Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u trideset četvrtu epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je sajber knjigovođa, Milan Trbojević. Dobrodošao, Milane.

Milan Trbojević: Bolje te našao i hvala na pozivu.

Ivan Minić: Prvi put kad smo se upoznati, ti si zapravo tek ulazio u tu priču. Odnosno, opredelio se se da želiš time da se baviš, tražio si svoj unique selling proposition i dosta vremena si posvećivao jednoj poprilično zanemarenoj zajednici u tom trenutku, koja je dosta lepo rasla, a to su IT-evci. Hajde da se vratimo malo u period do toga. Šta si ti studirao? Kako se neko odluči da se bavi knjigovodstvom, to baš nije nešto preterano cool zanimanje?

Milan Trbojević: Pa, da.. vrlo slučajno. U osnovnoj školi sam se u principu dvoumio između ekonomije za srednju i nekog programiranja ili inženjerskog dela. Nisam izabrao inženjerski deo, kao što vidite. Na neki način. Ali, tada je za ekonomiste bilo vrlo interesantno da budu bankari, i svi smo želeli da budemo bankari 2000. godine. Doduše, taj osećaj da je to super prođe posle četiri-pet godina. Igrom slučaja, meni se već u toj samo srednjoj školi dopao taj predmet i polako sam već krenuo, i manje-više sam već znao, da ću da krenem tim putem. S tim što sam mislio da ću prvo negde da radim, a ne da baš tako brzo skočim u sopstvene vode. Doduše, radio sam, ali jako kratak period, možda nekih godinu dana samo pre samog osnivanja. Onda sam krenuo. Tako da, negde otprilike 2012. godine, kada sam ja i saznao za IT zajednicu manje-više, ja sam tada bio na studijama. Bio sam druga godina fakulteta, pa sam malo odužio. Boga mi, do pre tri-četiri godine, kada je završen, tako da sam malo više odužio. Ali, 2012. sam radio i vrlo brzo sam već, praktično saznao za IT zajednicu. Ima tu nekih incijalnih okidača baš, i ljudi. Jedan od prvih je bio Ivan Bilidi, koji je bio ovde i gost. U princpu, Ivan Bildi mi je rekao da postoji neka zajednica i tada je Ivan Ćosić organizovao prvi WWW Vršac, na koji sam otišao. Tada sam inicijalno upoznao dosta toga. Posle sam upoznao Ivana Ćosića koji mi je pomogao; upoznao sam Aleksandra Aškovića, koji mi je objasnio ko snimanja samog. Upoznao sam se posle i sa tobom i sa svim ostalim. Tako je sve nešto inicijalno krenulo. U principu, fakultet mi je bio sporedan i jednostavno do druge godine sam još i nekakoto išao, izdržao nekako tamo do četvrte i ostalih par predmeta se vuklo. Tih par predmeta četvrte godine se vuklo nekih tri-četiri godine dok sam završio.

Ivan Minić: Odlučuješ, dakle, da pokreneš svoju knjigovodstvenu agenciju i krećeš od faktički nule. To je uveki najveći izazov, napravi tu neku inicijalnu bazu, doći do break even-a, na neki doći do toga da makar možeš da isplatiš od prihoda koje ostvaruješ, da možeš da pokriješ plate, neke troškove i tako dalje. Kako si ti krenuo, ko su ti bili prvi klijenti i kako je tekao proces učenja u praksi tih svih stvari, jer super je što imaš neko predznanje, neke položene ispite, ali sad se susrećeš sa nekim starnim poslovanjem?

Milan Trbojević: To je mnogo različito od ovoga sa fakulteta ili bilo čega iz knjiga, čak. Pa, u principu, skoro sam razmišljao o tome, odnosno kad se desio taj prelom. Trenutno, iz sadašnje tačke, ja sam toliko zaboravio koliko je u stvari bilo teško na početku, da sve je ono što je loše, brzo se zaboravlja. Ali, bilo je baš teško, u principu i jako se teško dolazilo do klijenata, i bez obzira što vi imate pet ili deset klijenata, i dalje nije sve kako treba.Vi ne isplaćujete sve, ne stižete, dosta toga ne znate, prosto dan-noć. U principu, najveća tačka, odnosno nešto najviše što mi se desilo, bilo je kada sam bukvalno osam meseci, bez preterivanja, osam sati dnevno posvetio čitanju zakona. Svaki zakon od A do Š. Prvi put kada sam čitao, ništa mi nije bilo jasno. Ali, nijedan skoro. Spominju se tamo neki obveznici, socijalni doprinosi, sve stručni neki izrazi, meni je bilo katastrofa. Ali, tih osam meseci mi je, u principu, bio najveći klik, da bih bilo šta posle toga moglo dalje nadograđuje. Čitao sam i šta mi treba i šta mi ne treba, čitao sam i neke sanitarne propise, ali bez obzira. Prosto, morao sam da dobijem neko celovito znanje, odnosno, trebala mi je neka celovita slika. Kad sam dobio tu celovitu sliku, onda sam posle hvatao detalje, što i dan danas radim. To je bio neki najveći proboj meni u smislu stručnog znanja i prakse. Naravno, da vas je kroz praksu gazilo sve i svašta. Super je što tako piše, ali tri koraka koji može da se dese ispred ili posle toga, onih nevidljivih, kojih i dan danas prosto ima, to je dok niste lupili glavom o zid, niste mogli da saznate. I sve to neznanje, u principu, koje sam imao na samom početku, se nadoknadilo – ne spavate noću, nervirate se, vikendi ne postoje. Realno, nakon jedno prve dve ili tri godine, mislim da nisam imao bez preterivanja ni dan odmora. Baš ni jedan jedini dan odmora.

Ivan Minić: To je neka žrtva koju svaki preduzetnik, dobro, ne baš svaki preduzetnik, ali mnogo preduzetnika je spremno da učini u tom nekom svom prvom biznisu i prvom poduhvatu koji radi. Ali, ono što je, recimo, iz mog ugla vrlo specifično je, što si ti kao skapirao da imaš određene rupe u znanju i odlučio si da sedneš i da se posvetiš tome. I OK, nikada nećeš znati sve, ali si odlučio da se malo bolje orijentišeš u samoj oblasti, malo popuniš taj tvoj spektar znanja, dok je to u industriji kojom se ti baviš jako retko. Zapravo, velika većina, čak i po onim raznim grupama za knjigovođe, i sećam se na Mojoj Firmi pitanja, nama su gro pitanja dolazilo od knjigovođa.

Milan Trbojević: I meni danas od kada nema Moje Firme.

Zajednica i njen značaj

Ivan Minić: Manje čak i od samih preduzetnika, koliko od knjigovođa koji ne znaju kako da postupe u nekoj situaciji i često, su to zaista kompleksne stvari gde ti stvarno ne znaš kako postupiš. Ali, barem pedeset posto pitanja su dva klika na Google-u, koje neko ne želi da napravi. Da ne pričamo o onom momentu – “pečat je ukinut 2018.” Ne, ne, pečat je ukinut 2012. godine, samo niko to nije hteo da prihvati, pa kad shvatiš da nećeš da se raspravljaš, odštampaš i lupiš pečat, jer brate, ne mogu da se raspravljam i jednostavno da gubim vreme na gluposti i na budale, na kraju dana. Kako je tebi bilo? To je neatraktivna oblast, niti imaš puno prilike da se istakneš i brendiraš. OK, ti si našao zajednicu kojoj si se obraćao, ali si se ti obraćao toj zajednici u trenutku kada ona nije realno bila dovoljno zrela.

Milan Trbojević: Ni najmanje u tom trenutku. Ali, baš ni najmanje. Prosto, to je ono o čemu smo pričali malopre, a i cela suština je u tome da je to trajalo neke tri-četiri godine, da ne kažemo prazno. U smislu, bez vidljivog rezultata. I, prosto, ništa se ne dešava. Vi se bavite tom zajednicom izuzetno. Sad, možda ja tek sad shvatam da ona tad nije bila zrela, ali tad nisam imao pojma. Ja sam bio u fazonu – kako, bre, ovi ljudi silni rade neke poslove, a nema ništa, a za mene ništa. I sa te strane, bar jedno dvadeset puta sam mislio da odustanem. Što sad ja, kao, idem po konferencijama, radim sve ovo i slično, a ja najviše radim neku potpuno drugu industriju, koja dolazi najnormalnije i, prosto, raste mi biznis u tom smeru. Da li se specijalizovati za njih? Ne ili da. Prosto, tu sam imao najviše dvoumljenja. I, jednostavno, ne znam zašto ni sam zašto, izdržao sam nekako ovo. I onda se u jednom trenutku desilo da je to to. To se desilo bukvalno pre par godina, i sad je to počelo da daje rezultate. Ali je dugo trajalo, praktično sejanje tog semena, da bi ono krenulo. Kao ono, posadite drvo i tek za deset godina vidite nešto. Ili pet, nije ni bitno. Ali, to je ono što vidim. Mislim, video sam nekako da ima potencijala. Da se razumemo, ja sam za IT zajednicu, dok je prvi put nisam video na toj konferenciji, mislio da su to budale koje klikću na one reklame za jedan cent. Ja sam mislio da je to bavljenje IT-jem, do tada manje-više. Međutim, nije baš tako. Nije uopšte tako. Ali, prosto, nisam imao tu neku svest o svemu tome, i onda desilo se to i valjda je sam moj razvoj išao tako sa tom IT zajednicom, koja mi je naviše pomogla da se i ja profilišem da je to to. Ono što je tu bilo super, je to što sam ja od njih imao praktično informacije sa terena, što mi je i dan danas nešto što mi je najbolje. Jer čujete hiljadu i jednu različitu situaciju. Bez obzira što na jedan način je propisano da se ovo radi, to ne znači da neće biti hiljadu i jedan način. Možda nešto što nije definisano zakonom, pa kako se to rešava, pa šta se rešava. I to i dan danas, samo što ih ima više nego ranije. I to je to. Jednostavno, imate hiljadu i jedan način, odnosno hiljadu i jednu varijantu jedne stvari. Prodaja automobila, to je jedan način, ali ima hiljadu svojih podvrsta – da li je bilo sa ovim, sa onim, da li je on teretni, nije teretni, jeste li odbijali PDV, niste, i slične kombinacije. I sad, sve to je u principu, kada pogledate pojednostavljen postupak – aha, automobil se prodaje tako što izdate fakturu i to je to. Ne, nije. Hajde da vidimo polako – da li imaš ti tu pravo da odbiješ PDV, nemaš, da li si trebao da ga zaračunaš, nisi, koliko je staro, da li je teretno, putničko, da li si ti u PDV, i prosto, te stvari ste najviše dobijali iz prakse. Koliko  god da sam ja pročitao sve one zakon, meni je bilo jasno, u principu, slikom šta je to, ali dok ne prođete to iskustvo. Evo sad je sedma godina rada, ja mislim tek za tri godine da ću sazreti kako treba. Znači, nekih deset godina realno mislim da mi zaista treba da ja shvatio do kraja šta se tu dešava. Možda mi je previše, ali OK. Sad shvatam, ali za deset godina mislim da ne samo da ću shvatiti, nego da ću postaviti posao tamo gde treba.

Ivan Minić: Da, ali tu imaš situaciju od koje većine ljudi kod nas beži. Da kažemo, od ljudi koji rade po bankama do ljudi koji rade u računovodstvima, pravnika i svih ostalih. Čim tražiš nešto što već nije poznato kako se radi, to ne može. “Je li mogu da se plate službenom karticom reklame na Facebook-u?” “To ne može.” “Da, može.” “Ne, ne može.” Zapravo, može. Postoje ljudi koji kažu da može i postoji ljudi koji su spremni da objasne kako, šta, zašto i tek nakon četiri iternacije toga svega, rasprave i svega, dođeš do toga – “pa, dobro, možda ipak može.” Ljudi su na neki način odbijali, posebno ljudi u toj nekoj industriji i knjigovodstvu i banke, jer je to valjda strah od nepoznatog ili šta već. Ti si tu napravio jednu jako veliku razliku, verovatno što si bio mlad i nisi znao u šta ulaziš, jer si imao hrabrost da kažeš – “OK, nema. Hajde da vidimo kako može.” Da vidimo koji je modalitet, da vidimo šta su tu neke stvari koje su problem. Aha, ne znam – Vi radite za strance, OK. Hajde da vidimo kako to možete sve legalno da izvedete i da za vas bude maksimalno dobro. Jako dugo si stvarno nesebično delio svoje znanje i bio uvek spreman da saslušaš, da posavetuješ, i prosto, to je dalo rezultate. Zajednica o kojoj pričamo, IT zajednica, jeste vremenom sazrela. Nekad je to bilo mnogo nekih pojedinačno zanimljivih slučajeva, sad to već postoji u nekom obliku.

Milan Trbojević: Da, dobro. Sada ima dosta više slučajeva i jedinstveni su.

Ivan Minić: A ti imaš specifično iskustvo koje u konkretnoj industriji neprocenjivo, jer ga niko drugi nema. Šta su neke prve situacije sa kojima si se ti sreo, a da su ti bile stvarno neobične, da su ti stvarno predstavljale challenge kako rešiti?

Milan Trbojević: U principu, moja prva stvar kad sam se susreo sa IT zajednicom, je da sam očekivao da ću dobiti elektronsku fakturu. Dobio sam papirnu. I bio sam u fazonu, zašto ovo ne radite? Ja sam očekivao da je sve to super, digitalno. Pa, kao… rekli su na da ne može. Stvarno? Ja mislim da može i sad ćemo da nađemo kako to može. I prosto to je. Najviše nepoznanica, u principu mi je bilo sa strane tipa baš konkretno poreza PDV. Tu je baš bila hiljadu i jedna situacija. I prosto, on je najobimniji u tom smislu i, prosto, najviše neprespavanih noći je bilo čitajući PDV, ne sam PDV, već pod pravilnike PDV-a. Jedna od stvari, recimo, koja je bila među poslednjima bila je kada je Google ukinuo “ovo nije faktura”. Kad, prosto, za Google oglašavanje za određene iznose niste mogli da dobijete. Da, ali taj dokument je imao sve elemente naše fakture. To što piše, to vas ne interesuje. Tako da to možete da odbijete. Sad, neki konkretan baš slučaj, šta mi je bilo najviše? Pa, možda, najviše to kada mi je prvi put došao stranac koji je osnivač firme i koji ima svoje specifičnosti; gde on donosi svoju neku poslovnu praksu, pa ima neke pozjamnice iz inostranstva, pa tu radi sa nekim povezanim licima, svašta nešto oko toga. To mi je bilo, onako, prvi put da se zapitam – o, šta sad, šta sad čoveče, šta sad sve ovde ima i kakve su ovo stvari, ovo nikad nisam video niti čuo. Kao, OK pozajminica, kredit od banke, ali on kaže – “Ne, ne, meni moja matična firma pozajmi” Mhm, dobro, i šta kao? “Pa, dobro, i ja njoj platim neku kamatu za to.” Mhm. E, to sad podleže još nekim dodatnim porezima kod nas. OK. E, sve to dok sam pohvatao, ali taj momenat, tih osam meseci koji je bio stvarno besomučnog čitanja, bez preterivanja, mi je dao tu neko širu sliku, gde sam ja znao gde to  da tražim. Sad, trajalo je to traženje, da se razumemo, ali i u tom trenutku, te neke 2013. godine, nije bilo toliko stvari objašnjeno na Google, pošto je meni trebalo na srpskom, ništa mi ne znači kako Englezi to rade ili Amerikanci, prosto, nebitno mi je. A, sada već ima dosta toga i možda čak možete da nađete gomile situacija, objašnjene; ili bar, ne mora čak ni ljudi da vam objasne, ali kada vam kažu – to su povezana i to podleže nečem posebnom, onda već imate neki trag, znate gde treba da idete i slično. Tako da, sa te strane je mnogo lakše sada, ali opet, verovatno zbog mora informacija, valjda ste vi prepravljeni sa svih strana svim informacija, pa nikad se ne setite da ukucate “how to” ili na srpskom “kako to da uradite” na Google i da dođete do nečega, a ne da napišete “PDV osnovna objašnjenja”. I sigurno će da će izaći četrdeset tekstova na tu temu. Neki će baš da budu da su ih, pisali pravnici, pa vam nije jasno, ali izaći će neki tekstovi od Moje Firme, gde imate super stvari koje da možete da nađete. Mislim, možete zaista da dođete do gomile informacija na Google. Sad već ima dosta ljudi koji shvataju da treba i da pišu, i koje možete besplatno da pitate, prosto, s te strane i sve to. Tada, to je jako slabo postojalo. Baš na početku nije bilo, ali, opet, ni celi internet ili upotreba samog interneta nije bila toliko razvijena u Srbiji. Što se toga tiče, da se razumemo, ja sam prve klijente dobijao tako što sam delio letke, a ne tako što sam puštao neke oglase na Google, Facebook-u ili gde god drugde. Ne, delio sam letke i to crno-bele. Kačio sam na bravu od svakog objekta koji nađem i tako sam dobijao klijente. I to je posle godinu dana prestalo da radi. Na početku je radilo super. Prvo su radili ovi crno-beli, najobični štampani. Posle jedno godinu dana, valjda sam morao da se malo unapredim, pa sam odštampao čak i u boji. Pa su i oni radili. Onda su i oni prestali. Pa sam onda bio kreativan, pa je neki dizajner nešto napravio; pa je izgledalo kreativno. Pa je i to jako mali period radilo, i odjednom je prestalo. Pre mi je bilo – podelim 500 letaka, pozvaće me bar troje klijenata. Onda je jedno vreme krenulo – podelim 2000 primeraka, pozove me jedan, sa sve super unapređenim dizajnom letka. I manje-više, to više ne radi. Možda radi sad za neke industrije, ili možda radi čak i u mojoj industriji, ali nije više to to, prosto. U zavisnosti, opet, i koju strukturu klijenata dobijate. Samim tim, kako sam ja komunicirao javno – putem letka, bilo kakvog nivoa marketinga, takva struktura klijenata mi je dolazila. A radio sam paralelno, bez obzira što sam se bavio IT industrijom, ja dugi niz godina nisam zarađivao od njih ništa i to je izgledalo jako volonterski, gde ništa ne dobijate ni povratnu informaciju. Još je gore kada dobijete povratnu informaciju, kako ste super. Dobro, ovo mi znači, čekaj, bre čoveče, ja kad odem kući, ja ovo ne mogu da namažem na “leba” niti bilo šta. Znaš, kao, OK, ne mora to sad da bude – dam jednom i sad me zovu klijenti, ne znam šta ću, ali daj bar jedan da me se seti. Da ne bude ono – “Ako me se sete na Dan bezbednosti, sete me se. Ako se ne sete nikom ništa.” I, prosto, to nije bilo i nije sazrela zajednica.

Ivan Minić: Dočekao si Dan bezbednosti.

Milan Trbojević: Da, moguće je da je i to.

Ivan Minić: Ono po čemu je na neki način tvoj nastup na društvenim mrežama, o čemu ćemo više pričati kasnije, vrlo karakterističan, to je što ti sve svoje dnevne zgode i nezgode deliš sa ljudima. E, sad, opet, jedna od stvari kod kojih ljudi imaju blokadu, je upravo taj kontakt sa institucijama. Šta je najgore što može da se desi ako pitaš, a najgore što može da se desi je da dobiješ odgovor koji ti ne odgovara, ali si makar dobio odgovor. Desi se da ne dobiješ odgovor, ali…

Milan Trbojević: Najgore je da dobiješ “ne”, u principu. Ili –  “Ne znamo mi to, i ne može to tako. I ajd ćao.”

Kako hakovati državne službenike

Ivan Minić: Kako je sa tvoje strane to izgledalo? Jer ti si u tom trenutku, realno klinac, koji ulazi u tako neku priču i sad treba da ideš kod tih nekih tamo teta na šalterima, koje mrze život i ceo svet, i sad ti tu treba da dođeš da ih nešto pitaš što bio najradije, ako mogu, da zaborave i da rade tu, a ne da si ti došao. Kako, kao je, prosto, celo to iskustvo teklo tebi? Odnosno, kako si našao način da hakuješ tete?

Milan Trbojević: Bila je super stvar koja se desila. Tad je Poreska uprava otvorila svoj kontakt centar, koji si mogao da pitaš telefonom. I sad, valjda, ih je jako mali broj ljudi tad zvao, pa su još hteli mnogo više da objašnjavaju. Danas ih ne zovem, pa ne znam sad stvarno koliko sad objašnjavaju, jer ih zovem kada nešto treba što oni treba da urade, tako da ne radim više sa tim načinom informisanja. Ali, tad su to prilično objašnjavali. Najgori odgovor koji sam tad dobio bio je – imate to kod nas na sajtu. I šta ću, ja prekopam ceo onaj sajt i to je to, možda dođem do nečega. Ali, često su mi odgovorili. Ali, da se razumemo, u prvoj godini, ja sam njih zvao u proseku između deset i dvadeset puta dnevno, da se ne šalimo uopšte. I pošto tada nisam imam novac da se pretplatim na stručni časopis, ne verujete koji je to san snova bio kada imao stručni časopis koji plaćam da mi to stvarno odgovori. Ne možete da zamislite. Njih sam, takođe, zvao sličnu količinu putu. I prosto, ja sam na tom početku dobio tri ili šest meseci besplatno prvi period. Moj sreći nikad kraj. To mi je poprilično značilo, a i odlazak sam na šalter. Odete, pitate, ne znam. I danas slično radim, odem pitam – “Dobar dan, ja da pitam nešto…” Ne znam, nekako mi je iskustvo pozitivnije da više dobijem pozitivnih odgovora, nego da me oduvaju. Naravno da se desi, naravno da poludim. Ljudima izgleda da kada je to prenosim da je meni super, a ja izgorim. Ali, u princpu, valjda kad im prenosim, neko mi lakše – evo, saznali su i drugi, verovatno i oni imaju isti problem, pa kao, velim, nisam ja jedini sa tim problemom i sad mi je lakše. Ali, desi se naravno da se iznerviram, da poludim, da sve to… Ali, većinski, stvarno dobijam odgovor, uspem da iskopam na najfiniji način. Retko kada sam bio u situaciji da se nešto specijalno svađam, mislim i inače nemam takav karakter da se nešto posebno svađam, ali desi se nekad, ali to su bile baš retke situacije. Ali da odem i najljubaznije pitam – “E, ja bih ovo. Je li može ovo ovako? Ne može?”, i da mi neko otkrije potpuno novu vasionu koju ja maltene nisam znao. Kao, možeš i ovako. Ja, kao – opa. I prosto, iznenadite se s te strane da dobijete baš savet – nemoj tako, radi ovako, zato što neće to tamo da ti se uradi, nego bolje radi ovo. Tako da, s te strane, imao sam mnogo više pozitivnih iskustava sa šaltera i sa tim telefon. Ali, telefon… Pozdrav za ljude iz kontakt centra Poreske uprave koji su tada radili! Ja ne znam da li me se sećaju, ali mislim da sam bio maltene među jedinima, pošto su se javljali na prvu. Posle dva zvonjenja već su se javili. Mislim da sam ih zvao deset do dvadeset puta (dnevno). Srećom, nisu radili subotom i nedeljom, pa su se odmarali, verovatno. Ali, od ponedeljka do petka, bez preterivanja zvao sam ih besomučno.

Ivan Minić: Da li je bilo takvih situacija da dođeš kod jedne službenice i to ne može, i on dođeš popodne kod druge i onda sve može.

Milan Trbojević: Naravno, tako je i dan danas. Danas već imamo strategiju kako sve to treba da izgleda. Znači, ona jedna strategija – ako su vam danas rekli ovde ne možete, idete sutra, pošto je vrlo realno da je ona sutra možda na bolovanju, nije tu ili je neko menja. I to vrlo realno može da prođe. E, ako i ta ne prođe, onda možete da odete kod šefa pitate i moguće je, realno, da će i tad proći. Ali, u principu, iz tri puta najčešće sve završavate. Prvi put idete da pitate, drugi put idete da vas vrate i treći put idete da završite. I to je neko sveto pravilo, iskreno rečeno. Samo upornost, oladite se. I kad se nervirate, u jednom trenutku naučite da se nervirate bez emocija. Onako, ko profi – namrštite se, pripremite se ispred, idete kao nadrndani, jer ste probali sve ostale načine i, kao, da vidimo da li ovaj radi. I nekad taj radi, nekad prosto naletite na nekoga super s druge strane, pa se odmrznite istog trenutka i postanete fini, i završite taj posao. Tako da, prosto, menjate stalno načine. Kao u marketingu – testirate, pa šta bude.

Ivan Minić: Hajde, kad pričamo već o bliskim susretima sa državnim situacijama… Šta su neke stvari koje si preživeo u prethodnih sedam godina baveći se ovim, koje su se desile, a tebi danas deluju kao jako ozbiljan korak napred koji su oni napravili? Da ne bude da ih samo kritikujemo, jer zapravo su se dešavala neke prilično dobre stvari.

Milan Trbojević: Jesu, definitivno. Najveći korak napred Poreske uprave su e-porezi. Ubedljivo. To je vasionski korak napred, bez preterivanja, gde su oni sada digitalizovali apsolutno sve poreske prijave. Ali, prvi put kada sam elektronski predavao PDV, meni je to bilo san snova. I najveći korak je, definitivno, kod svih elektronskih prijava kada su, one prijave za plate koje su bile u papiru, onih šest obrazaca koje potpišete i pečatirate i predate Poreskoj upravi, prešle u jednu digitalnu formu. Sećam se, pošto sam bio na obuci, odnosno seminaru tada za to, pošto je to bio krucijalni, veliki prelazak. Ja srećan neverovatno na tom seminaru, sve mi jasno, kao super, super i vidite dosta starijih gospođa, pošto je ovo pretežno industrija žena, koje su onako blago uplašene šta će da bude sutra i da li se sutra dešava Armagedon kad ovo krene. Ja sam bio – pa, šta vam nije jasno? Pa, kao, znate… ništa, otprilike. Pa, dobro… je li ima nešto što vam je jasno, pa da krenemo? Pa, ništa… I, dobro, da krenemo od početka. I na pauzi smo pričali tako o tome, tako da, koliko sam ja bio srećan, drugima je to bila katastrofa. I sa te strane, svaka promena koja se dešava je, u principu, nekom prilika, nekom izuzetan problem, samo u zavisnosti kako ćete vi da uletite prosto u nju. Odnosno, kako ćete vi da je posmatrate i na koji način ćete se ophodite prema njoj. Probleme ćete imati stalno i oni su jedina konstanta u biznisu i, verovatno, u celom životu. Samo je suština kako ćete vi sa time da upravljate i koliko ćete to da smatrate da ne možete da spavate zbog toga. Možda, verovatno, ima problem zbog kojih ne može da se spava. Ali, prosto kako ćete se vi nositi sa svim tim i to raditi. Znači, najveći iskorak Poreske uprave, ubedljivo je e-porezi. I dobro, s druge strane, APR je neka najnaprednija institucija, da se razumemo. Njihovo digitalno podnošenje završnog računa elektronski je super. Moj prvi završni račun je bio bez tih nekih silnih kontrolnih pregleda, koji su oni sada ubacili, automatsko računanje. I, možda jedna od stvari koja mi je bila najveći događaj je bila kada sam jednom predavao završni račun prvi put – pošto se razlikuje kad je neko mikro, malo, srednje, veliko preduzeće. Predavao sam za malo preduzeće. I sada, vi kada predajete završni račun – za mikro preduzeće se predaju manje izveštaja, za malo više. I imate te kontrolne računske radnje. I ja predam za malo, prvi put u životu, pre jedno pet-šest godina, i onda mi izađe jedno pogrešnih stavki, da ne preterujem, jedno dvesta. Skrolujete jedno tri puta ekran i ono puno. I šta se sad radi? Ništa, copy/paste, ajmo jednu po jednu. Tap, tap, tap, za dva dana… ja sam sastavio. Kad sam to video, mislio sam da sam uspešno ubacio, i sad klikneš – sačuvaj, i onda ti izlazi da on proveri da li je to računski dobro. Ali, eto, ništa specijalno se, u principu, nije desilo i to se preživelo. I prosto, to vam je to. Nekada ljudi budu u fazonu – kako si tako smiren? Pa, možda spolja delujem smireno, ali nisam ja baš unutra uvek toliko smiren, da se razumemo. Ali, ono što mi je prosto u glavi, i šta pokušavam sebe da istreniram je to – time što ću sad da se iznerviram, ništa ne znači. Mogu da se iznerviram 15-20 sekundi, da se ispsujem, da bih izbacio to iz sebe… i ajmo. Da li mogu ja tu nešto da mu uradim, ne mogu. Mogu da vrištim ovde po ceo dan što ga radim ili da se izvrištim koliko mi treba pet minuta, vrati se i kreni da radi. I to je to.

Ivan Minić: Ti i Ptiki (Žarko Ptiček) doživljeni ste kao vitezovi koji se bore sa vetrenjačama na neki način, i s vremena na vreme pobede neku vetrenjaču. Jedna od stvari koju sam ja primetio, iz nekog mog iskustva koje podrazumeva da, kad dođem do problema ja okrenem najčešće Ptikija, jer najčešće su obično te vrste problema u pitanju. To je taj stav, koji je možda ključ problema u samoj industriji i, iz ovoga što si ti malopre pričao to može da se povuče paralela, ali ne samo u industriji, nego u celom društvu, a to je – vidi, sinko, mi ovo radimo ovako trideset godina. Jeste li razmišljali da nešto promenite? Pa, mi ovako tradimo trideset godina, to se tako rade. Ali, znate u međuvremenu, nije baš u međuvremenu ljudi otišli na Mesec, to je bilo malo ranije, ali, kao, u međuvremeno smo svi prešli na digitalne časovnike i kompjutere, i imamo sad telefone. Znate, nisu oni na brojčanik, i to sve… svašta se nešto desilo u ovih trideset godina koje vi pominjete. I to je teško probiti embargo na mozak u tim nekim situacijama. E, sad… čini mi se da su organi državne uprave postali svesni internog problema koji imaju, pa ga rešavaju tako što šalju dopise, nalepnice i slične stvari.

Milan Trbojević: Da, svuda ima – “Ne treba pečat”.

Ivan Minić: Pa šest meseci kasnije, nako što je po drugi put sahranjen pečat; šest meseci kasnije u Pošti imaš nalepnicu da ne treba pečat. I opet ti ga traže. I svi su – “Ne znam ja.” Je li moguće da je toliko teško? Ali, očigledno da tu postoji neki napredak. E, sad, mi IT-evci smo malo čudni po tom pitanju, iz razloga što je to neki inženjerski background, najčešće neko binarno razmišljanje, da stanje može da bude 0 ili 1, odnosno, jeste ili nije. I sad, kako ti nekome objasniš – pa, ne ja sam u pravu… Pa, jesi u pravu, ali lakše ti je da ne budeš u pravu?

Milan Trbojević: Pa, bukvalno tako. Lakše ti je da ne budeš u pravu i da lupiš taj pečat.

Ivan Minić: I ideš dalje sa tim. Sad stvarno prethodnih šest-sedam meseci se istrebljuje.

Milan Trbojević: Cela suština je tu po meni, ono što ja vidim, mnogo je teško kada vidite ljude koji kažu – mi ovako radimo trideset godina. Nećete ih promeniti, prosto.

Ivan Minić: Onda sačekate da se smiluju.

Milan Trbojević: Bojim se da to jeste tako. Ili da ih potpuno digitalizujete, pa onda kad se desi, da recimo padne sajt APR i niko u Srbiji ne može da preda završni, ali bar svi imamo iste uslove. I sad, nije baš lepo što ne radi, ali dobro, popravljaju se vremenski. Prosto, sve manje i manje se to dešava, da se razumemo. Ali bar imamo svi iste uslove. Tako da, ako svima treba pečat, onda svima treba ili svima ne treba pečat. I to je to. Tako da, s te strane, teško ćete promeniti. Ono kad pogledate kod privatnih kompanija, šta se najteže menja? Kultura. Eh, kod njih je takva kultura u državnoj administraciji. Promeniti kulturu, ne znam koliko treba, ali mnogo treba. I, prosto, sada bukvalno sve zavisi, sad već vidim da ima dosta mlađih koji rade. To vam je apsolutno različiti rad, kad se ode kod nekog mlađeg referenta ili kod nekoga ko je malo stariji. Mlađi, podrazumevam da ima 35 godina, ne više, ili tu negde okvirno; i neko ko ima pedeset plus. To su dva sveta, bez preterivanja. I, jednostavno, nećete to tako lako uraditi. E, sad… s druge strane, kako inžinjeru objasniti da dva plus dva nije četiri? Pa, kažete mu ovako… Ima tri opcije: dva plus dva je jedan, dva plus dva je četiri, dva plus dva je pet. Zavisi šta nam treba, mi to izaberemo. I onda vam možda i poveruje, ali prosto je to tu na tom nivou poverenja – da li će on vama poverovat ili ne, i reći – OK, stavite taj pečat. Mi sad pri osnivanju firme, svi kažu – pa ne treba pečat. Ja vam preporučujem zbog Pošte da ga imate, zato što Pošta ako vam ne dostavi pošiljku od Poreske uprave, Poreska uprava će vam oduzeti PIB jer se smatra da ste fantomska firma, zašto niste na toj adresi. I onda zbog gluposti koje je možda Pošta napravila, vi možete da imate potencijalni problem. Mislim, ne morate da ga imate, da se razumemo, ali ja ne znam da li će Pošta da vam primi to bez pečata ili neće; da li ćete uspeti da se raspravite sa njima. I ljudi urade pečat. Još uvek, da se razumemo. I baš kad si pomenuo Poštu, ja sam pre nedelju dana pokušavao s nekim punomoćjima. Oni su mi, kao, dali da možemo bez pečata. I onda su mi rekli da na punomoć mora da se lupi pečat. Videćemo na kraju šta će od toga da bude. Znajući njih, sad ću polako, jedno mesec dana da ih burgijam, da vidim da li mogu i kako mogu da ih dobijem da ne treba taj pečat, i da možda ne mora da se overi kod notara ili možda mora. Videćemo, to su sada sledeći nivoi. Prosto, kada rešimo jedan, pojaviće se sledeći stepenik problema, pa ćemo da ga rešavamo. Ali, tu je najgora stvar što to nikada ne može brzo. I, ono što je moja preporuka je da probate da sa državom uvek predupredite nešto, jer sve što vam treba hitno, teško da ćete rešiti baš tako hitno. U principu, računajte na najbolje slučajeve od 7 do 15 dana, a uglavnom i na duže. Ako vam nešto treba hitno i ostavite nešto za posle, bojim se da nećete tako brzo završiti baš to što vam je hitno.

Ivan Minić: Ako vam treba hitno, najbolje je da se setite ranije. Taj trenutak koji je poražavajući za sve nas, je trenutak kada shvatiš da administraciju menjaš jednog po jednog čoveka. A njih ima mnogo. Hajde da se sad vratimo na taj deo priče kada ti ulaziš. Znači, ti si već neko vreme etabliran u IT zajednici ne kao jedan od nas, već kao jedan od retkih koji nas razume u tom svetu, ili makar pokušava da nas razume. Ili bar pokušava da se iscima da nas razume…

Milan Trbojević:  Postoji sigurno još gomila ljudi, da se razumemo, koji prosto shvataju IT zajednicu kao i sve ostale. Možda se neko ne oglašava na taj način, možda ljudi ne vole da se snimaju, ne vole ni da pišu tekstove, ali daleko od toga da oni ne rade svoj posao kako treba i, vrlo verovatno, rade ga super i fenomenalno. E, sad… kako ko. Da se razumemo, nije meni cela IT zajednica klijent.

Ivan Minić: Ali te cela IT zajednica zna.

Milan Trbojević: To možda, da.

Upravljanje sopstvenom firmom

Ivan Minić: Kako kreće da se vrti ta grudva koja postane posle sve ono što treba? Kako kreću prvi poslovi? I, kako za tebe koji u tom trenutku još imaš vrlo malu firmu sa nekom organizacijom “sednemo svi za sto, pa imao organizaciju, dosta lakše se dogovorimo kada smo svi u krugu od metar”, kako tebi kreće da raste posao i šta su izazovi sa kojima se ti kao preduzetnik srećeš; i kako ih rešavaš? Jer, jedna stvar je biti knjigovođa, a druga stvar je upravljati sopstvenom firmom.

Milan Trbojević: Apsolutno. Dve potpuno različite stvari, da se razumemo. Jedna od stvari koju sam ja shvatio da ne mogu sam, niti, kao što sam dobio preporuka od Ćose (Ivan Ćosić) kako da da nazovem blog, od Ivana Bildija da pogledam da možda nije tako loša ta IT zajednica, i slično; tako sam prosto osetio da ne mogu sam. OK, pitate roditelje. Nemaju ni oni nešto velikog preuzetničkog iskustva, otac je imao nešto, ja sam pre toga zajedno s njim radio, mi smo imali neku brzu hranu, ali to je bilo možda nas dvoje i dva radnika, i to je to. Nema nas više od četvoro, to je organizacija koja stoji iza jedinog iskustva. I sad, sve to lepo kreće i kotrlja se, i u jednom trenutku, ja osećam da, prvo, osećate da gubite tlo pod nogama. Šta se sad dešava, ne mogu da pohvatam sve, ne znam gde sam, a radim od jutra do mraka. Kao, nešto ne valja. Jedna od stvari koju sam uradio bila je da sam uzeo poslovnog mentora, s kojim radime evo već tri-četiri godine, i s kojim praktično imam jedan na jedan konsultacije; i gde smo krenuli jedno po jedno. I, praktično, obrađivali teme i probleme kroz koje prolazim, i rešavali jedan po jedan. I dan danas ih ima sigurno mnogo, i dan danas to isto radite. Vrlo skoro sam shvatio da je to jedan neprekidni proces. Jer, kad sam bio dosta na samom početku i dođem na 10-15 ljudi, mislio sam – biće to top, ima da bude raj na zemlji. Međutim, sve je teže i sve su veći izazovi. I sve morate, prosto, sebe morate mentalno na neki sledeći nivo da biste to mogli. Jer, pre je bilo deset problema dnevno, sad ih ima trideset. Za dva meseca ih možda ima četrdeset. I trebate da donesete četrdeset odluka, da se razumemo, a to nisu odluke – kupi WC papir ili trebaju nam plave hemijske ili crne. Već je to – ovaj čovek treba da plati porez; ovo treba da organizujemo ovako; kurir treba da ode ovo, jer ako danas ne završi, sutra ističe rok; i slične stvari. Ne zaposliti osobu, primiti ovog klijenta ili ne, koja je realna cena, da li treba da se poveća ili da se smanji; ljudi idu na odmore, organizuj sve to i iks ipsilon drugih stvari koje se dešavaju. Jedna od prvih stvari je bila mentorni poslovni. Druga stvar koju sam krenuo pre nekih godinu i po dana je psiholog, jer u jednom trenutku sam shvatio da, OK, ja sa mentorom dođem do realnih zaključaka. Mi vidimo cifre to govore, statistika, neki realni podaci, njegovo iskustvo, čak i moja svest, ali ja emotivno ne mogu da donesem odluku da to uradim. I nema šanse, prosto. To je nešto što ne mogu da prevaziđem. I vidim kako mi se desilo – emotivno sam u trećem razredu, a mentalno sam na trideset godina. I odjedanput mi je veliko razdvanje, kod mene lično, i  to mi je bilo plus što  sa psihologom raditi na svim ostalim stvarima. Znači, OK, nije emotivno imati posao, ali ona uzmete jednu temu koja je poslovana, i shvatite da vam prolazi kroz sve životne teme. Tako se odnosite prema prijateljima, tako u ljubavi i sve ostalo. I to je nešto što je fenomenalna stvar. I onda što sam sad uradio treću stvar, pošto sam sada trenutno najviše fokusiran na procese i uspostavljanje same organizacije, odnosno već neki period traje trenutak kad od Milana treba da postane zaista Knjiški moljac, koji funkcioniše i kad Milan ode dve nedelje na odmor. A, ne da kad Milan ode na odmor mora non stop da kuca poruke, čita mejlove, jer to se onda, prosto, ne zove odmor. To se zove odlazak na more.

Ivan Minić: Nosi se laptop, kupuj se internet. Potroši se 40GB interneta u Grčkoj.

Milan Trbojević: Potrošiš više para na internet nego na hranu. U principu, to je normalno.

Ivan Minić: Ide se ujutro da se okupa, pa se radi ceo dan, pa ide uveče da se okupa. Šalim se. Mislim, to je taj momenat kada shvatiš da si oboleo od preduzetništva, i da u principu je izlečenje vrlo neizvesno.

Milan Trbojević: Nećete se vi vrlo lako od toga odvojiti. Jer, to je… ne znam, ne da vam se. Imate taj strah. Kao što oni ljudi imaju strah od kontrole. Kao što ljudi imaju onaj strah od promene “mi to radimo trideset godina tako”. Ti ne radiš to trideset godina, ali imaš neki osećaj koji ne bi trebao da promeniš. Jednostavno, sad je taj neki treći mentor, konsultant, kako god da ga nazovemo, sa kojim radim samo na procesima, i samoj organizaciji i strukturi, jer mi je to sad trenutno najvažnije tema. Vrlo je verovatno, s njim će biti neka saradnja, pa će se možda promeniti neki drugi fokus. Ali, iskreno rečeno, skoro sam gledao, pre jedno par meseci, gledao sam Đokovića. I bukvalno sam kao manijak, ja to kada uhvatim neku ličnost uzem pa pogledam sve živo što ima o njoj na YouTube-u, i odgledam jedno, bez preterivanja, po trideset, četrdeset sati materijala, intervjua, svega; i onda kada vidite Đokovića, nije slavno da uporedim sebe sa Đokovićem, ali sa te strane kada pogledate – on je šampion zato što za svaku bogovetnu stvar on ima nekoga. Treba da se hrani, ima jednu osobu; treba da ga neko masira, ima drugu osobu; ima jednog trenerera, ima Vajdu za sve, uzme Bekera kad mu treba da se popravi; pa se vrati na Vajdu, pa proba, uzme Agasija i ne ide, i ide dalje. Vraća se na nešto drugo. E, sa te strane, slično možete da se ponašate. Ne znam, fali vam marketing samo – uzmite jednu osobu sa kojom ćete da pričate samo o marketingu. Ja to držim na nivou – jednom nedeljno sat, sat i po. Prosto, nije realno da uradite tako nešto češće. Možete vi da pričate s njim svaki dan, ali da li će vama celodnevni fokus biti samo na tome, a i pitanje je da li imate vremena za to.

Ivan Minić: Da to ne ugrozi sam posao.

Milan Trbojević: Da ne ugrozi sam posao, a i s druge strane, kad sam to uradio… pre jedno četiri, pet godina, osam ovih osam meseci čitanja, imao sam godinu dana, mislim da nisam pet vikenda te godine imao neku edukaciji na kojoj sam bio. Znači, u tom trenutku, manje više sve što je u Srbiji bilo od neke edukacije uživo sam bio. Uzimajući NLP, do nekih profesionalnih veština – prodaje, menadžmenta i sličnog. Nije bila uvek samo subota, nedelja, ali je bila barem subota. I to je nešto, takođe, što mi je značilo, ali u jednom trenutku mi je to bilo previše. Jer, ja odem na jedan seminara i dobijem petnaest stvari. Šta da radim sa petnaest stvari, ne mogu za tri života da ih primenim. I onda mi trebaju tri stvari. I sada, na primer, kada idem na neki otvoreni seminar, a to nije rad jedan na jedan, kao što najčešće radim, idem da pokupim tri stvari koje mi najviše znače za određeni cilj. I samo na njima radim, ne treba mi više. Čak i ako saznam jednu, meni je seminar uspešan. Ne treba mi da odem i pokupim četrdeset stvari, prosto, mogu, ali… Cela fora je “imaću znanje” i stajaće to meni negde, nije da to nisam pokupio, ali tri koje primenjujem. Ostalo, o tom potom. OK, otišli smo na seminar i desilo se nešto u tvom biznisu ako si išao za biznis. Ili, ne znam, ideš u teretanu, pa nemoj da ti bude cilj da sada smršaš 40 kilograma odjednom. Ajd, skini kilogram ove nedelje i kaži – super, nešto se desilo. Daj, jednu, dve stvari promeni, i to je to. I tako non stop, i verovatno tako do kraja života. Nema sad tu neke posebne filozofije, kako se meni čini za sada.

Ivan Minić: Kaži mi, ti sada imaš kakvu strukturu klijenata i koliko klijenta. I koliko ljudi sada radi na tome i ko su ti ljudi? Odnosno, šta treba da ima osoba da bi mogla da radi u Knjigovodstvu Knjiški moljac?

Milan Trbojević: Pa, mora da ima rupu na mozgu. Šalim se. Ali, mora da ima ozbiljan problem. Šalu na stranu. Trenutno imamo oko 240, 250 klijenata. Ima nas 19 ili 20, ne držite me za reč. Cela suština je da volite to, bez obzira koliko to ljudima moža izgleda čudno – kao, volimo knjigovodstvo.

Ivan Minić: Da ima čudnih ljudi…

Milan Trbojević: Apsolutno. Znači, to je jedna od ključnih stvari. I, prosto, da imate taj neki osećaj za te neke brojeve i slično. Ne onaj inženjerski, nego, prosto, sviđa vam se sve to. Da se razumemo, meni se sve to sviđalo od vrlo ranog detinjstva. Ne znam zašto i kako, ali mi se sviđalo. Sad, možda mi se sviđalo zato što su ljudi bili u odelima u onim bankama, možda je taj momenat. Ali, sama igra preduzetništva se meni sviđa. Možda sam slučajno u knjigovodstvu, ali ne verujem da sam baš slučajno. Meni lično ne bi smetalo da budem u nekoj drugoj industriji. Apsolutno ne. Mogao bih da budem u nečemu potpuno suprotnom. Ne znam, da sad uzmemo da je knjigovodstvo nekreativno, mada ljudi tu greše izuzetno, tu izuzetno greše; a da budem u nekoj potpuno kreativnoj industriji… ne znam, meni je najkreativnija mogućnost slikanje, pošto nema pojma bap da radim, i sve što ima veze sa bojama, dizajnom, meni je to fantazija, jer ja to ne znam, ama uopšte, niti imam osećaj, niti mi je jasno šta s čim treba, tako da.. Mogao bih potpuno time da se bavim time, recimo, sa preduzetničkog ugla. Jer, sama ta igra preduzetništva mi prija. Samo knjigovodstvo, u principu, treba da budete precizni poprilično. To je jedna od stvari. I, dobro bi bilo da budete sistematični. Bilo bi dobro manje više u većini delatnosti, da budete sistematični. Ali, morate da imate taj neki osećaj za brojeve, i da vam je manje više jasno šta se tu dešava. Da ne bude to da vi unosite neke fakture i nešto… To je firma koja je apsolutno živi organizam. To što ste vi uneli neku informaciju za tu firmu, vi ste samo uneli samo informaciju neku te firme, a niste uneli – to je nekih 100 dinara i ne interesuje nas šta je to. Morate da imate bar neku sliku preduzeća, s te strane. Meni je to najviše ostalo iz srednje škole. Kao što vas uče firma je živi organizam – tamo imate neko izveštavanje i dešavaju se tu sve neke čudne stvari, e u tim izveštajima se to vidi. Vi ste ti izveštaji.

Ivan Minić: Vi ste ti koji treba da vidite, da imate pregled svih tih stvari u glavi, i da onda ceo posao ide mnogo lakše.

Milan Trobojević:Aposlutno. Ono što ja vidim, što je meni kod većine preduzetnika loše, je to što nemaju tu neku osnovnu poresku pismenost. Morate da budete svesni da postoje neki porezi, da postoje neki rokovi, da to nešto postoji.Ne morate vi da znate sad tačno u situaciji iks, ipsilon da li može da se odbije PDV ili ne. Nije bitno toliko. Može da vam bude bitno, i, prosto, trebali biste da naučite osnovno, jer često puta se desi da preduzetnik ide na pregovore. Vi niste velika kompanija, pa da ćete da povedete svog finansijskog direktora, svog advokata i još petoro ljudi posadite da možete da pregovarate. Ovaj kaže – a ne može, ovo nije dobro sa pravne strane, mi smo u problemu; knjigovođa ili finansijski direktor – to vam se ne isplati zbog obračuna poreza i slično. Vi donosite tu odluku. Vi igrom slučaja pričate o cenama i dogovorite se da je to 100 dinara i ne pričate o PDV-u. I vi kažete – dobro, 100 dinara, ali u 100 dinara je PDV. Znači, vi ste progutali taj PDV. On nije prenet na klijenta, ako ste računali da nešto košta 100 dinara. Odnosno, da 100 dinara bude vaša zarada. Tako da sa te strane, osnovne pojmove i predstavu da postoje neki oblici firmi, kako funkcionišu određeni porezi i slično, prosto morate da imate. Morate da budete svesni da vas radnik ne košta platu, ono što vi njemu date. Nego, na to još 61 ili 62 posto. I toga morate biti svesno. Jer, najčešće vidim kod preduzetnika početnika, kada pišu biznis plan – plate, 50.000. Šta 50.000? Bruto plata? Pa, ne.. toliko ću da isplatim radniku. Čekaj, čekaj. OK, ti ako njemu isplatiš 50, imaš još na to da dodaš. Znači, ti imaš mnogo veći trošak. Budite svesni toga. Te stvari bi bilo poprilično bilo lepo da preduzetnik naučite. Ako ste preduzetnik, pre ili kasnije silom prilika ćete to morati da naučite. Što pre ga naučite, bar nešto malo, biće vam lakše. Sad znam, ne znate šta biste pre učili. Da li biste učili o porezima, ili biste učili o marketingu, ili o prodaji, ili o samom tehničkom znanju koje vam direktno potrebno, šta god to bilo? I tu se lomite šta prvo. Ne znam šta bi vam rekao, ali svako će vas sačekati. Sve od toga što ne naučite, sačekaće vas da naučite da biste išli na sledeći korak. Ili ne naučite, pa ostanete na istom.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje smo mi pokušavali da izvedemo sa Pojačalom je da kroz eksplejnere probamo da objasnimo te neke stvari sa kojima ljudi imaju najviše problema. Ja znam dosta ljudi koji imaju firme deset i više godine, ozbiljne firme sa ozbiljnim prometima, koji i dalje ne razumeju kako funkicioniše PDV.

Milan Trbojević: Eksplejneri su vam super. Meni se mnogo sviđaju.

Ivan Minić: To su crtani filmovi o tome. Sad, ne verujem da će deci da budu interesantni, ali možda će odrasli makar da skapiraju kako neke od tih stvari funkcionišu i šta je u nekim slučajevima bitno. Jer, te stvari, kao što i sam rekao, iako deluju banalno, nebitno, ma-dobro-tako-ćemo, zapravo prave prilično veliku razliku.

Milan Trbojević: Mogu izuzetno  razliku da naprave.

Ivan Minić: Kakva je trenutno organizacija? Odnosno, kako si rešio i kao ideš ka tome da rešiš taj momenat da – moja firma, to sam ja, pojačalo, to sam ja, knjiški moljac, to si ti? Meni je Knjiški moljac knjigovodstvo – Milane, ćao imam problem, kako da popunim ovaj nalog za prenos? Dosta je izazovno napraviti i strukturu u okviru firme koja to može da podrži, a onda iskomunicirati to na pravi način. Siguran da je to proces…

Milan Trbojević: Apsolutno, i on traje već godinu i po dana, i trajaće još baš toliko. I verovatno nikada neće stati.

Organizacija firme

Ivan Minić: Kako je organizovana firma? Postoje timovi ili kako već?

Milan Trbojević: Mi radimo po timovima. I jedan klijent u okviru svog određenog tima dobije sve što njemu treba. Sve što mu treba. Sve što može da dobije od nas, dobije u okviru svog jednog tima, i on nema potrebu da komunicira sa ostalima. Praktično, to što nas ima 19 ili 119, tebi je apsolutno nebitno. Ti imaš svoje četiri osobe i ostale te i ne zanimaju. Možeš da ih vidiš na sajtu kako izgledaju. Manje više, kada su u pitanju odmori, pa neko uskoči da bi pomogao ili dopunio, ali te ovako ne interesuje. Ti imaš svoj kontakt preko možeš sve da rešiš i nema potrebe da znaš ostale ili ne. Trenutno, struktura je takva da imaš po timovima i na kraju uvek dolazi do mene ako ne može da se reši u okviru tima. To je trenutna struktura. Struktura će se razvijati dalje,tako što će verovatno u jednom trenutku imati više timova i jednog koji koordinira više timova.

Ivan Minić: Više njih koji koordinišu više timova.

Milan Trbojević: Verovatno, sad u zavisnosti od kojih razmera sve ide, ja se nadam da će otići visoko. Ali, želimo i kad bude mnogo više, i klijenata i svega, zadržiš to da ti imaš mini agenciju u okviru. Zaokružen servis na nivou par ljudi, i nebitno je tebi da što nas ima 400, 500 ili nas ima deset. Tebi je nivo usluge isti i brzina informacija apsolutno ista. Mi samo našom strukturom pokušavamo da što to bolje uradimo na najvišem mogućem nivou. Nešto na nivou kao lični bankar, kao što su pokušavali banke da urade. U tom smeru ide.

Ivan Minić: Da imaš svog akaunta.

Milan Trbojević: U tom stilu, da. Najveće tu pravljenje strukture je kao određeni procesi izgledaju. Kod nas je možda pojednostavljenije, kod samog knjigovodstva, jer sam način popunjavanja uplatnice, koje si pomenuo, je popunjavanje na jedan jedini način. Nemaš baš četrdeset opcija popunjavanja uplatnice, i slično. Mada, dobro, uvek može da se desi, ali onda odabereš neku onu srednju vrednost i kažeš – potencijalne varijable su ove, pa ako se desi da znate šta treba da pobunite. E, taj proces je dosta dug, jer ima mnogo sitnih procesa u okviru svega toga. Primer – plaćanje prema banci. Imate: dinarsko plaćanje sa računa na račun; imate dinarsko plaćanje tako što isplaćujete sebi nešto; imate dinarsko plaćanje tako što uplaćujete sebi nešto; imate devizno plaćanje tako što popunjavate opet jedan poseban nalog, a kada vam stiže novac, pounjavate drugi; kada treba da konvertujete devize, i iks ipsilon. To ime jedno deset, petnaest procesa u okviru jedne male funkcije. I puta tako jedno četrdeset funkcija, a u principu dođemo negde, po mojoj prostoj računici, dvesta ili trista minimum će biti procesa samo za to, plus sve ostalo dalje. Ta stvar, vidim kod samih klijenata, poprilično ubrzava mnoge stvar, jer on dobije… i ne pita nas više to često puta. Vidim da je njima super, jer standardno pitanje je bilo – kod naloga za prenos i uplatu, koje su šifre plaćanja? Napokon smo napravili uputstvo, sad će prosto dobiti da imaju sve šifre plaćanja kod sebe i ne moraju da nas pitaju. Ali, objašnjeno na srpskom. Ne ono – šifra plaćanja: prenos roba i usluga. Šta to znači? Nego, to služi za to, to i to. I to je, prosto, neki najveći proces i zbog toga sam uzeo mentora koji bi me na to najviše usmerio, i ja to radim već godinu i po dana. Ja sam tu poprilično… ne kažem grešaka napravio, jesu greške, ali ja sam napravio neka uputstva koja su nam trenutno beznačajna. I onda je došao konsultant i rekao – OK, mi radimo po principu “odakle ti dolazi najviše prihoda i šta ti pravi najviše prihoda, to prvo radi” Pomislio sam – bravo, kako je moguće da ja to nisam primetio, a logično sam razmišljao!? Čak sam i čitao knjigu o tom metodu i nije da ne znam to, ali u tom trenutku, od šume ne vidite drvo. I zato vam treba neki pogled sa strane. Mislim da je to dobitna kombinacija. OK, on košta, niko od njih ne radi džabe, niti je to možda jeftino dati 1000 dinara ili 2000, nije toliko strašno. Ali, vam ubrzavam. U smislu, u mesto da traje šest meseci, trajaće tri. Samo vi izračunajte da li vam to isplativo ili ne. I to je ot.

Ivan Minić: Kao za neke specifične stvari, uvek može da se redi na nivo jednog konvertibilnog ručka.

Milan Trbojević:  Recimo. I poprilično je tako.

Ivan Minić: Naravno, neće niko da te sluša godinu svake nedelje za ručak, ali kada je neka specifična stvar o kojoj treba insight na tu temu, ali nije nešto čime ćeš da se baviš, nego hoćeš malo da razbacaš ideje i dobiješ nečiji pogled sa strane.

Milan Trbojević: Meni se zato dopadaju ovi podkasti koje praviš, jer to je to. Ja svaki slušam, zato što, kao što sam rekao, od tri stvari jedna je dovoljna. Jedna stvar ako vas pogodi, vi ćete istraživati tu temu. Ja ne očekujem na ovim javnim stvarima da dobijem ne znam šta. Jedna od stvari koje sam uradio je da sam na Youtube-u uzeo i odgledao sve velike direktore firmi, poput Ubera, Microsofta do Yahoo, a slušao sam i van industrije, slušao sam neke Coca Cola-ine direktore. Uzmete, kucate “dugački videi” i gledam njihove intervjue. Jer, od njih dobijam gomilu nekih dobrih stvari. Ipak, ima dosta video koje, po meni, treba da preskočite. Meni su neki videi, kada gledam sebi za posao, pa on priča o budućnosti, nisu zanimljivi u tom trenutku. Recimo, slušam Microsoft-ovog direktora koji priča o razvoju u kom će oni smeru da idu zato što će za trideset godina sve da bude robotizovano i sve veštačka inteligencija. OK, zanimljivo mi je da znam to. Ali, kada gledam, nešto što mislim da bi mi koristilo za posao, to me toliko ne interesuje; i ja sam oduševljen od kada sam provali ubrzanje na Youtube-u. Ja to nisam znao do pre šest meseci. To mi je otvorilo novi svet. Na 1,5 ili 1,75 ubrzanja gledam skoro sve. Nekada uspem i na 2x ubrzanje. I mislim – vau, ovo može da traje video 15 minuta, ne mora 35.

Društvene mreže kao najefikasniji marketing

Ivan Minić: Za kraj bih voleo da se fokusiramo na tvoju marketing strategiju, koja je bila marketing, a verovatno nije baš bila stategija od početka.

Milan Trbojević: Uopšte. Vidim da su ljudi dosta u fazonu – baš je planirao. Koliko je to sve išlo ad hoc, i kad je to bilo – sad ovo…

Ivan Minić: Više ti se desilo, nego što si planirao. Samo, imao si hrabrosti da uradiš i istrajnosti da nastaviš. I vremenom se akumulira.

Milan Trbojević: Istrajnost mi je najviše pomogla, ubedljivo.

Ivan Minić: Ali, da… vremenom se akumulira. Ti si snimio jedan klip, dobro… Jedan klip je videlo 100 ljudi, dobro.. Ali ako si snimio 100 klipova, svaki neka je gledalo 100 ljudi, ali u periodu kasnije, nakon što je izašla ta prva nedelja, druga; neki ljudi su još dolazili, to više nije prosta suma tih 100, nego ko zna koliko se vremenom akumuliralo kroz te druge stvari. Šta ti sve radiš, odnosno, šta su najvažnije stvari koje radiš i kako tebi izgleda da ti je to pomoglo, kako tebi deluje kada analiziraš?

Milan Trbojević: Pa, mislim da mi je pomoglo dosta. Ja se šalim – video mi je promeni život, sa te strane što sad interna pravila i uputstva pravim preko tih video snimaka, i to je sjajna stvar. Počeo sam prvo sa pisanjem, i da se razumemo meni to ne ide uopšte, ali nikako. Trebalo je mesec i više dana da se desi jedan tekst, da ga ja napišem. I još mi je bilo luđe kada bi mi neko tražio gostovanje – kao, da li možeš da napišeš tekst za nas? Pa, to vam je smrtna kazna.

Ivan Minić: Sećam se.

Milan Trbojević: Ne bih da kažem – ne, ali u princpu “jao, čoveče dok ga napišem”. S druge strane, ne znam na šta će to da liči kad ja napišem. A, ovako kad pričam, čak i kad nemam tu neku profi formu, to može da bude simpatično. I onda mi je mnogo lakše bilo za pisanje. Kojot (Aleksandar Ašković) je jedan od krivac za to, koji mi je objasnio baš kako to ne treba neka specijalno skupa oprema, nego može; pa ti kasnije unapredi to ako hoćeš, ali, prosto, ne moraš. Tvoja stvara. S te strane, ti video su pomogli su, da… ali posle četiri godine. Znači, posle dugog niza godina. Kad se probilo to, bili su odjednom videi, gostovanja, sve odjednom. Nemam neku tačnu metriku zašto je (došlo do proboja). Sad mi metrika govori da mi je preporuka 80, 90 posto novih klijenata. Ali, verovatno i ovo ima neki uticaj. Sumnjam da nema baš nikakav, prosto, nerealno je da bude tako. Ali, to je onaj princip – 50% je bačeno, samo ne znam koja polovina.

Ivan Minić: Mislim da tu postoji jedna jako bitna stva koju ljudi ne povežu na pravi način, a to je – preporuka ti je dovela nekoga, ali tog trenutka kada je preporučeno, on je prepoznao tebe da te je negde gledao. “Aha, to je onaj momak koga nije mrzelo da se iscima”.  Meni se nekoliko puta u poslu dešavalo upravo to, da postoje neki pregovori da će nešto da se radi i, onda se o tome u nekom krugu ljudi kome ja nisam prisutan priča – “E, znaš, video danas sa jednim momkom… Ivan, možda ga znaš?” – “Da, da, on je car.” Taj trenutak je završena priča. A to se ne bi desilo da možda nekad prema nekome možda nisam ispao car, time što me nije mrzelo da se iscimam. E, tebe nije mrzelo da se iscimaš bez direktne osobe za koju se cimaš.

Milan Trobojević: To je to. Ali mora duži vremenski period. Gledam kad sam malo ozbiljnije počeo da merim Instagram, ne znam ni kad sam krenuo sa Instagramom, 2016. ili 2017. godine; i tad sam bio u fazonu – OK, ja krećem sa ovim, i krećem da se snimam sa onim storijem, radim ovo šest meseci i ako za šest meseci dobijem ijedno pitanje koje ima veze sa mojim poslom, ovo ima smisla. Ako ne, ima lepih slika devojaka na tom Instagramu i ja sam u tom trenutku video da mu je to neka funkcija, ali moje razmišljanje, bukvalno, je bilo doslovce – tamo ima lepih devojaka, znači, oči muškaraca su tamo…

Ivan Minić: I hrane, i hrane…

Milan Trbojević: Dobro, ja nisam video hranu, iskreno. Ali, verovatno ima… šalim se, ljudi slikaju hranu. To ima tamo, vrlo realno je da muškarci poprilično to gledaju, meni su muškarci više ciljna grupa nego žene; prosto, tako se isfiltriralo sada definitivno… Aha, ako su tamo oči muškaraca, možda među tim slikama neko hoće i mene da pogleda. Ajde, šest meseci radiš, jedan ti se javi i postavi konkretno pitanje, koliko ono bilo besmisleno, samo da ima veze sa tvojom strukom… i to ima smisla. Bi tako. Posle dva, tri meseca neko me nešto pitao i to ima smisla. Idemo dalje. I onda sam nastavio sa samim Instagramom. Kod samih videa, nisam mogao da pišem, pa sam snimao. Tu mi je najviše krenulo kada je krenuo pravi kontinuitet. Sada ima par godina kako jednom nedeljno nisam propustio ni jednu nedelju, čak ni kad su odmori. Nasnimamo unapred. Tu na početku nije bilo kontinuiteta… i to, snimite tri, četiri, pet, deset videa i ništa. Ništa se ne desi.

Ivan Minić: Može da se desi, ali nemoj računati da će da se desi.

Milan Trbojević: Nakon šest meseci kontinuiteta, to je već počelo da ima smisla. I onda vam se prvo desi da pozovu novinari da nešto date, i osim ako ne budete na RTS-u, pa vam rodbina bude ponosna, ja nisam video neku mnogo veću vrednost od toga. U smislu, nije da nije lepo, ali konkretno – neko me video na RTS-u, pa je došao zbog toga, toga nema u većini slučajeva. Ili vas neko prati, pa mu bude zanimljivo. To je bilo prvo. E, sad, kad su vas prepoznali novinari, znači da ste izašli malo iz svog kruga. I onda posle jedno godinu i po dana već kad krenu neki besmisleni komentari na sam video, koji su na nivou “izem ti državu”, pljuvanje neko političko i slično; znači da ste malo dotakli širu ciljnu grupu i da ste malo izašli više. Posle onda ide sve svojim tokom, i kada vidite kakva vam se struktura ljudi javi, znate gde ste. Može da bude da ste potpuno promašili ciljnu grupu, pa ste otišli skroz među njih, ali vidite po pitanjima. Pošto, uglavnom ljudi kojima ste OK, ne ostavljaju ništa… ni lajkić, ništa. Ali, mogu da vam postave pitanja jedan na jedan, što oni misle u inboksu, i to je OK. I prema tim pitanjima ja sam video da li to ima smisla ili ne. Tačno vidite da li izlazite šire od toga što je vama potrebno ili ne. Ono što je tu billo najbitnije, nije čak ni problem što vi izlazite šire, nego što vam za to trebaju dodatni resursi koje realno nemate. Jer, ja sebe ne mogu tako lako da napravim duplog, pa da bi to neko mogao da radi; da nalazim osobu koja će to isključivo samo to raditi nije baš tako jednostavno, niti sam sam razmišljao. Hteo sam nešto da širim sadržaj, ali shvatio sam da bih možda ispao iz svog osnovnog sadržaja, i onda mi se taj nije svideo, pa sam prestao. Meni je isto neka ideja bila, neko snimanje nekih intervjua, baš zbog toga što sa ja jedno vreme poprilično jurio preduzetnike. I sad, iz mog ugla, ja sam jurio preduzetnike koj imaju sistem, jer ja nikada nisam bio zaposlen, da bih video kako izgleda sistem. I bio sam u fazonu – kako to izgleda, ajde da je pričam sa njima. Jedan od ljudi kod kojim sam bio je vlasnica BelMedica. Poslao sam joj dve poruke na LinkedIn i žena me primila. Ne znam kako, slučajno. I tako sam se sa mnogima upoznao, ali to je to. Što ti kažeš, za jedan ručak može da se završi. Objektivno, za pet minuta sam joj postavio samo jedno pitanje: “Od deset zaposlenih do sada 400, koji Vam je bio ključni momenat?” Ona mi je rekla: “Sistem. Pravljenje standarda i procedura.” Hvala Vam, sve ste mi rekli. Ta jedna stvar koju mi je ona rekla, za to treba deset godina života i u principu, to je to. Nema tu šta, na tome trebam na radim. I tako sam pričao sa mnogima za dosta nekih oblasti. Ono što mislim da je ključno je ta neka edukacija gde nalazite iz različitih izvora: pričate direktno sa ljudima, što besplatno što plaćeno; imate edukacije, birajte ih sami; imate internet, imate bespatnih edukacija koliko hoćete; i imate knjige. To je to. Dosta što u poslednje vreme gledam u poslednje dve godine je od stranaca kako izgleda njihova ogranizacija samih računovodstvenih agencija, pošto je njima tržište, pa oni mogu lako za sve da se specijalizuju; što bi možda u Srbiji bilo besmisleno, samo da radite organizaciju knjigovodstvenih agencija, možda i ne bi. Ne znam. Kod njih možete dosta stvari da ukačite, oni koriste neke alate. Nije to isto kao kod nas, ali ma stvari koje mogu da budu primenjive. I to onda primenjujete. Na kraju dana, vi kada naiđete na problem i kako reagujete na problem je glavna stvar.

Ivan Minić: Jedna koje si radio, a sa time bih i završio ovu našu, u prethodnih godinu i po dana; i to je prilika za prvi giveaway koji ćemo da napravimo u Pojačalu. Stvarno, čekao sam trenutak da kao pravi jutjuber i influenser napravim giveaway, i hvala ti na tome. To je društvena igra koju si napravio. Siguran da ti je delovalo kao dobra ideja tada, a kako ti deluje danas?

Milan Trbojević: Delovalo mi je kao fenomenalna ideja na prvu loptu – društvena igra, to je super. I onda, godinu i po dana kasnije, shvatite – au, čoveče, ali je ovo bilo naporno. Ali, drago mi je, iako je manje više bilo trenutaka kada mi je preselo. To što sam ja bio simpatičan. To se desilo tako što sam ja jedan dan putovao… U, stvari, prvo mi je došao jedan klijent koji se bavi proizvodnjom igrica, i on ima neku kick start kampanju; i on je meni sve to ispričao, i meni je sve to delovalo super, super čovek. I, jedan dan se vraćam iz Subotice za Beograd, i slušam Roberta Kijosakija (Robert Kiyosaki), i on priča o nekoj svojoj igrici, gde je on svoju poslovnu filozofiju ubacio u sopstvenu igricu. I pomislio sam – što ja ovo ne bih mogao, napravio je ovaj, mogu i ja… I godinu i po dana se to rodi. Ali, to je trajalo izuzetno. Najluđa stvar posle svega je, što posle šest ili više meseci rada na tom, vi shvatite da ste na početku. A objektivno ste zaista potrošili šest meseci rada na tome. I mislite – ovo ništa ne valja, ajmo sve iz početka. I, šta ćemo sad? Pravi ovo, ovo može, ovo ne može… Moja prvobitna ideja je bila da bukvalno ceo poreski sistem ubaciomo u igricu. I onda sam shvatio da bi tih godinu i po dana bilo ili tri, a možda i plus, ko zna do koje godine. I onda sam odlučio – ajmo, najčešće stvari koje ljudi trebamo, koje ja dobijam ili srećem u praksi, ajde da ih ubacimo u igricu da ljudi to nauče. Ko zna, ide napred, ko ne zna ide nazad. Vrlo jednostavno. Ko ima više informacija, brže napreduje; ko ima manje, prosto, ili stoji u mestu ili nazaduje. I to je bila neka suština igrice kako trebate. I sa te strane mi je bukvalno bila glavna ideja da probudim svest da je, koliko god mali broj razmišlja o tome kada ulazi u preduzetništvo, u jednom će se nametnuti kao ozbiljna tema.

Ivan Minić: Dobro. Svi koji ste zainteresovani da probate da se igrate, u komentarima na ovu epizodu na Youtube-u, ostavite da želite da uđete u konkurenciju za igru. Sedam dana od početka emitovanja ćemo ispratiti komentare, ubacićemo ih u randome generator, i izvući pet ljudi koji će dobiti svoj primerak da probaju da se igraju, i da znaju koliko zapravo znaju o porezima. Za kraj, šta bi posavetovao, u dve rečenice, ljude koji razmišljaju da uđu u preduzetništvo, imaju ideju, možda čak iza te ideje postoji nekakav biznis model ili nešto, ali još uvek nisu sigurni šta da rade? Šta bi im posavetovao da je naredni korak koji treba da urade?

Milan Trbojević: Pa, kao što je sve ovo u ovoj emisiji bilo neko moje iskustvo, koje apsolutno ne znači da je dobro niti pravilno, isto tako i ovo… S moje tačke gledišta, ako imate dovoljno malo godina – a što da ne, ništa nemate da izgubite. A, ako imate malo više godina, verovatno se malo više plašite, jer prosto, možda još neko zavisi od vas. Ali, prosto, probajte jer manje više nećete znati suprotno. Sve ćete vi to da istestirate, zamislite, i slično; i onda ćete to da probate u praksi; i onda će se ispostaviti da baš to što ste testirali nije baš nešto tačno. Tako da, probajte da testirate, ali probajte da to testirate na nekom malom uzorku. Ako to daje znake života, idemo dalje. Ali, ne da morate da pravite igračke, pa krenete da pravite fabriku. Stani, bre, čoveče – daj napravi pet komada, pa probaj da ih prodaš. Pa, ako to ide, daje znake života, ajde da probamo. I kasnije, ne mora to da se ispostavi da je tačno, ali iskreno rečeno, verovatno ćete se više kajati ako ne probate, nego ako probate. I ono što bih ja rekao za preduzetništvo, što mislim da je bar meni u glavi – ja da sam znao da je ovoliko teško, nikada ne bih krenuo; a da sam znao da je ovako lepo, i ranije bih krenuo.

Ivan Minić: To je ta dilema.

Milan Trbojević: I uvek će ostati to.

Ivan Minić: Jednostavno, vremenom se previše dobrih stvari akumulira da ti bude žao da ih eliminišeš time što ti je u nekom pojedinačnom trenutku previše.

Milan Trbojević: Da, to je to, da… Ja sam se tek skoro setio u stvarki koliko je početak bio težak. I ne samo početak, nego prvih par godina, koliko je tu uopšte bilo teško. Baš je bilo teško. Ali, sa ove tačke nekako romantično gledate na to.

Ivan Minić: Hvala ti, Milane što si bio.

Milan Trbojević: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, vama hvala na pažnji. Malopre sam vam dao kako se da se prijavite za nagradu, i vrlo željno iščekujemo da vidimo koliko će se ljudi javiti, koliko ljudi zapravo zanima da uče o poreskim propisima. Kao i do sada, sve vaše komentare, sugestije, predloge, ideje, ideje za teme, ideje za goste, šta god vam padne na pamet, šaljite putem društvenih mreža, ili putem našeg sajta, ili nam recite na nekom od narednih druženja. Hvala vam na pažnji.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Milan Trbojević

Milan Trbojević, poznat i kao sajber knjigovođa, jedan je od prvih vodiča kroz birokratiju za IT preduzetnike i male biznise na našim prostorima. 

Rođen u Beogradu, po svom sopstvenom priznanju od malena je gajio ljubav prema bankarstvu i preduzetništvu. Osnovna znanja o bankarstvu i knjigovodstvu stiče kroz srednju Ekonomsku školu i Ekonomski fakultet. Još za vreme studija, ulazi u svet IT-a i povezuje dve naizgled nespojive stvari – knjigovodstvo i savremene internet tehnologije, što rezultira osnivanjem Knjigovodstva “Knjiški moljac”. Kao poreski savetnik sarađivao je sa ICT Hubom, redovni je učesnik i predavač na IT konferencijama, a posebna specijalnost mu je savetovanje Startap kompanija i pronalaženje modela poslovanja kod nas. 

Vremenom počinje da piše tekstove u kojima svet poreza i knjigovodstvenih termina približava običnim korisnicima, a danas svoje znanje i savete deli putem YouTube kanala i bloga # FT1P. Autor je i istoimene društvene igre (Fali ti jedan papir), koja nas na zabavan način uči sve o paušalnom oporezivanju u Srbiji. 

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Share This