Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Ovu epizodu Pojačala podržala je Infostud grupa. 

Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 58. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a oni koji gledaju, za razliku od onih koji slušaju, mogu da vide da čovek preko puta mene nosi majicu sa svojim imenom, što malo meni i olakšava posao u celom ovom traumatičnom iskustvu snimanja intervjua sa ljudima. 😀 Moj gost danas je Aleksandar Gligorić, poznat po nekoliko stvari, odnosno ako ga prepoznajete, prepoznajete ga iz neke od priča koje radi. Jedna od njih je da je on profesionalni fotograf. Druga je da se već jedno duže vreme bavi psima, konkretno french buldozima kao nešto što je najprepoznatljivije. I na neki način treće, ali se uklapa i u tu priču, Aleksandar je jedna od najuspešnijih dropshipping priča kod nas, i iz tog konteksta je u prethodnom periodu bio u raznim medijima i u raznim nekim kratkim ili dužim formatima i pričao o svom iskustvu.  A mi danas ovde hoćemo da pričamo o tome da zapravo biznis, pa čak i ti neki sada već prepoznatljivi i priznati biznis modeli mogu da se rade na onaj uobičajen način, na koji ih rade svi i obično je vrlo mali procenat uspešan, a da zapravo mogu da se rade i na neki malio drugačiji način. Ti si, Aleksandre, neko ko je dosta stvari u životu radio malo drugačije, čudno, neobično, ali na kraju uspešno.

Aleksandar Gligorić: Hvala Ivane. Hvala što si me pozvao. Slažem se sa tobom. Previše je informacija oko dropshipping-a, i danas svaki drugi post na socijalnoj mreži, bar meni je: „Dropshipping savet ovaj ili onaj, online biznisi“ šta god. Ono što sam primetio da je u fokusu su ta neka tehnička pitanja u smislu: „Kako da otvorim shopify store, na kojoj platformi da radim, kako da me odobri payment procesor“ ili šta god. To je nešto što može da se izgugla ili nađe bukvalno za minut, čak i neko ko ne zna engleski može da izgugla i da nađe za minut. Ali ono što je suština svakog biznisa, pa i e-com-a i dropshipping-a je da, pre svega, uvedeš kupca na svoj sajt i da oni ostave novac na tvom sajtu, da naprave neke kupovine. Postoji više načina za to i najpopularniji definitivno metod je da platiš reklamu Facebook-u, Instagram-u itd, i to je to. Tu se završava sva filozofija. Hajde da nađem winner product, šta god to bilo, ja ne priznajem winner product-e, ne postoji winner proizvod. Svi proizvodi su winner. Ali hajde, winner proizvod i dobro da ti to setuješ tamo, dobro targetuješ i završio si posao, sve četiri u vis. Apsolutno ne. To se ne radi tako.

Ivan Minić: Mislim da je jedna od stvari, ja sam to shvatio i kroz generalno rad, a posebno kroz projekat „Moja firma“ koji sam vodio, da ljudi kod nas baš ne vole da čitaju uputstvo kako se povezuje video rekorder. A zapravo velika većina stvari koje ljudi pitaju su nešto što je zaista dostupno. Ja razumem strah od nepoznatog, gde ti nešto pročitaš pa hoćeš da proveriš jer nisi siguran. To mogu da razumem. Sa druge strane, nekad možda i treba da napraviš taj leap of faith da bi uopšte nešto uradio. Ali ok, to mogu da razumem. Ali najčešće ljudi uopšte ne pročitaju. Ljudi ni ne pokušaju da nađu. A kad ih pitaš: „Zašto nisi pokušao da nađeš?“ Oni ti kažu: „Nije, ja sam tražio, ali toga nema.“ „Kako si tražio?“ Onda shvatiš da način na koji oni traže te stvari je potpuno van svake logike zdrave, što je prilično čudno. Razumem, nikome od nas nije engleski prvi jezik i tako dalje…

Aleksandar Gligorić: Evo ja nisam učio engleski u školi, učio sam ruski. Ali sam naučio engleski da se služim njime. Dosta je dobar, sad mogu da kažem da perfektno pišem, imam super gramatiku… Da, ljudi definitivno ne znaju da izguglaju, ili izguglaju neku pogrešnu frazu, pa naiđu na neke sajtove koji im neće ponuditi dobro rešenje njihovih problema, ili dobro odgovoiti na njihova pitanja. Ono što je bitno, da skratimo celu priču oko toga, ako neko ne zna da napiše frazu na engleskom ili izgugla, koristite ljudi Gloogle translate, „how to open dropshipping business“. Pre te fraze stavite Reddit. Idite na Reddit, tamo ćete naći najbolje savete, onako zakucavanje u glavu direktno i to je to. Ako neko ne zna, ukucaj Reddit pre svega toga i dovešće te na pravo mesto.

Ivan Minić: Kažemo da su forumi i dalje za neke stvari fantastični kad ti treba autentično mišljenje, iako nisu sva mišljenja autentična, ali forumi su lepi. I Reddit je kao jedan od oblika, zato što tačno vidiš ko ti je odgovorio, vidiš njegovu reputaciju, vidiš ko je, šta je. Ako ti napiše nešto što ne treba, doći će neko pa će odgovoriti iza toga, i neće mu biti baš prijatno.

Aleksandar Gligorić: Pa će reći: „E, bajo, to nije baš to, nemoj baš da lupaš gluposti, to je ovako“.

Ivan Minić: Možda neće biti najprijatnije iskustvo u životu, ali ćeš dobiti informaciju koja ti treba, prilično dobro oslikanu celu sliku.

Aleksandar Gligorić: Dobićeš realnu stvar. Tako je, dobićeš jednu plastičnu stvar sa kojom možeš da se igraš. Možeš da, pre svega, naučiš neki faundation, neke temelje. Od tih temelja zavisi dalje od tebe, koliko si kreativan… Kad pričamo o samom startu bilo kojeg biznisa, pa evo i e-com-a, sva fora je u volji. Jer ti imaš volje da radiš. Mene je Ognjen stavio za admina grupe, ničim izazvano me stavio za admina grupe „Dropshipping Balkan“, pa ljudi gledaju i kažu: „Ovo je admin, ovaj sve zna“. Meni je onaj Other folder pun pitanja svaki dan. Ne zezam se. Pet do deset pitanja svaki dan, i sve se svodi na isto. Mahom su to pitanja koja uopšte nisu na mestu. I onda, ja nisam nešto fan tih motivacionih govornika. Zbune me, imam neku svoju konstalaciju u glavi i družim se toga. Baš me zbune. Ali ne znam da li si čuo za Danandapanija?

Ivan Minić: Ne?

Aleksandar Gligorić: Dandapani je bivši budistički sveštenik, koji više nije u budizmu uopšte. Ali čovek ima svoje neke principe i drži ozbiljna predavanja širom sveta, što po firmama, što ovako. Dandapani je svetska zvezda, njega prati par miliona ljudi na Youtube-u. Dođe čovek i pita ga za savet, i kaže: „Ja ne mogu da mu ne pomognem, ja želim da mu pomognem. Ali nemam vremena. Šta ćemo sa tim?“ Ima super fora – kaže: „Kažem mu ovako: imam knjigu za tebe. Knjiga je ta i ta, pročitaj tu i tu knjigu, ovo je moj email. Kad pročitaš knjigu, napiši mi u 200 reči neke svoje utiske u toj knjizi i pričamo o tvom problemu.“ I kaže: „Šta misliš koliko mi se ljudi javilo?“

Ivan Minić: Mnogo manje.

Aleksandar Gligorić: Nijedan! To je stvar volje ustvari. Ako imaš volje da radiš nešto i ako si ti driven i generalno imaš taj urge, ništa nije teško. Pa stavi Reddit ispred te fraze.

Ivan Minić: Jedna od stvari, kako mi obično vodimo nekakav ovaj razgovor ovde, je da idemo uz tvoje odrastanje i ranije faze tvog života. Zašto bih voleo da ih sada ispričamo? Zato što su u tvom slučaju vrlo neobične. Ti si dosta stvari radio na svoju ruku, ali su opet te stvari bile vrlo primećene, vrlo uspešne. Ti si čovek koji je došao u majici na kojoj piše to što piše, a pre neki dan si postavio sliku u džemperu na kome piše „Drina“ koja ustvari izgleda kao paklica Drine.  Nisi baš uobičajen lik. I ne uklapaš se u nekakve mainstream tokove i norme. A opet, napravio si neke, niche stvari koje su bile vrlo interesantne. Kako je krenula ta tvoja priča? OK, bavio si se fotografijom, to je nešto što ti je jedno vreme bio glavni fokus. Ali sve ovo ostalo što si radio pored toga, otkud to uopšte?

Odrastanje

Aleksandar Gligorić: Znaš kako Ivane, bukvalno, kad su se klinci igrali autićima, ja sam čitao enciklopediju, sve životinje sveta ili tako nešto. Totalno sam bio nezainteresovan za neke autiće i vrlo brzo skapiraš da si ti tu neki misfit. Osećao sam se dugo kao misfit. Drugačiji. Tinejdžer si pa nisi siguran, pa tu imaš neke nesigurnosti i sve što ide uz to. Ali kapiraš nisi isti kao i većina tvoje generacije ili ljudi oko tebe. Tu je krenula i pank muzika, kreativnost. Skapirao sam da definitivno imam taj neki kreativan momenat, treba mi da pišem tekstove. Ja sam pisao tekstove, aranžmane, ozbiljna priča. Sam. Dođem na probu i hajde da sviramo. Sve je krenulo odatle. Međutim, sva fora je da sam ja sve vrlo brzo uvideo. To je Srbija 90-ih, gledaš ljude oko sebe i vidiš, skapiraš neki pattern ponašanja. Ljudi se ponašaju, to je zaostavština nekog višeg sistema. „Goal mi je da završim neku školu, da se zaposlim i to je to, čekam penziju.“

Ivan Minić: Zaposlim se, radim 50 godina, 40, 30 u istoj firmi, ili umrem ili dočekam penziju.

Aleksandar Gligorić: Ili umrem ili dočekam penziju. A ako dočekam penziju, umrem posle četiri, pet godina.“ I to je life goal. Nema dalje.

Ivan Minić: Izvini što te sečem, mislim da je ključni momenat kad je ta priča pala u vodu, bila: „Zaposlim se, dobijem stan od firme, radim 30 godina…“ I onda je neko izbacio stan od firme iz jednačine.

Aleksandar Gligorić: Da, nema stana u jednačini. Mogu misliti kako je to pogađalo te neke… I uglavnom, skapiram kad gledam gde su ti ljudi. U mom sistemu vrednosti nisu nigde. Nikog ja ne vređam, ali samo kažem, u mom sistemu vrednosti nisu nigde. Ako budem radio stvari koje rade ti ljudi, ja ću završiti tu gde su oni. Pa sam rekao: „Nećemo tako.“ To je odluka vrlo rano bila, sa 16, 17 godina. Bio sam baš iz fazona: „Ja neću da radim ni za koga, radiću samo za sebe, šta god.“

Ivan Minić: I šta si počeo?

Ulazak u posao

Aleksandar Gligorić: Prvi posao koji sam radio, osim tih baš tinejdžerskih, konobarisanje u Sutomoru, Boban piroman peva, ja konobarišem….

Ivan Minić: Šta sta su bile prve stvari koje odlučio da kreneš da radiš?

Aleksandar Gligorić: Prvi ozbiljan posao je definitivno bila prodaja od vrata do vrata. To je prodaja u kojoj imaš neki sistem za prodaju, pet koraka prodaje. Vrlo prosto. To naučiš, ja nisam totalno verovao u to ali hteo sam da probam. Mi smo to zvali „očistim teren“, sve što sam mogao da ponesem sa sobom fizički, sve sam prodao, i zaradio taj dan recimo 100 evra, što je za mene tad bilo nenormalno. Nisam nikad imao 100 evra u džepu odjednom. 😀 Tako je to sve počelo. Počeo sam da radim za firmu koja se time bavila, a vrlo brzo sam se odvojio, pošto sam skapirao ceo sistem i napravio svoju firmu sa nekih 50 ljudi. Onda su ljudi radili za mene, ja sam njih obučavao da idu na teren. Prodavali smo mahom kineske proizvode, sad nebitno, ali ja ti upakujem recimo merač pritiska, Sumpor priča totalno, znaš već. Sumpor, Kengur i to. 😀 Upakujem ti merač pritiska, upsales-a je bilo baš ozbiljnih, tipa prodaješ profesoru fakulteta merač pritiska, a čovek pritom zdrav. Kažeš: „Nije loše da imate to sa sobom.“ Onda mu naviješ neku patkicu koja viče „kva, kva“ i ti sad to njemu moraš da prodaš, to je upsale. 😀 Ali se ozbiljna kinta tu vrtela do neke recimo 2001/2 godine. Tad je to puklo jer je došla inspekcija i zatvorila me. 😀 Ja to nisam znao, kako treba da se vode papiri. Imao sam nekog knjigovođu koji je otprilike bio ispao iz Mućki. 😀 Ja sam to plaćao sve uredno, došla inspekcija i više nema ništa i ćao. To je to, tu sam završio sa time.

Ivan Minić: A kaži mi, samo iskustvo, pre toga nemaš nikakvo iskustvo u prodaji tog tipa?

Aleksandar Gligorić: Apsolutno.

Ivan Minić: Kažeš da je postojao prost sistem koji si naučio. Kako izgleda taj sistem? Kako je to uopšte tebi neko preneo u tom trenutku?

Aleksandar Gligorić: Mi smo imali svako jutro vežbe, gde se okupi nas 30 u firmi i prodajemo jedni drugima. Totalno ispiranje mozga. Ali je meni to bilo smešno ispočetka. Dati proizvod kupcu u ruke, budi indiferentan, to je jako bitna stvar i kad prodaješ bilo šta. Jako je bitno da ne pokažeš da ti je stalo, obrnuta pshilogija. Da ti ne pokažeš kupcu da ti je jako stalo da mu to prodaš: „Ne, OK, prodaću, možda i neću, i don’t give a f*ck“. To dosta dobro deluje motivaciono na kupca. Ne mogu da se setim svih pet koraka prodaje, ali sam naučio taj neki basics. Naučio sam da priča prodaje. Imaš audio i vizuelne kupce. Imaš kupce koji vide nešto, vide ovu čašu i kažu: „Sad ću to da kupim, sviđa mi se.“ A imaš kupce koji vide ovu čašu i nešto… Onda dođe salesman i priča mu o toj čaši nešto i on kako mu priča, čovek se topi i onda vidiš kada se otopio tad mu uzmeš pare, to je to.

Ivan Minić: Kapiram da je to iskustvo koje si stekao tad bilo vrlo dragoceno za sve ostalo, iako nakon toga to više nije ta vrsta direktne prodaje. Taj vrlo konkretan kontakt sa svim tim ljudima mislim da je neprocenjiv. Sa dosta ljudi sa kojima sam pričao koji su napravili jako uspešne priče u životu, jedan od prvih poslova je bilo to, ili knjige…

Aleksandar Gligorić: Prodavao sam i knjige…

Ivan Minić: Generalno proizvodi koji se u principu i neće kupiti.

Aleksandar Gligorić: To sam zaboravio. Uzmeš građanski oglasnik, nemaš internet, nemaš ništa. Na primer, neko je nasledio stan i taj stan je pun knjiga. Ti uđeš i vidiš gomilu knjiga. Tvoje je da odabereš šta ćeš, ili uzmeš sve, na kilo. Bukvalno uzmeš knjige na kilo i onda odeš u neku knjižaru u gradu i tamo ponudiš te knjige. Knjige kupiš za na primer pet hiljada dinara, a prodaš ih za 15. To je ono preneseš knjige od stana do knjižare i zaradiš 10 hiljada dinara. To je bilo još malo pre ovoga. To je prvo što sam radio, to sam zaboravio. Tu sam i pročitao gomilu knjiga… Generalno, ljudi čitaju te knjige. Obogatićete svoj vokabular, bićete elokventni, to će vam svakako pomoći i u životu i u poslu. Mislim da je to jedna od ključnih stvari.

Ivan Minić: I dobićete neke ideje koje inače ne biste imali, a koje kad imaš raznorodno znanje, dugo godina ga skupljaš, to nekad klikne nešto negde što nikakve veze i logike nema kad gledaš sa strane. Ali tebi deluje savršeno logično.

Aleksandar Gligorić: Baš tako. Negde iz glanglija, iz malog mozga ti izađe neka fraza što bukvalno može da napravi razliku i to je definitivno tako. Ljudi čitajte knjige.

Ivan Minić: U nekom trenutku si ušao u nešto što bi se moglo nazvati fash*. Sa jedne strane OK, kao fotograf u redu. Ali sa druge strane kao nekakav kreator brendova, kreator raznih nekih zanimljivih label-a koji su imali neke svoje priče. I te priče nisu uobičajene.

Posao sa majicama

Aleksandar Gligorić: Da. Ušao sam u taj neki streetwear iz razloga što nisam mogao da nađem stvari. Uvek sam voleo lepo da se obučem, kao i svi mi. Nisam mogao tad u tom momentu u Srbiji da nađem stvari koje se meni sviđaju. Ili ako sam našao nešto, bilo je ili jako skupo, ili nema broja, jako je mala ponuda bila. Online si jako teško mogao tada da kupuješ, nema Paypal-a, gift kartice ne postoje, nemoguće je. Zoveš rođake iz Njemačke. Znaš tu priču. Kažem: „Hajde napravi nešto sam za sebe.“ Da vidim kako to funkcioniše. OK, krenem da pravim majice za sebe. Pošto sam neko vreme vozio i skejt i rekoh: „Hajde da se fokusiram na to.“ Na neke majice koje bih ja nosio, a nosio bih, znam sigurno, i drugari skejteri. I krenem, napravim nekih šest različitih majica, sa nekim zečevima, kao neki evil rabbit, totalno lud neki logo. Logo mi je prvi napravio Leo iz Subotice, gitarista iz Džukela. Čuven naš ilustrator i strip crtač, genijalac. I te neke majice sam napravio za sebe pa sam rekao: „Hajde da napravim još koju, pa da podelim ortacima.“ Podelio sam skejterima. Počeli su da se javljaju ljudi iz Srbije. Tad je bio Myspace, Facebook je tek počinjao. Ja napravim Myspace stranicu, ludilo. Tu sam i delimično naučio HTML. I posle samo upgrade-ovao. Života mi, ja sam sam to naučio. Nose ih skejteri, vidi njegov drugar kaže: „Hoću i ja.“ Okej, štampaj majice, ovaj mi šije, ovaj štampa, ja sam tu organizator neki. I tih šest različitih dezena sam ja prodavao lokalno. U jednom momentu se javi lanac prodavnica koji je tad bio, zvao se Madness, radili su i u Sloveniji i u Bosni, i kod nas… Ne znam da li se sećaš Madness radnje. Bili su distributeri za Vans, za ozbiljne brendove. I kažu: „Ja hoću da prodajem te tvoje stvari. Jel imaš ti toga još?“ – „Imam koliko hoćeš, naštampaću.“ I ta prva tura nešto plane za tri dana. Svi znaju već za mene u Srbiji preko Myspace-a. Ja kažem: “OK, ovo je sve super, naštamšpaću još majica, odneću Madness-u, lepa je lova. Ali zašto da se ograničavam na Srbiju? Hajde da ja to radim globalno.“ Tu je otprilike krenuo moj prvi neki internacionalni biznis, ozbiljniji biznis. To je taj prvi brend.

Početak bavljenja fotografijom i izlazak na inostrano tržište

Gledao sam, sam sam učio, išao sam od brenda do brenda. Video sam da se proleće/leto pravi ovo proleće. Sad se pravi i dizajnira kolekcija za proleće/leto sledeće godine. Uđem u ceo štos, kupim fotoaparat neki Fuji, smešan. Prvi zumer i to. Ali tu je krenula paralelno i fotografija. Do it yourself, pank totalan. Kažem: „Hajde da napravim sve sam.“ Nekog kolegu skejtera uzmem, kažem: „Ja ću sad tebe da fotkam.“ I šta sam radio? Za svo to vreme kad sam dizajnirao stvari, dok su se one štampale, itd, to je sve još uvek Srbija, proizvodnja je u Srbiji, ali šta radim? Radim data mining. Jako dobro poznajem sad već svoju nišu, znam sve skejt brendove na svetu, ali sve. Bukvalno neki lokalni brend. Imam anegdotu, ispričaću ti: lokalni neki brend iz nekog malog gradića u Nemačkoj, imaju store i imaju svoje majice. Znaš kao Braća burazeri, Dečko tzar. Oni su lokalci. Ja nađem, vidim gde prodaju, šta rade. Odem na njihov sajt i vidim recimo njihovu listu retail-era. Otvorim svaki sajt posebno, uzmem e-mail i build-ujem e-mail listu. To je bila e-mail lista od nekih 11, 12 hiljada e-mail-ova. Sam, ručno sve, copy/paste. Napravim katalog, šibnem na sve e-mail adrese, i istog dana dobijem prvu porudžbinu – 750 dolara iz Holandije. Srećom. Ja najsrećniji čovek na svetu. Tad mi se rodio i prvi sin, sve je super, razlog za slavlje. 😀 Anegdota da drugar ode da radi u Berlin. Vladimir, na leto, i isto je u fazonu kao ja, traži neke skejt prodavnice. Odvede ga drugar koji zna vlasnika, to je već 2010. godina, a ja ti pričam o 2006-oj. Uvede ga u radnju i on tu priča sa gazdom: „Daću ti ja neke popuste, odakle si? Iz Srbije.“ Kaže mu Nemac vlasnik: „Pa ja znam čoveka iz Srbije, Aleks, carrot plotting.“ Ovaj kaže: „Jel me zaje*avaš?“ 😀 Bio sam jako detaljan, imao sam jako dobru radnu naviku… Data mining od ujutru do uveče. Kad ne mine-ujem onda fotkam, smišljam neke nove ideje, dizajnove. Prvi order stiže iz Holandije i tu prvu kolekciju sam napravio 10 hiljada eura.

Ivan Minić: Jedna od stvari kad ti uđeš u taku neku priču, imaš svoje ideje i postavljenu art direkciju. Ali da bi to bilo stvarno vanserijsko, moraš da nađeš neke vanserijske ljude koji će da urade ilustracije, daju ti nekakav svoj imput na tu celu priču… Ko su bili ti ludi u tvom slučaju? Kako si dolazio do njih? Kako je tekla saradnja?  Generalno kad gledaš, kod nas je dosta problem što svi smo mi različiti. Onda se javi petorica i kaže: „Ne, ne, mi smo isti.“ I kad gledaš, svi su isti u suštini. Svi samo jednu te istu stvar ponavljaju tako što promene boje, ili ubace nešto. Ali ako vidiš nešto, nije to onaj pozitivni momenat prepoznatljivosti u smislu: „Da, to je u stilu nekoga, pa je to to.“ Nego: „To je isto ono što si pravio pre 10 godina.“

Aleksandar Gligorić: Tako je, slažem se. Za te neke prve stvari pomogao mi je Leo, neki lokalni umetnici, drugari. Kažem: „Ovaj zna da crta, hajde nacrtaj mi nešto. To ćemo skenirati, ja ću to malo da obojim u Photoshop-u, ili ću trace-ovati u ilustratoru…“ Međutim, u jednom momentu skapiram, oduvek me interesuje art i cela ta scena, i naiđem na neke super online magazine, tipa Juxtapoz, Hi-Fructose, gomila njih i vidim ko su aktuelni umetnici. Ja sam tu sarađivao sa ozbiljnima. Vidim da pratiš na Instagram-u Porous Walker. On je za mene radio. Bukvalno je bila priča kad smo se upoznali sve ok, tad je već bio Facebook, dodao sam ga za prijatelja, prihvatio je. Našao sam 100 umetnika koji su tada aktuelni. Radio sam sa Takaši Murikamijem, koji izlaže u MOMA-i u Njujorku i jedan je od najvećih danas. Moji e-mailovi tim umetnicima su glasili ovako: „Ćao Takaši, ja sam Aleksandar. Pišem ti iz svoje dnevne sobe iz Srbije. Imam mali clothing brend, label, jel bi hteo da mi pošalješ jednu svoju ilustraciju da je odštampam za majicu i potpišem te u zamenu? Nemam para da ti platim, ali poslaću ti majice.“ Da li te nešto košta da pitaš? Ne.

Ivan Minić: Ali realnost je da te ne košta ništa da pitaš. I da ako pitaš dovoljan broj ljudi, dobićeš pozitivne odgovore. Ne od svih, ali dobićeš.

Aleksandar Gligorić: Od tih 100 umetnika, verovao ili ne, javilo se njih 20, i kažu: „Biraj sa mog sajta šta ćeš da štampaš na majici.“ Od tih nekih momenata baš je Takaši bio u tom fazonu. „Šta hoćeš? Evo ti high-res, TIFF, štampaj.“. –„Jel mogu ja tu da dobijem nešto pismeno?“ –„Daj, potpisaću šta hoćeš.“ Super kul ljudi. Kako se posao razvijao, ja sam stvarno tim ljudima i slao i poklone i sve ostalo. KLAN, Michael Sieben, Ostin, Teksas, ozbiljna art scena. Po meni čak i ozbiljnija nego San Francisko. Ostin je baš ozbiljna priča. Travis Millard, ima njih gomila. Porous Walker kad se javio, on je meni poslao pet grafika. Ja ovo ne smem da štampam, odštampao sam dve, ali tri nisam smeo. Jako heavy priča, dosta je eksplicitno. Edgy. Mada meni su stvarno i dan danas jedni od omiljenih. Poenta priče da ništa te ne košta da pitaš nekoga da ti pomogne. Jel tako? I ako ima smisla to što ga pitaš, ako neko u tebi prepoznaje entuzijazam, budi iskren. Budi to što jesi. Ja stvarno nisam imao kinte da plaćam umetnike, jer to stvarno puno košta. Ili pitam 123KLAN. To su muž i žena iz Francuske, emigrirali u Kanadu kad je pobedio ne znam koji političar, neka luda priča. Originalni su Francuzi. 123KLAN je možda jedan od najpoznatijih grafiti kolektiva na svetu. B sheet i tako neka ekipa. Ali, Scien i Klor oni su glavni. Oni u tom momentu rade za Adidas, za Nike… i pitam ih ja: „Možete da napravite jednu grafiku za mene?“ Kažu: „Napravićemo ti tri.“ Ja kažem: „Triii?“ „Ma bilo šta sa vašeg sajta.“ –„Ne, napravićemo custom za tebe, štampaj to na majice.“ Ja to kad sam odštampao, tad je stvarno eksplodiralo u tom momentu. U jednom momentu,2008. to je druga godina mog poslovanja, sećam se da je bila stvar prestiža u tim nekim kultnim shop-ovima da imaš Karat clothing* kod sebe u ponudi. Jer su ljudi pitali. Onda sam ja tu malo išao obrnutom psihologijom: „Ovo je limited edition“. Naravno da nije.

Ivan Minić: Samo je veliki limit. 😀

Aleksandar Gligorić: Ili ne kažem koji je limit. Kažem: „Ali štampam koliko treba, on-demand“. 😀 To je neka ta priča. Opet bih naglasio da je poenta priče: pitaj. Ko pita, ne skita. Mene nije bilo sramota. Na ego tripove zaboravite. Nego kažem ti, baš je e-mail glasio tako: „Ćao Ivane, ja sam Aleksandar, pišem ti iz svoje dnevne sobe, ovo je moj sajt. Sviđa mi se to što radiš i bitno mi je.“ Nisam pisao random svima, nego ljudima čiji mi se rad stvarno sviđa.

Ivan Minić: Pokažeš mu kroz nešto konkretno da znaš šta on radi.

Aleksandar Gligorić: Tako je, to je kod mene bilo natural. Izađe iz mene. Ne možeš ti copy/paste e-mail-ove slati na 150 adresa. Možeš, ali ne u tom slučaju. Ako pitaš nekoga, onda obrati mu se lično. Attention, gore u subject-u. Pitaš čoveka i iznenadio bi se koliko ljudi hoće da izađe u susret.

Ivan Minić: Ja sam imao takve situacije u vreme dok sam organizovao razne neke događaje, konferencije i slično. OK, probao sam mnoge ozbiljne face da dovedem i mnoge nisam uspeo da dovedem. Ali nekoliko njih sam uspeo da dovedem, ili za nekoliko njih sam uspeo da dođem do toga da mi kažu da hoće, ali ne poklopi se datum, ne poklopi se nešto. Za te ljude kažeš: „Jel moguće da se ovo upravo desilo?“ OK, nije se realizovalo, ali to ti da takav neki podstrek da nastaviš da guraš dalje. Ali fora je to: ne staneš posle petog.

O estetici

Aleksandar Gligorić: Ja sam posle toga napravio još tri brenda. Totalno neka druga estetika. Opet, moja estetika. Estetika je jako bitna stvar, možemo da se vratimo na to kasnije. Bitno je da ispoštuješ tu neku svoju estetiku, ali stvarno da ispoštuješ. I u fotografiji…čime god da se baviš, ispoštuješ svoju estetiku. Ako fake-uješ tuđu estetiku, to je ono što si ti rekao: „Hajde da radim neki copy/paste, hajde da ja sad budem Joe Rogan, ili Garry Will“ ili šta god te loži…

Ivan Minić: Ili Vanja Bulić. 😀

Aleksandar Gligorić: Ili Vanja Bulić ako te loži. 😀 Ti ne možeš nikad biti Joe Rogan, ne mogu ja. Ti možeš da budeš Ivan Minić, i treba da budeš to. Ja treba da budem Aleks Gligorić, ili ko god. Držiš se svoje estetike. Čoveče, ima sedam i po milijardi ljudi na planeti, naći ćeš 100 hiljada ljudi koji prepoznaju tvoju estetiku i to je to, čoveče! Imaš svoju armiju. 100 hiljada ljudi je ozbiljna armija, kupaca, drugara, nebitno je! Tako da držiš se svoje estetike. Gde smo stali, šta je bilo pitanje, ja se izvinjavam. 😀

Ivan Minić: Pričali smo pre svega o autorima.

Brend sa retro odećom

Aleksandar Gligorić: Sorry. Posle toga sam napravio još tri brenda, opet se držao svoje estetike. Bilo je nešto malo, uslovno rečeno, ozbiljnije od te neke skejterske garderobe. Imao sam ja i daske za skejt, i koješta već nešto tu pumpao i to sad radi pun gas, pa sam rekao da hoću da se igram. Napravim još tri brenda posle toga. Jedan od njih je bio dosta sofisticiran. Bile su neke retro košulje, prsluci. Ono nešto recimo što viđaš u filmovima iz 30-ih godina. I šta ja radim? Odem singup-ujem za onaj IMBD PRO i krenem da pišem glumcima. Pazi to. To je 2009. godina. Krenem da pišem glumcima. Javi mi se, između ostalih, sećam se, za tri imena ću ti spomenuti: javi mi se Michael Madsen, apsolutni car, bog. On je rekao: „OK, evo ti adresa, pošalji mi“. Ja sam mu poslao garderobu, njega je neko uslikao, i poslao mi je jednu neku skromnu sliku. Ali košlulja, on sedi, kauboj, ozbiljna priča.

Ivan Minić: Šta god on da obuče… 😀

Aleksandar Gligorić: Michael Madsen je bog! 😀 Ja ga obožavam. Michael Madsen, Jack Black.

Ivan Minić: Bog.

Aleksandar Gligorić: Isto bog. I muzički bog isto. I sećam se e-mail-a, glasio je ovako: „Ćao Aleks, super su mi sve tvoje stvari, trenutno u ovom periodu života nemam vremena sam sebi da vežem pertle, hajde da se čujemo neki drugi put, sorry.“ OK, nema frke. Javi mi se Lennox Lewis. Bokser. Javi mi se, pošto nije bilo direktnog kontakta, nego nađem agenta od čoveka, Ralph Fiennes. I e-mail je čini mi se bio od nekog teatra, od nekog pozorišta. Pošto verovatno čovek radi u pozorištu, mislim da je možda i profesor, nisam siguran. Uglavnom, njegov asistent se javi i kaže: „On je ta i ta veličina, taj konfekcijski broj. Pošaljite na moju adresu.“ Ja pošaljem, čovek se uslika i ja pomislim: „Uspeo sam u životu.“ To je momenat sreće u životu. Potpuno je opet isti princip. Uzmeš IMBD PRO, uzeo sam ga na 15 dana, i gledao pošto nemam karticu, ako mi istekne 15 dana, ili ću da registrujem novi, hajde za 15 dana da ispišem što više email-ova. Birao sam po baš tim kriterijumima. Nisam pisao ljudima koji mene nešto ne pokreću. Nego sam pisao Ralph Fiennes-u, Michael Madsen-u, kojekakvim facama, ali njih trojica su mi odgovorili. Tako da sam ja bio jako happy. Iskreno da ti kažem, to uopšte nije nešto poguralo ni moju prodaju, ni ništa. Ali je to bila lična satisfakcija.

Ivan Minić: nije poguralo iz razloga što si ti dobio dobar materijal, ali oni nisu imali svoj Instagram da to podele i da dovedu milione.

Aleksandar Gligorić: Između ostalog. Tako je.

Ivan Minić: Bilo je pogrešno vreme.

Aleksandar Gligorić: Nije to taj momenat. Ni influenser marketing, nego čoveče Ralph Fiennes je obukao tvoju košulju koju si ti izdizajnirao, spakovao, običnom poštom mu poslao, to mu je stizalo tamo dve, tri nedelje, i neko ga je uslikao. Ceo taj proces, mene te stvari lože. Ja se ložim na to. Od ničega si napravio nešto. Od ideje. Ideja je isto jako bitna stvar. Ideja i volja. Ali šta god da ti je ideja, nemoj da kopiraš tuđe ideje. Ako sune ti nešto, na primer ložiš se na čarape… hajde o tome ćemo oko community menadžmenta, to je sad več druga tema… Eto, to je neka lična satisfakcija, spojiš lepo i korisno. Ja sam tada već jako lepo zarađivao i bio prepoznat… Ovo nikome nikad nisam ispričao ovako javno: bio sam pozvan od brenda koji se zove 5Preview. To je recimo Švedski brend, dve devojke drže, malo feministički nastrojen. Pitali su me: „Hoćeš da nam budeš art direktor?“ Ja kažem: „Molim? Hoću.“ –„Mi imamo da ti platimo toliko i toliko.“ To je nešto smešno u tom momentu. Kažem: „Ma hoću čoveče, super!“ Tad nije bio Fiverr, nego je bila mreža, mislim da još uvek postoji, Behance. Mreža gde se skupljaju dizajneri, ilustratori, razni umetnici. Ja dođem na Behance, i pitam: „Šta vaš loži devojke, šta je ideja?“ Kažu: „Ideja je da se napravi omaž high fashion Coco Chanel.“ – „To vas loži?“ –„Da, ali mi to hoćemo da napravimo u nekom streetwear fazonu.“ –„Nema frke.“ Ja sam im napravio logo. Između ostalog tad, to je 2010, ja pravim logo sa francuskim buldogom, ne znam zašto. Pošto je bila ideja Coco Chanel, Pariz, Ajfelova kula, francuski buldog (koji je engleska rasa), ne znam šta mi je to bilo. I to duplo CC, ali nešto zakukuljeno da ne može niko da ih tuži. I oni se dan danas drže te estetike i vidim da im majice više ne koštaju 20 dolara, nego 85 do 130 eura sada. Rade devojke super, čujemo se redovno, šalju mi majice. Gde god ima neki frenchie, pošto sad se pratimo na ovom frenche world-u, šalju mi majice kako odštampaju nešto sa frenchie-m. Proširile su, pošto je bio samo ženski brend, pa sad je i muški. Kako izbace nešto sa frenchiem, sve mi šalju.

Ivan Minić: Kad smo već pomenuli frenchie, i kad smo već pomenuli fotografiju, voleo bih da malo više uđemo u taj deo priče. Prvo, fotografija, gde si ti takođe radio neke jako interesantne stvari, vrlo vidljive stvari, a u suštini, nisi završio akademiju, nisi počeo u studiju nekom…

Aleksandar Gligorić: Nisam ni kurs.

Ivan Minić: Još bolje. Nisi počeo u nekom studio pa si bio apprentice, pa si onda postao majstor, pa ovo, pa ono. Ali, zapravo si uradio neke prilično kul stvari, prilično vidljive stvari. Kako?

Aleksandar Gligorić: Hvala ti čoveče, to mi je baš kompliment. Znaš kako? Kako i sve ostalo. Forum se zvao Dizajn zona. Kucam: fotografija, kako? Ne kucam Reddit pre toga. Kucam to, i dođem, vidim da dosta toga lead-uje ka dizajn zoni, ima fotografski forum – super. Nigde više ljudi sa većom sujetom, nego na tom mestu. Jako malo mesto, jako malo ljudi, nigde više sujete. Možda kod pecaroša jedino. Nisam ni pecaroš ni lovac. Ali kontam velika sujeta, niko ništa neće da ti kaže. I šta je fora. Baš sa svojom koleginicom pričam. Osvrnuću se samo na e-com. Dođe ti lik i priča ti: „UX, CTO, i te neke skraćenice, mistifikuje ti celu priču“. Što ne kažeš user experience. Nego UX ili šta god. Tako i ovi fotografi. Dođu i mistifikuju ti neku minornu stvar u fotografiji. Tipa kompozicija. Ili šire priču do onog kad nema kraja. I ti si tu, normalno, zbunjen. Tad sam bio u fazonu: „F*ck off.“ Čak sam se i raspravljao sa njima, ulazio sam u žestoke rasprave, pošto me generalno nervira bezobrazluk. Ja to zaboravim. Posle neke dve godine sednem za Youtube… Radio sam sa Estevanom Oriolom. To je čovek koji je bio tour menadžer Cypress Hill-u. Radio sam sa njim tako što sam mu poslao: „Dobar dan, Estevane, ja Vam pišem iz moje dnevne sobe…“ 😀 Poslao mi je neku sliku, dve fotografije da odštampam na majici. I ja umesto Dizajn zone, počnem: „Estevan jesi tu?“ –„Tu sam.“ –„Fotografija, kako?“ –„Imaš ove stvari: imaš ekspoziciju, imaš svetlo, imaš ovo, ono, blendu. Ok to ti je basics.“ I čovek uzme i ispiše mi referat. Jako sažet i u glavu. Čovek je ostvaren majstor, izlagao je od Tokija do Njujorka gde god hoćeš. I ja krenem to tako. Hajde da vidim: blenda, ekpsozicija… Kupim tu prvi DSLR Nikon D3000. Onaj propast CCD . Senzori. ISO 800, vrišti šum, nema veze. 18-55 kit. Onda već krenem da kupujem neke ozbiljnije objektive, pedeseticu, 1.8, to kad sam kupio, to je bilo: „Vidi brate, ja znam da fotkam, ćao, više ništa ne učim.“

Ivan Minić: Vidi zamućena pozadina. Skupo.

Aleksandar Gligorić: To smo se Istok i ja zezali: „Dobro muti.“ Isto ta ekipa sa Dizajn zone se preseli na neku grupu na Foto berzu, i Istok kaže: „Ovaj objektiv dobro muti.“ Tu su oni krenuli u ozbiljnu priču. Neko je okačio oglas: „Mutim pozadine na slikama.“ Napraviću digresiju. I Istok to okači. Naravno flame. Istok stari flame majstor. A mi se zezamo, sedimo zajedno nas dvojica i komentarišemo: „Ovo stvarno bolje muti nego 90% ovih ljudi.“ I ti isti ljudi sa dizajn zone flame-uju najstrašnije, kažu: „Vi niste normalni, trebalo bi vas uhapsiti…“

Ivan Minić: Uglavnom, kako je to bilo sa fotografijom….

Aleksandar Gligorić: Kreneš prvo od osnovnih stvari, blend, ekspozicija, te neke stvari, ko ne zna šta je nek google-a, vrlo je prosto.

Ivan Minić: Naučiš tehnički aspekt cele priče.

Aleksandar Gligorić: Tehnički aspekt, vrlo je prosto, znači imaš ISO, Rijasa, imaš ekspoziciju, blend mislim da je to to. Kad naučiš sve je u korelaciji jedno sa drugim, da ti fotka ne bi bila pretamna ili presvetla, overexposed, underexposed, ti lepo namastiš taj parametar ili namestiš na početak na u auto, slikaš obavezno u RAW-u. RAW format ko na zna da uključi tamo u kameru, otvori tamo u nekom programu i onda može da je posvetli, potamni, da promeni boje i sve ostalo, to je potpuno amaterski. Nauči da slika u RAW formatu i sad šta je fora? Sad si kao naučio taj tehnički aspekt, ali opet fotke su prosečne. Ništa, krenemo Youtube, kako da skinem bubuljicu sa nosa? Evo imaš taj tool, ok. Fora je šta? Fora je kad kreneš da fotkaš i da se baviš bilo čime, ti se susrećeš sa problemima konstantno. E sad, ima pametnijih iskusnijih od tebe, opet redom Google, outube, najčešće u ovom slučaju, kako da rešim ovaj problem. Kako da recimo sredim kožu, ono separacija, frekvencija. Mene ljudi sad zovu, ja sam majstor za separacije frekvencije, bukvalno da odvojiš teksturu od boje. Nađeš to, ponoviš jednom, ponoviš drugi put, treći put. Evo nisam seo bio za fotoshop čini mi se godinu dana, seo da uradim neki portet, znači iz malog mozga sve izlazi bukvalno automatizovano. Poenta je: Nemojte da overkill-ujete stvari. Nikada nisam radio overkilled ni sa čim, nisam se preterano udubljivao u nešto što me u tom momentu ne interesuje, iako je to u domenu i sferi mog biznisa, nego jednostavno imaš konkretan problem, ajde kako da ga rešim. Nađeš jednom uradiš to, nađeš drugi put, uradiš to, ponoviš to par puta i onda ti to uđe u ruke u mozak, gde god i ti si onda naučio tu nešto. E tako sam ja naučio gomilu nekih stvari, onda već dolazi sledeće, kompozicija, svetlo. Recimo, evo sad ću da otvoreno da kažem, ko ne zna svetlo..šta je meni napravilo najveći pomak u fotografiji, Den i Dimond-ov kurs koji sam skinuo sa Torrenta stidim se, nisam platio i čovek ti ono objasni, kako da, gde da postaviš modela, kak oda prepoznaš dobro svetlo difuzno, za portrete to je jako bitno. To ti je to, to pravi razliku, znanje pravi razliku, znanje je danas besplatno na netu i to je to.

Ivan Minić: U trenutku kada si ti već u fazonu- ja ovo umem, šta radiš sa tim?

Aleksandar Gligorić: E nikad nisam bio u fazonu da ja umem fotografiju. Za neke stvari da, ali fotografiju nikad, uvek smo mi moji radovi bili loši.

Ivan Minić: Ali nekim drugima nisu.

Aleksandar Gligorić: Znam, hvala ti. Znam, ali stvarno ne glumim nikakvu skromnost, nisam lažno skroman, nikad mislim 40 godina glupo je sada da se lažemo. Znam tačno šta su mi kvaliteti, šta mane, ali nikada nisam..možda sam zadovoljan sa 5 svojih fotki. Ne znam zašto, jednostavno vidim nešto-ovo nije loše i onda pogledam nekog drugog i kao čoveče ti nemaš pojma, sedi jedan.

Bavljenje psima

Ivan Minić: U kom trenutku u celu jednačinu ulazi bavljenje psima, ne samo frenčijima. Znam, pominjao si mi da je to negde porodična tradicija.

Aleksandar Gligorić: Jeste.

Ivan Minić: Koju si ti sada malo uzeo pa se bavio time, pa malo možda preterao sa time.

Aleksandar Gligorić: Tata već odavno nije imao sve. Mi nismo imali psa i Andrej moj sin stariji, tada ima recimo, to je 2010. četiri godine ima, hoće da vidi pse. Idemo na izložbu pasa. I odemo na izložbu, držim klinca za ruku, u džepu sećam se nešto kinte, kao možda ćemo kupiti neko štene, idemo na izložbu da gledamo pa ako se njemu nešto svidi i meni, ajde kupićemo. Bili smo već porazmislili da definitivno hoćemo psa. Da li ćemo mešanca ili nekog rasnog, idemo da vidimo rasne pse. I super, mi idemo tako šetamo, on pokaže neku bordošku dogu i zalepio se za nju Andrej sin, i grli je, on 150 kla, balavi po njemu ,ovaj neće da se odvoji od njega. Ja kažem dobar dan toj ženi, reko: “Jel ovaj pas na prodaju?” Kasnije se ispostavlja da taj pas košta desetine hiljada eura. Kaže ona: “Taj pas nije na prodaju, ali imate njegove štence tu”, objasni nam ona gde. Odemo mi, pored kaveza nekog stoji čovek, u kavezu dva psa. Ja naravno izaberem lošijeg, ja ovo hoću, “sine jel ti hoćeš?”, kaže on: “Daa, odmah da nosimo kući”. Sećam se nisam imao dovoljno kinte, juri kući po lovu, vraćaj se nazad, ja tu njemu platim i odnesem kući bordošku dogu ispostavlja se. Alright, ja se sve vreme bavim, tada sam bio u fashion biznisu i u jednom momentu ta Lara, tako se zvao taj pas bordoška doga napuni nekih godinu i po dana, i spremna za parenje. I ja kao: “E čoveče hoću da uparim svoje štence”, ništa još biznis, nego hoću da uparim da imam svoje štence. Ajde, nadjem ja tu nekog mužjaka, baš kod te žene koja je imala te šampione, koji je imala tog Džamala za kojeg sam pitao da li je za prodaju. Uparim sa jednim njenim psom, ona ošteni deset štenaca.

Ivan Minić: Mašala 🙂

Aleksandar Gligorić: Da. Inače su bordoške doge, desetka je normalno. Imao sam čak 14  u nekom leglu. A ovo 10, 5 mužijaka, 5 ženki, prelepi štenci, znači kako izgledaju štenci. Ko ne zna, nek Google-a bodroška doga štenci. Nije kao šar pej, nisu toliko naborani, ali su naborani, kao medvedi mali i ta neka boja braon, bukvalno tedy bears. Mi tu svi odlepili, bivša supruga i ja, klinac, ustajemo noću da ih dojimo, pošto je stvarno gužva na dojenju, pa im mi grejemo mleko. Da skratim priču, skapiram da ću ja ostaviti jedno štene odatle sebi, ovo jedno ću prodati. I sad kao, kako ću, ne znam game, totalno sam amater u tome. Počinjem ispočetka, znam osnovne principe prodaje, ali znaš nije to majica, ne možeš tako. Zovem ja tu ženu, ona se najavila s’ početka: “Ja ću tebi pomoći da prodaš sve”. Ja vidim prosečna cena je između 300 i 400 evra šteneta ovde u Srbiji. Ja reko ok, staviće ona ne neke oglase. Javi se i kaže: “Nemam ja vremena da se zezam sa tim”, ja reko ok nema ljutnje, stvarno žena zauzeta. Reko, čekaj ajde da vidim koji to portali kupujem prodajem u Americi, ne znam buypuppy.com, lupam sad. Što tamo ne bi okačio? I okačim tamo, vidim koja je prosečna cena, prosečna cena bordoške doge je 2000 eura, šteneta. Reko, ajde ja ću staviti hiljadu. I stavim hiljadu, uslikam sve štence i za dve nedelje prodam sve štence. Znači ljudi mi unapred uplate. Pazi, meni je to bilo out of mind, unbelievable. Čovek ti uplati recimo 2000 dolara, eura za psa za štene, ne poznajete još ti uplati preko tog 750 za shipping i tebi u jednom momentu legne dvadeset nešto hiljada nečega. I sad to treba isporučiti, ne znam uopšte kako to.

Ivan Minić: Kako se pakuju kučići 🙂

Aleksandar Gligorić: Za Ameriku. Znam da može, načuo sam negde. Ništa sednem to i rešim, kao i svako tehničko pitanje, opet Google, word of mouth, znam onog odgajivača – kako šalješ štence, daj mi neki broj. Sve ja to sredim, reko čoveče kakve majice, kakav fashion, daj bre da radim pravu stvar. Inače me opet sačekao fashion kada je supruga otvorila modnu agenciju, ja sam tu već ozbiljno naučio da fotkam štence i kao ajde sad slikaj modele. Ali, sva sreća nisam više u tome, jer stvarno fashion mi je…

Ivan Minić: A u kom trenutku frenčiji ulaze u priču?

Aleksandar Gligorić: E frenčiji ulaze u priču negde 2014. Ja imam ozbiljan community tada za bordoške doge. Kad kažem ozbiljan community, to je recimo Facebook page sa 20.000 ljudi, like-ova i follower-a. Instagram tada služi da provučeš fotku kroz filter i da je okačiš na Facebook. Ništa, 2014. ja pravim page za francuske buldoge, kupujem francuskog buldoga sebi, jer je to kao mala bordoška doga. Jedina razlika je, ne drži uši na gore nego na dole. Kupujem sebi Džerija. Ja Džerija kupim za neke smešne pare, ona kao crvenkasta boja, kao mops samo malo tamnija. I uslikam ga, imam tu fotku, to je jedna od najlikeovanijih fotki na svetu za frenč buldoge. Moja dnevna soba, on je zaspao na tedy bear-u, na medvedu, ono neki polu san, uši nagore. Ja stavim fotoaparat, odvrnem zavrnem blendu kako hoćeš, na 1,4 čini mi se tada, škljoc, kao vidi ovo nije loše. Pa ništa, ja tu kao napraviću Facebook page i Instagram, ‘Frenchie world’. Okačim tu fotku sa nekim hashtag-ovima, isti dan sam dobio da te ne slažem, ne baš isti dan ali u naredni tri četiri dana sam dobio jedno 50 upita- pošto je pas? Ja kupio Džerija sebi i javi se Viki Barselo, sećam se prvi kupac iz Njujorka. Žena je iz Argentine, ali živi u Njojorku ozbiljna priča, neki biznisi ludila. Njen muž kaže: “Ja hoću ovog psa, ne pitam šta košta”. I ja joj odvalim neku cenu da je oduvam, ona kaže: “Alrigth, recite mi gde da uplatim”. Ja reko: “Molim?” Ne kažem njoj molim, ali sam sebi.

Ivan Minić: Kao, šta ti je.

Aleksandar Gligorić: Pobogu 🙂 I ništa, Džeri super završi na Menhetnu. U toj transakciji, ni Džeri nije loše prošao. Džeri je prošao najbolje. Ne, ne, Džeri je super, imam slike pokazaću ti posle. Žena napiše nešto kao: “Džeri vas sve pozdravlja” onako stavi to pored Džerija, Džeri spava i ona to slika i šalje, super priča. Baš dobra priča. I ništa kao, ajde francuski buldozi. Bordoške doge sam držao još neke vreme, onako baš volim tu pasminu. Sad ih više nemam i odustao sam od bordoških dogi, iz prostog razloga, ne znam da li si znao za taj podatak, sigurno nisi znao, to je pasmina sa najkraćim životnim vekom, četiri i po godine prosečan životni vek.

Ivan Minić: Da, to je baš..

Aleksandar Gligorić: To je hardcore loše, zato što su bili maltene na ivici istrebljenja posle drugog svetskog rata. Mnogo su se parili u srodstvu da bi sačuvali rasu, ništa ne osuđujem, ali rasa je dosta bolesna, imaju dosta genetskih bolesti i onda opet sa druge strane, ove frenchie, niko nije imun na lovu, meni je to tad već posao uveliko. Ništa, ajde da radim francuske buldoge, krenem da radim sa tim redovnim bojama i onda u jednom momentu kao retke boje. Vidi, sada to moram da ti objasnim, u tom community-u postoje, neko je tamo nekad napisao tamo nekih 5 boja koje su kao standard-crno bela, bež, ta crvenkasta i tako neka, nebitno. To su te osnovne boje, a one plava-siva, čokoladna, to je van standarda, to ne sme ni slučajno. Ja pogledam, slučajno naletim na neki ad, ako ovo štene košta 2 soma, redovne boje, ovo košta 5. Čekaj, meni je ovo biznis, ajde da vidim zašto ovo košta 5. Pa košta 5 zato što je retko i skontam da je cela ta priča krenula iz Mađarske, ja sam iz okoline Novog Sada, meni je to sat vremena. Jedan i jedan su dva, odem u Mađarsku, upoznam ljude i bukvalno tu krene bum, bum, bum. Sve vreme community raste, znaš kako raste? Kačim hashtag-ove, svoje fotke i hashtag-ove, bukvalno to je bilo zlatno doba Instagrama, kada si rastao na hashtag-ove. Nisi mogao da kačiš video, samo fotke i to. Počeli ljudi da me taguju i onda sam ja krenuo da feature-ujem, ubacujem fotke frenčija drugih ljudi koji me zamole, ja sam u stvari bio neki content kurator i to je i dan danas tako.

Ivan Minić: Ta stranica, sve ono što se zanimljivo desi, ja generalno pratim smešne, debele i čudne životinje na Instagramu, na toj stranici sve ono dobro što se desi u nekom trenutku bliskom nakon što se negde pojavi, bude objavljeno, tagovano.

Aleksandar Gligorić: Jeste. Hiljadu puta nešto što je kasnije izašlo na 9gag-u ili onaj ladbible, sam ja objavio bukvalno prvi, posle vlasnika, pošto meni vlasnik odmah u inbox šalje kao: “Imam super video za tebe, gomilu like-ova”. Mene danas dnevno taguje po recimo između 200 i 500 postova.

Ivan Minić: Ono što je meni zanimljivo sa celom to pričom sa frenčijima je, što si ti od nečega što je bilo jedan uzgajivački biznis, napravio, možda je rogobatno, imperiju oko toga. Svih nekih dodatnih stvari, koje su zapravo potrebene u celoj toj priči, gde postoji šansa za značajan profit, ali sa druge strane gde postoje potrebe ljudi, želje ljudi koje oni nemaju gde da podmire.

Aleksandar Gligorić: Upravo tako. Ovo je luda priča. Ja krenem da radim pored štenaca, opet neke svoje majice, print on demand, sada već saznam da ti možeš da praviš majice bez da imaš lager. Napraviš neki svoj dizajn, tamo slepuješ na Teespringu i kao krenem outsourcing, nađem tamo neke ilustratore iz Indonezije, da naprave nešto po mojoj zamisli. Kasnije, znaš koliko je to puta uzeto, svi imaju to, bukvalno moje dezene, ne ljutim se ja ništa nije frka, čak ono copy paste, na AliExpress-u nalazim, autorski nešto što sam ja smišljao, nebitno. I krenem da prodajem majice i to sve super ide i ja pr recimo 3 godine, isto znam od 2006, 2007. isto iz te clotheing priče, tako što sam ga pozvao, čitao njegov blog i imao borj telefona. Ja pozvao čoveka: “E, jel možeš da vidiš nešto oko SEO?” On kaže: “Može, gde si ti?” ja kažem tu i tu, on seo u kola, došao, upoznali se, čovek mi otvorio treće oko tada, genije. Isti taj genije se pojavljuje u mom životu slučajno, sa tim frenčijima: Ja mu kažem: “Ajde vidi šta sam uradio”?, on kaže “Wau, pa napravio si ozbiljan community, kako monetizuješ to?” Ja kažem prodajem štence i majice sa Teespringa. Pita me da li imam neke infoprodukte, ja reko: “Šta je info produkt?” 🙂 Ne znam čoveče, ne stidim se toga, nisam znao. I on kao:”Ajde brate, jel znaš ti nešto o tim frenčijima?” Ja reko:”Znam čoveče sve”. Ja sam tih dana bio one man show, odgovaraš svojim kupcima i skupio sva ta pitanja, od svojih kupaca, ljudi koji su kupovali psa od mene – “Kako da ga hranim, koliko da ga hranim, kojom frekvencijom, koliko količinski”, od tih nekih pitanja do totalnih ludorija. Skupim sva ta pitanja i svoje odgovore, to preformulišem u jednu knjigu, platim čoveka na Fiverr-u samo da mi to napravi Kindle i ovu drugu verziju, mada Kindl nešto i nismo koristili zato što nismo bili na Amazonu, nego na svom sajtu. I isto: “Čoveče daj, ja ču ti snimiti promo video, meni je ovo killer priča”. Ja reko: “Važi brate, koliko će to da košta?” mislim drugari smo mi i sve, ali naravno. Kaže: “Ništa bre, jel si normalan”. Sedi čovek u kafiću, sedimo nas dvojica na Dorćolu u kafiću, on kao kuca, kupuje domen. Knjiga će se zvati “French bulldog secrets”, jel ti to ok? Ok mi je. Frenchbulldogsecrets.com, kupujemo domen, kupujemo server, idemo u ulicu 29. Novembra, drugar drži studio, ajmo tamo da snimimo video, to se dešava u danu. Znači pre toga sam ja dao da se piše knjiga. Ja ponesem onog psa sa sobom, koji me liže gleda video, ispadne sve super na kraju. I tako, znači tu krene click bank, to je platforma za prodaju online knjiga i i book-ova: Registrujem se tamo, pionir kartica, sve ono kako ide po redu, da mogu da dobijem taj novac i od te knjige zaradim onako baš, baš lep novac. I ono kao, vidi wau. E sad šta je fora? Sve vreme ja viđam, tada su hit neke kućice za pse u obliku ajkule, a usta ajkule su kao ulaz u kućicu. Ja svaki drugi dan podelim neki video, zato što ajkule privlače gomilu like-ova i novih follower-a i svega. Znači, ta ajkula je hit, uopšte negde u malom mozgu imam da to negde tamo neko prodaje, ko zna to je neka ozbiljna firma koja to pravi i prodaje. Mada ja naručim za svog frenčija i ja google-am dog plush shark house, tap, izađe AliExpress. Vidi, ovo košta 3,4 dolara, a drugi rezultati vidim na sajtovima košta 50 dolara, na sajtovima general dog stores, prodaju za sve rase pasa. Ja opet Istoka i tako neke prijatelje, ali on prvenstveno on, taj čovek mi je baš puno pomogao. Kao: “Buraz, šta je ovo?”, “Pa to je dropshipping”. “Šta je dropshipping?” Pritom ja Shopify platformu koristim od 2008. čoveče, za svoj neki shop, ali kakvi plugin-i to su neke gluposti, to sve ručno čukaš, nema paypal-a. Neki novinar Kanađanin moj drugar, pa kao na njegov ćemo paypal. stvarno poštena dobra priča. Ali sad: “Jel koristiš shopify?” Ja reko šta sad tu, to je neko cimanje. Ništa, sednemo napravimo store, dignemo store, sećam se digili smo store pre jedno dve i po godine i za prvi dan, ja pustim tu ajkulu, jedan jedini proizvod. Pustim kućicu ajkulu i da vidim šta će se desiti. Pitam ortaka, imao sam 500.000 pregleda na jednom, ili 600 čak, tad jedan od najviralnijih videa ikada. Baš kućica ajkula, pitam lika: “Jel smem ja ovo da koristim da reklamiram svoj proizvod?” Kaže da mogu, slobodno. Nema story-ja, swipe up-a. Reko: “Imam ovo u shop-u, link je u bio-u”. Dan se nije završio, reko daj da vidim šta se dešava sa ovim Shopify store-om. Vidim pazar 3 soma dolara, ja reko: “Ček, ček, refresh, 3 soma dolara”. Ajde opet, Ctrl F5 i ono kao ne verujem, ok. Ajmo sada ozbiljno, tu krene cela priča, imputi, proizvodi, gledaj šta je trendy, i tako dalje. I..jel si hteo nešto da me pitaš?

Ivan Minić: Hteo sam nešto da te pitam. U celom tom procesu, jedna od najvažnijih stvari koje ljudi iz nekog mog iskustva, iz nekog mog istraživanja bar tako zaključujem, koji ljudi preskaču je to da – ok, naši su proizvodi, to sve, iskoriste materijal koji ima, ubace to, napišu neke opise, stave neku cenu i to sve i to ne izgleda onako kako treba da izgleda.

Aleksandar Gligorić: Da.

Ivan Minić: Ako prodaješ za tri dolara proizvod, to je potpuno u redu, kako god da izgleda to je potpuno uredu, jer košta 3 dolara.

Aleksandar Gligorić: Tako je, ne mora da izgleda.

Ivan Minić: Ali, ako prodaješ nekome nešto na šta si nadrgadio i shipping troškove za sve i to košta sad 30, 40, 50, trebalo bi da izgleda dobro.

Aleksandar Gligorić: Trebalo bi da izgleda dobro. Sve statistike govore da je taj product page, može da otera ili da ti napravi kupca, da neko nešto kupi i li da nikad više ne dođe. Jako je bitan copy, bitne su fotke naravno, ali ja se opet vraćam na estetiku. Ti možeš gomilu stvari, materijala, contenta da skineš sa AliExpressa-a, ali nešto moraš i sam da ufotkaš, nešto moraš i sam da središ. Ako ne znate da fotkate imate Youtube da naučite, ako ne znate nađite bilo kod komšiju fotografa neka vam on to uslika, ali nemojte sami ako ne znate. I to je to. Ili iPhone, telefonom ili šta god, pa polako prepoznajte svetlo. Znači moraš napraviti add value, da bi mogao nešto da prodaješ. Zezam se sa ortacima: “Šta si ti po vokaciji?” “Luxury diler” ja bukvalno dilujem nešto, što je uslovno rečeno, luksuz, nešto što nije necessitie, ali stvari, ne prestiža, ali nije osnovna potrepština.

Ivan Minić: Nice to have.

Aleksandar Gligorić: Tako je. Nice to have.

Važnosti niše

Ivan Minić: Da li misliš, pošto ja mislim, a i nedavno sam se sreo sa Pavlovićem i pričali smo malo o tome, da li misliš da je jedan od glavnih razloga za uspeh upravo to što je u pitanju vrlo specifična rasa?

Aleksandar Gligorić: Apsolutno. Ne rasa, niša. Ajde sada da se izdignemo iznad rasa, iznad tih okvira, nego jednostavno niša. Ako imaš dobru nišu, i ako poznaješ svoju nišu, ja sam siguran da uspeh ne može da izostane. Znači, obećavam, garantujem. Šta je fora? Ja sam u francuskim buldozima pre online store-a, jedno dobrih 5 godina, ja živim tu priču čoveče, fotkam ih svaki dan, dojim ih sa flašicom, odgajam ih, čitam o njima, bukvalno sve. Da sam imao ovu knjigu o Frenč buldozima, ja bih bio presrećan. Ne nego skupljaj sa nekih raznih stvari, pa field, sa terena ljudi koji odgajaju 20, 30 godina, ćaleta između ostalog. I ti kada si u toj niši i kada poznaješ tu nišu dovoljno, jednostavno uspeh ne može da izostane. Tu bih sada da spomenem oko community management-a, ja ne mogu da budem community manager za čarape, niti verujem u  general community management. Ima tih majstora koji mogu da se prešaltaju i tamo i ovako, svaka čast, ja ne mogu. I mislim da većina ljudi ne može, nego jednostavno imaš neko svoje interesovanje. To je ono opet kažem, volja i interesovanje, šta god da te interesuje, ako su to čarape, udice za pecanje, ako su to čaše, evo interesuju me čaše, napravi neki community oko čaša. Moja filozofija poslovanja je dijametralno suprotna od onoga što se propagira danas, bukvalno dijametralno se kosi totalno. Danas se polazi od toga daj da izabereš, opet se vraćam na tu priču, kao winner neki product, šta god to bilo, nešto što je ljudima intresantno, ok to svakako, ali ajde sad da ja to bild-ujem, veštački da pumpam nešto oko toga, i da plaćam reklame. Ne čoveče, nemoj to da radiš, mislim možeš ok, nemam ništa protiv ne osuđujem nikoga, ima ljudi koji su jako uspešni u tome. Ne, moja specijalnost je, ja volim da gradim brand znaš, jer mislim da na duže staze to stvarno, možeš mnogo bolji posao da napraviš, posao koji možeš da ostaviš svojoj deci.

Ivan Minić: Da, ali je nešto što zahteva vreme.

Aleksandar Gligorić: Upravo to, vreme je tu ključan faktor. Evo recimo kad sam krenuo da radim SEO, pazi sad ovo. Jel znaš Nikolinu Bobić? Nešto se kuckao sa njom pre godinu dana, tačno pre godinu dana, januar prošle godine, ja kao: “Šta se radi Nikolina” i da skratim priču, ona meni kaže: Ej, kao što ne radiš content marketing”, ja je pitam šta je content marketing, znači tim rečima. “Pa kao pišeš blog, radiš SEO”, reko: “Ooo, to može da se radi?” Može. Vidim na Shopify ima neki plug in za blog, tap, dignem blog i krenem da pišem. Već imam par sajtova za frenčija, ali krenem da pišem blog. U septembru prošle godine, znači 9 meseci otprilike 8,9 meseci od kako smo startovali blog, znači unikatni tekstovi, preko 1.000 reči, ispoštovane sve SEO norme koje možeš da nađeš opet na netu. Ukucaš i ono nulti rezultat, imaš stavke, ispoštuješ to. Ja reko ajde da uključim VPN i da se proverim, pošto mi je Amerika 80% tržišta, da se proverim kakav sam na te ključne fraze iz Amerike. Prvi, a najčešće i prvi i drugi. Ja kao wau, nikakav backlink building, ništa, samo pisanje bloga. Ništa, dignem još 5 sajtova. Jedan je, e sad to više nije ni niša, nego mikro niša, jedan sajt je french bulldog harness, amovi za francuske buldoge, jedan je frenchbulldoghoodies.com, jedan je, sad dižem bulldog.clothing, što sam ti pričao malopre i tako bukvalno crosspost-ujem, crosslink-ujem. Moram samo da napomenem da imam backlink jedan jedini, koji znam da imam, to je backlink u New York Times-u.

Ivan Minić: Nije loše 🙂

Aleksandar Gligorić: Nije loše da, može da prođe. Mislim da oni imaju neki dobar authority sigurno kod Google-a. Šta se dešava dalje? Cimao me lik pre toga, dobijam mail neki Alex, kao imenjak. Kao ja sam iz New York Times-a i pišem na temu Instagram i pasa, jel hoćeš da daš neki intervju. Reko: “Hoću, imam i fotke neke, izvoli”. On kao: “Super su i fotke, wau”, to za 5 dana izađe u New York Times-u i sećam se ja zaboravim da ostavim back link shop-a, ja to New York Times, meni to super, ne ostavim backlink shop-a. I on čovek ostavio link ka shop-u, sve cool, sve kako treba, wau. Mislim da mi je to dosta pomoglo u SEO. Ali hoću da ti kažem da je i taj New York Times posle sam imao ona pitanja: “Gde ja da platim da se pojavim u New York Times-u”, ima tih pitanja. Ne može tako čoveče, možda i može ali ja mislim da je taj New York Times koji je uticao na moj SEO, rezultat mog dobrog rada i mog interesovanja uopšte za nišu i za posao koji radim. To je ta fora i Word of mouth, znaš kupi ti jedna Holivudska glumica, glumac, sportista, ovaj, onaj, modni dizajner, baš face neke svetske i onda jednostavno to vuče jedno drugo, ali ja sam tu davao dvesta posto sebe, izgarao za taj posao i to je to. Inače sam jako lenja osoba. Prelenj sam, ja sam najlenjiji od svih, ali sam discplinovan recimo.

Ivan Minić: Znaš kako, Bill Gates kaže da kada ima neki problem, najradije bi ga dao lenjoj osobi, jer će ga ona rešiti najefikasnije moguće, uz što manje truda.

Aleksandar Gligorić: Čuo sam za to, odlično je. Ali znam za još jednu bolju. To Istok stalno voli da kaže, offtopic je, ali znaš kad su Steve Jobs-a pitali: “Šta mislite o Microsoft-u?”, on je rekao: “They are simple hard, no taste”. To mi je isto jako.

Ivan Minić: Mislim da je onako flashy kad si se već dotakao toga, flashy da pomenemo, da si ti u tom periodu kada si se primarno bavio uzgajivačkim poslom, imao zapravo te neke vrlo zanimljive upite, nekih prilično poznatih ljudi i da si sad sa dobrim delom njih u kontaktu, imaš ih kao nekakav resurs koji možeš da aktiviraš, iskoristiš ponekad u životu kada ti zatreba.

Aleksandar Gligorić: E imam.

Ivan Minić: Ono, ako ga ne zloupotrebljavaš.

Aleksandar Gligorić: Jel mi veruješ da nikada nisam pitao nijednog, nisu to ni influencer-i, to su ljudi celebrity ozbiljni, mislim da ova Reese Witherspoon ima 20 miliona follower-a. Ona je repost-ovala, ja nisam pitao ništa, repost-ovala neki moj post, ja sam taj dan dobio 7,8 000 follower-a, možda 9, znaš za tih 24 sata. Ali nikada nijednog celebrity-a nisam pitao za uslugu.

Ivan Minić: Ali kako uopšte funkcioniše to, kad neko A list glumac ili sportista ili nešto, hoće da kupi kuče. Kako kupi kuče? Kako nađe tebe od svih ljudi i kako se desi da on kupi kuče?

Aleksandar Gligorić: Pa vidi, taj sajt sam digao 2012., 2014. sam počeo sa social networking-om. 2012. ispostavi se da sam sam pisao blog na engleskom i ispostavlja se da se on rangirao na gomilu nekih stvari, između ostalog na, pri sam i dan danas, na frazu rare french bulldogs colours, ili rare french bulldog puppies for sale. Znači ono totalno organic, ja nisam ni znao da sam prvi i sad gomila ljudi je došla tako, a otprilike pola preko Instagrama. Dešavalo se milion puta, evo ti ja nisam čuo tada za pevača sada znam ko je Sean Kingston, super je inače lik, meni je to bilo Beautiful girls, neka pesma bla bla, slušam to na radio Play-u svaki dan u kolima i klinci kao – aaa Sean Kingston. Ja sam otišao u onaj other folder na Instagramu i vidim blue badge, ajde da vidim ko je ovaj Sean Kingston, isto ono Bog zna koliko follower-a ima: “Jel imaš psa na prodaju?” Ja mu odgovorim da imam i to sam mu odgovorio posle dve nedelje, pošto ne proveravam taj other folder, ali sad proveravam svaki drugi dan posle toga, ipak da vidim šta se tu dešava. Znači ja čoveku odgovorim posle dve nedelje, ili Reese Witherspoon, tako je i počelo. Ona je prvo imala engleskog bulldoga, psole je kupila francuskog od mene, taguje me tamo u nekom postu sa tim svojim engleskim buldogom tadašnjim i tipa ja miss-ujem story, nestane posle 24 časa, pošto sam ovo video posle mesec dana i kao: „Ja se izvinjavam, ja tek sada vidim, jel možeš da mi pošalješ, da me taguješ ponovo?“, ona uzme i taguje. I nema veze što je engleski bulldog, uzmem i repost-ujem. I tako, prosto stvari se dešavaju same od sebe na tom nekom level-u. Nije to sad level u nekom lošem smislu, nego hoću da kažem da nisam ja sad uradio nemoguće, to svako od nas da uradim sa svojim poslom.

Ivan Minić: Samo treba vremena i posvećenosti.

Aleksandar Gligorić: Treba vremena, vreme je jako bitan faktor. Coca Cola, ono ‘Rome wasn’t built in a day’ i ja se držim nekako toga. Meni su ove instant priče totalno strane i možda i zbog godišta, znaš ja sam ’79. godište, ja sam negde i vaspitan old school da ništa dobro ili jako teško nešto dobro možeš da napraviš preko noći. Možeš da uplatiš tiket na loto-u ali male su ti šanse, ali ako radiš konstantno na nečemu, izdvoji sat vremena svog vremena danas, evo napiši blogpost. Svaki dan napiši jedan blogpost. Šta misliš šta može da se desi za 5 godina?

Ivan Minić: Svašta.

Aleksandar Gligorić: Svašta može da se desi.

Ivan Minić: Ne mora svaki dan, jednom nedeljno ga napiši.

Aleksandar Gligorić: Evo neka bude jednom nedeljno, to je 52 blog posta ove godine. Za 5 godina to je preko 250, to je 260 blogpost-ova, originalnih unikatnih, alo čoveče. Pa za 5 godina nebo je granica. Mislim ja sam siguran, obećavam. To je samo jedna od stvari, a gde je da svaki dan da uzmeš i postaviš nešto na Instagram opet vezano za tvoje interesovanje, za tvoju nišu, šta god. Meni je to ništa čak mao ružan izraz u smislu da ljudi su počeli interesovanja..nemoj da ti niša bude interesovanje, neka ti interesovanje bude niša. Ono što je već tvoje interesovanje i estetika neka ti to bude niša i ćao nema greške, to je ono bullseye.

Saveti

Ivan Minić: Jel imaš još nešto što bi preporučio ljudima koji razmišljaju da se okušaju u nečemu sličnom onome što si ti radio?

Aleksandar Gligorić: Pa, da, baš to, da se ne fokusiraju na te neke tehničke stvari i tehnička pitanja, jer recimo u toj grupi Dropshipping Balkan, gomila pitanja su: “Kako ja da registrujem firmu, kako da..?” Ma čoveče pusti sad firmu, ajde gledaj kako ti da dovedeš kupca na sajt.

Ivan Minić: Da li to nekome treba.

Aleksandar Gligorić: Gledaj da li to nekome treba pre svega, da. Ma čak ni to, ako mu i ne treba, naći ćeš ti, danas ćeš naći 20 ljudi, pa velika je planeta, kojima baš to treba. Nego gledaj ti radiš ono što voliš, sad zvuči sada malo otrcano, ali radi ono što voliš, ono što te interesuje i budi uporan i ne odustaj, znači ne odustaj. Sad zvučim kao ovi neki Youtube-ri, bori se i to. Ne to, nego stvarno nemoj da odustaješ, drži se svoje priče ko pijan plota. Naravno, nemoj da ti vidici budu uski k’o konju, raširi vidike, gledaj na sve strane, ali se drži toga što radiš. Prihvataj sve nove trendove, ja sam na Tik Toku i stvarno volim Gerbija. Dobio sam neki invitation za njegov VIP circle, da mi internet bude, ne znam ni šta to znači, ali kao vidim da mi personalno odgovara, nije neki generički mail, baš od Gerbija ne znam zašto, on tu najavljuje neki Tik Tok. Opet kažem, ne volim govornike, ali on mi je onako prorok, veliki je prorok, on je predvideo da že Instagram stvarno da prešiša jednog momenta Facebook. Tako i za Tik Tok sada priča i realno sve su šanse da će to da se desi. Evo to sad moji klinci sada to koriste, ali evo korsitim i ja. Koristi sve platforme. Ja koristim Pinterest, ja koristim Twitter, znači bukvalno sve platforme VContact, bukvalno sve što postoji ja to koristim da ispromovišem svoj brand, da ispromovišem svoje inovacije, svoje ideje i da to podelim sa što više ljudi. To će kad tad neko da prepozna, a ako ne, najgore što može da ti se desi ako pišeš blog jednom nedeljno godinu dana, da recimo dođeš u neko drugo, treće, peto mesto, to je najgore što može da ti se desi i da to pročita neko iz eto ne znam New York Times-a, Herald-Tribune odakle god i da te pita za mišljenje i tako, što je super za posao. To je to definitivno ne odustaj, trudi se i radi uvek nešto za sebe i nemoj da čekaš ništa da ti država da ništa, pošto toga odavno nema, to je davno prošlo vreme.

Ivan Minić: Nema više stanova.

Aleksandar Gligorić: Nema više stanova, da. Nema ih u jednačini. Ti državni poslovi za mene lično, evo kada bi neko hteo da me osudi na najgoru moguću kaznu, dao bi mi posao od 9-5, bez obzira na platu. Od 9-5 i to je to, čekaš penziju. Čoveče, nemoj da čekaš ništa, uzmi stvar u svoje ruke i cepaj.

Ivan Minić: Ja bih rekao još jedan zaključak, koji mislim da je jako važan, posebno što kod nas nije uobičajeno da ljudi prave taj iskorak, a to je – nemoj da te bude sramota.

Aleksandar Gligorić: Upravo. Mislim, ako se stidiš nemoj da se stidiš, nemoj da te bude sramota ni da pitaš, da kucaš na vrata, ima ljudi koji su ok i uvek će ti pomoći. Stvarno neću da zvučim kao Branko Kockica, ali ne zezam se, stvarno od 10 ljudi ja sam siguran to je statistika, dva čoveka će ti pomoći, u dve rečenice će ti možda objasniti nešto, što će ti promeniti život, definitivno.

Ivan Minić: I što će ti skratiti neki put jedno dve godine.

Aleksandar Gligorić: Malo pre sam ti rekao, meni kada je Istok 2008. seo za moj komp, rekao je: “Čoveče ovo je genijalno, tvoj blog je genijalan, šta te najviše mrzi da radiš?”. Reko: “Data mining”. Ok, on meni kao oDesk ili Lens ili šta mi je već pokazao. Znači magična reč outsourcing, to kad mi je rekao, ja reko: “Čekaj, ovo neko može da radi za mene za 5 dolara, wau čoveče, život je dobar”. Tako da, ima tu ljudi koji mogu da ti pomognu puno i koji su pametniji. Uvek postoji neko koje pametniji od tebe i to isto treba da zapamtiš. Uvek. Ja sam sebi glup. Inače da ti kažem da sam ja IT evolutivnoj lestivci jako nisko, ja lično.

Ivan Minić: Pa dobro, ti si našao ono što ti je potrebno i to koristiš.

Aleksandar Gligorić: Upravo to. Ne zaluđujem se. Evo naučio sam malo to što imam, da ne zovem ovog Web dizajnera: “E pomeri mi ovo”, nego kao mogu to sam nešto, toliko meni stvarno treba. Bukvalno koristi ono što ti treba, nemoj da overkill-uješ ništa, nemoj da širiš priču previše, treba da se držiš suštine. Šta je suština? Suština je ipak na kraju dana da podvučeš crtu i vidiš koliko si zaradio. To je posao, pričamo o poslu.

Ivan Minić: Hvala ti Aleksandre.

Aleksandar Gligorić: Hvala tebi Ivane.

Ivan Minić: Imamo taj običaj već neko vreme, da na kraju svake epizode najavimo koja tri primerka knjige dodeljujemo u ovoj epizodi. “Idealan timski igrač”, kao i do sada ako ste zainteresovani ostavite komentar na Youtube-u i pre izlaska naredne epizode, biće izvučena naredna 3 srećna dobitnika. Dužan sam vas pozovem da kao i do sada, sve svoje komentare, predloge, ideje, postavite ili kao komentare nam pišete putem društvenih mreža ili mail-a. Mislim da samo tako možemo da napravimo da ovaj Podcast bude sve bolji i bolji i da svako od vas negde kroz vreme, dobije neke odgovore na neka svoja ključna pitanja u nekim od ovih intervjua koje radimo.

Ovu epizodu je podržala Infostud grupa i to bi bilo to. Vidimo se sledeće srede.

 

 

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Aleksandar Gligorić

Aleksandar Gligorić je profesionalni fotograf, kao i jedan od vodećih preduzetnika u Srbiji koji se bavi dropshipping-om. Umetnost ga je interesovala od malena, i već tada se izdvajao iz društva. Od igre autićima je više preferirao da sluša muziku, piše tekstove…

Isprva se bavio prodajom. U ovoj sferi poslovanja naučio je dosta veština, koje su mu pomogle kasnije i u sopstvenim biznisima.

Prvi svoj biznis i brend otpočeo je tako što mu nije bilo dostupno da kupi ono što želi da oblači. Na ovaj način došao je na ideju da zapravo sam napravi ono što želi da nosi. Kako su se majice koje je prodavao dopadale sve većoj publici, tako je i sam biznis izuzetno rastao.

Aleksandar je vremenom napravio još tri brenda, različitih ideja, ali je uvek bio dosledan svojoj estetici.

Vodi se mišlju da čovek treba uvek da pita, za pomoć, za savet, jer zapravo nismo ni svesni koliko toga možemo da dobijemo samo ako se ohrabrimo da pitamo.

Širenjem aspekta biznisa, širenjem poznanstva, prepoznavanjem brenda, Aleksandar je postao jedan od vodećih u svom poslu, na globalnom nivou. Takođe, Aleksandar je veoma poznat zbog svog posla sa francuskim buldozima.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This