EP007: Bojan Leković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobrodošli u 7. epizodu Pojačala, ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Bojan Leković. Bojan je osnivač KupujemProdajem, ali pre toga ima vrlo interesantnu profesionalnu karijeru. Danas ćemo pričati o tim nekim ostalim stvarima o kojima do sada nije previše govorio jer priču oko KupujemProdajem možete da pročitate na mnogo mesta. Ona jeste sjajna i inspirativna, ali zapravo nikada nije pričao o tome kako je došlo do toga da on stekne sva ta znanja i veštine koje su mu omogućile da na taj način organizuje jedan sistem, jer najveća stvar za sve nas spolja koji gledamo kako stvari funkcionišu, najimpresivnija stvar kod KupujemProdajem je koliko mnogo toga jedan mali tim uspeva da uradi na jako visokom nivou kvaliteta. Firme i sa nekoliko puta više ljudi ne uspevaju da ishendluju taj obim posla, da to urade na taj način i u tim rokovima i ne uspevaju da naprave atmosferu u kojoj su ljudi koji žele da rade, zadovoljni. Bojane hvala što si došao. Hajde da krenemo od nekog tvog backgrouda. U kom smeru si se obrazovao i šta je bio tvoj prvi profesionalni korak?

Bojan Leković: Možda je najbolje da kažem da sam u Nišu završio srenju školu Bora Stanković. Ja sam inače Nišlija, rođen i odrastao u Nišu. U to vreme je to bila prirodno-matematička, programerska gimnazija, tako da sam još kao klinja počeo da se bavim matematikom i programiranjem. Posle srednje, uspisao sam Elektronski fakultet u Nišu. On se ponosno zove elektronski zbog elektronske industrije nekad. Završio sam smer Telekomunikacije i 1997. godine sam diplomirao i ostao na fakultetu još par godina kao asistent. Istina, više za mikroračunare i elektroniku nego za telekomunikacije. Posle dve godine sam poželeo da radim doktorat opet iz oblasti telekomunikacije i zbog toga se vratio izvornom pozivu za koji sam se opredelio na početku studija, a to su telekomunikacije, odnosno, zapravo internet. To me je odvelo na doktorske studije u Holandiju u Delft, mali grad pored Haga koji ima jako dobar i poznat univerzitet za tehnologije. Istina, ja nisam znao da je niti dobar niti poznat, ali sticajem okolnosti se dogodilo da dobijem poziciju na tom fakultetu. Tamo sam proveo godinu i po dana. Nažalost, nisam završio ono što sam hteo. Krenuo sam da radim doktorat, ali nekako sam shvatio da biznis i uopšte, raditi u kompaniji, je nešto što me mnogo više interesuje od nauke i to nakon 4 godine i 2 univerziteta – Niš i Delft. S druge strane, dosta se naučilo za te 4 godine, tako da sam i srećan što se to desilo. Shvatio sam da je biznis ono što me interesuje i tada sam počeo da radim za Kraljevski holandski telekom (KPN) i to je bilo 2001. godine. To je trenutak kada sam baš ozbiljno počeo da se bavim telekomunikacijama. Do tada je bila teoretska priprema. Ti učiš kakav je to biznis tek u kompaniji.

Ivan Minić: Da li ti uopšte učiš kakav je to biznis ili se baviš samo tehnološkim aspektom koji je, naravno, interesantan svakom inženjeru, ali se ne baviš onim delom koji se tiče samog poslovanja. Nemaš previše dodira sa time, ili grešim?

Bojan Leković: Situacija je bila takva da sam od tog dana kada sam počeo da radim, dobro možda ne baš od tih prvih dana, ali nakon par meseci, su se tu dešavale neke stvari. Ja sam inicijalno počeo da radim u jednom delu koji se bavio ATM mrežom. To je mreža ili tehnologija koja garantuje kvalitet servisa klijentima, što internet tehnologiju u to vreme, pa ni danas, nisu bile u stanju. Tu sam kratko radio, ali sam uspeo da se malo bavim inženjerijom, odnosno praktikujem moje tehnološko znanje. Sticajem okolnosti, 2002. godine, relativno brzo sam prešao da radim za KPN Mobile to je mobile headquarters te kompanije i tu sam počeo da se bavim isključivo biznisom i shvatio da sam ja, kao telekom inženjer, jedan od retkih u tom delu. Bilo mi je čudno kako je to moguće da u telekom kompaniji, čak u jednom od najbitnijih delova, nema telekom inženjera, dok polako nisam shvatio da oni tamo nemaju šta da rade, odnosno da se tamo razvija biznis i da on nema veze sa tehnologijom direktno već indirektno. Tehnologija je u funkciji razvoja biznisa. Naravno, zgodno je bilo meni da znam šta sve tehnologija može da bih mogao da zamišljam šta mi možemo sa tim tehnologijama i servisima da nudimo našim korisnicima, ali je tu bilo puno aktivnosti koje se tiču isključivo biznisa. Kako ćeš da osmisliš neki servis, kako će to ljudi da percipiraju, šta će konkurenti uraditi, ko ti treba tu da bi ti to uspelo? Koje sve kockice je neophodno da se poslože da bi ti sve uspelo.

Ivan Minić: Na neki način u toj tvojoj novoj ulozi, ti dolaziš do toga da tebi tvoj inženerski background jako puno znači na nivou razumevanja kako šta funkcioniše, ali van toga nema baš neku preteranu primenu, osim možda načina razmišljanja koji dosta koristi u takvim situacijama. Analitičko razmišljanje i razumevanje kako funkcionišu procesi i sve ostalo, možeš da naučiš i u nekoj biznis školi, ali ne možeš da budeš dobar inženjer ako nemaš to predznanje.

Bojan Leković: Verovatno da je tako. Da budem iskren, u to vreme se nisam mnogo bavio time šta mi pomaže ili odmaže u tom poslu. Morao sam da plivam. Kompanija je u to vreme imala neverovatan izazov. S jedne strane ogroman dug… To je inače firma koja je u to vreme, kada sam ja počeo da radim, imala 30.000 ljudi, 15 milijardi evra promenta i 5 milijardi evra profit. Znači izuzetna kompanija u svakom smislu, ali izazov je bio 20 milijardi evra duga koji je bio vezan za kupovinu operatera u Nemačkoj, izgradnju operatera u Belgiji, kupovinu licenci za 3G u sve tri zemlje – Holandija, Nemačka, Belgija. Kompanija je tražila način da opravda tu ogromnu investiciju i ono što se desilo jeste da su našli jedinu kompaniju na svetu, u to vreme, koja je uspešno lansirala mobilni internet. To je bio japanski NTT DoCoMo. Ja sam imao tu sreću da uletim u ceo taj poduhvat u trenutku kada je moja kompanija sklopila ugovor o licenci sa NTT DoCoMo kompanijom da bi se taj prvi mobilni internet doveo u Evropu. Tako da smo mi faktički, i ja zbog sticaja okolnosti, počeli da gradimo jedan servis koji je zapravo bio prvi internet na mobilnom u Evropi. To je bilo 2002. godine. U to vreme su već bile tehnologije koje su omogućavale neke stvari. Međutim, niko u Evropi nije imao ekosistem koji je bio neophodan da bi ljudi mogli da uživaju taj servis. Šta je ekosistem? S jedne strane to su mobilni telefoni koji imaju softver koji je prvo koristan, zato što praktično predstavlja servise koje ljudi žele koriste, s druge strane je usabilan jer nije bilo baš lako u to vreme koristiti telefon. Bilo je puno ljudi koji nisu ni imali telefon, a s druge strane bilo je neophodno uraditi puno stvari u backendu ili u backofficu da bi se sve to desilo. Na kraju, u to vreme, smo imali veliki broj tzv content providera koji su emulirali internet jer mobilni telefoni u to vreme nisu imali izlaz na klasični internet. Ne znam da li se sećaš, u to vreme se pojavljivao WAP, pokušaj telekom industrije da napravi tehnološki napravi protokol koji bi trebalo da telefonima omogući da imaju ono što su desktop računari ili laptopovi imali na klasičnom internetu. Pa je čak bio i jezik WML koji je trebalo da zameni HTML, međutim, to nije uspevalo. Nigde u Evropi, iako su mobilni operateri imali u to vreme, imali mrežu koja je mogla da prenosi podatke, to je GPRS, a kasnije EDGE, niko nije imao ozbiljan servis. Ono što smo mi uradili, zahvaljujući Japancima, mi smo internet servise prebacili na mobilni telefon i tako se desio prvi HTML browser na telefonu u Evropi, pa polifoni ringtonovi. Mogućnost da imaš ljudski glas ili pesmu u telefonu. Pa smo imali prvi ekran u boji u Evropi, imali smo kontent providere koji su prodavali sličice – wallpapere ili ringtonove. Pa smo imali Java community, ljude koji su pravili igrice, pa prvi mail, to je bio push mail koji smo zvali iMail, na koji ste mogli da pošaljete klasičan mail sa interneta. Ti telefoni su imali sve one servise koje danas znamo kao internet servise, sa izuzetkom nekih koji su sada vrlo napredni tipa Skype ili Facebook, Kupujem Prodajem. U to vreme toga nije bilo i ljude je trebalo naviknuti na sve to. I ja sam sa kolegama, najpre mi iz Holandije, a zatim i sa kolegama iz drugih zemalja koji su se lagano pridruživali toj alijansi, radili na izgradnji tog sistema. To je trajalo nekih 4 godine, dok telefoni nisu postali dovoljno moćni i dok klasični softveri tipa browser koji je odjedanput se skupio i postao mali i lagan da može u bilo koji telefon da stane, dok oni nisu preuzeli ulogu i omogućili bilo kome da ima pristup internetu. To je bilo neophodno da se desi i jako sam sretan što imam taj period karijere jer sam mnogo naučio u tih 4 godine.

Ivan Minić: Verovali ili ne, moj prvi veći projekat je bio za jednog holandskog kontent providera. Radio sam dizajn za neke sajtove, nekoliko meseci sam proveo na tom projektu 2002. godine i bilo je to sjajno iskustvo. Pripremanje svog tog sadržaja u formatima koji su potrebni da bi mogli da se preuzimaju preko WAP-a, da bi mogli da se optimizuju dovoljno za sve uređaje itd. Nakon toga i neka moja priča ide u smeru da sam radio sa ljudima iz Opera softwera koji su izbacili Operu mini koja je omogućavala da mobilni uređaji koji nisu bili smartphonovi, da otvaraju sadržaj sa klasičnog HTML-a tako što su oni prežvakavali i pojednostavljivali stranicu i tako je servirali ljudima. Tako je i ovde počela da se širi priča o mobilnom internetu, tako što je Telenor uveo Telenor klik u okviru koga si dobijao browser u okviru koga si to mogao da konzumiraš. U kom trenutku ti shvataš da bi hteo da pokreneš nešto svoje i sa kojom idejom krećeš u pokretanje Kupujem Prodajem? Nećemo ići previše u detalje, ali kako se to desilo? Ti si u sistemu gde je vrlo izazovno, u periodu gde je ekspanzija svega, dakle ima mnogo posla, ali ti hoćeš da imaš i nešto svoje što može da raste paralelno sa svim tim.

Kako je pokrenut KupujemProdajem

Bojan Leković: Ne mogu da kažem da sam imao jedan trenutak. To je kod mene bio proces i bilo je sve na parčiće. Prvo, još dok sam bio na fakultetu sam maštao da ću imati svoj biznis, ali nisam razumeo to svoje maštanje. Nekako se nisam ophodio prema tom svom snu. Mislio sam, ok završiću fakultet i nisam se opterećivao šta ću da radim u životu. Sećam se da me je kolega u nekoj pauzi između časova – A šta ćemo mi posle fakulteta da radimo. Ja sam mu rekao – Telekom, pa radi. Bio sam pun optimizma i nisam bio svestan toga koliko sam bio daleko od onoga što ću ja u dalekoj budućnosti da radim. Onda sam imao situaciju… Sad pričamo o tim momentima koji su me doveli do toga da imam svoj biznis. Imao sam situaciju u Holandiji gde sam primetio na TV-u program za poslovne vesti. To mi je bilo jako interesantno, da slušaš o kompaniji, vesti sa berze, tehnološke vesti… Kada živiš u takvom društvu koje je HiTech, ti si toliko ozračen tim stvarima da ne možeš biti imun. Kod Holanđana je nacionalni hobi da gledaju novotarije i pokazujući interesovanje za te stvari, zapravo pospešuju i startup kulturu i inovacije. Posle sam otkrio i kod Japanaca to tako ide. Zapravo uspeh jedne nacije u tom smislu, poprilično zavisi od toga koliko je narod voljan da pravi iskorake, da proba i osvežava svoje potrebe. Onda, radeći u kompaniji, s obzirom na ozbiljnost posla koji sam shvatio tek kasnije nakon što sam počeo da radim za headquarters, dobio sam jako korisne treninge. Neke sam tražio sam, neke su smatrali da su mi potrebni. To mi je davalo podstrek i pomagalo da sklopim tu moju priču. A onda, u jednom trenutku, to je bilo još dok sam bio na univerzitetu i sređivao svoj novi život u Holandiji, čuo sam da postoji koristan sajt MarkPlatz koji je jako popularan u Holandiji. Brzo sam shvatio zašto. Zato što je to platforma koja je pomagala običnom čoveku da dođe do nečega što inače ne bi mogao da kupi. To je faktički holandski Kupujem Prodajem. To je bio naš uzor. Sem što sam se tom prilikom oduševio da tako nešto postoji i postao koristnik njihovih usluga, nisam radio ništa po tom pitanju. godine su prolazile dok nisam počeo sa mojim bratom Raletom počeo da intenzivno pričam, kad god bih došao na odmor u Srbiju, o raznim poslovnim šansama. On je čovek koji je izuzetno preduzetan i koji je uvek imao neke ideje i zamišljao da nešto radimo. Jednom prilikom sam mu kazao da je jako interesantno ono što imaju u Holandiji i da bi možda mogli da to uradimo jednog dana. Tek 2007. se desilo na jednom odmoru da smo prelomili. Nešto pre toga su mi se definitivno sklopile kockice da želim da imam svoj biznis. Radeći u Telekomu shvatio sam da, koliko je važan posao koji ti radiš i kolika si ti tamo zvezda, ti faktički nisi zvezda i nije to toliko bitno da bi te zadržali sutra ako se desi neka velika reorganizacija. Tako da sigurnosti nisam imao. A želeo sam da se bavim sopstvenim biznisom i gradim sigurnost sebi. Tako smo na tom odmoru, maja 2007. prelomili da se upustimo u tako nešto. Još jedan važan trenutak je bio to što je moja supruga, za vreme brainstorma koji smo imali na terasi našeg stana u Nišu, rekla – Što se ne bi zvao Kupujem Prodajem. To nam je ulilo poverenje da će to da uspe jer je bilo tako jednostavno ime i neobično. Obično su ljudi tražili u to vreme, pa čak i danas, neka neobična, čudna imena, ne bi li se izdvojili iz mase, a mi smo smatrali obrnuto, da ime biznisa treba da bude izuzetno jednostavno za običan narod, jer je ideja bila da mi običnom narodu pomognemo. Taj proces je kod mene trajao jako dugo i na parčiće i čekao sam da se sklope kocikice. Da budem iskren, tu je trebalo najviše hrabrosti. Ti si preduzetnik onda kada si spreman da uzmeš rizik. Sve ostalo ide iza toga.

Karijera u Holandiji

Ivan Minić: Što se imena tiče, ok KupujemProdajem prilično jasno objašnjava o čemu se radi. Ako takav pristup funkcioniše za General Electric ili General Motors ne vidim zašto ne bi i za KupujemProdajem. Stvar koju si pomenuo, a koja mislim da je važna, jeste to da, samim tim što si bio deo velikog sistema ozbiljne firme, sa ozbiljnom kulturom u zemlji koja ima, recimo, malo drugačiji pristup nego što je kod nas – ako pogledamo na šta se ljudi tamo fokusiraju i šta prate u medijima i ovde, možda nam je jasno zašto smo tu gde smo. Spomenuo si treninge. To je nešto što i ovde sada postaje relativno dostupno. Možda ne u svim firmama, ali postoji sada već na mnogo mesta prostor i da firme organizuju za zaposlene određene vrste obuka i usavršavanja, i da postoji za svakog zaposlenog budžet koji može da se preusmeri na neku obuku koju on želi. Šta je to bilo u tvom slučaju? Kada si skapirao da to stvarno ima nekog smisla, da si ti stvarno nešto naučio od tih ljudi za relativno kratko vreme?

Bojan Leković: Ja sam imao dosta problema kada sam počeo da živim u Holandiji. Ti problemi su vezani, pre svega, za nerazumevanje te kulture u koju sam upao. Zapravo, puno nekih ličnih frustracija i stvari koje sam poneo iz naše zemlje, pokušavao sam tamo da stavim na sto i da to bude tako. Međutim, kada si ti jedan od mnogo i kad, zapravo, u toj zemlji nemaju osećaj da si ti gost, ne tretiraju te kao gosta, onda imaš problem zato što moraš što pre da se prilagodiš. Zato, jedan od najbitnijih kurseva koje sam imao, koji mi je mnogo pomogao u životu, je kurs vezan za menadžment kulturnih razlika. Pošto smo radili sa Japancima, kasnije Špancima, Grcima, Francuzima spolja, a interno sa Belgijancima, Nemcima i Holanđanima, kompanija je shvatila da moramo što pre da idemo na kurs za menadžment kulturnih razlika. U nekom holandskom selu, u nekom mini zamku, nas dvadesetak je par dana učilo od jedne Kineskinje koja je dugo živela u Holandiji. To je zapravo bila konsalting kompanija koja je specijalizovana da, kompanijama koje su ili akvivirale neku drugu ili rade sa nekom kompanijom iz inostranstva, pomogunu u tome da se razume ta druga kultura. Ne samo kultura u etničkom smislu, nego i kultura u kompanijskom smislu. Tada sam naučio da ono što je zajedničko za sve ljude je ljudska priroda, a da omotač preko toga je kultura. Znači, ljudska priroda je, manje više, univerzalna, globalna. I možda bi tu rekao čak i da su i vrednosti i karakter kod čoveka, ali kultura je ono što odvaja i pravi razliku. Prost primer, to mi je brzo palo u oči kod Holanđana, poverenje koje imaju jedan prema drugom. Čak mi se činilo da je to do naivnosti veliko poverenje. Kad se neko javi da je bolestan pa ostane par dana ili malo duže. Kod nas bi tražili doznake, tražili bi izveštaj od doktora, to u Holandiji nije slučaj. Tamo se veruje čoveku. Sećam se slučaja kada je jedan strani menadžer tražio dokaz od radnika da je bolestan. Taj čovek je otišao kod doktora, kućnog lekara, koji se zaprepastio i napisao na papiru poruku menadžeru – Morate naučiti da verujete svom radniku, u potpisu doktor. To je vrlo interesantna poruka i lekcija vezano za kulturne razlike. Tu sam naučio da neke kulture vreme doživljavaju sekvencijalno, a neke sinhrono. Pa onda, da neke kulture stvari svrstavaju u privatni domen, a neke druge, te iste stvari u javni domen. Primer. Recimo ideja u našoj srpskoj kulturi je deo ličnog domena. Kad dovoljno ispečeš, ti onda kažeš. To su nas učili u školi – Ispeci pa reci. Znači, ideja je kao dete. Kad se rodi pa očekuješ da ga svi neguju i imaju respekta prema tome. Međutim, u holandskoj kulturi ideja je deo javnog domena. Svako ima pravo na ideju, svako može da kritikuje ideju, čak i onaj ko nema pojma o tome se oseća pozvanim. Vrlo je čak neneormalno tamo sprečavati ljude koji možda nisu kvalifikovani, da o nečemu pričaju jer oni imamu pravo da pričaju. Trebalo mi je vremena da se naviknem na te stvari, a kursevi su pomogli mnogo. Bilo je i dosta kurseva koji su vezani za menadžment inače, čak i nekih tipa stres menadžment u vreme kada nisam ni razumeo šta je stres jer sam se bavio preživljavanjem. To je neka druga kategorija stresa i ono što su oni smatrali stresom, meni nije ličilo na stres. Nisu samo kursevi Ivane, tu i treninzi, nego sve ono što ti, ako si radoznao, radeći u jednoj ogromnoj kompaniji, mogao da primetiš i pitaš nekoga. Svaki kolega je bio izvor znanja. Samo je trebalo da sedneš, razmisliš o tome i da pitaš. Svi su bili jako welcoming, svi su hteli da objašnjavaju. Jedna od prvih stvari koja mi je pala u oči u tako jednoj velikoj kompaniji kao što je KPN – zanimanje proces menadžer. Šta je to? Proces menadžer ovo, proces menadžer ono, proces dizajner… Dok nisam shvatio da je Telekom jedna velika procesna kompanija. Da ti imaš jako puno, imaš milionski customer base, imaš jako puno ljudi i da ti ljudi prvo kad rade, a oni ne rade u fabrikama, odnosno ne rade u nekim radionicama gde postoji proizvodna traka, ti moraš da imaš radni proces kao jednu virtuelnu proizvodnu traku da bi taj čovek koji radi u takvoj kompaniji, znao šta treba da radi i da bi na kraju tog procesa ili radnog poduhvata, gde je uključeno puno ljudi, se desio neki rezultat koji ima odgovarajući kvalitet. Ili recimo proces koji obezbeđuje da ta milionska korisnička baza dobije nešto, i to dobije na vreme, dobije kvalitetno. Naravno znajući da u jednoj telekom kompaniji postoji puno, na stotine, IT sistema, i da ti šta god hoćeš da uradiš, moraš da imaš solidan proces kako se to radi unutar kompanije da bi svi ti IT sistemi bili na adekvatan način modifikovani i povezani i da bi klijent na kraju dobio ono što je očekivao da će da dobije. Tu shvatiš da je razlika između velikog biznisa i malog biznisa upravo u toj snazi organizacije i tim procesima. Ono što je lep primer – Heineken i pivo. Pivo može danas da napravi bilo ko, zar ne. Međutim, da napravi pivo koje se prodaje u milionima hektolitara svuda po svetu i da to bude svuda istog ukusa, bez obzira na to da li je sunce grejalo ili nije, da li je ječam dobro rodio ili ne, da to uvek bude isto i da taj osećaj kako je to zapravo, bude vezano za brend Heineken, e to je nešto fenomenalno, to su procesi unutar kompanije.

Ivan Minić: Posebno zanimljiv momenat, kad već pominješ Heineken, pre 7-8 godina sam pisao tekst o tome jer sam naišao na neke vrlo interesantne informacije, to je da Heineken je postao najveći brend piva na svetu tako što nikome nije prvi izbor. Svako bira neko drugo pivo kao prvi izbor, ali je Heineken svima drugi izbor. I ako si celom svetu drugi izbor, bilo da je u pitanju Teksas, Kolorado, Štajerska, Japan, nije uopšte bitno, jednostavno previše je veliko i previše ima mesta za drugu poziciju na Google-u i ne možeš da izgubiš. Naravno, postoje i ljudi koji ciljano piju Heineken, ali kada te pitaju koje ti je omiljeno pivo, uvek je to ili neko lokalno pivo, ili je neko koje slovi za kvalitetnije ili neko kraft, ali kada nema tog, a ima Heinekena, niko nema ništa protiv njega. Niko nema argument zašto ne bi trebalo da ga proba. Jedna od stvari koja je, takođe, prilično kompleksna, u tom trenutku si u industriji koja, pored toga što ima veliki broj korisnika i ima upliv raznih novih tehnologija, ima i taj momenat da se tehnologije prilično brzo smenjuju, da ti imaš korisnike koji su ekstremno zahtevni u smislu – ja hoću nešto novo, ali dok ne dobijem to hoću da mi radi ovo staro. I ja sad treba da nađem način da tebi omogućim da nemaš tranziciju koja je bolna i komplikovana. Kada pričamo o softverskim kompanijama, te stvari jesu kompleksne, ali uvek imaš nekakvo rešenje koje možeš da testiraš na nekoj maloj skali, vidiš da li funkcioniše. Relativno brzo možeš da to pustiš svuda, probaš, pa i ako ne radi brzo vratiš na staro. Ovde pričamo o nečemu što je kompleksnije. Postoji neki hardver i gomila stvari koje se tu dešavaju. Da li si imao prilike da prolaziš kroz neki takav proces jer danas, 15 godina kasnije, imaš tu situaciju sa svojim biznisom? Imaš jako veliku bazu korisnika, vrlo kompleksan sistem koji mora da radi brzo, pouzdano itd, a gde se opet očekuju stalno neke inovacije koje nije baš lako ispropagirati svuda na vreme i na pravi način.

Bojan Leković: Kako ne. To je veliki izazov. Postoji puno stvari koje se dešavaju iza kulisa da bi sve to postojalo, da bi se održavalo, mora jako puno da se radi. Evo jedan primer. Pomenuo si tehnologije i njihovu smenjivost. Imao sam jednog, nije kolega, ali partner iz partnerske kompanije u to vreme Freescale semiconductors ili Motorola semiconductors koju je kasnije kupio Free scale ili obrnuto, sve jedno. Sećam se da mi je pričao jednom prilikom… Pošto sam ja imao u sklopu svojih poslovnih aktivnosti razgovore sa svim tehnološkim kompanijama na svetu koje su bile od značaja za mobilni ekosistem, za mobline telefone, chipset, fabrikanti, sve do softver proizvođača. I sad on mi je rekao jednom prilikom, s obzirom da je njihova kompanija specijalizovana, pored čipova za telefone, da rade čipove i za autoindustriju, kaže imaju veliki izazov jer je tu tehnološki life cycle mnogo kraći od produkt life cyclea. Kada neko kupi vaš proizvod prvi put, pa sve dok postoje oni koji će kupovati vaš proizvod, vi ga proizvodite i služite tržište i to vreme se zove product life cycle. Međutim, da bi pravili proizvod, morate da imate tehnološku osnovu, e ta tehnologija može da se menja tokom vremena i da jedna dođe, zameni drugu i da se desi treća itd. To ove krajnje korisnike apsolutno ne interesuje. Ono što oni vide je proizvod, njegovo pakovanje, njegova funkcionalnost ili ergonomija, cena i to je to. Da li ćete vi izborom tehnologije biti efikasniji od konkurenta u poslovnom smislu ili će to na neki drugi način vama doneti prednost, to korisnika ne interesuje. Vi morate nezavisno od njegovih želja da radite nešto unutar kompanije ne bi li bili efikasni, bili u korak s vremenom jer ukoliko tehnologija koju koristite za proizvodnju više nema podršku, vi imate problem. Tako da to, ako uzmeš jedan Telekom, to je tako komplikovano. Kao što si spomenuo, tu imaš hardver, imaš mrežu u kojoj postoje vrlo bitne komponente koje imaju dodira sa puno servera na kojima ima puno softvera. Pomenuo sam više stotina IT sistema. Sećam se KPN Mobile u kome sam radio, u jednom trenutku je imao prko 800 različitih IT sistema koji su morali zajedno da nešto rade i koje je trebalo osvežavati. Sam proces zamene, odnosno refresha da ne bi ispao, kako se to kaže, period održavanja je posao za sebe, a da to nikakve veze nema sa krajnjim korisnikom niti donosi neki benefit firmi. Na stranu to što vi želite inovacije i unapređenja da bi nešto radilo brže i efikasnije. Da bi umesto jednog data centra imali jedan deo data centra. To sve je vrlo komplikovan posao. Povezati sve te interese nije lako, a da kvalitet ne trpi i da niko tu ništa ne primećuje.

Ivan Minić: Ili da makar ne primećuju krajnji korisnici.

Bojan Leković: Interesantan primer. Imao sam projekat mobile TV, to je bio prvi mobilni TV u Evropi koji se bazirao na broadcast tehnologiji DVBH se zvala tehnologija. Holandija je imala, s obzirom na svoju konfiguraciju kao ravna zemlja, jednu prirodnu pogodnost koju je moja kompanija iskoristila, da postoji samo jedan broadcast operater koga je kupila kompanija i s obzirom da je KPN u to vreme bio pružaoc TV usluga, bilo je zgodno bundlovati klasičan TV prijemnik sa TV prijemom na telefonu, a da to ne bude striming nego da bude striming preko broadcast tehnologije. Ja sam vodio taj projekat sa strane mobilnih telefona i izazov je bio da se nađu, u to vreme smo to zvali A brand supliers, da ih imamo najmanje 3 jer je to bilo dovoljno za lansiranje servisa. To uopšte nije bilo lako. Obezbediti da Samsung, LG i Nokia u isto vreme naprave podršku za taj broadcast TV i to samo za jedno tržište.

Ivan Minić: To je podrazumevalo hardversku izmenu na uređaju?

Bojan Leković: Kako ne. Telefoni su imali resiver na sebi i morali su da imaju antenu koja je bila ekterna i to je bilo prilično cool. Zamisli sada jedan moderan telefon gde, da bi imao TV prijem moraš da tu antenicu izvučeš.

Ivan Minić: Kada si tržište kao što je Holandija, koje možda nije preveliko, ali je moćno i vredno, možeš da tražiš od proizvođača da naprave uređaj samo za tebe. Možda će ga oni plasirati još negde, ali ga ciljano prave za tebe i znaju koja količina jedinica će biti prodata i mogu sebi da naprave smislenu matematiku.

Bojan Leković: Tako se obično i dešava. Velike tehnološke kompanije obično imaju leading customers, klijente koji su iz nekog razloga ispred drugih, bilo zbog snage svog tržišta bilo zbog inovativnosti tih customera. Onda oni pomognu, naravno nije to ništa besplatno, ali jeste vrlo neobično, da bi oni sami naučili u anticipaciji da će ostatak tržišta da prati. U ovom slučaju se to, nažalost nije desilo. U Evropi je nastupila beznadežna diskusija vezano za standardizaciju televizije na mobilnom telefonu. Na kraju use case koji nije postojao jer ljudi nisu bili spremni da TV gledaju tek tako. Želeli su da bude on demand, pa je to propalo kao komercijalni servis. Ipak, vrlo interesantno iskustvo i situacija gde Samsung i LG šalju timove u Holandiju ne bi li radili razvoj on the spot. I to smo i radili. Ti telefoni nisu imali samo softver već i hardver koji je bio neobičan u odnosu na ostatak sveta. Radeći na takvim projektima sam shvatio koliko je to sve i opasno u suštini. Dosta tih projekata je završavalo kao fail. Tu sam shvatio da čovek kada ima, kao ja, svoj biznis, mora da bude jako oprezan sa tim stvarima, šta će raditi, šta neće, šta ima smisla, šta ne, trenutak u kome će se to desiti je jako bitan. Ako kreneš prerano onda moraš jako dugačak dah da imaš, ako si zakasnio onda je neko drugi već krenuo, tako da je timing jako bitan i vrlo pažljiv izbor šta ćeš raditi. Možda je tu čak bitnije šta ćeš raditi nego kako ćeš raditi. To su neka iskustva koja sam poneo radeći na takvim projektima u velikoj kompaniji.

Ivan Minić: Gledajući i čitajući šta su radili neki od velikih umova, neke velike kompanije, često dolazi do toga da taj prvi uređaj koji je bio breakthrough nije napravio nikakav komercijalni rezultat, ali je poslužio kao inspiracija i proof of concept za neki drugi uređaj. Ako je taj drugi uređaj došao iz iste kompanije onda se ona možda i izvukla u tom procesu, ali ako je poslužio nekom drugom da napravi nešto, onda to može da bude prilično veliki problem. Telekom u kome si radio je dovoljno veliki da može da rizikuje tako neke stvari i da ne ugrozi previše svoje poslovanje. Da i mora da rizikuje u tim situacijama. Ali kada si mali svaki rizik može da znači kraj, ako je neodmeren na pravi način.

Bojan Leković: Potpuno si u pravu.

Kada je KupujemProdajem postao pravi biznis

Ivan Minić: Kada smo kod odmeravanja rizika i gledanja šta i kako, preskačemo onaj deo priče oko Kupujem Prodajem koji podrazumeva nastanak, inicijalni razvoj i dolazimo do toga kada KupujemProdajem postaje pravi, smislen biznis. Kako je to izgledalo i kako je izgledao trenutak kada si odlučio – bez obzira na to što živim u Holandiji, a biznis je ovde, želim da to bude primarno ono čime ću se baviti, ne i jedino, ali neću imati drugi full time posao, hoću ovo da radim i ostaću u sferi onoga što me zanima? Kako je izgledao prvi profesionalno angažovan čovek u Kupujem Prodajem, kako je došlo do toga?

Bojan Leković: To je bio Rale. On kao iskonski i autentični preduzetnik je odmah rekao – Evo ja ću da se bacim na posao. Da budem iskren, čovek je radio godinama za minimalnu platu. Ništa nije bilo teško u to vreme. Naši počeci su bili ekstemno lean, lean startup i knjiga je mogla da se piše po nama. Delujem prepotentno ali toliko smo bili skromni u svemu. Pet godina je trebalo da se desi da bi imali prve redovne sastanke, da imamo prvi office. Radili smo svi kako je ko mogao. Naravno, best effort, najbolje što smo mogli da damo davali smo. Ja sam imao posao, radio sam u Telekomu u to vreme kada smo pokrenuli Kupujem Prodajem, jer ti ne znaš da li će to ikada biti dovoljno da se tome u potpunosti posvetiš, a u Holandiji sam izgradio život, a tamo cena života je mnogo veća nego u Srbiji. Nas četvorica smo se svi trudili da damo koliko možemo, ali je on bio jedini koji je bio full time. Posle 5 godina, meni se inače posao u KPN završio krajem 2011. i još dve godine sam bio biznis konsultant u Holandiji za male kompanije. Pomagao sam im da naprave novu strategiju ili da naprave biznis plan za neki novi projekat, za neki novi biznis pošto to nije lako kad si mala firma i stalno se baviš operativnim stvarima. Tek zadnjih 5 godina sam ja potpuno posvećen Kupujem Prodajem jer je toliko narastao da je bila šteta da ja moje vreme koje nije bilo ni jeftino tada, ali sam shvatio, šteta da ga dajem ili usmeravam na tuđi biznis kad sam već znao da će to da kreira mnogo veću vrednost na ovoj strani. Ima tu još jedna bitna stvar, to možda ljudi ne znaju koji žive ovde, mi koji živimo u inostranstvu, ja preko 19 godina živim u Holandiji, znači svi naši ljudi u inostranstvu gledaju šta se ovde dešava i sanjaju da imaju nešto, da pomognu nekom svom, da nam društvo bude bolje. Postoji velika želja naše dijaspore da se pomogne. Iskreno, mislim da dosta ljudi mašta da se vrati. Ali treba se vratiti sa nečim ili u nešto. Ono što sam znao, ako bih se vraćao, trebalo bi da imam neki posao. Situacija moja lična se promenila do te mere da nemam više osećaj da živim negde. Sada sam građanin Evrope ili sveta. Relativno često sam u Beogradu, preko Skypa sam svaki dan u Srbiji ili preko Hangouta. U tom smislu nemam više osećaj da živim u Holandiji. Ali, ta moja želja da društvu vratim je mnogo pomogla. Društvu koje je platilo moju školu i osnovnu i srednju i fakultet. To je jedan od razloga što sam odlučio da se bavim biznisom iz Holandije u Srbiji što je neobično. Obično ljudi gledaju da nešto odavde rade spolja, a ja sam malo okrenuo stvari.

Ivan Minić: Vi ste krenuli kao jedan od retkih servisa ovde kojima klasično display oglašavanje nije bio primarni izvor prihoda. Odnosno, problem sa oglašavanjem kao biznis modelom je što oglašavanje nestabilno, naročito ovde i bez obzira na to koliko si veliki, ne možeš da se osloniš 100% na taj novac. Možeš da računaš sa time – da to je sjajan bonus, sve je to u redu, ali mora da postoji nešto drugo iza čega će zapravo da postoji nekakav stabilan priliv, nešto što je predvidivo, nešto što, na neki način, zavisi od toga šta si ti uradio. Ako si radio posao dobro da bude prihod veći, što kod oglašavanja ne mora da znači ništa, nažalost. Kako ste vi postavili biznis model? Šta je bila ideja onog trenutka kada ste rekli – ovo sada funkcioniše, nije više tako malo, poveliko je, šta bi mi mogli da uradimo da od toga napravimo biznis?

Bojan Leković: Inicijalni biznis model je bio pogrešno postavljen. On se upravo bazirao na display oglašavanju i to je jedna od par grešaka u biznis planu koje sam napravio kada smo krenuli sa time. Međutim, ono što je dobra stvar, ja sam investirao svesno. Nama nije bilo za cilj da mi izađemo u tom periodu da budemo pozitivni. Mi smo toliko verovali u koncept i u budućnost i Srbije kao informacionog društva i da će ovde svako imati telefon sa kamerom, što nije baš bilo, ako pričaš sa običnim ljudima, te 2007. godine, baš blizu. Jednostavno, nije bilo strašno, po meni, to što smo napravili tu grešku u startu, da smo se oslonili na olgašavanje, a nismo, da budem iskren, u to vreme ništa ni mogli dok ne izgradiš brend, dok to ne počne da bude ozbiljno i veliko. Onda smo shvatili, pošto smo dobijali puno zahteva od korisnika, da oni žele preferenceneki. Postoje korisnici koji koriste naše usluge besplatno i osnovna usluga je besplatna za sve, ali postoje i oni koji kažu – ja bih da budem ispred ili malo drugačiji od drugih. I brzo smo shvatili da je to zamena za display oglašavanje. Naravno i tu je bilo interesantnih situacija i pivota. Recimo te prve usluge smo počeli da naplaćujemo SMS-om. Pa je taj SMS bio jako skup i rigidan jer je imao cenovne nivoe, pa smo shvatili da moramo da razvijemo naš sistem. Nazvali smo to KP prepaid koji bi podesćao na prepaid u moblinoj telefoniji gde bi ljudi plaćali unapred, odnosno kreditirali tu vrstu oglašavanja. Tu smo shvatili koje usluge piju vodu. Neke smo izbacili, pa su neko vreme trajali pa smo shvatili da nisu dobre i gasili ih, neke smo dodavali. Sada imamo prilično jednostavan sistem koji je izuzetno efikasan. Recimo, nama je sada, s obzirom na veličinu i značaj KupujemProdajem, Facebook konkurent u suštini, Facebook i Google jer oni nude nešto slično svojim korisnicima. Mi imamo u sistemu 20.000 preduzetnika i ti želiš da se ti ljudi oglašavaju kod tebe, a ne na Facebooku ili Google-u i da budeš jednostavniji i povoljniji od njih. Tu smo se potpuno fokusirali, zadnjih godina, na tu stranu eksploatacija, ali i faktički da Kupujem Prodajem kao jedna marketing mašinerija bude vrlo efikasan i sa korisničke strane, što se tiče ovih procesa koje sam pominjao – da bude relativno brz, što nije baš jednostavno. Ako znaš da smo u januaru imali preko 330 miliona otvorenih strana, tu treba jedna velika infrastruktura da pogoni, odnosno da izbacuje te stranice korisnicima i da svako ima da to radi jako dobro.

Ivan Minić: Jedna od posebno važnih stvari je i support koji je uvek izazov na toj skali. Na kraju dana tim supportom najčešće mora da se bavi neki čovek negde. Kako vi uspevate sa relativno malim brojem ljudi, da opslužite tu količinu korisnika, tu količinu oglasa i tu količinu svakodnevnih problema koji se dešavaju? Jer logično je da postoje problemi na 2 miliona oglasa.

Bojan Leković: Kako ne. Evo ja sam jutros doleteo iz Amsterdama i kad god sedam u avion se setim da 2-3 padne na nekoliko miliona letova. Ustvari 1 padne na 3 ili 4 miliona. Tako da ako ti se desi da svakog meseca imaš preko 2 miliona novih oglasa onda je normalno da će da ti se desi da imaš i oglase koje neželiš da imaš i da imaš SPAM i pogrešno kategorizovanih oglasa i da ima stvari koje ne želiš uopšte da vidiš. Tako da, da bi sistem funkcionisao uspešno neophodno je da imaš, opet, pravila koja će ljudi da poštuju, i to su opet radne procedure vezano za sve te događaje koji su faktički nemili i koji mogu da se dese u jednom tako velikom sistemu. KupujemProdajem je zbog svoje veličine ogledalo društva. Ono što se dešava u našem društvu može da se desi i kod nas. Mi imamo jedan tim koga interno zovemo ekosistem quality team koji je zadužen za i donošenje tih procedura, ali i za sprovođenje tih procedura vezano za korisnička ponašanja. Tako da se trudimo da, spolja gledano, ogromna većina korisnika, a nemoguće je da to bude 100% tako, 100% vodonepropustan sistem, da ogromna većina korisnika nema nikakav problem, da sve prolazi glatko, da znaju kako da koriste uslugu, da kada imaju problem i kada se jave dobiju relativno brzo feedback. To smo postigli tako što su ljudi prilično se trenirali za taj posao i tako što smo analizirali te radne procedure koje treba da pomognu efikasnost. Na kraju da budem iskren, i tako što smo dosta stvari automatizovali.

Ivan Minić: Kad kažeš automatizovali, na šta konkretno misliš? Kapiram da je poenta u tome da moraš da osluškuješ korisnike i vidiš na koje se stvari najčešće žale. Stvari na koje se najčešće žale verovatno u nekom obliku, možeš da automatizuješ, ali ovde ima mnogo stvari i mnogo različitih scenarija koji mogu da se dese.

Bojan Leković: Automatizujemo ono što je slično i što se često dešava i to nije mali broj. Daću ti primer. Kada staviš oglas u pogrešnu kategoriju ili grupu to možeš slučajno da uradiš ili namerno da bi imao koristi od toga što neka druga grupa ima mnogo veći saobraćaj. Vrlo je verovatno da će to neko primetiti. Postoji puno korisnika koji faktički pomažu očuvanje kvaliteta eko sistema tako što prijavljuju stvari. Tih prijava ima jako puno. Konkretno kada je u pitanju pogrešna kategorizacija, prvo gledam softver koji smo razvili u saradnji sa partnerskom kompanijom NIR iz Niša, koji nam pomaže da takav oglas automatski reklasifikujemo. To radi softver, ranije je radio čovek, a sada više ne. Kada unosiš oglas, postoji sistem koji kontroliše da li si uneo nešto što ne bi smeo, to takođe radi softver. Naši ljudi stalno pomažu taj sistem, stalno ga uče, dodaju nove stvari koje bi faktički trebalo da spreče nenželjeno ponašanje. Tu ima, naravno, i nekih grešaka. Neki put se zeznemo u proceni. Recimo postoji algoritam koji detektnuje da li čovek pristupa sistemu ili ne. On ima svoj način rada i neki put, ako je neko malo brži sa prstima, pitaće ga sistem da li si čovek ili si mašina, što se ne dešava često, ali onda se javi čovek jer je zbunjen. Postoji sistem koji gleda da li si fer korisnik, mi to zovemo fer use policer, policajac za fer korišćenje. Jer nije ideja da nešto što se nudi besplatno neko koristi mnogo više i češće nego neko ko je običan korisnik ili neko ko plaća. To isto radi algoritam. Čak smo imali interesantne situacije da se javljaju ljudi jako besni jer misle da to čovek blokira ili ih penalizuje. Imamo sistem upozoravanja sa porukama koje su iz naše baze gde administrator ne mora da kuca nego automatski izabere vrstu poruke, s obzirom na vrstu problema. Tako da ima jako puno interesantnih pravila koja smo uspeli da u potpunosti automatizujemo, neke delimično, a neke su i dalje ručne. Recimo pregled ocene kada dobije neko negativan review to ide administratoru na sud. I tu opet imamo neka pravila. S obzirom da ti ne učestvuješ u trgovini između ljudi i ne znaš šta se tu desilo, ti ljudi koji to rade moraju da imaju predefinisan set smernica kako, u kakvoj situaciji. I to je, Ivane, trebalo više godina da se ta staza utaba. Ja lično sam, pošto znam koliko je to bilo bitno, se bavio tom podrškom godinama ne bi li, zajedno sa kolegama, zajedno učestvovao u definisanju svih tih pravila.

Vođenje firme iz inostranstva

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je meni fascinantna kod KupujemProdajem je, koliko ste i dana danas vi mala firma, i sa druge strane, i sam sam u IT i radim remote, doduše u okviru iste zemlje, sa kolegama razne stvari, nema baš mnogo primera uspešnih vođenja firme iz drugih zemalja, a da to funkcioniše na pravi način i da ti zapravo – ok postoji tim koji se time bavi, ali da prosto to sve zajedno funkcioniše, da ste vi, bez obzira na razliku od nekoliko hiljada kilometara, ipak deo iste firme.

Koliko ljudi ima zaposleno sada u KupujemProdajem?

Bojan Leković: 20. Sad možda jedan manje ili više jer ovih dana imamo nekoliko otvorenih pozicija, tako da ja uvek imam problem da prebrojim, ali dvadesetak otprilike i imamo nešto eksternih saradnika preko toga.

Ivan Minić: Kažeš relativno često si ovde, ali nije to baš toliko često. Kako uspevate da funkcionišete na daljinu?

Bojan Leković: Kao generali u bici. Kad ratuješ imaš front tamo negde, nije baš da sediš u rovu sa vojnicima, nego si negde na isturenom mestu u štabu i sklapaš kockice na osnovu informacija koje dobiješ. Vođenje biznisa je, pre svega, misaona stvar. Znači, nije baš da, nije baš da moraš da budeš negde da bi te kockice sklopio. S jednim izuzetkom, a to je interna organizacija firme. Skoro sam gledao jedan jako interesantan video klip – Idealni menadžer od Isaka Adizesa. U drugom delu Idelani menadžer 2, on kaže: Uspeh jedne firme je funkcija odnosa spoljne integracije i unutrašnje dezintegracije. E spoljna integracija je ono čime smo se dosta bavili prvih 5,6,7 godina pa i danas, a to je koliko ono što mi pružamo zapravo dobro rešava potrebe ili probleme korisnika. Ovo drugo, unutrašnja dezintegracija je zapravo unutrašnja organizacija firme. E to zahteva da budeš češće. Ako bi se bavio samo proizvodom i razvojem internet portala, ne bi ni morao da dolazim, sve bi moglo da bude komtno preko Skypa i Hangouta. Ali, s obzirom da je 20 ljudi koji rade u našoj kompaniji koja je vrlo specifična da ima nacionalni footprint i nacionalni značaj s jedne strane, a s druge strane imamo relativno mali tim. Znači, imamo vrlo veliki, na našu sreću, i jak internet brend, nacionalni, s druge strane mali tim ljudi. Ti ljudi moraju da budu specifično organizovani, specifično odabrani i da imaju, da kažem, sklonosti i sposobnosti da rade više različitih stvari. Mi to zovemo kao švajcarski nož da bude svaki od njih. Naravno, to nije lako. Kada tako nešto hoćeš da organizuješ, dešavaju se i problemi, naravno, konflikti koji su zdravi i koji treba da postoje u svakoj firmi, pogotovu ako su konstruktivni, koje je neki put zgodno rešavati ako si ovde. Kad ja dođem ovde obično su u pitanju neke organizacione stvari. Evo imaćemo strategy update. Jednom u kvartalu ja kolegama otvoreno pričam o tome gde smo sa planovima i to na nivou svakog tima. Šta je ideja, šta bi hteli, ljudi mogu da pitaju. Trudimo se da imamo tu otvorenost i da je svima jasno čime se bavimo. U tom smislu je neophodno, mnogo je zgodnije ako si tu nego ako si duh neki iz Skypa ili iz laptopa.

Ivan Minić: Da li misliš da postoji i prednost toga što nisi sve vreme u priči već možeš sa distance da neke stvari bolje izvagaš i bolje vidiš i možda, onaj neki momenat kada nešto viđaš svaki dan i kad to vidiš sa neke distance, s vremena na vreme gde možeš da primetiš razlike, gde možeš da vidiš mnogo bolje neke stvari koje se interno dešavaju, nego da se to dešava i lagano menja, a ti si tu u centru sve vreme?

Bojan Leković: Siguran sam da je tako. Ima par prednosti, ali ima i mana. Inače, ne samo da sam ja u Holandiji. Mi imamo i tim u Nišu, pa imamo tim u Beogradu koji je do skora bio na dve lokacije. Pa smo imali kolegu koji je radio od kuće. Nas je bilo sa više lokacija, tako da tu je bilo izazova u tom smislu. Međutim, ima i prednosti. Za mene lično, prednosti ima nekoliko. Prvo, živeti u Holandiji, raditi u Srbiji, znači da možete da gledate okolo i da vidite šta se novo dešava, šta je u tom jednom jako modernom društvu, koje vrlo otvoreno ka novim tehnologijama i servisima, šta je interesantno. Često crpem inspiraciju iz Holandskog ambijenta. S druge strane dobar deo mog vremena je razmišljanje. Ne znam koliko bih imao vremena za razmišljanje ako bih radio iz Beograda zato što je naš mindset ovde prilično operativan. Ljudi bi stalno nešto da rade. Ja kažem – Ne, ne, prvo ćemo da razmišljamo, pa ćemo da planiramo, pa ćemo onda da radimo. Taj otklon koji imam jer živim u drugoj zemlji i kulturi gde se tako radi, je prilično pomogao da napravimo Kupujem Prodajem po ugledu na holandske kompanije. Mi smo holandsko-srpska firma jer je matična kompanija u Holandiji, ali faktički poslovanje kako smo organizovali u Srbiji, mnogo više podseća na holandsko nego li na srpsko.

Ivan Minić: Kada si mali i kada je taj tim mali, utreniran, efikasan, promene su uvek izazov. Izazov su i kad si veliki, ali kad si mali to je posebno teško. Hoću da te pitam, kako zapravo izgleda kod vas taj proces odlučivanja kod strateških stvari koje su važne. Primera radi, stvar koja je, verujem, dosta doprinela dobroj poziciji, bilo je uvođenje responsive sajta i uvođenje mobilne aplikacije o kojoj se dugo pričalo, pa je ona uvedena i reakcije su bile sjajne, ali se sve vreme provlačilo da bi bilo super kad bi to moglo malo brže i kad bi to moglo da se desi odmah i sve to ostalo što je nemoguće u realnosti. Kako izgleda to iz tvog ugla?

Bojan Leković: Komplikovano. Zato što ima puno imputa koje uzimaš sa raznih strana da bi procenio i trenutak i resurse. Prvo, ideje ne dolaze od mene nego od svih nas. Vrlo često dolaze od naših korisnika i KupujemProdajem je ovoliko uspešan zato što smo godinama ugrađivali ono što je najbolje za sve, a neke od tih stvari, ili čak dobar deo su predlagali naši korisnici. Kad ti gradiš nešto, ti moraš da uvek uzimaš u obzir i to sa čime ti raspolažeš, šta znaš, šta imaš i šta možeš u datom trenutku. Pomenuh front i ratovanje, to je vrlo slično. Kada imaš vojsku ti ne možeš da frontalno, ako je ta vojska mala, a treba da osvojih neku teritoriju, ne možeš da frontalno napadneš nego moraš da izabereš pravac napada. Sećaš se kad su nas napadali Austrougari, čak i oni su morali da biraju da li će gore preko Save ili preko Drine da bude. Jedino Hitler nije birao kada je išao na Sovjetski savez, on je sa tri strane krenuo jer je mogao. Znači, ti moraš da imaš jako dobar osećaj gde si ti sa resursima, koliko možeš, da bi se opredelio da ideš na neku stranu. Konkrento, kada je u pitanju mobile, procenili smo da je za nas mnogo bolje da prvo krenemo sa mobilnim sajtom nego sa aplikacijom zato što mobilni sajt bi svi dobili. Drugo, osnovi use caseovi koji su bitni u slučaju portala našeg tipa, platforme za oglašavanje, se sasvim lepo pokrivaju i mobilnim sajtom, te onaj koji je zbilja imao potebu, bi svoje potrebe rešio i sa mobilnim sajtom. Mobilna aplikacija je zgodna zato što nudi superiorno iskustvo korisničko, ali je vrlo zahtevna stvar. Trebalo nam je puno vremena da razvijemo moblnu aplikaciju. Delom i zbog toga što smo prvo hteli da vidimo kakav bi najbolji dizajn odgovarao na mobilnom telefonu kroz mobilni sajt, da tu naučimo i vidimo šta je dobro, a šta ne, i da tek onda mobilni sajt bude referenca za mobile app. Da smo uradili obrnuto imali bi veliki problem jer bi moblie app morali često da menjamo, a to nije baš lako. Razvoj za mobile app i za moblini sajt su potpuno različiti, to su različite tehnologije, na različit način se distribuira i tako. S druge strane, postoji aspekt troškova. Mobilni razvoj je skup razvoj. Inače, ne znam koliko ljudi znaju i ko su gledaocu podkasta, ali recimo da nisu svi baš iz IT. Trebaju ljudi da budu svestni da troškovi u našoj IT industriji se lagano približavaju troškovima koje imaju zapadne firme. I sad, ako si ti kompanija koja ima freemium poslovni model, kao mi, koja posluje na jednom tržištu koje nije baš mnogo veliko ni bogato, onda ti moraš, što bi rekao jedan moj prijatelj, do bola da budeš oprezan u tome koju ćeš bitku kada da vodiš. Primera radi, naš globalni roll model je Craigslist američki, to je broj 1 platforma u Americi i na svetu po veličini. Oni su, po mojoj proceni, uložili uporediv intelekstualni napor kao i mi da razviju svoj biznis. Znači, nije ono što smo mi uradili u Srbiji ništa slabije, što se tiče intelektualnog napora, od onoga što su oni uradili tamo. A ipak, kompanija ima benefit tržišta od 320 miliona ljudi i to izuzetno kupovno moćnih. I to je jedna od najboljih kompanija koje svet poznaje. U konkurenciji svih IT kompanija oni imaju daleko najbolji odnos prihoda po zaposlenom, globalno. Kad ti imaš situaciju da u Srbiji imaš relativno malo tržište, pa siromašno, pa mogućnost da svako malo nešto proba tu, malo tržište, hajde da probam možda će i meni da uspe, ti se faktički trudiš da zaštitiš tu svoju poziciju i kroz to što ćeš maksimalno da budeš povoljan korisnicima. Kada si maksimalno povoljan ti zapravo odlažeš trenutak inovacija do onda kada je zbilja neophodno da se dese. Znači nećeđ da ideš korak unapred kao što Holanđani rade sa mobile TV ili Japanci sa prvim internetom na mobilnom, nego čekaš da neko drugi nešto uradi pa da vidiš kakva su iskustva, pa da ti prođeš efikasnije i jeftinije. To je bio razlog što smo se odlučili na takav redosled koraka. A naravno, neki put je i iznuđen. Recimo, što se tiče samog trenutka kada će mobile da bude lansiran, na to je uticao i konkurent inostrani koji se vrlo agresivno reklamirao kod nas i koji je požurio naš proces inovacije jer smo hteli da ga sprečimo i to nam je uspelo. U tom smislu moraš jako oprezan da budeš kada biraš bitke. Ima jedan lep izraz engleski – Don’t overstretch to thin, nemoj da budeš tanak svuda. To može da bude jako opasno po biznis.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju bih te pitao za kraj, pošto smo pričali na tu temu nedavno i dosta nekih zanimljivih stvari razmenili i ideja, to je, mi se pre svega obraćamo malim preduzetnicima, onima koji ulaze u priču ili su ušli i predstoji im, u idealnom scenariju, nekakav rast u nekom smeru, sad koliki, kakav, individualno je za svakoga, ali to su situacije u kojima si, s jedne strane opterećen operativom do beskonačnosti, a sa druge tražiš prostor da rasteš. Da rasteš profesionalno, da se usavršavaš profesionalno. Trudimo se uvek da slušaocima i gledaocima damo neke predloge šta bi možda mogli da pročitaju, šta bi mogli da pogledaju. Ti si već pomenuo neke stvari, ali sada kada bih te pitao da nekome preporučiš nešto od čega treba da krene ili nešto što ti je u poslednje vreme bilo najinteresantnije, a može da rezonira sa našom publikom, šta bi to bilo?

Bojan Leković: Nije mi lako sad da dam jer mnogo zavisi od lične situacije. Mogu da kažem šta je mene mnogo inspirisalo. Mislim da sam kao srednjoškolac prvi put pročitao, a ukupno sam je 7 puta pričitao, knjigu Lee Iacocca. To je čovek koji je vodio Ford i posle Chrysler. Čitajući tu knjigu ja sam kroz njegove reči naučio šta je biznis. On je počeo 1948. kao inženjer mašinstva pa se brzo prebacio u marketing sektor Forda i izgradio karijeru, penjao se, i naravno kroz knjigu priča o tome kako se penjao sve do CEO Forda. Onda je dobio otkaz i uleteo u Chrysler koji je bio na ivici propasti i onda analizirao kako je ta kompanija došla dotle i sproveo plan za izbavljenje te kompanije. To mi je toliko fascinantno bilo da sam čitajući tu knjigu toliko puta, zavoleo knige i biografije poznatih ljudi. Meni lično su mnogo pomogle te knjige. Nema meni veće pomoći od iskustva nekog pametnog, mudrog čoveka koji je na kraju karijere zabeležio sve ono što je on iskusio i u knjizi ponudio svima na nauk.

Ivan Minić: Često kada pričamo o tome u ovim našim razgovorima, jedan od zaključaka je da vrlo verovatno naša iskustva neće nikoga sprečiti da napravi grešku koju mora da napravi, ali će barem znati da nije sam, da nije jedini kome se to dešava. Dokle god ustaneš nakon tog pada i dalje je sve ok. Bojane hvala ti što si bio naš gost. Nadam se da je ovo prvi, ali ne i poslednji put da budeš u našem podkastu.
Poštovani gledaoci i slušaoci hvala vam na izdvojenom vremenu i molim vas da, kao i do sada, u komentarima i putem maila i putem poruka na društvenim mrežama, pošaljete predloge, sugestije i vaše komentare i pomognete nam da budemo još bolji i predložite nam koga bi ste još voleli da čujete i na koje teme bi ste voleli da pričamo.

Bojan Leković: Hvala Ivane.