Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Brkljač: Bolje te našao! Hvala ti puno na pozivu.
Ivan Minić: Kada dođemo do toga kojim putem si ti stigao do “Tačke povratka”, ljudima će biti mnogo jasnije i motivacija i sve ostalo, ali hajde da probamo ukratko u par rečenica objasnimo šta je uopšte projekat “Tačka povratka”.
Projekat “Tačka povratka”
Ivan Brkljač: To je u principu jedan novi način komunikacije sa našom dijasporom, i ljudima koji su potencijalni povratnici. U principu mi pokušavamo da budemo jedna podrška, jedna platforma podrške našim ljudima koji su preko, u inostranstvu, a žele neku vrstu odnosa sa Srbijom ili da se fundamentalno jednog dana vrate ili da investiraju ili da svoje vreme doniraju ili energiju, znanje. Sve se bazira na razmeni informacija i znanja. I u principu ta cela ideja se izrodila na konferenciji “Talenti na okupu”, gde u principu su se okupili talenti iz inostranstva i talenti našeg domaćeg društva. I tada su određene srpske dijasporske organizacije i klubovi rekli kako je potreban novi vid komunikacije sa njima, i kako oni žele jednu aveniju ka kojoj mogu da iskažu i svoje probleme, i neka nerazumevanja, i da traže pomoć. I to se jedno godinu dana se razmišljalo koji bi to forma, format moglo da bude, i došlo smo do toga da je u ovom trenutku mi kao “Tačka povratka” smo jedna prva kontakt tačka ljudima koji se vraćaju ili hoće da saznaju više informacija kako da budu u kontaktu sa ljudima iz Srbije, ali ne na tom prihvatnom nivou, nego hoće da ulože vreme ili novac u određene projekte, a mi tu budemo da im damo sve informacije i pomoć.
Ivan Minić: Da napravite tu spojnicu. Jedna od stvari koja je, recimo, možda bila najvidljivija vezano za sam projekat, a da desila se relativno na početku, je bila vezana za značajnu pomoć, podršku koju se pružali tokom perioda korone, lockdowna, i svega toga, gde su mnogi od nas, uključujući i mene, bili upućeni pored državnih institucija, koje realno nisu mogle da ishendluju taj obim upita i svega, bila upućena i na vas za dosta informacija koje se tiču toga kako da se bezbedno vratimo nazad i koji su način. Na neki način da imamo, upravo to što si rekao, point of contact. I tada mislim da je dosta ljudi i čulo za celo priču.
Pandemija kao prekretnica
Ivan Brkljač: Jeste, to je bila neka svojevrsna vrsta vatrenog krštenja. Tada svi su bili u nekoj novoj ulozi, novoj poziciji, niko od nas nije tačno znali šta će raditi sutradan, a kamoli kada su se zatvorile granice. Eto, mi smo dobili taj neki zadatak da budemo pomoć Ministarstvu spoljnih poslova u prikupljanju informacija gde se tu naši ljudi nalaze, i to je zaista… Mi smo gledali relativno skoro, mislim da smo u prvih dvadeset dana otkada smo počeli to da radimo, znači 17. marta mislim da su zatvorene bile granice, znači u narednih 20 dana mi smo obradili 5326-7 zahteva koji su nam pristigli svakojakim putem. Pošto je to u početku bilo i mejlom, telefonom, pa i Instagramom, Linkdinom. Mi smo nekako uspeli da organizujemo sve to u jednu Gugl formu gde dobijamo prave informacije, i onda smo praktično u koordinaciji sa Ministarstvom spoljnih poslova i Kabinetu predsednice Vlade, praktično napravili tu vezu da prioritizujemo ko su ljudi koji su na te letove koji su slani išli. A prioriteti su bili studenti, medicinski radnici, drugo osoblje. Tako da je postojao neki kriterijum koji smo mi poštovali, i onda smo naše spiskove slali, uparivali sa praktično DKP-ima, tj. diplomatsko-konzularnim odeljenjima, i taj način su ti spiskovi formirani kako bi ljudi mogli da se vrate. Ono što je bila neka naša tada posvećenost i možda prednost u odnosu na druge institucije jeste da smo mi stvarno danonoćno radili. Mi smo kada se to desilo, ja sam uspeo nekako na brzinu da dignem tim od desetak ljudi na noge – mislim za nekih 12 sati – i onda smo mi stvarno aktivno svo vreme radili. Sećam se nešto smo baš tih tri nedelje, četiri nedelje prvih mi smo po sam svaki budni sat smo praktično radili, trudili se da te informacije što ažurnije budu, i da donosioci odluka na kraju krajeva znaju gde u ovom trenutku gori. I onda je…
Ivan Minić: Mislim da je u suštini najveći izazov i nešto sa čime generalno ne samo naše institucije, nego generalno institucije ne umeju da se nose je kako sistematizovati podatke iz različitih izvora. Jer čak i ako one dolaze iz samo jednog izvora, to je veliki izazov. Ako dolaze sa pet različitih strane i na kraju treba da se sliju na jedno mesto, to je nemoguća misija. Naročito sa našim institucijama koje često vrlo loše sarađuju i međusobno, a i interno. Tako da puno hvala na tome. Meni je značilo da imam mesto za informisanje koje je u razumnoj meri i ažurno, i daje nam konkretne informacije. Ne mogu da kažem, bilo je i nekih informacije koje su dolazile – mi smo bili u Sjedinjenim Državama – bilo je nekih informacije koje su dolazile i iz našeg konzulata u Čikagu, itd. Ali vrlo često su te informacije koje su došle zvaničnim putem kasnile po sedam dana za onima koje su došle poluzvaničnim ili nezvaničnim putem. Tako da još jednom veliko hvala na tome.
Ivan Brkljač: Nema na čemu.
Ivan Minić: To je ono na šta si sad fokusiran. Postoji dosta stvari koje su tome prethodile. Ali kako mi to obično radimo u Pojačalu, početak cele priče je i negde početak tvog osvesnog života. I najvažnije pitanje koje svakom postavim: šta si hteo da budeš kad porasteš?
Dečji snovi: Od đubretara do pilota
Ivan Brkljač: Vojni pilot. Međutim, ja sam u godinama kada je trebalo da odaberem u koju srednju školu da idem. To je bila 2003., na primer. Mislim, ratovi su toliko sveži bili i sve to, gde je moja majka kada je čula da sam ja popunio aplikaciju da želim ono ranije – pošto mislim nešto morao si ranije da…
Ivan Minić: Da, da. Posebno je bilo i testiranje.
Ivan Brkljač: Tako je. Ja sam tražio u školi da dobijem to posebno testiranje, međutim, majka je saznala i onda mi je zabranila. Tako da je to ono što se sećam. I tu svašta nešto mi je… Ima jedna kad sam 7 g. imao, tad sam žarko želeo da budem đubretar. Svako jutro oni su dolazili, meni je bilo prekul što su oni na tim kamiončićima voze nazad i što je njima tako dobro. Tako da to mi je možda bila prva želja. Ali ovako da se sećam nešto malo svesnije bilo je pilot. Nekako uvek me letenje inspirisalo, ali, eto, otišao sam u srednju školu, gde mlad otišao iz Srbije. Sa 14 g., u stvari, u jedan internat u Švajcarsku, i tamo sam završio srednju školu američku. I nakon toga sam otišao na fakultet u London, nešto malo razmene u Španiji. Profesionalnu karijeru sam zapravo započeo u Budimpešti. Tako da sam ja u principu, i cela ova motivacija za “Tačku povratka”, dolazi iz tog razvojnog puta koji je negde napolju bio za početak. Ali sam uvek nekako želeo da se – znao sam da ću se vratiti u nekom trenutku.
Ivan Minić: Glupo bi bilo da se ne dotaknemo toga, ali tvoj otac, Branimir Brkljač, koji će nadam se jednog dana isto biti gost ovde, to će biti prvi slučaj da imamo oca i sina ako se desi, je jedan od pionira, da kažemo, i te neke preduzetničke strane koja se pritom proširila izvan okvira samo ove zemlje, a sa druge strane, i jedan pionira jednog potpuno drugačijeg marketinškog pristupa koji je ovde bio nezamisliv. Ispostavilo se da ako radi na nekim razvijenijim tržištima, verovatno radi i ovde ako se prilagodi. I verujem da su okolnosti odrastanja uz njega i odrastanja uz sve te neke ljude koji su tu bili u okruženju – ja se sećam nekoliko njegovih intervjua gde je on pričao kako je bilo raditi sa Sakan i sa celom tom ekipom. I ti si tu negde, i ja sam negde imao sličnu priču. I moj otac je bio u marketingu, i mene je marketing zainteresovao kad sam shvatio od njega šta je to: kada je to neka prilika da neku svoju kreativu prebaciš na nešto primenjeno, da to nije samo apstrakna stvar, nego nešto vrlo konkretno što daje rezultate. Kako je tebi to izgledalo? Odnosno kako ti je to sve delovalo u tom trenutku kad si klinac?
U očevom okruženju
Ivan Brkljač: Pa, kao igra. U stvari, ja sam prvi novac koji sam ikada zaradio, bio sam u 3-4. razredu osnovne škole, kada su – pošto, jelda, “Studio Moderna” i “Top Šop” su bili tu već u Srbiji, na tržištu, postavilo se pitanje kako da se neki autići da se zovu. Pošto je bilo neki, na primer, ako “Hot Wheels” bi na engleskom naziv, ja sam trebao da anketiram moje…
Ivan Minić: Da uradiš istraživanje tržišta među drugarima.
Ivan Brkljač: Pa, da. Drugare iz razreda da ih anketiram, da vidim kako da napravim predloge kako bi mogao da se zove na srpskom taj proizvod, i da onda sprovedem neku vrstu anketiranja i glasanja. I to je bio prvi neki novac koji se sećam da sam zaradio. Kao dobio sam malo veći džeparac tog meseca. I to je uvek tako nekako bilo. Ja sam i sa 12-13 g. već radio u magacinu “Studio Moderne”. Štrikao sam “Kosmodisk, tako smo mi to zvali. Pošto “Kosmodisk” se tada pravi još uvek manuelno i ručno. Ti dobiješ ovako plastična rebra, onih šest rebara, i ono jedno dugačko. Dobiješ kolut kanapa ovako, onog rastegljivog. Ja nisam imao jagodice čitave… Svako leto nisam imao jagodice zato što ti kada sečeš to na dužinu, moraš da ga spališ malo, da zavrneš, da se ta guma koja je ispod tog tekstila malo istopi i da dobiješ špic. Nisam imao jagodice na prstima. Sećam se, koje je to vreme bilo, kada ti napraviš jedan “Kosmodisk”, ti dobiješ sve delove, i ti ga sklopiš po toj nekoj šemi, ubaciš uputstva, zatvoriš, deklaracija. To je bilo 10 dinara po “Kosmodisku”. Ja se sećam, odradim 50 komada dnevno, toliko je bilo otprilike toliko. Rekord mi je bio mislim 80. Tu imam 800 dinara za Štrand. To je plaža u Novom Sadu, vid naš glavni. Pa sam to radio… Uvek je to nekako bilo, sad kad razmišljam o tome, bio sam uključen. Kad sam malo ojačao, kad nisam bio baš tako mali, radio sam baš i u magacinu. Onda kad sam mutirao, javljao sam se i na telefone. A kad sam engleski malo bolje savladao, onda sam prevodio te skripte, u stvari, koje su teleoperateri koristili ili inbound ili outbound pozive. Tako da, u stvari, ja sam nekako od starta bio involviran i u njegov tadašnji biznis, i uči sam tu korak po korak neke stvari. Tako da kada sam završio srednju, fakultet, u stvari, i kad sam počeo da se bavim marketingom na društvenim mrežama – što ne znam da li znaš, ali, inače, mojih prvih tri godine moje karijere upravo bilo to – je potpuno nekako bilo prirodno. Samo sam trebao tehniku i alate da naučim. U stvari, narativ kako da sklopim neki oglas je postao relativno – mislim, bio je već relativno tu. Tako da ja to pamtim kao neku igru, koja je, eto, tako oduvek bio tu. Marketing mi nekako deluje kao da je oduvek bio tu, uz mene, na neki način.
Ivan Minić: Kažu ljudi koji se, da kažemo, ozbiljno bave prodajom – ja nikad nisam zalazio lično u to previše, jer mislim da nemam talenta baš za to, iako ne mislim da je talenat preduslov – ali ljudi koji to znaju, i koji su stvarno u tome, i u tome su na nivou nauke, na nivou istraživanja, na stvarno dubokom nivou, su u dosta navrata mi rekli: “Znaš, sve je to super, svi ti priručnici, sve to. Ali telesales – telesales je zakon!” Znači, stvari koje su radile na telesalesu, koje su optimizovane godinama za telesales, uz vrlo malo prilagođavanja, zapravo i dan-danas kidaju bolje nego bilo šta drugo što ti na neki način optimizuješ. I to mi je bilo fantastično u tom nekom periodu kada si razmišljao – masovna percepcija je bila reklama mora da bude kratka, mora da bude efektna, mora da bude pamtljiva. Sve je to tačno. Ali ne mora da bude kratka. Mislim, moraš da imaš nešto što je punchy, nešto što je zapamtiš, nešto što će da ti ostane. Ali zapravo taj storytelling, posebno taj neki deo testimonijala koji su danas vrlo retko autentični, iskreni, a to je jedini testimonijal koji ima smisla, čini mi se da je to bilo prvi susret ovog tržišta sa tako nečim.
Prvi testimonijal: “Kosmodisk”
Ivan Brkljač: Pa, da. Imaš tu – još jedna dodatna, porodična komponenta, u stvari, u svemu tome. Jedan od prvih testimonijala ikad rađen na ovom tržištu bilo je za “Kosmodisk” i Vesna Vulović, žena što je pala sa 10.000 m. Taj testimonijal je snimala moja majka. Tako da ona je produkcijski – i dalje se bavi produkcijom moja majka, otac sa te konceptualne strane. Tako da je meni to, da kažem, porodično bilo to. Ali, jeste, to je jedan od prvih testimonijala koji je snimljen. U stvari, ima brdo tih primera koji su u nekom, hajde da kažemo da li sad starijoj generaciji, možda to baš klinci ne znaju, ali imaju ti neki izrazi koji su ostali: “Da nije bilo, ne znam, ne bi bilo slatko na mom stolu.” To su neke stvari koje su ostale zato što su to stvarno bile autentične priče ljudi koji su se javljali zato što su bili zadovoljni. Kada budemo dogovorili da Bane dođe jednom kod tebe u podkast, moraš ga pitati u stvari kako je on došao u kontakt sa “Kosmodiskom”. Mislim, kad kažeš “Kosmodisk”…
Ivan Minić: Čuo sam priču, i mora je ispričati. Generalno ceo taj momenat oko “Kosmodiska”, gde je – hajde, otkriću detalj, ali svako je najzanimljiviji deo u samoj priči – ali detalj gde on kaže: “Ja ne znam kako ovo radi. Meni nije jasno da ovo radi. Ali postoje svi nalazi da to radi. Ne mogu da uskraćujem ljudima nešto što funkcioniše zato što ja ne razumem zašto.”
Ivan Brkljač: Pošto je moj jedan surovi, i kako da kažem, realista sa te strane. Sve što ne može da opipne ili da konceptualno, kognitivno razume, nije nešto što je u realmu onoga što on smatra da je… Ništa nije opipljivo, ne veruje u to. I onda je potpuno igra sudbine, da se poigra sudbina s njim, da mu je u ruke dala nešto što apsolutno ne razume, u šta da mu neko drugi objašnjavao ili da nije bio on u svojoj koži tada kad se to dešalo, da verovatno ni on sam ne bi verovao. Ja znam te neke banalne primere. Mislim, svakako želeo bih da ostavim, to je svakako njegova priča, pa neka on ispriča do kraja. Ali taj njihov prvi taj slogan je bio: “Izgleda šašavo, ali deluje.” Inače, to je valjda ista žena koja je smislila slogan za “Peščanik”: “Ako vam je dobro, onda ništa.”
Ivan Minić: Odlično vam idu slogani! 🙂
Ivan Brkljač: Da, da. 😀 Baš je ta priča kako se sa “Kosmodiskom” susreo i šta se kasnije sa tim desilo, to je stvarno… I kako je to otvorilo razvojni put i “Studio Moderne” i “Top Šopa”. Mislim, on nije, to si rekao, izašao iz granica ove zemlje. On je počeo u Sloveniji, zapravo. Tek je posle… Srbija je bila peta-šesta zemlja u kojoj su oni došli nakon toga. Ali to neka ostane za njega. Ali svakako je i kroz to moje detinjstvo, “Studio Moderna” i “Top Šop”, bio sastavni deo mog razvojnog puta da bolje razumem kako… Jer to što kažeš, ja sam i od malena uvek formatirao svoje probleme. Mislim, i oglase kada sam kasnije radio, jeste prvo definišeš šta je problem. Vidiš koja emocija to konkretno treba da pogodi: da li to nešto da im rešavaš problem, da li je to neki bol, da li je to nešto. I onda nudiš rešenje. Imaš tačno razvojni put, i mislim da sam i ja počeo da razmišljam na taj način zato što sam puno toga valjda u mladosti sreo.
Ivan Minić: Šta je tebi doneo odlazak prvo u srednju, onda na fakultet? Šta ti je nešto što dobijaš kao upozovanje i drugih sredina, i drugih nacija, drugih kultura, mentalnih sklopova? To uvek, naravno, donese neka širinu, ali na tebe konkretno?
Odlazak u švajcarski internat
Ivan Brkljač: Pa, pazi. Ja sam otišao iz Novog Sada nakon 8. razreda. I prvo sam bio u internatu u Švajcarskoj, u kojem su u sobi koja je, na primer, 3×4, nas trojica smo bili. Delili smo kupatilo sa još jednom sobom u kojoj je bilo njih četvoro. E sad, zamisli iz jedne novosadske osnovne škole u kojoj nije baš velika različitost da vlada, možda ima po koji Mađar, Slovak, Rusin. Uglavnom je to bilo sličnih ljudi sličnog nekog backgrounda. Odjednom ja u sobi sa… Moji prvi cimeri su bili Von Kjo Li iz Južne Koreje, i Stefan Žan-Pjer iz Teksasa, koji je bio crno, tamnoput. Kupatila smo delili sa – jedno malo kupatilce bukvalno u nekoj zgradi koja ima 400 g. fazon. Nisu to baš neki uslovi, vrlo askecki. U Švajcarskoj, ali zapravo nije uopšte… Pošto, pazi, u taj jedan sobičak treba da stane tri kreveta, tri stola, i tri ormara. I kupatila smo delili sa Japancem, Tajvancem, Korejancem i Nigerijcem. Ali, eto, kako se tu stvari nekako krenu da ti se otvaraju. Zamisli iz jedne dosta homogene sredine, ti odeš u jednu takvu heterogenu sredinu, u kome su svi došli sa različitog kraja sveta. Recimo, Ahmedovi roditelji, tj. on je u tom trenutku kad smo mi počinjali školu, otac mu je bio potpredsednik Nigerije. Imao 33. braće i sestara on na početku našeg školovanja. 37 kad smo završili. Najstariji brat mu ima 45 g., bio je desna ruka ćaletu. A najmlađa sestra ili brat su mu bili bukvalno novorođenčad. Imao jednu bivšu ženu i četiri sadašnje. Znači, potpuno neka promena sredine, razumevanja, kako može da… Pa, kad upoznaš nekog ko je iz Indije, pa ti roditelji imaju ugovoren brak. Pa, ovde neka vrsta poligamije, ovde ugovoreni brakovi – ti shvataš da, u stvari, postoje druge matrice koje se negde paralelno razvijaju. Meni je bilo užasno teško u srednjoj školi. Jer ja sam se jako loše prilagodio u prvim godinama. Nisam znao… Napravio sam jednu ključnu grešku, u stvari. Prvi dan škole, i sad ja u odelu. Prvi put nosim odelo. Imaš uniformu tu, novi jezik, novi grad, novi ljudi. Sve je novo, razumeš. I sad ti dolaziš tamo, malo si nesnađen. I sad ja vidim prvi lunch break, ide pauza za ručak nakon prva četiri časa. Dolazimo, i sad svi oni idu u taj student lounge, gde sad svi bleje. Ja dolazim, vidim svi igraju stoni tenis. Ja rekoh: “Izrokiraću i ja stoni tenis.” I stanem ja u red, dođe moj red, dođe stariji klinac i uzme reket ispred mene. I sad ja njemu na onom tarzanskom engleskom: “Give me the racket!” I on tu: “Nemaš tu šta… Hajde, ti si klinac!” I sad ja od straha, brate, gledam. 30 ljudi me gleda šta ću ja da uradim, i ja mu nešto pretim. “Hajde, daj mi! Moj je red!”, i on kao: “Šta ćeš ti?” I ja iz straha šta ću, skočim, šutnem ga u glavu, brate. Ja nisam znao da je to bilo zabranjeno tada. Bukvalno, kao u zatvoru, ne znaš kako da se ponašaš. I sad to se prvi dan desilo. Drugi opet su nešto napali kad su čuli da sam to… Ja sam se i drugi dan pobio. I više se nikad nisam tukao. Ali upao sam u taj stereotip biti Srbin negde. Jer to je 2004., ratovi su baš skoro desili. Ja kad sam prvi put zvao moje prijatelje, to je već 2006-7., da dođu kod mene u posetu, njih roditelji nisu puštali. Znači, mi smo već bili tinejdžeri sa 17 g., ja nisam mogao nikako da ubedim da dođu u Srbiju. Tek sa 17 g. došao neki prvi moj drug, koji je probio taj stereotip, i onda kad se čulo da ovde zapravo može i lepo da se druži, i provede, i da su ljudi strava i sve to – je to krenulo. Tako da ja sam se tu, u stvari, u ta prva dva dana nisam se snašao. U stvari, ja sam se snašao kako sam znao i umeo, ali to je me kasnije obojilo u drugom nekom domenu. I ja četiri godine nisam znao što sam ja nesrećan. Jer ja sam stavljen u jednu ulogu koju sam posle krenuo i da igram. Ja sam krenuo da igram ulogu nekog ko je nasilan. Onda dođem, sednem u avion, dođem dva sata iz Milana, doletim ovde, i ovde sam opet ovaj lik unprofor, bleja, brata, ništa. Samo bi da se družim, i normalan sam. I onda se vratim tamo i mrštim se. Potpuno nesnađen. Bipolarni život sam vodio. I tek sa fakultetom… Naravno, puno se tu drugih stvari razvijalo. I ti kada, u stvari, imaš toliko dodira sa različtim pogledima na život, ti počneš da razmišljaš o tome kakav je tvoj, sa kojim delovima se slažeš, sa kojim se ne slažeš. Potpuno si u nekom trenutku izgubljen, ali nalaziš neki svoj put negde. Tako da ono što mogu da kažem, ti prvi četiri godine u Švajcarskoj, ja sam brojao dane i sate kada ću da se vratim nazad. Jer bukvalno postojali su dani kada sam ja govorio sebi: “Nemoj danas da odustaneš. Odustani sutra.” I tako sam ja izgurao. Pošto je meni uvek bila opcija da se vratim, a pritom moje društvo ovde – srednja škola u Srbiji, znaš kakva je. Samo žurke i zezanje. To ti je u glavi jedino. A ja: “Nećeš valjda na prvom velikom životnom testu da padneš?” To mi je bilo u glavi, i: “Odustani sutra. Odustani sutra.” I nekako izguram četiri godine toga. Baš mi je bilo teško. Ali to je, kako da ti kažem, upoznao sam i sebe, i da mogu da u nekim problemima istrajem. I onda je posle sve bilo lakše.
Ivan Minić: Nisi bio vojni pilot, ali si prošao vojni dril. 🙂
Ivan Brkljač: Da, da. 🙂 Pa, imali smo… Pazi, moja škola ti je imala svako jutro kad se probudiš, moraš da središ svoju sobu. Imaš room inspection. Znaš kako ti izgleda dan: od osam ujutru do četiri su ti časovi, imaš samo pauzu za ručak od sat vremena. Onda od četiri do šest treninzi. U šest i petnaest završiš svoje treninge, istuširaš se. U sedam odeš da klopaš. U petnaest do osam je mandatory check-in u dormu. Od osam do deset mandatory study hall. Moraš da učiš od osam do deset uveče. U jedanaest ti gase svetlo. I tako ti je, brate. Još sam ja imao dil sa mojima ako su dobre ocene, a uvek su bile dobre ocene, kad dođem kući, nema nikakvih pravila. U fazonu, mogu da budem free. I onda imaš tamo zatvor, i moraš da si vikendom u deset-jedanaest u dormu. Ovamo, dođem kući u šest ujutru, sa Štranda ili nekih izlazaka prvih i to, kad sam bio klinac. Potpuno… Ali, šta ćeš, tako je bilo. 🙂
Ivan Minić: Da li je bilo nešto što te je povuklo… Kako je uopšte izgledalo to što ste učili? Mislim, ti ne možeš da napraviš paralelu, jer nisi išao ovde u srednju školu, ali možeš da imaš neki odnos prema tome.
Švajcarski i srpski obrazovni sistem
Ivan Brkljač: Dobro, ali sam znao sve. Pa, naše obrazovanje je bilo – mislim, obrazovanje sa kojim sam ja tamo otišao je bilo puno bolje nego ono što su drugi imali mog uzrasta. Primera radi, ja sam već u 9. razredu, ti. 1. srednje, završio sve ono što ti je neophodno iz matematike da imaš, da bi maturirao. To je bila ta algebra 2, koju sam ja u 9. razredu prošao. Nisam ja bio neki vrsni matematičar, bio sam OK. To je uvek bilo 5, eventualno neka 4. se desi. I uvek sam imao na kraju 5 iz mate. Ali nisam išao na takmičenja, nisam ja neki sa strane bio preterano sposoban matematičar, ali tamo sam u 9. razredu dobio zlatnu medalju kao najbolji mladi matematičar. Nije uopšte bilo… Ali, ne znam, jednostavno mi smo imali – sveobuhvatno naše znanje je bilo mnogo šire nego što su druga deca imala tamo. Jedino što je onda prednost što ti tamo u 3-4. godini imaš 6-7 predmeta. Nemaš kao mi 14. I onda se mnogo uže specijalizuješ za šta god te interesuje. Tako da ja sam završio…
Ivan Minić: A imao si neku slobodu u smislu biranja šta te…?
Ivan Brkljač: Skoro maksimalnu. Da, još sam ja prošao taj IB program, koji je u principu jedan International Baccalaureate, koji je kao jedan od težih srednjoškolskih programa. I tu si mogao da biraš. Bukvalno, imao si selekciju. Morao si da imaš neku vrstu jezika, neku vrstu sciencea, ali ti si mogao da biraš je li to biologija, hemija, je li to istorija. Znaš, dosta je bilo sa te strane slobodno. I onda ti odabereš nešto što si u načelu dopada, ali šta je tu sad bitna stvar. Onda je to zapravo dovede do negde da ti nešto zapravo znaš kad ti tu srednju školu završiš. U smislu, ako si završio hemiju, dve godine hemije – to je dosta intezivno bilo. Nije to kao nivou ovde znaš nešto malo da pogledaš Mendeljejevu tablicu i kažeš “znam da pročitam šta…” To je otprilike nivo znanja koji se kasnije… Malo je previše razvođeno to šta se nudi našim srednjoškolcima u odnosu na to šta smo mi imali. Mi smo imali manje stvari, ali malo je više išlo in-depth.
Ivan Minić: I u kom trenutku si skapirao šta želiš da ti bude naredni korak?
Studije u Londonu
Ivan Brkljač: Nisam, zato sam i odabrao fakultet koji sam odabrao. U stvari, ja sada kada pogledam unazad, verovatno bih drugačije birao. Zato što sam ja, u stvari, odabrao produženu verziju srednje škole. Moj fakultet je IBS London, koji je bio praktično produžena srednja škola, i to je bilo – moja diploma – ja sad imam diplomu iz International Business & Law. Business Law, u stvari. Pošto oni imaju major i minor. I to je bukvalno internacionalni biznis ti je kao produžena srednja škola, a to je zato što ja stvarno nisam znao šta ću, šta bih dalje. Razlog što sam odabrao moj fakultet zato što me je on terao da godinu dana provedem van Londona, učeći ekonomiju uglavnom ili nešto vezano za biznis, na jeziku koji odaberem. I onda sam se ja malo prešao pa sam odabrao španski, jer sam italijanski već govorio. I misleći da će mi španski biti kao prirodan, kao da ću lako da pređem sa italijanskog na španski – naravno da sam se ja sam prešao zato što u jednom trenutku nisam govorio ni jedan ni drugi, nego mešavinu oba jezika. Trebalo je vremena da se tu iskristališe. Tako da sam ja nakon godinu i po dana u Londonu proveo godinu dana u Španiji. Madrid i Valensija, gde sam na španskom učio bukvalno o makroekonomiji. Sediš, brate, kao tele u šarena vrata, ništa ti nije jasno prvih mesec dana. Ali onda na kraju tako najbrže naučiš ubedljivo.
Ivan Minić: Jezik.
Ivan Brkljač: Jezik, da. A i na kraju krajeva, gradivo. Kada se fokusiraš na to što zapravo slušaš, to je onda… Tako da sam ja odabrao moj fakultet pre svega zbog toga sam želeo još dodatno iskustvo u smislu – jer sam se znajući sebe bojao da neću biti dovoljno disciplinovan da kada jednom odem na fakultet, da zapravo se odlučim da odem na razmenu. Nego sam morao u startu sebe da primoram da to uradim da bih to zapravo završio i uradio.
Ivan Minić: Sistemski si to rešio.
Ivan Brkljač: Pa, da. Malo sam hakovao sam sebe, tako da… I ništa, nakon toga napravio sam još i malu pauzu. Ja zapravo u sred studiranja 6 m. sam počeo da radim u Budimpešti, i to mi je prvi pravi posao i bio je u marketingu baš. Tako da radio sam u marketing timu u jednoj kompaniji koja je isto bila korporativno. Tako da tu su prvi pravi poslovi, da kažem.
Ivan Minić: A odlazak iz Švajcarske i tog nekog prilično zatvorenog okruženja u kom si bio, gde se jesi možda navikao na multikulturalnosti, shvatio zapravo kako širi neki kontekst funkcioniše u celom svetu – da nisu baš svi isto nasađeni, i da ne mora sve da se radi isključivo na jedan način. Šta ti je doneo London? Mislim, moj utisak prvi put kad sam otišao u London – ja sam imao sreću da odem u London prvi put tokom Olimpijskih igara, što je verovatno najspektakularniji način da vidiš London. I kao moj utisak jako mi se dopao grad iz razloga što prvo nije bilo prevruće, iako je bio avgust, nije bilo prevruće. Nije bilo ni prehladno, nije bilo kiše. Samo je bilo neko tmurno vreme koje je meni bilo super. Ali taj momenat da konačno hodaš – OK, imaš to i u Americi – ali hodaš gradom i razumeš ljude. Meni je to bilo jako, jako značajno. I imao sam taj neki osećaj u svim parkovima, svim trgovima, svim malo većim otvorenim, gde možeš zapravo da pogledaš oko sebe šta se dešava – imao sam taj neki osećaj da sam došao u imperiju.
Ivan Brkljač: Imao i toga. Ima te grandioznosti, koja je tu svakako prisutna. Moj, ako sad – sigurno da mi je sećanje nekako iskrivljeno i nije to baš faktografski baš tačno – ja se sećam tog nekog osećaja da si u centru nekih zbivanja. Da postoji samo par gradova na svetu koji ti daju taj osećaj da si u fokalnoj tačci nečega. I sad ja se sećam toga da nekako s jedne strane optimistično gledajući kako je sve moguće tu stvarno, a sa druge strane kako si ti mali i ne možeš puno da uradiš. Nekako to su te neke dve strane iste medalje gde sam nekako osećao da sam u epicentru dešavanja, i zbog toga sam se osećao dobro, ali da je toliko dešavanja tolilko veliko da sam se osećao malo u tome. To su neka moja prva sećanja na zapravo neko studiranje u Londonu, da su endless possibilities stvarno mi je bilo u glavi, ali opet to je toliko veliko da je bilo teško navigirati tome u početku. Posle nekako shvatiš to i kao svoj grad, i kao neku… Ja sad kad pomislim na London, naravno, to je prevelik grad da bi to ceo grad bio nekako – da bi se lako identifikovao sa celim gradom, ali sa tim nekim delovima gde sam živeo i provodio vreme, to je nekako sada meni to isto dođe kao Novi Sad perceptivno. Kao moj rodni rodni grad, u tim nekim elementima. Ali, to se sećam, da mi je bio glavni neki utisak, i da tu stvarno može svašta da se… Ali, paradoksalno, veću diversifikaciju ljudi sam u tom nekom zatvorenom sistemu dobio zato što smo mi bili stvarno nekako napakovani, preko 70 nas ja mislim da je bilo. I to je stvarno bilo neko društvo od, recimo, majka tog Stefana je radila u “Šelu” negde u Africi, neki redovan posao. Ali sa nama je onda tu sin potpredsednika Nigerije. Nama je u našu školu išao unuk Osame bin Ladena. Posle Murinjova deca, kad je Murinjo bio u Interu, su išla u moju školu. On je svaki dan dolazio po njih. Tako da je nekako stvarno bilo miks svega. I tu stvarno sam naučio dosta. Ali London mi je dao taj neki osećaj konteksta i perspektive šta sve može i kako to sve izgleda. To je ono što nekako pamtim iz tih nekih studentski dana. Ali nikad nisam – bilo mi je, recimo, strava dok sam bio tamo. U poređenju sa Švajcarskom, gde sam stvarno lično propatio, ovde mi je bilo strava. Nostalgija je bilo, ali, kako da kažem, u nekim redovnim dozama. I onako, baš sam se osećao da tamo živim i pripadam u tom trenutku, ali nikad nisam želeo da ostanem da živim, pogotovo ne u Londonu. To je prevelik grad za neki udoban, po mojim standardima, udoban život kada govorimo pre svega u društvenom kontekstu.
Ivan Minić: A Španija?
Ivan Brkljač: Najbolja država bukvalno! 🙂 To i… Mislim, tu su oni dosta slični nama nekako mentalitetom, pa ne znam ako si sa Lazom, da li s njim pričao o tome. Ja sam kod Lazara Džamića bio nešto kratko dok je on radio u Guglu. Imaju taj neki format neformalne prakse, pa sam ja kod njega bio na njegov poziv. I stvarno sam mu puno zahvalan na tome, jer sam tu mogao da vidim još neke dodatne layere stvari koje nisam do tada razumeo i percipirao. Ali on mi je tada objasnio kako Gugl, u stvari, deli Evropu. Uopšte ne deli to geografski kao severna Evropa – južna Evropa. Nego po mentalitetu. Tipa: pod južnom Evropom ti se smatra Španija, Francuska, Italija, Srbija, Turska. Sve te neke…
Ivan Minić: Grčka. 🙂
Ivan Brkljač: Grčka, naravno, da. Sve tu kao pojas Mediterana. Centralna Evropa su ti, na primer, Mađarska, Češka, Austrija, Nemačka. Severna su Skandinavci. A zapadna Evropa, u stvari, je samo zemlje Beneluksa i britansko ostrvo. Imaju tu neku podelu, koja, u stvari, se više bazira ne na geografiji, nego na nekoj psihologiji.
Ivan Minić: Na mentalitetu.
Ivan Brkljač: Na mentalitetu, da. Tako da sam u Španiji to dosta video. Ja sam baš ono… Recimo, živeo sam u Valensiji 6 m. To je bukvalno grad napravljen po meri čoveka kao retko koji. Milion ljudi, dovoljno ljudi za neke velike svetske događaje, za neke velike svetske stvari. Odlična klopa, tu je more, lepo vreme. A opet stari grad je skockan i lep. Ima i novi deo grada koji izgleda futuristički. Nigde problema s parkingom, široke avenije. Znaš, grad po meri čoveka stvarno. Povezan sa aerodromom, ima super aerodrom, povezan low cost sa celom Evropom. To je stvarno jedan prelep grad. I Madrid ima svoje neke baš lepe uglove i ćoškove, ali Valensija mi je ostala kao jedna od tih nekih džepova.
Ivan Minić: Nisam bio, imam u planu. Bio sam u Barseloni, i to je bio… Nisam stekao utisak da bih voleo da živim tamo iz razloga što ne razumem jezik, i verujem da mi ne bi bilo lako da se adaptiram na taj jezik. Jer mi nikad nije bilo lako da se adaptiram ni na francuski ni na italijanski, pa mislim da bi i ovo bilo problem. Ali sam bio osam dana sa prijateljima, i meni je ostavio utisak kao najjači grad na svetu. I, znaš, to je grad… Ima ta scena, mislim da sam je već pominjao u podkastu, ali ima ta scena gde sam ja nešto povredio nogu. Nisam baš bio najpokretniji na svetu. Mogao sam to nešto sitno, ali neke duže relacije sam pauzirao. I zadnji dan, pre nego što ćemo otići na Barselonetu, šetamo se Barselonom, i sad hoće društvo da ide da obiđe još neke stvari. Ja kažem: “Ljudi, ja stvarno ne mogu. Treba da vozim nakon toga. Neću biti OK. Ostavite vi mene u parku ispred Sagrada familije. pa me pokupite posle.” I ja sedim u parku, otvorio laptop, čukam. Ima nekog interneta verovatno od nekog “Mekdonaldsa” u okolini ili tako nešto. Čukam, i u jednom trenutku papagaj sledi pored, i skapiram da oko mene leti 30 papagaja. Onda pogled ovako na drvo pored, i vidim mandarine koje tu, i u jednom trenutku dune vetar, i te mandarine i pomorandže krene taj miris toga svega. I ja kao “dobro”, i pogledam ovako vidim Sagrada familija, koja izgleda tako kako izgleda, i generalno sve to što je Gaudi ostavi Barseloni je jednostavno moraš da vidiš da bi razumeo. I ti si u fazonu, “ovako izgleda raj na zemlji”. I onda odeš na plažu. 🙂
Ivan Brkljač: Pa, da. Ne stvarno, tako nekim pojasom oko Mediterana stvarno, što se kaže: “Bog im dao sve.” Samo treba da uhvati gore… I to se vidi u pristupu i u radu kasnije zbog čega, hajde da kažemo, ljudi iz severne Evrope verovatno i vredniji od nas na jugu zato što, brate, dok on dođe do ribe mora prvo da iskopa 30 cm leda, pa onda može da zamisli da eventualno peca. Ovaj samo baci mrežu, i evo je, tu je, sama skače na tanjir. Tako da, da kažemo, mentalna podela između severne i južne Evrope mi je, kako da kažem, zbog geografskih prilika – ima, inače, to fenomenalna knjiga, ta “Guns, Germs, and Steel”, koja objašnjava koliko je geografija bitno preodredila put istorije i koje civilizacije će kolonizovati koga. Tako da tu se jasno vidi kroz taj primer: Sediš, brate, sve je lepo, miriše. Imaš da ubereš šta hoćeš.
Ivan Minić: Bukvalno, svet je dat. Pomenuo si da nakon faksa odlaziš u Budimpeštu, i krećeš prvi posao. Otkud baš tamo, i otkud baš marketing?
Prvi posao: Marketing na mađarskom tržištu
Ivan Brkljač: Pa, nekako baš marketing je bilo zato što kao imao sam nekog iskustva. Otvorila se prilika, tu jedan regionalni centar bio za stvaranje sadržaja za nekoliko brendova. I tu sam nekako dobio priliku. Deo te firme je bio naslonjen i na “Studio Modernu” u nekom trenutku. Tako da je taj neki ulaz bio takav. I prvi šef mi je bio Branko Blečić, koji je bio tamo naš čovek, koji je radio između ostalog za “Studio Modernu”. Tako da to je bio taj neki ulaz. Ali tu je tih 6 m. neke prakse, rada baš na mađarskom tržištu, iako jezik ne znam i ne razumem. Jednostavno je bila internacionalna kompanija, tako da sam mogao da funkcionišem. On mi je kasnije neki osnov, jer je to stvarno bilo kao neka produžena praksa koja imala nekog smisla. Mi smo tad pokrenuli neki stvarno za to vreme, to je 2010-11., mi smo već jednom cooking brendu predlagali da imaju i svoj Jutjub kanal i Jutjub šou, i kako da primene to na druga tržišta. Tako da sam već tada se počeo baviti praktično internet marketingom. To je krenulo baš tako, kao: “Ti se razumeš u marketing, vidimo to. A ti pošto si mlad, sigurno znaš nešto o internetu.” Ja pritom ne znam ništa preterano, kao korisnik bilo koje redovne platforme. Nikad nisam imao nekog preterano ili programerskog ili nekog drugog iskustva. Ali pretpostavka starijih je bila: “Ti sigurno znaš internet, ti si klinac. Evo, ti radi internet marketing.” I tako, u stvari, krene moje prvo opredeljenje za to. Kad sam završio fakultet, vratio sam se u Srbiju, i tad sam, u stvari, onda ponovo otišao u “Studio Modernu”, koju moj otac već uveliko nije bio. I počeo da radim na razvoju nekih kanala na društvenim mrežama. I to su bili neki stvarno super rezultati, stvarno smo nešlo lepo postigli sa prvih dve-tri godine moje profesionalne karijere kao neko ko se bavi marketingom na društvenim mrežama.
Ivan Minić: Mislim da je jedna dobra stvar, koju nije loše pomenuti, to što si dodir sa celom tom pričom imao kroz Budimpeštu i kroz Mađarsku. Možda ne nužno toliko kroz samo mađarsko tržište, ali fascinantno je, kao što neki možda znaju, ja sam svoju prvu firmu koja bila vlasnik “Burek Foruma”, ja sam prodao investicionom fondu iz Mađarske, koji je pokrivao centralnu Evropu. I u tom nekom periodu 2007-08. sam se prilično lepo upoznao sa mađarskim tržištem, jer je negde ideja ljudi iz fonda bila da vodim ja ovo još neko vreme, onda pređem na neke veće projekte, i, da kažemo, nađem neko svoje mesto u fondu. Jer su procenili da bih možda mogao to da vodim. Ja nisam imao želju da idem. Bilo mi je OK ovde, i bio sam prilično vezan – porodica, prijatelji i sve ostalo. I suštinski nisam imao neku naročitu želju da idem. Ali sam jako želeo da upoznam tržište, jer mi je bilo fascinantno. Znaš, ti možeš da upoznaš tržište UK ili Nemačke, ali ne možeš ni na koji način identifikuješ sa takvim tržištem koje je hiljadu puta veće od tvog. I sve je neuporedivo skuplje, budžeti su neuporedivo veći, mogućosti su neograničene. Ali onda pogledaš u paraleli tržište Mađarske, koji je isti broj ljudi, suštinski je odmah tu pored. Nije sad nekakvo state-of-the-art tržište u Evropi, ali u trenutku kada mi krećemo u tu priču, tržište digitalnog oglašavanja u Srbiji vredi 7.5 miliona evra, a 75. I stvari koje su oni radili, što lokalno, a što firme iz Mađarske koje su već nastupale i regionalno i šire od toga, je bilo prosto neverovatno. Meni je mnogo značilo, jer mi je pokazalo da je to moguće. Jer super kad vidiš primer iz neka razvijene zemlje da neko napravio nešto, ali ne može da se identifikuješ s tim. Ali sa ovim možeš, jer to je tu. I nisu oni ništa toliko bolji. I ti misliš da su oni mnogo bolji, onda dođeš među njih, i shvatiš da si ti sasvim OK. Samo da trebaš još neke stvari da…
Ivan Brkljač: Kontekst je drugačiji bio, da.
Ivan Minić: Dovoljno je blizu, ali hoću da kažem, i već tada su oni radili neke fantastične stvari. U nekim stvarima su možda i zaostajali zato što imali su lokalnu društvenu mrežu koja je bila veoma jaka, pa je tek malo kasnije Fejsbuk doživeo ono što je već kod nas imao. Ali se to desilo. I kad se to desilo, oni su mnogo brže odreagovali na to sve nego što su ovde brendovi reagovali. Ovde su brendovi ušli u tu priču najčešće tako što su morali, jer im je došlo iz centrale da treba da se bave time. Tako da mislim možda super što ti je to bila ulazna tačka.
Ivan Brkljač: Jeste, Budimpešta je bila dobra ulazna tačka i zbog toga što je stvarno to bio regionalni centar za mnoge kompanije. Jer za tržište poput Balkana, tada još uvek Srbija i ostatak Balkana smatran relativno nestabilnim, i to 2000-2002-3-4. I tu tek sada, u ovim vremenima, mi vidimo tu neku migraciju da se neka velika predstavništa otvaraju pre ovde nego u Budimpešti, što dugo, dugo nije bilo tako. Tako da u tom trenutku kad sam ja već tamo 2010-11. bio u Pešti, to je stvarno bilo apsolutno sa te neke poslovne strane najrazvijeniji centar u ovom delu Evrope. A opet, bio sam blizu kuće, mogao da putujem relativno često, a dobio sam priliku da učestvujem i na evropskom tržištu i da nekako razumem taj kontekst drugačije malo. Tako da tu se svakako slažemo, i mislim da je tu Mađarska dobar primer, jer jeste Budimpešta slične veličine kao Beograd. Mentalitet je malo drugačiji, ali opet dovoljno blizak da možeš da potpuno razumeš sve.
Ivan Minić: Jedino taj jezik. 🙂
Ivan Brkljač: Jezik je ludilo, brate.
Ivan Minić: 😀 Sećam se tog primera… Skoro sam imao diskusiju sa drugaricom koja je studirala jezike, pa, naravno, zna mnogo bolje od mene. Ali se sećam da sam se ja takmičio iz srpskog i to sve. I sećam se toga kad deliš jezik po grupama: romanski, germanski, itd… Postoji ugro-finska grupa jezika, u kojoj su mađarski i finski. I oni su u toj grupi zato što nemaju sličnost ni sa jednim drugim jezikom, ali isto tako nemaju sličnosti ni međusobno. “Pa, što su u grupi? -Pa, kao…”
Ivan Brkljač: Da se ne zove ostali.
Ivan Minić: “Dobro.” I sećam se 4-5 g. koliko smo mi vrlo intezivno radili, imao sam sreću da su sve moje kolege fantastično govorile engleski, neke od njih sa izuzetno izraženim mađarskim akcentom, što je jako zabavno. Ali se sećam da za 5 g. ja nisam naučio skoro ništa. 🙂 I najvažnija stvar koju sam zapamtio, jer to je vrlo bitno kada ti je hrana bitna stvar, znao sam da se palačinke kažu isto kao i kod nas. Tako da kad nisam znao šta da radim, ja naručim palačinke. Ali, da, vrlo se zapravo desilo to. Čak prvi put kada sam otišao sam stekao utisak da nema mnogo ljudi koji govore engleski u Budimpešti. I onda sam shvatio da je to delimično tačno, ali da ga većina ljudi razume i da možeš da se sporazumeš. Možda ne možeš baš da imaš najsadržajniju konverzaciju na svetu, ali ako ti treba servisno nešto, razumeju te, naći će način da se sporazumeju.
Ivan Brkljač: Ali mi smo, recimo, tu srećom punom bolji. Zato što kod nas skoro svako razume, i čak mnogi pričaju. A to ja mislim da ima dosta veze i sa tim što oni sve dubuju, sve sinhronizuju. I sad mi imamo neko iskustvo, na kraju krajevu, meni je bilo relativno lako italijanski, španski da savladam u početku, jer su moje babe gledale puno tih španskih serija. Ja kao dete sunđer sam upio brdo tih stvari. Naravno da se to negde kasnije pomoglo u struktuiranju svega toga. I to, činjenica da oni dubuju sve, mislim da njih, u stvari, sputava da budu prilagođeniji vremenu sadašnjem i da lakše mogu da savladaju. Ali i dalje – ti sad kad odeš u Budimpeštu, više ljudi u Beogradu govori engleski nego što ćeš to sresti na ulicama Budimpešte.
Ivan Minić: Taj momenat pre tačno 9 godina, u ovo neko vreme smo kolega i ja bili pozvani na najveći digitalnu konferenciju u Mađarskoj, koja je od tada otprilike poprimila delom i regionalni karakter. Primarno se bavila njihovim tržištem, ali bio i jedan segment koji se bavio regionalnim, čisto da budu u toku i to sve. I sećam se, bilo je vrlo zanimljivo na Balatonu 4-5 dana, pa smo mi još malo i produžili. Stvarno je bilo lepo. Ali sećam se tog momenta, jedno veče posle svega – žurke, svega – ja dolazim u sobu, palim televizor, ima Dunav TV, ide Kusturica dubovan na mađarski. 😀
Ivan Brkljač: Vrh! Strašno! 🙂
Ivan Minić: “Dobro. OK.” 🙂 U kom trenutku kreće da se formira ideja o “Mokrin Hausu”, gde si ti jedan od suosnivača? Šta je uopšte “Mokrin Haus”? OK, ti jesi sad tamo na odmoru neko vreme, to si i najavio bio, ali ti jesi jedan od idejnih tvoraca i šta je bila ideja?
“Mokrin Haus”: Raj za digitalne nomade
Ivan Brkljač: Pa, to je u principu opet nekako simbioza neke ideje između ostalog mog oca i moja. U stvari, tu je neki zajednički rad, koji je na tome – koji je rezultirao time što je “Mokrin Haus” na kraju postao. On dok je bio još u punom radom, dok je radio stvarno nenormalno puno za “Studio Modernu”, ono što su bili naši godišnji odmori, tj. njegov godišnji odmor, a u neke delove sam se ja uklapao s vremena na vreme, jeste da on bukvalno da ode tri nedelje na godišnji odmor. Iznajmi neku kuću ili neko imanje, gde on bude tri nedelje, ne izađe nigde. Jer njegov posao je bio da putuje stalno. On je bukvalno u avionu bio stalno, i to su nenormalne količine kilometara i letova i to. I onda kad dođe vreme za godišnji odmor, on se bukvalno zabode i ne izađe nigde. I uglavnom je to bilo u Istri. I onda je on rekao: “Zašto ne bih ja ovako napravio nešto sebi bliže kući, gde imam negde mesto da odem?” I pošto je on rodom iz Kikinde, onda je tamo postojala jedna prelepa kuća u kojoj niko nije živeo decenijama, gde je on: “Zašto ne bismo ovo sredili za to?” Ali objektivno pitanje je: “Čekaj, ako u najboljem slučaju”, to sve govorim 2008-09, “U najboljem slučaju, ako mi sada ovo sredimo, mi ćemo koristiti mesec dana godišnje. Šta bi onda 11 m. godišnje ova kuća mogla da radi?” Pa, hajde, s obzirom da je ta kuća u Mokrinu, nadomak Kikinde, hajde da onda njegova ideja je bila da nekako ustupimo to nekim mladim ljudima odatle, da mogu da od toga naprave neki kulturno-edukativni umetnički centar. Da mogu da imaju to, da to bude nekako način da se vrati nekoj zajednici iz koje on delom i potekao i kojoj bi generalno želeo da nekako potpomogne. I sad ideja je bila ako će to već da bude za mlade ljude, zašto onda to mladi ljudi ne bi napravili za mlade ljude. Tako da arhitekte koje su radile na samom izgledu “Mokrin Hausa” su u trenutku kada su počeli rad na tome sve bili studenti. Njih četvoro, “Autori” se zovu.
Ivan Minić: “Studio Autori”.
Ivan Brkljač: Da, “Studio Autori” su praktično dobar deo njih je svoje diplomske radove završio na našim objektima. I sve sa projektima gde je bila neka anegdota. Jedna od devojaka koja je u “Studiju” radila je – podnela je valjda projekat za svoj diplomski rad, i onda joj je neko iz žirija rekao: “Odlično, svaka čast! 10! Ali samo da znate, ja sam 50 g. u arhitekturi, da znate da se ovakav projekat nikada ne može realno ostvariti.” Gde je ona mogla da mu kaže: “Taj objekat već postoji godinu dana. Samo sam projekat submitovala.” Tako da je u principu imanje napravljeno od mladih ljudi za mlade ljude. I sad dolazi taj neki momenat gde ja, u stvari, i moja neka vizija uskačemo u priču. Mi smo često govorili o tome da tu bi mogli da dolaze ljudi iz celog sveta, da “Mokrin Haus” ne treba da bude mesto namenjeno samo za Mokričane, Kikinđane i ljude iz te severno banatske regije. Nego to treba da bude mesto gde ljudi iz celog sveta mogu da dolaze. A onda se postavilo pitanje kako će to da uradimo. E, tu sam nekako ja sa svojom nekom idejom i voljom za realizacijom zapravo uskočio, gde smo napravili koncept gde bi to moglo da bude baš to. Prvo to se zvala “Tera Panonika”, pa sad je dobio i brend “Morkin Haus”, koji je sada namenjen za digitalne nomade i korporativne neke retreatove i team buildinge i tako to. I tu negde 2016., maja 2016. mi, u stvari, podižemo novi sajt pod nekim, da kažemo, mojim vodstvom. Postavljamo neke nove ideje, i već prvog gosta imamo juna 2016. godine, gde bila jedna prvi digitalni nomad devojka iz Slovačke koja je došla kod nas da radi. I tu onda posle toga nekoliko hiljada ljudi prošlo. I to najrazličitijih karaktera. To je meni bilo od stvari… Jer tu sad u mom karijernom putu postoji – ja sam dao otkaz u “Studio Moderni” zato što nisam više osećao da učim. I imao sam jedan mali projekat koji se zvao “Arbo Bracelet”, koji je za svaku kupljenu narukvicu mi smo zasadili po jedno drvo. To je bio neki mali startap. Čak i to je lepo išlo. Moja ideja je bila da u nekom trenutku napravimo ceo moding brend, koji bi za svaku prodatu tkaninu: da li je to duks, da li je to pantalone; određena količina drveća se zasadi. 2000 drveća smo zasadili otprilike. Nije neki broj, ali nije ni malo za neke prve koraka. Međutim, partner tadašnji sa kojim sam radio to se vratio – mislim, išao na pravosudni nakon toga, a ja sam krenuo da radim za “Mokrin Haus”. Pa, tu je nekako stao taj projekat. Ali uvek nekako ostao u nekom zapećku da ga potencijalno nekad oživimo. I tu kreće ta, u stvari, priča da Mokrin može da bude – da iskoristimo tu izolovanost koja ona ima. Jer ona je na vrlo specifičnoj lokaciji. Kroz Mokrin ne može da se prođe u principu. Jer imaš s jedne strane Čoku, s druge strane imaš Kikindu. I ti i u Čoku i u Kikindu možeš da dođeš drugim putem odnekuda brže nego što ćeš da stigneš preko Mokrina. Tako da je to… I onda smo mi odlučili da tu izolovanost iskoristimo kao prednost. Nama su često govorili: “E, da se malo bliži Beogradu…” Ne, super je! Mi nikada za ovih par godina koliko radimo sa digitalnim nomadima ili sa generalno ljudima, nismo imali neke probleme. Zato što ljudi koji tu dođu stvarno kapiraju šta je logika i šta je misija. I da mi, u stvari, imamo tri glavna stuba, a to je: rad sa digitalnim nomadima, neki team building, i rad u lokalnoj zajednici. Mi smo svake godine imali između 100 i 150 događaja za lokalnu zajednicu. Da li su to časovi plesa, da li su to radionice programiranja, foto-kampovi, pisački kampovi. Brdo nekih stvari da upravo ispunimo tu misiju – da budemo kulturno-umetničko-edukativni centar tog sela. A da onda nekako taj, da kažemo, revenue stream dolazi sa drugih strana, a to su digitalni nomadi i team building.
Ivan Minić: Mislim da taj momenat kad praviš nešto sa nekim konkretnim ciljem, i ne želiš da to bude usput, nego želiš da neko dođe ciljano tu. Znači, nije nešto gde će neko da svrati, nego ako hoće da dođe, on će da se posveti tome da stvarno zaputi. Nije to toliko daleko, ali je dovoljno daleko da ti nije usput.
Ivan Brkljač: Tako je. I zapravo sa te strane ima neki sweet spot. Zato što su tri aerodroma blizu: Budimpešta na dva i po sata ako nema gužve na granici, Beograd je na dva, a Temišvar je sat i po, i manje ako brže pređeš granicu. Tako da tu je stvarno nekako tri velika aerodroma, tri potpuno različita grada u tri druge države. Ima neku tu, ako ti stvarno hoćeš da odeš negde, možeš i to relativno brzo. Ili ako hoćeš negde da odeš iz tih mesta u Mokrin, ima smisla. Ali da je na pola sata, bilo bi onih koji svrate. I onda se potpuno naruši energija ta. Jer ti kad si tamo, ti si tamo. I svi dođu na dan-dva-pet. Imali smo devojku koja je ostala 6 m. To je devojka iz Mongolije. Pričali smo nešto pre podkasta o dropshippingu, dropshippingom se bavila i bila kod nas 6 m. Tako da tu najrazličitiji ljudi su dolazili. Meni je to bilo fascinantno, kažem, to kad sam ja dao otkaz iz “Studio Moderne”, ja nisam baš imao neki plan B, već više snaći ću se, je l’. I onda nekako u tom trenutku – sad ti pogledaj iz moje vizure, iz vizure nekih drugih ljudi kad su čuli da ja idem u neko selo da tamo nešto radim. Ima tu anegdota ćaletovog prijatelja jednog, koji je rekao njemu: “Daj mu, bre, mlad je da završi u selu!” Kao da mi je kraj. Imam u tom trenutku 25-6 g. i kao da završi u selu. “Nek dođe kod mene da volontira.” To mi je bilo, sećam se, i uvredilo čak malo. Ja tri godine radnog iskustva imam, treba negde da volontiram. Ali taj momenat kada sam shvatio da su nam bili ljudi koji se bave najrazličitijim stvarima, od nekih baš prvih, globalno prvih investitora u kripto valute, koji su bili stvarno preozbiljni ljudi; dizajneri koji su radili “Airbnb”; UX dizajneri iz celog sveta. Čovek koji se bavio svemirskim pravom. Znaš, nekako ta lepeza ljudi koja je pod taj naš orah sela, i sa nama razgovarala o životu, o problemima… To ništa nije moglo da zameni, taj ljudski kontakt. I dalje sa dobrim delom tih ljudi i čujem, i to su sada neki pozornici širom sveta koje sam upoznao u jednom malo mestu vojvođanskom ispod jednog oraha. To su nekako neverovatne priče.
Ivan Minić: Jedan moj prijatelj, odnosno zajednički prijatelj, sa primarno prijateljima od mog dragog kolege i prijatelja Relje Derete, Amerikanac, koji je dolazio jer smo napravili neku varijantu da ga dovedemo na konferenciju. Naravno, on se odrekao feeja, mi smo pokrili troškove. Došao na konferenciju u Beograd, i kao “ne moram ja baš odmah da se vratim”. I onda, naravno, par dana u Beogradu proveo. Bilo mu je to sve super. Onda par dana ga je Relja odveo u Mokrin. Posle mislim da su, ako se dobro sećam, rasporeda mislim da su posle otišli u Budimpeštu, i ovaj je leteo nazad iz Budimpešte. I on je kao pun utisaka oko toga svega. A čovek je bio 30 Under 30 by Forbes in marketing, i čovek koji je napravio prvu influenser marketing kampanju na svetu. I, mislim, i dan-danas je vrlo relevantan u tom krugu ljudu. Prefantastičan jedan čovek. Pre svega, divan čovek, a onda i sve ostalo. Ali neko ko je video sve, neko ko je zaista imao kontakt sa svim i svačim, je ostao pod jakim utiskom onoga što je doživeo tamo, što govori u prilog tome da je to stvarno bilo nešto posebno.
Ivan Brkljač: To i jeste, i baš mi je drago to da čujem, zato što stvarno svako ko je tu… Sa nama, pre svega, to su dvoje kolega koje bih izdvojio, u stvari, troje: Milica, koja je pre mene bila direktorica, koja je napravila tu fizički manje je završeno pod njenim rukovodstvom, ona je i dalje tamo kao finansijski direktor, tehničar – ne znam kako to ide, konkretno koja nam je sada sistematizacija – ali neko ko se bavi finansijama; sa mnom je bila Tamara Kojić, koja je stvarno jedna fenomenalna devojka, koja sada vodi “Mokrin Haus”, i samo niz njenih projekata pre toga od “Kilometar kose” do “Rok kamp za devojčice”, govori samo o tome koliko ona svoje srce daje u svemu što radi, pa i u “Mokrin Haus”; i Nikola Cvijan, sada je svoj bar owner, on nam je bio community manager, i bio zadužen za to. Taj mali tim je stvarno dao sve od sebe, sa puno širim, hajde da kažem, staffom koji je radio na tome, je dao sve od sebe i više nego što je traženo da bi to… Jer drugačije nije moglo, nije straight… Kako da ista ta infrastruktura postoji u nekom drugom selu – ne znam, gde god – kako ti te ljude da uopšte motivišeš da dođu, da uopšte shvate da žele da uopšte rizikuju da probaju. Kasnije kada su neki prvi ljudi došli, pa ostavili neki i utiske, i to se negde pročulo, onda je bilo puno, puno lakše. Ali kako je u početku bilo, stvarno smo se oko svakoga i svačega trudili da to bude nekako drugačije. Tako da baš mi je drago da to da je to ostavilo traga i tog Reljinog i tvog prijatelja.
Ivan Minić: Generalno znam dosta ljudi koji to gledaju kao mesto na koje odu kada im treba zen. Tako da svaka čast na tome. Kada smo počinjali pojačalo, otprilike u slično vreme ste i vi počeli “Sofra Sredom”. I imali smo relativno sličnu publiku i goste. Ne bih rekao da smo se preklapali, ali bih rekao da smo bili vrlo komplementarni sa svim tim. Takođe smo i mi išli u terminu sredom, dok nismo prebacili na nedelju sad nedavno. I to je išlo, i ja sam to slušao. Bilo mi je vrlo prijatno, interesantno. I onda si ti u nekom trenutku objavio da se na neko vreme povlačiš, da prepuštaš Tamari da to vodi dalje, a da ti ideš na neke nove stvari. Zašto? Na koje nove stvari?
“Tačka povratka” – izlazak iz očeve senke
Ivan Brkljač: Pa, vidiš… “Sofra Sredom” je počela, u stvari, kao ideja da… Mi smo svakog leta imali otvoren bioskop, “Leto otvorenog biskopa” smo ga zvali. I to je bilo, u stvari, shvatili smo da donosi jako veliku dodatnu vrednost lokalnim meštanima koji su dolazili tu. Mi smo dobijali pravo, na primer, Geteovog instituta, Francuskog instituta, Servantesa, dobijali prava na neke filmove i puštali to u mestu koje nema bioskop. I onda je bilo kako možemo da prenesemo to na neki zimski koncept. Hajde da to budu neki zanimljivi ljudi koje pričaju neke zanimljive priče. I onda je bilo ako već dolaze tu, ne slušaju ih samo 30-ak ljudi ili koliko uvek bilo u publici 20-30-50. Hajde da probamo da to budemo nekako malo veći impact. I tu je počela ideja sa “Sofra Sredom”. I to je imalo neki, kako da kažem, imali su tu želju – snimali smo nekih 20-ak, tj. 25 epizoda možda. I u tom trenutku, u stvari, se ja povlačim iz “Mokrin Hausa”, jer, u stvari, nekako ja sam osetio da sam spreman za nešo novo. Osetio sam da je “Mokrin Haus” u sigurnim rukama dok Tamare. I da jednostavno imam nekako prava da probam da izađem… Mislim, ima tu i tog elementa, kako da ti kažem, a to je maksimalno, maksimalno lično stvarno. Ti kada ceo život, u stvari, radiš pod nekom senkom, gde tu ti se otac prožima kroz ovaj deo karijere i onaj deo karijere, nekako prirodno je kod svakoga da u nekom trenutku se osamostali. I onda je moja želja, u stvari, i između ostalog bila to, spojena sa željom da stvarno tu potrebu koju sam imao dok sam bio u dijaspori – kad sam se vratio, ovde su mene svi pitali: “Što si se vratio? Zašto?”, i svi… I to mi je stvarno bilo nekako… Mislim, svako od nas ima prava na svoje izbore. Ali postoji ta neka stigma oko povratka, koju razumeju samo ljudi koji su bili napolju, vratili se. Ljudi te stalno pitaju što si se vratio. I niko ti ne veruje kad kažeš da ti zapravo imaš želju za nekim stvarima koje su ovde. I nekako moja želja da se to malo barem promeni ili da ja utičem na to, da promenim percepciju oko toga, je jedan od, kako da kažem, glavnih pokretača bila da u ovu priču vezanu sa dijasporom uđem ovako. Tako da to zapravo… 🙂 To se dešava, na primer, u avgustu 2019. Ja dobijam poziv od jedne devojke koja radi u Kabinetu predsednice Vlade, gde mi objašnjava da su ti neki srpski dijasporski klubovi izneli inicijativu da žele da se napravi organizacija, a da Kabinet predsednice Vlade treba taj proces da potpomogne. I ona mi kaže: “Slušaj, Ivane, imam pitanje. Treba mi, zanima me neko – za tu poziciju mi treba neko kao ti: tako da priča jezike kao ti; da je bio u inostranstvu kao ti.”
Ivan Minić: “Da se vratio kao ti!” 😀
Ivan Brkljač: Rekoh: “Šta meni fali?” Rekoh: “Dobro, a šta ako sam ja zainteresovan za to. -Daj pošalji CV. Imamo neki uži krug, osam-deset ljudi. Pošalji pa će se tu neko…” I tu je bilo par krugova razgovora. I tako je počela moja saradnja u principu sa ljudima iz Kabineta predsednice Vlade. I sad kreće da se razvija sa osnivačima. Osnivači “Tačke povratka” su “Srpski siti klub”, Naučno-tehnološki park, i “Serbian Entrepreneurs”. I kroz tu, hajde da kažemo, okosnicu, imamo još druge neke partnere koji su priključeni kao je “Vestminsterska fondacija za demokratiju”, kao što je UNDP bio nekako po strani dok nije u potpunosti sada baš ozbiljan partner “Tačke povratka”. Jer su svi prepoznali da u tom nekom prostoru postoji potreba za novim nekim odnosom sa našom dijasporom. I postoji jako puno izneverenih ranijih pokušaja, postoji jako puno neostvarenih očekivanje. Ako se pogleda naša istorija naše dijaspore je dosta dugačka. Tamo još 50-ih, 60-ih, sa tom nekom tradicionalnom gasterbajterskom dijasporom. Mi imamo ljude koji odlaze svake godine. Govorim o tim brojkama da se to kreće između 30 i 60 hiljada, to su zavisi od procene. Niko prave brojke zapravo ni nema. Ali niko ni ne govori o ovih 15-20 hiljada koji se vraćaju, u stvari. Imamo i dalje tu razliku – više ljudi odlazi nego što se vraća. Ali opet ima taj problem da ljudi sa tom nekom stigmom. I sad da kažemo rodila se ta potreba za nekih novim pristupom prema dijaspori, i ono što mi pokušavamo je da taj prostor popunim. Ono na čemu radimo, na primer, u ovom trenutku jeste da radimo vodiče za povratnike: administrativni, poslovni, društveni. Da ljudi koji su 20-X godina bili preko, ili 10 g. ili manje, pa jednostavno dobiju neki širi kontekst kako se u ovom društvu živi, radi i ponaša. Radimo sad veliko mapiranje dijaspore, koje, takođe, nije rađeno godinama. Radimo da bismo saznali, u stvari, gde nam se nalazi nova dijaspora, šta su njihove želje, koliko od njih želi da se vrati. Ako ne žele da se vrate, da li žele da nekako učestvuju u radu ovog društva? Da li to znači da neko ne želi? Možda ima super posao u Londonu ili u Kembridžu ili u Štutgartu, ali hoće da mesec dana godišnje volontira. To je za nas jedna vrsta povratka. Mi kada kažemo povratak – povratak nije da se ljudi samo vrate u Srbiju. Nego da budu aktivni deo društva odakle god da su. Tako da mi upravo na neke takve različite načine klasifikujemo to. Da, bićemo tu za sve one koji žele da se vrate. Da kažemo ako imaju CV, da probamo negde različitim kompanijama mi pošaljemo njihove CV-je, da budemo njihov helping hand u tome. Da im pomognemo oko toga koje su njihove poreske olakšice kao povratnici, pošto je država uradila neke stvari na tom polju stvarno. Na nivou od marta meseca ko god se vrati u Srbiju, a da je bio duže od dve godine, taj poslodavac koji zaposli tog čoveka povratnika ili ženu, poslodavac ukoliko da platu tri puta veću od prosečne, što je na bruto iznosu, na primer, 217.000 dinara, taj poslodavac plaća samo 30% poreza i doprinosa na to.
Ivan Minić: Vidiš, nisam imao predstavu, a prilično pratim.
Ivan Brkljač: Da, i to se, takođe, odnosi na strance. Ali je pre svega bilo usmereno na povratnike. Znači, od marta meseca… Pogrešan – mislim, loš je tajming bio. Korona je krenula, niko nije stigao da ni da ispromoviše tu stvarno fenomenalnu meru. I to povratnik nosi sa sobom. Drugim rečima, ako ti mene sad zaposliš i daš mi platu tri puta veću od prosečne, ti ćeš plaćati manje doprinosa za mene. Tako da sam ja tebi konkurentniji. Tebi ispada, u stvari, jefinije da mi daš 1500 evra platu nego da mi daš 1200 evra platu neto. Ako ja odlučim da onda posle toga odem kod nekoga drugoga, ja taj podsticaj nosim sa sobom. Znači, dve godine sam radio kod tebe, ja kada odem, imam tri godine još kod drugog poslodavca ako mi da te iste uslove.
Ivan Minić: Ukupno pet godina?
Ivan Brkljač: Ukupno pet godina.
Ivan Minić: Sjajno.
Ivan Brkljač: Kako da ti kažem, to je konkurentna stvar. Mislim, mi pokušavamo… Postoji drugi neki set mera ukoliko otvoriš startap, pa do devet ljudi zaposliš, prvih 12 meseci ne plaćaš doprinose. To je sve pod nekim uslovima, i to mi pružamo te informacije našim povratnicima i ljudima koji planiraju da presele svoje firme ovde, i svoje lične živote. Mi smo potpomogli neke procese kada ljudi dobiju investiciju negde spolja, pa hoće ovde da dođu da postave uglavnom neke development timove. Mi im dajemo neke informacije, pokušavamo da preporučimo nekoga sa kim mogu na tržištu da sarađuju. Tako da to su jedne vrste povratka. Ali mi želimo da budemo partner na ovim drugim vrstama povratka, kad neko hoće da kaže “želim da pomognem oko stipendije za neko dete”, “želim da dam svoje znanje”, “želim da budem mentor nekome”. Mi smo tu i za takve stvari. Mislim, generalno imamo te servisne informacije koje pružamo sa jedne strane, a sa druge strane imamo programe koje radimo – to mapiranje dijaspore. Mi mapiramo povratnike i za vreme COVID-19 krize, pri kraju je istraživanje sada, gde ćemo moći nekim donosiocima odluka da kažemo: “Od ovog broja ispitanika, ovoliko ljudi planira da reemigrira nazad. Ovi ljudi bi ostali ukoliko bi ovo.” Pa, šta sad tu može da se uradi? Mi možemo da probamo da vidimo, ali bitno je da imamo neku informaciju, da budemo obavešteni prilikom donošenja nekih odluka. Tako da imamo sa te strane “Tačke povratka” servisne informacije, sa druge strane ima taj program koji je usmeren ka našoj dijaspori i našim ljudima. Tako da to je ono čime se….
Ivan Minić: Generalno mislim da je veoma značajno to da postoje nekakvi podaci, da se neko bavi time, da sakuplja i sistematizuje podatke. Jer u principu sve se svodi dosada najčešće na donošenje odluka na osnovu nekog osećaja. I super je to ako ti imaš dobar osećaj, ali mnogo je bolje ako imaš podatke na osnovu kojih donosiš odluke.
Ivan Brkljač: Ali ima tu i stvari koje jednostavno budeš blindsided, ne vidiš ih. Evo, jedan čist primer predloga koji je došao iz dijaspore, koji je poslušan, promenjen i usvojen, i zapravo je mali korak koji mnogima može da znači. Do prošle godine, ukoliko se vraćaš u Srbiju, na primer, nakon X godina, 10-15-20, koliko god, ti si imao pravo da uneseš 5.000 eura svoje pokretne imovine. Što, ako si 25 godina živeo, na primer, u nekom razvijenom tržištu, ti si akumulirao više bogatstva u odnosu na to. Sada, ukoliko se vratiš u Srbiju, i bio si od 2 do 10 godina napolju, taj prag je podignut na 20.000 eura. Ako si bio preko 10 godina, tog praga ni nema. Znači, možeš da doneseš koliko god. To niko od nas nije ni razmišljao da potencijalno neki problem dok neko iz dijaspore nije to rekao: “Ej, ljudi! Pogledajte ovu suludu stvar!”, i onda se to moglo da se promeni. Tako da mi smo tu da slušamo te stvari, da čujemo predloge iz dijaspore šta je problem, i da onda možemo da dignemo ruku i kažemo: “Ovo mi mislimo da bi moglo da se promeni. Ovo je par primera. I da li možemo ovo da promenimo.” Tako da taj neki način gde mi smo s jedne strane pružamo servisne informacije, ali smo i kolektor nekih primedbi, problema, izazova. To su sve stvari na kojima mi želimo da radimo i već radimo.
Ivan Minić: Još jedna stvar koja je vidljiva je i podkast koji snimate. I interesantan mi je zato što kroz njega ljudi mogu da čuju mnoge neke zanimljive ljudske priče. Uvek je lakše razumeti nešto ako mu staviš lice, ako to povežeš sa nečijom pričom. Sad, naravno, ne može svako da se identifikuje sa svakom pričom, i koliko god ih pričali i koliko god one bile iskrene, autentične, opet će ostati neki procenat ljudi koji će govoriti: “Ja ne razumem što se ona vratila ili što se on vratio.” Naravno, prosto nekada je i to samo emotivna odluka, a ne racionalna, utemeljena na nečemu posebno…
Ivan Brkljač: Uglavnom je emotivna odluka. Po raciju nekad samo podržava to. Na kraju krajeva, znaš i sam, i u marketingu, sve odluke koje donosimo duboko u sebi su zapravo emotivne.
Ivan Minić: Naravno. Voleo bih – pošto svakako preporučujemo ljudima da bace pogled i poslušaju neke od priča – ali voleo bih da ti podeliš neke od priča, kao što si podelio tu informaciju koja je zapravo bila vrlo značajna, a niko nije imao svest o tome. Voleo bih da podeliš neke od priča ljudi koji su ti posebno interesantne, koje su ti karakteristične, koje… Znaš, pričali smo o tome pre nego što ćemo početi da snimamo, i postoji taj stav da ljudi idu odavde glavom bez obzira, da se nikad ne vrate. I postoje ljudi koji idu tako. Ali mnogo ljudi ne ide tako. Mnogo ljudi ide sa konkretnim ciljem da se vrati. Pa sad, neki se predomisle, ostanu. Neki se ne predomisle. Nekima se ne realizuje ono što su zamislili, pa se vrate. Ali nije ništa ni crno ni belo. Ništa nije. I u tome između crno i belog se zapravo nalazi ono što je najinteresantnije.
Priče koje navode na povratak
Ivan Brkljač: Pa, znaš kako, meni je… Ja verujem, i to smo se malo dotakli, jedan od glavnih razloga zbog čega ti vodiš ovaj podkast je zato što ti voliš da pričaš sa ljudima. I zato što tebe zanima priča i nešto šta je sa druge strane. I onda i ja mogu da kažem to za sebe. I na kraju krajeva, i “Sofra Sredom” je za mene bio izgovor da bih te ljude pozvao u Mokrin da bih ja sa njima razgovarao.
Ivan Minić: Naravno.
Ivan Brkljač: Znaš, naš podkast “Tačke povratka” je meni izgovor da čujem te neke povratničke priče. Meni je od tih možda mi se izdvajaju, evo, poslednja epizoda koju smo snimili sa Nevenom Manić. Ona baš priča o tome kako je uvek odlazila i znala da će se vraćati. To su upravo ti primeri gde je ona i tada rekla pre samog snimanja podkasta ona želi sad i u razgovoru sa mnom da dobije svo to vreme da, u stvari, i samoj sebi i drugima nekako objasni zašto se vratila. Jer se ona susreće sa tim problemom da je niko ne razume zbog toga. Sa druge strane imamo Svetu Kostića, koji je jedan sigurno od najboljih poreskih stručnjaka ne samo kod nas, sigurno kod nas, ali i po školama koje je završio i šta je zapravo postigao, jedan od globalno prepoznatih bukvalno mislioca u domenu poreza. I kako on priča o porezima, na taj poetičan način. Pritom su porezi nešto je apsolutno najdosadnije meni na svetu.
Ivan Minić: Razumljivo. 🙂
Ivan Brkljač: Ja sam njega slušao kao da mi Šekspira, brate, recituje. I to je meni fantastično kako tih… Šta on priča i u našem podkastu, kaže: “Kada bi on uspeo da svoja ludila utka u neku legislativu, da zapravo njegove ideje završe u nekim zakonima: I da je to nekako njegov najveći doprinos kako se on oseća povodom toga.” Meni je to, recimo, baš vividno zapamtio. Pored toga, ima Miroslav koji je sada povratnik iz Pitsburga je izvršni direktor projekta u Vinči. Možeš poslušati taj podkast ako nisi. Fenomenalan je.
Ivan Minić: Da, da.
Ivan Brkljač: On je neko ko je arheolog, koji je u svojoj zemlji sada dobio priliku. I kada je dobio priliku, odmah se izborio za to da dobiju grant od pola miliona dolara američki da se sanira neko to klizište, koje je aktivno tu pored. S kojim on znanjem i pasijom priča o Vinči mene je posramilo da ne znam da je tu na 20 km jedan deo kolevke civilizacije, tu kod nas u dvorištu, a ja ne znam za to dovoljno. Svakako ne znam dovoljno. Tako da te informacije koje saznaješ od tih ljudi, koji su stvarno negde otišli po neko znanje ili neke alate, i vratili se da ih ovde iskoriste, je neprocenjivo. I onda stvarno u tome… Mi smo na početku našeg podkast puta, ali već se pronalaze ti dragulji informacije i motivacije za ovaj posao. Zato što je grueling je. Na početku smo stvarno, i dijaspora je ogromna, potpuno različita. I dok mi nađemo, dođemo do nekog nivoa na kom želimo da budemo, te stvari me drži baš maksimalno motivisanim da za neke dobre ljude, koji su završili na nekim dobrim pozicijama, nekad uz našu pomoć, nekad ne, menjaju stvari u ovom društvu. To je stvarno najveća nagrada koju neko ko se bavi poslovom kojim se ja trenutno bavim može da ima.
Ivan Minić: Znaš šta meni fascinantno, i možda najveća vrednost koju dobijaš iz toga nečega? Opet uvek imamo taj problem sa identifikacijom. I meni je jasno da sa gomilom moji gostiju ne mogu svi da se identifikuju. Ne možeš da se identifikuješ sa Lazarom Džamićem zato što ne možeš da se identifikuješ sa Ivom Andrićem. Ne možeš da se identifikuješ sa nekim koji je jednostavno – bez obzira što je down-to-earth maksimalno, ja kad bih mogao pet minuta da razmišljam na način na koji on razmišlja, ja bih dobio Nobela ili Pulicera ili nešto slično. Ali, OK, to je razvojna stvar, i možda nekad i dođemo do tako nečega, ali ne mogu svi da se identifikuju sa tim. To je u redu. Ali moraš da imaš i takve primere, moraš da imaš i primere ljudi sa kojima apsolutno mogu da se identifikuju, i da negde imaš presek toga svega. Ali najveća vrednost, da se vratim na poentu od koje sam otišao, najveća vrednost je što imaš te neke ljude koji su potpuno brilijanti, mogu da biraju gde da će da žive, i biraju da žive ovde.
Ivan Brkljač: Pa, da.
Ivan Minić: Šta je razlog iza toga? E, ti razlozi bi trebali da budu motivacija svakome od nas da se potrudi da sebi izgradi nešto gde god želi, ali, znaš kao.
Ivan Brkljač: Ja sam devet i po godina bio napolju. Ono šta je meni uvek nedostajalo – naravno da može i više da se zaradi, i da može drugačiji neki život da se vodi i to, ali način na koji mi komuniciramo, funkcionišemo, gde ja razumem kulturni kontekst u kom se ja nalazim je nešto što mene uvek hranilo. Ja mislim da… To je ono – te stvari koje kad odeš odavde pa ne možeš tačno da staviš prst šta ti nedostaje, ali znaš da ti neki komad duše fali. I to je ono zbog čega se, po meni je, stvarno vredno boriti se zato što… Ja mislim da nije stvarno – deluje nekako stvarno i pogotovu kad čitaš medije, i kad taj neki negativni narativ – ovi odlaze – i stvarno ne može se reći da ljudi ne odlaze, ali ja mislim da je samo pitanje neko dugoročne strategije, neke povoljne situacije, i jednog globalnog konteksta da taj trend može, ako ne da se u potpunosti obrne, da može jednostavno da dođe do nekog balansa. I za mi konstantno govorimo o toj cirkularnoj migraciji zato što, po meni, potpuno treba da bude normalno da se ode odavde, da se vrati, da se ode. Jer niko ne pita nekog Nemca zašto je otišao u Španiju ili u Britaniju na usavršavanje, niko ga ne pita ni zašto se vratio. Nego jednostavno treba da radimo na tome da je potpuno normalno da odete na dve godine, da se vratite na sedam, pa da odete na tri. Jer ja, barem to je neko i moje ubeđenje, a i mislim da bi jednostavno zdravije naše društvo bilo kada bi ti odlasci i povraci bili jedna stvar modernog doba kao što svuda drugde jeste. I mi onda na tome pokušavamo da radimo. Jer ovde kada se odlazi, imaju ljudi osećaj kao odlazi za stalno. Pa, što to mora tako? Kad je objektivno, dobar deo ljudi se i na kraju i vrati, u nekom formatu.
Ivan Minić: Znaš šta, ja često, većina mojih prijatelja i zna, ja često pričam o tome kako sad imam 35 g. i radim već 20, i ja bih u penzija. Znaš, mnogo bih voleo da idem u penziju. Ali to, naravno, neće da se desi bar još 30 g. Ali ja bih mnogo voleo da idem u penziju. I svi su u fazonu, znam te ceo život, i ti ne želiš da ideš u penziju, ti ne možeš da ne radiš. Prvo, ne mogu da ne radim i ne želim da ne radim. Ja sam želim da ne moram. 🙂 E, mislim da je to taj… Deluje kao fina razlika. Nije uopšte baš toliko fina, na njoj ima mnogo da se radi. Da je potpuno OK da ljudi odu, i da je isto OK da se ljudi vrate. Kod nas postalo OK da ljudi odu, ali još uvek nije razumljivo da se ljudi vrate. Ali samo kad bi mogli da isključimo, donekle ublažimo tu komponentu ljudi koji procenu da moraju. Moranje nosi gorčinu, moranje nosi težinu.
Ivan Brkljač: Evo da povežem, baš kao što si rekao, neki primeri iz podkasta. Imaš tu kada Sveta kaže, Sveta Kostić, kaže: “Šta je, u stvari, problem kod našeg dijaloga? Problem je u tome što sa jedne strane dobijaš poruke kako je ovde apsolutna kataklizma svega, što apsolutno nije tačno. A da sa neke druge strane stižu neke poruke zlatnog doba, procvata, što, takođe, nije tačno.” I da onda u principu, to je ono što on govori, jeste da u toj diskrepanciji sa dve različite neke slike, ovi koji veruju da je ovde kataklizma svega kada čuju poruke opšteg blagostanja, dodatno veruje u to da odavde mora da se ode. A kada bismo imali neki malo realniji diskurs o tome kako izgleda život i preko i ovde, i šta može da se da uradi, tada bismo došli do nekog realnijeg stanja. Tako da je to cela, između ostalog, ideja i za podkaste jeste da se malo priča o tim životima i preko, i povratku. Jer nije problem ni otići, ne treba da bude problem vratiti se. Nego problem je da barem budemo iskreni u tom šta to sve povlači sa sobom, pa neka svako bira svoj put. I neka svako bude slobodan u tome da bira svoj put, bez da se oseća da jednom mora, kao što ti kažeš. Ili da ako se vraća, da će dobiti neku vrstu osude kao da je uglavnom neki gubitnik ili da negde se nije snašao ili da negde nije pronašao svoje mesto pod suncem preko, pa se ovde vraća pokunjen. Što u velikom broju slučajeva to nije tako. Ljudi se vraćaju zato što im nešto nedostaje. Zašto što neki deo sebe hoće da popune, da vrate. Neki se vrate i zato što nisu uspeli, ali i to je OK.
Ivan Minić: Svi se vrate zato što mogu, i zato što imaju gde. A sve ostalo je negde lična stvar, u koju kod nas ljudi vole da ulaze, a možda kao što Lazar piše u “Čaju od šljiva”: “Možda u nekim situacijama nije baš pristojno ulaziti u te stvari.” Ti kad si odavde, nemaš osećaj o tome. Ali kad odeš u Englesku, i krene ta priča kako su Englezi hladni… Nisu hladni, samo su drugačiji. I imaju drugačiji odnos prema tim privatnim stvarima. Ovde je potpuno normalno da budeš direktan oko stvari koje nisu tvoja stvar na kraju dana.
Ivan Brkljač: I možda nisu pristojne, da.
Ivan Minić: Da. Hvala ti puno.
Ivan Brkljač: Hvala tebi.
Ivan Minić: Hvala na sjajnim pričama koje delite. Nastavite to da radite. Verujem da ćemo na taj način da stvorima malo jasniju svest ljudi kako stvari funkcionišu u napolju. I mi nemamo mnogo epizoda sa ljudima, nemamo skoro uopšte nemamo povratnika. Ali imamo ljudi koji žive neki aktivan život između neke nove lokacije na kojim je posao, ali dolaze makar par puta godišnje. Imali smo, da kažemo, dosta takvih ljudi. I jedna od najbitnijih stvari, srećom to su sve vanserijski ljudi, ali jedna od najbitnijih stvari koje ja volim da oni podele, zato sam i tebe toliko pitao za Švajcarsku, za London i za sve, kako je tamo. Kako je stvarno tamo. Zašto ljudi misle da padaju pečeni pilići ako izađeš iz Srbije. I kad im objasniš da… “Jao, brate, doprinosi su ovde mnogo visoki. -Nisu. Isti su manje-više kao svuda.” To što ti imaš problem zato što si navikao da ih ne plaćaš, to je loša navika. To nije problem sistema.
Ivan Brkljač: Pa, dobro, ima i toga. Ali ima toga što nosimo, nažalost, to neko nasleđe koje verovatno 30 g. vučemo na leđima da se državi potencijalno ne veruje, i da onda ti “neću da plaćam moj državi zato što ona meni ne daje”, “da sam u Danskoj, ja bih u Danskoj plaćao” – svi ti narativi. Ali to je priča kokoš i jaje, brate. Mora da krene odnekud da se razmotava. Tako da…
Ivan Minić: Kako očekuješ da se porez troši na adekvatan način…
Ivan Brkljač: Ako ga ne plaćaš.
Ivan Minić: Ako ga ne plaćaš. “Pa, ne. Ali prvo nek oni krenu…” Pa, ne funkcioniše tako. Možemo da se složimo da se ne troši na idealan način. Apsolutno. Ali kada vidiš procente koje ostaje iza toga, i kada malo se osvrneš u nekom svom krugu ljudi koji su platešno sposobniji, gde svi traže način da optimizuju porez tako što će da ga izbegnu. Rade to ljudi i u inostranstvu. Ali ne optimizuju svi. A kod nas ovde postao nacionalni sport. 🙂
Ivan Brkljač: Modus operandi, da.
Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Nastavi sa sjajnim pričama. Hvala kompaniji Epson koja nas podržava. Hvala Vama što nas slušate. Sve Vaše komentare, predloge, sugestije, i predloge za naše goste i predloge za Ivanove goste, ostavite u komentarima na društvenim mrežama i na Jutjubu. Mi ćemo to da ispratimo. Ja ću proslediti sve što bude bilo od Vaših predloga. I jedva čekamo da čujemo još neke interesantne priče. Čujemo se i vidimo sledeće nedelje.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Ivan Brkljač
Ivan Brkljač rođen je u Novom Sadu. U Švajcarskoj je završio srednju školu, potom studije u Engleskoj i Španiji.
Profesionalnu karijeru je započeo u Budimpešti, gde se bavio kreiranjem sadržaja za razne internacionalne brednove, kao i društvenim mrežama. Mimo toga, jedan od njegovih projekata bio je “Arbo Bracelet”, koji je bio koncipiran po principu za svaku prodatu narukvicu sadi se jedno stablo.
Nakon dugo života u inostranstvu, došao je red na povratak u Srbiju i projekat “Mokrin House”, inovativni co-living i co-working prostor i prvi u jugoistočnoj Evropi, koji nudi jedinstveno mesto za digitalne nomade iz celog sveta. Kao suosnivač, nastojao je da ovo bude i kulturno-umetničko-edukativnog centar, kojim će se davati doprinos zajednici u tom selu.
Danas Ivan radi kao programski direktor “Tačke povratka”, čiji je zadatak uspostavljenje novih, zdravih odnosa sa našom dijasporom. Takođe, vodi istomeni podkast, gde su gosti povratnici koji pričaju svoje unikatne priče.