude trajno i sve to, to je malo i teško i tu malo ima više materijala nego što je neophodno, što onda omogućava da zapravo ti možeš da uradiš kompletnu restauraciju toga na neki pravi način. Ali treba ti majstor, trebaju ti delovi, treba ti sve. Deo kad ti treba da iscrtaš gledajući sliku, pa pokušavajući da rekreiraš na osnovu slike, kad treba iscrtaš nalepnice i da ih odštampaš na foliji ili oslikaš – to je najmanji problem. Ali sve ovo ostalo deluje kao noćna mora. Voleo bih da podeliš neku priču nekog bicikla, nešto što ti je stvarno bilo… Možeš i od prvog zbog koga si odlučio da uđeš u to, a neki koji su ti stvarno bili značajni u svemu tome.

Najznačajniji projekat

Vladimir Krnetić: Pa, ono najznačajnije, tj. najznačajniji bicikl koji sam imao, i to mi je stvarno žao što na kraju sam ga i prodao – nikad to sebi neću oprostiti to – to je bicikl koji je 52… Davno bila je jedna pista montažna, drvena, koja je bila na stadionu – sad nisam 100% siguran na kojem stadionu, ja mislim na stadionu Rada ili Radničkog – u Beogradu bila pista koja tada za potrebe SFRJ tima naručili iz Italije tri ili četiri koji su korišćena za pistu, za trke na pisti. I jedan od tih tri-četiri bajsa koliko je bilo je završio kod mene. Kupio sam ga, nekim čudnim putevima sam došao do njega.

Ivan Minić: Sve priče kako si kupovao stvari su bile čudne, da se razumemo.

Vladimir Krnetić: To, da, da. 😀 Uglavnom, to je bilo nešto što sam mislio da nikad neću doći do toga. I, kažem, dobio sam priliku da ga kupim. Bio je u očajnom stanju, pošto je bukvalno korišćeno da se deca vežbaju na njemu – početnici da vežbaju bicikl, vožnju bicikla na njemu. I ja sam ga restaurirao. Naručio sam nalepnice za njega, dekale te sam naručio od lika iz Australije, koji trenutno drži najveći shop za dekale na svetu. Konkretno samo za taj tip bicikla. Znači, ništa drugo, ne za gradski, ne za BMX i ove ostale. I naručio sam od njega nalepnice. I on kad sam ja to naručio, on me je pitao: “Zašto ti treba?” Čudno je zato što nalepnice baš ne prodaje baš često. Tada su ramovi, tipa 50-ih, taj Ćileni, koji je bio ta “pista”, rađeni su – to su handmade ramovi i to su bile sve ograničene serije. Nije bila masovna proizvodnja kao sada. Što znači da su radili, tipa, 200-300 ramova za celu godinu i to je to. I radilo se obično samo po narudžbini. Znači, nije mogao da odem ja sad kao – nisam profesionalni biciklista i da odem i da kupim ram ili bicikl. Nego jedino ako sam ja neki profesionalni biciklista…

Ivan Minić: Kao Stradivarijus viliona. 🙂

Vladimir Krnetić: Mogu da odem i da kupim. I tada je taj SFRJ tim iz razloga i dobio priliku da kupi taj ram. I, uglavnom, on je mene pitao zbog čega ti trebaju ti dekali. Ja sam rekao treba mi zato što imam “pistu” iz 52. koju hoću da restauriram. On kad je to čuo, on je odmah krenuo sa tim da hoće da kupi to, taj bicikl od mene, gde ja tad nisam razmišljao – nisam razmišljao o prodaji. I restaurirao sam ga, objavio slike na nekim forumima, grupama, gde se ljudi okupljaju vezano za taj vintage biciklizam. I, uglavnom, on me je bukvalno jedno godinu dana smarao sa tim da ga kupi, da ga kupi. Na kraju sam pristao, prodao sam ga. I, kažem, pokajao sam se žestoko zbog toga. Mislim, nisu bile male pare u pitanju, sve je to OK, ali žao mi je jednostavno što je otišlo – krajnjeg slučaja, otišlo iz Srbije tako nešto. I rekao sam mu, naravno, kad god odluči da ga proda, platiću mu minimum onoliko koliko je on meni platio ili ako bude tražio više, nije problem, platićemo i više. Međutim, još uvek ne želi da proda, a on ima ozbiljnu kolekciju osim toga što…

Ivan Minić: Tamo ima mesta, u Australiji ima mesta dosta. 🙂

Vladimir Krnetić: Da, da, ima gde da se širi. 🙂

Ivan Minić: Tako da nije problem. 🙂

Vladimir Krnetić: I to jedan od, da kažeš – to mi je najviše žao što sam ga prodao. Imam još zanimljivih dosta… Zanimljivih priča sa bajsevima…

Ivan Minić: Za neke bih voleo da mi kažeš, pošto nije kao da tu postoji poslovna tajna, u smislu da sad to neko može da ponovi proceduru i da dođe do bicikla na taj način, ali da objasniš neku priču kako si dolazio do nekih komada koji istorijski neverovatno značajni i to sve, negde ono po selima, u ko zna kakvom stanju, prefarbani….

Iz šupe do eksponata

Vladimir Krnetić: Pa, da, bukvalno tako. Kod nas nikad nije bilo nešto ozbiljno, ljudi se nikad nisu bavili ozbiljno biciklizmom. Bar ja to smatram da to nikad nije bilo ozbiljno. Ali, recimo, dosta stvari naši ljudi tamo čiste po Nemačkoj, po Francuskoj, Italiji, čiste podrume, šupe i ostalo. I onda te stvari kompletno sve donose u Srbiji. Tako da svašta tu može da završi ovde kod nas.

Ivan Minić: Svašta može da se nađe u autobusu u onom delu za prtljag. 🙂

Vladimir Krnetić: Ili u kombiju. 🙂 Tako da onda dolaze svakakve stvari. Sećam se jednom kupio sam isto tako “pista” bicikl – “pista” bicikl je bicikl koji nije za vožnju po gradu. To je bicikl koji nema kočnice prvo. Pogon je direktno vezan sa zadnjim točkom, tako da ti bukvalno moraš non-stop da okrećeš pedale. Nema kontre ili da ima slobodan hod, da kažeš, da možeš da ne vrtiš pedale, nego moraš non-stop da vrtiš pedale. I sećam se, u jednom selu sam naišao na “pista” bicikl “Kolnago”, koji je bio i dan-danas je izuzetno skup, gde je žena rekla – imala je gomilu bicikla na prodaju, između ostalog, video sam i taj “Kolnago” i ja kad sam pitao: “OK, a ovo? -To nije ispravno, nema kočnice. Sve poskidano. Eto, koliko misliš, toliko plati. I to je to.” I onda tako dođeš do nečega što ljudi – “neispravno je, nema kočnice”. Tako da može da se nađe, kažem, svašta. Pogotovo od kad ljudi naši idu preko i čiste podrume i šupe razne.

Ivan Minić: I dovlače.

Vladimir Krnetić: I dovlače, da. Hoarduju.

Ivan Minić: Neki od bicikala koji si nalazio i restaurirao su, kao i ovaj koji si pomenuo olimpijskog tima, završili po celom svetu. Ja nisam ni znao da postoji tolika ozbiljna industrija oko svega toga, i pritom pričamo o stvari koja je kabasta. Mislim, nije baš ni preterano kabasta, hajde da se razumemo, ali nije baš ni nešto što možeš da spakuješ u džep i da odneseš negde gde treba. A to je negde sve tvoj ulaz u samu priču da shvataš da postoji posebna jedna vrlo ozbiljna zajednica kroz razne kanale koji se time bave. Pričao si mi neke priče pre vezano za to gde su sve završavali bicikli, i kako si ti upoznavao zapravo kakve vrste kolekcionara postoje, i kakve su kulture kolekcionarske po svetu. Sećam se da Azijati isto kupuju to nemilice, ali bukvalno imaju neke boksovo u kojima to čuvaju i to je puno svega, i nikad niko to ne pogleda više nakon što kupi.

Vladimir Krnetić: Oni su, Azijati, posebno poslednjih, recimo, desetak godina od kad su došli do toga da imaju ozbiljne pare i zarađuju na svojim poslovima širom sveta ozbiljne pare, onda su oni – to ja zovem instant kolekcionarstvo. On ima pare ozbiljne i onda bukvalno za pola godine napravi svoju kolekciju koja vredi stotine hiljada eura i značajna, bukvalno muzejska kolekcija. Ali to napravi za neki pola godine. Kupio, ima para i ne pita koliko košta. I on kupi šta god zamisli, on će kupiti to, ne pita koliko je. Imao sam slučaj da je mislim da je sa Tajlanda lik, on je kupio dva bicikla od mene. I jednom trenutku, posle nekog razgovora još je planirao da kupi još neke ramove i neke delove od mene. I, uglavnom, posle nekog razgovora sam ga pitao: “OK, vidim da kupuješ dosta bicikla i ramova. Je li mogu da vidim, imaš li neku slike gde to držiš, da li je to izloženo, ne? -Ma, ne. Ne izlažem ja to.” I posle pošalje mi sliku, to je bukvalno prostorija od, ne znam, 50-ak kvadrata, koja je od poda do plafona naređane kutije. “Evo, ovo je moja kolekcija! Tu imam 50-60 bajseva, koji je svaki rasklopljen, spakovan u kutiju i svaka kutija je lepo označena, napisana šta je unutra.”

Ivan Minić: Kao video-kasete. 🙂

Vladimir Krnetić: Bukvalno, kao video-klub. 🙂 I to je kolekcija. I on to ne vadi, nigde ne izlaže. On to ima i to čuva. To je njegov hobi. 🙂

Ivan Minić: Znaš, kad razmišljaš o tim stvarima, imaš ljude koji beskrajno uživaju u svemu tome i negde ti je jasno zašto on to radi. OK, ti bicikli koji su predviđeni da se voze na pisti, gde nema neravnina, gde neće baš da izađe sa sinom da vozi po kraju. To nije baš za to napravljeno, ali će da uživa u njemu, da nešto čačka, da gleda.

Vladimir Krnetić: Da ga izloži negde, u krajnjem slučaju, da ga stavi na zid. Ako ništa drugo, znaš da može da ga gleda svaki dan.

Ivan Minić: Ali ovi što uopšte nemaju taj momenat investiranosti, taj momenat tolikog znanja o svemu tome – to meni deluje kao investiciona stvar.

Vladimir Krnetić: Vrlo moguće.

Ivan Minić: Ti si to kupio, jer će tome da raste vrednost. Ne može da ne raste nečemu što je staro, čega ima malo, ne može da ne raste vrednost.

Vladimir Krnetić: Da, jednostavno, samo može biti manja količina toga na tržištu. Tako da sigurno će biti veća cena svemu tome.

Ivan Minić: Da dođemo do teme gardarobe. Izašao si na La Eroiku, ako ja to dobro…

Vladimir Krnetić: L’ Eroica.

Ivan Minić: Da, i to je događaj na kome se skupljaju čudni ljudi, koji vole čudne bicikle. Dolaze i oni koji imaju veliki točak, itd. I to je kao neka vrsta revijalne trke – defilea, ne trke – ali sa sajmom, gde se prodaju razne vrste stvari koje ti ljudi vole. Kako je to prvo iskustvo bilo? Kada si skapirao da priča ima smisla, kako je to sve izgledalo? Šta je to sve bilo?

L’ Eroica, mesto gde je nikla ideja

Vladimir Krnetić: Ja sam video na netu da ima takav događaj. Nisam imao predstavu uopšte kako to izgleda dok nismo otišli na tu trku. Onda sam video da je to, u stvari, ozbiljna priča. To je nešto neverovatno. To je selo koje nalazi negde u Toskani. To je tačno na polovini između Firence i Sijene. To je selo koje ima – mislim da nema ni hiljadu stanovnika, možda ni toliko. Ali kad je taj događaj, to je uvek prva nedelja, prvi vikend u oktobru. Kad je taj događaj, oni imaju od osam do deset hiljada ljudi koji voze tu trku revijalnu. Trka ima različite staze, dužine staza. Vozi se mahom po onom njihovom belom tucaniku. Vozi se kroz maslinjake, krozv vinograde. I ceo taj događaj traje negde od četvrtka pa do ponedeljka. Znači, ceo vikend praktično – produženi vikend. I osim tih ljudi koji dođu da bi vozili tu trku, to je nekih osam do deset hiljada, dođe još sigurno jedno dva do tri puta više njih, koji dolaze zbog samog marketa i zbog celog tog događaja da gledaju. Tako da je to… Za taj vikend dođe, ne znam, 20-30.000 ljudi iz celog sveta se okupi na tom jednom mestu. I ozbiljno je tržište. Ima dosta Italijana i Nemaca, hajde da kažeš, i Francuza, koji imaju štandove tamo. Prodaju te vintage bicikla, opremu i delove. I tada sam video da je to stvarno ozbiljno tržište i da to može da bude ozbiljna priča. Video sam da dosta njih prodaju te originalne, orginalnu odeću. U tom trenutku, 2012. nije ih bilo mnogo koji su radili te replike. Bilo jedna ili dve firme iz Italije koje su radili replike tih starih majica i šorceva. Sada ih par. I, uglavnom, tada sam rekao sebi da želim i ja da probam da napravim repliku tako jedne majica i da vidim da li ja to mogu da plasiram negde, da prodam. Mislim da je negde otprilike godinu mi je trebalo da dobijem prvi komad sa kojim sam bio zadovoljan – da kažeš, da je sve bilo onako kako je original izgledao. Od veza, od šavova, materijala, svega toga. Sigurno  godinu dana trebalo mi je trebalo da dobijem prvi komad sa kojim sam baš bio zadovoljan kako to izgleda.

Ivan Minić: Da objasnim samo – dakle, pričamo o periodu biciklizma u kome si ti dresovi bili od vune, gde su to u suštini kao veoma tanki džemperići u obliku nekih majici, ali u suštini na dodir je to kao veoma tanak džemper. A razlog zašto je vuna korišćena zato što je vuna fanstastičan izolator, i kad je toplo i kad je hladno, ona je sjajna i…

Vladimir Krnetić: I ne samo to, vuna ne prima miris u sebi.

Ivan Minić: Mirise, da.

Vladimir Krnetić: Tako da posle vožnje, iako si se oznojio ne usmrdi se kao sad neki poliesteri. Isto tako, recimo, kada vozite u vunenoj majica, počne kiša, recimo, da pada, vi ste kada stane kiša suvi. Znači, ne upija u sebe toliko materijal.

Ivan Minić: Gotovo uopšte u suštini.

Vladimir Krnetić: Da, da.

Ivan Minić: Ali posebna stvar je što – dakle, pričamo o vremenu kada suštinski se nije radila štampa na tome toliko.

Vladimir Krnetić: Ne, nego vez.

Ivan Minić: Nego su sve te aplikacije morale da budu izvezene, utkane u sam dres. I ti kada gledaš to sa strane danas, a sve gledate na osnovu fotografija, albuma iz tog perioda, ti vidiš nesavršenosti. Taj ispis, taj logo koji je napravljen on nije 100%, 1/1, lenjirom identičan, kao što je original.

Vladimir Krnetić: Da, zato što je, između ostalog, tada se za vez koristile mašine koje su kao šiveće mašine što su danas. Samo što su imali specifičnu glavu koje su mogle da vezu sa vunom, vunicom. Inače, to nije digitalni vez kao što sada imamo. Digitalni vez, pa sad isto kao na štampaču tako pustiš digitalni vez. Nego je ovo, hajde da kažeš, ručni rad. Prvo se iscrtana na papiru oblik, slovo, koji se veze, pa onda se preko toga veze direktno na majica. Tako da je to maltene manuelni posao, manuelni rad. Tako da nijedan komad od tih nije identičan.

Ivan Minić: A plus tu postoji taj momenat, što, je li, tako i generalno u tekstilu, ali kad razmišljaš o tome, možda na prvu loptu ne pada na pamet da svaka boja koja treba da se pojavi je boja vunice za sebe.

Vladimir Krnetić: Jeste.

Ivan Minić: Nema tu sad “treba mi tu detalj ovoga, pa oboji belo”. Pa, ne oboj belo, mora da bude bela vunica, mora da bude…

Vladimir Krnetić: Da, zato što, recimo, kod nas je isto dodatni problem što mi materijal, metražu, ne kupujemo – odeš u radnju, kupiš metražu, pa iskrojiš – nego bukvalno svaki komad metraže za svaku majicu se plete. Mi vunicu uvozimo iz Italije kao konac, koji se koristi za pletenje metraža, i onda se tek prave, sklapaju majice. Tako da i kad naručujemo boju, obično ima problem sa tim da ne može da se naruči kilogram neke vunice u nekoj boji, nego imaju količine koje su minimalne za bojenje vunice. I sam proces naručivanja traje zato što ni fabrika nema na lageru sve boje u svakom momentu, nego momentu kad mi naručimo, njima treba dva meseca da oni oboje vunicu u boji koji smo mi tražili.

Ivan Minić: I isporuče.

Vladimir Krnetić: I isporuče, naravno, da.

Ivan Minić: Znaš, to podrazumeva prilično kompleksnu organizaciju iza svega.

Vladimir Krnetić: Da, jeste. Spor je proces. Mi kad dobijemo tu vunicu, nama treba još dosta vremena da mi to ispletemo mretražu, da se iskroje majice, da se sastave, da se uradi vez. Tako da taj proces je dva-tri meseca, tri meseca sigurno.

Ivan Minić: Ali isto tako ne baš mnogo prostora za neku toleranciju, u smislu “dobro, nije to ta boja, ali blizu je – može”. Ne može, mora da bude ta boja, jer ako nije ta boja, to nije to.

Vladimir Krnetić: Jednostavno, ljudi ne žele da kupe. Ako to nije replika 99% kao original, onda neće kupiti jednostavno.

Ivan Minić: Ili možda će hteti da kupe, ali ne po ceni koja opravdava tu količinu truda i svega.

Vladimir Krnetić: Da, naravno. Onda, u svakom slučaju, uvek mu ostaje ako nema para, on kupi poliester – proizvod iz Kine.

Ivan Minić: Majicu sa štampom, koja izgleda slično.

Vladimir Krnetić: Da, ili tako nešto.

Ivan Minić: Jedan od momenata zašto ja vas često referenciram kad pričamo je što ste vi biznis koji, osim što je napravio dobar product-market fit i pravi proizvod koji ima takvu cenu da može da integriše u sebe i trošak slanja i da to ne bude problem, je činjenica da ste vi ljudi koji prave proizvod u proizvodnji koga je komparativna prednost što ste iz Srbije.

Vladimir Krnetić: Da. 🙂

Ivan Minić: Zato što način na koji se proizvodi proizvod, način na koji se plete vuna i sve ostalo, koji vi koristite da biste napravili replike da bude zaista verne onome, to nigde više ne postoji.

Vladimir Krnetić: Da, mi smo imali – najveći problem je bio naći nekoga ko može da uradi vez kojima nama bio potreban za to. To je neki chain stitch se zove taj vez. I to je vez koji se radi sa vunicom. I chain stitch, kao što i samo ime kaže, to je u obliku neko lančića je taj vez. I, recimo, trebalo nam je… Dosta smo vremena proveli dok nismo našli da li neko to uopšte može u Srbiji da radi. Na kraju smo našli čoveka, koji je to bukvalno mašinu izvukao iz neke garaže i rekao: “Ja to nisam platio od  70-ih. Nisam imao potrebe za tim. Završila bi na starom gvožđu da niste vi došli da mi tražite.” Tako da jeste to prednost. Mislim, i ostali deo procesa u proizvodnji se isto koriste mašine koje  su iz 70-ih, 80-ih.

Ivan Minić: Muzejski primerci. 🙂

Vladimir Krnetić: Da, da. 🙂 Tako da jeste to prednost što je u Srbiji i što možeš uopšte da nađeš takvu mašinu, da uopšte neko radi na tome i da zna da radi.

Ivan Minić: Danas imate više, da kažem, motiva koje ste uradili, odnosno više različitih replika. To može da se vidi i na vašem sajtu. Ti si rekao da vam je trebalo godinu dana da napravite prvu kojom si ti bio zadovoljan. Šta se dešava nakon toga?

Dalji razvoj biznisa

Vladimir Krnetić: Nakon toga, ja odlazim ponovo na Eroiku, sa tim jednim, u stvari, ima sam možda, tipa, dve majice, tri sam poneo sa sobom. I pokušavam da prodam, tj. da sklopim posao sa ljudima koji već prodaju takve stvari na Eroici. I tada sam mislio da je super prošlo, da je to strava, kao svi su nešto zadovoljni. U stvari, sad kad razmislim, pa to baš i nije sjajno prošlo. Nisu tad bili voljni uopšte da pričaju sa nekim ko je sad došao kao banal kod njih na štand i nudi im majicu neku iz Srbije i priču im prodaje da on može da proizvodi nešto da to bude kvalitetno. Kad sam se vratio sa Eroike, onda sam razmišljao: “OK, hajde da probam da vidim da li mogu ja da prodam to onlajn.” Pokušavam na Ibeju, i vidim da je to pun pogodak, da može da se proda i da je to super priča. I onda nakon toga odlučujemo – OK, sad uzimamo vunicu, krećemo sa proizvodnjom. Nismo mogli da uložimo neke ozbiljne pare zato što prvo vunica košta. Nije jeftina kao pamuk. I da bi uradio dva-tri modela, to znači da ja moram da kupim od četiri-pet boja velike količine vunice i da spucam gomilu para u to, i da onda čekam da li će se prodati ili neće. Tako da smo za početak uzeli taj jedan model, koji smo znali da će ono – najpoznatija majica “Molteni”. Uradićemo taj model, pustićemo na Ibeju da vidimo kako to ide. I, naravno, pokazao se kao super, i tada počinje, u stvari, kao, OK, hajde sad sve pare koje smo mogli da zaradimo od toga, da vraćamo nazad i ulažemo u nove modele, u novu vunicu.

Ivan Minić: I ono kada razmišljaš o tome – OK, vi ste se u startu opredelili za nešto što sad dropshipperi i svi ostali zovu winner product. Nešto će sigurno, odnosno u njihovom slučaju ništa nije sigurno, ali nešto što se pokaže da je najtraženije, itd. Ali da bi mogao da proširiš celu priču, moraš da se baziraš i na ostalim stvarima. A uvek moraš da uzmeš u obzir da bi idealno bilo za planiranje da to ipak budu tri modela, koji dele dve boje, pa onda ti se negde kao baziraš na tome da negde možeš da optimizuješ tu nabavku da ima smisla. Jer kao što si rekao, sve traje. Ništa to nije trenutna stvar.

Vladimir Krnetić: Jeste. Ovde je problem to što su stvarno oni koristili – maltene svaki tim je imao svoju specifičnu boju. Tako da nije moglo da se kaže “OK, uzeću neku boju koju ću moći da koristim za pet modela”. Mislim, retke su te boje, to je tipa bela i crna. Ostalo sve su specifične. Dovoljno malo da je različiti nijansa već prave problem oko toga i ne žele da kupe nešto ili ne žele da kupe po toj ceni. Tako da, kažem, kad smo krenuli sa tim jednim, trebalo nam je još, recimo, posle tog prvog modela sledećih godinu dana smo možda još izbacili još možda dva ili tri modela. Znači, nije to tako brzo krenulo. Ja uvek kad razmišljam o nekim kretanje biznisa, posla bilo kakvog, je imaš dva puta: ili ćeš da uložiš pare ili ćeš da uložiš vreme. Pa, sad, biraj šta ćeš.

Ivan Minić: Ili oba.

Vladimir Krnetić: Ili oba, da. Kod nas je bio slučaj, nismo imali neke ozbiljne pare da uložimo, da spucam pare u to. Nego ono kao “OK, imamo vreme, pa uložićemo vreme, pa koliko traje – traje; pa nek sam sebe pokreće i sam sebe – jedan model napravi drugi”. Tako da smo tim putem krenuli.

Ivan Minić: I test balon je pušten Ibeju, i to je ispostavilo se da funkcioniše.

Vladimir Krnetić: Jeste.

Ivan Minić: Kako se onda dalje širila priča sa prodajnim kanalima i distribucijom svega toga?

Distribucija proizvoda

Vladimir Krnetić: U isto to vreme, ja sam mislim da sam svoj sajt i pre toga bio pokrenuo. Ali kad su krenule te neke majice i kad se napravilo nekih 3-4-5 modela, onda smo već zapali u oko tim nekim shopovima preko ozbiljnim. I tada oni kreću da nas zovu da pitaju kako bi bilo da oni proizvode majice kod nas pod njihovim brendom i sve to. I tad sklapamo ugovor sa shopom iz Belgije, koji je ozbiljan, veliki. Oni ja mislim tad u to vreme, to je tipa 2014., bili su najveći što se toga tiče. Oni su imali svoju proizvodnju negde u Poljskoj. Sad kad uporedim njihove – kako to rade ovi u Poljskoj i kako mi radimo tu proizvodnju – ozbiljna je razlika. Mislim, neću da se hvalim, ali ovo kako smo mi uradili repliku je daleko bolje i kvalitetnije urađeno nego kako su oni uradili. Taj vez ne može da se poredi kako izgleda naš i kako izgleda njihov. Tako da… I tada, kažem, dobijamo posao sa shopom iz Belgije i još par shopova, jedan iz Nemačke, jedan iz Engleske. I krećemo sa njima da radimo. Bilo je to… Nakon dve ili tri godine, ponovo odlazimo na Eroiku, i tamo smo tada već imali svoj štand, prezentovali smo. Tada su gomila ljudi tad nas videla, u stvari, kao ozbiljne proizvođače. Sklapamo još dodatnih ugovora, poslova. Mislim, na kraju smo mi sa svim tim shopovima – na početku nam je bilo bitno samo da radimo, da imamo da sklopimo posao i sve. I nije nam bilo važno da radimo pod našim brendom, nego smo njihove etikete lepili. Šta god naruče, dobiju i to je to. Sada je već drugačija priča. Sad više ne radimo toliko sa njhovim brendovima. Sad imamo svoj brend, i nismo toliko vezan da moramo da radimo neki posao. Znači, jednostavno, mi postavljamo uslove kako će da se posao sklapa. I Ibej i dalje jedan od bitnih kanala prodaje. Iako se trudimo da dosta toga prebacimo na naš shop, Ibej je ozbiljno tržište. Tako da ja bih taj Ibej mogao da preporučim svima koji žele da probaju neki proizvod da vide da li će se prodavati i da li je to nešto što može da uspe je da probaju na Ibeju. To je test.

Ivan Minić: Dobro, kačiš na njihov marketplace, što je suština. Kačiš se na njihovu publike.

Vladimir Krnetić: Negde sam baš pročitao ja mislim da trenutno imaju 180 miliona aktivnih kupaca. Znači, kupaca koji su tu svakog meseca nešto kupuju na Ibeju. Tako da to je ozbiljno tržište.

Ivan Minić: A što se tiče događaja, komisione prodaje, sličnih stvari?

Vladimir Krnetić: Nakon te prve Eroike, kažem, tu smo dosta upoznali ljudi koji imaju shopove, i upoznali smo dosta ljudi koji su organizatori raznih događaja svuda po Evropi. Tad sam video da otprilike kad krene sezone, to je negde početkom marta, pa to sve negde do polovine novembra, bukvalno svaki vikend ima neki događaj negde u Evropi tog tipa. Okupljanja, sad veći, manji. I onda smo dobijali pozivnice da idemo na te događaje, da izlažemo, da pokazujemo naše proizvode i sve to. I onda smo sledeće godine izabrali pet-šest. Otišli smo na pet-šest tih događaja. Prošle godine smo, recimo, bili na nekih sigurno dvanaest događaja. Znači, bilo je meseci kad smo bukvalno svaki vikend negde u Evropi išli, izlagali naše proizvode. I toga ima dosta po Evropi. U Nemačkoj ima mnogo događaja. U Italiji, naravno. I dobijamo sav već pozive. I prošle godine smo radili za dosta tih trka na koje smo išli da izlažemo dobijamo poziv, tj. dobijamo da pravimo njihove majice sa njihovim ispisima i sve to – znači, vunene majice, samo sa ispisom njihovog brenda, tj.  njihove trke. Tako da ljudi sad baš dosta znaju za nas. Svi nas znaju u tom svetu.

Ivan Minić: A što se tiče saradnje sa tim postojećim shopovima, gde po Evropi, u većim gradovima gde postoji ta kultura postoje specijalizovane radnje i u njima isto mogu da se nađu vaši proizvodi.

Vladimir Krnetić: Da, naravno. Imamo, recimo, u Nemačkoj ima najveći shop za biciklizam, vintage biciklizam. To je “Steel Vintage”, svi znaju za njega i to je ono top! E, u njihovom shopu oni prodaju naše majice. I oni su bukvalno poslednjih pola godine su došli do toga da su nam rekli da izbacuju sve druge proizvođače – drže samo naše, samo naše proizvode i naše majice.

Ivan Minić: A gde još po Evropi ljudi mogu da vas nađu?

Vladimir Krnetić: Pa, sve… U Italiji, u shopovima. Ima nekoliko manjih shopova. U Francuskoj. U Velikoj Britaniji, Brajtonu, recimo, ima veliki shop. Imam super saradnju sa njima. U Japanu imamo isto shop koji uzima od nas. Oni su totalno ludi. Kod njih su cene nenormalne!

Ivan Minić: Ah, Japanci.

Vladimir Krnetić: To je majica tipa koju mi prodajemo za 90-ak eura, kod njih to košta 250. I opušteno oni to prodaju. Znači, niko ne pravi problem oko toga. U Americi – dosta toga odlazi za Ameriku. Imamo isto dva shopa koji od nas uzimaju regularno. Malezija, za neverovati, isto. Tako da svuda, svuda po svetu. Nema mnogo proizvođača tih konkretno majici, nema mnogo proizvođa koji proizvode. Ima u Italiji dva ili tri. Oni su dosta čudni, ono Italijani. Oni su nekako – nisu voljni za neku saradnju preterano. Imaju svoj proizvod da nabiju cenu i ne interesuje ih nekakva priča da prodaješ negde u svom shopu. On zna koja je cena, i ne interesuje ga da ti spušta cenu, da ti daje neke rabate ili to. Toga nema uopšte, uopšte ga ne interesuju takve stvari.

Ivan Minić: A koliko misliš da ima veze i sa tim što možda imaju neki sentiment, jer sujeta, da sad vi nešto ulazite na teren koji bi trebalo da bude njihov?

Vladimir Krnetić: Pa, ne verujem. Nije to u pitanju. Mislim da jednostavno oni – čak ima tu dva-tri velika proizvođača koji ne prodaju ništa onlajn. I to je čudno. Niti ih interesuje, uopšte ne žele da ulaze u to i da se bave time. Tako da možda i to pitanje. Doduše, to su stariji ljudi, tako da možda ih takve stvari ne interesuju toliko – sad baš po stare dana da se time zamlaćuju. Tako da, uglavnom, svuda po svetu može da se nađe naše proizvoda, da se kupi. Ili direktno pod našim brendom ili pod nekim labelom drugim.

Ivan Minić: A, kaži mi, vi ste u industriji koja je prilično u onom komercijalnom segmentu te industrije eksplodirala od kako je krenula korona. Jer su svi krenuli od kućnih bicikala pa do svih ostalih – bukvalno u razgovorima sa nekim ljudima koji se na ovom tržištu bave proizvodnjom, distribucijom i svega toga: “Mi ne možemo da napravim, mi ne možemo da naručimo koliko treba.” Jednostavno, to su neke sulude količine. Ali to je zato što ljudi kući, pa da bi imali aktivnost neku. To im je najjednostavnije. Super im je da mogu da cirkulišu kad nema gužve. Plus, naravno, eto, razvijaju se i sistemi dostave, koji se sad više baziraju na biciklistima nego što se baziraju na vozilima. Dobrim delom i zato što imamo fantastičan saobraćaj u gradu. Ali to što vi radite, nema veze s tim. Ali opet u razgovoru pre ovoga si mi rekao da je vama korona nije predstavljala nikakav problem.

Procvat u doba korone

Vladimir Krnetić: Ne, mi smo – baš sam ti rekao – kad je krenuo ovaj čitav haos sa koronom, i zatvaranjem i sve ovim, mi smo bili onako uplašeni dosta da će to da značajno utiče na naš posao, i da će se ta neka onlajn prodaja da se smanji. Osim toga što to zatvaranje i zatvaranje granice je značilo da nećemo ići ni na jedan događaj ove godine, što nismo ni išli.

Ivan Minić: Niti će ih biti verovatno.

Vladimir Krnetić: Bilo ih je za čudo. Doduše, nije održana ta Eroika. Zato što oni su mogli – jednostavno, em je u Italiji. Održali su manje ove trke, ali 10.000 ljudi baš nabiješ u jedno selo nije baš bilo…

Ivan Minić: Ode ciljna grupa. 🙂

Vladimir Krnetić: Da, da. 🙂 Pogotovo interesantno što na toj Eroici dođe od cifre od 10.000 koji voze, 2.500 ja mislim ljudi koji su 70+, koji dobijaju besplatne tickete da voze. Znači, ne mora da plati. Italijani oni stariji.

Ivan Minić: Ti si meni rekao da tamo mogu da se vide oni bicikl sa velikim točkom, i ja bih to mnogo voleo da vidim uživo, jer uvek mi je to delovalo beskrajno komično. 🙂

Vladimir Krnetić: Uglavno, bili smo dosta uplašeni da će da bude haos sa tržištem. Međutim, ispostavilo se da je korona doprinela da ljudi sede kući – “ne radim ništa, sedim, hajde da malo svoj hobi da se posvetim i da naručim delove, da naručim majicu; nema veze što neću voziti, ali možda ću sledeće godine.” 🙂 Tako da je prodaja stvarno bukvalno od kako je krenulo od početka godine do sada – to je negde, kad poredim sa prethodnom godinom, to je dva do tri puta mesec je bolji nego prethodna godina.

Ivan Minić: Vau.

Vladimir Krnetić: Da, ozbiljno je bolji.

Ivan Minić: A što se tiče proizvodnje?

Vladimir Krnetić: I proizvodnja nam se ispostavilo da je super zato što – mislim, nažalost, kod nas u Srbiji su proizvođači ugroženi sa celom ovom situacijom, i onda poslovi koji su bili njima vezani za Srbiju nisu baš bili sjajni. Obim posla se smanjio. Naplata je bila nemoguća. I onda su bukvalno nas držali kao super “zato što vi imate posla, plaćate, radimo šta god treba, uzimamo odmah vaše”, tako da i sa te strana nam je super ispao ovaj ceo haos.

Ivan Minić: A, kaži mi, pošto imao si prilike da na razne destinacije šalješ razne vrste paketa: većih, manjih, komplikovanijih, prostijih; kako taj deo priče ide? I što se tiče saradnje sa kurirskim službama, i što se tiče samih izvoznih procedura i svega toga? Znaš, vrlo često kao neke jeftnije opcije koje se uzimaju, i ispostavi se da to baš nije 100% pouzdano, itd. Vaši proizvodi su takvi da baš taj rizik se i ne isplati. Ne bi trebalo da se ide na to da će paket možda da dođe. To baš nije dobro.

Vladimir Krnetić: Ne, naravno.

Ivan Minić: Kako vi rešavate taj deo priče?

Dostava širom sveta

Vladimir Krnetić: Radili smo, od početka imamo ugovor sa PostEksportom, to je poštanska služba za izvoz paketa. To je onako jedino po meni što je, da kažeš, ima normalne cene za slanje paketa. Naravno, tu je i DHL i Fedeks. Međutim, oni su nerealno skupi. Pogotovo DHL, to je nemoguće da neko plati slanje majice 50-60 eura. To niko neće platiti. Kod Pošte je problem to što oni – to je neki stari sistem. Oni su taj neki PostEksport, čitav taj projekat, čitavu tu granu…

Ivan Minić: To je projekat pojjednostavljenog izvoza, to su… Proceduralno je to pojjednostavljeno. Prilično manje formulara, manje cimanja.

Vladimir Krnetić: Mislim da su oni čitav taj sistem preuzeli od neke brazilske pošte. Oni su tamo videli taj čitav sistem. Tako da tu ima dosta mana. To je sve onako komplikovano. Kad dođeš do toga da imaš nekih problema, to je jako teško rešiti sa Poštom. Pošto to je velika državna firma, koja – da bi se bilo šta izmenilo u poslovanju, to treba…

Ivan Minić: Treba baš veliki čekić.

Vladimir Krnetić: Da, da. I išli smo na sastanke sa njima, i objašnjavali šta su problemi i kako da se reše. Međutim, to nikad niko nije reagovao. Nema nikakvog odgovora. Ne interesuje ih to. Oni rade svoj posao. Ja kontam da ne žive oni od toga, tako da…

Ivan Minić: To, neće nikom plata biti veća, nije komercijalna priča i niko nije motivisan.

Vladimir Krnetić: Nema interesa u tome. Ali problem je u tome da, recimo, najveći problem je slanje manjih paketa sa manjom vrednošću. To je… Mislim da je i to prepreka zašto kod nas u Srbiji ne mogu da se razviju neki shopovi koji bi – ima dosta toga što bi ljudi mogli odavde da izvoze, da prodaju preko, i što ima super cenu, i da mogu da zarade, i da praktično kao što su dropshipperi koji rade Kinom da rade sa ljudima koji proizvode u Srbiji. Ali je to nemoguće zato što kod nas, recimo, konkretno kod PostEksporta najmanji paket oni vode da je to kilogram, tako nešto. Znači, oni nemaju skalu cena ispod kilograma. I oni taj paket koji je kilogram, tu možeš ti da staviš opušteno, lupam, ako sad proizvodiš pamučne majice, pamučna majica ima 150 g – 200 maksimalno.

Ivan Minić: Da, pet komada, šest sa sve pakovanjem.

Vladimir Krnetić: I sad OK ako ti šalješ pet-šest, pa možeš da naplatiš, pa negde svoje troškove smanjiš, tj. svoju zaradu smanjiš na uštrb toga da pošalješ poštom, ali je problem ako hoćeš da pošalješ jednu majicu. Je li ta majica pamučna – realno nećeš se prodati više od 20-25 eura, i to je već ozbiljna cifra da sad ti da prodaš nešto 20-25 eura, a da platiš slanje za Ameriku 20 eura. Znači, ta majica košta 40 kad se sve sabere – to niko neće kupiti.

Ivan Minić: Dobro, možda i hoće, ali mora da bude zaista nešto do čega je ljudima stalo.

Vladimir Krnetić: Mislim, konkretno, hajde majice još i može tu da nađeš neku nišu šta bi bilo na tim majicama interesantno i specifično, pa da neko kupi za te pare. Ali ima dosta sitnijih proizvoda, nekih, ne znam, plastični čepovi i nešto, koji su par grama su teški…

Ivan Minić: Da, nije da može da stane u običnu kovertu da bude ravno, a nije ni da ga šalješ kao paket.

Vladimir Krnetić: Ali svakako to može da ide, recimo, ako je taj isti paket koji je težak – to, u stvari, vodi se kao pismonosna pošiljka, tj. kao pismo – ako stavi u neku malu kovertu i to sve zajedno je teško 20 g, on ako šalje kao fizičko lice za Ameriku, to košta 200-300 dinara. Ako šalje kao PostEksport i izvozi, on mora da plati 2000 i nešto dinara. Tako da ne može nikako da napravi posao od toga.

Ivan Minić: Da, definitivno nije idealno, ali radi.

Vladimir Krnetić: Radi, radi nama zato što mi nemamo jeftine proizvode, i, hajde da kažeš, deo svoje zarade pokrivamo, tj. poštu pokrivamo svojom zaradom, odatle nadoknađujemo to.

Ivan Minić: Ja sam nedavno imao neke razgovore za jedan projekat koji jeste primarno okrenut ka inostranstvu. I znam da u principu sa većinom ovih internacionalnih kurirskih službi mogu da se dobiju mnogo povoljniji uslovi od ovih standardnih, ali moraš da se obavežeš na broj pošiljki. Što ako ćeš ti da se obavežeš na nekom godišnjem nivou, nije strašno. Ti znaš da ćeš… Da li ćeš da imaš 500 ili 600 nije bitno. Ali ako treba da se obavežeš na 300, a misliš da ćeš da imaš 500, obavezaćeš se. Nije problem. Ali ako moraš da se obavežeš da ćeš da imaš 100 mesečno ili 50 ili 30 mesečno, a imaš meseci kad verovatno nećeš, onda verovatno nema ta vrsta fleksibilnosti. Znam dosta biznisa koji su bazirali se na tome da rade kroz DHL – ne naši, da se ogradim – tipa čuveni “Sports Direct”, koji mislim da je 40% svih pošiljki DHL-a koji stižu u Srbiju “Sports Direct”. “Sports Direct” toliko besmisleno jeftino košta taj deo slanja DHL svih tih stvari, ali to su hiljade i hiljade i hiljade pošiljki. I, naravno, kad šalješ hiljade pošiljki, imaš pregovaračku poziciju koja nije baš uobičajna. Pritom, i njima negde, to istom DHL-u, nudiš mogućnost da na jednom mestu urade pick-up svega. Hajde, ne idu sve na istu lokaciju, ali ako dolazi pola kontejnera svaki drugi dan u Srbiju, jeste mnogo lakše da ti negde i optimizuješ i nađeš sebe u celoj toj priči. Dokle god je to pojedinačno nešto, svakako je izazov.

Vladimir Krnetić: Da, kod nas ja mislim da je i problem to – nisam siguran za DHL, ali, recimo, Fedeks je problem to što je to, u stvari, koliko franšiza.

Ivan Minić: Da, da. Oni su franšiza.

Vladimir Krnetić: Tako da dok se svi tu ugrade…

Ivan Minić: Po nekim pitanjima su super za saradnju, u smislu nekakve interne organizacije, dolazi brzo…

Vladimir Krnetić: To da, nemam zamerku… Mnogo su bolji i ozbiljniji… Mislim, PostEksport prvo što ti moraš da se iscimaš – mi idemo sa gomilom paketa, dolazim na šalter kao i svaki – kao da idem da plaćam račune, i onda guraš se… Sad kad je počela korona, sad je to još dodatno otežavajuće zato što ne možeš preko reda, moraš da čekaš sa svima ostalima. Tako da Pošta je stvarno problematična, ali nužno zlo. Sad trenutno nemamo ništa bolje i pametnije. Tako da… Radimo dosta i sa Fedeksom. Ima deo pošiljki koji ide sa Fedeksom. I Fedeks još može da bude isplativ ako se šalje, recimo, po Evropi ti neki paketi do nekih kilogram. To još može. Tu je negde cena kao i sa Poštom. Ali preko toga je, naravno, nenormalna cena.

Ivan Minić: Da, naročito ako je kabasto. To je baš problematično.

Vladimir Krnetić: Da, da. U stvari, oni to ne računaju po kilaži nego računaju po veličini.

Ivan Minić: Volumetrijska težina nešto. Mislim, naravno, zavisi šta je. Ako je nešto mnogo teško, a nije veliko, gledaće ono što je skuplje, u svakom slučaju. To uvek biva…

Vladimir Krnetić: Da, onda se računa po težini. Jeste, da. I Pošta… I ono što je još veliki problem – nama, recimo, pravi problem je povrat robe.

Ivan Minić: Da, da. Za PostEksport to i dalje nije rešeno.

Vladimir Krnetić: Da. To je problem. Zato što kod nas – mi, recimo, radimo i cipele za biciklizam, i oko cipela je nezgodno to što ljudi – iako ti tamo staviš tabelu po kojoj može tačno da vidi koji je broj cipela i da naruči, da premeri svoju nogu i sve uputstvo ono detaljno – često se dešava, nama svaki četvrti-peti kaže: “E, pa malo je veliko.”, ili, “Malo je malo, pa je li mogu da vratim pa da dobijem drugi?”

Ivan Minić: “Možete da nosite deblje čarape.” 🙂

Vladimir Krnetić: Otprilike, da. 🙂 Pošto je… Da, problem je što kod PostEksporta ukoliko taj neko koji je dobio paket otvorio paket, što je normalno, i probao paket, što je isto tako normalno, oni smatraju da nije normalno da je on vratio paket, da ga prepakovao i da je poslao nazad paket zato što mu ne odgovara i da hoće drugi. Nego taj paket kad se vrati kod nas prepakovan, onda oni nas zovu i kažu: “E, pa, stigao vam je paket. Ima unutra i faktura vaša i po toj fakturi te cipele koštaju 110 eura. Vi ćete sad platiti lepo carinu i porez na vaš paket.”

Ivan Minić: Da, uvoz. Celu uvoznu proceduru.

Vladimir Krnetić: Da, full sve. I špeditera i sve ostalo. Tako da tipa kad se vrate cipele, to znači da ja moram da platim 70 eura da bih ja preuzeo moje cipele koje sam ja poslao. I, da, to je ozbiljni propust. I oni svi su svesni toga tamo i svi znaju da to nije normalno, i da to ne može da funkcioniše, ali niko nema volju da to promeni.

Ivan Minić: Kako da ti kažem, odeš u Poštu da preuzmeš paket koji je stigao na firmu. Stoji nalepnica da ne treba pečat, žena te traži pečat. Ti kažeš: “Neću!”, ona kaže: “Ja neću da vam dam paket dok… -Nalepnica!” Nije sa moje strane zalepljeno, što kažu. 🙂 Tako da dobro. Mislim, meni se čini nekako taj momenat korone koji je sve nas prilično protresao iz temelja, da ako je jedna stvar dobra se desila iz svega toga, to je da su, nadam se, mada ljudi imaju kratku pamet i vrlo brzo zaborave, nadam se da je deo ljudi koji je smatrao da mora fizički da se dođe, shvatio da ne mora fizički da se dođe i da ne treba uslovljavati ljude i da postoji 1001 način da se stvari završe i bez toga. Jer život je morao da funkcioniše i kad nije moglo fizički da se dođe, pa su se nalazili načini da to dođe tu negde. Vidim neku mogućnost kao i za e-commerce koji je realno procvetao tokom korone, jer su ljudi skapirali: “OK, to što ja nemam navike i ne odem u nabavku kako treba, da isplaniram za naredne dve nedelje, nego svaki dan nešto po malo kupujem i to sve. E, sad to više ne može…”

Vladimir Krnetić: Da, i onda skontaš je to i bolje onda kad ti dođe na kućnu adresu.

Ivan Minić: Jeste, i optimalnije i sve. Međutim, svi ljudi koji su u e-commerceu lokalno imaju isti problem koji imate i vi, a to su kurirske službe.

Vladimir Krnetić: Jeste.

Ivan Minić: I u svakoj varijanti, u svakom obliku, to predstavlja neku vrstu većeg ili manjeg problema. Neko ima relativno dobre saradnje i sve, pa se desi problem. A neko ima užasnu situaciju, gde paket je nestao i 18 dana putuje tih 2 km.

Vladimir Krnetić: Da, mi smo imali na početku kad je krenulo zatvaranje i kad krenulo ovo celo ludilo, mislim da je to bilo tipa, recimo, maj, u maju negde su paketi jednostavno imali neki delay, tj. bili su u limbu – nigde se nisu nalazili po mesec i po dana.

Ivan Minić: Da, da.

Vladimir Krnetić: Bukvalno nisi mogao da ga nađeš nigde. Na trackingu se vodi kao da je izašao iz Srbije, ali se nije nigde pojavio posle toga.

Ivan Minić: Da, nije bilo komercijalnih letova kroz koje to najčešće ide…

Vladimir Krnetić: Da, i onda jednostavno tada su paket kasnili po tri meseca. I tu je ono bila naša prednost, ako može da se nazove, to što više nismo bili toliko sitniji igrači na Ibeju. Ibej je jako… Oni su – cela sva ta politika njihova se svela na to da su kupci maksimalno zaštićeni.

Ivan Minić: Kao i generalno u Americi, da se razumemo.

Vladimir Krnetić: Jeste. Bili su na jako lošem glasu pre, recimo, 5-6 godina. Ibej je bio leglo prevaranata i svega, i onda su sasekli i posle toga bukvalno kupac može da ti vrati kad god hoće i da dobije full refund za sve živo. Bez ikakvog razloga da obrazloži zbog čega je nešto vratio ili zbog čega nešto neće da preuzme ili šta god. Kažem, nama su tad počeli da kasne ozbiljno paketi, i hajde imali smo sreću što smo bili – nismo bili sitan shop, pa mogli smo da podnesemo taj refund, iako smo znali da nije do nas i da će se taj paket svakako pojaviti u jednom momentu. Čim se neko požali da nije dobio i da hoće refund, mi smo istog momenta uradili refund. I većina tih paketa čak i posle tri meseca kad se pojavi tamo negde u Americi, ljudi se jave i kažu: “Ej, stiglo je!” Izvinjavam se, zna da nije ni do nas. “Hajde, dajte nam račun da vam platimo.” Tako da je opet OK. Ali, kažem, da smo bili sitniji, verovatno bi nas dokrajčilo – gomila refunda. I za tim sledi ono čim ne odgovoriš na mejl, ne odgovoriš case, oni odmah ti negativnu ocenu ili ti posle par negativnih ocena zatvaraju shop – blokiraju te. Tako da, hajde da kažeš, to je bila naša sreća.

Ivan Minić: Dobro, i dešava se sve u trenutku kada to postaje relativno uobičajna stvar. OK, u okviru Amerike – ja sam sticajem okolnosti bio zarobljen tamo tri meseca, kao što svi koji slušaju podkast znaju – u okviru Amerike sve je funkcionisalo. I overnight je funkcionisao. I sve je funkcionisalo u principu. Ne znam, doduše, kako je bilo u Njujorku. Ne verujem da je sve funkcionisalo idealno, ali ovamo gde smo mi bili u Teksasu…

Vladimir Krnetić: Da, ali paket, recimo, kad se pojavi paket… Sad kad gledaš tracking, recimo, ima dva meseca da nigde – tipa, izašao iz Srbije u aprilu i on se odjedanput pojavi u julu u Americi. I on tog trenutka kad se pojavi u Americi, on u sledećih tri dana je već isporučen. Što znači da je to negde između bilo.

Ivan Minić: Da, da, pa naravno. Ali nije bilo toliko komercijalnih letova. Mi nismo mogli da se vratimo zato što nije postojala nikakva opcija normalnim letovima da stigneš do Evrope. Bilo gde do Evrope, ne da dođemo do Beograda. Nego bilo gde. Pa se to posle malo otvorilo. Bilo je rescue letova. Jedan rescue let naše države, ali 900 i nešto se prijavilo za 250 mesta i, naravno, da nismo bili prioritet. Mislim, nama je bilo OK tamo. Imali smo i gde da budemo i šta da jedemo, itd. Ništa to nije bilo strašno. Kažem, interno je funkcionisalo sve što podrazumevalo – letovi između kontinenata nije funkcionisalo. Bilo da je u pitanju Kina, Azija, bilo da je u pitanju  Evropa.

Vladimir Krnetić: Ali, sa druge strane, i Amerikanci čudni su oni što se tiče toga shippinga i svega. Oni mahom ne razumeju to da ima neki delay u shippingu i to sve. Ti to sad lepo njemu sročiš i napišeš objašnjenje, ali oni ne veruju baš puno.

Ivan Minić: Mislim da je malo do toga što žive u zemlji u kojoj te stvari it just works. I nikoga ne zanima kako to funkcioniše.

Vladimir Krnetić: Jeste. I onda mu je neverovatno kako… Brate, šalje mi mejl sav uvređen. “Da li moguće da shipping iz Evrope za Ameriku treba četiri nedelje?!”

Ivan Minić: To, to – ljudi umiru po ulici.

Vladimir Krnetić: Šta da kažem? 🙂

Ivan Minić: Ne, ja se sećam par tih nekih potpuno neverovatnih situacija, gde pre 3-4 godine imam neku reklamaciju na laptop koji je u servisnom programu Epla, pa oni sve to menjaju. Ali je takva popravka da se ne radi u radnji, nema u servisu koji je u radnji iza – ne rade takve stvari, nego se šalje u servisni centar gde se to radi. Ja pitam: “Dobro, meni je to sredstvo za rad. Ne mogu ja bez njega. Mogu da izguram jedan dan, ali… -Ne, ne. Nije nikakav problem. Donesite danas do šest popodne, i sutra ujutru možete da ga pokupite. -Ne razumem. -Pa, ne, donesite ga danas, mi ga overnightujemo, oni ga overnightuju nazad. Oni ga ujutru pošalju nazad i u 11 je tu. -Odakle? -Pa, ne znam. To se šalje tu i tu.”, ali nije blizu, nego tipa susedna savezna država. “Dobro.” I onda skapiraš da zapravo većina tih stvari tamo funkcioniše fantastično. I kad je bila ta priča, to mi je jedan od najjačih utisaka, šta je žila kucavica američke privrede? Kamiondžije. Ima dva miliona kamiondžija. Kamiondžija, kombiondžija i svi ostalih podvrsta svega toga, ali kao sve može da stane, ali to ne sme da stane.

Vladimir Krnetić: To, i oni sad najviše boje toga, tih kamiona bez vozača i toga. Izgubiće gomila ljudi posao, ostati bez posla i to će biti značajan udar na celu ekonomiju.

Ivan Minić: To, vozila bez vozača, to može samo ako imaš uređene puteve i predvidljivo sve. Hajde, nek’ prođe kroz Beograd, da ga vidim.

Vladimir Krnetić: Kod nas ne. 🙂

Ivan Minić: Ne može nas dvojica u kolima kad razmišljamo, ne znamo kako da rešimo. 🙂

Vladimir Krnetić: To, to. 🙂

Ivan Minić: “Dobro, došli smo ovde…” Sećam se, bila je neka situacija na Dorćolu. Bila je pregrađena nešto ulica, nešto su radili i to sve. Ideš ulicom, dolaziš u jednu tačku koja je suštinski raskrsnica klasična, i u toj tački kad staneš, ne možeš nigde. “Kako sam ja došao uopšte ovde?” Ja sam izašao iz kola, stao, upalio sva četiri, izašao iz kola i kamerom ovako, i kao “evo, ne može nigde”. “Ne može ni nazad. Ja ću da idem nazad, jer nemam šta drugo da radim.” Ali u ovom trenutku, u ovoj tački, ne može nigde. Kako sam ja došao ovde, ne znam, ali dobro – to je beogradski kreativni saobraćaj koji uzima svoj danak. Svaki dan kad dođem i tražim parking mesto duže od 15 minuta, poželim da postanem biciklista.

Vladimir Krnetić: Upravo iz tog razloga, da svi pređemo na bicikle bilo bi super. Ali to je nešto teško izvodljivo kod nas.

Ivan Minić: Dobro, i vremenski uslovi, itd. U normalnom delu sezone, apsolutno. Ja, recimo, pričao sam dosta sa drugarima, iako to meni isto ništa nije jasno, jer ja sam čudan na svoj način – znam dosta poslovnih, ozbiljnih ljudi koji su uzeli ove električne skurterčiće i idu tim. I to ne ide 2 km do posla, pa mrzi ga. Nego ide, kolega ide iz Zemuna u centar grada. “Ali što? -Pa, ovo mi je fantastično. -Ali što… Kakve razlike ima? Mogao si da ideš biciklom i to sve. -Ne mogu, oznojim se. Na ovome se ne oznojim. Na ovome ja stojim i to se samo desi.” I dosta ljudi je išlo na one varijante električnih bicikala.

Vladimir Krnetić: Eletro-bajs, da. U stvari, to je kao pomoć. Nije on da ti moraš u fulu da pedalaš, nego više je da ti on pomaže, pa sad ti možeš da odrediš koji je nivo pomoći u tome.

Ivan Minić: Ali možeš i da odeš kod majstora da ga nasvira, i da otključa i da sve radi sam. 🙂

Vladimir Krnetić: Može i da ide 60. 🙂

Ivan Minić: Da, da. Drugar moj dolazi iz centra do Novog Beograda na neko zajedničko druženje. I ja sam otišao do kuće, što je pređem ulicu i to sve. I Bora koji se javlja dva minuta nakon toga, stigao je na Tašmajdan. “Kako? -Ja sam to bio… malo sam nasvirao, dodali su to sve…”, i, ne znam, može da ide 65. “Zašto? -Pa, može da ide, ali ne može da stane.”, ali dobro, ima nas raznih. 🙂

Vladimir Krnetić: Nije Beograd uopšte bike-friendly. Kažem, možda Novi Beograd, još kako tako. Hajde, tamo još možeš da voziš. Imaš biciklističkih staza, ali na ovom starom delu – to je neizvodljivo. Znači, možeš da voziš po trotoaru, da gaziš pešake ili možeš da ideš putem automobile, vozila, i da te neko gazi… Ili da se polomiš na neku šahtu ili na šine od tramvaj. Tako da nije uopšte Beograd za bicikle.

Ivan Minić: Dobro, ali, eto, za one koji vole bicikle i vintage bicikle Beograd je očigledno prilično važna lokacija na mapi.

Vladimir Krnetić: Da, recimo, to me uvek nervira – da bi vozio bicikl u Beogradu to znači da okačim bicikl na auto i onda vozim se 10 km da izađem iz grada da bi vozio bicikl. Nije kao ono sednem i vozim se, krenem od kuće i vozim se. Nego zakačim na nosač, pa idem negde da bi se vozio biciklom. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, šta da radiš. Mislim, ima dosta ljudi koji su ušli u tu neku celu priču sa mnogo strasti, koji znam svakog vikenda voze 60-70-100 km. Meni to nije baš najjasnije, ali poštujem. Svako treba da nađe neki svoj ventil kako da u ovom izuzetno stresnom periodu i generalno stresnom dobu funkcioniše bez nekih većih problema. Vlada, hvala ti što si podelio priču. Verujem da će biti inspiracija za neke ljude koji isto tako imaju neke čudne hobije i vole da prave neke interesantne, neobične stvari koje bi možda neko i van ove zemlje cenio.

Vladimir Krnetić: Da, ima to prostora, i mislim da svi treba da… Samo se posvetiš tome što te interesuje, ništa drugo. Možeš napraviš biznis sigurno. Nema potrebe da smišljaš ne znam kakve stvari, pođeš od svog hobija. Svako ima neki hobi. Tako da samo se posveti tome maksimalno i nema šanse da omane.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala kompaniji Epson što nas podržava. Kao i dosad, sve Vaše predloge, komentare, sugestije, pitanje i za mene i za Vladu postavite u komentarima na Jutjubu ili na društvenim mrežama. Mi ćemo se potruditi da Vam na to sve odgovorimo. Hvala Vam još jednom. Vidimo se sledeće nedelje.