EP088: Marko Mudrinić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Šta sam želeo da budem kada sam bio mali?

Marko Mudrinić: Hvala ti. Hvala ti na tom pitanju. Da kažem, pripremao sam se za ovo gostovanje, pa sam malo i razmišljao obzirom da dosta često slušam Pojačalo podkast i zapravo sam oduševljen sa svim stvarima koje si uspeo da uradiš u proteklih godinu i po-dve dana, koliko već.

Ivan Minić: Tako.

Marko Mudrinić: Šta sam želeo da budem kada sam bio mali? Pa, dolazim iz učiteljsko-inženjerske porodice, što mnogi ljudi zapravo ne znaju i nekako mi je drago da ću tu priču ispričati danas. Moja pokojna baka je bila jedna od glavnih arhitekti na Beogradskom sajmu. I onda sam, da kažem, kao neko ko je dosta vremena provodio sa njom, u njenoj kući, generalno sa njom, zavoleo negde to kao tehničko crtanje i zavoleo, da kažem, ljubav prema kreiranju tih nekih stvari. Tako da sam dugo godina dok sam bio mali pokazivao negde aspiracije ka tom nekom mašinsko-tehničkom delu, iako sam zapravo jako voleo kao klinac da crtam i kuće i automobile i avione, pravio sve to. Tipa, kao omiljeni predmet mi je bio tehničko, što mislim da dovoljno govori negde o toj ljubavi prema mašinstvu ili čemu god. Ali, da, dugi niz godina sam mislio zapravo da ću se baviti arhitekturom. To se apsolutno nikada nije desilo. Prosto, čak i u srednjoj školi nisam negde razmišljao o tome da će to biti negde moj životni pravac. Zapravo, ni u samoj srednjoj školi nisam znao zapravo znao šta će to da bude, jer sam se opredelio za mašinsku školu. Tako da sam u srednjoj školi bio MTK smer ili mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje. Kasnije sam imao i tu sjajnu priliku opet da odem preko, gde sam bio godinu dana student na razmeni. Pa sam se zapravo u Americi 2008/09. godinu u sred najgore moguće finansijske krize negde upoznao sa digitalnim medijima, negde upoznao sa novim tehnologijama, što je opet trasiralo iliti usmerilo ka ono što manje-više i danas radim. Ali, eto, ukratko da ti negde odgovorim, to su bile neke moje dečačke želje. Nažalost, nikada ostvarene, ali i dalje volim da uređujem neke stvari po kući, pa su verovatno te neke crte iz rane mladosti ostale i dalje prisutne u tom pogledu.

Ivan Minić: Vidi, generalno, dosta ljudi to već zna, ali ko ne zna, da podelimo. Mi smo u istoj kancelariji, u istom prostoru. I generalno kad treba nešto da se uradi majstorski, čak i ako te ne cimamo da ti to uradiš, ti doneseš alat. Tako da to dosta govori o tome. Mislim, negde smo po tom pitanju vrlo slični. Ja sam odrastao uz ćaleta, koji je nesuđeni Mašinac, jer je iz raznih razloga odustao na pola fakulteta zbog nekih problema sa profesorima. Prešao je na ekonomiju, završio je za dve i po godine, i ceo život bio, verujem, duboko nesrećan što nije završio Mašinac. Ali to tad nije bilo moguće. Ali odrastanje uz njega je upravo to – “Šta hoćeš od novih igračaka? -Hoću novi šrafciger. Hoću nova klješta, jer su se ova ogulila vremenom.” Tako da to mogu da razumem, i svi smo mi negde – ne svi, ali dosta nas koji smo završili u tim nekim profesijama koje se naslanjaju na tehnologiju – smo tu zato što volimo tehnologiju.

Marko Mudrinić: Apsolutno.

Ivan Minić: Ali smo u nekom trenutku procenili da možda ne treba njoj da se bavimo. Ili da možda na ovaj način možemo da damo neki veći svoj doprinos. Mislim da je, takođe, vrlo vredno iskustvo, i hteo sam da prođemo to, tvoj odlazak u Sjedinjene Države. Ti nisi otišao na mesto koje je centar sveta. Ti si otišao u državu gde u principu je to sve prilično ušuškano i izmešteno iz nekog ludila koje tamo dolazi. Ali šta ti je zapravo donelo sve to iskustvo?

Razmena učenika: Srednjoškolsko iskustvo iz SAD

Marko Mudrinić: Da. Pa, donelo mi je, inače, onako najprostije moguće rečeno, donelo mi je neku širinu, koja jednostavno ovde, nekome ko u tom trenutku ima 18 g., ne može prosto da se desi. Dosta je smešna priča i kako sam ja završio u Americi. To je bila da l’ 2007. g. kada je zapravo otvoren ovaj program. Taj program se zvao “A-Smyle”. Obuhvatao je, dakle, decu, srednjojškolce iz Srbije i Crne Gore. Tada se taj program tako prosto sprovodio. I nas 50 je dobilo priliku da ode na godinu dana, sa svim pokrivenim troškovima. To je zapravo stipendija, koju pruža State Department. Dobili smo, dakle, priliku da odemo na godinu dana, i da tamo iskusimo američki život u najširem mogućem smislu tih reči. Dakle, pohađali smo njihovu srednju školu. Živeli smo u host porodici. To je, inače, nešto što je otvoreno za srednjoškolce i za ljude generalno – ili da su studenti, koji žele tamo sami da odu o svom trošku. Ovde je prosto State Deparment sponzorisao tu stvar. Ja sam se prijavio. Nekim čudom sam zapravo prošao do poslednjeg kruga. Uglavnom su prednjačili gimnazijalci, ali, eto, bilo je mesta i za jednog malog debeljuškastog Marka Zemunca u tom trenutku. Te sam se našao u Koloradu Springsu. Gradić od oko 800.000 stanovnika. Inače, Kolorado je verovatno našim slušaocima, ljudima iz našeg podneblja, poznat po Denver Nagetsima ovih dana. To je jedna predivna država, koja obiluje neverovatnom prirodom, jednim potpuno opuštenim američkim životom, ako tako mogu da kažem. I prosto kada kao klinca, koji pre toga nije imao baš neka iskustva iliti dodira sa svetom, kada ga izmestite u takvo jedno okruženje – povukao bih tu negde možda paralelu sa nekakvim preduzetničkim mindsetom – ali koliko god vi bili u toj host porodici, vi se zapravo nalazite u jednom potpuno neprirodnom okruženju za vas u tom trenutku. Izmešteni od svega onoga što vam je poznato. I ne mogu sad da kažem baš prepušteni manje-više sebi, ali ima tu velika doza “sada ćeš da se snađeš i da napraviš nešto od ovoga”. Inače, failure is not an option. Znaš, stvar da ćeš ti jednom vratiti kući…

Ivan Minić: Dobro, inače će ti godinu dana biti vrlo, vrlo napeti.

Marko Mudrinić: Pa, bilo je. Bilo je napeto. Mislim, najlepše uspomene sada mi se vraćaju. I zaista nosim jako lepe uspomene sa tog programa. Bilo je tu dosta nekih prilika koje sam uspeo da zgrabim. Otuda, pričaćemo svakako o tome, ali otuda i ta neka moja ljubav k medijima. Jer sam imao priliku prosto da iz jednog okruženja gde kao studiraš, u srednjoj školi si, učiš tehničku školu, mašinsku školu. Učiš neke stvari koje su ovde zacrtane nekakvim programom koji u tom trenutku je verovatno 20 g. star, nije prilagođen nekim trenutnim potrebama. I prebacuješ se gotovo preko leta, da ne kažem u istom trenutku, preko noći, prebacuješ se u neko okruženje gde prosto način na koji ti dolaziš do nekih novi saznanja, uključivanje tvoj u rad na nekim projektima, ti daje mnogo veću širinu, i prosto trasirate i daje ti taj neki put da možeš da se zanimaš za neke stvari i da ih isprobaš u okviru tog nekonvencionalnog školovanja. I to je negde ono što je meni zapravo jaku veliku vrednost tamo dalo. Jer sam ja, na primer, radio kao pomoćnik, pa sam kasnije došao i do neke pozicije urednika za neke stvari u školskim novinama. U tom nekom trenutku sam malo Fotošopa poznavao, pa sam pomogao prosto timu da ukraja neke stvari za taj dnevnik koji su se vodili za školski godišnjak i tako te neke stvari. I prosto to su bili neki moji prvi koraci u kojima sam se susreo sa radom u medijima. Opet, u Americi je to sve na jako visokom nivou. Tako da tamo jedna škola, kao što je naša, jedna srednja škola, imala i ful opremljen kamion gde su prenosile fudbalske utakmice…

Ivan Minić: Reportažna kola. 🙂

Marko Mudrinić: Reportažna kola, tako je. Kao neke stvari koje mnoge televizije ovde u Srbiji nemaju, se zapravo tamo bilo poprilično dostupne srednjoškolcima da ih isprobaju, da se igraju sa njima i da negde iskuse zapravo kako je to da ti kreiraš sadržaj i da utičeš na kreiranje nekog sadržaja. To su neki moji prosto prvi počeci. Osim toga, mislim da sam jedina osoba iz tog programa koja je tamo uspela da smrša, što je u Americi, poznavajući čitavu njihovu kulturu klope, zapravo bio veliki uspeh. Ali, da, ponoviću, dalo mi je tu jednu neverovatno širinu, i otvorilo mi je pogled prosto na to kako kada sam se vratio, opet u jeku svetske ekonomske krize i svih nekih nemilih događaja, gde sam možda malo više krenuo da cenim prostor i vreme u kome živim i društvu u kome živim, a to danas svakako radim.

Ivan Minić: A jedan od momenata kada neko napravi tako značajnu odluku da ode, posebno ako ode negde malo dalje – jer ako odeš u Budimpeštu, onda si na tri sata od kuće, pa i nije neko poređenje – ti suštinski, da, u tom trenutku već postoji mogućnost da se ti čuješ sa ljudima ovde, Skajpovi i sve ostalo, nije to isto. Izgubiš neki kontakt, izgubiš relacije… U suštini, kako ja to negde vidim, iako nisam imao takav slučaj lično, ali znam dosta ljudi koji jesu pa smo pričali o tome – ti propustiš godinu dana nečijeg života, ljudi koji su ti bili veoma važni. Čak i ako se čujete, to nije to. Kako je taj deo funkcionisao? Koliko si uopšte bio u kontaktu sa ljudima? I kako je to izgledalo onog trenutku, jer tvoja priča je vremenski oročena na taj period od godinu dana, i ti znaš da ćeš se vratiti sve vreme – nije to sad varijanta možeš i da ostaneš tamo beskonačno. Da li je uopšte to bila opcija da se produži? Ili si ti znao da se vraćaš i kako si se odnosio prema to? Šta ti je negde bilo važno i kako se stvar realizovala kada si se vratio? Koliko si ono bio i dalje deo ekipe? Koliko te je promenilo, a koliko su se oni promenili dok ti nisi bio tu?

Održavanje kontakta preko bare

Marko Mudrinić: Pa, da. Fantastično pitanje. Pazi, 2008. godina na 09. Znači, 2008-09. pošto je program koji traje godinu dana. Dakle. godina 2008. na 2009., Skajp i MSN su veoma popularni. Tako da taj kontakt sa porodicom – postojale su veb-kamere, bila je to niska rezolucija, ljudi se se kretali kao da su zamrznuti, ali taj deo oko komunikacije nije bio toliko problematičan. Opet, moramo negde da budemo svesni da je to u principu period kada je izašao “ajfon” 2, “ajfon” 3G prvi, jelda. Fejstajm nije postojao, Votsap nije postojao. Sve ovo što danas uzimamo zdravo za gotovo, i niste se dopisivao sa porodicom na Vajberu, niste jedni drugima u toj količini slali fotografije. To se dešavalo jednom nedeljno. Uglavnom je to bio vikend. Opet, bitna stvar da je između Beograda i Kolorado Springsa ima 8 sati vremenske razlike, pa je usklađivanje sa ljudima bilo veoma komplikovano. Jer, tipa, ako je tamo već noć, ovde možda tipa neko podne ili tako nešto. I onda treba uskladiti ljude da budu onlajn u to neko vreme. I sad to je funkcionisalo tako što jednom nedeljno sam se čuo sa porodicom. Možda malo češće sa mojim bratom, koji je malo i tehnološki pismeniji, pa može je možda i malo više vremena provodio onlajn. Ali meni je jako zanimljiv momenat je bio da smo uglavnom putem MSN grupa četovali mi klinci, studenti, koji su bili u okviru tog programa. I sa njima sam se zapravo najviše čuo. I oni su negde postali moja nova ekipa, gde sam čak i upoznao budućeg kuma, kojeg ti znaš. Pozdrav za njega ovim putem. Ali tu se krila ta neka nova klika, neka nova ekipa. Ja kada sam se vratio posle godinu dana, veoma sam lako obnovio neke svoje socijalne kontakte, društvene odnose koje sam imao. Oni, nažalost, danas više nisu toliko aktivni. Prosto ljudi se valjda razvijaju, vremena se menjaju. Ali tu nisam imao najveći problem. Mislim da najvećina ljudi negde prosto bila fascinirana, jer, pazi, govorimo o nekom periodu gde možda mi kao država nismo bili baš toliko otvoreni pre dobrih 10 g. kao što smo danas. Danas, iz ovog ugla, kao neko ko je živeo tamo i ko je posetio Ameriku i ko je proputovao po raznim nekim zemljama sveta – nije to baš toliko mnogo, ali nije ni zanemarljivo – mogu da kažem da, na primer, danas nemam toliku iluziju tog nekog zapadnjačkog načina života, i ono što se tamo uzima zdravo za gotovo. Naravno, konzumirao sam ja sve to kroz pop-kulturu, kao što konzumiramo svi mi, ali jednostavno ne pridajem danas tome toliki značaj kada je tamo nešto toliko bolje ili kao da samo tamo možeš da pokreneš firmu, da ne možeš da uspeš ovde u Srbiji. I to su neke vrednosti koje vidim danas da se prosto prožimaju kroz moj aktuelni rad, ali po pitanju društva – zaista treba čovek da ode tamo što ranije kako bi prosto postao negde svestan da to nije toliko vau, tamo nije sve od zlata, ne sjaji tamo sve osim ako niste otišli u Dubaji. Ali jednostavno, normalno zemlja kao i svaka druga, sa svojim nekim izazovima, sa svojim problemima. To je nešto što je danas u 2020. godini veoma postalo izraženo, pogotovo kada je njihovo društvu u pitanju, mnoge stvari su polarizovane. I zaista Amerika koju sam ja, na primer, tada posećivao i u kojoj sam živeo, a to su godine kada je, na primer, predsednik Obama došao na vlast, dakle, to su neke godine tog nekog ekstremnog napretka – te Amerike, nažalost, danas više nema. Tako da veliko je pitanje da li bih imao isto iskustvo danas, kao što je bilo pre 10 godina.

Ivan Minić: Veliko pitanje da li bi dobio vizu danas, za početak. 🙂

Marko Mudrinić: I to.

Ivan Minić: Nažalost, znamo primera ljudi koji su došli u dosta tešku situaciju sa tim, i par drugara koji su imali biznise koji su se bazirali na ogranizovanju razmene i svega toga. Ti biznisi su suštinski propali u prethodne dve-tri godine zbog cele ove situacije i zaoštravanja mera koje su se desile i pre korone i pre svega ovoga, a sad posebno zbog toliko ljudi koji su ostali bez posla i koji su, naravno, svakoj zemlji prioritet. Odlazak u jednu kulturu koja, moj utisak je, ne otvorena na način na koji smo mi, ali koja je sklona tome da podrži nekog ko želi da pokuša neku akciju. Kod nas mi se čini da je to veliki izazov, da koliko god ti bio dobar i koliko god verovao u neku svoju ideju, a temeljan si, ozbiljan si, znaš da iza toga nije samo slepa vera, nego i nekakvo istraživanje, razmišljanje na tu temu – generalno će te okruženje ubeđivati da ne treba to da radiš. Tamo će te u principu, bar je moje iskustvo sa raznim saveznim državama, jer generalno svaka savezna država je država za sebe i potpuno je drugačije sve – nekako stičem utisak da su oni mnogo otvoreniji u tom smislu, i da će mnogo radije podržati neku inicijativu, jer mi se čini da je to nešto na čemu je to društvo izgrađeno. I da je taj mindset, taj trenutak da vidiš da ljudi pokušavaju, fejluju, uspevaju, opet negde fejluju, ali da se dešava to nešto, da ljudi nisu u grču da probaju. Nego: “Šta je najgore što može da se desi? Da izgubim ovo što sam spreman da uložim? Pa, dobro, OK. Zaradiću ponovo, pa ću probati ponovo.”, da to negde može dosta da napravi ljudima shift u glavi. Meni je to u negde slično periodu, iako sam imao više godina, ali vremenski u sličnom periodu, tamo 2006-07-08. kada sam dosta radio sa Amerikom – meni je to mnogo značilo što sam shvatio da ljudi koji ulaze u neke priče sa poslom nisu ljudi imaju ogromnu glavu, i četiri puta veći mozak od mene, i IQ koji je 400+, nego su to neki sasvim obični ljudi, koji samo možda nemaju taj grč, koji svi mi imamo zbog činjenice da smo odrasli u okruženju u kome je konstantno bilo krizno, i konstantno nije bilo previše prostora da se čovek malo opusti, i da malo prodiše, i da malo razmisli šta će sa sobom. Konstatno pokušavaš da zadržiš nešto, iako se svet oko tebe suštinski u međuvremenu dosta promenio. Koliko je bilo kod tebe tih stvari? Koliko ti je donelo to promenu mindseta? OK, imao si priliku da probaš nešto, imao si mogućnosti zapravo i priliku. Ali koliko si, kada si se vratio, bio spremniji na neku akciju, na nešto konkretno? Koliko si imao jasniju viziju šta hoćeš i kako hoćeš?

Američki mentalni sklop

Marko Mudrinić: Da. Pa, pokušavam sada da se setim… Mislim, Amerika je u tome zapravo veoma fascinantna zato što tamo čak i najobičniji ljudi imaju podršku društva da probaju nešto, i da na kraju dana čak i ako fejluju, da je to potpuno OK. Mi ovde u Srbiji, na Balkanu, ne bih rekao da je to stvar koja se vezuje samo za Srbiju. To je veoma izražena balkanska stvar. Mi se ovde bojimo neuspeha. I verovatno je ovo neka priča koja je možda malo čak i kliše danas da se govori u podkastima, ali ne treba se bojati tih stvari. Šta je najgore što može da se desi? Izgubiću dve godine svog života probajući da napravim nešto što me toliko vozi, i što me toliko podstiče da kreiram nešto novo. Ja lično kada sam se vratio, imao da odradim još jednu godinu srednje škole. U tom trenutku sam već postao svestan da to iskustvo koje sam dobio tamo da me je u potpunosti transformirasalo i da ne mogu ja tek tako da sedim u klupi, u nekoj Mašinskoj školi i da slušam neki program, pokušavajući da kreiram, čak i neke kompjuterske modele na računari, koji u tom trenutku apsolutno nisu odgovarajući za ono što se koristi u svetu. Izgubio sam ja tih godinu dana, i negde sam imao tu ludu ideju, zapravo, da želim da radim u medijima. Kao sa mamine strane, svi su manje-više bili profesori, učitelji. Sa ćaletove, inženjeri. “I, sine, čime želiš da se baviš? Šta je to što te motiviše? -Novinarstvo.” Mislim da su se ljudi uhvatili za glavu. “Otkud sad novinarstvo? Čemu to? -Mene jednostavno zanima, da ne kažem, istraživanje istine. Zanima me da se moj glas negde čuje.” To je ta neka stvar koju sam u Americi shvatio – da je potpuno OK da imaš mišljenje i da možeš da ga kažeš. A oduvek sam se, znaš i sam ovde po kancelariji, voleo da se pravim pametan. I imam dugačak jezik, tako da ne stidim se da…

Ivan Minić: Imaš sve predispozicije da budeš novinar u suštini.

Marko Mudrinić: Tako je, da. I hajde da probamo, da vidimo šta možemo da uradimo. Bila je ta neka ideja da se upiše FPN. Na kraju se od toga odustalo. Mnogi ljudi zapravo ne znaju, retko ko me i pita, ali ja sam studirao privatan fakultet. Da ga ne imenujem sad ovde, ali studirao sam privatan fakultet, i nemam problem to da kažem.

Ivan Minić: Ali si studirao novinarstvo?

Marko Mudrinić: Studirao sam novinarstvo, da. Ostao mi je jedan ispit čak i da diplomiram, što gomila ljudi: “Šta, nisi diplomirao?” U tom smislu, čak mogu i da kažem da sam neka klasična startap priča, a bez da sam krenuo iz garaže.

Ivan Minić: College dropout.

Marko Mudrinić: Da, totalno, s jednim ispitom do kraja. Ali sve te neke stvari su me prosto vozile i terala da probam nešto, da vidim kako i šta. A na tom fakultetu je bilo super, jer tih godina makar, što si stvarno imao fantastičan izbor nekih profesora, koji su bili redovni profesori na državnim nekim fakultetima, i što su oni bili spremni da od generacije od 400 ljudi, gde će 350 da budu neki koji će da se pojavljuju iz kafića i da dobije 6. Sa 50 ljudi ćeš zapravo moći da radiš, i ljudi će danas-sutra da postignu nešto. Ima ta neka mala grupa ljudi, ta neka nova klika opet u koju sam upao, i sa kojom sam danas veoma blizak, koji su nešto napravili na tržištu medija, na tržištu marketinga ili i dalje to nešto pokušavaju. Ja sam, možda je malo glupo to reći, ali sam možda prvi za vreme fakulteta isticao kao neko ko zaista želi da se cima za neke stvari. Ta neka moja lična inicijativa. Otud sam ja zapravo i na drugoj godini fakulteta i krenuo da pišem za “Netokraciju”, koja je tad bila isključivo “Netokracija.com”. Na neku svoju ličnu inicijativu da pored toga što ja studiram neke stvari, bi zapravo bilo veoma kul biti u industriji i bavi se. Biti na izvoru informacija. Da mogu da iskažem neko svoje mišljenje kroz pisanje nekih tekstova. Tako da su to neke inicijalne vrednosti koje su me vozili. To me je, naravno, kasnije stavilo u poziciju i da iskusim taj preduzetnički deo života, koji svakako nije mali i zauzima ogromno, ogromno mesto u mom životu. Ali u početku je to bilo više inicijativa “hajde da se pokrenem i da uradim nešto”. Jer da sedim i da čekam samo da mi neke lepe stvari padnu s neba, nisam, nažalost, te sreće.

Ivan Minić: U tom periodu ja sam dosta negde bio aktivan na FON-u, sa nekim gostujućim predavanjima, a i na FPN-u, jer to manje-više slično, negde je ekipa pokušavala da vodi. I neki utisak koji sam stekao je da – i pričajući posle sa tom nekom decom koja su pokazala dosta ozbiljnu inicijativu, i dosta nekih lepih stvari je tu rađeno, i neki od tih ljudi su postali sjajni u poslu koji se bave: neki u novinarstvu, neki u drugim oblastima; ali stekao sam taj neki utisak koji često osetim kad pričam sa ljudima koji su studirali te neke ozbiljne fakultete, a to je da su suštinski prilično istraumirani svojim iskustvom studiranja. Da je tu bilo, naravno, super stvari, fantastičnih ljudi, neverovatnih predavanja i ozbiljno motivišućih momenata da se zadrže u tom poslu, odnosno da se ostvare u tom poslu pre svega, ali da je zapravo bilo jako puno stvari koje su samo opterećenje koje ti doživljavaš kao suštinski irelevantne i beskorisne za tebe, i koje te u mnogim slučajevima na kraju i odalje i tog fakulteta i od tog zanimanja i da ne preterujem, ali zgade ti taj posao, jer radiš to. Sa ljudima koji su studirali privatne fakultete, a ja sam i predavao na jednom od njih, sam stekao negde utisak da – da, suštinski postoji manjak kontrole kvaliteta, u smislu da svako može da se provuče, čak i da nema baš nešto preterano jaku motivaciju i da ne ulaže baš previše truda, može da prođe kroz to studiranje i sve – ali da oni koji su zapravo hteli nešto da nauče, suštinski imaju mnogo veće mogućnosti, i da ti profesori, takav je bio slučaj sa mnom, kada vide da postoji neko ko nešto stvarno želi da nauči, ko želi da proba da se ostvari, ko želi da mogu se neka vrata otvore, ko pokaže inicijativu prema tebi – naravno, da ćeš da se iscimaš. I čini mi se, moj utisak, a ti me ispravi ako grešim, da je takav slučaj bio i sa tvojom generacijom i pričom u koju si ti ušao sa fakultetom. Da ste dobili alat, koji vam je bio neophodan, da ste dobili možda neke mogućnosti, i da se ohrabreni da je potpuno OK da probate i da je potpuno OK da to uradite na neki vaš način. Da ne mora sve da se radi… Znaš, ja se sećam – jedna od najtraumatičnijih stvari u mom profesionalnom životu, na njegovom samom početku – radio sam sa nekim čudnim ljudima, koji su imali neki mediji, koji je bio namenjen dijaspori. I sad u Palati Albanija smo se – nešto tu su oni imali kancelarije. Ja dolazim. Ulazim s vrata, dim u kancelariji. Znači, možeš nožem da ga sečeš. Sede dvojica ljudi. To je, recimo, 2006-07. godina, već uveliko ima računara i sve to. Sede dvojica ljudi u mantilima – 40 stepeni je. U mantilima sivim, za pisaćim mašinama. Žuti prsti, žuti brkovi, žuta kosa. I čovek mi kaže: “E, to je novinar!” Ja rekoh: “Šta je, bre, ovo?!” Tako da…

Definicija novinara

Marko Mudrinić: Pa, da. Dobro, moja generacija ima malo drugačije shvatanje novinara. Vidi, sama novinarska profesija danas je veoma poljuljana. Ja sam kao, ne znam kada će ova epizoda da izađe, ali na dan snimanja – ja sam juče imao jedno jako neprijatno iskustvo, gde sam kontaktira od strane jedne od najstarije srpske novine, da dam izjavu povodom ove priče oko frilensera i poreza, gde sve što sam ja navodio i neke kao jako plastične primere zapravo pokušavajući da veoma uprostim priču za nekoga ko ne prati prosto tematiku, gde sam potpuno pogrešno citiran. Ljudi moji, ako je ovo novinarstvo, onda smo mi u ozbiljnom problemu. I generalno nije danas profesija koja se uopšte poštuje. Ja za sebe delimično kažem da sam novinar, delimično sam i hausmajstor ovde u našim kancelarijama. Ali to je samo još jedna od, ne mogu da kažem titula, ali još jedno zanimanje koje aktivno praktikujem. Volim da pišem. Ali negde nikad nisam doživljavao sebe u ulozi Vudvorda i Bernštajna, koji otkrivaju afere ili tako neke stvari. I veoma brzo sam zapravo shvatio da ti možeš da budeš novinar i da kreiraš neke jako zanimljive tople ljudske priče. I da zalaziš u neke sfere koje drugi prosto ljudi ili ne shvataju ili im nisu toliko bitne. Na fakultetu smo imali tu neku slobodu, sad da se vratim na ovo tvoje pitanje, imali smo tu negde slobodu da eksperimentišemo. I meni je to bilo veoma kul da ne moram da dođem u neko okruženje koje će me terati da učim neke stvari napamet. Ja sam neko ko se danas bavi pisanjem i koji živi od pisanja. Ja sam ti u osnovnoj školi imao oko 3 iz srpskog jezika, iako sam umeo da pišem fantastične sastave. To je valjda “Prti Bee Gee” rima, “kao mali pisao sam fantastične sastave”. Ali razlog zašto sam kao bio loš u tom nekom smislu, što nisam imao dobre ocene, što nisam mogao da učim pesmice napamet. I taj negde model edukacije gde ti učiš zapravo nekoga da mora nešto da bifla napamet da bi to onda došao, izrecitovao – ja to nikada nisam kapirao. I opet kasnije, čitajući malo više o edukaciji i gledajući legedarno predavanje sad već pokojnog…

Ivan Minić: Kena Robinsona.

Marko Mudrinić: Prof. Kevina Robinsona.

Ivan Minić: Ken Robinson.

Marko Mudrinić: Tako je, da. Ken Robinson, da. Nije Kevin, nego Ken Robinson. Gledajući to legendarno predavanje sam zapravo shvatio, OK, edukacija i ono što mi mislimo da je znanje i da je spoznaja nekih novih stvari – it don’t work that way. Ja sam negde u startu na fakultetu rekao: “Dobro, znaš šta? Predmeti koje me zanimaju ima da učim i da dobijam dobre ocene. Ono što me zanima daj piši 6, i to je to. Naučiću minimum da mogu da prođem.” Fakultet u mojoj porodici jeste kao bitna stvar. Ali za mene lično nije. Isto tako smatram i poklonik sam te teorije da trebaš da upišeš fakultet u koliko zaista ne znaš u životu šta želiš da radiš, kako bi imao još par tih nekih godina da stekneš neku širinu i da stekneš neke poglede. To je ono što je meni fakultet prevashodno omogućio. To, i kontakt sa nekim ljudima. Da me je sad naučim nekakvim konkretnim stvarima u oblasti u kojoj sam krenuo da radim – i da i ne. Novinarstvo nije kardiovaskularna hirurgija. Ti novinarstvom možeš da se baviš i ako završiš kurs za to.

Ivan Minić: I bez kursa.

Marko Mudrinić: I bez kursa. Novinarstvo je u većini slučajeva zapravo njuh koji ti imaš i strast koju gajiš prema nekoj priči. Novinarstvo u većini slučajeva nije od devet do pet posao. Već nešto što ti prosto živiš. Makar ga ja tako doživljavam u delu industrije koje se bavim. Ali te neke priče u najranijim fazama pokretanja nekog srpskog startap ekosistema, da budeš na izvoru informacija, da zapravo budeš okružen ljudima koji su u tom trenutku veoma inspirativni, i koji su potpuni odmetnici društva, koji napuštaju posao u nekim velikim firmama, i koji kreiraju nekakve nove proizvode. To je ono što je mene uvuklo u ovu priču još, kažem ti, na samom fakultetu. A i fakultet je negde tu bio potpuno OK sa tim. “Aha, imamo jednu osobu koja ovde ušla u neku priču, radi već nešto. Možda ne moramo da ga teramo da dolazi na sva predavanja. Možda će to nešto što će biti na terenu mu više značiti i više benefita nekakvih doneti. Pustimo ga.” To je ono što mene, u mom slučaju, zašto mi je privatni fakultet odgovarao. Ali isto tako mislim da ta priča potpuno besmislena – koji je fakultet je bolji. Znaš, neko ko zaista želi da se bavi akademijom, ja mislim da se možda čak i neće baviti u Srbiji tim stvarima. Iako mi imamo vrhunski i programe i profesore. Mislim da prosto da bi došao na neki viši nivo moraš da ideš na mnogo razvijenije tržište u svako smislu, što industrijski, što akademski.

Ivan Minić: A i vrlo često danas imaš tu mogućnost. Pre 20 godina je to možda bilo mnogo teže, ali sada suštinski ako si zaista dobar u nečemu i kreneš dobro, ti apsolutno možeš da pređeš tokom studija na neki od relevatnih fakulteta u svetu. I da tamo, uz neku stipendiju, vrlo često i bez posebnih troškova, završiš to ipak na mestu koje je na izvoru informacija.

Marko Mudrinić: Tako je.

Ivan Minić: Inicijativa koju si ti tada pokazao je učinila da te i ja primetim. Ja sam danas sa tvojim partnerima u firmi i nekoliko godina pre toga svega krenuo u neku vrstu saradnje, jer u tom trenutku suštinski u Srbiji nije postojao mediji koji se bavio time. Mi smo imali računarske medije, ali to nisu bile IT mediji. To su bili ljudi koji su se od 80-ih, preko 90-ih, pa neki do danas bavili recenzijama harvera u pisanom obliku, koje danas više verujem apsolutno niko ne čita. I tu i tamo pisanjem nekih vesti sa globala, koje 96. jesu bile vrlo interesantne, jer ti baš i nisi imao načina da dođeš do njih tako lako, ali danas kad ta novost izađa, to je vest koja je bajata dve-tri-četiri nedelje, samim tim je suštinski nebitna. Taj deo scene koji se tada formirao, za to nije postojao mediji. Ali “Netokracija” koja je u Hrvatskoj postojala i pre toga, iako je suštinski u startu to bio blog, a ne nekakav ozbiljan mediji, tada je krenulo da se lagano širi, da raste, da svoj sadržaj proširuje i uozbiljuje na neki način. I ja se sećam trenutka kada mi je rečeno: “Ima tu jedan mali, hoće nešto da proba. Ne znamo šta ćemo baš sa njim, ali hajde.” Kad dođe i pokaže inicijativu da želi da uđe u priču, što da mu ne daš priliku ako hoće već da pokrije nešto što ti suštinski, jer si geografski izmešten ako ništa drugo, ne možeš da uradiš. Kako je to izgledalo sa tvoje strane? I kako je tačno izgledalo? Kako si uopšte odlučio da to bude “Netokracija” i kako si pristupio celoj stvari?

Počeci u “Netokraciji”

Marko Mudrinić: Jao… Ta priča je užasno komična. Ta priča je neverovatno komična. Dakle, ide ovako: Ložio sam se na Tviter tih nekih godina, kada je Tviter bio kul, Zoran je bio neprikosnoveni kralj Tvitera. I pratio sam tebe, pratio sam Eniaca, pratio sam još tu čudne neke ljude, sa kojima sam se upuštao u nekakvu konverzaciju o nekim temama zasnovanim na tehnologiji. Dakle, to je tad bilo – želiš da se pozicioniraš, iznosi neke stavove putem Tvitera. “LeWeb”, konferencija u Francuskoj, ne znam ti ni ja koja godina, vidim našeg dragog zajedničkog prijatelja Nebojšu Radovića Eniaca kako snima nekakvu reportažu sa nekakvim još čudnijim likom, koji je bio je Ivan Brezak Brkan, moj sadašnji partner u Hrvatskoj. Aha, vidim ko je Ivan, zapratim ga. Vidim da on piše za nekakav sajt “Netokracija.com”. Vidim da generalno jedini mediji koji se bavi tako nekim stvarima. Jesu da su mediji u Hrvatskoj, ali opet nikad nisam imao problema da čitam naš region, posmatram kao bivšu Jugu. Pa, hajde da mu pošaljem mejl da vidim, možda su mi zainteresovani da mi daju priliku da nešto i ja tu pišem, da se pravim pametan.

Ivan Minić: Povremeno su oni pravili neke preseke na nivou regiona. Povremeno su prenosili neke priče. Bili su prisutni ovde i kroz neke događaje. Da kažemo, bili su aktivni, iako su matično bili primarno u Hrvatskoj.

Marko Mudrinić: Ne nešto što bi nužno rekao kad odeš na prvu ili drugu stranu tadašnje “Netokracije”. Kasnije sam shvatio da jesu bili prisutni, što više kao prva priča o “Nordeusu”, koji jedan mediji bilo gde radio je zapravo bila “Netokracija”, gde je Ivan išao sa nekom malom kamerom i snimao zapravo intervju sa Brankom. Komično to sad sve izgleda, tipa 10 ili kusur godina kasnije, ali to su neki počeci. I ništa, šaljem mejl Ivanu, rekoh: “Hej, ćao! Ja sam taj i taj. Voleo bih da pišem.” Pošto on i dan-danas nije ažuran sa mejlovima, on voli da spiniju kako je on zapravo držao mene na tankom ledu mesec dana, kako mi se nije javljao. Ali, ne, jednostavno je čovek zaboravio na mejl. Ali prva lekcija: there are the follow up. Cimaj pet puta. Ako ti se neko ne javi, dok ne dobiješ konkretno “ne”, nemoj da otpisuješ taj mejl. Posle nekog petog-šestog mejla, javi se on meni. “Ej, super! Drago mi je da si spreman da se iscimaš. Hajde da vidimo da mi tu nešto krenemo da radimo.” I sećam se kao da je juče bilo, pišem svoj prvi tekst u Vordpresu, a ja sam tad kao imao znanje Vordpresa kao CMS, ali s nula iskustva. Zapravo postoji neko iznad mene ko treba da uredi i odobri taj tekst. I, znaš, moja lična inicijativa, “aha, ja sam to sve napisao”, proverio da nema pravopisnih grešaka, čak i super naslov, lepu grafiku – pošto koljem neko poznanje u Fotošopu, pa sam ja sve to nešto sredio po principima koji su oni meni rekli, ali ja to odmah pustim. “Ej, to je to. Otišlo! -Pa, čekaj! Treba to neko da uredi? -Pa, ja sam svoj deo posla uradio. -Ali, ne, da uradimo neke procese iza svega toga. -OK, kapiram. Noted. A ja sam imao ludu inicijativu da ovo objavim čim pre, smatram da je super tekst pa nek ide, što da ne!” I tako je zapravo krenula neka naša priča, neka naša saradnja. Imao sam neki kraći prekid, gde zapravo nisam bio u firmi, gde sam pisao za “TechCrunch”, ali sam se brže bolje vratio. Pričaćemo i o tome, zašto sam se vratio. I zapravo kad pogledam, evo, ova epizoda, u novembru izlazi, jelda?

Ivan Minić: Tako je.

Marko Mudrinić: U novembru je osam godina, osam punih godina kako sam ja zapravo u “Netokraciji”, sa tim nekim kratkim prekidom. I to je, znaš, nenormalno mnogo vremena. To je bukvalno ja sam – kao u državnoj firmi da radim. Čitav svoj život u jednoj firmi, gde sam kasnije dogurao i do partnera i direktora ovde za Srbiju i do glavne ličnosti ovde za Srbiju. Neskroman da budem. Ali to je osam godina konstatnog praćenja nekih stvari, konstatnog pisanja o nekim stvarima, konstatnog bivstvovanja u zajednici sa ljudima koji kreiraju nekakve stvari. Dugo je to vremena.

Ivan Minić: Sećam se ja. Otprilike u to neko vreme je bila “Blogomanija” na Staroj planini, gde ste došli ti i Ivana. Ona je bila tvoja urednica, koliko se sećam.

Marko Mudrinić: Da.

Ivan Minić: I zapravo, za razliku od svih ostalih koji su tu negde bili prisutni kao medijski prijatelji, partneri, koji su većinom, naravno, objavljivali ono što im se dostavi, ali se nisu baš previše iscimali da proizvedu bilo kakav materijal – vi ste kao dva mala hrčka sedeli, i štrikali sve vreme nešto.

Marko Mudrinić: Ozbiljno pratili, da. 🙂

Ivan Minić: I tad sam ja skapirao da sa tim stavom i sa tom vrstom posvećenosti, ne može ništa loše da se desi. To će da li u ovom, narednom ili trećem pokušaju doneti rezultat. E sad, to je, dakle, učinilo da “Netokracija” bude svakako više prisutna ovde. Ali ti si i dalje bio nekakav spoljni saradnik, koji je povremeno uskakao, radio neke priče. Oni nisu tada još uvek bili organizovani na nivou nekakve ozbiljne redakcije. Krenulo je u tom smeru, krenula je neka vrsta interne organizacije. Prilično sam siguran da taj momenat gde ti Ivan kaže: “Da, ali postoji procedura da nije postojala procedura.” Nego…

Marko Mudrinić: Druže, ne da nije postojala procedura, nego… Došlo je mnogo kasnije. Daleko kasnije nego što sam spreman da priznam ovako javno, ali došla je u pravom trenutku. Ali došla je jako kasno.

Ivan Minić: Ali to je negde taj organizovani haos, koji tu postoji, i uzajamno poštovanje, uvažavanje i odgovornost su nešto na čemu je taj, a i mnogi drugi, slični, uspešni primeri u svojim nišama, na čemu su izgrađeni. Kako je bilo… Znaš, danas, posebno 2020. godine, ne deluje uopšte strašno da neko sad je izmešten fizički u odnosu na ostale ljude. Postoji i 1001 alata, postoji gomila načina da budemo konstatno na vezi, u toku i da to sve funkcioniše. Nekad iznuđeno, nekad zato što prosto to tako radi. U tom trenutku, to i baš nije bilo uobičajno. Posebno što suštinski oni su bili minimalno prisutni na ovom tržištu, jer to bilo dovoljno interesatno s vremena na vreme da se pojavi, ali sada je to značilo mnogo veće prisustvo. Kako je izgledala iz tvog ugla tada kao neko ko je prisutan, ali je satelit, nije baš interno još uvek čovek u priči – kako je izgledao taj razvoj i ta reorganizacija koja se u “Netokraciji” desila?

Reorganizacija “Netokracije”

Marko Mudrinić: Pa, u početku sve je bio potpuni haos. Ali da kažem neka vrsta organizovanog haosa. I dugo godina je to bio organizovani haos. Dok kasnije nismo zapravo odlučili da čitavu priču dignemo na viši nivo. Ali neka samo komunikacija se odvijala putem mejla, putem Skajpa. Dobro stvar je što u tim godinama si realno imao ne toliko događaja i ne toliko dešavanja ovde u Srbiji, pa sam nekako uspešno hendlao studiranje na fakultetu, odlazak na pojedina predavanja, i onda u nekim da li popodnevnim ili kasnim večernjim satima zapravo pisanje nekih priča. U tim prvim godinama te neke bitne stvari koje su se pokrivale su, na primer, bile pitching takmičenja, dolazak bugarskih investicionih fondova, priče sa nekim našim timovima. Dakle, to je neki najraniji početak kojeg se ja sećam. Kasnije, kako se priča usložnjavala, mi smo u tim godinama bili prisutni na tržištu Slovenije, na tržištu Hrvatske, pa smo tu negde malo bili kao prisutni na tržištu Srbije. Uglavnom kroz moj nekakav rad. Meni taj rad na daljinu nikad nije predstavljao toliko neki velik problem. Mislim, danas sve moguće kompanije ističu to kao nekakav benefit, da imaš fleksibilno radno vreme, odakle god. Nama iskreno nije. To je nešto sa čime sam ja ovako profesionalno odrastao. Poprilično smo dobri u tome. Sad posle deset godina takvog rada.

Ivan Minić: Pokušaja. 🙂

Marko Mudrinić: Da. Šta više, negde bih rekao da su možda kolege u Hrvatskoj, koji su sada onako full remote… Ima jedna kancelarija u Osijeku, drugu u Zagrebu. Tržište Slovenije je trenutno pauzirano. Tako da tamo nemamo aktivne operacije. Ali oni su baš onako dosta remote. Čak daleko više nego mi. Evo, ti i ja radimo zajedno, viđamo se tu svaki dan. Ja sam negde možda tradicionalniji sa sad ekipom koju vodim ovde u Srbiji, da prosto želim da sedim u kancelariji, naravno, poštujući sve mere propisane. Ali tih nekih godina, čuješ se na Skajpu, kuckaš se na MSN-u. Tih nekih godina smo u početku uveli i “HipChat”, dok kasnije nije došao “Slack”, koji je totalno promenio našu komunikaciju. Ali jednostavno jako brzo ukoliko shvatiš da imaš neke propuste u komunikaciji, i jako brzo onda krećeš da pravi project manager ti overcommunicateuješ iliti overkomuniciraš neke stvari kako bi se postarao prosto da osoba na drugoj strani bude svesna toga. Kako, naravno, se sam posao razvija, tako i projekti postaju kompleksniji, pa i komunikacija samim tim kompleksnija. Ali za taj neki prvi deo, gde si ti samo jedna osoba koja pokriva neke priče, koja zapravo treba da ode na teren, da prikupi nekakve izjave, da to sroči u nekakav tekst i da taj tekst preda na uređivanje, koji će se kasnije iz centrale pustiti – to tada nije bio problem. I u većini slučajeva, mislim, i gomila drugih velikih medija tako funkcioniše, što imaju svoje dopisnike sa kojima komuniciraju onlajn i koji proizvode nekakav sadržaj sa njima. Tako da nije to predstavljalo neki problem. Kasnije, naravno, kako se priča širila, to je onda postalo i mnogo intezivnije.

Ivan Minić: Ono što je veoma važno kad praviš bilo kakvu vrstu sadržaja koji treba da bude organizovan u nekakav mediji ili nekakav projekat možda ovakvog tipa, mora da postoji plan i mora da postoji neko ko vodi računa o tome da minimalna kvota svega što treba da se desi – se desi. A sve što je izvan toga je nice to have, i OK, super je ako može da se desi. Ti si spoljni saradnik, honorarni saradnik. Koliko je tvoja inicijativa to sve, a koliko, i u kom trenutku ti počinješ i da dobijaš nekakve konkretne zadatke, počinješ da ulaziš mnogo više unutar cele priče, a ne samo neko ko s vremena na vreme izdvoji neko vreme, pošalje neki tekst, koji bi bilo lepo da se plasira?

Inicijativom do uspeha

Marko Mudrinić: 80 do 90% toga je bila moja lična inicijativa. Sećam se nekih trenutaka, ja zaista nikada nisam imao problem da u jedan ujutru-dva ujutru sednem i da napišem nešto što treba da bude objavljeno sutra ujutru u devet. Daću jako zanimljiv primer: To su bile neke godine kada je uslikano prvo Gugl maps vozilo koje dolazi ovde i kao fotografiše grad. Ja tu informaciju dobijem od našeg zajedničkog prijatelja Miloša na Tviteru, sednem odmah i kreiram vest. Znaš, to je lična inicijativa koja dolazi na osnovu nekih ličnih kontakata koje sam izgradio tokom godina. To su ti neki najraniji počeci. Jer u tom trenutku zaista ti nemaš – ti nemaš ni udruženje građana koji se bave IT-je, digitalizacijom, firmama i svim tim stvarima. Ti imaš jako malo startapa, koji su stvarno startapi, a ne samo neki tim nekih čudaka koji pokušava nešto da napravi. U tom trenutku ti je “Nordeus” najpoznatiji startap. Pored njega, “ActiveCollab”. I ti zapravo nemaš druge neke uspešne firme koje rade neke stvari. Dakle, to su sve neke počeci. I tad u početku smo i možda bili preveliki optimisti. Želeli smo svi da vidimo neku scenu koja će se razviti u nešto što imamo danas. Danas smo daleko više kritični, daleko više analitičkim nekim razmišljanjem pristupamo sadržaju. Ali u startu nije to bilo ispunjavanje nekakvih kvota. Mislim, to je model koji zapravo praktikujemo i danas. S jedne strane, igramo se tu negde non-stop sa tim kraćim formatima i vestima, ali ono po čemu “Netokracija” je danas najpoznatija u Srbiji, pa, evo, i u Hrvatskoj, i u regionu, jesu te velike analitičke priče, koje zaista ti ne možeš da uradiš danas za danas. Jer uglavnom čekaš nekoliko sagovornika. Uglavnom je takav tekst prožet tvojim nekim razmišljanjima, tvojim nekim komentarima kao autora. I to je zapravo i sadržaj pomoću kog i zbog kojeg smo mi postali negde prepoznatljivi. Jer si uvek imao taj neki izražen novinarski stil, ali si isto tako imao tekst koji je autorsko delo, u smislu da si se graničio sa tim da li si magazin ili si blog. Tako da, eto, u principu to je to. 🙂

Ivan Minić: Čini mi se da cela priča, koja je kasnije došla i na tržište Srbije i zvanično kroz izdvojen potpuno sajt, koji se primarno bavi ovim tržištem, čini se da je to na neki način model koji je razvijan dugo tamo, dok nije uobličen u nešto što ima smisla, a zatim primenjen ovde, ali uz mnogo adaptacija toga, tržištu koje je svakako drugačije. Ali upravo zato te pitam, u kom trenutku se i oni organizuju malo ozbiljnije oko svega toga, da to ne bude samo ad hok, nego da postoji nekakav dugoročni plan, da postoji vrlo jasan roadmap za stvari, da se zna šta se radi u nekom narednom periodu? I u kom trenutku tebe kao nekog eksternog momka uključuju i u planiranje i u realizaciju toga svega? Kada je počela priča sa “Netokracijom Srbijom”, ti si i dalje imao jako puno obaveza, koji su se ticale matične firme, tržišta gde – prosto, mala je firma, ne postoji osoba koja se bavi zadatkom X, to je svako od vas u različitom trenutku u vremenu.

“Netokracija” u Srbiji

Marko Mudrinić: Pa, pazi… Sad me vraćaš baš u neke, da ne kažem, davne uspomene, ali ova 2020. godina kao da traje već tri godine. 2015. smo lansirali “Netokracija.rs”. Tada smo u timu bili moj dobri kolega Marko Crnjanski i ja. On je krenuo da li 2013. ili 14. godine da piše. Dakle, u tom trenutku smo već imali dve osobe koje se time bave. I rešili smo kao, “OK, sad ili nikad.” Mislim, ja sad kad gledam iz ovog ugla, nije postojao nekakav roadmap osim toga “hej, Mudri želi više da se aktivira, hajde da mu napravimo sajt da dete može da se bavi pisanje”. Ali stvarno bez ikakvih velikih i nekakvih pretencioznih planova smo krenuli u to. Više negde onako sa sopstvenom inicijativom i tom nekom ludom željom da nešto napravimo, nego sa nekim konkretnim planom. Možda će slušaocima ili gledaocima to zvučati jako čudno, jer u većini slučajeva izgledamo veoma profesionalno, ali za neke stvari prosto ne možeš – kreneš, zagrizeš i kreneš u to zato što te to vozi, i onda se nadaš da će uz kompletni tvoj mukotrpni rad nešto od toga da bude. I to je bila incijativa da se pokrene “Netokracija.rs”. Danas, 2020. godine, i, evo, već nekih dve i po-tri godine, je to jedna veoma, veoma, veoma ozbiljna priča, gde taj inicijalni entuzijazam je možda malo i ponestao, jer moraš da posluješ na tržištu kao nezavistan mediji koji je tako kako jeste. Moraš da ostaneš neprikosnoven u tim nekim stvarima koje si praktikovao i koje praktikuješ od prvog dana. Treba da isplatiš plate ljudima, i treba da imaš nekakav poslovni model koji će ti omogućiti da ostaneš nezavistan i da se ne prikloniš ni jednim ni drugima, da se tako izrazim. I sve to je došlo kao rezultat pokušaja. Bilo je tu manjih fejlova, bilo je tu većih fejlova. Ne mogu da kažeš da u trenutku kada smo startovali “Netokracija.rs”, da smo imali petogodišnji plan šta želimo da izgradimo od ovoga. Šta više, mnoge prakse koje smo kao grupa, to zvuči jako smešno, ali koje smo kao grupa zapravo i u Hrvatskoj i u Srbiji primenjivali jesu neke prakse koje sam ja možda lično na inicijativu probao da poguram. Naravno, neke dobre prakse smo i odande usvojili. Neke loše prakse koje smo i jedni i drugi videli smo kasnije prekinuli da koristimo. Ali to ti je neki životni vek i razvoj. Neko ko ima daleko više iskustva u poslovanju i pokretanju nekakvih digitalnih projekata verovatno na početku ima dovoljno znanja kako da preboli neke te dečje bolesti. Ja nisam neko ko je nužno učio na tuđim iskustvima. Uglavnom sam učio na sopstvenim fejlovima, ali sam se trudio da iz svakog izvučem maksimum ukoliko u tom trenutku mogu. I, opet kažem, osam godina kasnije tu smo gde jesmo. Možda će zvučati malo i pretenciozno, ali zaista mislim da smo jedini reputabilan poslovno-tehnološki mediji, ali ujedno tako i jedini poslovno-tehnološki mediji. Jer ti nemaš ovde preterano veliku konkurenciju ljudima sa kojima se takmičiš. Jer u ovom poslu nema baš toliko mnogo para, a i da kažem, moraš konstatno da se negde svađaš sa ljudima, jer se gomila ljudi ne slaže prosto sa nekim tvojim viđenjem nekih stvari. Opet, to nisi samo nekakvi tekstovi gde ti prenosiš nekakve informacije, već imaš jako puno nekog autorskog upliva. I to je ono što je “Netokracija” danas. Mislim, da me sad pitaš za tačno neku definiciju, to bi moralo da zvuči poslovno-tehnološki mediji, koji se specijalizuje za kreairanje sadržaja koji se bavi poslovno-tehnološkim temama. Ali mi smo mnogo više od toga.

Ivan Minić: U trenutku kada je doneta odluka da se pravi “Netokracija Srbija”, ti si već deo firme neko vreme. I u trenutku kada to kreće, deo obaveza koje si imao ti je samo dodat time što sad treba da proizvodiš dodatni sadržaj ti i Crnjanski, kasnije i ostali koji su se priključili za tu celu priču. Ali ti ostaješ deo intergralnog tima, i imaš svoje obaveze koje ne odnose na ovo ovde toliko. Prosto, potrebno je bilo vreme da se izgradi sadržaj, da se izgradi sajt, da se izgradi neka publika, da se izgradi neka reputacija. To nije došlo tako što, e, mi smo sad otvorili i sve je super.

Marko Mudrinić: Ne, nikako.

Ivan Minić: Tu jeste bila značajna podrška tvojih partnera iz Hrvatske, ali je bilo vrlo značajno i to da si ti ostao sa vrlo aktivnom ulogom i tamo kroz razne neke stvari koje je trebalo raditi. I sad ono što bih voleo je da probaš ukratko da pojasniš šta su te stvari. Odnosno, ljudi misle da posao novinara, urednika, hajde da kažemo primarno urednika, je novinarski. A on je jedan određeni procenat to, ali u ovakom mediju koji pokušava da bude samoodrživ, i – OK, danas uspeva u tome veoma uspešno – ima jako puno toga na čemu još treba raditi, delom i na edukaciji potencijalnih partnera, publike, delom i na samoj pripremi ponuda i pravljenju koncepata ponude. Pa je to već ozbiljan i veliki posao. Šta ste vi sve tada radili i koliko ti je to značilo da bi napravio biznis model koji kasnije možeš da usavršavaš, ali koji u osnovi može da bude održiv na tržištu kao što je naše?

Samoodrživ mediji

Marko Mudrinić: Pa, značilo mi je neverovatno mnogo, jer ja tehnički nisam samo novinar. Ja sa svojim nekim veštinama, pa i sa majstorskim veštinama, zapravo jack of all trades, master of none. Ja nemam usku specijalizaciju za jednu stvar, već samo postoji niz nekih stvari koje radim, mislim da radim zadovoljavajuće dobro ili u nekim stvarima i kao potpuno OK. Znaš kako, organizovali smo konferencije, tako da sam malo imao upliva i event management, koji je neverovatno stresan, i čak sam negde zahvalan što je 2020. godina i što ove godine ne moramo da radimo fizičke događaje. Ali imao sam tu upliva. Pa sam onda imao malo upliva sa produkcijom. Evo, sada i mi imamo podkast, pa se bavim i tim nekim stvarima. U početku sam morao da idem na sastanke, gde sam ćutao i slušao, što putem Skajpa, što uživom kad odem u Zagreb, gde sam zapravo gledao moje partnere kako se oni obraćaju klijentima, kako komuniciraju sa njima, kako ostvaruju te nekakve kontakte. Jer ovaj posao se 99% vremena zasniva na ljudskim odnosima i kontaktu koji ti imaš ili sa ljudima sa kojima radiš priču ili sa partnerima sa kojima kreiraš nekakve sadržaje, na primer. Opet, ekstrovert sam, tako da mi ti ljudski odnosi nikada nisu predstavljali problem, što je super po mog današnjeg poslodavca i po firmu koju danas vodim. Ali, eto, to su te neke veštine. Pa, šta smo dalje radili? Proces uređivanja nije samo da ti dođeš i kao “aha, imam nekakav komad sadržaja ispred sebe, hajde da promenim naslov, hajde da stavim drugu fotografiju, hajde da probam da ga stukturišem možda na drugi način”. Ono što je i dalje, naravno, mukotrpan posao jeste da ti pronađeš pool nekakvih interesantnih tema, jer mi nismo, naravno, Silicijumska dolina. Ti nemaš ovde toliko dešavanja da na dnevnom nivou možeš da proizvodiš toliko sadržaja. Zato smo se negde i prebacili da radimo duži, analitičan sadržaj. Ali to ti je kao danas najteži deo posla tog uređivanja – da ti dođeš, i da prosto imaš uši usmerene ka svim mogućim pravcima industrije, jer se mnogo toga dešava što na polju velikih nekih kompanija, što na polju malih kompanija za koje jedva da si čuo. I to je zapravo, da kažem, možda i najteži deo ovog posla. Imam sreću da se tim danas poslom nužno ne bavim zato što je tu naša urednica Milena Rašić, koja danas uspešno upravlja tim delom poslovanja. Ja sam se možda malo više prebaci na biznis, na tako te neke stvari. Ali, opet, jednostavno da kažem, all-around škola nekakvog preduzetništva, nekakvog kreiranja sadržaja, nekakvih proaktivnih stvari, koje su onako dosta, dosta dugo gulile.

Ivan Minić: Nisam siguran da značajan broj ljudi zapravo zna i razume, pa bih te molio da objasniš taj deo priče. Kako funkcioniše biznis model “Netokracije”? Odnosno, i kako funkcioniše danas da dođeš do toga, ali od čega je krenuo i u kom smeru se razvijao? Zato što za većinu ljudi koji razmišljaju o svemu tome, jedini način na koji jedan mediji može da opstane su prodaja oglasnog prostora, baneri i sve ostalo, što je veoma nezahvalno tržište na kome se boriš sa ljudima koji imaju neograničene količine pregleda, koji možda ne vrede ništa, ali nekom tamo ko odlučuje šta će kupati, te neke brojke znače da opravda to što je uradio. I to je tržište na kome se baš i nema nekog naročitog smisla previše boriti. Ali ne mora samo tako.

Biznis model “Netokracije.rs”

Marko Mudrinić: Pa, vidi, ako i dalje postoje slušaoci ili gledaoci koji misle da “Netokracija” iliti bilo koji medijski sajt zarađuje od toga što je postaviti samo neke banere – žao mi je, ali nije tako. Pitanje da li u industriji ikada imalo da bude tako, da li je ikada i bilo. “Netokracija” zarađuje od kreiranja sadržaja. Dao sam ti maločas ovu definiciju – znači, mi smo digitalna medijska kompanija, koja kreira sadržaj o poslovno-tehnološkim temama. U određenim slučajevima to radimo za naše klijente, koji su što globalne, što domaće IT kompanije, digital marketing agencije, kompanije koje proizvode usluge, tj. koje imaju usluge u svom portfoliju i koje proizvode proizvode – koje su prepoznale “Netokraciju” kao kredibilan mediji koji se bavi nekim bitnim pitanjima u okviru tehnološke zajednice, i koji žele da nas podrže u kreiranju nekakvog sadržaja koji ima taj opet izraženi kritični i analitički pristup, ali zapravo govori o njima. Prvih tih nekih inicijalnih godina zarađivalo se od organizovanja konferencija. Zarađivalo se od organizovanja edukacija. Nešto malo je tada dolazilo od samog contenta, ali se tih godina to zvalo brendiranja poslodavaca. To je nešto što danas zovemo employer branding. Ali su kompanije valjda zbog našeg pristupa njima i zbog tog zaista ozbiljnog pristupa gde mi nismo samo neki klinci koji žele nešto da napišu o njima, već stvarno možemo da postavimo jako bitna pitanja za eksperte unutar nekih industrija, kao što je internet trgovina, digitalni marketing, SaaS industrija ili šta god – gde smo zapravo na taj način negde stekli reputaciju kao ljudi koji se zapravo razumeju u svoj posao, i kao verovatno grupe ljude koje negde treba da se podrži i da se podrži njihov rad. Tako smo i eto došli negde do 2020. godine, do poslovnog modela koji i danas funkcioniše. Uglavnom je to kreiranje sadržaja. Sada sa nekim novim vertikalama koje smo otvarali opet tokom godina… 2020. godina, pa se ništa više ne organizuje od konferencija, od sadržaja. Ali uglavnom je to bilo ili konferencije ili edukacije, neka manja istraživanja koja smo zapravo radili za klijente. Konsalting, isto jako bitan. U poslednjih par godina veoma izražen kao usluga. Employer branding, takođe, koji opet negde potpada pod kreiranje sadržaja, ali u sebi ima i tu neku konsultantsku komponentu. I ti kao jedan mediji danas realno moraš da vidiš koje su usluge koje možeš da prodaš klijentima. Naravno, ne treba samo prodavati sadržaj po principu “hajde da vi nama date neke parice, a mi ćemo da napišemo o tome kako ste vi dobri”. Nego, “hajde da zajedno osmislimo neki model, da vi zapravo možete da vidite konkretne benefite od pojavljivanja u takvom jednom sadržaju, i da istaknemo neke poruke koje smatrate da su bitne za vašu firmu”. Jer ako govorimo o employer brandingu, ti danas nemaš medije koji pokrivaju to tržište. Niko ne piše o IT kompanijama, nigde ti ne možeš da vidiš vrednost tih kompanija, jer uglavnom i na samim njihovim sajtovima je to nekakva korporativna priča, ali ne zalazi se dublje u suštinu nekih vrednosti ili u poslovnu suštinu. I onda je super kada imaš zapravo jedan mediji koji je dosta dobro rangiran, i koji negde ima reputaciju unutar zajednice kao mediji koji stvarno uvek govori onako kako jeste. Biramo klijenta sa kojima danas radimo, i pristupamo kreiranju sadržaja na taj način da ispričamo i njihove priče iz, naravno, poslovnog ugla. Ali predstavimo neke ljude koji zaista vode tu kompaniju, i koji će danas-sutra biti ili kolege ili nadređeni nekim ljudima koji će se možda prijaviti za oglas za posao. Ali to je opet samo jedan deo priče, jer je zaista, zaista široko i pool klijenata i pool tih nekih usluga.

Ivan Minić: Danas kada kažemo employer branding, to je već ima određenu povratnu reakciju. OK, ne u svim industrijama, ali našoj industriji, primarno u IT-ju i marketingu, ljudi imaju svest o tome. Kompanije koje nisu imale svest o tome, najčešće nisu ni mogle da privuku talenat koji im treba. Međutim, vi ste to krenuli da radite mnogo pre toga, što suštinski znači da morate da edukujete klijente. A da bi mogli da edukujete nekog, prvo morate da mu pokaže da vi znate šta radite da bi on trebao da vas posluša, što u principu, generalno, u marketingu nije baš tako jednostavno i vrlo često predstavlja ozbiljan problem, gde ti u nekom trenutka ti kažeš “OK”, kad radiš za klijenta, kada to izlazi kroz njegove kanale, u nekom trenutku kažeš: “E, ja sam vam rekao kako mislim da treba. Je li vi hoćete ovako? Nema nikakvih problema. Ja ću to da vam napravim i da vam dam. To je vaša stvar. Samo nemojte nigde da me potpišete i sve je OK.” Ali ovde to je nije tako. Ovde ti to ne možeš da uradiš. Zato što ti ako tako nešto uradiš, ti si pljuno po svemu onome što si pokušavao da izgradiš do tog trenutka. Voleo bih negde zato što u industriji u kojoj ste vi sada postoji svest. Ali tu svest je trebalo izgraditi. U mnogim drugim industrijama i dalje ne postoji svest. I dalje ljudi ne razumeju šta zapravo znači content marketing – marketing sadržajem. I šta znači praviti sadržaje koji je okrenut ka korisnika, a ne ka vašim interesima, gde interesi firme dolaze kao posledica toga svega. Misli, vrlo često, a i sam znaš koliko sam i ja prethodnih godina bio u sadržaju i cela ta priča sa projektom “Moja Firma”, koju su svi obožavali, i meni je omiljeni na kome sam radim – to je anomalija. To je danas anomalija. To je anomalija zato što su neki ljudi imali svest da bi možda trebalo da puste eksperiment koji se radi, jer to ne košta mnogo, a može da bude nešto dobro od toga. Onda su videli neke benefite, i branili te benefite pred ostalim ljudima u korporaciji. Pa, opet bez obzira na to koliko je bio uspešan taj projekat, nije opstao kroz celu tu priču. I gotovo nijedan takav projekat kada se radi ciljano za nekog dugoročno, teško može da opstane. Teško da ne ode u to nešto da se ukalja time da ispod teksta stoji veliki kreditni kalkulator, jer mi sad moramo da prodamo više kredita.

Kako u početku do klijenata?

Marko Mudrinić: Pa, da. Pazi, zaista… Od 2015. smo krenuli, već 2016. na 17. smo onako krenuli da probiramo ko su klijenti zapravo sa kojima radimo. Danas u Srbiji – OK, mi pre svega nismo toliko malo i beznačajno tržište. Ako nas porediš sa zapadom, da, videćeš mnoge rupe i propuste. Ali ima tu nekakav novac koji ti možeš da generišeš od toga što zapravo vodiš mediji koji se bavi jednom jako aktuelnom pričom i tematikom. Ne treba zaboraviti da je IT trenutno najvrednijih industrija u Srbiji. I logično da će negde prosto prosperitet koji doživljavaju naše kompanije biti ispraćeni sa strane medija koji prate tu industriju. To, dakle, ne treba zaboraviti. Mi smo možda i najsvetliji primer mediji koji uspeva da opstaje u Srbiji, ali pitanje da li bismo uspeli da se bavimo, ne znam, vinogradarstvom, koje ne doživljava neki eksponencijalni bum u izvozu, kao što IT usluge doživljavaju.

Ivan Minić: Mada, svaki dobar IT-jevac sada već ima vinariju. Ali, dobro, to je sad druga tema. 🙂

Marko Mudrinić: Ili kafeteriju, da. 🙂 Pazi, u početku smo do klijenata dolazili na raznorazne načine. Bilo je tu, naravno, malo i hakovanja sistema. Vidiš klijenta koji potencijalno ima neku kul uslugu, koju prepoznaš da mogao jednog dana da oglašava na “Netokraciji”, ili set nekih usluga. Ali ti je priča zanimljiva, i, OK, dali oni meni novac sad ili ne, hajde da probam da izgradim nekakav odnos sa tom osobom koja sedi u toj kompaniji ili sa tim timom. I onda kao, “hej, ćao, ljudi, mi smo ekipa iz “Netokracije””. Uvek je to u početku bilo ko smo i šta smo. Pošto kao moraš ljudima da objasniš, jer niko nije čuo za tebe. “Videli smo na društvenim mrežama…”, znači, opet ta proaktivnost naša. “Videli smo na društvenim mrežama ili na sajtu da ste lansirali novi proizvod. Nama je to kul zato što se bavimo novim tehnologijama. Da li biste vi bili zainteresovani da sa osobom koja vodi ovu priču u vašoj kompaniji uradimo priču?” I u većini slučajeva smo nailazili na poprilično OK reakcije. Sad zato što smo na takvom tržištu, ti kad uradiš zapravo potpuno OK priču, ništa vau, ali kada napraviš konkretan sadržaj, gde se malo iscimaš i postaviš neka pitanja, da i ta druga strana zapravo vidi da si se ti onako zainteresovao za to što oni rade, i da to nije samo set uniformisanih pitanja koje šalješ svakoj kompaniji sa kojom radiš intervju. Onda i ti ljudi malo više krenu da te prate. Pa, onda dođe posle par meseci ili godinu dana: “Hej, hajde da vidimo šta možemo da radimo! Imamo nekakav budžet, voleli bismo to da potrošimo!” To je sve izgradnja odnosa, kažem. Ja radim ovaj posao već osam godina. Verujem da u industriji ima jako malo ljudi koji ne znaju i tebe i mene. Takav nam je prosto profil, izloženi smo, i to je potpuno OK. Ali, znaš, u početku ti, naravno, neko cimanje, ali i dan-danas je to održavanje tih međuljudski odnosa. Da, mi imamo klijenta sa kojima radimo, ali isto tako ti moraš da budeš svestan da i ti klijenti često će te okrenuti telefonom i pitati za neki savet, koji ti možda nećeš naplatiti kroz nekakav konsalting, ali ćeš uvek tu da budeš za njih zato što treba da budeš tu za njih i zato što znaš da su ti oni pre svega i bliski prijatelji – mala smo mi ovde zajednica, pa uglavnom se trudim da sa svima budem na tom prijateljskom odnosu. A i drugo, nikad ne znaš šta će ti što si se realno iscimao, i uradio i pomogao nekome doneti kasnije. Ne vidim da je to neki super tajanstven recept, naravno, pored toga moraš da budeš neprikosnoven u stvarima koje radiš i moraš da održavaš jako visok kvalitet, ali to je, po meni, jedini recept da danas uzmeš da gradiš ovakvu neku priču na nekim jakim temeljima, koji ne mogu biti poljuljani tako što ćeš izači danas-sutra sa nekim tekstom, sa kojim se 95% tvojih čitalaca neće složiti, ali opet daje nekakvu argumentovanu notu nečemu što ti misliš da je problem.

Ivan Minić: Jedan moj prijatelj sa kojim jako dugo sarađujem, i koga mnogo volim, i koji je kroz razne firme i faze kroz koje je prolazio, uvek mi je govorio: “Ti si prva osoba koju ću da okrenem kada promenim posao.” I često je to tako i bilo. I neki od najlepših saradnja su došle kao posledice toga, između ostalog, i “Moja Firma”. Mi smo se upoznali kroz neki polukonflikt, s tim što taj konflikt nije bio sa njim, bio je sa njegovim tadašnjim poslodavcem. Samo što je on razumeo da ta moja kritika nije tipična internet kritika, gde polivaš fekalijama nekog drugog, nego kažeš: “Ljudi, meni stvarno ovo što ste vi uradili nije baš najjasnije. Malo mi je i glupo.”, i onda objasniš to lepo sve, bez vređanja i svega toga. On se javio, prošli smo neku priču, i tad sam čuo jednu – ima tome više od deset godina – tad sam čuo jednu jako zanimljivu stvar, i njegov tadašnji poslodavac, banka u kojoj je radio, koja je suštinski jedna od većih evropskih banaka, ali u tom trenutku na tržištu Srbije prilično beznačajna – bila je, recimo, 14. po veličini. I tada je prvi put, jer je uglavnom u regionu bilo mnogo više na toj lestivici, prvi put je odlučila da krene neku agresivnu, ozbiljnu kampanju da proba da privuče ljude, itd. Oni su radili neke vrlo kul stvari. Vrlo kul stvari, koje komercijalno ako razmišljaš isključivo kratkoročno kao većina ljudi ovde, nemaju nikakvog smisla. I jedna od stvari koje su radili je zapravo nešto što su doneli sa svog matičnog tržišta. A to je da postoji određena usluga, set usluga, kartica, i račun i set toga, koji je za studente, gde ili nema nikakvih troškova, bukvalno nikakvih, ili su to neki toliko beznačajni troškovi da prosto se ispoštuje taj student. I meni to, naravno, nije bilo jasno. Jer sam bio klinac u tom trenutku, koji prosto – jesam ja većinu stvari u životu radio dugoročno, ali nije mi bilo jasno da banka ima takav pristup. I baš smo pričali o tome, ja sam u nekom trenutku izgradio poverenje i sve to, i onda sam pitao: “A što vi to radite? -Vidi, naša banka postoji 140 godina u svojoj matičnoj zemlji, i to radi poslednjih 100 godina.” Zato što je logika da ako ti nekog podržiš u periodu kada je student, kada je đak, srednjoškolac – ti ga podržiš tada, ta osoba će neminovno biološki dođi do toga da se zaposli, a ti ćeš biti banka koja je bila tu. Ti si odnegovao nekakav odnos. I, da, odnos sa bankama nije baš nešto što može da se uporedi. Vrlo često ljudi menjaju banke zato što moraju, iz razloga nekih kredita ili tako neki stvari. Ali u principu, ako ne dođe do toga da ti baš ne možeš da odgovoriš na zahtev svog klijenta, on te neće promeniti zato što si ti bio tu kada je to njemu bilo važno i kada je njemu bilo potrebno. I tvoj pristup i moj pristup, čak i danas kada realno nemam dovoljno vremena da se bavim svim stvarima kojima bih voleo i svim ljudima kojima bih voleo da dam neko vreme, ja ipak nađem način i odvojim neko vreme bez zadnje namere, ali sa jasnom svešću i iskustvom 20 godina unazad, koje kaže: “Pomogao sam hiljadama ljudi. Stotine od njih su uspele. Stotine od njih kada su uspele su se setile, pozvale, preporučile.” I danas kada analiziram – mislim, ja nikad realno nisam marketirao to čime se bavim, niti… 90% ljudi i dalje ne zna čime se ja bavim, što je meni super. Ali 90% klijenata, projekata, svega je došlo tako nešto je neko zvao i rekao: “Meni je moj prijatelj. Meni je moja sestra. Meni je moj otac. Meni je moj sin.” Imao sam te momente sa predavanjima po školama, pa je to valjda deci bilo interesantno da neko dođe i da im priča nešto što je njima zanimljivo. “Meni su oni rekli da si ti car. I ja bih da pričam, pa da vidimo možda nešto tu bude, možda ne bude.” I uvek sam spreman da dam više nego što bih morao, i uvek sam spreman da taj momenat kada nešto treba da se naplati – odložim, jer neće 100 eura da promeni ništa u jednačini, ali ako ti ja pomognem da ti sa stepenika tri dođeš na šest, tada možemo da pričamo o nekoj saradnji koja je mnogo složenija, kompleksnija, i gde će to prosto dugoročno imati nekog višeg smisla. I jako mi se dopada što smo napravili tu paralelu. Ja mislim da je to negovanje i odnosa i klijenata i što ja u nekim situacijama volim da kažem, i školovanje klijenata na neki način…

Marko Mudrinić: Apsolutno.

Ivan Minić: Nešto što je neophodan preduslov, ali da bi to mogao da radiš, moraš da razmišljaš o tome da ti ovo što si sada uzeo planiraš da radiš narednih pet godina.

Poslovna kultura

Marko Mudrinić: Pa, da. Ja nekako ne vidim da je ovo neka priča koja ima rok trajanja. I gledao sam nekako kako da ubacim ovaj citat, jer je sjajan, ali pričali smo o našom zajedničkom prijateljicom. Milica iz “Stetoskopa”. Neki dan nešto sam se joj požalio, iskukao sam. I onda mi je zapravo onako jednu jako dobru rečenicu, jednu dobru misao. “Zašto misliš da posle ovoga ako odeš u neku firmu ili radiš za nekog, zašto misliš da ćeš uspeti tamo da imaš ono što sada imaš priliku ovde da napraviš.” I, evo, posle toliko godina, i dalje sam u “Netokraciji”, i dalje jako i izrazito grizem za ovu stvar. Zato što ja istinski verujem u to. Znaš, ja ovo, pre svega, ne doživljavam kao posao. Da, plaća račune, imaš ozbiljnu odgovornost, imaš i neke ljude koji rade tu za tebe. Imaš neke stvari koje moraš prosto svakog dana da budeš svestan da ovo nije ipak igra, da nije to neko pisanje nekog sadržaja iz 2012. godine, već je ozbiljan biznis. I sa takvim pristupom isto tako moraš da kažeš: “Dobro, moram da dam 110% sebe.”, neka i ja fejlujem pa ne uspem to da uradim, nekada sam smoren pa ne mogu baš da odgovorim svima na mejl. Ali uglavno je to za kao ljude, partnere, i istinske prijatelje sam, naravno, uvek tu. Kao što si ti bio lično za mene mnogo puta, a kukao sam ti dok nisam kupio “škodu”.

Ivan Minić: Tako je.

Marko Mudrinić: Da. Znaš, ja jednostavim to vidim kao nekakvu normalnu, poslovnu kulturu. Umetnost preporuke je nešto što jako cenim. Na primer, za “Netokraciju” jedan deo klijenata dolazi na preporuku, drugi deo je dolazio zato što smo uspeli tu neku prvu generaciju digitalaca – odrasli su uz “Netokraciju”. I to je jako bitno kada neko ko je, na primer, do pre par godina bio community manager – dajem blesav i banalan primer – pa je možda došao na neku seniorsku poziciju, pa je postao head nečega, pa sada kontroliše nekakve budžete i želi zapravo pored tih nekih silnih banera, silnih oglavašanja na bilbordima ili šta god, i da podrži neke kul stvari. Ako se ističeš kao osoba, kao mediji, kao tim ili ekipa koja radi te neke kul stvari i neprikosnovena je u tome, da to zaista bude ono malo kvalitetnije i malo više kvalitetnije od onoga što se inače radi ovde u Srbiji – logično je da se ističeš na mapi. I logično je da će se – “Aha, pa ima tamo onaj Minić, ima tamo onaj Mudrinić.” Ima možda još par ljudi koji, nažalost, staju na šaku jedne ruke, tj. na prste jedne ruke. Ali, to je to. Na takvom smo tržištu gde nemaš mnogo konkurencije, i onda iz toga proističu mnogo lepe prilike. Ja zapravo ne volim kada ljudi govori kako je u Srbiji zauvek loše, kako je ovde problem imati firmu ili sve te neke stvari. Znaš, ja nisam iskusan preduzetnik. Ja sam tek par godina u ovoj priči. Kada se osnivala firma u Srbiji, oblivale su me hladne kapljice znoja, ali i to čovek prođe. Pa, nauči šta je PDV. Pa, nauči šta su te neke stvari. Unajmiš dobrog knjigovođu, pa te malo manje boli glava. Ali, to su neke prirodne stvari koje se uče. Isto kao što se uči rad sa klijentima. Moraš da imaš neke predispozicije da u tome budeš dobar. Moraš da budeš prijatan. Ne možeš da sa klijentima da ideš da se svađaš. Moraš mnogo vremena da provedeš edukujući ih i govoreći im prosto da – “OK, slažem se sa vašim pristupom. Ali hajde da deo možda izdvojimo i da probamo nešto drugačije.” I vremenom to negde dođe na svoje mesto. A ako i ne dođe, znaš kako – sutra da se završi ova priča, ja iza sebe imam neverovatno iskustvo. I znam da preko noći mogu da se zaposlim. I da moji ljudi isto tako preko noći mogu da se zaposle. Zato što smo tim koji zapravo neguje neke jako retke vrednosti ovde u poslovnom okruženju. I, da kažem, oslobođeni smo tog nekog straha od propadanja, ako se vratimo na onu priču sa početka. I to je super, da ti onda poprilično oslobođen pristupaš poslu svaki dan, što je poprilično kul i veoma retko ovde u Srbiji.

Ivan Minić: Vaša pozicija je neobično. Nema mnogo industrija koje su poput vaše. Ali nije da ih nema uopšte. A specijalizovanih medija koji se bave tim nekim još industrijama u kojima apsolutno postoji prostor za tako nešto, suštinski nema ili ih ima na vrlo nekom rudimentarnom nivou. Možda, ako neko razmišlja o tome, treba da pokuša. I treba da pokuša na neki način koji neće ugroziti njegovu egzistenciju ili njenu, već nekom laganom progresijom da dođe do toga, ali ne da čeka da se stvore uslovi u kojima će sve biti idealno i savršeno. Jer takvi uslovi se nikad neće stvoriti nigde. Sa naše strane, pre svega, mora da dođe motivacija. Ono što mislim da je vrlo bitno, ti si dotakao toga, to je kada kreiraš jednu ovakvu priču, da ti imaš neku ideju kako bi to moglo da funkcioniše. Imaš i možda neki know how na koji možeš da se osloniš, koji, “OK, nije baš ovo tržište, ali suštinski slično je pa je negde prilagodljivo”. Ali apsolutno moraš da se adaptiraš situaciji u hodu. Apsolutno moraš da tražiš neka druga rešenja. Apsolutno moraš da tražiš neke backup varijante. Došli smo do toga da zahvaljujući, nažalost, činjenici da imamo koronu već koliko – devet meseci, osam meseci – čak i ono firme koje su bile fantastično stabilne i sjajne u ono što rade, ukoliko se nisu preorijentisale i našle način, jednostavno su se vremenom iscrpele i ne mogu više da opstanu.

Sposobnost prilagođavanja

Marko Mudrinić: Mislim, pazi, uzmi za primer samo event industriju. Jer kažem, “Netokracija” je mnogo stvari, pa između ostalog smo i konferencije. Nije tajna da su konferencije nešto što si, naravno, radio zbog uticaja. Jer želeo si da okupiš ljude u nekakvom prostoru da se diskutuje oko nekih tema, ali su one, naravno, i veliki izvor finansija. Jer su to veliki projekti koje ti radiš nekoliko meseci unapred, i koji uglavnom ti pojedu i džigericu i energiju.

Ivan Minić: Ali ti i ostane nekakav buffer koji onda može da pegla period koji dolazi, koji nije uvek izvestan i predvidljiv.

Marko Mudrinić: Tako je, tako je. Ja se sećam u martu kada je krenula ova čitava priča, ne znam ni da li sam pričao sa tobom o tom projektu, ali mi smo imali spreman projekat, koji smo jako dugo pripremali, koji je trebao zapravo da se bavi employer brandingom, i gde smo trebali da dovedemo prvog čoveka iz Gugla, koji je bio njihov regruter u prvim danima, koji eskalirao tima, tipa, sto ljudima u Irskoj na pet hiljada. Znači, ozbiljna faca. Trebali smo njega da dovedemo, da imaš gomilu nekih predavača. Znači, jedna klasična konferencija. I onako po pitanju cash flowa, to je trebalo da bude super pozitivna stvar za nas. Desilo se da sam kompletan program imao spreman kao prvi put u istoriji – znači, puštaš konferenciju, najavljuješ je koja treba da bude za mesec i po dana, cena karata – sve, kompletan program – sve je gotovo. I puf, dva dana posle toga korona, vanredno stanje. “OMG, kako ćemo da preživimo?!” Znaš, ume ovaj posao da bude malo i zeznut. Nekako gledaš koliki ti je mesečni burn rate, gledaš koliko ti je novca ostalo na računu. Uvek se trudiš da budeš u plusu. Trudiš se, naravno, i da si iskren sa ljudima ako treba… Mislim, slušao sam tvoje javljanje ispred garaže iz Hjustona. I, znaš, kao – “ljudi, ako je sad trenutak da cutujemo lovu zato što moramo da pregrmimo neki period…” – ti kao poslodavac, ne kao urednik ili kao vođa ili šta god, ti kao poslodavac, pre svega, moraš jednostavno da iskomuniciraš te stvari. Hvala Bogu, da ne kucnem sad ovde u drvo zbog mikrofona, nismo došli do te situacije, iako smo u startu morali veoma brzo da reaguje. Tu, pre svega, moram javno da skinem kapu Ivanu iz Hrvatske, koji veoma, veoma brzo prionuo na posao. Osmislili smo neke nove modele, gde smo zapravo ove naše usluge probali da standardizujemo, da bundleujemo tako da, na primer, uz par tekstova godišnje – gde ti zapravo dobiješ paket onoga što bismo mi inače radili custome sa sobom. Ali sada imaš opciju 1, 2, 3. Preporučena ti je druga opcija. Da li vidiš potrebe da se oglašavaš u ovom trenutku? Da, ne? Ukoliko da, ulazimo sa tobom u razgovore. I krajnje fer jedan pristup. To nam je pomoglo da dobijemo dosta novih klijenata. Naravno, da sada kažem, negde taj content deo… Da prosto više contenta sada radimo zbog čitave situacije. Ne možeš samo da praviš sponzorisan sadržaj. Moraš taj rast da ispratiš i ozbiljnijim nekim temama, koje ćeš pokrivati. I definitivno nam je plan da širimo taj content tim. Ali u tim trenucima ne možeš sad kažeš: “O, ne! Konferencije nema! Šta ćemo da radimo?!” Znaš, iskreno, ne verujem u te onlajn konferencije. Mislim da je to nešto što može u nekom manjem obimu da bude, ali kao konferencija definitivno ne. I mislim opcije su ti poprilično jednostavne. Ili ćeš da sediš ovako kao – ne sedim sada skrštenih ruku, ali ili ćeš da prekrstiš ruke i da kažeš “ne znam šta da radim”, ili ćeš da probaš da napraviš nešto drugo od toga. Nešto drugo što smo mi probali da napravimo ove godine se zapravo pokazalo kao jako dobra poslovna odluka. Opet, čitav intenzitet rada je takav da ti više radiš u 2020. godini. I svi do jednog u timu smo malo umorni, jer ova godina traje jako dugo. Bilo je tu mnogo izazova. Mi smo potpuno – hajde, prošli smo radili od kuće – tim smo koji funkcioniše OK, ali nismo toliko dugo radili od kuće. Pa je i tu bilo mnogo izazova koje smo morali da nekako izmapiramo, da probamo da ih rešimo. Super je što kada dođeš u situaciju da moraš opet da izađeš iz te neke komfort zone, a vraćam se na onu priču sa početka, ti zapravo onda imaš tu fantastičnu energiju. Neko kao da potpali vatru nad tvojom zadnjicom, gde jednostavno moraš da proizvedeš neko fantastično rešenje. Tako da smo rešenja sa kojima smo mi izašli za bolje vođenje tima, za vođenje redakcije, te neke tablice, nekakve preglede – sve to je danas rezultat te korone, koja apsolutno nije stvar koja nije ni bezazlena ni stvar za zanemarivanje, ali je nama pomoglo da budemo još bolji u poslu koji danas radimo. I, znaš, ja iskreno lično gledam pozitivnu stranu toga.

Ivan Minić: Dobro, nije uvek to lako, ali kada imaš situaciju koja je zahtevna, ako uspeš da se izdigneš iznad nje i da napraviš rezultat koji želiš – to je ste da pokušaš da izvučeš iz svake situacije ono najbolje što možeš za sebe.

Marko Mudrinić: I da na kraju dana, budeš zadovoljan sa tim. Možeš ti da težiš perfekcionizmu u mnogim stvarima, ali nekada je i dovoljno dobro sasvim dovoljno dobro.

Ivan Minić: Pošto si pomenuo to, i mislim da nam je to stvar sa kojom treba da završimo ovaj razgovor. Pošto si pomenuo to da u narednom periodu planirate da širite tim – u kom smislu biste voleli da proširite tim? A možeš to da odgovoriš i tako što bi odgovorio na pitanje: A šta bi ti sad poručio jednom novom, mladom Marku Mudriniću, koji bi se sada tebi javio, onako kao što si se ti javio Ivanu?

Poruka za mlade, nadolazeće snage

Marko Mudrinić: Ako postoji ne novi Marko Mudrinić, ako postoji neko ko se prepoznao u nekim mojim vrednostima – ja jako cenim kada se neko proaktivno javi. Javljaju se ljudi u poslednje vreme. To je možda negde odlika, ne mogu da kažem nove generacije, ali bih definitivno voleo da ima više ljudi koji se jave i koji ukoliko želiš da radiš u medijima, ukoliko su nove tehnologije iliti da kažem taj IT nešto te zanima i želiš da budeš u okviru toga, a interesujete pisanje, interesujete upoznavanje tih nekih ljudi – javi se. Ne moraš biti novinar. Rado ćemo da sednemo da popričamo na kafi ili na Skajpu, ako ništa. Planiramo širenje, doduše, to je samo plan. Ne znam da li će se desiti. Ova godina i čitava ova situacija sa koronom i ovo sve što se dalje dešava je jedan veliki znak pitanja. Treba malo biti i obazriv sa nekim stvarima, da se čovek ne istegne previše nego što može u datom trenutku. Ali neminovno je da – znaš, pokrenuli smo neke nove stvari. Od ove godine i mi imamo podkast. I to je još jedna od stvari koju ti pokušavaš da radiš na jedan jako ozbiljan i visok način, jer se bavimo aktuelnostima i tim nekim tematikama. Opet, isto kao u kod tebe, jednom nedeljno pripremamo epizodu. Baviš se aktuelnostima, što znači da često snimaš danas, pa za dva dana moraš da objaviš. Mnogo je to posla, ali vidimo iskreno to kao jednu novu stvar vrednu ulaganja. I super je što generalno i sa Pojačalom i sa par još nekih podkasta koje jako aktivno pratim – i ova priča dosta zaživela. Mislim da je scena i te kako bila spremna za ovu priču. Ali, eto, to je nešto u šta smo investirali. Pa, sad gledamo kako će se dalje to razvijati. Da li će se to izdvojiti kao posebna jedna stvar kojom ću se možda samo ja baviti ili ćemo morati da dovedemo nekog drugog. Trenutno je to kolektivni projekat, pa svo četvoro ljudi u timu rade na tome. Ali, znaš, kreiranje sadržaja, ali smislenog sadržaja. Ne samo nekih kraćih vesti. Za to moraš da dovedeš osobu u koju prosto moraš da uložiš jako mnogo, i bićeš svestan da narednih par godina ta osoba mora da sedi kraj tebe i da uči, i da ti moraš da se posvetiš toj osobi. To je ono što mene lično malo plaši. Jer ne smatram da sam dobar mentor. Mogao bih da radim na tome, i to su neke veštine koje definitivno želim u narednom periodu da poboljšam. Videćemo šta će se desiti. To su neki planovi. Sad znaš kako, imali smo planove i za 2020., pa se ova godina dogodila. Bože moj, šta je – tu je. Planiram ovim da se bavim još izvestan niz godina. Kupio sam “škodu”, tako da imam sve predispozicije da nastavim da se bavim ovim poslom. I, u principu, tu smo već dugi niz godina. Ali gledam da ne doživimo sudbinu naših starijih kolega, koji su zapravo radili u nekakvim tehnološkim magazinima. I da ne dođe to vreme kada, ne baš preko noći, ali kada ćemo jako brzo postati nebitni i nerelevantni. To mi je zapravo najveći strah – da ne prepoznam kada brod krene da tone, i da onda kao gledam gde je prsluk za spasavanje. Nego zapravo da gledam da se prilagođavam nekim novim stvarima i nekim novim tematikama. Pa, Bože moj, ako to znači da moram da igram TikToku – šalim se, neću igrati na TikToku – ali, znaš, trudim se da ostanem relevantan u onome što radim i verujem da je ova priča sa IT-jem nešto što ćemo i u narednim godinama definitivno morati da pratimo, jer je neminovno da se industrija razvija. Šta više, u koroni i u ovo doba globalne pandemije, ovo je jedna od retkih grana koja se razvijala. I baš zbog tog nekog napretka verujem u to da ćemo i mi nastaviti dalje da se razvijamo. I da, ako je ova godina bila malo teža u odnosu na prethodnu, da ćemo svakako već u narednim godinama moći i da širimo tim i da ovu priču dižimo na jedan viši nivo.

Ivan Minić: Ja bih samo voleo da kažem kao neko ko je u sličnim pričama i vrlo često je bio u potrazi za raznim vrstama saradnika koji mogu da kreiraju sadržaje, a gde je najčešće preduslov da krenemo u neku saradnju bio to da postoji volja, želja, posvećenost, a ne nužno neko preterano iskustvo i ne znam kakva istorija pisanja i čega god. Da ako postoje svi ti preduslovi, ako to nekog stvarno zanima, ako postoji jaka volja i želja, ako postoji ideja da zanatski deo nije problem da se zanatski deo nauči, da niko u startu neće napisati fantastičan tekst bez obzira na talenat i sve ostalo, ili barem neće napisati pet fantastičnih tekstova, jedan možda i napiše – ali da to ne treba da bude strah i to ne treba da bude nekakva velika barijera koja sprečava ljude da se jave. Taj deo će naučiti. Samo je bitno da zaista žele da se u tom smislu ostvare, i da mogu da ti se jave, i da ćete onda videti da li postoji modelitet po kome možete da sarađujete.

Marko Mudrinić: Naravno.

Ivan Minić: Ali da svakako ako neko ima potrebu da nešto kaže, a da je to u skladu sa onim što radite, da će se naći prostora i da će se naći dovoljno podrške sa vaše strane da se to uobliči i dovede u nekakav format koji može da se prezentuje. I da to može da bude neki novi prvi tekst koji se neće objaviti direktno nego će ga neko pregledati. 🙂

Marko Mudrinić: Da, da. Želim takvu inicijativu od ljudi. Ali, šalu na stranu, ja jako sam uzbuđen zato što će doći – mislim, evo, sa dve osobe koje rade u mom timu taj momenat je već došao. Jako sam ponosan na njih. I prateći njihov poslovni razvoj, u smislu pisanja i kreiranja sadržaja, ali jako sam uzbuđen zato što će neminovno doći taj trenutak gde ću ili prepoznati neku novu osobu u kojoj vidim neke vrednosti koje sam video i u drugim ljudima, pa da ne kažem, čak vidim sebe malo – možda zvuči previše kao veliki kliše, ali, dobro, rekao si ti na početku da sam ja tvoje dete. Ali zaista se raduje i jedva čekam da dođe taj trenutak da prepoznam takvu neku žar i pasiju u tom nekom novom klincu. Ono što mene možda samo negde brine jeste da to možda neće biti u pisanom formatu, nego će biti u nekom drugom formatu, na nekoj drugoj mreži koju ja možda onda neću shvatiti ili najbolje razumeti. I to potpisujem pod taj neki strah od budućnosti…

Ivan Minić: Od starosti. 🙂

Marko Mudrinić: Od starosti… Pa, jeste. Pa, jeste. Bože moj, nisam ni ja mlad. 🙂

Ivan Minić: Vidi, mnogo puta su se pojavljivali trendovi gde ja to jednostavno ne razumem, ali klinac, sin mog drugara, koji je 2000. godište, sve to meni lepo objasni. Dobro, OK, možda je to ta barijera tih 15 godina razlike.

Marko Mudrinić: Ja sam rekao, šta god da dođe, ako dođe do toga da “Netokracija.rs” više ne postoji kao pisani mediji, već jednostavno zapošljavamo gomila dženzijevaca, koji na TikToku saopštavaju ljudima vesti – ako postoji poslovni model iza toga, Tadić će ga prodati. 🙂

Ivan Minić: Tako je. To negde postoji kao neophodnost da pratiš stvari koje se dešavaju i da se prilagođavaš promenama i trendovima. Ne po svaku cenu, ali ne možeš da budeš nesvestan toga šta se dešava u tvojoj industriji.

Marko Mudrinić: Naravno, naravno.

Ivan Minić: Hvala ti, Marko.

Marko Mudrinić: Hvala tebi, Ivane. Bilo je veliko zadovoljstvo.

Ivan Minić: I svaka čast još jednom na odluci da postaneš čovek i kupiš “oktaviju”, bez obzira na to što si je dva puta slupao za sedam dana. Zažmuriću, zažmuriću po tom pitanju. Hvala Vama što ste nas slušali i gledali. Obratite pažnju na i to šta Marko i ekipa izbacuju u svom podkastu. To su neke, pre svega, marketinške, tehnološke teme. Ali verujem da postoji dosta onih o kojih se negde slažemo i preklapamo, i ja lično pratim. Verujem da može i Vama da bude interesantno. Ima mnogo tema koje su interesantne, a koje možda na prvu loptu ne dobijaju toliko pažnju. I to je često posledica toga što možda gost nije na prvu loptu iz mejnstrim ugla atraktivan kao takav. Ali vrlo često se u takvim pričama i kod nas i kod vas krije mnogo veća vrednost nego u onome gde to bude zaista neka dobra zabava, i to bude zaista neki lep razgovor, ali osim toga ne ostavi ti previše nečega što možeš da ispratiš. Tako da verujte autorima, verujte da zato što je Galeb pozvao nekog, zato što sam ja pozvao nekog, zato što je Marko pozvao nekog – treba da ga poslušate, iako Vam na prvu loptu ne deluje zanimljivo. Zato što ako smo ih mi odabrali, verovatno postoji razlog. A radili smo toliko dugo na tome da bi možda trebalo da nam verujete. Eto, toliko. Hvala Epsonu. Hvala Vama na pažnju. Hvala tebi što si gostovao. Vidimo se sledeće nedelje.