EP010: Ivan Bildi

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci dobrodpšli u 10. epizodu Pojačalo podkasta. Ja sam Ivan Minić, vaš domaćin, a moj današnji gost je Ivan Bildi. Ivan Bildi je neko ko se prethodnih godina bavi digitalnim marketingom, edukacijom u oblasti digitalnog marketinga, a vodi i spostvenu agenciju. Radi neke prilično interesantne klijente sa kojima sigurno ima brojne dogodovštine i ono što sam ispratio u celom tom procesu, Ivan Bildi je neko ko je hteo da bude pilot. Kakve veze ima pilot i avioni i letenje sa onim čime se danas baviš?

Ivan Bildi: Na prvi pogled verovatno nema nikakve veze. Krenuo sam odmah na pitanje. Naravno pozdrav tebi, hvala što si me pozvao. Pozdrav tvojim slušaocima. Meni je izuzetno drago što postoji podskast na srpskom tržištu. Ja sam davno imao podkast. To je možda bilo prerano u tom trenutku iako su ljudi slušali, ja sam bio zadovoljan time, pa je on prerastao u live emisiju, ali super sam uzbuđen što postoji podkast u ovoj formi i što će pokrenuti ljude da prave ovu formu. To je moja omiljena forma konzumacije sadržaja, čak i više nego video. Pilotiranje nema nikakve direktne veze sa marketingom. Ja sam celog života, od svoje druge godine, želeo da budem pilot. Tada sam rekao “hoću da budem pitol”. Nisam imao ekskurzije kao što deca imaju – hoću da budem đubretar, astronaut, domaćin, bilo šta drugo. Uvek sam hteo samo da budem pilot. Međutim, kada je trebalo da se malo ozbiljnije bavim time, dogodio se onaj čuveni 11. septembar kada se avionska industrija, bukvalno, urušila. I drugi veliki problem je bio što sam ja bio očajan u školi. To većina ljudi meni ne veruje kada pričam jer delujem malo kao štreber, ali sam zapravo bio jako loš đak. To je bila investicija koja je bila vrlo klimava. Meni škola nikada nije preterano išla, iako sam ja sve to, naravno, završio, ali to je za moju mamu tada bilo poprilično ekstrevagantno. Morali bi da prodamo stan da bih išao na akademiju, a meni škola nije išla, tako da razumem sa njenog stanovišta je to bila vrlo rizična investicija. Onda sam se našao pred pitanjem čime ću da se bavim kada već neću biti pilot. Tek sam završio gimnaziju i zapitao se šta me druge zanima. Pored pilotiranja me je zanimao jedino još biznis. Znao sam da neću da studiram ekonomiju, FON je tada još bio u začecima onoga što je danas i ja sam otišao na BK, na trgovinu i bankarstvo. To je bila još jedna noćna mora za moje roditelje, odnosno za moju mamu. Bilo je jako teško da prihvati da idem kod Karića na univerzitet. Tamo na fakultetu sam počeo da ulazim u celu tu potpuno drugu priču koju nisam živeo do tada. I tada su mi se prvi obrisi marketinga počeli da dopadaju. Išao sam na različite dodatne sekcije. To je bilo ono vreme kada je BK bio uspešan fakultet i kada je zaista tamo moglo da se nauči svašta i van redovne nastave. Tada mi je marketing postao zanimljiv. Posle kada sam otiša na MBA studije u London, još mi se više marketing uvukao pod kožu iako sam sve vreme završavao general business, nisam išao u marketing kao temu. I onda sam u Londonu našao posao u marketingu, potom se vratio ovde i sa kolegom, a kasnije i celim timom, radio za britansku firmu. To je bio prvi MBA program u srbiji – London school of commerce. Mi smo to podigli od nule do 2 miliona revenuea za 2 godine. Mi smo imali više studenata nego svi ostali zajedno na tom MBA. Inače u Beogradu su se vodile studije, i kao okosnica svega toga bio je marketing. Kada sam dobio prvo dete, došao sam na ideju da ja ne želim više da se bavim razvojem tuđeg biznisa već da želim da se bavim razvojem svog biznisa. Marketing je bio nešto što sam već radio – ne nužno u formi digitalnog marketinga iako smo, naravno, prve kampanje digitalne sam tamo iskusio i tamo sam naučio sve to uz neku širu sliku marketinga. I onda, hajde da osnujem agenciju za digitalni marketing jer to je nešto što znam, što radim. Međutim, problem s tim je bio, to je bila 2012. godina kada sam odlučio da ću da budem preduzetnik, problem je bio što su se tada uglavnom kupovali lajkovi i kampanje su bile zasnovane na lajkovima i šta god, samo da ima puno lajkova – bilo stranice, bilo postova. A ja sam prodavao u tom trenutku program od 4500 evra i meni je jako teško bilo da se uopšte bavim, nisam bio u toj priči, bio sam u priči da preko društvenih mreža, Facebooka tada dominantnog, Googla, baš može da se proda i stvarno to radi. Tada tržište nije bilo spremno za to u smislu agencije. Nas je bilo četvoro i rasformirali smo se. Rekao sam ok ne mogu da gradim sada agenciju, nije tržište sazrelo za to i baviću se edukacijom i radiću 1 na 1 sa klijentima. I radio sam puno takvih obuka, kao konsultant, in house ili edukacije. Tako sam krenuo sa tom edukacijom da bih krajem 2016. godine skapirao da se tržište malo promenilo. Moja sreća je bila što sam bio izložen na internetu. Kreirao sam izvesnu količinu sadržaja, nekima se to čak i sviđalo, i konstantno su me pitali nešto, cimali po inboxu. To je bila gomila pitanja na koja sam ja odgovarao ljudima onako po tom jednom procesu koji sam ja verovao da je ispravan – deljenja tog znanja. I pitanja su sazrela za te 4 godine. Od “Kako da dobijem što više lajkova”, do toga “Kako da prodam nešto na internetu”. Tada sam shvatio da se možda promenilo početno stanovište da tržište nije spremno i rekoh hajde da napravimo sada agenciju. Tu smo okupili neke prve ljude i bilo je kao test. Umesto da, kao što sam do tada radio, preusmeravam agencijske upite ostalim agencijama, hajde da zadržimo nešto pa da vidimo šta će da se desi. Pokazalo se da to funkcioniše i 2017. u septembru smo zvanično osnovali Likes and cookies agenciju. Ima zapravo samo godinu i nešto dana iako mnogi ljudi to ne doživljavaju da je tako kratko jer mene negde prate i misle da je to mnogo duže. Pokazalo se kao ispravno. Trudimo se da dobijemo klijente koji žele malo više od marketinga na društvenim mrežama i to nam je negde fokus. Tako sam prošao taj put od pilota do marketinga. Ti si okružen ovde ljudima koji su piloti u duši, sa time se rodiš, to je kao poremećaj. Od kad znam za sebe ja samo volim da gledam kako nešto leti. Sada je negde period gde su se i meni neka vrata otvorila da bih mogao da krenem i tim vodama. Naravno ne kao komercijalni pilot, ali kao sportski negde za svoju dušu, mislim da će se dogoditi, ako ne ove, onda sledeće godine, a verujem da će biti ove. To je neki ciklus koji se zatvorio. Biznisom ću se baviti nešto drugo, neću biti pilot. Što je negde i dobro kada pogledam kako taj život izgleda, ovaj sadašnji mi se čini boljim. Mislim da puno ljudi ne zna to zapravo šta se sve dešavalo od samog početka, ali eto, sada je možda prilika da čuju prvi put.

Ivan Minić: Meni je posebno interesantan taj momenat da si ti, koliko god možda pretenciozno zvuči kada to kažem, ti si jedan od malog broja ljudi, gde donekle i sebe ubrajam, koji je edukovao tržište i omogućio mu da napravi taj skok o kome si pričao, za tih nekoliko godina. Naš problem, je li, ja sam u toj priči nekih 13-14 godina, naš problem je možda najviše bilo to što su veliki klijenti radili na način koji nije dobar, sa velikim agencijama, dok su mali klijenti uvek razmišljali šta oni zapravo mogu da dobiju, jer njima je taj novac mnogo značajan. Tu se ne radi o tome da li će brend X od brenda Y imati više fanova ili lajkova, već je mnogo bitnije da taj mali proizvođač zapravo proda to nešto što mu je proizvod, da zapravo dođe do ljudi koji su mu relevantni i dobije povratnu informaciju koju traži. Kakvo je tvoje iskustvo po tom pitanju? Imao si prilike da radiš i sa jednima i sa drugima.

Ivan Bildi: I sada radimo i sa jednima i sa drugima i imamo interno neku dilemu za koga smo mi. Mislim, mi nemamo dilemu, ali nekako se konstantno provlači ta teza da li smo za velike klijente ili za male. Nismo ni za jedne ni za druge, već za one koji od marketinga žele nešto više u smislu da hoće nešto opipljivo, nešto što će njihovom brendu doprineti na neki način koji se dogovorimo, isplaniramo. Da li je to veliki brend ili brend u nastajanju ili je to štamparija u komšiluku, suštinski nije važno. Pristup uvek bude malo drugačiji. Kao što si rekao, mali su silom prilika morali da se prilagode i nisu mogli da eksperimentišu toliko sa društvenim mrežama u smislu – hajde da kreiramo nešto, da bi se možda nekada dogodilo nešto ili da bi dobili neku nagradu. Nećeš verovati da puno klijenata dolazi sa idejom da dobije nagradu. Cela akcija angažovanja marketinške agencije je da dobiju nagradu. Meni je to… čekaj, stani, šta radimo, čime se mi bavimo, imaš li neku ideju. Duboko ne veruju veliki klijenti da je digital mesto gde oni mogu značajnije da unaprede ili razviju svoj brend i odatle sve to polazi. To je mesto na kome mogu da se lepo izraze kreativno, da pokupe neku nagradu, dodatnu vidljivost, a ostaviće one tradicionalne kanale da zapravo dolaze do mase i konvertuju. Mali klijent nikada nije došao i bio u fazonu – Želim da osvojim nagradu. Mali su uglavnom, pošto su bili prinuđeni da opstanu, dolazili sa idejom, da vidimo šta možemo da napravimo. Čuli smo, može, postoji nešto, hajde da se fokusiramo na to što donosi rezultate. I veliki klijenti počinju da to shvataju. Nije kao što je bilo pre i mislim da polako zlatno doba društvenih mreža, u smislu povrata investicije, polako prolazi. Kada ovi veliki shvate da nešto mogu da naprave na tom digitalu, kada ne budu bile one mrvice od budžeta za digital, kada budu prebacivali ozbiljnija sredstva, biće mnogo teže za male da se bore. Mislim da je zlatno vreme prošlo i da je sada to srebrno vreme gde mali može da napravi neku značajniju razliku uz malo ulaganja. Biće jako teško za dve godine jer je sve ponuda i potražnja. Znaš kako funkcioniše oglašavanje na društvenim mrežama i na internetu generalno – uglavnom je ponuda i potražnja. Što je više para u tržištu, to je cena skuplja i biće im jako teško da se bore. Ti sada na internetu se boriš za pažnju. Nije ovoj štampariji konkurencija druga štamparija, nego i Koka kola i Fanta, i Red Bull… jer svi se oni bore za pažnju tvog klijenta. E to je nešto u čemu će biti jako teško da se bore za par godina kada ovi veliki u potpunosti shvate da tu ima nešto van nagrade i van, eto, lepe integrisane kampanje.

Ivan Minić: Mislim da je sve krenulo negde 2008-2009-2010 sa nekim pukim ispunjavanjem forme. Nama su rekli da mi XY procenata moramo potrošiti na to, kako najjednostavnije da to potrošimo, a da niko ne mora da se bavi time sa naše strane? Suštinski, stvari jesu krenule da se menjaju, sve više klijenata počinje da razume da zapravo određene tipove rezultata može da ostvari na taj način, da ceo proces može da izmeri, da proceni da li se to isplati, da li tu postoji nekakva matematika koja ima smisla. Jer, ako prodaješ kredite, ako te koštaju manje plasirano preko interneta, zašto ih ne bi plasirao i trošio više sredstava na tako nešto. Proces edukacije. U tom periodu o kome pričamo, kada si ti krenuo sebe da brendiraš, a ljudima da pomažeš i ljude da učiš, to je zapravo period u kome se toliko puno toga desilo i toliko puno mogućnosti stvorilo koje nisu postojale. Kako si ti učio? Ti jesi došao iz nekog backgrounda u kome je bilo marketinga i svega, ali prosto, danas je sve to neuporedivo lakše ispratiti, naučiti, možda je teže ući jer ima više toga, ali dostupno je sve na neki način, a tada si ti za svaku od tih stvari morao da se boriš. Morao si da kradeš fore, da eksperimentišeš i onda nešto zaključuješ dok sada to uglavnom možeš da dobiješ polugotovo ili gotovo od nekoga ko je u toj priči već duže vreme, kao što si ti.

Učenje kroz deljenje znanja

Ivan Bildi: Gledam iz ove perspektive. Sada postoji puno kurseva koji se bave ovom oblašću i kod nas i globalno. Tada je postojalo ili nula ili jako malo ljudi koji su se time bavili. Glavna prednost kada u nešto uđeš rano je ta što je to nešto poprilično nerazvijeno, obim je manji, informacije koje su ti potrebne su daleko manje i lakše ih je pronaći u tom smislu. Manje ih ima na internetu ali ih je lakše pronaći. Moja edukacija je bila zasnovana na besomučnom Google-anju, slušanju Podcast-a i YouTube-ovanju. Nije bilo te vrste kurseva. Ja sada pohađam neke, uglavnom online kurseve. Sada sam bio u Americi, nije direktno vezano za digitalni marketing ali za poslovanje jeste. Sada ih ima puno, ima kvalitetnih i lakše je u tom smislu. Tebi mogu na jednom mestu da sve to popakuju. Ja sam učio vremenom. Izguglaš nešto, probaš, vidiš kako to radi i nastaviš dalje i kontinuirano teraš u krug. Mnogo mi je pomoglo to što sam delio znanje. Ne u smislu brendinga, već u smislu mog učenja. Ovo što se izbrendiralo vremenom kao neko ko to zna, je nus pojava. Nikada nisam imao jasnu ideju – E ja ću sada da delim neko znanje da bih se ja brendirao, da bih imao svoju agenciju. Prosto volim to da radim, volim da pomognem ljudima ako mogu. Drugo, meni je pomagalo da učim. Time što sam pisao, što sam pričao, meni je pomagalo da još u svojoj glavi to sve popakujem. Ok, radiš, to je jedna stvar, učiš, guglaš, to je isto jedna stvar. Kada edukuješ kroz kurseve, blogove, ti onda to znanje podižeš na potpuno viši nivo jer u objašnjavanju ljudima određene pojave, ako to radiš iole dobro, ti dobiješ potpuno novu perspektivu i novu dubinu razumevanja toga. Barem je kod mene to tako funkcionisalo. Ja sam uglavnom učio to na internetu i sistem pokušaja i pogreške. Besomučno. To je delom, naravno, i sada, i plus taj momenat sreće, odnosno tajminga kako se to popularno zove u biznisu. Da je bilo na početku. Ako uporedimo npr društvene mreže 2010. možda i 2009. kada sam prvi put puštao oglase, sve od Facebooka bilo je da napraviš kampanju, izabereš da li hoćeš cenu po kliku ili po prikazu, sličica je samo bila jedan vizual 97 x 97 piksela, nije bilo ništa više, znači samo one sa strane, onih 6 reklama, tekstić od 90 karaktera. Nije bilo newsfeed reklama, nije bilo remarketinga. Interesovanja si ubacivao po haštagovima i to je bilo to. I onda je bilo lakše saznati i testirati. Sada ti treba da testiraš jednu platformu koja je teška, na kojoj možeš da potrošiš mnogo novca da bi testirao i obim je veliki, ima puno informacija. Meni je pomoglo što sam krenuo rano i nadograđivao. Rastao sam zajedno sa tim platformama i sa tog aspekta bilo mi je lakše. S druge strane sada je lakše jer ima mnogo kurseva koji te vode kroz strukturu. Realno, na internetu može da se probere kurseva koji će ti drastično uštedeti vreme. To je nešto što često pokušavam ljudima da objasnim, koji kupuju kurseve. Ti ne dolaziš ovde samo po znanje, to znanje ti možeš da nađeš na YouTubeu ili na Googlu. Teško da ćeš dobiti kod nas ili kod mene nešto što ne možeš da nađeš na drugom mestu, ali dobićeš strukturu i dobićeš sve na jednom mestu i dobićeš to da te neko drži za ruku dok to radiš. Skratićeš vreme koje ti je potrebno. To je jedini razlog zašto ljudi kupuju kurs. Možda oni podsvesno i misle da je zbog znanja, ali nije to zapravo. Znanje postoji, samo treba nekome da se uobliči sve to i da mu se da onako, koliko god je moguće, na tacni. A to je sada neophodno jer je obimo. Pre 7,8,9 godina nije moralo. Taj kurs bi trajao verovatno sat vremena sve ukupno da prođeš kroz Facebook oglašavanje, nije bilo više stvari.

Ivan Minić: Jedna stvar koja mislim da je jako važna, a ti ćeš mi reći tvoj pogled na to, s jedne strane, u celom tom procesu deljenja znanja, prenošenja znanja ti imaš dodatnu priliku da više razmišljaš o tome što pričaš i dublje razmišljaš o tome, ali imaš još jednu dobru stvar, imaš povratnu informaciju od ljudi koji su tu, koji su različiti i imaju različite situacije i probleme. Koliko je tebi pomagalo to da, ok ti radiš to za sopstvene potrebe, krećeš to da radiš pomalo i za nekakve klijente, kada kreneš da razmišljaš o svemu tome, ti moraš naći nekakav način da se postaviš u njihovu poziciju. Što nikada nije jednostavno, a naročito sada kada postoji gomila mogućnosti gde oni, možda, u najboljem slučaju znaju šta je cilj, a često ne znaju ni šta je cilj. Kako se postaviti u takvoj situaciji? O čemu razmišljati kada krećeš i jasno ti je da postoje nekakve mogućnosti, nije ti ni baš 100% jasno koje su, a moraš da razmišljaš u kontekstu da je krajnji rezultat važan.

Ivan Bildi: Kada neko počinje teško je kao i bilo koji drugi početak. To mogu da probam slikovito da objasnim. Kao kada učiš da voziš auto. To je jedno more informacija, brzina, kvačilo, jedan retrovizor, drugi, treći, preko ramena, ovaj znak, onaj znak, sve je previše. I ti tu ne razmišljaš o vožnji već o tome kako da tehnički upravljaš tim vozilom i kako da ne udariš u nešto. Vremenom, kako učiš i kako ti to prelazi u rutinu u podsvest. Sada kad voziš ne razmišljaš o tome da li si stisnuo kvačilo, koliko ga brzo puštaš i da li si pogledao preko ramena, to su postale automatske radnji i sada možeš da razmišljaš o vožnji mnogo bolje. Zato ljudi postaju bolji vozači vremenom. Jako je slično i sa ovim. Moraš naučiti da upravljaš alatom jer, bez toga ne može. Ne mogu da te naučim kako da vodiš kampanje na internetu, ako govorimo da radiš sam, pa čak i da razumeš, ako nikada nisi probao da voziš. Ako nikada nisi pustio kampanju. Sada mi je, i sve vreme, bio fokus da se što više ljudi obuči da to radi, da menja brzine i da to polako postane podsvesno. Sledeći korak je šta raditi sa tim. Možeš da budeš vrhunski vozač, a možeš da budeš ludak koji će da se napije i da se zabode negde. Mislim da sada, pogotovu kako sam krenuo sa ovim kursevima sa Istokom, da je to dobilo na većem broju ljudi koji pohađa, moj sledeći cilj je da sada ljudima polako objašnjavamo zašto im je sve to važno. To je nešto što je meni jako dugo bio problem u glavi jer sam video da ljudi ne znaju zašto nešto rade, da u osnovi imaju problem. Nemaju problem sa Facebook oglasima, najmanji broj ljudi ima problem sa Facebook oglasima, reachom ili sa Google oglasima ili sa LilnkedInom. Problem imaju u osnovi svog biznisa i svog marketinga. Ali to ne možeš da im objasniš dok ne sednu za volan. Ne možeš ne vozaču da objasniš da je jako važno da ti planiraš rute dok on ne zna kako uopšte izgleda voziti auto. Taj osećaj im ne možeš preneti. Moj cilj i misija u narednom periodu je da pređem sa tog kako na zašto. Mislim da sam za ovih 6-7 godina puno pričao o tome kako nešto uraditi. I to je super i armiju ljudi sam obučio za kako, sada mislim da je vreme da se obučava za zašto. Kada taj ciklus napravimo, onda ulitimativno milslim da će biti drastično bolja situacija u marketingu u Srbiji, u regionu generalno. Nismo ograničeni samo na Srbiju. Mislim da će ljudima biti mnogo bolje da razvijaju svoje biznise i da će zaista dovesti do toga da napreduju, da njihov biznis prosperira, da imaju više novca, srećniji, lagodniji, bolji i uspešniji život. To je ono što mene zapravo vozi. Ljudi često misle da ti držiš obuke da bi zaradio pare. Naravno, super je to kao nus proizvod, ali osetiš na internetu, internet je takav medij da osetiš kada neko želi da ti proda nešto samo da bi ti prodao to nešto, a da nije u tome sa nekom misijom. Nisam ja ovo potpuno u glavi posložio do relativno skoro. Imao sam obrise, znao sam šta sam hteo. Znao sam i kada sam krenuo sa edukacijom da je bolje da imam parče velike torte, nego da imam veliko parče male torte. Tada je tržište bilo malo i mogao sam da prodajem lajkove i imam veliko parče male torte, ali sam odlučio – hajde da razvijamo celu industriju, celu tu kategoriju digitalnog marketinga kao takvu i da, kada ona poraste, imamo prvo više nas da jedemo tortu, a drugo to malo parče koje ću imati da bude 10 puta veće od velikog parčeta male torte. To mi je tada 2012. godine bilo u planu kada sam video da se od agencije neću hleba najesti, a kamo li nekog namaza. Sada je cilj, manje više, sličan samo što je dobio još jednu novu dimenziju – da mi značajno možemo da unapredimo ovu zemlju radeći to. Najveći problem u sveri kojom se bavim je to što ljudi nemaju gde da uče, nisu prošli kroz obrazovni sistem koji ih je učio nekim konceptima biznisa i marketinga koji su potpuno isprepletani sada. Još uvek je kod nas to komunističko gledanje na biznis. Nema ni škole. Ti u Srbiji nemaš bizniš školu u pravom smislu te reči. Imaš FON koji izbacuje inženjere, Ekonomski fakultet koji nije biznis fakultet. Ovo je nauka koja nije inženjerska nauka, ima taj element, ali ima i humanistički element. S druge strane imaš privatne fakultete koji su antiteža ovim besmislenim državnim, imaš besmislene privatne da bi se napravio ekvilibrijum i nemaš biznis školu koja će te naučiti, gde će dolaziti neki ljudi van predavača da ti pričaju o nečemu. Ovde, ne daj Bože, da preporučiš nekog gostujućeg predavača koji je iz biznisa. Taj mora da je tajkun, lopov, kriminalac. Prosto, na ljude koji imaju pare, koji su napravili novac iz binisa, se gleda isključivo negativno. Srpski jezik je jedan od retkih na svetu gde biznismen ima negativnu konotaciju, kao i filozof. Jedino na srpskom kada kažeš biznismen misliš negativno. Uvek je nešto ili neutralno ili pozitivno, mene zanima jer je pozitivno. Kod nas je negativno, znači lopov, propalitet, propalica, prevarant, političar, utalio se… Negde mislim da to kada se stvori dobar broj preduzetnika koji su na pošten način, na pravi biznis način stvorili neki kapital, da će se onda i to onda malo promeniti. Od formalnog obrazovanja to ne možeš da očekuješ. Oni su ili inertni ili će da prodaju ono što ljudi hoće, a ljudi ne znaju šta im zapravo treba. Moj viši cilj je da kroz marketing promenimo zapravo situaciju u zemlji na bolje. I ja zaista verujem da to može u nekom mom mikro ili nekom mom iluzornom svetu, verujem da može, kao što verujem da i u tvom nekom svetu može. Puno ljudi sa ulice gledaju na nas dvojicu kao na idijote i verovatno misle da smo se sad ovde podelili neki novac za ovo gostovanje i za ne znam ni ja šta, ali da, to je cilj. Prepoznaće se ljudi, ostalo je još nešto u ovoj zemlji.

Ivan Minić: Ima tih čudnih ljudi koji bi nešto da probaju.

Ivan Bildi: Ono što me malčice brine je da je poslednjih par godina krenulo izuzetno negativno mišljenje o ostanku u zemlji i da su ljudi koji nisu planirali da idu, počeli da idu. Ali to je već teška priča, možda smo otišli baš daleko.

Razlika između “zašto” i “kako”

Ivan Minić: Da se vratimo na marketing onda. Upravo si se dotakao nečega što mislim da je jako važno i sam sam puno puta pisao i pričao o tome i pokušavao da sugerišem da, suštinsko pitanje u marketingu, a i u većini drugih stvari, je “zašto”, a “kako” je nešto što se uči. Doći će nova platforma, tehnologija i ti ako znaš “zašto”, “kako” ćeš naučiti brzo ili ćeš naći zanatliju koji će ti uraditi “kako” relativno lako, brzo i jeftino, ako znaš “zašto”. Moje iskustvo iz rada, što sa klijentima, što sa marketinškim agencijama, je da mi zapravo baš i nemamo u sferi marketinga koji znaju šta je marketing.

Ivan Bildi: Nismo krivi mi. Moram i sebe da svrstam u celu tu kategoriju, svi smo mi tu zajedno i činimo to tržište. Nisu imali gde da nauče. Kako? Gde su mogli to da uče, na YouTube? Većina ljudi gleda TV kod kuće i uspešni ljudi, ne mislim na ljude koji su uz Parove ceo dan. Ljudi koji se bave marketingom dođu kući i gledaju TV ili čitaju dnevne novine ili slušaju muziku. Postoji gomila sadržaja koji ti možeš da konzumiraš i da se samoedukuješ, samo to nije popularno u Srbiji jer nas je škola toliko izmaltretirala da ljudi jedva čekaju da završe školu da ne moraju da više nikada u životu ne moraju da uče. Nije moglo to da im bude usađeno porodično jer su naši roditelji živeli u nekom drugačijem okruženju i ja razumem da je to teško. Onda imaš pojedince koji tako iskaču. Mislim da ono što je važno je da ljudi budu otvoreni ka tome da postoji još nešto, da još nešto saznaju i da će onda moći da naprave taj skok. Ok, odrastao si u okruženju, blejao u kraju sa drugarima, roditelji su ti bili komunisti, sada su pravoslavci, nema veze, zemlja ti je bila bombardovana, sankcije, šta god, i ti su uspeo svojim radom da dođeš do neke pozicije. Išao si u školu, na Ekonomski fakultet ili na Megatrend, nije uopšte važno, ako smem to da izgovorim, za ovo pitanje nije važno, i došao si u poziciju da si išao, rastao i postao neki marketing direktor. Nemaš to u sebi, nisi odrastao uz to. To je potpuno drugo okruženje u kome odrasta prosečan Amerikanac ili Britanac ili čak i Nemac ili Italijan, neko ko nije morao da se bori sa svim ovim demonima sa kojima smo se mi borili kao mali. Samo je poenta da shvate da postoji nešto iza. Samo je to potrebno i odna će se vrata polako otvoriti, počećeš da učiš, da razmišljaš o tome i to je bukvalno beskonačan krug. Tu nema kraja, moraš kontinuirano da učiš ono čime se baviš, pogotovu kada su ovakvi soft skilovi u pitanju. Mislim da je samo to važno, da se ljudi otvore da postoji još nešto i da postoje pojedinci koji iskaču i koji javno pričaju o tome. Nije nam preterano korisno da imamo gomilu pojedinaca koji ćute. Korisno je za njih, ali ne i za celokupno tržište. U principu je vrlo jednostavno, ali je u praksi teško.

Ivan Minić: Uvek je teško suštinski promeniti svest ljudi na neku temu i preći iz jednog sistema koji je jako dugo tu, u koji su se ljudi učaurili, u nešto što je potpuno drugačije. Nekako se meni čini, možda opet zadiremo previše u društvene teme, ali prošlo je 30 godina.

Ivan Bildi: Razumem, ali kada pogledaš razliku gde smo bili pre 30 godina i probleme koje smo imali, oni su vrlo slični. To što je prošlo 30 godina ne znači puno jer se nije ništa promenilo. Opet zadiremo u te teške teme, ali mora da se reše neki problemi koji ti stalno odvlače pažnju. Kao i u biznisu, kad neko ima biznis i ima neki problem koji nije marketinške vrste, neke suštinske recimo vrste, dok to ne rešiš, može da prođe još 100 godina i ti ćeš da umreš, nećeš preneti na svoje dete informaciju, on će opet morati da uči. Mora negde da se napravi taj kvantni skok. Dok sam bio u Britaniji, postoji vic kada pitaju Britanca zašto je ta trava tako zelena, koja je tajna te trave. On kaže, ništa redovno je kosiš i zalivaš. Ne, ne kaži mi koja je tajna. Uzmeš kosiš i zalivaš i tako 300 godina. To je tajna. Neće se desiti ništa za jednu generaciju, ali ako budemo tu travu zalivali 300 godina onda će nešto da se pormeni. Znam da to zvuči malo deprimirajuće, ali uzmeš i kreneš sada, radiš, imaš svoju decu, gledaš u njih i budeš u fazonu – šta ću ja da prenesem da on ne mora da krene od nule od koje sam ja krenuo. Neka krene od nekog broja 2 pa neka ide dalje. A ovde ljudi gledaju kako za svoju decu da omoguće da odu negde napolje i ne mogu da ih krivim.

Ivan Minić: Mislim da je to tema o kojoj smo negde svi okupirani na neki način čak i ako nas možda intimno ti nije zanimalo. Da ponovo imamo situaciju da ljudi koji nisu želeli da odu, razmatraju mogućnost da odu. Posebno taj trenutak kada dođu deca, kada porodica postane višečlana. Neretke su situacije kada ljudi razmišljaju – Nisam siguran da želim da mi dete ovde odrasta. Ne verujem da možemo da rešimo taj problem. Deluje mi previše ambiciozno, ali ono što mislim da možemo pokušati da rešimo za jedan jako mali broj ljudi koji će vremenom postati veći, da tim nekim, i mlađim i malo starijim ljudima, damo neku smernicu sa čime bi mogli da počnu. Kroz ovaj podkast, sa nekim gostima sam pričao o tome šta su te neke stvari koje možda ti ljudi treba da pogledaju, pročitaju. Šta je to nešto što, ako već se nekako unutrašnje lomi, će da zapali tu iskru od koje će sve da krene dalje. Šta ti misliš da je to? Knjiga, serija, film, nije bitno? Šta su neke stvari od kojih bi neko mogao da počne kada razmišlja u tom smeru?

 Kako se edukovati

Ivan Bildi: To je baš teško pitanje. Ne u smislu da nabrojim knjige i kanale, toga ima zaista puno. Možemo se i toga dotaći, naravno. Ako bi neko sada želeo da se bavi biznisom ili marketingom mislim da samo treba da pođe od toga da ima puno da uči i samo da bude gladan tog znanja i da onda krene polako da koristi sve ono što je dostupno, a dostupno je, srećom, puno toga. Sajtovi, YouTube kanali, knjige, sve nam je dostupno bez problema. Koristim Kindle i Audible, volim da slušam audio knjige. Sve ti je to dostupno instant, ne možeš da kažeš “E, nema dostava za Srbiju”. Ne treba ti imaš uređaj pa slušaj na njemu. Samo da budu otvoreni prema tome. Nemam neki bolji način. Ako budu želeli da nauče nešto, naučiće ga kako god, i da budu istrajni. Ako govorimo o specifičnim mestima na internetu, u Srbiji postoji određen broj ljudi koje mogu pratiti i čije blogove mogu čitati kao što je Istokov blog, iako ne piše redovno, mislim da tamo svako ko počinje bi trebalo da počne od njegovog bloga jer je dugo tu i ima sublimirano sve na jednom mestu. Zaista puno stvari. Možda ga ne treba nužno pratiti na društvenim mrežama, možeš da dobiješ krivu sliku o Istoku, ali čitaj njegov blog to je sigurno najbolje mesto u Srbiji odakle se može krenuti. Iz toga će se shvatiti da postoje neke teme. Ako vidite da je o nečemu pisao, uzmeš proguglaš to i tražiš dalje. Ljudi se često ne slažu sa mnom, pošto on prilično polariše ljude, ali mislim da terba pratiti i Petra Vasića. Način na koji on priča, možda se neće dopasti nekim ljudima, ali probajte da slušate šta priča jer puno toga ima smisla. Za naše okruženje je problematično to kako on to priča, da je negde drugde ne bi bilo problem. To je moje mišljenje, ali mislim da treba pratiti i njega. Postoji još puno takvih pojedinaca, Dragan Varagić ima blog već 100 godina. On je možda malo teži za razumeti i ispratiti. Možda ne bih na samom početku savetovao da to čitaju jer će misliti da je digitalni marketing nešto prekomplikovano i preapstraktno. Pomozi mi ti, sigurno znaš ljude koje još domaće mogu pratiti u tom smislu.

Ivan Minić: Mogu tebe da prate, ali to verovatno već rade. Postoje razna interesantna mesta, Facebook grupe, Marketing zajednica, za neke specijalizovane oblasti, odnosno niše u okviru digitalnog marketinga postoje posebne grupe koje su okrenute ka toj populaciji. Tu ljudi dele vrlo interesantne sadržaje, članke, istraživanja, koje da li će nekome suštinski da promene život neki od tih tekstova, vrlo verovatno neće, ali će pokrenuti neko razmišljanje i pokrenuće možda neko dalje istraživanje na tu temu. A, od stranaca?

Ivan Bildi: Tu malo da grupišemo po nekim temama. Ako zanima SEO tu bih krenuo od MOZ-a kao mesta odličnog za početak. Imaju svoj besplatan SEO kurs. Mislim da je to jako dobra osnova za početi. Od društvenih mreža tu je Social Media Exeminer kao medij koji se poprilično bavi društvenim mrežama. Uvek preporučujem Gary V-a. Ako izuzmemo način na koji priča, puno toga priča sa smislom, pogotovu ako ga pratite, vremenom vidite da mnoge stvari koje priča se, zapravo, na kraju dogode u smislu gde se kreću stvari. Tako da mislim da je on jako dobro mesto kada su društvene mreže u pitanju. Seth Godin ume da bude malo kompleksan i treba ga razumeti. Možda nije za sam početak, ali ga treba pratiti. Onda imamo na dalje beskonačnu količinu raznoraznog sadržaja na koji ćeš naleteti na ovaj ili onaj način. Ako slušate podkast Social Media Examiner, uvek imaju zanimljivog gosta. Ako ti se dopadne, uzmeš pa ga pratiš. Uglavnom su to ljudi koji kreiraju sadržaj i to je najbolji način da se na dalje proširi taj krug ljudi koje pratiš na internetu i čije blogove čitaš. Džon Lumer, za Facebook ads, za tehnički deo Facebook reklama mislim da je jedno od boljih mesta na internetu. Zaista, tutorijali koji su vredni pažnje. Ja sam išao na njegove kurseve. Takođe, mislim da je vredno pažnje, ako imate potrebu da investirate u tako nešto. Nisu jeftini, ali mislim da su dobri. Ovo je za 6 meseci ili čak godinu dana rada i dubokog istraživanja dovoljno. Postoji još puno njih. Od toga krenuti pa će se odatle širiti na dalje sve.

Ivan Minić: Naravno, možemo to ostaviti i za posle, ali ako ti padne na pamet, voleo bih da kažeš, kroz ovo što si sada naveo, to je neka varijanta za informisanje, učenje novih stvari, praćenje šta se dešava, učenje finesa, poliranje, ali nismo se dotakli onog “zašto”. Šta ti misliš, iz tvog sada sa X godina iskustva, 10 godina mlađem sebi bi rekao – ako ćeš pročitati jednu, dve, tri knjige to treba da bude ta i ta? Zašto ti to kažem. Ako je neko uporan, on će doći do nečega. Ali, ako nije, kad pročita prvu stvar i ona mu ne legne na pravi način, on neće dohvatiti drugu. Od čega se kreće, od čega kreće ta viroza?

Ivan Bildi: Mislim da nema univerzalnog odgovora na to. Pomenuo sam na početku, ima smisla da ti kreneš prvo od “zašto”, pa onda “kako”, međutim, meni se u praksi pokazalo da to kod ljudi ne funkcioniše. U mojoj praksi, način na koji sam ja komunicirao sa ljudima. Ne mora da znači da je univerzalna istina. Previše su određene stvari konceptualne kod “zašto”. Ako nisi par puta probao, ako nisi par puta fejlovao, jako je teško da pročitaš knjigu i da budeš u fazonu – E to je “zašto”, sada ću da pronađem način “kako”. Meni u praksi to jako teško funkcioniše sa ljudima. Ono što vidim da zaista oni koji naprave razliku su oni koji su po prirodi radoznali i koji krenu sa “kako”, urade nešto, dođu do određenog nivoa, nauče par osnovnih stvari i onda se oseti kod ljudi koji su, ne mogu da kažem talentovani, ali spremni za nešto više, oni osete da postoji nešto što se prožima kroz sve to, ali da ga ne razumeju. Onda počinje potraga za tim nečim.

Ivan Minić: Kako da pričamo o situaciji u kojoj ti ulaziš u nepoznati tunel i hodaš nepoznatim tunelom i sve ti je nejasno, a u drugom slučaju srećeš ipak neke stvari, neke predmete koji ti se čine poznatim, pa imaš nekakvu motivaciju, asocijaciju, razumeš delove, slažeti se lagano puzzle.

Ivan Bildi: Ja se, na primer, vraćam na neke knjige koje sam čitao pre, i imaju potpuno drugačije značenje. Tako da i to je nešto što je vrlo subjektivno. Zavisi u kom trenutku tvog života i života tvog biznisa, sve to vrlo zavisi. Kao što imamo stadijume života, gde smo deca, pa tinejdžeri, pa odrasli u piku, pa polako starimo i na kraju završimo karijeru, tako isto i biznis svaki ima. U različitim stadijumima tog biznisa, različite teme se otvaraju. Jako je teško kada si nova firma, startup, da se previše baviš konceptualnim stvarima, jer za njih jako retko kad imaš vremena i širine, moraš da preživiš do sutra. Ne počinješ da čitaš Dostojevskog nego do bukvara, Tri praseta, kosa crta, ravna crta. Verujem da mora da postoji određen napredak pre nego što dođeš do konceptualne stvari. Mislim da je to problem sa lektirom u osnovnoj školi. Nisu deca spremna za to. Tek su naučili da pišu, neki još nariču čitanje, a ti im uvališ Anu Karenjinu ili Mešu Selimovića. Sećam se kada sam čitao to, oću da se ubijem. Bilo je talentovane dece kojoj je to bilo super, ali većini nije. Mislim da je važno da se polako uči. Da naučiš te prve korake, da možeš da probaš, da možeš da osetiš da nešto radi i da onda to dižeš na konceptualni nivo i da zapravo raširiš svo to znanje i da znaš zašto sve to radiš. Kada gledamo neke uspešne kompanije, dešava se nekad, kad je neko ko je već imao nekoliko firmi, iskusan preduzetnik, da je krenuo od samog početka sa tom širom slikom, ali svi su se mučili na početku i tu širu sliku vremenom oblikovali. Ni Apple nije bio ono što je danas ili pre 7-8 godina u odnosu na sam početak. Mislim da je to jedan proces kontinuiranog poboljšanja da bi došao da tog nivoa gde si sad. Jako je važno da, kada prate neke ljude, ne mislim ove koji edukuje nego ljude koje gledaju kao inspiraciju, ne znam, Steve Džobsa, Bransona, ko god da im se dopada, neka gledaju šta su oni radili kada su bili u njihovo vreme. Steve Džobs pred smrt i Steve Jobs kao sam početnik nije ista osoba. Kada je sa Voznijakom osnovao Apple, prosto nije isto ni razmišljao ni radio. On se preporodio kada je dobio otkaz u Applu. Da nije dobio otkaz, Apple verovatno ne bi postojao kao takav danas. Mislim da je važno da te ljude na koje se ugledaju ili neke pojave koje im se dopadaju, pokušaju da otkriju gde su te pojave ili ti ljudi bili na samom početku i da se tu negde preslikaju. To je isto kao kada sada gledaju popularne influensere. Gledaju kako se oni sada slikaju na određene načine. Ako hoćeš da budeš influenser moraš da radiš ono što je influenser radio na početku, ne ono što radi sada. I onda imaš gomilu fake i copy-paste influensera koji nemaju apsolutno nikakav influence zato što ne rade ono što su radili pravi influenseri na početku.

Ivan Minić: Ne grade bazu.

Ivan Bildi: Ne može, kako? Taj problem instant gratifikacije gde mi želimo da odmah budemo nagrađeni za nešto što radimo u praksi ne funkcioniše. Postoji samo mali broj ljudi koji je to dobio, ali to je anomalija. Ti koji instant dobiju neku popularnost ili neki pravi uticaj. Mora da se gradi vremenom i godinama i da zaista pomogneš jako velikom broju ljudi da bi imao uticaj na njih. Jedna slika na Instagramu, nemaš ti uticaj tu. Kada pogledamo Instagram influensere, najveći influenseri su oni koji, uglavnom, imaju i neke YouTube kanale. Na YouTube ti gradiš odnos sa osobom od onog 0 subskrajbera kada si krenuo od tog prvog videa i gradiš ka gore, dok na Instagramu ljudi očekuju odmah 500 lajkova na sliku, pa još kada mogu da uplate 5 evra na boost ili mogu da uplate nekog bota da im naređa lajkove, to je super. Ali, tu uvek ostaneš bušan. Možda to trebi lepo izgleda na tvom profilu, ali realno nemaš nikakvog uticaja. To je pogotovo problem sada sa influenserima.

Na kojim vrednostima je nastala agencija Likes and cookies

Ivan Minić: Dotakao bih se jedne stvari, kao zaključka jednog dela naše priče, a to je istražite šta su drugi ljudi koji su vam nekakvi idoli, kako je zapravo izlgedalo sve to. Jedna od stvari koje neko može da krene da čita su njihove biografije. Pričao sam o tome sa nekim prethodnim gostima, da je to možda jedna od sjajnih stvari. Bilo da su u pitanju vojskovođe, veliki sportisti ili da su u pitanju poslovni ljudi kao Henri Ford ili Stiv Džobs. Vrednost koju ti iz toga dobiješ je vrlo slična, samo je sentiment različit i različitim ljudima su različiti od njih interesantni. Pričamo o vrednostima, pričamo o vrednostima koje su nekakav kor svega što radimo, predstavljamo itd. Na kojim vrednostima si ti izgradio agenciju, odnosno kako si ti, onog trenutka kada si shvatio da to ima smisla, od neformalne grupe napravio firmu i rekao – Ok sada smo firma, bićemo ovakva firma? Šta je ono što predstavljaju osnovne vrednosti i ko su ti ljudi, kako biraš te ljude, kako biraš klijente, šta su ti uslovi? Donekle smo se toga dotakli, sa strane klijenta to treba da bude neko ko želi nešto više, a ne jedan od onih koji hoće samo da ispune formu, ali sve ovo ostalo, krenuo si sa nekoliko ljudi, a sada ih ima prilično – 14. Ko su ti ljudi, kakvi su, kako si došao do njih, ko su klijenti, kako si došao do njih, šta su vrednosti od kojih si kreuo i kako je to evoluiralo? Jesto to samo godinu i po dana, ali zapravo nije. Ti si skup svega onoga što si radio prethodnih godina.

Ivan Bildi: Zaista super pitanje, nikada o tome nisam pričao nigde. Mislim da je svaki biznis, ako je vlasnik zaista uključen u taj biznis, u velikoj meri projektica vlasnika. Biznik kao biznis je skup određenih ljudi gde vodeća osoba ili osobe projektuju sebe na ostale ljude. I zaista, možda to sad zvuči neskromno, ali mislim da je agencija projekcija mene jer sam radio to iskreno, bez skrivenih namera i bez nekih uvrnutih stvari. Kada to kažem, mnogi ljudi kada prave biznis umeju da se istripuju i da sve ono što nikada ne bi radili, tu rade. Da malo pojednostavnim. Biznis izvlači iz tebe ono najbolje i ono najgore, amplifikuje što bi se reklo. Izrazita je borba ega kada imaš biznis i kada imaš ljude s kojima si okružen. Kod nas je jedno pravilo, jedna kultura koja je porodična kultura i mi smo na našem LinkedInu Family Member, na vizit karti je Family Member. Nemamo hijerarhiju na vizit kartama, nemamo hijerarhiju na slikama na Facebooku, na društvenim mrežama, sajtu. Nemamo hijerarhiju u tom smislu ja ću da ti kažem šta ćeš ti da radiš. Na svakoga se gleda kao na pojedinca koji može da doprinese drastično više nego što čak i on sam misli. Ja uglavnom imam bolje mišljenje o mojim zaposlenima nego što oni imaju o sebi i to nije nešto što sam sad lupio, to je evidentno pokazano kroz ovih godinu i nešto dana, da ja mnogo više verujem u neke od njih nego što oni veruju u sebe. Izgradili smo ga na transparentnosti. To je, mislim, najvažnija vrednost. Nema laži, nema skrivene agende. Kod nas svaki zaposleni može da ima pristup cash flow. Nemaju baš svi pristup da ne bi to negde iscurele, mada i da iscuri ne bi bilo baš preterano važno. Svako zna koliko firma zarađuje, koliko troši, koliko ima profita, na šta se investira itd. Svako od zaposlenih zna šta onaj drugi radi. Ne zna operativno, ali ima uvid u to šta se dešava, u to koliko klijenata ima, pogotovo što smo sada počeli sa uvođenjem agilnog poslovanja i tu smo prva agencija, koliko znam, koja uvodi agilno u poslovanje. Mislim da upravo naša ta kultura to negde dozvoljava. Bilo je izgrađeno na tim ultimativnim vrednostima poštovanja, veruješ zaista u te ljude, ne misliš da su ti oni radna snaga koju ćeš da izrabljuješ da bi zaradio više novca, na osnovu poverenja prema tim ljudima. Daš mu zadatak i ne diraš ga više, pustiš ga da uradi. Ljudi će uglavnom uraditi bolje ako im ne kažeš šta da rade, naravno ukoliko ne izabereš potpune idijote. Mi kada zapošljavamo ljude, isključivo zapošljavamo po tome da li će se oni uklopiti u ostatak tima. Ja mogu da ga naučim svemu, da pušta oglase, marketing strategijama, da dizajnira, ali ako je on nevaspitan, ja to ne mogu da ga naučim, ako ne poštuje druge ljude ja to ne mogu da ga naučim, to su morali roditelji da ga nauče. Mi pronalazimo te ljude koji su lepo vaspitani. To je stvarno važno. Ne mogu da sedim sa nekim ko nije lepo vaspitan. Ne u smislu štirk i ostalo, ali lepo vaspitanje je osnova tvog ponašanja i odnosa prema svim ostalim ljudima i mora da bude, u tom smislu “humble”, nemam bolju reč. Da poštuje i voli druge ljude i sebe i da voli to čime želi da se bavi. Idealno je da je imao neko prethodno iskustvo da bi operativno mogao time da se bavi. Puno mladih zapošljavamo, ja sam jedan od najstarijih. Imamo Rodića za koga niko ne zna koliko je star – između 40 i 180 godina, ne zna se tačno, otrkićemo možda nekada. Svi ostali su uglavnom 90+ godište. Svi su relativno mladi i zaista su voljni da doprinesu.

Ivan Minić: I neiskvareni.

Kako pičevi funkcionišu

Ivan Bildi: To je nešto o čemu smo pričali. Ne volimo preterano da zapošljavamo ljude iz drugih agencija jer to je, pogotovo u Srbiji, poprilično ume da bude loše formiran. Ne u smislu rada, u smislu međuljudskih odnosa sa kolegama i sa nadređanim. To je nešto što je trauma za ceo život koja se jako teško menja, pogotovo ako si proveo nekoliko godina u takvoj agenciji. Zapošljavamo ljude koje možeš da oblikuješ da se uklope u naše okruženje. Mislim da su ljudi to masovno primetili spolja i van naše agencije. Dobijamo, barem dva tri puta nedeljno, na e mail – E hteo bih da radim kod vas, hteo bih na praksu… Došli smo do 14 ljudi. Imali smo oglas jednom za videografa jer je specifična tema i jednom sam podelio na društvenim mrežama podelio da nam treba neko za oglašavanje. Svi ostali su došli tako što su se iscimali, poslali CV ili tražili da rade ili ih mi prepoznali i pitali da li hoće da rade. Imamo nekoliko koje smo zaposlili na osnovu njihovog Instagram profila. Ne mogu da naučim nekoga šta je lepo. Ako ima tu dobru osnovu, on će naučiti kako da kači sliku, da boostuje ili šta mu je već posao. Mislim da su to neke osnove i da ljudi do primećuju. Vidi se kada zaposleni kače story iz agencije, a ne kada agencijski nalog kači story kako smo srećni jer to može da bude ovako i onako. Od kako sa Istokom vodim ove kurseve, on ima enormnu količinu hejtera, gde sve nas zaposlene u Likes and cookies, ubace u grupu i kaže – Vidi šta je Istok podelio, Istok prevarant podelio neki klip. Brate mili, gde si nas pronašao, šta nas briga za Istoka i ko je prevarant. Odakle ti toliko vremena. Istokovi fanovi imaju mnogo vremena to je nepresušan izvor, mogao bi podkast da se napravi o Istokovim fanovima. Dakle, ljudi prate naše zaposlene i vide kako je, vide da je to okruženje koje je zdravo. Imamo internih problema, organizacijskih i klasičnih umetničkih, ali je zdravo okruženje. S druge strane, prema klijentima gajimo tu transparentnost 100%. Ovako je kako je pa sad šta god. Naravno, imamo i neuspelih kampanja i operativnih fejlova, sve se to dešava. I dalje smo relativno mlad tim. Bolji smo 100 puta sada nego pre 6 meseci što je jako obećavajuće, ali napravimo fejl. Svako napravi fejl, ali je važno da ne prebacuješ na drugog i da probaš da ispeglaš taj fejl koliko je moguće ili da raskineš saradnju ako nije moguće. Nemamo problema sa zaposlenima u smislu regrutovanja, ponašanja na poslu, tako nemamo ni sa klijentima probleme. Ne znam da li neki vlasnik agencije u Srbiji može da kaže da nema problema sa klijentima, ali mi ih suštinski nemamo. Ima onih operativnih, ali na nivou odnosa, nemamo. Nama duguju jako malo para klijenti. Imamo jednog koji i realno nas čeka nešto se oteglo, tako da nije baš 100% da nam duguje u tom smislu i to je to. Imamo i tog jednog velikog koji ima taj način plaćanja pa prosto može mu se, ali niko nam ne duguje pare. Verujem da to ljudi prepoznaju koliko si ti uključen u sve to i mislim da ultimativno ljudi nisu loši, da neće da te zajebu. Ne znam kakvo je tvoje iskustvo. Mi ih nekako i biramo tako. Jako mali broj klijenata prihvatimo od onih koji nas cimaju da rade sa nama. U startu je to problem ako nismo fit. Kao bilo koja veza, pa nećeš baš sa svakim ulaziti u emotivnu vezu, možeš po projektu, ali nećeš ulaziti u dugoročnu vezu sa nekim ko ti ne odgovara. Zašto bi sebe mučio. Ako ne vidimo da odgovaraju našem mindsetu mi ne radimo sa klijentom. Pogotovu sada kako vreme prolazi i kako se sve multiplicira, primećujemo neke stvari koje su loša praksa. Ja nisam radio u agenciji i mislim da je to prednost. Mana je što imamo puno dečijih bolesti jer niko od nas nije radio kao senior u nekoj agenciji, pa smo se operativno mučili dugo jer ne znaš kako izlgeda taj biznis pa istražuješ. Imali smo outcome dobar, ali kod nas je to interno bilo turbulentno. Nisam imao ideju kako je raditi u agenciji. Mislim da je to jedna od najvećih prednosti koje ja imam i sada kako sam malo ušao u taj svet, uviđam koliko je tu nekih pogrešnih stvari i u osnovi i ne nužno krivicom agencije. To je kao kultura – tako je. Pa nije dobro ako je tako i nećemo tako, može drugačije. Mi smo sad ovaj praznični deo godine gde si pozvan na milion i jedan pič, učestvovali smo samo na jednom, a bili su top brendovi u Srbiji. Zato što je sam sistem pogrešan i ne bira se ni najbolji, ni dovoljno dobar, bira se neki splet čudnih okolnosti. I očekivanja koja su pogrešna. Ovo je nešto o čemu planiram da pišem. Sistem pičeva u Srbiji drastično urušava kvalitet posla. Na piču pobedi onaj ko najbolje proda nešto, što je cool. Mi smo angažovali čak neke ljude da nam pomognu malo jer nismo nikada učestvovali. Prekinuli smo saradnju sa tom osobom posle prvog našeg sastanka jer je polazna osnova bila – cilj je dobiti klijenta, šta će se posle raditi, to je druga priča. Meni je to pogrešan način. To je ultimativno pogrešno. Možda neću izgraditi agenciju, ali neću to raditi. Vrlo sam tvrdoglav i nećemo raditi naopako već onako kako mislimo i verujemo da je ispravno i radićemo sa klijentima koji žele tako da rade. Na primer, tebe svaki pič izuzetno košta kao agenciju, radnih sati koje moraš da investiraš. Prosečno te pič, u radnim satima, ako je ozbiljniji, košta između 3 i 7,8 hiljada evra da bi učestvova. Taj novac mora negde da se stvori. To nije besplatno, to su plate koje si dao, prostor koji si platio, doprinosi, porezi, taj trošak postoji i on mora da se oduzme od nekog klijenta u količini rada koju si mu posvetio. Ako si dobar u pičevima možeš da dobiješ svaki četvrti, peti, šesti. Potrošio si 5-6 puta, znači 30-tak hiljada evra za jednog klijenta.

Ivan Minić: Taj novac verovatno nećeš dobiti nazad.

Ivan Bildi: Treba ti barem dve godine saradnje sa tim klijentom, što uglavnom nije praksa, da bi vratio taj novac. Klijenti mislim da i dalje to ne shvataju, time što ne plaćaju pičeve, plaćaju samo lošim rezultatom svojih kampanja jer to mora da se plati od negde. Taj novac mora da se generiše. Ne može da vise u vazduhu. Svaki pič koji se ne plaća u Srbiji se plaća budućim kampanjama i radom. Klijent, misli “Oni se sad bave sa mnom” – da ali učestvuju na još 4-5 pičeva. Trošak mora da se negde pokrije. Pogotovu u digitalnom marketingu je to problematično. Mi nemamo budžete kao kreativne agencije gde ti imaš fee od 100.000 evra pa od tih 20-30 što si dao da se učipiš, ima smisla. U digitalnim agencijama ti daš 20-30 da se učipiš, a košta te 30000 godišnje. Nema računice, nema matemetike i onda pada kvalitet. Zato nemaš spektakularnih digitalnih kampanja u Srbiji ili ih imaš retko. Umesto da je pravilo, to je izuzetak i prosek je nizak. Naravno ima uspešnih, ali prosek je nizak jer prosto mora, model je takav.

Ivan Minić: Postoje i plaćeni pičevi. To je neka praksa koja se pojavila u prethodnih nekoliko godina. Vrlo često su ti iznosi, nećemo reći simbolični, ali ne adekvatni, ali postoji i vrlo negativna praksa da sve te neke kreativne ideje koje su deo pičeva, na kraju ipak u nekom obliku, možda minimalno izmenjenom, ugledaju svetlost dana iako agencija koja ih je osmislila nije dobila taj pič. Atmosfera u industriji je prilično nezdrava. Uslovi za rad ljudi su takvi da je burnout neminovan posle godinu ili dve ljudi odu da optutuju oko sveta da bi se vratili u normalu, a ti opet pokušavaš nešto potpuno drugačije od toga. Kako ti misliš da može tako?

Ivan Bildi: Ne mislim puno. Da mislim, verovatno bih morao nešto drugo da radim na drugačiji način. Imam nekako svoju priču i neki svoj svet i ceo život sam bio takav. Imao sam neko svoje okruženje i svoju viziju i guraću u tom pravcu. Mi nismo imali negativnih iskustava da je neko uzeo našu ideju. Ne znam iz prve ruke da se to dešava, ali je evidentno da se dešava. Prosto taj osećaj da sam sistem pičeva nije dobar je nama rezultovao da smo učestvovali da jako malom broju pičeva gde smo mislili da zaista možemo da doprinesemo, gde smo mislili da taj pič ima smisla. Kao što smo učestvovali za Societe sad za praznike. Ok nismo dobili, dobio je neko bolji, ali sve je imalo smisla iz naše perspektive. Gomila drugih prosto nije imala smisla i nismo želeli da učestvujemo u nečemu za šta ne verujemo da ima smisla. Možda će se pokazati da nisam bio u pravu. Možda se mora ići tim putem. Ja ne verujem da mora. Radićemo nešto drugo. Ako ne uspe agencija u Srbiji ja se uopšte ne brinem. Da mi neko sada zabrani da se bavim digitalnim marketingom, da postoji neka institucija ili neka pojava, ja bih mogao sa puno drugih stvari da se bavim i bio bih vremenom podjednako uspešan kao i u ovome. Nije meni ovo poslednja stanica niti mislim da, ako ne uspe agencija, da je to kraj sveta. Ja duboko verujem da će da uspe i zaista bih voleo da uspe u lokalu. Mi sad negde polako uzimamo i neke strane klijente, ali zaista mi je želja da uspe u lokalu. To je loša biznis odluka, ali je emocionalno jaka jer želim da pokažem da to može. Sve može da se dogodi samo mora neko prvi da krene. Ja ti garantujem da, barem u digitalnom marketingu, najveći broj agencija deli sa mnom mišljenje. Nekako je kultura takva da se o tome ne priča. Ne priča se baš o tim krađama ideja, ne priča se, s druge strane, o masovnim krađama od strane agencije prema klijentu na budžetima. To se ne priča. Pošto sam imao i sada imam priliku da dosta radim in house sa velikim firmama, da prosto naiđem na neke nelogičnosti u nekim izveštajima, gde se cifre ne poklapaju. To je vrlo redovna pojava. Znači to nije izuzetak. Vrlo je redovna pojava da ti vidiš i vremenom kako se taj neki ko se bavi time, edukuje i kada počneš da tražiš pristup nalogu, kada počneš da tražiš izveštaje koji se poklapaju sa onim što ti možeš da vidiš, da vidiš da tu ima malo lufta, što bi se reklo. O tome isto se malo priča. Siguran sam da 80% agencija to ne radi, ali ne pričaju o tome. Ne znam koji je razlog. To je kao carevo novo odelo, mora neko da vikne “E, pa go je”. Krade se na budžetima kao što i klijenti kradu ideje. Nije samo – A, jadne agencije ili jadni klijetni. Sa obe strane ima puno loših stvari koje se mogu rešiti jedino transparentnim radom. Klijent mora da ima pristup svim svojim nalozima. Tako treba, prvo. Drugo, svi su napravili mogućnosti da ti možeš klijentu da dodeliš pristup. On treba da vidi ono šta se radi. Ne zato što ne postoji poverenje. Baš zato što postoji poverenje ti ćeš da mu daš. Ne treba da se ne priča o tome da se ideje kradu, na primer. Nama nije niko ukrao ideju, što je super. Ali ako je neko nekome ukrao ideju i video je treba o tome da napiše. Napiši brate, imaš medije koliko god hoćeš. Otvoreno je tržište. Pritom, ne znam šta je najgore što može da ti se desi. Da ti neko preti ili da ne možeš da radiš više sa tim klijentom.

Ivan Minić: Možda i da više ne možeš da radiš sa drugim klijentima jer možda i drugi klijenti rade rizične stvari.

Ivan Bildi: Ima nekih pičevi kod klijenata koji nam se ne sviđaju gde ne učestvujemo. Ne ulazim u septičku jamu ako neću da izađem čist. Mislim, znaš, prosto u belom nije logično ulaziti u septičku jamu. Ljudi se prave malo i blesavi. Znaš gde ne moraš da diraš ako to nije tvoj način, tvoj stil igre. Ne verujem… Potpuno ću lupiti, na primer Jelen pivo ti ukrade ideju, i da sad ti ne možeš da radiš ni sa jednom drugom firmom u Srbiji. Ja ne verujem da to može da se desi. Možda kada bi čačnuo negde gde ne treba drugo, možda može, ali nemoj da čačkaš. Mislim da je važno da se o tome priča jer treba i klijenti i agencije da znaju. Kao što mislim da taj sistem pičeva nije dobar, mislim da o tome treba da se priča. Mi kao agencija, na svu sreću, ne moramo da učestvujemo na tim pičevima, imamo dovoljno klijenata koji žele da rade sa nama. Ja ne mislim da ne treba da postoji izbor. Naravno, ti kao klijent treba da biraš, ali hajde da razgovaramo, da vidimo koji je tačno tvoj problem i izazov koji želiš da rešiš. Na piču, gde ti dobiješ pič sa 12 stavki od kojih je jedna – Napravi strategiju za brend koji postoji već 100 godina, a koji je jedan od vodećih. Znaš, stvarno, da napravim strategiju? Na osnovu čega? Kako mali Perica vidi kako Jelen pivo treba da izgleda. To ne može da se desi tako. Da bi napravio strategiju za Jelen pivo ti moraš sa njima da provedeš 6 meseci, da se duboko integrišete jedni sa drugima da bi ti stvarno mogao da napraviš strategiju. Ne mogu ja spolja da napravim strategiju ni za malu firmu, a kamo li za veliku. Pa onda osmisli 12 kreativnih rešenja implementacije te strategije. Prosto to šteti samim klijentima jer će dobiti prosečno rešenje, osim izuzetaka, moram da pazim kako pričam, znači ima izuzetaka gde se to stvarno dogodi kako treba, ali uglavnom se ne dogodi kako treba. Uglavnom to bude kampanja koja ili nije baš tako zamišljena, ili nije tako dogovorena ili nije baš tako planirano, zato što od samog starta nije dobro. Ti moraš da pričaš sa agencijama, da radiš. Ako si veliki klijent, angažuj agenciju koja ti ima smisla šta priča. Angažuj za mali projekat, daj joj neku kosku da glođe da vidiš kako živiš i radiš sa tim ljudima, kako komuniciraš. Najveći problem je uglavnom u komunikaciji ne u radu. Vidi da li ti odgovara, pa im daj da osmisle nešto sledeće. Ne moraš da odmah ti odmah da uzmeš digitalnu agenciju da bude jedini izbor za sve tvoje biznise. Pronađi, daj im nešto, testiraj, mrdni. Ima klijenata koji to rade, ne kažem da nema, samo govorim o tome da to treba da postane normalno, a ne ovo drugo. Nećeš raspisivanjem piča gde tražiš milion i jednu stvar, ti tražiš strategije, zaista dobiti strategiju, pri tom ne platiš. Platićeš kroz svoje buduće kampanje jer će tvoja agencija raditi za nekog drugog pič. Ja nisam imao toliko iskustva sa tim plaćenim pičevima. Možda postoje, mi nismo dobili ni ideju da će biti plaćen. Možda ga prosto nisam video. Time što si platio za pič ti si zapravo osigurao da tvoje kampanje, da se neko posveti tome zaista u fulu i nemoraš da plaćaš posle na mostu, ako nisi već platio na ćupriji. Ja razumem, to bi trebalo svi da rade jer ovako jedan je idijot, ali to je nešto što treba da se dogodi. Ili makar da se drugačije pičevi rade. Teško je za digitalnu agenciju raditi pič kao za kreativnu agenciju jer je matematika drugačija. Kada budu postojali fee budžeti od stotine hiljada evra godišnje za digitalne agencije, tada možemo da radimo i takve stvari. Sada to trpi sam klijent i kao nema izbora.

Ivan Minić: Celu svoju priču si izgradio na neki način, na ličnom brendu, a lični brend si izgradio na edukacijama i sada ti je jedna od važnih oblasti delovanja upravo edukovanje ljudi. Pominjao si da postoje planovi da se u narednom periodu to dodatno razvije u još nekim smerovima. Voleo bih ako bi nam, za kraj, rekao nešto malo više o tome.

Ivan Bildi: 5 godina već držim raznorazne kurseve iz oblasti digitalnog marketinga. Od onih fokusiranih Google, Facebook, Analitika itd, to su neke teme koje sam pokrivao, gde su uglavnom bili ti vikend kursevi. Onda sam sa Istokom krenuo da držim te offline kurseve koji su opet bili vikend ili jednodnevni kursevi i onda smo došli do tog momenta da ljudi iskoriste 5-10% od kursa na koji odu. Previše informacija. Potrebno je da se vraćaš na određene stvari da bi ih prosto savladao. Pažnju imaš 45 minuta, sat i po, posle nemaš. Najedeš se, spavaš. Offline je odličan za određenu stvar. Za učenje ovoga je popriličan promašaj. I onda smo zbog toga, uspeo sam da nagovorim Istoka da napravimo online kurs, gde ljudi mogu da se vraćaju 1.000 puta, da gledaju, da prolaze i da imaš vremena da ih zaista naučiš svemu što im je važno. Jer ovako pojedinačno, dobro je, bolje išta nego ništa, ali uvek ti fali ta šira slika. I to je, na svu sreću, ljudi su to prepoznali i imamo sada na oba kursa, i na staroj grupi koja je još uvek aktuelna i na novoj 1700 i nešto ljudi. Ima bukvalno svih firmi iz Srbije što mi je posebno drago jer ovu priču koju pričam agencijski, mislim da jedan veliki razvoj toga, ok mi ćemo pričati tu priču, ako se još neka agencija priključi strava, podržaćemo nju da priča tu priču, ali ne oslanjamo se da se stvari samo dese. Kroz edukaciju kontinuirano ponavljamo ove stvari koje sam i sada pričao. Duboko verujem da će se vremenom, kao što su naučili da su društvene mreže važne i da na internetu postoji još nešto van lajkova, tako će se i smisao polako pojavljivati. Sada je ideja da sa grupom koja je krenula prva, napravimo naredni korak koji će više biti, iako ga zovemo napredni kurs, zapravo samo drugi deo, gde ćemo malo više pričati o tome “zašto” i “šta”, a ne toliko “kako” na šta je bio fokusiran ovaj prvi deo kursa. I to je nešto oko čega sam poprilično uzbuđen. To je nešto o čemu nikada nisam pričao jer sam uglavnom pričao “kako”. Negde sada i na LinkedInu najviše pričam o tome. To je i moj lični eksperiment i pravac u kome želim da idem jer ovo sam, manje-više pokrio i nije mi toliko zanimljivo da pričam “kako” ceo život. Mislim da se pojavljuju i nove generacije koje su spemne da sada nastave da pričaju o tome “kako”. Ja ću opet da idem tamo gde nema gužve. Veliki deo mojih aktivnosti će biti zasnovan na tome zašto radimo to sve što radimo. I sada nastavak oko ovog kursa koji je bio prošlog juna će biti upravo to. Nastavak za ovu grupu koja sada kreće, kada završe, oni to još i ne znaju pošto ne znaju da postoji nastavak kursa, će biti upravo to “zašto” i za sve nove generacije koje budu dolazile, gledaćemo da im spajamo i jedno i drugo. Ove prve dve su i najdraže. Prva je ubedljivo najdraža, to smem da kažem i javno. Prosto ljudi koji su se tamo okupili su nenormalni, trpe i mene i Istoka i više nego što treba, ali i mi smo dali neuporedivo više nego što su ikada očekivali. Mislim da sa tim obimom koji smo uspeli da ostvarimo, da ćemo moći da zaokrenemo neke stvari, da će puno ljudi znati kako da radi nešto i da će onda jedan veliki procenat njih znati i zašto nešto treba da se radi i da će onda, zapravo, cela ta industrija malo se levelupovati što se svega tiče. Ono što sam na samom početku pričao, mislim da je kao i šira slika i kao zemlja i kao biznis celokupan na kojoj svaka zemlja počiva, da će biti unapređeni. To je neki plan za ubuduće. Nemamo sad upis otvoren. Puno ljudi se i dalje javlja. Mi upišemo grupu ljudi, 6 meseci rade ne primamo tada druge. Kada oni završe ide nova tura. Nova tura će biti verovatno krajem septembra, ne pre toga jer ovi završavaju 15. jula, tada ne možemo da upišemo novu grupu. Do tada će već biti i ovaj deo “zašto” formiran. Imaćemo taj prvi feedback od strane ljudi i videćemo kakve to promene donosi, a doneće. Stvaro obećavam svima koji gledaju, pogotovo onim ljudima koji se bave digitalnim marketingom i možda ne vide van te ružne slike koja postoji, kao naučiće ljudi, samo moramo malo da ih učimo.

Ivan Minić: Moramo malo da im pomognemo da nađu pravi put.

Ivan Bildi: Ok. Kapiram, ja to volim da radim pa mi je mnogo lakše. Možda ima onih koji to ne vole, ali oni neka rade to makar zbog sebe. Biće im mnogo bolje jer će ih ljudi prepoznati kao osobu koja propagira nešto što ima smisla. To se oseti. Na internetu se lako oseti ko je fake, ko nije, pogotovo ako postoji XY godina i to je bogatstvo interneta.

Ivan Minić: Ivane hvala ti što si bio sa nama. Dragi gledaoci i slušaoci, hvala vam na pažnji i kao i do sada, molim vas da sve svoje komentare, ideje, predloge, predloge tema, predloge govornika, ostavite u komentarima na društvenim mrežama ili nam ih pošaljete preko sajta emailom ili nekom prilikom kada se možda negde sretnete nam prenesete pošto je bilo i takvih slučajeva u poslednje vreme, a stvarno se trudimo da sve vaše inpute uzmemo u obzir i napravimo sadržaj koji će, zvuči malo kao “A što ne bi moglo” ili tako nešto “Za svakog ponešto, za nekoga sve”. U suštini da probamo da budemo dovoljno raznovrsni, da svakome od vas damo neke teme za razmišljanje, neke smerove u kojima možete da se razvijate i učite, a možda nekima damo i nekakva kompletna rešenja, ili konkretan put kojim mogu da idu.

Hvala još jednom.