Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačala, dobrodošli u 11. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Vlada Kovač. Uz ime Vlada Kovač se najčešće vezuje pojam Webiza, pojam Zrenjanina i neka sjajne energije koja se primarno generiše krajem marta, generalno se razliva i tokom ostatka godine. Zašto je Vlada ovde, osim što je simpatičan, drag i svi ga volimo i doživljavamo kao jednu maskotu, plišanu životinju naše zajednice, jednog dobrog duha koji nas sve natera, čak i kada možda to nama ne izgleda kao dobra stvar, da se nađemo, da se družimo, da se vidimo, ispričamo i da vidimo da nismo sami u svemu kroz šta guramo. Vlada je ovde da pričamo o onome što je Webiz bio do sada i onome što sledi u narednom periodu. Tu nema neke jasne granice. To nije nekakav kvantni skok nekud i da se to suštinski sve menja, ali možemo da napravimo jednu retrospektivu nakon sedam godina. Da se tu dosta stvari izdešavalo, da je to od jedne lepe lokalne inicijative poraslo u nešto stvarno veliko i ozbiljno i svaka ti čast. Ti znaš od početka da sam ja brutalno iskren prema svemu, a prema tome što radiš nikada nisam rekao ništa negativno, pa to verovatno znači da to nije loše. Kako bi ti sada, meni ne moraš da ga predstavljaš, ali kako bi ga predstavio nekome ko razmišlja i ima još 7-8 dana da se prijavi, šta je Webiz konferencija, šta je Webiz uopšte, šta nas čeka ove godine, šta se dešavalo do sada? Napravi neki intro za ljude koji se razmišljaju šta bi mogli pametno da rade za desetak dana.

Vladimir Kovač: Ćao Ivane, pre svega i pozdrav svim gledaocima i slušaocima Pojačala. Nakon ovakve najave, šta reći, a ne pocrveneti. Zaista, hvala puno na lepim rečima. Šta je Webiz? Dosta njih u društvu voli da se šali sa mnom zbog neke moje izjave od pre par godina kada sam krenuo da pričam, pa sam razgovor počeo “Webiz kao ideja”. Ja zaista mislim da je Webiz jedna ideja koja poslednjih 7 godina evoluira i razvija se. Mi smo počeli kao mala lokalna konferencija u Zrenjaninu i na samom početku nismo imali ambicije da se to širi na nivo na kome je sada. Ali, ono što bih voleo da kažem publici jeste, ono što ti dobro znaš, da je ideja za Webiz potekla 2007. godine kada sam bio prvi put na nekoj konferenciji i to u Vrnjačkoj banji na biZbuZZ.

Ivan Minić: I problem od starta. Odeš, napraviš sebi problem i sve ovo što sledi je posledica tog problema.

Vladimir Kovač: To što se osetilo na biZbuZZ konferenciji te godine i godinama kasnije, biZbuZZ poslednji mislim da je bio 2011. godine, to je u meni posadilo neku ideju da, ako Niš i Niška banja da prave jedan takav sjajan događaj, sa tako fenomenalnom energijom i tako sjajnim ljudima, zašto i ja ne bih mogao da napravim u rodnom Zrenjaninu. E sad, kao i obično, da neka dobra ideja dođe do realizacije treba i ona malo da odstoji, da se steknu neki uslovi i eto, to je sve moralo da traje negde do kraja druge polovine 2012. godine kada sam se zadesio u jednom takvom kolektivu gde se dobre ideje podržavaju i odobravaju. I onda sam ja to predložio – Hajde ljudi da probamo da pravimo tako nešto. Malo je bilo čudno i meni malo teže da obrazložim zašto baš Zrenjanin, a pro tom pričamo o kolektivu firme gde ja danas radim, gde u tom trenutku svi osim mene su bili rodom iz Majdanpeka. Ja jedini Zrenjaninac ubeđujem njih 15-tak da treba da radimo nešto u Zrenjaninu. Moram priznati, taj deo je bio puno lakši, ubediti svoj tim da se tako nešto proba u Zrenjaninu, nego ubediti ljude u Zrenjaninu da tako nešto treba da podrže. To je, verovao ili ne bio teži deo. Ali bilo je sjajno to što sam ja u Zrenjaninu, kada sam predstavljao ideju, došao do nekoliko ključnih ljudi koji su prepoznali da tu ima nečega. Opet, pričamo o kraju 2012. godine kada se ne priča toliko o internetu i poslovanju preko interneta. Mnogima je to bila neka strana tema toliko da nisu ni koristili nešto posebno ni društvene mreže. Bilo je tu svega i svačega kada sam izlagao ideju. Ali, nekoliko ključnih ljudi od kojih se ispostavilo da su neki bili moji drugari iz ulice kada smo bili klinci, tako da za to inicijalno organizovanje i prvu konferenciju smo skupili neku ekipu ljudi i marta 2013. desio se prvi Webiz kada je bilo nekih 250 ljudi. Ispričaću jednu anegdotu vezano za prvu konferenciju. Mi smo od lokalne samouprave imali podršku od samog početka, ali nisu oni to baš shvatali šta mi to želimo da napravimo. Prepoznali su da tu postoji neka šansa za mlade. Mi smo došli par dana pred samu konferenciju da sve pripremimo, salu u hotelu itd. Noć pred konferenciju, 23:30 časova, nama ulazi gospodin gradonačelnik Zrenjanina sa svojim pomoćnikom da se uveri da će se ta konferencija zaista desiti jer nisu verovali da je tako nešto moguće. Kada su ušli mi smo bili u sred posla postavljanja bine, ozvučenja, rastvete itd. Onda im je bilo nekako lakše i shvatili su da će se to zaista desiti. To je naša drugarica Maja Marković rekla više puta – ljudi koji se bave organizacijom konferencija su najverovatnije ludi ili neka gora dijagnoza. Uglavnom, taj prvi Webiz se desio, reakcije su bile fenomenalne, a mi smo nekako u tom trenutku ostali smo na tome. To je jedan od projekata na kome radimo u firmi. Nije se postavilo pitanje. Svima nam se to svidelo i reakcije kakve su bile i ti neki efekti. Naravno, bilo je tu nekih klijenata koji su došli do nas jer su videli da mi možemo tu nešto da radimo. Nije se postavilo pitanje, ok radićemo i sledeće godine, ali i dalje nije to bio primarni motiv da mi to razvijemo kao brend događaj i da se to širi na druge gradove. Mi u tom trenutku nismo baš puno znali o tom poslu. Ono što sam ja mogao da uradim jeste da sam pozvao tebe u tom trenutku, Vitu iz Niša, da se nađemo na kafi i da mi vi objasnite kako se to prave konferencije.

Ivan Minić: I mi ti lepo rekli nemoj.

Vladimir Kovač: Stvarno jeste rekli 🙂 Ali, kao i za sve u životu, prilično sam uporan kada zamislim nešto i želim da realizujem. Nisam vas poslušao. Ali eto, družimo se 7 godina nakon toga i zajedno radimo na svemu tome. Šta se desilo. Mi nismo najbolje razumeli šta znači praviti konferenciju, ko sve tu dolazi i šta sve tu treba ljudima ponuditi. Sa neke strane, treba da imaš samokritički stav da analiziraš šta je to što si uradio. Mi nismo bili zadovoljni time što se na prvoj konferenciji nisu pojavile firme. Mi smo se nazvali Webiz konferencija o poslovnoj primeni interneta. Naravno, zainteresovali smo veliki broj mladih ljudi. Bilo je tu dosta ljudi sa strane, ali onda smo razmišljali zašto firme nisu došle? Gde smo mi tu pogrešili? Onda smo shvatili da firmama, preduzetnicima, treba ponuditi sasvim drugačije sadržaje. Oni već imaju neki svoj biznis i njihov cilj je da taj biznis razvijaju i nauče nešto novo što će im pomoći u razvijanju i daljem rastu tog biznisa. A mi smo opet, negde bili prilično opšti sa temama na konferenciji. One su više doticale mlade ljude jer su im davale uvid i mogućnosti IT u smislu razvoja njihove karijere.

Ivan Minić: Pa i nekakve profesionalne orijentacije u tom smeru. Tu pričamo ipak o svetu koji ima jedan čitav spektar delatnosti koje jesu povezane, ali u suštini nemaju baš previše dodirnih tačaka osim tehnologije kao zajedničke polazne osnove. Ono što je meni fascinantno od prvog dana sa Zrenjaninom i generalno, vrlo često je to negde kamen spoticanja mnogih događaja tog tipa, to da događaji često polarišu ljude u smislu da, ili budu uspešni lokalno, ili ljudi dolaze sa raznih mesta ciljano da bi bili tu jer žele da budu tu. Ti si nekako uspeo da pomiriš ta dva. Mislim da je veoma bitno što si to uspeo jer jedna od stvari koja mene, kao nekoga ko ne voli nužno ljude i da se druži sa njima previše, mogu da kažem užasava činjenica da dođem negde i vidim iste ljude svaki put. Deo njih svakako želim da vidim, deo njih ne, ali to su nekakve iste glave i ok, super je da se mi vidimo, ali je mnogo lepše kada ti vidiš neka nova lica i neka nova pitanja dođu i neke situacije u kojima ti shvatiš – a ha, zapravo ovde se nešto dešava. I postoji ono što je karakteristično za Webiz do trenutka, ja na poslednja dva iz objektivnih razloga nisam bio, ali sam zano šta se dešavalo, poslednji put kada sam bio to je bilo onako pred pucanje. Ako možemo da kažemo 130% kapaciteta, onda 130% kapaciteta i konstantno postoji rast interesovanja. S druge strane, postoji rast kvaliteta svega toga. Jedna od stvari, izvini ali zaista jako važana i na kojoj ja jako insistiram, Webiz od prvog dana izgleda fantastično u okviru mogućnosti. Ponekad izgleda malo i izvan okvira mogućnosti. Taj deo priče, organizacijono on je na nekoliko nivoa više od mnogih sličnih, pa nekih i skupljih i kao ozbiljnijih događaja. Mi imamo tu nekoliko stvari. S jedne strane ljude, lokalnu zajednicu koja se formirala i imamo nas čudne ljude koji dolazimo i želimo da dođemo i budemo tamo. Postoji nekakav uvek rastući i po kvalitetu i po broju, nekakav korpus predavača, postoji kvalitativni napredak, postoji sve to i postoji nešto što je uvek znak pitanja – dobro ovo je bilo super jednom, drugi put nije bilo loše, treći put super, al ovo traje već neko vreme i čini mi se taj samoubilački pogled koji imaš mi deluje kao da će to da traje još neko vreme, odnosno deluješ, poznajem te, znam da to nije tačno, ali deluje kao da znaš šta radiš sa svim ovim.

Vladimir Kovač: Verovatno samo delujem.

Zašto Webiz

Ivan Minić: Šta se dešavalo? Rekao si prvo je krenulo tako, zatim smo shvatili neke stvari. Ok, pet godina kasnije pričamo o nečemu što je zaista impozantno. Šta su sve delovi toga? Šta sve čini Webiz, ko sve čini Webiz, zašto ljudi treba tu da dođu?

Vladimir Kovač: Zaista sada, nekih 6-7 godina nakon pokretanja ideje, to sve vrlo drugačije izgleda i zaista jeste i ozbiljnije. To sve tako izgleda jer mi želimo da napravimo korak napred. Ono što smo svesni jeste da mora da bude promena na bolje u narednoj iteraciji i svake godine gledamo na koji način da načinimo tu promenu. Ono što se nije promenilo tokom ovih 7 godina jeste to što mi unutar naše firme imamo sjajan tim ljudi koji zna šta radi i svako je zadužen za određeni segment i svi mi smo lično napredovali na tom polju. Ja prvi poslednjih 4 ili 5 godina isključivo se bavim ovim poslom. Webiz je postao moj način života i nešto što ja živim 24/7.

Ivan Minić: Dijagnoza.

Vladimir Kovač: I to F dijagnoza 🙂 Svi mi smo negde evoluirali i sami sa sobom došli na neki novi nivo i sama firma je shvatila da tu leži određeni potencijal. Takođe, pored tog nekog kor tima, ono što je najfascinantnije je to što nas nema mnogo – četvoro, petoro ljudi. Imamo fenomenalnu devojku koja se bavi digitalom i tu smo negde prepoznatljivi i puno polažemo na to. To je, opet, jedna od zasluga zašto svake godine imamo nove ljude, jer smo mi svesni toga da svake godine moramo da se obraćamo novim ljudima i da širimo to polje gde delujemo. Ove godine, npr, otvoreno imamo kampanju u celoj bivšoj Jugoslaviji jer smo shvatili značaj povezivanja u regionu. Ono što je bitno, bitno nam je da mi razumemo ko su ljudi koji dolaze na Webiz i šta to mi njima treba da ponudimo. E sad u kontekstu toga, imamo par ljudi koji su nama konsultanti koji nam pomažu da shvatimo šta to ljudima treba ponuditi. Da budemo otvoreni i iskreni prema sebi, ja sada već imam određen broj godina. Ljudi koji dolaze na Webiz konferenciju su prilično mlađi od mene, tako da mi je veoma bitno šta ti mladi ljudi žele da čuju na konferenciji. U skladu sa tim imamo troje, četvoro ljudi koji nama eksterno pomažu da Webiz izgleda lepše, što si pomenuo. U taj segment izuzetno puno polažemo. Poslednjih godinu dana gledamo da svi naši Webiz događaji budu tematski, da imaju svoju temu i vizuelno i sadržajno. Programski da to bude prilično različito, a opet da se neka ta zajednička nit provlači kroz ceo događaj. Shvatamo da su, na prvom mestu ljudi koji dolaze na Webiz i sve ovo radimo kako bi oni bili zadovoljni. Ali, ono što bih rekao da je negde univerzalni recept uspeha Webiza jeste 50-50. 50% snage i energije ulažemo u to da program bude adekvatan, da ljudi budu zadovoljni, da imamo taj neki wow efekat, a drugih 50% je networking. E, tu negde, da kažem sinergijom te dve stavke dolazimo do toga da smo zaista napravili nešto što je od strane lokalaca, Zrenjaninaca mladih, prihvaćeno kao najvažniji događaj u toku godine, gde imate situaciju da se lokali ugostiteljski u Zrenjaninu otimaju o to gde ćemo raditi Webiz žurke, da daju popust svima koji dođu na Webiz uz prikazanu akreditaciju. Da je prosto čitav Zrenjanin u Webiz bojama tih dana. I do toga da prosto, tokom trajanja Webiza vi u jednom Zrenjaninu nemate slobodnih smeštajnih kapaciteta. Mi smo taj hotel zaista davno prevazišli po svim okvirima, ali sada imamo priču o tome da Zrenjanin ima ponudu na RBNB bukingu i da sve to što se tamo nudi, da je to sve zauzeto tokom Webiza što je meni fascinantno. Znači da mi privlačimo veliki broj ljudi koji dolaze sa strane.

Glavne teme Webiza

Ivan Minić: Postoji uvek pitanje ko su ti ljudi koji dolaze. Samim tim na osnovu toga se formiraju nekakve teme. Naša tema ovde je preduzetništvo i mi se time bavimo na jedna, možda ne baš standardni način. Pričamo o tome sa više različitih gledišta. Tebe sam pozvao iz jednog razloga, što mnogi ljudi kada pričamo o Webizu, doživljavaju ga kao marketing konferenciju. Ona to i jeste bila jedno vreme u nekom obiliku i obimu. Jer marketing jeste esencijalna stvar u svakom poslovanju. Marketing, prodaja i sve što uz to ide. Ali, već nekoliko godina, moram da kažem da i ja imam malog udela i zasluge u svemu tome, Webiz se bavi promocijom preduzetništva i čini mi se da tu sada već jedan značajan deo programa je to. S jedne strane tu apsolutno pričamo o tehnološkom preduzetništvu i svemu što uz to ide, što možda jeste najveća šansa i samog Zrenjanina i cele zemlje i regiona, ali s druge strane pričamo i o nekim sjajnim primerima gde možda ljudi koji se ne bave nužno osnovno tehnološkom delatnošću, uz pomoć tehnologije, uz pomoć interneta kao komunikacionog kanala i na slične načine, razvijaju svoja poslovanja. Šta nas očekuje ove godine od tema? Šta su glavne teme za ceo događaj?

Vladimir Kovač: Zaista mi smo na samom početku pokrivali prilično opšte teme i teme koje su u tom periodu bile aktuelne, a u suštini su vezane za marketing, digital i društvene mreže. Ali, onda smo shvatili šta želimo da bude naš pravac. I od prilike trećina tog našeg pravca je upravo tehnološko preduzetništvo. Mi već, poslednje tri godine, imamo jednu ustaljenu formu kako sve to izgleda kroz tri dana u Zrenjaninu, a to je da prvog dana imamo taj keynote blok gde želimo da mlade udarimo, da kažemo, jednom velikom količinom pozitivne energije, da ih motivišemo, da oni shvate šta to sve zaista veliko može da se radi na tom polju ili da ih upoznamo, da im približimo neke aktuelne teme. Drugi dan je uvek rezervisan za širok spektar, ja to zovem, ličnih priča kompanijskih ljudi, gde mi predstavljamo čitav spektar nekih predavanja o tome šta to sve IT nudi kao mogućnost. Pričamo o širokom spektru zanimanja. Prošle godine smo imali zanimanje virtuelni asistent radionicu, gde to apsolutno nema veze sa nekim kodiranjem ili dizajniranjem što ljudi obično prvo pomisle. Ove godine imamo sigurno jedno 8 predavanja iz nekih 8 različitih pravaca tog IT. Od stock studija, dizajn studija do momka koji je iz Srbije otišao za Ameriku, Japan, Kinu, proveo nekih 8 godina u Pixaru, Googlu, Electronic Artsu i vratio se nazad u Srbiju gde uspostavlja neko svoje delovanje u toj industriji. I nedelja, standardno kao treći dan gde se isključivo bavimo tehnološkim preduzetništvom, gde kroz niz uspešnih priča ljudima prikazujemo na koji način se može doći do uspeha, podstičemo tu preduzetničku ideju, a opet ne nužno da je to vezano sasvim za IT. Pre neku godinu, mislim da si me baš ti spojio, imali smo priču o Čarliju i fascinantnom nameštaju koji dečko pravi, a opet koristi digitalne tehnologije i internet da sve to plasira. To opet podvlačim. Nije nužno da to bude vezano za IT tehnologije, ali da se one negde provlače kao način ili da se napravi proizvod ili da se taj proizvod plasira. I ove godine, takođe, prosto poštujemo tu neku formu. Ono što je u ovom momentu najzanimljivije jesto što se poslednjih godinu i po dana priča o toj nekoj digitalnoj transformaciji, pa ćemo u keynote bloku imati i panel diskusiju, šta u suštini ta digitalna transformacija znači za nas kao društvo, šta znači za mlade u smislu kako će uticati na obrazovanje. Da prosto mladi ljudi znaju šta ih očekuje u tom nekom narednom periodu, da mogu da razmišljaju. Prosto takva su vremena da se sve veoma brzo menja i nije prosto dovoljno sada, to svi znamo, da završimo fakultet, naćićemo posao. To se odavno, davno promenilo. Moramo da nateramo mlade da brže razmišljaju, da prosto razmišljaju u tom nekom preudzetničkom pravcu i da znaju da to učenje nikada ne prestaje. Mi ćemo im, iz godine u godinu, ili dokle budem bio dovoljno lud da se bavim ovim, pružati isto toliko iskustva i znanja i nekih ljudi koji žele to da podele sa njima.

Ivan Minić: S jedne strane tu su priče koje su takvog karaktera da neko krene iz nekog malog mesta i dođe do zvezda, a neke priče su ostale lokane ali su lepe, slatke, uspešne, pozitivne, zdrave. Ima svega i vi se trudite da napravite balans toga da ima i jednog i drugog, ali, osim činjenice da su svi ti ljudi tu došli da ispričaju neke stvari i oni, a i mnogi koji možda nisu na nekakvom spisku predavača ove godine, a možda su bili prethodnih, su u publici. Zapravo, vrlo često se desi, ja sam imao tu sreću da nekoliko puta izađem na binu i kao predavač i kao panelista i kao prijatelj kuće, da izađem na binu, pogledam u publiku i da se zapitam jel ima neko da nije došao. Dosta se u tim prvim redovima skupi neka all star ekipa. Dosta je tu nekog jako lepog druženja koje sve to prati. I onog zvaničnog, a bogami i onog nezvaničnog, gde mogu da kažem da sam u neko srećno vreme imao prilike da dominiram naročito dok je naš dragi prijatelj i moj dragi kolega Vita mogao da dođe pre nego što su stigla deca. Zapravo to je nekoliko dana sjajnih prilika. Ok, čućeš svašta. S jedne strane čućeš svašta i na konferenciji, ako si išao na tu priču da čuješ i na tom delu edukacije, o čemu treba da pričamo, čućeš i tu, naučićeš nešto, upaliće ti se neke lampice, šta ćeš sa njima da radiš, evo kao neko ko je serijski preduzetnik godinama, možda najbolje da ih ugasiš, ali ako ne možeš, u redu, razumem to, ali to su mnogo prilika da zapravo provedeš neko sjajno vreme sa nekim drugim ljudima i Webiz je možda najprijateljskiji nastrojeno mesto gde to može da se desi. Naravno, posebno kada je u pitanju neko ko je kao ja, možda malo težak, nepristupačan, ljudima je frka da priđu, ali ovde je to nekako lakše. Prvo, svi smo mi pozitivniji i opušteniji nego inače, drugo uvek tu postoji nekoliko ljudi koji mogu da naprave taj intro za tebe ako ti je problem. Uzmeš čoveka pod ruku i on ćete predstaviti, napraviti konekciju čak i ako ti je frka, i tu stvarno možeš da dođeš do fantastičnih ljudi. Pominjao si neke. Koga ćemo imati prilike da slušamo ove godine i ko ti je najimpresivniji iz prethodnih godina? Ko misliš da je dao najviše? Možda ne kao najzvučnije ime, ali ko misliš da je napravio razliku sa svojim pričama?

Vladimir Kovač: Jako je teško izdvojiti imena. Bilo je stvarno momenata kada ljudi, kada predavači ostave celu publiku bez daha. Neki očekivano, neki neočekivano. Zaista ne mogu da ne pomenem Vladu Vulića koji se prve godine, sasvim slučajno, našao u ulozi predavača jer, kada radiš nešto prvi put normalno je da se dese neki problemi. Dečka smo pozvali kao gosta, predstavnika iz regiona, ostali smo bez predavača, zamolili smo ga da uleti i on je razneo publiku.

Ivan Minić: On je takav. Onako lep, smiren i vrlo ume da priča.

Vladimir Kovač: Par godina kasnije smo ga ponovo zvali za keynote predavača i opet se desilo isto, opet je oduvao publiku. Godinu dana kasnije nam je upravo Vlada pomogao da dođemo do jednog od prvih pravih stranaca, da dođe na Webiz. To je bio Steli Efti. To je isto zanimljiva priča. On dečko se bavi prodajom, ali ono šta je on ispričao na tom predavanju. Prvo, fascinantno je to što je on grčkog porekla, rođen je u Nemačkoj i živi u San Francisku, a priča u Zrenjaninu 🙂 On je ljudima pokazao šta je to biti hasler. I to je nešto što mladi trebaju da skapiraju. Kako se snalaziti, kako prolaziti, kako dolaziti do tog nekog cilja. I to se ljudima jako svidelo. Opet, on je imao jedan jako simpatičan način prezentacije koji je nama srodan. Meni je najemotivniji trenutak bio prošle godine. Mi smo doveli čoveka iz Bostona koji se zove Šon Marfi. Tu mi je pomogao moj prijatelj i čovek koji je bio predavač na Webizu, dizajner iz Zrenjanina Mišo Živanov. On je počeo da radi za te neke Amerikance i bio je tamo, upoznao je Šona, Šon je super. Prve reference su bile – čovek je radio na projektu rovera na Marsu za Nasu, pravio je digitalno odeljenje u Shell-u. Ja sam rekao da može, zvuči zanimljivo i zvučno. Trik je nastao što sam mesec dana pred konferenciju saznao fascinantnu činjenicu koju smo odlučili da krijemo do same konferencije, a to je da je Šon Marfi iz Bostona rodom iz Vojvodine iz sela Mol koje se nalazi nekih 70 kilometara od Zrenjanina. To mi je bilo fascinantno i nisam verovao u to sve dok se nismo čuli Skypom prvi put, kad mi se on obratio. Čovek je 30 godina u Americi, a zvuči kao Đorđe Čvarkov. To je fenomenalno. To smo krili do samog predavanja. Čovek je počeo da priča normalno na američkom engleskom 10 minuta i u jednom momentu postavlja pitanje na engleskom – Šta to povezuje nas u Shellu i Vojvodinu. I onda je samo na srpskom progovorio da je to inat i počeo da priča na srpskom sa sve jakim vojvođanskim akcentom. Mislim da se tada cela sala naježila. Nije to što je on progovorio na srpskom nego što čovek priča svoju priču da je rođen u jednom selu Mol od oca Amerikanca i majke Srpkinje gde su oni njegovu budućnost videli kao zubnog tehničara i slali ga u školu. On bežao iz škole u biblioteku da čita fiziku jer ga je to interesovalo i čovek je došao do Nase i Shella i opet priča u jednom Zrenjaninu. To je možda najemotivniji trenutak jer su ljudi shvatili da tu zaista ima nešto magično i nema ograničenja. Kada se ti rodiš u malom mestu sa 5-10 hiljada stanovnika, a veruješ u to jer tebe interesuje fizika i 20 godina kasnije ti šalješ tamo neki rover na Mars, to zaista nam govori da nema ograničenja. Sky is the limit.

Ivan Minić: Kako beše – Mihajlo Pupin od pašnjaka do učenjaka, nešto tog tipa. Pričali smo par puta o svemu tome. Kada kreneš da malo kopaš po tim nekim biografijama tih nekih ljudi, ok ne možeš uvek da računaš na to da će se ispostaviti da mu je devojka koja mu je slomila srce na fakultetu bila iz Vojvodine ili nešto slično, ali meni se dešavalo nekoliko puta da krenem u neku priču sa ljudima bez nekog preteranog predstavljanja ko sam, šta sam, da ne bi opterećivao, jer kapiram da oni ljudi imaju previše obaveza, i da u nekom trenutku kažem odakle sam i onda oni krenu da pričaju na lošem ili malo boljem srpskom i odmah mi objasne – Znaš ja sam srpski zet. Ili neka priča: Moja baka se pokupila i došla iz Hrvatske u Ameriku ili u London itd. Takvih priča ima dosta. Uvek kada pokušavaš da dovedeš predavača, ok lokalno ti možeš da budeš relevantan, možeš da napraviš neku gravitaciju, neku specifičnu težinu da i kad se ne pojaviš ljudi znaju pa se sami jave, ali kad zoveš neke ljude spolja to je uvek izazov. Ispravićeš me ako sam pogrešno shvatio, ali ne bih rekao, vi ćete sada da dovedete Japanca u Zrenjanin? Zašto?

Vladimir Kovač: Azijska kultura u biznisu se izuzetno razlikuje od zapadne. Mi zaista želimo da ljudima pružimo tu neku široku sliku na koji ti način uopšte možeš da razmišljaš o biznisu. Jer mislimo da je to vrlo bitno. A da budem iskren i marketinški gledano, Japanac u Zrenjaninu zaista deluje malo ludo. Kocikice su se posle 2 godine poklopile i ove godine u Zrenjanin dovodimo gospodina Keiši Madu iz Tokia, gde radi za jednu od globalnih kompanija IBM i tamo vodi odeljenje za digitalne lidere. Znači, neko ko zaista radi na novim tehnologijama i na onome što će se tek pojaviti u budućnosti. I zaista mislimo da, ako tako neko je spreman da dođe na drugi kraj sveta u Zrenjanin da podeli svoje znanje i iskustva, da to može mladima da da neki boost, da shvate da treba da ulažu u sebe, da treba da uče i, ponavljam, da nema prepreka. Sav taj neki trud oko dovođenja stranih predavača jeste da mi ljude malo ohrabrujemo da budu odlučniji, hrabriji. Jako često kod mladih slušam: To ne može. Ne mogu. To je nešto što pokušavamo da razbijemo. Super je sve to, ali mislim da mi imamo tu neku mentalnu barijeru na ovim prostorima. Da nam se to usađuje od malih nogu. Pored toga što mislim da je prosto sistem takav i obrazovanje da se mi svi negde uprosečimo. Da nismo negde vaspitani i školovani da razmišljamo u tom pravcu uspeha i preduzetništva. I onda kada im dovedeš tako nekoga, mislim da se možda zapitaju. To je negde ideja.

Webiz edukacija

Ivan Minić: Što ljudima ne bi napravio problem. Webiz konferencija je jedan, najvažniji i najstariji deo priče. Ali nije jedini. Šta još postoji u okviru Webiza i kako to funkcioniše?

Vladimir Kovač: Teško, ali funkcioniše. Ja sam na početku pomenuo to da smo mi nakon prve konferencije bili nezadovoljni i pitali se zašto nam nisu došli ljudi iz kompanija, firmi, preduzetnici. Kada smo tu negde uklavirili da oni traže nešto drugačije, da drugačije vrednuju svoje vreme, onda smo se odlučili za još jedan luđi potez, a to je da napravimo još jedan događaj. U tom momentu nismo bili svesni da ćemo to toliko da širimo i profilišemo, ali od neke tačke moraš početi, tako da smo mi, od druge godine, počeli da radimo, to se na početku zvalo prilično rogobatno – Webiz program poslovne edukacije, ili ono što danas zovemo Webiz edukacija ili u brendingu WebizEdu. Mi smo napravili posebnu vrstu događaja i programa koji targetiraju baš poslovne ljude, negde sa akcentom na mala i srednja preduzeća i preduzetnike. Jer, negde, ako razmišljaš i ako gledaš ono šta je to zdrava privreda, osnov svake zdrave privrede čine mala i srednja preduzeća. I onda smo hteli da njima ponudimo ta neka nova znanja na ono što tek dolazi od tehnologije i da im pomognemo da to implementiraju u svoje poslove. Počeli smo sa Zrenjaninom, pa smo to negde proširili i na Suboticu. Par godina kasnije došao je Zlatibor na red i evo ove godine po privi put smo u Novom Sadu. E sad. Šta je to? Naš recept je 50-50 kao što sam rekao. Ideja nam je da poslovne ljude izolujemo tokom vikenda. Mi to zovemo 48 sati edukacije i netvorkinga i da ih usmerimo presvega jedne na druge, jer na našim edukacijama, obzirom da se dešavaju na različitim lokacijama, zaista okupljamo ljude iz cele Srbije, čak nešto malo i iz regiona, i da oni budu izolovani od svih stvari koje im tokom nedelje odvraćaju pažnju i ne daju im vreme da posvete povezivanju sa novim ljudima, potencijalnim partnerima i ne omogućavaju im da unaprede svoja znanja i iskustva. Eto to traje već 6 godina koliko razvijamo brend Webiz edukacija. Vremenom se i to menjalo. Pre godinu i po dana smo shvatili da ipak mi nismo dovoljno velika zemlja da imamo 3 takve edukacije na različitim lokacijama i da pričamo o istim stvarima. I onda smo shvatili da treba da profilišemo te događaje. Mora se priznati i tržište je napredovalo i biznisi su napredovali. Ne moramo mi 2019. godine ljudima da pričamo da treba da imaju web sajt i da budu prisutni na društvenim mrežama. Doduše, negde moraš, ali dosta se to razvilo. Tako da mi poslednjih godinu i po dana imamo prilino razvijen profilisan sistem događaja koji čine Webiz edukacije, gde se, evo ove godine, treću godinu za redom, neposredno pred samu konferenciju –  to počinje dan ranije 28. marta, bavimo se ecommercom kao centralnom temom edukacije. I to je edukacija na koju sam ja najviše ponosan jer smo za dve, dve i po godine postigli neverovatan uspeh u smislu da, slobodno mogu da kažem, smo jedan od najboljih ecommerce događaja u Srbiji. Pet godina zaredom se krajem novembra družimo sa ljudima iz marketinške struke jer se događaj u Subotici bavi digitalnim marketingom i advertajzingom. I to mi je događaj koji zauzima neko posebno mesto u mom srcu. To je sve sticaj nekih okolnosti. Ja sam celo detinjstvo proveo letujući u Subotici i na Paliću, i onda su me neke sasvim druge okolnosti dovele nekih 30 godina kasnije u Suboticu. A to je, da je pre 6 godina hotel Gallerija gde se održava ceo događaj dobio preporuku New York Timesa da su bili hotel sa najboljim nastupom na društvenim mrežama i da je to nama bio super spoj. Mi pričamo o digitalnom marketingu, oni su tu jako dobri, hajde da zajedno pravimo neku priču. Tri godine smo bili prisutni na Zlatiboru u hotelu Palisad gde smo prošle godine počeli da se bavimo temom digitalne transformacije na jedan vrlo ozbiljan način jer smo primetili da se taj izraz često zloupotrebljava u komunikaciji i da se ljudi plaše tim izrazom, a opet i da se neke stvari koje su totalno sitne i obične, podvode pod izraz transformacije. Tako da smo ove godine odlučili da taj događaj preselimo u Novi Sad. Početkom juna meseca ćemo se družiti sa Novosađanima i svima koji budu hteli da čuju više o digitalnoj transformaciji.

Ivan Minić: Ja ne bih bio ja, a da te ne pitam nešto što mislim da je jako važno jer, manje više, zajedno smo u ovoj priči. BizbaZZ je nastao od Vite i Aleksandra, ali smo se svi mi na neki način uključili, zahvaljujući svemu tome ja sam postao i partner sa njima u poslu i radimo dugo zajedno, postali smo najbolji prijatelji, a svemu tome je kumovao događaj koji su oni pravili, koji je bio 5 godina ispred svog vremena, sadržajno je bio kvalitetniji od bilo čega što je postojalo u tom trenutku iako smo mi svi želeli da to bude još nekoliko klasa bolje. Ugasio se 2011. bože zdravlja vratiće se u nekom trenutku. Mnogo je nekih lepih inicijativa pokrenuto, ali se one nisu razvile u nešto ozbiljnije. Napravili su možda prvi korak, ali su ljudi u tom procesu odustajali. Lepo je sve to što mi sada pričamo. To je kao kad dva ludaka sede, njima je zanimljivo, drugima možda i nije. Ovo je posao i ne možemo ignorisati tu komponentu svega toga. Kako od toga napraviti posao? Kako napraviti nešto što, s jedne strane, mislim, ti pošto si poseban kao što jesi, još dižeš očekivanja, troškove i sve to i uz nadljudske napore uspevaš da to sve ispratiš kroz sve ostalo iako si gotovo sam u većem delu toga. U nekim stvarima imaš inhouse podršku. Siguran sam da postoje još neki sjajni mlađi ljudi od tebe, ipak si ti dosta stariji nego što bi bilo poželjno u tome čime se baviš. Sigurno postoje još neki sjajni ljudi, možda neki klinci, koji imaju želju da naprave nešto ovako, ne znaju od čega da krenu, pitaju nekoga kao što smo mi. Onda im mi kažemo nemojte molim vas. Hajde da sada to ignorišemo. Kako bi im savetovao da krenu? Ima nekih malih inicijativa po Srbiji. Dešava se, mnogo toga fali da porastu, mnogo se entuzijazma izgubi u početku, jer prvi put možeš da skupiš momentum da se to pokrene, ali kako od toga napraviti sistem i kako od toga napraviti komercijalno uspešnu priču? Ti si čovek iz Zrenjenina koji živi u Beogradu. Ti si pre svega jedan domaćin. Svi mi koji smo ikada bili ti si se uvek 100% davao da svima nama tu bude pre svega kako treba, da se osećamo stvarno lepo, da nam stvarno bude sve potaman, što je sigurno skuplja opcija. Ne mora možda tako da se radi, ali prosto, kako pokušati od toga napraviti nekakvu uspešnu poslovnu priču? Kako napraviti level up, kako juriti, koga juriti, na koji način tražiti podršku? Ti si uspeo to na nekoliko različitih mesta, sa nekoliko različitih stvari. Šta je nešto što misliš da je najvažnije da kažemo nekome ko razmišlja da krene u to?

Vladimir Kovač: Prvo, ljudi moraju da shvate, da sagledaju svoja očekivanja. Šta oni očekuju od te ideje, od događaja koji žele da organizuju. Ne smeju sebi, na tom početku, postaviti neke visoke ciljeve jer, kada se to ne desi, prvo što oni izgube entuzijazam. Ako si ti nosilac ideje, mora to da te drži bar dve-tri godine da ti veruješ u to.

Ivan Minić: Da budeš lud.

Vladimir Kovač: De facto moraš da budeš lud. E, sad, ima tu sad nekoliko stvari. Naš put nije bio lak jer, kao što sam rekao, ja, što možda moja porodica najviše oseća, ja živim Webiz. 24/7 telefon svetli, stižu mailovi, poruke itd. Moraš da budeš spreman na tako nešto i zaista moraš ludo da veruješ u to. Organizovanje događaja u Srbiji nije posao od koga ćeš se obogatiti.

Ivan Minić: Ako hoćeš da ga radiš tako da svi budu zadovoljni.

Vladimir Kovač: Opet, hvala na lepim rečima. Ja zaista verujem u to, zaista volim da budem dobar domaćin i trudim se da to tako izgleda. Ne sad, da kažem da je to neke biznis logike, to je nešto prosto takav sam, tako sam vaspitan. Ako pričamo o biznis logici. Biznis logika mi je takva da se trudimo da svaki posetilac našeg događaja, sa događaja ode sa mišlju da je dobio više nego što je platio. To je, da kažem, ta neka biznis logika. Opet mislim da treba biti iskren u komunikaciji sa partnerima, a sa druge strane, kada komuniciraš sa svima onima koje misliš da ti mogu doprineti, podržati te, moraju da ti vide taj sjaj u očima. Da ja nisam bio, da kažem, uporan i vukao ljude za rukav, nikada ne bih obezbedio podršku. Znam da je meni sada lako da pričam sa ove distance. Nama je trebalo dve godine da mi stanemo na noge u smislu da smo na nuli. Znači, potrebno je računati da ti moraš da uložiš ozbiljno vreme i relativno ozbiljan novac za Srbiju, ukoliko želiš da praviš stvari ovakve kao što mi pravimo. Ali, to ne mora da krene tako. Može da krene od jednodnevnog događaja gde ti želiš određenu kritičnu masu da okupiš i mislim da može da se radi. Mene je jako obradovalo ove godine što se dešava po drugi put Jagodrom. To je meni fenomenalna stvar. Iako su imali pauzu od par godina, mislim da se on sada upravo završio. Imamo Vršac koji takođe traje koliko i Webiz. Meni je svaka lokalna inicijativa izuzetno važna jer to pokazuje da postoje ideje koje okupljaju neke ljude na tom lokalnom nivou i moram priznati, taj ne znam kako da kažem, taj slogan “Živi lokalno, radi globalno”, taj Ćosin slogan je meni fenomenalan i nešto što mladima pokazuje da, bez ikakvih problema ti možeš da uživaš sve benefite života u malom mestu, a da radiš neke zaista velike stvari. Nema nekog univerzalnog recepta osim da ljudi treba da budu istrajni, da veruju u tu ideju i da budu ludi. Pomaže ako malo nisi u vinklu.

Ivan Minić: Svaka lokalna inicijativa prevaziće dimenzije lokala u nekom trenutku. Webiz je, kao što si i sam rekao, postao, neću baš da preterujem da je glavni turistički događaj godine u zemlji, postoje ipak dani piva 🙂 ne treba to zanemariti, ali postao je značajan turistički događaj za Zrenjanin. U svakom malom mestu svakako postoji i ta komponenta gde, naravno, treba pokrenuti sve, napraviti što kažu atrakciju neku, za šta treba vreme, ali potencijal apsolutno postoji. Možda ulazimo u neke stvari koje su previše lične, ali ti pričaš otvoreno o tome, a to je… Ok, s jedne strane postoje neke lokalne mogućnosti, da li je to lokalna samouprava ili neka turistička organizacije ili nešto tog tipa, postoji izvor prihoda koji je ulaznice, kotizacije i taj neki deo edukacije. Dakle, taj deo novca, ali to nije dovoljno. U startu krećeš sa idejom da ćeš ti morati da pokriješ tu nekakvu razliku iz sopstvenih sredstava, pozajmice čega god. Možda ti nisi tako išao, znajući tebe ti si išao iskreno. Ali sada sa ovim znanjem i iskustvom, kada bi krenuo da gradiš nešto, šta bi preporučio nekome da radi po tom pitanju? Da ga gradi u smeru da stvori ideju i mogućnost da se tu pojavi neko ko bi mogao da to podrži. Super je ako je to malo mesto u kome postoji jaka IT firma ili pojedinac koji potiče odatle pa će dobiti podršku toga, ali toga u Srbiji nema mnogo. A opet, postoje možda potencijalno neki ljudi koji mogu da budu zainteresovani. Na koji način si ti pokušavao da te stvari pokreneš? Neke firme koje su podržavale Webiz, neke od važnih firmi, jesu bile interesno vezane za Zrenjanin svakako, ali daleko od toga da su sve.

Vladimir Kovač: Ono od čega smo mi krenuli jeste upravo to što si rekao u par navrata, da smo se trudili od samog početka da izgradimo tu zajednicu jer je ta zajednica, prosto ti u nekom narednom periodu predstavlja ambasadora tvog događaja, ambasadora tvog brenda. Prve dve godine konferencije nismo naplaćivali kotizacije. Svesno smo ušli u tako nešto. Prve godine smo imali jednog sponzora faktički. Trebalo nam je dve godine da stanemo na nulu, ali eto te treće godine mi smo zaista odjeknuli. Od treće godine je krenuo taj naš malo jači razvoj i prisutnost u medijima i na društvenim mrežama jer su ljudi prosto pričali. Sazrelo. E zato je bitno da se ulaže u tu zajednicu. Mi jako puno dajemo na to. Konkretno, nama su, na primer, u Zrenjaninu izuzetno bitni i tu puno ulažemo i komuniciramo pre svega sa tehničkim fakultetom, visokom tehničkom školom, uključujemo veliki broj studenata u samu organizaciju kroz volontiranje.

Ivan Minić: Ti si pomenuo kor ekipu i eksterne saradnike za te neke ključne teme. A zapravo Webiz uopšte nije toliko mali. Količina ljudi koji rade je ogromna, ali to su lokalni ljudi volonteri koji kroz to dobijaju priliku da budu deo nečeg sjajnog i da budu prisutni na svim tim događajima i mogu da vide i čuju sve to.

Vladimir Kovač: I dalje smo mi mali. Probaću da ljudima to objasnim uz pomoć par cifri. Ja sam, na moju veliku žalost, prvi put otkrio Vikend medija festival pre dve godine i bio fasciniran. To je možda najveći festival u regionu. Ima oko 5500 ljudi. Imao sam prilike da pričam sa jednim od organizatora. Meni je sve bilo fascinantno sa te neke profesionalne strane organizatora događaja. Događaj je oko 5500 ljudi i pitam čoveka koliko vas radi na organizaciji ovog festivala. On meni odgovara – između 30 i 40 ljudi tokom cele godine. Reko dobro, a tokom festivala, kaže 300-400 ljudi. Na 4-6 je u kor ekipi u firmi od kojih opet mislim da sam samo ja isključivo angažovan na Webizu, ostali rade i na drugim projektima. Troje, četvoro konsultanata koji su tu savetodavno, a zaista taj broj ljudi je na samoj konferenciji, imamo negde dvadesetak volontera koji svake godine imaju intervju i pišu motivaciono pismo zašto baš oni treba da budu volonteri. Postoji konkurs na fakultetu gde se prijavljuju zašto baš oni da dobiju besplatnu kotizaciju jer, kažem, ta stvar je u Zrenjaninu prilično velika. Slažem se sa tobom, ne da ne možemo, već ne želim da se poredim sa Danima piva koji su možda najvažnija manifestacija u Zrenjaninu koji je poznat po tome iako dugo već nismo grad piva. Ali, velike stvari smo uspeli da uradimo tokom 7 godina. Pre nekog vremena sam održao predavanje i pravio slajd šta se u Zrenjaninu po pitanju te zajednice IT promenilo proteklih 7 godina. I onda kada ti vidiš tu logotipe kompanija koje su od tog momenta počele… Mislim, nemam nameru da uzimamo zasluge, kao Webiz je to sve doveo, ali smo uspeli da mladima prikažemo jednu sasvim drugačiju sliku o mogućnostima i veliki broj mladih smo motivisali da krenu u tom nekom pravcu. Ti danas, posle 7 godina imaš nekih 5-6 IT kompanija u Zrenjaninu od kojih su neke razvojni centri ili isturena odeljenja beogradskih ili novosadskih gde sad imaš po 50 developera. Imaš jedan Startit centar u Zrenjaninu gde na nedeljnoj bazi organizuješ čitav niz kvalitetnih događaja, imaš novootvorena IT odeljenja u gimnaziji i elektrotehničkoj školi gde sada srednjoškolci imaju želju da dođu na Webiz i dolazi nam nekih dvadesetak klinaca koji nemaju 16-17 godina i koji se već interesuju da uđu u tu priču o tehnologiji i preduzetništvu.

Ivan Minić: Dobro Vlado. Izgleda da ste uspeli da pomerite neke stvari u Zrenjaninu. Od 28. je edukacija od 29. do 31. konferencija, pozivamo sve ako ste zainteresovani da pogledate sajt konferencije, vidite više informacija i ako razmišljate o tome, eventualno se prijavite i dođete. Videćemo se tamo sigurno. Neću samo biti ja, biće gomila sjajnih ljudi, biće čak i nekih prethodnih gostiju na samoj konferenciji. Tebi hvala što si odvojio vreme.

Vladimir Kovač: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Vama poštovani slušaoci i gledaoci, hvala što ste još jednom odvojili neko vreme da poslušate jednu sjajnu priču, sa jednim sjajnim dobrim čovekom pre svega. Kao i do sada molim vas da u komentarima i putem društvenih mreža pošaljete svoj fidbek, da nam kažete da li možda postoji neka tema koju još nismo dotakli, a voleli bi ste da o njoj pričamo, da li možda imate nekog gosta koji vam je interesantan, a koga se nismo setili. Sve u svemu, budimo u kontaktu, javite se, mi ćemo zaista sve što dobijemo od vas pregledati, ozbiljno o tome razmisliti i pokušati da nešto uradimo po tom pitanju.

Hvala još jednom na pažnji.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Vladimir Kovač

Rođeni Zrenjaninac, otac Hane i Vanje, u marketingu je u raznim oblicima više od 10 godina, a pre otprilike toliko krenula je u glavi da mu se krčka ideja da svoj rodni grad prodrma iz letargije. To je uradio tako što je pokrenuo Webiz konferenciju koja će ove godine doživeti svoje sedmo izdanje krajem marta.

Brojke su impresivne – do sada više od 5000 ljudi posetilo Webiz, a predavača je bilo više od 260, među kojima su gotovo svi relevantni ljudi iz Srbije i regiona, ali i brojni stručnjaci iz celog sveta.

Danas je Webiz skup više sjajno organizovanih i dobro profilisanih događaja za stručnu javnost, i bez konkurencije najbolja lokacija ako razmišljate da svoj posao unapredite uz pomoć interneta i tehnologije.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.