Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošli u 13. epizodu Pojačalo podkasta. Moj gost danas je, moj dragi prijatelj Charlie Pommier, momak koji je arhitekta i dizajner nameštaja, koji je imao jedan veoma interesantan i neobičan profesionalni razvojni put i postao preduzetnik, pre nekoliko godina, na krajnje nesvakidašnji način, a to je, da je kao prvi korak u svemu tome, prvi izvor finansiranja bio crowdfunding kroz Kickstarter platformu. Kako je počela tvoja priča? Kako si uopšte odlučio da je arhitektura nešto što te zanima, a onda i sve te neke ostale stvari u okviru nje, sa kojima si eksperimentisao?
Charlie Pommier: To mi je porodično. I otac i majka su mi arhitekte tako da sam živeo sa svim tim još od malih nogu. Majka je radila u birou, a otac kako preduzimač tako da sam uspeo da već tada vidim nešto malo virtuelno i digitalno vezano za projektovanje, kako to izgleda kada se izvode radovi i šta su prednosti jednog i drugog. Da ne bih mnogo dužio, upisao sam arhitekturu, završio osnovne i master studije u Beogradu i zadao sebi cilj. To je jako široka oblast, od urbanizma do projektovanja zgrada i enterijera, zato sam postavio sebi zadatak da prođem što više tih oblasti i vidim kako je to raditi kao nadzor na gradilištu, kako je raditi u prodaji stanova, u salonu nameštaja… U te dve godine sam se zadržavao po nekoliko meseci na svakoj od tih oblasti i ono što mi se dopalo bio je rad u salonu nameštaja koji je prodavao ekskluzivan i jako kvalitetan nameštaj. Tu je krenulo moje interesovanje za nameštaj i enterijer i onda sam pokušavao da smislim neki način da to sam, bez velikih finansija, pokrenem. Tu mi je glavna misao bila da već postoji puno nameštaja i brendova, što domaćih, što stranih i znao sam da je potrebno da budem što inovativniji i da stvari prikažem drugačije i da se moji proizvodi razlikuju od nečega što je već postojeće. E sad, za inovaciju je jako bitno da ne bude nešto dekorativno već da probaš da nešto suštinski promeniš u domenu kojim se baviš. Da pomeriš makar malo neku granicu ili da spojiš dva proizvoda u jedan koristan. Bitno je da to ima neku korisnu komponentu. Kao što je Instagram krenuo sa filterima – imao je nešto drugačije što se ljudima dopalo, što je bilo korisno u tom trenutku kada su ljudi imali loše telefone. Tu profiltriraju fotografiju i to lepše izgleda, to je bila mala sitnica koja ga je razlikovala od svega drugog i koja je privukla ljude. Kada postaneš relativno poznat, bilo aplikacija ili brend, posle je sve lakše. Kada imaš kritičnu masu sve je lakše. Moja ideja je bila da krenemo da pravimo nameštaj. I to iz nekoliko razloga. Nameštaj koji se sklapa, ali je bitno da ne bude jeftin nameštaj kao za terase, već ozbiljan nameštaj, ručno rađen od punog drveta, ali koji može da se sklopi i odloži kada za njim nema potrebe. Ideja je bila da proizvodimo kvalitetan nameštaj koji je po izgledu, funkcionalnosti, udobnosti i izgledu zanimljiv, a da može da se sklopi. Druga strana priče je bila ta da smo gledali malo iz našeg ugla kao proizvođača, da jednostavno možemo da šaljemo taj nameštaj za inostranstvo i da isporuka bude što jeftinija, odnosno da sam nameštaj može da se spakuje u neke male pakete, pošto smo odmah hteli da se tako orijentišemo na šire tržište. Tako smo došli i do Kickstartera što nam ne bi pošlo za rukom da taj nameštaj ne može da se tako jednostavno šalje. Funkcionisanje distribucije nameštaja funkcioniše tako da ti moraš da imaš salone sa kojima sarađuješ u inostranstvu koji od tebe kupuju nameštaj, pa ih oni prodaju dalje i vrše distribuciju. A mi smo hteli, baš zato što smo bili nepoznati, da odmah preko interneta prodajemo direktno nekome u inostranstvu bez obzira da li je u Njujorku ili Tokiju. To je sve bila početna ideja, a zatim je krenula razrada cele te stvari. Jako je teško, pogotovo stolicu, napraviti samu po sebi, bez da se rasklapa, a kamo li kada se rasklapa pa treba da bude stabilna. Još smo zacrtali da ona i kada se sklopi ima onaj smisleni oblik, a ne da su samo nabacane letvice u kutiju, već da ona ima nekog smisla i kada se sklopi tako da to lepo izgleda. Taj početak je oduzeo dosta vremena u tom menjanju stvari. Dugo je trajalo dok nismo došli do tog nekog prvog proizvoda. Ja sam se odmah uhvatio stolice kao nečega što je najzahtevnije jer sam znao da će sto i drugi elementi biti mnogo manje opterećenje. Onda, kada smo došli do prvog proizvoda, gledali smo kako mi to možemo da ponudimo nekom širem auditorijumu i što se tiče prikupljanja nekih finansija i započinjanja posla i što se tiče testiranja same ideje, što je veoma važno na početku. Jer, biti uporan, ako grešiš, je gubljenje vremena. Zato smo hteli da vidimo sa ljudima, i sa prijateljima i sa nepoznatim ljudima, da li proizvod valja. Potrebno je, koliko god je to moguće, pokazivati ljudima, pričati o čemu se radi, saslušati njihovo mišljenje i videti šta tu može bolje, šta smeta i šta je moguće uraditi drugačije.
Kickstarter i kako funkcioniše
Tu dolazimo do Kickstartera, platforme na kojoj vi predstavljate ljudima vaš projekat. On može da bude digitalan, u vidu neke aplikacije i neke vrste ideje tog tipa, i može da bude neki fizički proizvod koji se pravi. Tu ima najrazličitijih stvari. Ljudi po celom svetu smišljaju neke inovativne stvari i tu ih plasiraju. Ono što je bitno, ako se radi o prozivodu, ne može da bude prototip ili 3D model, već testiran gotov proizvod koji odmah može da se prodaje. Taj čovek koji je nosilac kampanje, ili firma, zadaje rok koliki hoće da traje kampanja. Kampanja može da traje od 15 dana do 2 meseca i zadaje cilj koji želi kao donju liniju da osvoji novčano prodavajući taj proizvod unapred. Na primer, u našem primeru je stolica. Mi unapred prodajemo tu stolicu, ne mogu da se setim koja je cena bila, recimo 200 dolara. Sa tom cenom vi treba da dostignete određeni novčani cilj od recimo 10.000 dolara. Ako dostignete 10.000 i sve preko uzimate taj novac i pravite te stolice, odnosno o čemu god da se radi. Ako ne osvojite taj iznos, nikom ništa, njima se ne skidaju pare sa računa, vi ne dobijate ni centa. Ako osvojite 9.999 dolara niste prošli i ne dobijate ništa. Tako da je to platforma koja je tako koncipirana – sve ili ništa. Treba biti pažljiv. Oni su hteli da ti budeš vrlo realan sa tim koliko je tebi zaista para potrebno za realizovanje tog projekta ili te ideje. Da ne budeš previše alav pa da zacrtaš neku preveliku sumu jer je vrlo moguće da je nećeš osvojiti. Moje neko iskustvo je da je bolje zacrtati manje iz nekoliko razloga. Prvo, zato što ćeš je vrlo verovatno osvojiti. Drugo, zato što ljudi imaju malo to psihološki, kada vide već da je projekat prošao i znaju da će se to realizovati i da će taj proizvod dobiti, ljudi će tek tada kupovati više. Ima i toga da svi hoće ono što već svi kupuju. To je onaj sindrom kada vidite negde red pa stanete u njega za svaki slučaj. Poenta priče je da je bolje staviti da ta lestvica koja treba da se preskoči bude neka niža i da bude realno ostvariva. To je nešto uvodno o Kickstarteru. Ja se vraćam na sam početak. Dok nismo tu neku prvu sumu novčanu dobili mi bukvalno smo krenuli celu ovu priču i ceo taj poduhvat sa jako malim parama. Tu su u pitanju stotine evra. Da kažem okvirno, do 500 ili malo preko. Sve zajedno sa tim prototipovima, sa slikanjem koje smo mi sami uradili i napravili sajt. Zašto to pričam. Zato što je to bitno i za Kickstarter. Mi nismo imali neku fensi prezentaciju snimanu dronom i da je to nešto koštalo ne znam ni ja koliko. Bila je to bukvalno Power Point prezentacija. Idu slike i audio snimak koji objašnjava o čemu se tu radi i dočarava celu tu stvar i taj slajd šou koji se menja. To je bila cela prezentacija, ceo film koji smo postavili na Kickstarter. I bez obzira na to, opet zato što je bila ta ideja zanimljiva i inovativna, nas je Kickstarter prepoznao. Ima tim Kickstartera koji označava proizvode sa nekim labelom, odnosno ima kao “poject we love”. To se možda promenilo kako se sada zove, ali se radi o nekom srculencu koje dobije projekat. To ne može da se plati već tim Kickstartera određuje koji su proizvodi njima zanimljivi i tako ih obeleže. Ti proizvodi su posle bolje pozicionirani u pretragama i nalaze se u nekim recommended kategorijama, u njihovom newsletteru što nam je strašno pomoglo. Na primer kada je bio taj newsletter strašno nam je skočila poseta sajtu. Tako da oni promovišu koliko god mogu, one ideje koje smatraju kvalitetnim i to treba podvući da to ne mora da bude ništa nešto fensi snimljeno. Jednostavno radi se o ideji. Ako je dobra ideja, nema veze što je Power Point prezentacija, što je slikano mobilnim telefonom… Bita im je ideja i suština i to je to. Ljudi su me pitali, posle nekih predavanja, pa se na to vraćam, Kickstarter ne može da se krene iz Srbije. Može da se proizvodi ovde, i nama je pisalo Belgrade Serbia, ali nosilac kampanje, finansijski, bankarski, mora da bude neko iz tog nekog “razvijenog sveta”. To je veliki broj zemalja – cela Evropa, Amerika, Japan… ne mogu sada da se setim svih zemalja. Bitno je da tu neko od poverenja, neki prijatelj, rođak, to se ne vidi kada se gleda kampanja. Zna se da je šiping iz Srbije, ali finansijski su pare legle na taj račun. Konkretno, meni je brat u Parizu pa su njemu stizale uplate. Verujem da svako ima nekoga kome može da poveri taj deo. To nam je bila početna osnova za sve kasnije što nam je dalo vetar u leđa. Ali, u svakom smislu, to nisu samo finansije. Tu je prvo ogroman marketing. Tebe vidi ceo svet i tu ljudi, ne samo što te vide fizička lica, nego tu ozbiljne firme imaju ljude koji sede na Kickstarteru i gledaju šta se tu dešava i hvataju neke ekskluzive i nude ti da prodaju tu i tu, da prodaju tamo i tako dalje. To je jako veliki i jako dobar marketing koji je nama doneo. Čak i ako nisi osvojio tu sumu novčanu koju si hteo da osvojiš, ništa te nije koštalo. Ipak si dobio marketing, neko te je video, čuo za tebe, dobio si neko testiranje, šta se ljudima svidelo, šta im se nije svidelo. Oni tu mogu da komentarišu itd. Vrlo interaktivna platforma i, u svakom slučaju, jako dobra kao test ideje da li se ljudima sviđa ili ne sviđa.
Ivan Minić: Tu je još jedan element cele priče. Ti si ga pominjao u tragovima do sada, ali se nisi nešto ozbiljnije doticao toga, a to je da, pored potencijalnih kupaca, pored potencijalnih partnera koji možda gledaju neki zanimljiv proizvod koji bi mogli da uvrste u sopstveni portfolio ili možda da otkupe ideju, da postoji, posebno u ovoj oblasti koja je, na neki način, dizajn, postoji ozbiljna pažnja stručne javnosti i postoji ozbiljna pažnja stručnih medija. A to ti nudi mogućnost da dobiješ jako veliku količinu besplatnog PR-a koji je neprocenjiv.
Charlie Pommier: Naravno. To je sve deo toga. Ja se stalno baziram na inovativnosti. Kickstarter je samo deo toga. Ako imaš inovativan proizvod koji je znaimljiv, mnogo lakše će neko da ga objavi na nekom sajtu, blogu… čak i ne vezano od Kickstartera. Pogotovo kada si i viđen na Kickstarteru i imaš to kao referencu da si bio tamo i da ti je projekat prošao, dopao se ljudima, to znači da on već ima neki legitimitet i tebe automatski raznorazni strani mediji kontaktiraju za intervjue, za to da objave slike… Što je nama strašno značilo. Mi smo posle toga izašli u jednom od najpoznatijih njujorških časopisa koji se bavi dizajnom. Name je to bilo neverovatno da mi, iz Beograda, posle 6 meseci pravljenja nekog prototipa se nalazimo u časopisu koji se čita u Njujorku. To je jedan strašan prozor u svet u svakom tom smilsu. Veliki publicitet tu može da se dobije i nakon toga što se to završi, pogotovu to što si rekao da ta stručna javnost to prati. Tu se nagrađuje svaka inovativnost i sve to što je dobro. Oni generalno vape za nekim simpatičnim, inovativnim, korisnim stvarima kojih nema toliko i tu svako može da očekuje da ta priča njegova bude medijski propraćena i ovde u Srbiji i u inostranstvu.
Kvalitet pre cene
Ivan Minić: Poseban aspekt cele priče, iz mog nekog ugla, nešto što si ti shvatio vrlo rano, a što mislim da je često problem našim ljudima kada razmišljaju o svemu tome, su nekoliko stvari. Prvo, taj proizvod ne mora da bude jeftin, da ne postoji problem ako je proizvod skuplji ukoliko on ima neku vrednost koju nosi. Drugo, to ne mora da bude milion stolica, da to može da bude neka konačna količina stolica koja nije prevelika i da to može da bude stvar koja je komadna, koju neko želi da ima kao komad svog enterijera, a može da bude i nešto više. Treća stvar, to je da pokušavaš da to radiš u segmentu kada se analizira šta postoji i na Indiegogo i na Kickstarteru i td, postoje neki segmenti u kojima postoji beskonačan broj vrlo sličnih proizvoda, a ti si uzeo da praviš nešto čega tamo gotovo da nema i opet si to uzeo da praviš na neki način koji nije uobičajen. Ti si primenio Ikea koncept na nešto što nije jeftini proizvod.
Charlie Pommier: Sve to spojeno u jednom. Ali da idemo stvar po stvar. Što se tiče jeftinih proizvoda, mislim da ih apsolutno ne treba praviti, da je to apsolutno izgubljena bitka u samom startu. Pogotovu za mlade koji tek kreću i nekoga bez finansija. Ti ne možeš da pariraš prvo Kini i Kinezima, i sada Turskoj i td. koji to prave u toliko velikim količinama, to su toliko smešne cene da ti tu po ceni ne možeš nikako da im pariraš. I onda jednino po čemu možeš da im pariraš je kvalitetom i time da imaš neki lični pristup da nešto može da bude, da se odabere neka boja, materijal. Mislim, sada pokušavam da ne bude vezano samo za nameštaj. Uopšte da nešto može da bude personalizovano. Da ne ideš na količinu, a pošto ne idem na količinu ja ću tebi da se posvetim i mi to radimo za tebe. U svakom slučaju, kvalitet je strašno, strašno važan. To ljudi u svetu, svuda, apslolutno cene i cena mora da bude u nekom normalnom opsegu i da se vidi da je to realno, ali ne treba nekoga da brine prvo cena. Treba da ih brine prvo kvalitet. Ako je to stvarno kvalitetno, naćiće se ljudi, pogotovu na zapadu, koji će to hteti da plate. To je jedini način da se to prodaje – samo kvalitet i samo se okrenuti apsolutno tome, ne razmišljati preširoko i o nekim ogromnim količinama, nego krenuti od nekog malog broja i zadržavati i kasnije taj kvalitet i u većim količinama kasnije. Što se tiče samog tog koncepta nameštaja, koliko je on sličan i čemu. Pokušali smo da negde uhvatimo šta je dobro od svega, šta je dobro od Ikee, to je što može da se sklopi, transportuje itd. i to nam je strašno značilo. Mi smo hteli da to izvozimo i za to nam je puno značilo. Ja sam krenuo celu priču od toga što sam pričao sa drugarom koji se bavi nameštajem. Pitao sam ga zašto to ne izvoziš? On mi je rekao – Mene izvoz, odnosno šiping košta koliko i sam nameštaj. Čekaj, zar nije moguće da se nešto smisli, a da to bude kvalitetno i ima sve potrebne karakteristike, a da može da se šalje mnogo lakše? I nama je to mnogo značilo na početku, što smo mogli da preskočimo te salone nameštaja jer si potpuno nepoznat. Ti nemaš tri proizvoda, tvoj brend je nepostojeći, juče je nastao itd. Tako da ti njima nisi interesantan. A ti ovako možeš direktno nekome odmah da prodaš i odmah da mu pošalješ. Bilo nam je važno da ne moramo da sarađujemo sa salonima koji nisu zainteresovani za nas jer smo na početku, nego da možemo direktno da prodajemo to ljudima. I trudili smo se da objektivno ta naša ideja bude korisna i kvalitetna. Te stvari smo pokušali da sklopimo. To stvarno nije bilo, a mislim da ni danas ne postoji, da je ozbiljan, kvalitetan nameštaj koji se sklapa i odlaže u ormar. Ima takvih stolica, ali su one za splav, a ne za neki ozbiljan enterijer, za neke vile. To je ta neka cela priča i ideja. Nastaviću ti svoju priču tako kako su nam se dešavale stvari, ali, zašto to govorim. Zato što je stvar takva da ti, pričam u svoje ime, ne znam za druge poslove, moraš da prilagođavaš to kako se stvari dešavaju, kako ti rasteš, kako se menja tržište, tako i ti menjaš taj posao. Mi smo nakon tog Kickstartera imali pare da možemo da idemo na neko reklamiranje. Odlučili smo se za sajam nameštaja u Beogradu. Tu smo zakupili štand i sve prezentovali domaćoj publici. To je dobro prošlo. Tada je bio prvi put da vidimo ljude uživo kako reaguju na nameštaj i imali smo malo širu kolekciju. Imali smo jako dobar odziv jer je sve bilo drugačije. Naše stolice su bile pokačene po štandu, sklopljene, rasklopljene. Tada smo izašli i u Politici iako niko nije znao za Kickstarter, ali su prepoznali da je u pitanju nešto drugačije i zanimljivo. To nije tada bio neki toliko skup nameštaj. Bio je neka srednja, ne znam gde bih ga pozicionirao, bio je malo skuplji od nekog najjeftinijeg, ali nije to bio taj rang koji je sada nakon što smo napravili zaokret. Mi smo posle došli do toga da hoćemo već ozbiljno da se pravimo nameštaje. Da proizvodimo krevete, dvosede, trosede i td što ne može baš tako lako da se sklopi. Rekli smo, napravili smo prvi korak, postali, koliko toliko poznat brend, napravili saradnju sa salonima i ovde i u inostranstvu i rekli da je vreme za sledeći korak i da proizvodimo i stvari koje se ne rasklapaju. Tu smo se potpuno fokucirali na kvalitet i sam dizajn da bude perfektno. Šta mi sada pada napamet dok ovo pričam. To su me dosta puta pitali. Ja sam imao puno prednosti što sam krenuo iz Srbije, i negde puno mana, ali sam prednosti gledao da maksimalno iskoristim. Kada smo napravili odluku za taj ozbiljniji nameštaj, pitao sam se zašto ne bi mogli da pravimo nameštaj kao što se pravi u Italiji i Francuskoj, ali po boljim cenama, a da kvalitet bude takav kakav je u inostranstvu. Što su oni bolji od nas? Mnogo je više stvar u stavu nego u tome da li ljudi to umeju ili ne umeju. To se nauči ako neko ne zna. Pošalješ nekoga na obuku, dođe se do znanja. Više je stvar u nekom stavu. Tako da smo mi, nakon toga, ja sam i razmišljao i šire od toga. Godinu dana pre nego što se Ikea pojavila, tu sam hteo da se potpuno sklonim od tog dela Ikee i cenovno i po dizajnu i po bilo čemu. Onda smo krenuli totalno samo najskuplje drvo, samo najskuplji materijali što mebl što koža, uopšte, sve je bilo urađeno onako, baš, baš, baš najkvalitetnije moguće i to nam je neki put koji smo tad, posle tog sajma, krenuli do dan danas, koji smo posle razvijali, ubacivali stalno nove proizvode, usavršavali celu tu stvar. I to ne samo usavršavanje proizvoda, nego usavršavanje u smislu da uvek tu nešto može bolje. Može da bude bolji sajt, pakovanje, brža izrada… tu ima jako puno stvari koje uvek mogu da budu bolje i to je nešto čime se mi bavimo od tada do dan danas. To je negde, cela ta naša priča, kada se posmatra kroz glavne crte, bila ideja, testiranje te ideje i posle razvitak svega toga ostalog, ali sa tim da smo imali i tako neke zaokrete, da kažemo – sad smo uradili što smo hteli, prezentovali smo našu priču, ljudi su čuli za nas i možemo da idemo dalje. Mi to nismo mogli na početku da uradimo. Nismo mogli da se pojavimo bilo gde sa nekom najobičnijom sofom i da kažemo – znate mi smo to krenuli da radimo, baš smo super i voleli bi da izlažemo kod vas. Nego smo morali prvo da postanemo koliko toliko prepoznati, da imamo neke reference, da smo negde izašli, da smo u nekom časopisu, da imamo nešto što iza nas stoji, i onda smo mogli da krenemo da se bavimo tim nekim ozbiljnijim stvarima. Bitno je razmišljati šta je to što dolazi. Kao što smo mi videli da Ikea dolazi u Srbiju. Opet se vraćam na Instagram koji je odmah krenuo samo za mobline telefone iako se Facebook koristio na kompjuteru, ali su oni prepoznali. Kada se kreira neka ideja i posao, treba da razmišljaš onako dugoročno, da imaš neke kratke ciljeve, a da imaš i neke dugoročne. Nisam pomenuo, zašto smo krenuli da se bavimo nameštajem. Imao sam neke druge poduhvate koji su bili mnogo veći i ozbiljniji. Sa nameštajem smo krenuli od toga da mi krenemo nešto malo da prodamo nešto malo, pa to je već super. Imali smo taj neki kratkoročni cilj koji smo mogli da lako ostvarimo, ali smo razmišljali i naširoko šta može od toga da se izrodi. Meni često dolaze ljudi sa različitim idejama koje posmatraju kao uspešnu priču, kao nešo što već koristi 100.000 ljudi, ako pričamo o aplikaciji za telefone, a tada je priča već gotova. Ti treba da imaš nešto čime ćeš te ljude da privučeš. Ti moraš da imaš nešto da mene neinteresuje da li to koristi petoro ljudi ili koristi 5 miliona. Meni je na početku Instagram bio platforma gde dođem, filtriram sliku i šaljem je na Facebook i mene ne interesuje koliko ljudi to koristi. I oni su to iskoristili da privuku veliki broj ljudi i da od toga naprave zasebnu stvar. Moraš da pitaš sam sebe kako ćeš prvih 1.000 ili 100.000 ljudi da privučeš kod sebe, a posle kada si ti već brend ili poznata aplikacija, to posle sve već ide. Ti posle živiš od te masovnosti i to posle je gotovo neuništivo, ali ta početna dešavanja su nešto što moraš da pređeš i što mora da te izdvoji.
Izazovi izrade fizičkih proizvoda
Ivan Minić: Tebi, u suštini, taj eksperiment sa Kickstarterom i sklopivim nameštajem, je bio s jedne strane proof of concept, a sa druge strane i prilika, malopre pričaš o moblinoj aplikaciji, broju korisnika itd i ok treba privući ljude, to je važna stvar. Druga stvar treba isporučiti servis tim ljudima što, danas u svetu mobilnih aplikacija i IT nije toliko komplikovano, sve je skalabilno. S druge strane ti si pravio fizički proizvod koji treba proizvesti i dostaviti ljudima u roku u ceni, kvalitetu.
Charlie Pommier: To su bili moji početni jako veliki problemi. Šta je meni bio jako veliki problem? Na početku, naravno, nisam imao svoju radionicu. I trebaju ti neki ljudi, neka proizvodnja da ne bude ni mala ni velika. Ne može to baš ni dva čoveka da rade jer možda krene pa ti neće biti dovoljno, a ne možeš, s druge strane, da odeš u neku preveliku priču. Tu mi je bilo teško da nađem taj optimalan broj ljudi koji to može da izgura. Što se tiče kasnijih rokova i toga, to je na Kickstarteru dobro napravljeno što ti sam tamo odrediš i kažeš do kada će to biti gotovo i ostaviš sebi prostora da, od trenutka završetka kampanje, koliko ti imaš vremena da taj proizvod kreneš da isporučuješ. Mi smo ostavili 3 meseca. Mi smo napravili šablone po kojima se te stvari rade i nije bilo toliko komplikovano koliko je u samom startu bilo proceniti tačan broj ljudi koji tebi treba i naći ljude koji će se tome posvetiti i sve to uklopiti. To je bilo jako teško. Na dalje je sve već tehnička stvar i do izražaja dolaze neke druge osobine poput organizacionih. Mislim da je svima najteži taj deo potpuno od nule, do tog nečeg da se to malo pokrene, da to se malo zakotrlja. To je po meni, negde, najteži period. Zato mislim da je bitno da ljudi, kada kreću, da budu realni sa tim šta je ono što oni zaista mogu da urade i šta je to što oni zaista mogu da izguraju. Da se ne hvataju nekih preambicioznih stvari koje su ipak za neke ozbiljnije igrače i ozbiljnije finansije itd. Druga stvar, šta je nama bilo bitno, kada smo krenuli, to nam je bila otežavajuća okolnost, a to su mašine koje smo imali u odnosu na neke druge brendove nameštaja koji, njihova jedna mašina je 300.000 evra, a mi smo morali to da radimo i da se trudimo da to bude taj kvalitet sa ručnim alatima. Treba da im pariraš po estetici i kvalitetu što zahteva vrhunsku mašinu koja može 6D da napada drvo da bi napravila neke oblike i košta 250.000 evra, a mi smo hteli da to bude i lepo i funkcionalno. Tako da je to bilo dosta izazovno na početku, ali mislim da može. Na dosta tih poteškoća nailaziš, ali osećase se da li to pije vodu i da li se sviđa ljudima i svaka ta stepenica koju pređeš ti daje vetar u leđa i motivaciju za dalji trud i razvitak svega toga kasnije. I to tako ide korak po korak. Jako je bitno da se tu ne stane nego da sebi stano zadaješ da to može da bude kvalitetnije i bolje.
Ivan Minić: Pričali smo najviše o ovom delu početka i nameštaju na kome si izgradio tu inicijalnu prepoznatljivost. Od tada je prošlo 3 godine. Šta si ti radio za to vreme pošto si radio neke baš sjajne stvari i čini mi se da to što si radio prethodne 3 godine je bilo ono što si hteo da radiš, a da je ovo bilo sredstvo da se do toga dođe.
Charlie Pommier: Došli smo do toga da smo kroz sve postali prepoznatljiv brend i što se nameštaja tiče i onda su krenuli da se pojavljuju neki ozbiljniji enterijeri da radimo kompletno opremanje nekih prostora, hotela i vila i tako dalje, koje smo radili u tih proteklih par godina. Isto tako izvoz. Ali to su stvarno ozbiljne stvari da vi radite opremanja dvorca u Francuskoj, da radite neka opremanja po Parizu. To su izazovne stvari da nešto što si ti osmislio se nalazi u takvim prostorima. I to je nešto na čemu sada radimo i razvijanje svega toga. S jedne strane to je razvijanje biznisa, s druge strane je potrebno pratiti da se sve dešava kako treba, da ne opada kvalitet i da su početne stvari koje si zacrtao sebi su i dalje tu i da radiš na sve većim i većim projektima i to širiš. To sad nema kraja. Cilj nam je da idemo na neke strane sajmove, da idemo u Keln, Milano itd. Profilisali smo se za 2 stvari. S jedne strane radimo enterijere i stvari po meri jer su to ljudi koji imaju novca da plate to i da im se sve izdizajnira i bude unikatno urađeno baš za njih, a s druge strane proizvodimo nameštaj koji se radi po meri, ali imamo dosta naših modela nameštaja, sofa, stolica, svega, koje izvozimo i plasiramo na razna tržišta. Na ta dva koloseka se razvijamo.
Ivan Minić: Kada pričamo o izvozu, ali ne o direktnom gde ti šalješ kupcu, nego upravo to kroz neke posrednike, bilo da su u pitanju saloni ili neka prodavnica tog tipa, na kojim tržištima ste prisutni i kako je tekla ta priča? Kako dođe do kontakta i na koji način se on razvija?
Charlie Pommier: Bilo je različitih vrata kontakata od Kickstartera do toga da kroz neke sajmove su se agenti posle javljali. Prisutni smo sada na raznim tržištima po Evropi, u Kanadi i drugim razvijenim zemljama, sada gradimo i neku priču za Ameriku. Stvar je izgraditi poverenje između tebe i te firme koja to dalje prodaje. Da li je to salon ili firma koja se bavi enterijerima. Bilo nam je najbitnije da izgradimo poverenje, a to ne ide preko noći. Čak i kada potpišeš ugovor mora da se vidi da li je to stvarno tako dobro, da li stiže na vreme, kakvo je pakovanje… To je već neka druga filozofija koja prati i kvalitet i sve te neke druge stvari. Pakovanje je strašno važno. Džabe što si nešto napravio fantastično ako to dođe tamo izgrebano. Kada kreneš da radiš sa nekim većim firmama, prvo ti daju manje projekte da vide da li ti imaš kapacitet da izguraš sve, pa ti onda daju ozbiljnije projekte. Mislim da je jako dobro da stvari idu polako i svojim tokom. Bitno je da se sve istestira. Nama ne bi ni odgovaralo da smo krenulo sa nekim hiljadama komada, jer tu svaka greška košta puta 1.000. Ako si izvezao 4 stolice pa nešto nije bilo dobro, ok to je greška koja može da se istrpi. Zato je važno da se ide korak po korak u poslovanju i da se greške otklanjaju i da se stvari dižu na viši nivo. Tu nema i ne treba da ima velikih skokova. To je stabilan put koji posle može godinama da traje.
Ivan Minić: Svaki put kada postoji neki fizički proizvod, naročito ako se pravi od poluproizvoda ili nekakvih sirovina, uvek postoji i taj faktor koji može da bude izazovan u najmanju ruku, a to je naći dovoljno kvalitetne ljude koji će na tome da rade i naći dovoljno kvalitetne sirovine, imati stabilan izvor tih sirovina i na neki način se izboriti sa tim. Posebno u ovoj priči gde ti radiš nešto što je ozbiljno, skupo i ne toleriše grešku.
Charlie Pommier: Ljudi hoće da plate više i to nije sporno, ali traže da bude kvalitet bez greške. Tu greške ne postoje i ne trepe se. Sve mora da bude savršeno. Mi smo pronašli, malo po malo, firme koje su stabilne i imaju sve što nam treba i mogu da rade u količinama koje nama odgovaraju. Tu svako, u zavisnosti od oblasti, ima nešto svoje. Kada radiš sa fizičkim proizvodom i prirodnim materijalima, tu su nijanse drveta, uklapanje stolice od više delova, pa da šare imaju nekog smisla, da budu slične nijanse, koža isto… To je zahtevno raditi. S druge strane, radiš sa ljudima, pa se desi grip i petoro njih ti nema na poslu 10 dana, pa je sneg i ne može kamion da krene i da stigne u predviđeno vreme, pa je zastoj na carini. Drugačije je kada radiš sa fizičkim proizvodom nego li kada radiš sa digitalnim. Ja sam tek kroz ovaj posao video koliko tu ima fantastičnih ljudi koji, na primer sa mnom rade. Koliko su to divni ljudi, obični ljudi koji to prave, koliko su to divni ljudi koje možda negde se ne primećuju, niko ih ne vidi i ja se nađem sad ovde sa vama da pričam, a oni ustvari nose sve to što jeste posao i što je jako, jako zahtevno. Oni rade na plus 40 leti i imamo mi klime i sve, ali to je nemoguće ohladiti i zimi je nemoguće ugrejati, tako da njima svaka čast. Ima jako puno ljudi ovde koji hoće da rade, koji kvalitetno rade, odgovorni su i pravi majstori, a i kao ljudi su fantastični. To je tako kada se radi sa fizičkim proizvodom. Sve prati svoje. Ne ispada tek tako iz radionice kao što neko možda zamišlja. Desi se da se povredi neko, mora o svemu da se pazi i vrlo je ozbiljna stvar kada se radi o fizičkom proizvodu.
Ivan Minić: Pomenuo si izvoz. I Izvoz kao proceduru i kao deo tvog poslovanja. Koliko je papirološki, birokratski, komplikovano izvoziti nameštaj odavde?
Charlie Pommier: Komplikovano je dosta. Naročito u početku jer ti moraš da dokazuješ za svaki izvoz da je roba proizvedena u Srbiji i da kupuješ naše sirovine, odnosno sirovine koje su ili poreklom iz EU ili iz Srbije. To su Excel tabele gde ti do u šraf dokazuješ gde si šta kupio, koliko ide pene u sofu, koliko ide iverice, koliko materijala, koliko punog drveta, koliko klanfica… koliko sve to košta, koliko si potrošio, koliko je u ceni sofe otišlo na rad, koliko je ta sofa rađena, pa cena rada po satu i sve to da se uklopi i zajedno bude formirana cena koju si naveo kao prodajnu. To je sve dosta komplikovano pogotovu kada se radi prvi put. I moraš da imaš dokaz, to ti dostavljaju dostavljači sa izjavama na fakturama, da je to proizvedeno u Srbiji. Niko verovatno neće odmah krenuti da pravi 100 sofa. Krenuće od jedne pa će za nju napraviti specifikaciju, pa će sledeći put biti dve i tako redom. Zato je važno ići korak po korak, jer ima puno stvari koje treba da se istestiraju. Šta se nama desilo na početku. Mi smo hteli da sve bude super upakovano. I tapaciranu sofu spakujemo u streč foliju pa posle u neke kartonske kutije. I taj streč, kako to duže putuje, on je potpuno zategnut i na toj sofi malo nabora tkaninu i kako to stoji 3 dana dok putuje, tamo stigne izgužvano. Pa smo onda to promenili na neki najlon koji se samo stavi. To su neke stvari koje ne možete da znate unapred. Kada je to u Beogradu, tu si pa možeš da reaguješ, a kada je to otišlo za Kanadu, šta ćeš da uradiš. Pa napravićeš drugu pa ćeš poslati i to je bolje nego da je greška na 50 sofa za hotel. Treba ići polako, treba učiti sve te stvari u hodu, stalno učiti, stalno se raspitivati, stalno videti kako drugi rade, kako to rade u inostranstvu, non stop učiti, imati što više znanja i to je negde, jako važno.
Znanje kao osnov uspešnog poslovanja
Ivan Minić: A opet pokušati sebe da iskontrolišeš da ne budeš brzoblet, da budeš strpljiv u svemu i da probaš da na neki način iskontrolišeš celu priču.
Charlie Pommier: Tebi kao privatniku i nekome ko je krenuo u sve to, tebi su ambicije velike. Tebi nije najveća ambicija da izvezeš jednu sofu i hteo bi odmah 30 sofa. To je tako, verovatno si zato i preduzetnik i imaš takve afinitete. Ali, treba to savladati, spustiti se malo i reći idemo jednu po jednu stvar i to mislim da je jako važno. Pokazalo se i na mom i na drugim primerima da je jako važno. Svo ovo zajedno što smo kasnije pričali je neki tehnički deo cele stvari, što pakovanje, što papirološki, to se sve da srediti, naučiti, ispraviti. Ali, negde taj neki put treba da bude od neke dobre ideje, kroz taj proces realizacije sa alatima i infrastrukturom koju taj čovek ima i koju taj čovek može da izfinansira. To je cela suština te stvari, da ideje ne treba da budu preambiciozne, da možeš sam da izguraš sa tim sredstvima sa kojima si krenuo. Posle to sve ima svoj tok i stvari se rešavaju u hodu. Raste firma, raste ti broj zaposlenih koji se bave npr samo izvozom i papirološkim stvarima itd. Ti rasteš i nisi kasnije toliko opterećen. Ali taj koji vodi treba da zna što više da bi mogao da kontroliše i govori ljudima šta i kako da rade i moraš da si non stop tu i da budeš deo svega toga.
Ivan Minić: Kada kažeš da kontrolišeš misliš na procedure i na kvalitet?
Charlie Pommier: Da. I da daš neki savet. Ako ti ne znaš šta bi hteo da uradiš, onda tek onaj što radi ne zna šta treba da radi. Ti prvenstveno moraš da znaš i šta može da se uradi, i kako može da se uradi i kako se to radi da bi mogao da očekuješ od nekog drugog da to uradi. Meni se dešavalo da mi neko kaže – ne može. Ja mu kažem može, vidiš tako, tako i tako. Ima situacija gde ti moraš da imaš neko znanje jer će ti mnogi ljudi, u tim raznoraznim profesijama, reći to ne može, jer mu je lakše da to ne može. Tu vrlo često trpi dizajn. Kao ako neki inženjer građevinac ne shvata tu celu stvar ekstetike, on će da stavi stub na sred sobe, a neko ko je iskusan će reći da to može i da se reši nekom gredom. Tako je u svakom poslu. Uvek ima 10 načina da se nešto uradi, uvek ima neki elegantniji koji je teži, neki robusniji koji je lakši. Ti moraš da znaš šta hoćeš da bi mogao od nekoga nešto da očekuješ i da bi mogao da mu daješ instrukcije i smernice.
Ivan Minić: Dok se ne izgradi struktura takva da postoje hijerarhije ljudi za sve pozicije ti si šira slika i ti si taj koji razume sve, a ljudi su specijalisti koji izvode radove.
Charlie Pommier: Ti se trudiš da pomeraš granice. Nije ti san da praviš nešto što je već 1.000 puta urađeno, nego da svaki put imaš neki novi izazov i zato je bitno da znaš kako ćeš to da uradiš, kako je to izvodljivo itd. Kao oni Zaha Hadid objekti koji su potpuno organski. Ona je znala šta hoće i kako je to izvodljivo i uspela je da izgura tu priču bez obzira što je ceo svet pričao da je to nemoguće i da se takav objekat nikada neće napraviti. Mislim da je bitno da imaš znanje i da kažeš to je moguće uraditi i to tako i tako. Onda ćeš stalno nailaziti na to da imaš ideju i neko ti kaže ne može i ti kažeš ok ako ne može onda da stavimo stub na sred sobe jer nemaš dovoljno znanja. Ako već nemaš dovoljno znanja bitno je da si okružen ljudima koji znaju puno u tim oblastima kojima se bave. Bitno je da negde ti saradnici tvoji budu najbolji mogući u tim oblastima. Da li je to najbolji programer, i ja ne znam mnogo o tome, ja moram da imam vrhunskog programera da bih imao poverenja u njega i ako mi kaže da nešto ne može, to stvarno ne može. Jako je bitno pažljivo birati te saradnike da to budu vrlo kvalitetni ljudi ovako i vrlo stručni u tim oblastima jer tebi oni nose ceo posao u svakoj oblasti.
Ivan Minić: Za kraj, kaži mi, prošle su 3 godine i jedan prilično interesantan rolerkoster se dogodio u tom periodu. Rekao si da ti je cilj za ovu godinu prisustvo na nekim međunarodnim sajmovima. Šta su ti dalji ciljevi?
Charlie Pommier: Da pravimo jednu ozbiljnu firmu od toga koja bi trebalo da se razvija svuda u svetu. Prvo nam je cilj da imamo te partnere prvo u nekim zemljama u Evropi, i onda, naravno, u nekim daljim krajevima sveta. To je moguće i kroz sajmove i kroz neke druge manifestacije gde možeš da prikažeš svoj rad i ono što nudiš. Ali, nema tu kraja. Ima toliko svetski poznatih brendova i nama je krajnji cilj, koji je verovatno neostvariv ali stoji, da probamo da im pariramo. Tu mislim da je bitno imati te daleke ciljeve i razmišljati ambiciozno. Pa i da se pola od toga ostvari biće super. Ako učim za 10 možda neću dobiti tu ocenu ali biće super ako dobijem i 8. Ako učim za 6 verovatno neću položiti. To je filozofija kojom se vodimo.
Ivan Minić: Hvala što si podelio sa nama svoju priču. Nadam se da će biti rezultata koje očekuješ.
Poštovani slušaoci i gledaoci hvala vam na pažnji i kao i do sada, molim vas da u komentarima na društvenim mrežama ostavite utiske, možda predloge nekih narednih tema, nekih narednih gostiju i da nam pišete, ako vam je tako jednostavnije i prirodnije, putem sajta.
Hvala još jednom na pažnji i hvala tebi na gostovanju.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Charlie Pommier
Po struci arhitekta, a po opredeljenju dizajner nameštaja i enterijera.
Nakon što je nekoliko godina proveo radeći u različitim oblastima arhitekture, odlučuje da pokrene sopstvenu proizvodnju nameštaja, za koju je inicijalno finansiranje obezbedio kroz crowdfunding platformu Kickstarter.
Novcem obezbeđenim kroz ovu kampanju pokrenuo je proizvodnju i danas pravi nameštaj koji je svoje mesto našao u odabranim salonima u najvećim svetskim poslovnim centrima.