EP032: Sonja Dakić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošli u 32. epizodu Pojačalo podkasta. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a moja današnja gošća je moja draga koleginica i prijateljica Sonja Dakić.

Sonja Dakić: Hvala ti.

Ivan Minić: Sonja je bila prva osoba koju smo mi intervjuisali na portalu Moja Firma, sa njenom tadašnjom partnerkom, sa biznisom koji su razvijale. To iskustvo je bilo veoma živopisno za obe strane, jer je nama to, naravno, bilo prvi put da tako nešto radimo, a njima nije bio prvi put da im neko dođe da radi intervju sa njima, ali verovatno da neko prvi put takav dođe i da radi takav intervju sa njima. Kako je tebi to sve izgledalo tad?

Sonja Dakić: Ja mislim da smo se ja i ti sretali par puta, a nismo nikada seli da pričamo. Ti si, sećam se, došao sa kolegom, Stefan je bio sa tobom. Stavio si diktafon i rekao: „sad ćemo mi nešto opušteno da pričamo“ i stvarno jesmo tako pričali, neka dva, tri sata. Moja ideja je bila da ćeš ti otići, preslušati sav materijal i izvući suštinu naših odgovora na tvoja dobra pitanja. Kad si mi poslao, kad sam videla da je intervju izašao, i da si ti zapravo prekucao sve što smo mi pričali, ja sam bila potpuno zaprepašćena, jer to je najduži intervju ikada koji smo dali. To je bilo nekih šest ekrana na kompjuteru kad sam listala. Ja sam ga jako volela, meni je ostao drag, jer si postavio neka drugačija pitanja i stvarno smo neke stvari prvi put ispričali. Meni je zbog toga bilo jako lepo iskustvo, ali sam i naučila da budem malo sažetija u svojim odgovorima u daljim intervjuima.

Ivan Minić: Mi smo se vodili time da iako je tačno da ljudi više ništa ne čitaju, ako imaju dobar razlog, i ako je priča dobra, pročitaće. A vaša priča je bila sjajna. Imala je jednu veoma snažnu ljudsku komponentu i imala je veoma posvećenu publiku kojoj se primarno obraćala, koja je dovoljno široka. A sekundarna publika su bili svi ljudi koji su zainteresovani da imaju decu, u nekom trenutku.

Sonja Dakić: Jeste. Meni je to baš drag intervju i rado mu se vratim da pogledam, ali to je zaista bilo upravo zbog te atmosfere koju smo napravili da je bio jedan lep razgovor sa jednim lepim rezultatom.

Ivan Minić: Otkud uopšte u praduzetništvu i šta ste vi tada radili? Pošto pričali smo o tom intervjuu, ali nismo objasnili šta ste vi tada radili.

„Daj Daj“ pelene

Sonja Dakić: Čime smo se bavile. „Daj Daj“ d.o.o je firma koju smo pokrenule ja i Violeta 2011. Ideja je rođena 2010. godine. Rođena je negde sa mojom ćerkom Zarom. Ja sam pre toga imala deset godina iskustva na raznim poslovima. Inače sam grafički dizajner, po nekom formalnom obrazovanju. Ideja je stvarno slučajno nastala. Nisam imala ideju da ću ikad imati svoju poslovnicu. Sebe sam posmatrala kao nekog sa tim potencijalom. Ali, to se desilo nekako kad je majčinstvo upalo u moj život i kad sam gledala šta je to sam tim pelenama, kako bacamo neki otpad. Mi smo bili odgovorna i zelena porodica, hteli smo da što manje otpada ostavimo iza sebe i u potrazi za rešenjem i uz pomoć Google-a otkrijem da postoji neki porizvod, moderne pelene koje se peru. Rekla sam: „Strava“. Zara je rođena 2008. znači to je 2009, kada je internet kupovina još uvek bila strašna, Alisa u zemlji čuda u Srbiji. Ili naše kartice nisu mogle da prođu na većini američkih i engleskih sajtova. Ili ako bismo uspeli nekako da platimo, nisu hteli da pošalju. To je bilo dva meseca agonije da probam da poručim nešto iz inostranstva i odatle kreće zapravo ideja mog muža da mi to probamo da šijemo ovde. U tom momentu ja ništa o tekstilnoj industriji ne znam, niti sam ta žena koja ume da sašije nešto, pa ima taj zanat u rukama. Violeta u tom trenutku je imala svoju radnju sa bebi opremom koju je uvozila iz Turske i preprodavala, tako da je ona imala neko preduzetničko iskustvo na polju prodaje, ali ne i u proizvodnji. Onda je bila ta varijanta da smo mi stvarno srcem ušle u to i rekle: „Hajde da probamo“. Ja sam bila na porodiljskom, što je meni dalo priliku da u toj pauzi od zvaničnog posla razvijam svoj posao. Ono što smo mi napravile jesu „Daj Daj“ pelene, koje se peru, od banbusovog vlakna, zdravije za bebu, čistije za okolinu i isplatljivije za kućni budžet, kako smo volele da kažemo. To je jedan inovativan proizvod koji smo dovele u Srbiju. I to je ono što je meni osnovna motivacija bila. Kada je zaživelo, htela sam da stvarno bude prilika da roditelji ovde mogu da ga kupe, da ne moraju da prolaze tu agoniju od tri meseca online, i razmišljanja koga gde znamo, koga znamo u Nemačkoj, ko može da mi donese… Hteli smo da donesemo nešto novo i to pokrenemo ovde.

Ivan Minić: Kad ste odlučili da krenete u tako nešto, delimično ste imali nekakav background i delimično ste imali nekakvu svest o tome šta vas čeka, ali samo delimično.

Sonja Dakić: Vrlo delimično.

Ivan Minić: Kako je izgledao taj početak? Šta su bili najveći izazovi koje je trebalo da rešite? Između ostalog, taj materijal nije ovde postojao.

Sonja Dakić: Tako je, da. Ja sam za Zaru razne pelena nabavila, ali sam se vezala za taj bambus. Rekla sam da ako ćemo nešto da pravimo, to će da bude taj bambus, ne znajući šta će me stvarno tu sačekati. On je materijal koga nema na slobodnom tržištu. Ne možete da odete u pozamanteriju ili bilo koju metražu i kupite tri metra. Naručuje se u fabrikama i to su velike količine. Prve porudžbine koju smo mi jedva izmolile da nam naprave mislim da je bilo 100 ili 200 kila. Sledeća porudžbina je bila jedna tona. U tom momentu jedna tona je bila 10 hiljada evra. Da stavimo red veličine na nešto što je nama bilo kao kuća. Ali ta prva porudžbina koju smo iz Slovenije tada nabavile, je bilo za nešto novca što smo mi u tom momentu imale kod sebe. Mi smo svoj novac uložile u pokretanje, to je bilo iz onih koverti što stoje po fiokama, od venčanja, od dece, od šta se kako nađe…

Ivan Minić: Za letovanje…

Sonja Dakić: Za letovanje, za novija kola, a ne nova. To je novac koji smo ja i ona uložile i pošto sam ja tada živela sa suprugom u njegovoj porodičnoj kući u Kaluđerici, imali smo slobodan prostor. Bukvalno smo u delu porodične kuće, u jednoj sobi od 25 kvadrata ubacile neke mašine. Kad smo išle da kupujemo te mašine, ja u tom momentu nisam znala da bi sašili jednu običnu T-shirt, trebaju tri mašine. To ne može jedna mašina da sašije, a ja sam mislila da može. Ta kupovina mašina je bila jako zanimljiva. Srećom pa su žene koje smo u tom momentu već hteli da uposlimo, išle sa nama, pa su nam objasnile koje mašine stvarno treba da kupimo. I bile su sa nama tu, od prvog dana su gradile priču. Sve se nekako slagalo kao lego kockice. Svesna da ništa ne znam, bukvalno sam išla okolo i svima pričala šta ja hoću. I onda su se tako otvarale fiokice. Kažem da hoću to sa tekstilom, pa mi kolega kaže on je tad radio u šuteru, pa zna ženu koja je modelar. Pa mi ona, koja pravi krojeve, ustvari napravi kroj za pelenu, pa me ona poveže sa ženom koja šije. Pa me ta koja šije poveže sa ženom koja kroji. Pa onda ova zna nekog… i to je tako kao domino efekat. Kada se vi usmerite na neku stranu, onda mozak sam otvara te fiokice i traži dalje put. I tako su se nama slagale. Fimra iz Požarevca radi etikete, ovi rade ambalažu, i tako su išle kockice. Mislim da je zbog te prve podrške koje smo dobile od nekada potpuno nepoznatih ljudi, ja danas imam taj osećaj da treba to da vratim. Ne mogu tim ljudima da vratim, ali nekim drugima mogu. Zbog tih nekih vrata koji su nama neki ljudi otvorili, ja stvarno osećam odgovornost da to danas radim za druge. Drugarica me je upoznala sa direktorom Extreme Intimo brenda, ja sam sela sa čovekom na kafu, koga prvi put vidim u životu, i pitala ga konkretne stvari koje su me interesovale oko postavljanja cene u tekstilu, koliko treba procenat da mi bude, da li sam dobro uradila kalkulacije. On je meni posvetio sat, sat i po vremena svog i znanja i ekspertize i svega, bio je najotvoreniji. Za mene su to bile jako značajne stvari u tim trenucima kada stvarno nisam imala u svom okruženju nekoga da pitam za to.

Ivan Minić: U sličnim smo pričama, i ja često pričam mladim preduzetnicima koji ulaze u tako nešto da kod nas postoji najčešće neki gard od toga da pitaš ljude i naravno postoji gard od toga da podeliš šta hoćeš da uradiš, podeliš svoju ideju, jer neko će da je ukrade itd. A realnost kaže da neće baš svako koga pitaš da ti pomogne, ali ako dovoljno pitaš, doći ćeš do odgovora koji ti treba, doći ćeš do ljudi koji su fantastični, koji će kad vide koliko si ti lud, da kažu: „Pa, dobro, ako je njemu baš toliko stalo, odvojiću ja sat vremena za to, nije mi to strašno.“  I ok, krenuli ste, koliko vam je trebalo da napravite proizvod sa koji ste mislili: „Sad ovo je okej, ovo možemo da plasiramo dalje“?

Sonja Dakić: Godinu dana da istražimo materijal, proces šivenja, konce, lastiše, sve moguće. Ne kažem da to ne bi bilo brže da smo možda više toga znale. Sa druge strane, u momentu kad smo mi ušle u posao, ja sam imala bebu od godinu dana, tako da je i to meni bila neka dodatna obaveza, nisam mogla full time da se tome posvetim. Ali, godinu dana je proteklo od kako smo krenule da nešto petljamo i pravimo, do toga da smo stvarno rekle: „Ok, ovo sad može da ide u prodaju“. Etikete na pravom mestu, konac da se slaže sa drikerima, to su ti drikeri, sve te tehničke stvari. Testirali smo na mojim bebama, bebama u komšiluku, oprali smo dva tri meseca. I tad rekli da je to-to, zaista možemo da izađemo u javnost sa tim. To je bukvalno bilo godinu dana.

Ivan Minić: Šta se dešava nakon toga? Ti praviš proizvod koji nije jeftin, ali nije ni preterano skup. Da bi imao nekog smisla taj biznis, mora da postoji neka količina prometa koja se dešava. Kako krećete da prodajete, gde krećete da prodajete?

Sonja Dakić: U tom momentu Violeta je još uvek imala svoju radnju, to je bio njen i suprugov lokal. Naša ideja je bila da prvo tu krenemo da prodajemo, s tim što sam ja paralelno od starta pravila sajt. Ja sam bila u fazonu da sajt mora da postoji, pre svega zato što se radi o nekom novom proizvodu, i meni je sajt bio platforma za informisanje ljudi. Tako da je taj prvi sajt ustvari bio gomila informacija. Sećam se da je bio podignut na Joomla platformi, 2010. godine, što više verovatno ne postoji uopšte… Ja sam stvarno skupila gomilu istraživanja, podataka, i tamo negde napravila online shop, da i to postoji kao opcija. Onda smo posle nekoliko meseci, sad ja više ne znam tačno vremenske okvire, ali tad smo ustanovile da nam radnja kao radnja ne znači mnogo, jer ljudi ne znaju da mi postojimo. U tom momentu i Violeta je donela odluku da prestane da radi tu tursku robu, htele smo da se posvetimo samo Daj Daj, pa nam je radnja postala neodrživ model. Ja sam u jednom momentu imala ideju da probamo u toj radnji da okupimo domaće proizvođače i da to bude kao mali concept store. Ali je tada to bilo suviše rano kao koncept kod nas. Mi smo uspeli da se povežemo sa par brendova i oni su bili dosta nepoverljivi. To je zahtevalo puno marketinga, puno ulaganja na šta niko od nas nije bio potpuno spreman i svestan šta zapravo znači. Mi smo u jednom momentu zatvorili radnju, da bi ona mogla da se posveti više terenskom radu, da bih ja bila više u proizvodnji i okrenuli se samo online-u. Sećam se kad smo postavili naš prvi sajt, mi smo bili na trećoj strani Google-a. To je ono mesto gde niko ne ide. Ja sam sedela tužno sa mojim programerom, pri tom nam je on prvi sajt uradio za džabe zato što mu se smnogo dopala ideja. I to je isto jedan jako lep gest. Ja sam bila u fazonu: „Dobro, Duško, šta ćemo mi da radimo sa ovim?“. I on je rekao: „Postoje dva načina“. Problem je bio što je u Hrvatskoj bilo već nekoliko proizvođača platnenih pelena, i kad se to ukuca, njihovi sajtovi bili su duže prisutni, Google ih je tako indeksirao i bili su iznad nas. U Srbiji nije bilo nikoga, ali nismo mogli da se probijemo od njih, jer su isti pojmovi, iste reči. Duško je rekao da postoje dva načina: jedan je da uložimo pare, drugi da uložimo vreme. Ja sam rekla da mi para nemamo. Izbor je jednostavan. On je rekao: „Šest meseci sadržaj i koristi društvene mreže“. Tada je Facebook bio na vrhuncu svoje slave, u svom usponu. Ja sam zaista sela i trudila se da što više toga pišem, objavljujem, povezujem. Tad ipak nije bilo toliko baš, kao danas, svega. Za šest meseci stvarno je izašao na prvu stranu, među prve tri pretrage i tu je i ostala. To mi je dokaz da kada danas radim sa ljudima pa mi kažu da nemaju novac pa nešto ne mogu. Zaista mogu da se urade, samo sa vremenom koje ćemo da uložimo. Ali mi nekada nismo svesni šta možemo da postignemo za godinu dana. I onda se u startu povučemo i ne vidimo šta možemo za godinu, šta možemo za tri. Zbog toga nekad ljudi ranije odustaju. Ja se sećam da sam pričala sa prijateljicom, kad smo počele Daj Daj, ona je rekla: „Šta je tebi cilj?“ Ja sam rekla: „Meni je bitno da taj proizvod zaživi, a da ja imam neku paru od toga, da nekako živim“. Ja nikada nisam Daj Daj postavljala kao da će to da bude super profitabilan biznis, sa nekim ludilo obrtom. To tada uopšte nisam tako posmatrala i sećam se da mi je ona rekla: „Ne možeš tako, to je biznis“. Ja sam rekla da je meni bitno da te pelene budu dostupne u Srbiji, da mogu da se kupe. To je meni bitno, jer između ostalog, one su imale bitan taj zdravstveni aspekt, jer danas svako treće dete ima pelenski osip, urinarnu infekciju, dosta je drugačija situacija nego kad sam ja bila mala. I meni je to baš bio jak motiv. Ali, ustvari, sada kada gledam, shvatam koliko sam bila nesvesna preduzetničkih zananja i veština, tj. šta to sve stvarno obuhvata i koliko smo u nekim stvarima imale više sreće nego pameti, da ih tako guramo godinama.

Ivan Minić: Imali ste i situaciju da nije bilo alternative na tržištu. A ceo brending je urađen jako simpatično, moram da kažem.

Sonja Dakić: To je kum. Eto, to je isto pomoć na putu. Kum je uradio logo, drug je uradio sajt. To je to što si ti rekao kad neko prepozna tu ludačku ideju, onda ljudi hoće da podrže i meni je to dalo vetar u leđa, možda veći nego što sam mogla da zamislim, a kamoli poželim.

Učenje o biznisu

Ivan Minić: Kako ste prešli u održivost, profitabilnost i ostalo? I u kom trenutku ste krenuli da sarađujete sa lancima?

Sonja Dakić: Mi smo, ja mislim, prve tri, tri i po godine volontirale u svojoj firmi. Nama je sve bilo jako bitno, i to je ono što su prepoznali ljudi posle, kao socijalno preduzetništvo. Kada smo gledali da zaposlimo žene, ispostavilo se da žene koje možemo da zaposlimo su uglavnom preko 50 godina života. Dolaze uglavnom iz tekstilnih propalih kombinata. Prva žena koja je došla da šije kod nas imala je 60 godina, bila je godište moje majke. To je nas stavilo u jedan poseban odnos sa njima, nismo se postavljale autoritativno, nego smo zajedno gradile. Nama su one bile jako bitne, jer su one naš entuzijazam i ideju materijalizovale. Gledali smo što više da ih uključimo. Bilo nam je važno da pre svega one dobiju svoju platu na vreme. Da naše dobavljače platimo, da žene platimo i ako nešto ostane, nas dve ćemo da podelimo. I to je za prve tri, tri i po godine bilo da smo mogle da platimo mobilni telefon, gorivo za kola i super smo srećne. Ja sam sve to vreme radila honorarno kao dizajner i finansirala, ulagala dalje u biznis. Ono što je napravilo veliku prekretnicu jeste edukacija. Ja sam 2014. godine učestvovala  u Investment ready programu, Impact day, Beč. To je bio tromesečni program edukacije za koji smo izabrane i tada sam ja prvi put na tom predstavljanju projekata shvatila da to što mi radimo je drugim ljudima interesantno i da oni vide u tome veliki potencijal. Tada mi se desilo da mi prvi put priđe investitor i da me pita da li bih ja prodala svoj biznis. Ja sam se silno uvredila i otišla. I rekla: „Da li je normalan?“. U tom momentu Daj Daj stvarno je pokrivao svoje troškove, i bile smo još uvek pod kreditom koji smo isplaćivale, ali nismo još prešli prelomnu tačku rentabilnosti, breaking point, ali su se videli neki parametri šta i kako može. Ta edukacija meni je bila jako značajna, jer sam videla koje su naše slabe tačke, gde smo, šta smo i koje su mogućnosti da se dalje širimo. Nama je ideja bila ulaska u program da testiramo naš biznis model sa potenijalom da možda izađemo na ino tržište. Ono što sam ja shvatila kad se program završio i kad smo mi stvarno ušle u neke pregovore sa investitorima i kad je bila neka realna mogućnost da dobijemo investiciju, je to da iako dobijemo novac, ne znamo tačno šta ćemo sa njim, pa ne treba da ga u tom momentu povučemo. Iako su oni dolazili ovde da vide i gde smo i šta smo, kako radimo. Ja sam shvatila koliko nam je marketing bitan, a koliko se ne bavimo njime. Mi smo održavale društvene mreže, sajt, ali nismo zapravo izgradile ono što zovemo brend, tj. nismo izgradile sve ono što smo mislile oko Daj Daj-a. Mi smo tada već prodavale u Aksi, slabije, to nam je više bilo kao izložbeni prostor, nego što nam je bio neki profit sa te strane. Ono što smo uradile bukvalno u roku od dva meseca posle programa je to da smo krenule sa aktivnim marketingom. Tada sam ja Milicu Čaliju upoznala, tad smo počele da sarađujemo sa njom. Krenule smo u razvoj novih prizvoda. Do kraja godine mislim da smo imale nekih četiri, pet novih proizvoda. Taj momenat samo na marketinškom polju je nama bukvalno za mesec dana duplo uvećao prihode. Od tad oni su samo nastavili da rastu. Mi smo tada, kada nismo sebi mogle da isplatimo platu, platile platu Milici i ona je kroz ono što je radila sa nama naredne dve ili tri godine, zaradila nama platu i sve ostalo što se odatle izgradilo, i napravila nam taj veliki obrt. Sa velikima, ono sa kim smo mi sarađivale to su Aksa i DM. Ono što je meni bilo interesantno – mi nismo njih kontaktirale. Tj. mi smo Aksu kontaktirale možda posle tri godine našeg rada, kada smo htele jedan proizvod da plasiramo u veliki lanac, za koji smo znale da možemo da proizvedemo dovoljno komada, i to su bile zaštitne gaćice, čak nisu ni bile same pelene. Mi smo došli kod njih, oni su nam dali svoje uslove, mi smo to pogledali i rekli: „To mi ne možemo kao mali proizvođač da ispunimo“. Bili su nam preskupi i zahvalili se i rekli: „To je to“. Godinu dana kasnije su oni nas ponovo zvali i rekli kako se naše pelene traže u njihovim objektima, što je za nas bilo interesantna informacija, jer smo znali kako ti veliki sistemi funkcionišu. Ja nisam mogla da zamislim koliki broj ljudi je stvarno dolazio u te radnje da traži te pelene, da ta informacija dođe do nekog u centrali, što je meni bila neka potvrda. Ali to je bio momenat kad smo mi imale priliku da kažemo: „Ok, oni su nas zvali, sada je drugačija pozicija za pregovaranje“. Tada smo mogli neke drugačije uslove da dobijemo. Tako smo ušle u Aksu. Isto tako je DM zvao nas i rekao: „Vi ste domači brend, nama se sviđa to što vi radite, dođite da se dogovorimo“. Kada radim sa drugima na razvoju biznisa i kada mali biznis misli da treba da uđe u veliki lanac, da će to da ga izvuče, prvo to jako pažljivo treba proveriti: finansije, valute i sve ostalo, ali treba da se izgradi toliko da im to ne bude jedini kanal. Šta to znači? U momentu kad smo mi poslednje godine, 2017, kada smo analizirali neku našu prodaju, iako smo imali preko 70 radnji sa Aksom i DM-om, pošto je DM stalno menjao broj radnji, mi smo i dalje 50 posto prihoda imali online. Nama i dalje naš sajt i društvene mreže pravio 50 posto prihoda i to je ono što je nas držalo. To je onaj keš koji vama svaki dan leže na račun i to su žive pare koje imate, a ovo je nešto što dolazi. I drugo, naš prizvod je bio takav da mi možemo da plasiramo tamo dva komada kad neko hoće paket, on dođe kod nas, poruči, dobije možda neki dodatni popust. Zato nama ti veliki igrači jesu bili ok, sa te strane. Ali mislim da za mali biznis mogu da budu jako opasni i da treba pažljivo raditi sa njima. Znate kako marketari kažu: „Ne stavljajte sva jaja u istu korpu“. E to je taj princip. Mislim da mali biznis danas zaboravlja koliko zapravo može sam direktno u kontaktu sa kupcima da uradi, i zašto je direktan kontakt sa kupcima bitan? Zato što ih čujete. Zato što čujete šta vas pitaju, šta pitaju za vaš prizvod. To je razlog zašto je meni jako važno bilo da idem na sajmove, ja kao promoter i prezenter, da bih videla ko je sa druge strane, šta imam da vidim, šta me zapravo pita i da znam na koje pitanje treba da odgovorim.

Ivan Minić: Neko ko nema nikakvog iskustva, a upravo vidi svoje prisustvo, odnosno prisustvo svojih proizvoda u lancu kao neko veliko rešenje, šta može da očekuje? Kako izgleda default ponuda, bez toga da oni tebe zovu?

Sonja Dakić: Sve se plaća. To je osnov svega. Ja sam se u jednom momentu šalila kada vam oni daju te ugovore, imate jedan posto ovde, dva posto ovde, dva posto je vazduh koji vaš prizvod troši u njihovom magacinu, prostor na polici. Sve se plaća i ono što mislim da je ljudima jako bitno da shvate da ono što će veliki lanac da uradi je to da će on da uzme vaš proizvod i da ga stavi na policu i ništa više. Sve ostalo što bude trebalo da se uradi, vi ćete da platite. Da li je to katalog, promocija, sniženje cene… To je ono o čemu ljudi koji idu kao kupci u radnju, ne razmišljaju, ali tek kad se sretnete sa druge strane sa sistemom, vi shvatite šta stoji i koji su od lanca do lanca… Kad smo ulazili u Aksu, mi smo se raspitali kako oni plaćaju. Nama je jako bilo bitno da kad sa njima uđemo u rad, stvarno ne moramo nikog da cimamo telefonom i da razmišljamo… Vi kad uđete u veliki lanac, imate valutu 60 dana, vi bukvalno tih 60 dana ronite na dah. Jer ste platili materijal, platili ste svoje radinke, ambalažu, transport, sve što je trebalo, i 60 dana čekate taj novac da legne. Ako nemate to u rezervama, jako teško ćete da pregurate. Jednom kada prođe tih 60 dana, novac ide. Ako je sve regularno. Tu smo imali sreću što smo izabrali dva velika lanca koja su stvarno bila likvidna, fer i stvarno sa te strane nikad nismo imali problem. Ali tu treba biti pažljiv sa cenama i kalkulacijama, jer to košta. Ono što je nama pravilo najveći profit jeste ta direktna prodaja koju smo imali, i mislim da to nikada ne treba gasiti niti smanjivati na konto velikih lanaca, kako god.

Ivan Minić: Šta ste sve radili od aktivnosti, da bi izgradile zajednicu koja vas prati? Proizvod je takav da proba jedna mama, preporuči drugoj mami, u roku od šest meseci to sve mame u kraju znaju…

Sonja Dakić: Kamo sreće! JManje-više. Odgovor na tvoje pitanje bi bio: Sve što nam je palo napamet. Ja i danas kad mi neko kaže: „Ja ne bih da idem na taj bazar, meni se to ne isplati“. Ja sam išla gde god su me hteli. Nisam dovodila u pitanje da li je TV gostovanje, da li je bazar, sajam, šta god. Promocija u Privrednoj komori. Gde god sam imala priliku da se pojavim, ja sam išla da se pojavim, ne računajući kako će to da mi se isplati. Kad imate nešto tako inovativo za šta niko ne zna, i pritom je proizvod za koji vi svakog meseca imate nove kupce, bebe se stalno nove rađaju i stalno nove mame dolaze i vi stalno imate taj neki loop koji morate da obnavljate, mi smo išle na sajmove, onda smo u nekom momentu mapirale škole roditeljstva i patronažu kao neke kanale koji nama mogu da budu interesantni. Sa njima smo radile neku saradnju, tako da mi njih promovišemo, oni nas, i sa njima smo imali lepa iskustva. Gledali smo ustvari na koje sve načine možemo da dođemo do tih mama. Meni su opet sajmovi bili jako korisni, jer sam videla te mame koje dolaze da pitaju. Jer sam shvatila zbog čega se dvoume kada kupuju. Koja su ta njihova uverenja koja treba da im otvorim da bi bile spremne za tu kupovinu. Šta god se otvaralo… Mi smo išle dotle da treba da se pojavimo u nekom časopisu, nemamo da platimo, onda pregovaramo da kompenzujemo: da mi damo poklon, pa da oni nama objave nešto malo. Gde god smo mogle, tako smo se snalazile. Mi zaista nismo nikada platile ni jedno TV gostovanje, ni jedno medijsko PR pojavljivanje, osim nečega što je zaista uključivalo prodaju kroz Aksine kanale i njihov magazin. Ali sve ostalo je bilo to – ili je neko prepoznao, nekom se dopalo, ili smo napravile kontakt. Mislim da je bio toliko u širim krugovima jer smo se na svim tim nekim događajima pojavljivale i povezivale, i sebe gurale iz te zone svog komfora, introvertnosti, sa ciljem da nešto što ja radim dođe do što većeg broja ljudi.

Strah od javnog nastupa za prevazilaženje samog sebe

Ivan Minić: Kako je tebi bilo da sebe nateraš da radiš te stvari? Pošto i meni prvom je neprijatno što radim sve ovo što radim, jako mi je neprijatno. Ali sam shvatio da ne postoji drugi način. Odnosno, da možda postoji drugi način, ali ja nemam toliko vremena.  Mnogo je ljudi koji ne žele nikome da smetaju, ne žele nikoga da uznemiravaju, ne žele ništa, a ne shvataju da je to jedini način da neko čuje i da to ne mora da se radi na način da nekome stvarno smetaš, može da se uradi i drugačije. Samo kad si pod tim stresom, i kad unutra hoćeš da implodiraš dok razmišljaš šta da kažeš, nije to baš tako jednostavno. Kako si ti to rešila?

Sonja Dakić: Danas kada imam priliku da držim radionice na temu javnog nastupa, to je jedna od mojih tema. Ja volim da kažem da sam bila jako stidljivo i povučeno dete, pa se svi zaprepaste, pa me znaju sa neke konferencije ili događaja, tj. vide me na bini, pa budu u fazonu: „Vidi kako to njoj super ide.“ Ali ja sam stvarno bila dete koje bukvalno nije pričalo ako ga neko nešto nije pitao. To sam bila ja, ako nemam šta da kažem, ja ćutim. Čitala, pisala, vodila sam dnevnike od četvrtog, petog razreda osnovne škole, išla okolo sa vokmenom i slušalicama, bila sam u nekom svom svetu i gradila ne znam šta. Ali mislim da preduzetništvo, ako me je nečemu naučilo, onda me je naučilo tome ustvari šta sve treba i mogu da uradim, i nije bilo lako. Ja imam taj štreberski pristup stvarima. U jednom momentu kad je došla televizija, mislim da je Prvi RTS došao da nešto snimi o nama, tad sam očekivala da će Violeta da preuzme, taj deo, ona je bila ekstrovertnija od mene. Ja sam bila u fazonu: „Super, mene ostavite u ćošku, ja ću za računarom da radim šta treba da radim.“. Međutim, ona je rekla ne, pa sam shvatila da moram ja, ili ću ja ili će niko, pa onda bolje ja ipak. Tada sam štreberski otišla u školu javnog nastupa, pa deset nedelja radila na tome. Imam par prijateljica koje su baš iz PR-a, pa sam sa njima pričala, teška srca gledala te svoje prve snimke gde trepćem kao blesava, kao da mi nešto upada u oči non stop. I shvatila sam da je to moje polje da rastem. Da ako mi je stvarno stalo da ta poruka dođe do ljudi, da je to moje polje na kome ja treba da prevaziđem samu sebe i te ograde koje sam sebi postavila. Jedna od tih ograda je da imam jedan ram koji sam na svoj život stavila. Davnih godina, 97-e, kad nisam upisala fakultet, skontala i zaključila sam kako zbog toga što nisam upisala fakultet moj život će da bude krajnje prosečan i ja ništa značajno neću postići. A to što je meni Daj Daj došao kao fakultet u životu je zapravo da pokazao da treba da razbucam taj ram i da budem u fazonu: „Ok, jel ti stalo do ovoga? Jel ovo tvoja priča? Sad ćeš da ideš i da kucaš na nepoznata vrata, i da pričaš pred kamerom.“. To sve toliko smešno izgleda, ali stvarno na Youtube i dan danas postoje ti moji prvi snimci, tako da dokazi postoje šta god ja pričala. Meni je to danas jako veselo da posmatram. Zapravo, koliko sam tada bila stidljiva i uplašena, toliko danas sam sa izazovima u fazonu :“Hajde, šta je sledeće?“ Zato je meni preduzetništvo neverovatno dobra priča i mislim da i jeste super poligon za prevazilaženje pre svega samog sebe.

Ivan Minić: Pre par dana sam imao sličan razgovor sa mojom majkom i onda mi je ona rekla: „Kako ti sada izađeš pred trista ljudi i pričaš i nemaš frku?“ Ko kaže da nemam frku? Ali to se ne vidi toliko, jer ja izađem i pričam gluposti, onda se ljudi smeju i svima je super u principu. „ – Kako si ti to?“  Shvatio sam da ne postoji alternativa. A ona kaže: „I ja sam bila ista takva“. Ona kad je upisivala faks, vodila je svog malog burazera za ruku jer joj je bila frka da ode sama. I kaže da postoji taj magični trenutak kad se promenila. „Kad sam dobila tebe onda više ništa nije bilo bitno, onda nije bilo bitno što mi je frka“. Zato mogu u svojoj glavi pošto nisam majka i verovatno nikad neću biti majka, da povučem tu paralelu koja mi je intimno uvek bila slična, to jeste da biznis, kad ulaziš u njega ovako, kad to nije tvoj peti biznis pa whatever, jeste negde tvoje dete.

Sonja Dakić: Jeste. Ono što jeste Zara donela stvarno sa tim majčinstvom u moj život jeste upravo to da želiš da uradiš nešto više. Da stvarno vidiš da možeš, ako ne zbog sebe, onda zbog nje. Džaba sve ono što pričaš detetu, poenta je šta ćeš joj pokazati. Pošto je ona prva devojčica, posle nje je došao bata, mislim da je samim tim moja nekako. Meni sa mamine strane je ta ženska linija veoma jaka, mislim da je odatle išao taj talas, nagib podrške… Nekoliko puta kad probiješ taj svoj zid, ti si u fazonu: „Ok, mogu, idemo dalje.“ Danas stvarno ne znam šta bi moglo da me u tom smislu zaustavi, osim toga. Ja sam ta koja postavlja dokle ću da odem, koliko ću visoko šipku da postavim da je preskočim.

Kraj biznisa

Ivan Minić: Priča sa Daj Daj pelenama se završila. Zašto se završila?

Sonja Dakić: To je Milica, zapravo, mnogo bolje objasnila nego ja. Ali hajde da probamo da sumiramo. Reći ću prvo Milicinu teoriju, pa ću onda ispričati moj ugao. Nas dve smo zajedno bile na nekoj edukaciji u Skoplju, gde sam ja isto pričala šta i kako sam radila. I onda me je jedna devojka pitala: „Zašto si odlučila?“ Tada je Milica pogledala i rekla: „Ona je prosto prerasla“. U smislu: prerasla je Daj Daj. I jeste takva priča. Ja sam krenula na NLP edukaciju 2016. godine, sa idejom da malo usavršim tu poslovnu komunikaciju, pregovaranje. To mi je bila slaba stavka. Ali ta edukacija u meni mnoge neke lične stvari je pootvarala i pokrenula. Ja sam shvatila da se negde i jesam zaglavila sa Daj Daj, i da imam viziju kako to dalje može da se razvija, ali da ne vidim sebe u svakom aspektu toga. U smislu da sam videla sebe u nekom možda aspektu marketinga, što mi jeste bilo najiteresantnije, ali me je taj menadžerski deo umarao sve više i više. Sve ovo je ciklus koji je započet 2014. kad je meni investitor prišao i pitao me da prodam firmu, i kad smo mi zapravo šest meseci bili u nekim pregovorima, sastancima sa investitorima, svemu nečemu… Sećam se profesora Šenka na WWVršcu, koji je pričao pre mene. On je meni objašnjavao šta investicija znači, hteo je da mi posloži kako je to moj uticaj ovoliki kad sam ja sama, koliki može da bude sa investitorom i da mi promeni moj neki ugao. Kad sam ja sagledala da to stvarno može da bude neki sledeći korak, već sam tada bila u nekim mentorskim programima i shvatila da tu postoji neki potencijal i nešto što mene jako privlači. Videla sam da mogu možda da ostanem delimično u Daj Daj, a da paralelno sa tim razvijam to da svoje znanje i iskustvo delim sa drugima i o tome sam puno toga dobijala i nalazila. Međutim, kako sam imala dva, tri scenarija kako je to moglo da se završi, iskomunicirala sam to na vreme i nekih godinu dana ranije napravila dvogodišnji plan, kako to može sve da prođe najmirnije moguće. Čak smo u jednom momentu imali i kupca, i to sa vrlo realnom ponudom: da naša proizvodnja ostane godinu dana, da on razvije ino kanale. Vrlo je sve delovalo kao taman. Ali onda, kao što dođe u privatnom odnosu tako isto i u poslovnom, kad se partneri raziđu u svojoj ideji kako oni vide da to dalje može da se razvija, onda stvar pukne. Od tih mojih tri scenarija ništa nije prošlo. U jednom momentu sam shvatila vezano za privatne događaje koji su se desili, da ću ja izaći bez obzira na sve. Što bi rekla Fujitsu Siemens je imao tu garancij u ”no matter what”. Šta god da se desi ja ću izaći iz ovoga. Kada sam shvatila da se to reflektuje na moju porodicu, na moje zdravlje, tad sam rekla da to nije vredno toga. Ja sam neko ko je od osnovne škole radio za svoj džeparac, raznosila sam priznanice infostana, elektrodistribucije, čuvala decu u srednjoj školi i nekako i danas ne sumnjam da ću se snaći, mogu da idem da čistim stanove, mogu da idem hiljadu drugih stvari da radim, od svih veština koje sam stekla. Ja sam iz Daj Daj, pored svih planova, izašla sa rukama u džepovima i sa finansijskim dugom. I svi koji su skakali po meni su rekli: „Ne možeš tako, mnogo toga si uložila, nema smisla itd…“ Rekla sam im: „Pustite, ostavite me sada, ja moram da shvatim šta se desilo.“. Privatno sam izgubila osobu koja mi je bila jako bliska – moja tetka je tada preminula i meni je to podvuklo crtu i vratilo me na to šta je meni važno. Vratilo me na tu moju žensku liniju i ja sam iz toga kreirala jak osećaj da mogu više, da treba više i da je Daj Daj imao svoje mesto u mom životu, i da, kako god se završio, on je bio jedna stepenica na tom putu. Ono što mi je bilo značajno tad, što je velika kriza i to smo pre snimanja ti i ja pričali jeste moje pitanje identiteta. Svi ljudi koji su mene znali unazad sedam godina su me znali kao Sonju Daj Daj, to je bio čak i moj nickname na Instagramu. Gomila ljudi me dan danas u telefonu ima upisanu kao Sonja Daj Daj. I onda su me pitali: „Šta sad? Kako ovo? Ne može.“ Pa sam se ja pitala: „Ok, ko sam ja ako sad izađem iz Daj Daj?“. Preslagajući sve te ideje shvatila sam da sam ja – ja. Moje vrednosti su iste. Ja sam zaista u tim kriznim mesecima kad sam se baš dosta povukla od svih, tu ideju varila godinu dana. Koliko nam je trebalo da napravimo proizvod, toliko mi je trebalo da iskomuniciram sa svojim najbližima da ja hoću da izađem iz Daj Daj-a, da posložim sve to u svojoj glavi. Kada se sve to desilo i kad sam shvatila gde sam, šta sam, tad sam dva ili tri e-mail-a poslala ljudima koji su meni bili značajni, rekla im šta se desilo, videla se sa njima, popričala i odatle su krenule da se otvaraju nove prilike. Ja sam već možda posle do kraja godine imala neke druge opcije. Čak sam imala i ponude za posao koje sam odbila, koje su me zatekle. Ali su onda stvari stvarno počele da se otvaraju. Mislim da kada sam stala jasno na put gde sam i šta sam, koji je neki dalji pravac, onda su i drugi ljudi lako videli gde mogu da me uklope i odatle su se neke nove prilike otvorile.

Ivan Minić: Kroz ceo period u Daj Daj, a i kasnije si prolazila razne programe i edukacije. Šta su bile najvrednije stvari koje si naučila? I koje su edukacije koje ti stvarno ostaju upečatljive?

Sonja Dakić: U Beču program mi je veoma bio značajan. Mislim da mi je značilo da radim sa internacionalnim mentorima. To su mentori bili iz Boston Consulting grupe koja je druga vodeća consulting grupa u svetu. Značila mi je njihova širina – kad se sretnem sa ljudima iz inostranstva na raznim programima, oni imaju širu sliku i ona je meni pomagala da se uzdignem iz dnevnih problema i da sagledam stvarno sve mogućnosti. To je išlo dotle da, kada sam pričala sa njima, oni su pitali: „Šta je špedicija?“ Ja sam odgovorila: „Vi ne znate koliko ste srećni.“. Tako da smo edukovali jedni druge ustvari. Program u Beču mi je mnogo značio, jer mi je baš dao taj biznis mindset. Pokazao mi je šta biznis jeste… Super emisija, super je tvoj društveni uticaj, super je sve to, ali šta je ovde biznis, šta održava celu tu priču? Invenstment ready program svakako, NLP edukacija zbog mog ličnog puta i svega onoga do čega me dovela da poverujem da postoji nešto više za mene, da ne ostanem zaglavljena u svom nekom ramu. I ove ostale neke edukacije koje su usput dolazile, ali mislim da su mi tu možda mnogo više značili ljudi koje sam upoznala i kontakte koje sam ostvarila, nego neko krajnje znanje. Ja i dan danas isključivo čitam stručne knjige, ne čitam beletristiku. Jurim razne nove informacije, trendove i to pratim. Ali da kažem da je to možda najznačajnije što je mene oblikovalo, pored iskustva.

Mentorski program

Ivan Minić: Na čemu radiš sad u prethodnih godinu dana? Ono što se sećam inicijalno je da si pokrenula svoj sajt, da si pokrenula neki svoj mentorski program, ali znam i da si deo nekih vrlo zanimljivih programa koji mogu da budu interesantni svakome ko želi da bude preduzetnik, ili već jeste.

Sonja Dakić: Zapravo, moja prva udica za koju sam se zakačila je bio Superste program Erste banke, gde su me 2015. zvali da budem mentor, na šta je moje prvo pitanje bilo: „Ko sam ja da budem mentor? Što bi rekla Tijana Banović, nisam ja to školovala.“ Pritom su u ekipi bili Gaga Đermanović, Ivan Ćosić, Deki iz KC grada, Đorđe Krivokapić, jedna baš fina mentorska ekipa. Onda je meni Jelena Vasilev iz Erste banke rekla: „Ali nama treba neko sa terena, neko ko je to prošao.“ Ja sam stvarno ušla srčano prve godine u taj program i videla da iz tog iskustva rada sa 40 timova sa kojima se sretnem tokom dva dana, koliko zapravo mogu da im pomognem, jer većina njih dolazi prvi put sa nekim projektom, prvi put sa nekom idejom i onda svako od nas da neki svoj ugao, neki svoj savet. Tako da je Superste prva udica sa kojom sam ja ušla u mentorske vode i videla da sa svojim znanjem i iskustvom mogu neki veći doprinos da napravim. Da se vratim na priču zašto sam izašla iz Daj Daj-a –shvatila sam da sa njim moj uticaj je kao jedna čaša, ali ako izađem iz tog okvira i proširim ga na neke druge stvari, ja mogu neke gajbe da napunim. I to je bilo to što sam osetila da mogu. Superste je bio prvi program i on se i dalje, svake godine, evo ovo je peta godina kako učestvujem, se bavi najviše projektima na polju obrazovanja, kulture, edukacije. Uglavnom su to baš mladi ljudi, do 35 godina, nekada dođu srednjoškolci sa svojim projektima i mene potpuno oduvaju pa budem u fazonu: „Ima nade“. Ako nam srednjoškolci ovako razmišljaju, kako da im ne pomogneš kad ih vidiš. Naložene na ideju.

Ivan Minić: Ima nade ako smo mi do 35 mladi, tako da je to kul.

Sonja Dakić: Tako je. Ja sam davno izašla iz tog okvira. Drugi program je bio Social Impact Award, ili SIA kako je mi zovemo skraćeno. Tu je granica još niža. To je za do 30 godina, ali su u pitanju baš biznisi sa društvenim uticajem. Tu su isto neverovatne priče supermladih ljudi i to je nešto gde ja i dan danas svoje vreme pro bono investiram, sebe investiram i hoću puno da pomognem. Ne mogu sve sama, a ako ja podržim neke ljude onda mi svi zajedno možemo mnogo više. Tako ja to vidim. Ideja za moj mentorski program je upravo došla iz iskustva tih programa u kojima sam ja učestvovala i žena koje su se meni obraćale sa pitanjima ili na događajima, ili preko društvenih mreža da hoće nešto da pokrenu, pa da bi htele ali ne znaju šta, kako. Tad sam ja sela i napravila neki koncept programa od šest meseci koji obuhvata zajedničke teme i rad jedan na jedan. U saradnji sa ICT Hub-om, to sam realizovala 2018. godine. Sad završavam drugi ciklus, i za sledeću godinu planiram nešto malo drugačije, duže i intenzivnije. To je bila moja prilika da testiram ideju šta ja stvarno mogu tu, i da vidim ko uopšte dolazi, šta ih interesuje, koje su potrebe i šta od svega toga može da se napravi. Bilo je tu još nekih programa koji su čak internacionalni, koji su online, a ovo su neki najznačajniji pored toga. Ono sa kim sarađujem i sa kim sam radila je Smart kolektiv, jer oni su dosta aktivni na polju socijalnog preduzetništva. Sa njima sam radila projekat za godišnji GIZ, za socijalna preduzeća, za UNDP, za Brodoto, za Privrednu komoru Srbije. Sad imam program sa ICT Hub-om u Milanovcu – idemo da držimo od septembra… Razne su se neke prilike tu pootvarale i to je ono što me raduje, što se stvarno i ekosistem za ovih devet, deset godina, koliko sam ja u njemu, se razvija i pokrenuo se, i sve više ima lepih inicijativa i programa podrške.

Ivan Minić: Kad kažeš da si svoj program koncipirala na osnovu nekih iskustava iz drugih programa i kontakta sa ljudima koji ulaze u te priče njihovim često nedoumicama, često pogrešnim predstavama i procenama, šta su neke stvari koje bi mogla da izdvojiš kao najčešća pitanja, najčešće pogrešne predstave o tome u šta ljudi ulaze? Jer vrlo često imamo da podelimo sve u dve faze: prva faza je pre nego što počneš, najveći problem je to što nemaš nikakvu podršku okruženja. Kad kažeš da hoćeš da pokreneš nešto, svi ti kažu da si lud. A drugi problem je što zapravo kad i odlučiš i kreneš, nemaš predstavu koliko bilo čega treba, odnosno to je neko moje iskustvo šta se najčešće dešava i ljudi čak i ako su planirali nešto, ako su spremni, spremni su za tri meseca, a treba da budu za devet.

Sonja Dakić: Minimum. Da. Prvo, najveći procenat je procenat žena koje dolaze kod mene. Velikom većinom one već možda imaju porodicu, ili su tu negde u trideset, ka četrdesetim godinama, a ono što najčešće traže jeste jasan plan. Dešava se da su možda na porodiljskom ili da imaju neki posao, neki hobi koji vole da rade, da su to malo objavile po društvenim mrežama i to je izazvalo neko interesovanje i onda one shvataju da tu ima nešto, ali..

Ivan Minić: …šta sad.

Sonja Dakić: Bukvalno – šta sad sa tim da radim. I onda dođu kod mene i kažu: „Hajdemo plan.“ Ja sam odatle kreirala program sa tim nekim idejama da stvarno prođemo od organizacije vremena, do biznis modelovanja, sa biznis kanvasom, osnove finansije, marketinga, pregovaranja, prodaje… Da im dam neku širu sliku da vide stvarno šta sve to obuhvata. Najčešća njihova ideja je: „Meni je super da ja sedim i ovo radim u mojoj dnevnoj sobi, ali da to ima tamo neko da prodaje.“ To najčešće u početku nije moguće. Vi ako razvijate nešto, to ti isto najbolje znaš, moraš da budeš i kurir i sekretarica i menadžer i direktor i trgovački putnik, sve te šešire moraš da poneseš u nekom trenutku, da bi, kada se posao razvija, mogao da zaposliš nekoga i da kažeš: „Ok, za takvu poziciju meni treba takav čovek, ili, sad ću da autsorsujem.“ Mi smo i u Daj Daj imali autsorsovano knjigovođstvo, web administraciju i marketing. Ali to nije bilo tako od početka. Moraš da digneš sistem koji može da podrži ceo taj cirkus. Dosta njih dolazi sa tom idejom: „Šta sad?“ Upravo to: „1, 2, 3, jel imaju neki koraci koji garantuju uspeh ili neki razvoj?“. Postoje sad tu alati koji mogu da pomognu. Meni je bilo fascinantno koliko žene koje dolaze kod mene uopšte nemaju naviku planiranja stvari, postavljanja ciljeva.

Ivan Minić: Ne samo žene.

Sonja Dakić: Pa dobro, da, ali moje iskustvo je uglavnom sa ženama. To je propust našeg obrazovanja da mi nismo naučeni da budemo okrenuti ka tome. Obično ljudi koji su se aktivno bavili nekim sportom, to imaju. Jer ti ako si…

Ivan Minić: …morao si…

Sonja Dakić: …Da, morao si da postaviš sebi neki cilj ka čemu ideš, neko takmičenje, nešto što imaš i onda si bio svestan šta moraš da prođeš, a to su i one lepe i ružne stvari, da bi stvarno nešto ostvario. U biznisu je vrlo slično. Moje iskustvo je da kada vide šta je sve to, da se onda malo povuku i kažu: „Ovo je veće nego što sam mislio.“. To je po meni ok uvid, jer tada svako treba da preispita sebe na šta je stvarno spreman. Meni dođu ljudi koji kažu: „Ja sam dva, tri meseca aktivan na Instragramu i ništa se nije desilo.“ Ja sam u fazonu: „Ok, jesi spreman/spremna da dve godine budeš aktivna na Instagramu svaki dan, i da onda kažeš da se ništa nije desilo?“. Šta je stvarno vremenski interval, koliko si spreman da se uložiš u nešto? Tu postoje malo iluzije – uspeh preko noći i sve to ostalo. Mi smo se često šalile – nama se dešavalo da nam kasni materijal po dve nedelje, pa pišeš i izvinjavaš se svim klijentima. Onda ti u 10 sati uveče špediter javi da stiže kamion, veliki šleper u Kaluđericu sa materijalom. Onda mi od sreće što je taj materijal napokon stigao ne čekamo jutro da zovemo radnike, nego mi istovarujemo, sve srećne nosimo. Onda se šalimo, penjemo se uz to stepenište, umiremo od smeha s tim balama od po 20, 25 kila. I kažem: „Ja ovo preduzetništvo nisam ovako zamišljala.“ Ali su to realne situacije. To je kao kad imaš reklamaciju, ili ti ne isporuče porudžbinu, to su sve neke stvari gde moraš da odgovoriš na neki način, da se vidi ko je od čega napravljen. Mislim da ljudi toga treba da budu svesni, ako nisu stvarno spremni da se menjaju i da napreduju. Moja procena je da onda neće daleko stići.

Ivan Minić: Negde smo u prvom delu razgovora zaključili i jedno i drugo, a to je da čak iako ne uspeš, to je najvrednija škola koju možeš da prođeš. Ako ništa, upoznaćeš sebe. Što može da bude strašno. Ali kako ćeš znati koliko možeš, ako ne probaš.

Sonja Dakić: Jeste, upravo to. I mislim da preduzetništvo baš pruža to polje za testiranje i za igranje, u neku ruku. Mislim da ga mi malo preozbiljno shvatamo ponekad, suviše lično. Ali da ga zaista možda treba malo sagledati baš kao jednu školicu gde nekad padneš, nekad prođeš, nekad pobegneš sa časa. I da tako idemo kroz to.

Ivan Minić: Od svih preduzeća i preduzetnika sa kojima si sarađivala kroz mentorski program, šta ti je ostavilo najjači utisak? Ko ti je bio najzanimljiviji?

Sonja Dakić: Imam moju Bilju, koja je velikim delom zaslužna za moj mentorski program i za neki deo mog puta. Bilja Fitaki. Ona ima liniju dečjih proizvoda i nju sam prvi put upoznala kada je Razlivalište radilo program jedne godine samo, u Tehnološkom parku, Unreasonable Lab se zvao. Oni su mene zvali i rekli: „Imamo super devojku, radi neku eko stvar, volela bi da se čuje sa tobom, vi ste za bebe.“ Kažem: „Dajte mi, to je moja ciljna grupa.“ Mi smo se čule, videle na tom jednom događaju. Meni se ona toliko dopala da sam ja nastavila sa njom da se viđam, i dogovorile smo se da se viđamo jednom mesečno, godinu dana. U tom momentu ona je žena umetnica, završila slikarstvo, predaje na fakultetu i ovo je pokrenula iz neke svoje lične motivacije i priče. Meni je bilo fascinantno to da mi kad smo krenule da radimo, ona ništa nije ni o čemu znala, ni o sajtu ni o društvenim mrežama, marketingu, prodaji, ali je uspela da napravi taj svoj proizvod, tu recepturu. Tu je bila ekspert. Šta god sam je pitala na tom polju, ona je otprilike uspela da mi dešifruje svaku kozmetiku koju sam ja u kući imala a nisam znala šta je, sve je znala, sve sastojke. To je meni bilo važno da vidim da je time vrlo profesionalno pristupila. Nas dve smo se viđale, ja sam joj dala neke zadatke, a ona je uvek 200 posto tih zadataka radila. Ja sam apsolutno pro bono radila sa njom tih godinu dana, da i ja vidim šta ja mogu da ponudim. Ona je za godinu dana, koliko smo mi radile, uspela da sama postavi svoj sajt. Da sama napravi Facebook stranicu, da postavi Facebook piksel na svoju stranicu, da ga poveže sa sajtom. Tu i tamo je neki programer nešto malo kliknuo i pomogao kad je baš trebalo. Ali ona je toliko sebe promenila za tih godinu dana da sam ja rekla: „Biljo, kad god, šta god, ja sam uvek za tebe tu.“ Kad se setim idealnog učenika, njena slika mi se pojavi. I dan danas naravno nastavile smo da radimo i čujemo se redovno. Znam da mi je pisala da je konkurisala baš kod Trag Fondacije za Zelene ideje, prošle godine. Poslala mi je svoju prijavu, a ja sam rekla: „Biljo, ovo je savršeno, ništa ovde neću da diram, šalji.“ Posle mi je javila da nije prošla. Pošto sam ja bila u žiriju Zelenih ideja, ali te godine nisam, bila sam tad na moru, ja zovem ove i kažem: „Samo mi recite zašto nije prošla?“ Rekli su mi: „Mi tražimo ideje koje su u začetku, ona je već imala plasman u radnjama, a inače je idealan klijent za nas. Ali je bila u drugoj fazi, mi smo tražili one u prvoj.“ Rekla sam im: „Dobro, pošto ne mogu da verujem da nije prošla.“ Ali mi je to bila potvrda da je sve u redu, jer sam se ja preispitivala. Ona mi je dokaz koliko stvarno čovek može sebe da promeni. Koliko može i koliko vredi sebe uložiti u nekoga ko hoće da radi. I to se vidi. Ne mogu da ti kažem na prvom sastanku da to mogu da vidim, ali mogu u prvih mesec dana na osnovu toga kako ti neko odgovara, šta uradi kada ode sa tog sastanka, koje rezultate daje. Ona je odgledala sve što je Bildi ikada snimio, ona je pročitala Istokov blog, ali ne samo što ga je pročitala, ona je sve uradila, ona je čitala njegov landing page, blog post, i bukvalno svaku stvar koju je on napisao je kliknula i uradila. Takva osoba kad nešto pita, ja sam u fazonu: „Šta god, gde god, na kraj sveta, nosiću te ,nije problem.“

Ivan Minić: Kad nađeš nekog ko ima sličnu dijagnozu, dosta je lakše.

Sonja Dakić: Ludaci se prepoznaju, tako je.

Ivan Minić: Napravili smo neki presek do sada. Šta dalje?

Sonja Dakić: Kakvi su planovi i vizije. Planovi su dalji razvoj saradnje sa sličnim organizacijama, kao što su Smart, Brodoto, ta neka dalja saradnja na polju socijalnog preduzetništva i preduzetništva generalno, podrške mladima i kreativnim ljudima, i plasman i proizvodnja nekih svojih proizvoda. Neko moje okretanje pored mentorskog programa vidim u odnosu na to ko mi dolazi, koje su te neke ciljne grupe koje dolaze kod mene, šta je to sve što ja mogu da im pomognem da jasnije vide, da jasnije shvate gde su i šta mogu da rade. Ideja mi je kreiranje digitalnih proizvoda, online stvari koje mogu da budu interesantne i da prošire malo polje uticaja. Moje mentorske programe zamišljam kao grupu do 10 žena da bismo mogle lepo da radimo. U prvoj grupi sam imala sve iz Beograda, u drugoj već njih četiri mi nisu bile iz Beograda. Onda je to napravilo dodatni izazov: pola preko skajpa, pola uživo. I odatle je ideja da vidim šta od toga može da se podigne da bude online, koji je drugi model da se prilagodimo malo tehnologijama i svim što imamo. Da i to stvori veći uticaj. Moja ideja je kreiranje više proizvoda na polju podrške i započinjanje biznisa, preduzetništvo generalno i saradnja sa velikim organizacijama što je meni isto izazov. To je sve da se ja bacim u vatru, da dođem u kontakt sa projektima sa kojima inače ne bih mogla. To mi se, recimo, desilo, pre dva meseca, sa udruženjem Orka: držala sam njima jednodevni trening na temu liderskih veština. Tu sam se srela sa nekim ljudima koji su u ozbiljnim institucijama, na ozbiljnim pozicijama, sa projektima za zaštitu ptica, prirode… Što su fenomenalni projekti, ali oni nisu moje blisko orkuženje, ali je meni mnogo drago da znam da mogu da doprinesem svojim znanjem i njima i njihovim projektima, da zažive. I dalje mi je ideja da kombinujem oba polja. Mislim da i na jednom i na drugom mogu da rastem i da doprinesem sa onim što znam i što sam prošla.

Ivan Minić: Rekla si da tvoj mentorski program želiš da proširiš i da, na neki način, mu malo promeniš oblik. Ovde si pričala sada o nekim izdvojenim delovima što mogu da se slože lepo u celinu zajedno sa tim, ali u kom smeru želiš da razvijaš svoj program sad?

Sonja Dakić: Želim prvo da ga produžim vremenski. Praksa je pokazala da nam treba više vremena. Tu ima ona čuvena kriva promene – ljudi kad dođu i kad se prijave za neki program oni su u fazonu da su super entuzijastični, nađu se na vrhu brda. Ali kad sagledaju šta sve ima oko njih i koliko vrhova još ima iznad, onda tu krene cenkanje, razmišljanje, povlačenje. Ja ne verujem u quick fix, u brza rešenja. Mislim da je vreme jedan od najbitnijih elemenata uspeha. Neko vreme mora da prođe da bi se neke stvari desile. Zato hoću vremenski duže da ga napravim i da ima jasniju, jaču strukturu šta je ono sve što ja mislim da treba neko da prođe, ali s tim da onda žene i muškarci, sve jedno, nije polno orijentisan program, da oni zaista već dolaze sa nečim što rade. Ne da kažu: „Imam neku ideju pa nisam siguran“, nego da zaista imaju materijal u koji mogu da spuste i radionicu vezanu za finansije, i za marketing, i za sve to što prolazimo. A za one koji još nisu sigurni šta i kako, da postoje neki drugi programi koji to mogu da zaokruže. Ja sam imala iskustvo, prošle godine sam u Privrednoj komori držala četiri modula za socijalna preduzeća, gde su došli ljudi, većinski žene, koje već nešto rade, gde je sam biznis kanvas, kao vrlo jednostavna forma, koja se koristi svuda u svetu, njima bio „wow“ efekat. Nikada nisu razmislili koji su sve elementi njihovog biznisa, koji su potencijali, resursi, partneri, koji su kanali prodaje. To su neke bazične stvari koje su danas dostupne i mislim da ljudima mnogo mogu da pomognu u tim prvim koracima. Ako ništa drugo, moja motivacija je da im pomognem da brže i lakše prođu kroz neke stvari. Da im ne treba tri godine da volontiraju. Ne kažem da može za tri meseca, mislim da ne može, ali ne mora ni tri godine da traje.

Ivan Minić: Iz ovih dosta godina koje si radila za druge i za sebe, radila si razne neke najrazličitije stvari, i sa najrazličitijim ljudima. Ja često, kad pričamo o preduzetnicima, volim da pričam da su to neki čudni ljudi, pošto nisu obični. Da su obični, verovatno ne bi imali ni hrabrosti, ni čega sve već, da uđu u tako nešto. Kako ti sada gledaš, sa ovim iskustvom, na sve to što si prošla?

Sonja Dakić: Ja volim da kažem da je moj život imao mnogo bolji plan za mene, od mene. I zahvalna sam na tome. Meni je značilo to što sam sa 19 godina našla svoj prvi stalan posao od 8 do 4 tada, i počela da radim. To je bilo 1997. godine, čak sam zbog toga izgubila malo i društvo, jer su oni otišli na fakultet, ja sam počela da radim. Ali sam tad ušla u računare, u svašta nešto, i tu videla svoju priliku da rastem i da se razvijam. I nisam stala. Mislim da to što sam ispustila fakultet kao takav, me je ostavilo gladnom znanja i da me to i dan danas drži da istrajavam i da se dalje edukujem. Baš me drži u treningu. Ali shvatam da svaki posao koji sam radila mi je značio. Moj prvi posao je bio da šaljem VHS trake lokalnim TV stanicama u Srbiji. Ja sam to usavršila toliko da sam imala posebnu biblioteku… To je bio moj san: da budem bibliotekarka, pa sam ga ostvarila sa 19 godina. Imala sam posebnu biblioteku, pravila sam nalepnice, kategorije, znala sam sve šalter službenice u glavnoj pošti. Ali je meni danas, koliko god to bilo smešno, većini ljudi, kada odem preko Ajzaka da držim neko predavanje pa kažem „Znate šta su VHS trake?“ a oni kažu: „Ne“. A ja kažem: „Dobro, i to može.“ Učila sam da se javljam na telefon. Sva ta znanja su se nekako sabrala u ovo što sam ja danas. I to što sam kada sam radila na televiziji, vodila autorske ugovore, platni promet, SDK, gomilu tih nekih stvari, finansijske izveštaje, što je tad bilo poluautomatizovano… Razni izazovi koje sam prošla, su se svi sabrali i zapravo činili neku bazu. Kad sam počela svoj biznis, mogla sam da kažem: „Ovo znam, ovo ne znam.“ Ja danas svima pričam: koji god posao da radite stičete veštine. Ako radite u kafiću, uvežbaćete komunikaciju sa ljudima, jer ćete morati da komunicirate, pa i za šankom da radite, nekome morate da date čašu vode. Ako radite na kasi u Maksiju, naučićete brzo sa novcem da radite. Sve se to sabira i akumulira i mislim da uopšte nije poenta da kažeš: „Ja hoću to, sa 19 godina pokrenem biznis i ako tad ne pokrenem, nikad više, nema šanse za mene.“ Mislim da je super da se ljudi puste i rade i u korporaciji, da vide šta je to. Da rade u maloj porodičnoj firmi, da vide šta je to. Meni mnogo znači što sam promenila i male i velike firme. Radila sam i na televiziji, u banci, u maloj porodičnoj firmi, kod tatinog prijatelja i sva ta okruženja su mene oblikovala i svemu nečemu su me naučila što danas jesam. Mislim da tu nema pogrešnih odluka i skretanja. Mislim da svi ti putevi što nas grade i oblikuju na kraju nas dovedu do onoga što jesmo, i sve te odluke koje smo napravili na kraju čine naš život i nas same.

Ivan Minić: Dobro, Sonja. Poštovani slušaoci i gledaoci, hvala vam na pažnji. Treba da znate da od kad smo počeli sa druženjima, Sonja je bila jedna od nekoliko ljudi koje smo odabrali za matchmaker-e, a iz ovoga danas ste mogli da zaključite zašto. Hvala ti na tome, hvala ti na gostovanju. A vama nadam se da je bilo i ovo interesantno i molim vas da, kao i do sada, sve svoje komentare ostavite na za to predviđenim mestima, da nam pišete na društvenim mrežama ili preko sajta. Da dođete na druženje i da popričamo o svemu ovome, i da nam pomognete da učinimo ovo sve što radimo još boljim. Jer na kraju dana, radimo to zbog vas.