EP004: Vladimir Elesin

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobrodošli u 4. epizodu Pojačala. Ja sam Ivan Minić, a moj današnji gost je Vlada Elesin. Vlada je serijski preduzetnik i moj kolega iz IT. Zapravo Vlada je celu svoju karijeru proveo u IT a u jednom trenutku je odlučio da se okuša i u preduzetničkim vodama, pa je malo sedeo na dve stolice, eksperimentisao sa nekim zanimljivim projektima i danas smo tu da pričamo o njima. Mislim da je sjajan sagovornik i da treba da poslušate ceo podkast jer može da nam kaže kako zapravo razviti i uobličiti proizvod od ideje koju imate. Mnogo puta je to radio i kroz posao, mnogo puta je to radio kroz preduzetničke poduhvate, imao je i sjajne priče koje su se razvijale, došle do neke zrele faze, krenule i silaznom putanjom, imao je neke ideje koje su delovale kao veliki potencijal, a koje se nisu možda baš realizovale kako je zamislio. Ali, probao je jako puno toga u ne tako mnogo godina i ima zaista sjajno iskustvo koje može da podeli. 
Za početak, šta trenutno radiš?

Vladimir Elesin: Za početak, hvala na najavi baš je pompezna. Šta trenutno radim? Teško je to baš sabrati u rečenici, ali recimo da mi je osnovna trenutna delatnost IT i da se nalazim u jednoj IT kompaniji na poziciji koju je, opet, teško definisati, ali kao dizajn lead. Recimo da sam, u poslednje vreme, product owner i da se bavim projektima, razvojem i tako dalje. Sem toga, naravno, tu imamo svoje biznise, stvari koje smo, da kažem, mi zavrteli. To je Tegla’s o kome ćemo da pričamo, to je projektar Kiflica, projekat dečijih igraonica. Mimo svega toga, over the top je da sam ja suprug i otac i da je to u suštini glavna stvar od svega ovoga i to je od prilike to. Između ostalog, rad sa ljudima i tako dalje.

Ivan Minić: Mi smo se upoznali kroz tvoj projekat Tegla’s, odnosno salate u tegli koje si ti uobličio u brend Tegla’s koji je krenuo svoj život u Novom Sadu gde i ti živiš, ali se raširio i po još nekim gradovima u Srbiji, a sada i u Crnoj Gori. Ono što je meni bilo posebno interesantno kod Tegla’s je taj momenat da, zapravo, iako to nije nešto što, kad prosečan Srbin razmišlja o brzoj hrani, mu padne na pamet kao prva ideja, proizvod je bio jako uspešan, jako brzo se zavrteo, brend je bio jako prepoznatljiv veoma brzo i napravio je sjajan rezultat, postao održiv praktično odmah i vrlo prepoznatljiv. Kako je uopšte došlo do toga da pokreneš nešto tako?

Vladimir Elesin: To je neki razvojni put preduzetnika. Kako otprilike on izgleda je, da svi mi u nekom momentu dobijemo neku suludu ideju, pa još neku suludu ideju i tako se sulude ideje nižu ali osnovna razlika između ostatka na ideji i nečega da ti zaista uradiš po tom pitanju je taj, nazovi, preduzetnički duh. Da ti hoćeš da se malo pomeriš iz zone komfora, da pokušaš nešto drugačije. Mi smo surfujući internetom, po ko zna koji put to pričam, nabasali na taj članak, mislim da se zvao “Ideja koja je zadobila hiljade i hiljade zaposlenih” i tako dalje. I onda smo videli taj koncept salata u tegli. Nismo ni trebali da googlamo baš bog zna šta da bi shvatili da tako nešto ne postoji ovde i došla je ideja da probamo nešto da zavrtimo tu priču na neki nama svojstven način. Dosta je to sve, u startu, izgledalo i smešno i tužno. Bilo je tu svega jer dolazimo iz nekih apsolutnih sfera interesovanja i posla i bilo je hajde da probamo da nešto odradimo drugačije. Shvatili smo da bi trebalo da pratimo svoj instinkt. Bukvalno da radimo stvari koje bi smo želeli da neko drugi radi nama u smislu toga da napravim proizvod koji će biti potaman ljudima koji će biti njegovi konzumenti, a ne da pokušam, da se izrazim kao da srbujem u smislu, hajde ja samo nešto zavrtim, prodam, izvaram nekoga i gas. Zbog svega toga smatram da smo tu napravili prvi dobar izbor, a to je to što smo napravili tu našu ciljnu grupu, da smo pozicionirali brend, odnosno shvatili kako ćemo da ga pozicioniramo, da smo shvatili kome će taj brend biti namenjen, ko je naša ciljna grupa, kako ćemo da dođemo do njih, gde ćemo da otvorimo restoran, zbog čega tamo, zbog čega ćemo da uzmemo ovaj broj telefona, a ne onaj broj telefona… Baš smo išli do najsitnijih mogućih detalja. Jedna od stvari na koje sam ponosan jeste to što ja kao inženjer grafičkog dizajna nisam radio logotip za taj projekat nego ga je radio moj kolega koji je logotip dizajner, ja sam web dizajner tako da u osnovi – ono kao mehaničar, ali imaš i električara. Ja sam električar. Hoću da kažem, prosto posvetili smo se tom brendu na način do najsitnijih detalja i želeli smo da on dobro ispadne i da ta cela stvar bude prepoznatljiva i mislim da smo uspeli u tome.

Ivan Minić: Jedna stvar je uobličiti brend, jedna stvar je napraviti pripremu svega, ali to je živ proizvod i to je proizvodnja hrane i to sa sobom povlači razne stvari i razne komplikacije i komplikovane nabavke, standardizaciju samog proizvoda i kvaliteta sirovina itd. Kada se to radi na nekoj maloj skali to i nije toliko strašno, odnosno, nekako se svako prilagodi. Ali, kada je to krenulo relativno brzo je poraslo do nivoa da je zahtevalo malo ozbiljniju koordinaciju. Šta su te neke stvari koje su vam se dešavale u početku? Mislim da je ljudima jako važno da im prikažemo, pod uslovom da nešto kreću i da to ima šanse da bude uspešno, šta ih čeka u tom samom početku?

Vladimir Elesin: Sam početak je obično sveden na to da se mi vodimo željom, a s druge strane, da imamo usađen strah od neuspeha, od gubitka i svega toga. Onda taj strah i ta želja ka uspehu je nešto što se prepliće i stalno trčiš za jednim, trčiš za drugim. Ovaj pokušavaš da obuzaš, ovaj pokušavaš da pustiš da ide napred. Jako je veliki problem u startu jer, mnogi ljudi kada započinju neki biznis ne znaju u šta su se upustili, ne znaju sve detalje tog biznisa, ne znaju na koji način da krenu, kome da se obrate. Generalno, mislim da smo kao drutštvo više dovedeni u nivo da razmišljamo ok ko ovde može da mi pomogne, umesto da pogledamo kako da sami sebi pomognemo. Ima internet, pitaš Google, puno stvari on može da ti kaže.Jako je bitno da sagledaš realnu sliku, da budeš realan sa čim ulaziš i šta ti možeš da uradiš. To je druga neka stvar za koju smatram da je ovde jako veliki problem prosto mentaliteta ljudi – da se mi zalećemo jako puno. Ono kao, ajde sad ću ja da razvijem neki biznis od milion sa početnim ulaganjem od 100 evra. To ne ide. Mislim, ide u jednom od milion slučajeva, ali generalno ne ide. I kada se sve to postavi, ti trebaš praktično… Ta startna pozicija je jako teška i tu se dosta šlajfuje na početku i udaraš u administraciju, udaraš na papirologije različite vrste, na sistematizaciju unutar samog tvog preduzeća, kako će da bude postavljeno, ko će tu da bude ko, ko šta. Postoji jako puno pitanja na koja relano nemaš odgovor i moraš da ih u trenutku izbaciš ili improvizuješ na kraju krajeva, pa da kasnije zabašuriš nekako rupu ako je već nastala.Stvar je u tome da ima jako puno toga što bi trebalo da se odradi, ali priprema je suština. Moraš jako dobro da se pripremiš i saznaš gde ti ulaziš i šta ti trebaš da radiš. Jer u suprotnom udarićeš glavom u zid.
Ok je pitati nekoga, ali nemojte očekivati da će neko da izađe i da vam saspe svu mudrost ovog sveta i kaže ok “go”.Jednostavno, taj životni put sa kojim ćeš ti da savladaš neke veštine uz pomoć ćeš kasnije moći neke druge stvari da odradiš nije nešto što se dešava preko noći. Moraš da kreneš u to i prosto samo treba da iskoračiš i kažeš “Ok ja ovo mogu” i krenem. Treba biti realan, znati svoje ciljeve i granice i treba postaviti stvari na realnu osnovu da bi uopšte mogao da kreneš dalje.

Ivan Minić: Koliko je važno u startu, ok s jedne strane, pratiti sve šta se zapravo dešava, a s druge strane osluškivati povratnu informaciju koju imaš od ljudi. Pošto povratna informacija često ume da da krvu sliku, posebno ako uzorak nije baš reprezentativan ili dovoljno veliki. Kako je to izgledalo jer, opet, pričamo o proizvodu koji nije baš nešto na šta su ljudi navikli, pričamo o proizvodu koji je namenjen ciljnoj grupi koja će po difoltu izabrati nešto manje zdravo, da se tako izrazim, i ok, neki su odreagovali sjajno u startu, imali ste velike fanove od samog početka, ali biznis ne može da se gradi samo na njima već moraš na neki način i da, ne da edukuješ tržište, nego da se približiš malo i ljudima koji odbacuju takvu mogućnost u startu. Kako je taj deo priče funkcionisao?

Vladimir Elesin: Jako je bitno da osluškuješ šta ljudi kažu jer oni su tvoji konzumenti na kraju krajeva. Moraš da čuješ njih. Ako ne čuješ njih u suštini radiš za sebe. Ti nisi svoj konzument, to ljudi moraju da shvate. Ako se tebi nešto sviđa, ne znači da će se nekom drugom svideti. Prosto, čak ni krug određenih prijatelja i ljudi različitih ukusa, viđenja i ovako i onako, nije dovoljan uzorak koji može da ti pokaže da li je to priča koja bi imala neku širu sliku ili je to nešto što može da se samo zatvori u krug tvojih bližnjih i prijatelja. Mnogo često ljudi pribegavaju tome da pitaju, ok uredu je početi od svojih bližnjih, naravno nećeš ići po ulici i vikati “da li vam se sviđa ova ideja”, ali je suština priče da ti uvek pitaš prvo ljude do sebe, vidiš njihovu reakciju, onda krećeš u analizu tržišta i sve te druge stvari i to je jako bitno, ali, s druge strane što si pitao, moraš se držati nekog svog koncepta koji je zacrtan. Ne možeš oscilirati toliko da tržište i određene individue koje daju svoj sud na konto njihovog ličnog stava, utiču na tvoj krajnji proizvod. Možeš da oslušneš i kažeš uredu prihvatiću nešto, nešto ću da odbacim. Tržište dosta, kako da se izrazim, dosta strikno, u smislu, ako se nešto nekome ne svidi, svi drugi ljudi će za to saznati. Ako se nekome nešto svidi, saznaće prvi do njega i to je to. To je ono što možemo da vidimo na nivou “Donesi.com”. Kada uđeš unutra jako malo imaš pozitivnih komentara u restoranu, ostalo su negativni. I sad, prosto čovek ima nagon da izrazi svoje nezadovoljstvo samim tim što se nešto dogodilo sa tim određenim proizvodom, bez obzira da li smo i malo razmislili zbog čega je to tako i da li je zaista taj proizvod, kao proizvod, kriv. Da se nadovežem na ovu priču o donesi.com često ljudi kritikuju restoran u odnosu na njihovu dostavu, a vrlo često dostava nema veze sa samim restoranom. Taj komentar je vezan za dostavu. To jeste generalna slika brenda i brend treba odnosno restoran ili kako god, treba da se postara da reši taj problem, ali nismo uvek realni po pitanju našeg konačnog suda. Vrlo impulsivno reagujemo kada nešto nije po našem i onda odmah sam spreman na fajt, da sve najgore kažem o tome i svima to ispričam. A često je situacija mnogo drugačija. Često u samom preduzetništvu nisi u mogućnosti da sve potrebe sagledaš i da na njih odreaguješ u određenom momentu zato što je nešto mimo tebe prošlo jer jednostavno nisi “Veliki brat” koji može stalno da nadgleda i proizvodnju i ljude. Mislim, sve je to živa stvari, to se prosto dešava tako. Ja sam jednom izjavio, to mi se nekako svidelo, dosta smo paušalni, dosta imamo paušalan pogled na stvari oko sebe.

Ivan Minić: Generalno postoji neko pravilo da će ljudi mnogo lakše izraziti negativnu reakciju nego pozitivnu. Pozitivnu reakciju će izraziti onog trenutka kada ih nešto oduševi, a nije baš lako oduševiti ljude. A ljude možeš da oduševiš jednom, a da ih razočaraš svaki put kada imaš kontakt. Jedan momenat koji ima veze sa svim ovim. Pričao sam više puta sa kolegom jednim koji je pokrenuo relativno sličan biznis. On je imao problem da shvati realnost njegovog poslovanja, odnosno, njegova ideja je bila da njegovo lice prema korisnicima i njegov shop koji je prelep i sve funkcioniše super i sve je sjajno, a njegovo lice prema njegovim korisnicima je, zapravo, njegov dostavljač i ako dostavljač napravi problem, napravio je nešto što nijedan, ma koliko bio lep shop, sajt, mail pa i telefonski poziv, ne može da ispravi.

Vladimir Elesin: Upravo to. Jednostavno, neke stvari su prepuštene nekim drugim ljudima unutar sistema koji funkcioniše i vi ne možete da budete i direktor i dostavljač i čovek koji pravi salatu i čovek koji je marketar. Jednostavno to ne funkcioniše tako. Moraš da prepustiš neke stvari prosto da bi tok mogao da se nastavi i da ne bi došlo do začepljenja.U tom procesu, kao što si sam spomenuo i dao dobar primer, postoje ljudi na koje mi ne možemo da utičemo u tom momentu. Svako od nas je individua za sebe i može da radi u tom momentu šta hoće ili kako mu je trenutno raspoloženje. Možda je taj čovek bio isfrustriran, ne znam ni ja čime, u toku tog dana i onda je to ispoljio na mušteriji ni krivoj ni dužnoj, koja je, s druge strane imala svašta nešto “lepo” imala da kaže unutar komentara. To je proces koji prihvatiš i koji mora da funkcioniše tako. Naravno, trebaš da menjaš ukoliko ne funkcioniše, ali ne možeš sve ti.

Ivan Minić: U kom trenutku si pomislio da cela priča sa Tegla’s-om ima smisla. Kada si dobio potvrdu tržišta da je to nešto što, osim što je simpatična ideja i postoji određeni broj ljudi kojima se dopada, zaista može da se razvije u realan biznis?

Vladimir Elesin: Realno, na početku. Kada smo zavrteli brend prosto prvi dan, tako reći, cela priča je krenula tako što sam ja radio sajt do nekih 23h i kada sam ga plasirao na web, konkretno plasiran je na Facebook kao kanal komunikacije sa klijentima i tu smo krenuli celu priču. I kada smo pustili tu objavu web sajta, prvih 50 ljudi koji su bili upoznati, prvi krug ljudi koji su bili pozvani da zaprate stranicu je šerovao taj sajt i tu je krenuo viral. Viral je krenuo zato što je sajt bio drugačiji, zato što je priča bila drugačija, zato što je to bilo nešto novo i nije baš bilo viđeno. I onda smo u startu shvatili: “E ovo je dobilo jako dobar feedback, odnosno jako dobar odgovor od društva koje je to zapratilo”. Shvatili smo da je reakcija u startu jako dobra. Krenuli su da stužu pozitivni komentari pre nego što smo plasirali proizvod. Krenuli su da stižu komentari koji su bili na nivou “E, super ideja, svaka čast želimo vam puno sreće i uspeha u daljem radu”. Suština je da smo odmah shvatili da je to neka dobra priča koju bi trebalo da razvijamo dalje i odmah smo u startu pre nego što je sve to krenulo, imali smo želju da to tako krene, postavili smo stvari da bi to tako krenulo i to se i desilo. Znači nije nastalo preko noći, slučajno mi izbacili i to se slučajno desilo. Sve je bilo postavljeno tačno na vreme kada je trebalo. Izbacili smo kada je trebalo, to se zavrtilo kada je trebalo. Ostalo su odradili twitteraši. Generalno priča je odmah dobila proof of concept.

Ivan Minić: A kada se desilo da dobijete prvu ponudu da prodate franšizu?

Vladimir Elesin: Manje od godinu dana je prošlo kada smo prodali prvu franšizu. To se dogodilo tako što je jedan gospodin, sada već moj prijatelj, došao da nas intervjuiše i u toku intervjua mi smo praktično krenuli na priču o franšizi jer je to bila stvar koja nije bila još u Beogradu. To je dosta čudno zvučalo kada ljudima kažeš, pogotovu iz Beograda, da u Novom Sadu postoji nešto što ne postoji u Beogradu. Ali, postojalo je. I onda smo tu priču zavrteli i krenuo je Beograd. Izrazito se ponosim tom činjenicom što smo, pod A – uspeli da prodamo franšizu u Srbiji i pod B – za manje od godinu dana od nastanka našeg brenda. I odmah smo brendirali proizvod i shvatili da to treba da se dešava tim nekim redom iako sam brending u Srbiji, budimo realni, možete da okačite kao diplomu srednje škole, ali to je to. Mi imamo registrovan brend koji smo patentirali, gde je sad krenula ta priča franšizinga. Mislim da je to odrađeno kako treba.

Ivan Minić: Šta znači odrađeno kako treba? Šta neko ko je kupac franšize dobija od vas koji ste je napravili i kako je dalje teklo interesovanje ljudi?

Vladimir Elesin: Mi smo franšizni proces napravili tako da korisnik koji želi da kupi franšizu dobije po sistemu ključ u ruke sve. Mi imamo obuku radnika, sve recepture koje prelaze u njihovo vlasništvo, odnsno imaju pravo da ih koriste, dobijaju brend kao takav i simbole koje mogu da koriste, već su pozicionirani na tržištu, dobijaju web sajt koji je u startu podešen za online prodaju, dobijaju startni marketing, feedback korisnika, kontent i sve ostale te engleske reči da mogu da koriste video materijal, jednostavno dobijaju neku startnu poziciju koja je u startu mnogo bolja nego da su krenuli kao NN. Bilo je mnogo pokušaja, odmah da kažem, i plagijata na nivou Srbije i na nivou Novog sada, proizvoda koji nisu prošli baš sjajno jer tom proizvodu, kao i svemu ostalom moraš da se posvetiš i da radiš na njemu konstantno, a ne da bude kao neki drugi, treći, peti proizvod sa kojim ćeš da se malo zabavljaš.

Ivan Minić: A dalja priča sa franšizama? Beograd je za one koji su kupili licencu, odnosno franšizu, bio prilično uspešan od starta. Tu se priča kasnije razvijala. Još pored Beograda, franšiza je prodata u Kragujevac i sada u Crnu Goru. Šta se dešava sa tim drugim gradovima?

Vladimir Elesin: Beograd, kao što si sam rekao, imao je dobru startnu poziciju i on jeste krenuo lepo s tim što Beograd, to je stvar procesa, učenja, kroz sistem rada unutar svoje firme. Sad taj deo je obično ono što naučiš na teži način, ono što ti se obije o glavu, a nije ti neko drugi rekao. U našem slučaju, i sama franšiza i sve druge stvari su morale da idu nekim svojim tokom u smislu, kao ajde mi pokušamo da to nekako napravimo, pokušavamo da to nekako definišemo, izbacimo u etar, a ako se nekome to svidi on će to da prihvati, ako neko ne ne. Suština je da mi nismo imali koga da pitamo. Da se okreneš prema nekome i pitaš “Izvini jesi li prodao neku franšizu i možeš li da mi malo objasniš kako to funkcioniše?” Obraćao sam se ja profesorima na fakultetu ekonomije u Nišu, pa sam dobijao odgovore tipa kupite moju knjigu pa ćemo onda da pričamo itd. Tako da nemaš baš puno mesta gde možeš da se edukuješ na nivou franšizinga. Koga možeš da pitaš uopšte. Sad da uđeš u McDonalds i tražiš menadžera da ga pitaš “E izvinite kako ta vaša franšiza funkcioniše?”, ne ide to baš tako. Zbog svega toga bilo je dosta teško, ali razvili smo taj neki sistem. Dali smo im nešto što su oni prihvatili očigledno. Dali smo sve od sebe da možemo da predvidimo šta će da se desi. Konkretno u Beogradu imamo problem koji se zove saobraćaj, koji ne možeš… teleport nam ne radi, pokvario se, ovo ostalo moramo peške i kolima. I onda je to veliki problem, ti mostovi. Jednostavno, ne možeš da stigneš od tačke A do tačke B, još kad naš predsednik ugosti nekog drugog predsednikao, ode sve dođavola. A ljudi kada ostanu gladni hoće da biju. I onda prosto, ako nećeš da doneseš kod njega neku stvar koja je, ajde da kažem sad da je knjiga pa zakasniš sat vremena – bože moj, ali ako zakasniš sa hranom stvari se menjaju drastično. Zbog svega toga tu postoji niz problema i u samoj dostavi repromaterijala, onda u dostavi samoj, u samom shvatanju marketinga jer, ne marketinga kao marketinga nego u shvatanju stvari koje su plasirane kroz marketing. Nekada nešto ode ka Beogradu, a ne ode ka Novom Sadu u smislu radi se u Beogradu, ne radi se u Novom Sadu. Onda ljudi iz Novog Sada vide na beogradskom profilu pa dođu u Novi Sad i pitaju zašto nema itd. To su sad neki propusti koje smo pravili na tom nivou, ali generalno imali smo problem u startu taj što nismo znali šta je Beograd.I sada, iz ove perspektive, Beograd po pitanju poslovanja u Srbiji mora da se gleda isključivo i samo kao posebna država u kojoj postoje dva grada – Beograd i Novi Beograd. Ukoliko radite bilo šta što je vezano za transport, za bilo šta što ide zemaljskim putem, a ne na webu, jednostavno morate stvari tako da postavite.U Beogradu se stvari dešavaju na jedan način u ostatku Srbije na drugi. Postoje razlike i među drugim gradovima, nije sporno, ali Beograd je zasebna celina i on živi sam na jedan određeni način, a ovo ostalo živi na drugi način, web živi na treći način.

Ivan Minić: Platežna moć jeste mnogo veća, ali su sve relacije neuporedivo veće, sve je mnogo dalje i komplikovanije. Nepredvidivo je. Ne možeš da pretpostaviš. Neke stvari možeš, znaš da će biti gužva između 17 i 18h, ali gužva može da bude i bilo kad drugo u toku dana, pa ne možeš da pretpostaviš šta će se desiti i kako će se desiti. Šta se sada dešava sa Tegla’s? Koja je sada faza? Zapravo koliko je prošlo od kako ste krenuli?

Vladimir Elesin: Prošlo je 5 godina. Sada je faza stagnacije za nas. Mi smo Tegla’s stavili on hold, ili ti na pauzu iz razloga što smo se posvetili nekim drugim projektima, radimo neke druge stvari. Došli smo u nivo kada je Tegla’s-u trebala pomoć i još uvek mu treba jer Tegla’s nas je prerastao. Izašli smo iz domena ove države. Odradili smo franšizan proces u više navrata, napravili smo marketing, napravili smo kampanju, napravili smo, kao što si i sam rekao, prepoznatljiv brend. Ljudi nas i danas kontaktiraju po pitanju franšiza koje nisu stopirane, i dalje postoje kao mogućnost. Ali sam Tegla’s u njegovoj baznoj stanici u Novom Sadu je prestao sa radom 31. decembra prošle godine gde smo mi odlučili da to mesto ustupimo našem drugom brendu koji se zove Kiflica. Smatram da je to dobar potez. Došlo je do nekog zasićenja Tegla’s-a u samom Novom Sadu. Novi Sad nije beskonačno velik grad gde ima stalno novih ljudi i tako dalje. Dok recimo u Beogradu turizam je na mnogo višem nivou pa samim tim možeš nešto da proguraš kroz tu priču. U Novom Sadu baš i ne. Tako da, došlo je do nekog zasićenja. Shvatili smo da smo došli do nekog, da kažem, vrhunca, pre godinu dana kada smo i krenuli da se širimo po drugim gradovima u smislu da smo distribuirali naše proizvode u druge gradove. Onda je prosto to sve na jedan način prestalo sa mojim definitivnim povratkom u IT i sa time što je to trebalo dalje neko da gura i to je sada već deo nekog, da kažem, menadžmenta i sistema koji je trebalo da nastane iza toga, a mi kao porodični biznis nismo imali snage da to izguramo do kraja. Zbog toga je došlo do zasićenja, s jedne strane i pauze u radu Tegla’s-a s druge strane dok ne pronađemo strateškog partnera ili ga prodamo. Bilo bi mi žao, od srca to kažem, da Tegla’s ne nastavi svoju priču. Mislim da je dovoljno kvalitetan, dovoljno redak i dovoljno unikatan da može da bude na nivou nekom vrlo velikom u svetskom gradu kao jedan od brendova koji se tamo postavi, pozicionira i radi. Bio bih izrazito ponosan na sebe kada bih jednog dana šetao Menhetnom i video Tegla’s tamo, i znao da je to moje čedo koje je došlo negde.

Ivan Minić: Pomenuo si Kiflicu. Ako bi trebalo da povučeš neku paralelu između dva brenda koja si stvorio, na koji način bi postavio anatomiju Tegla’s-a, a na koji način anatomiju Kiflice, odnosno, šta je jedno, šta je drugo i šta si naučio od prvog do drugog?

Vladimir Elesin: Tegla’s je jako unikatna priča koja ima specifični opseg krajnjeg korisnika. Izrazito je komplikovan proces jer ima jako puno sastojaka koje treba da se smiksaju u jednu salatu. Dosta treba da se radi na njemu, mnogo više nego na Kiflici. Kao što smo već spomenuli, to je proizvod koji nije svojstven ili nije nešto što je do sada bilo u srpskoj gastronomiji pa da kažemo ovo nam je nešto što znamo svi, pa hajde lako ćemo. Kiflica je, s druge strane, mnogo jednostavnija za postavku, mnogo je jednostavniji proizvod sam po sebi – napraviti testo i napuniti kiflicu nije bog zna šta. Kifilica je nešto što je u srpskoj gastronomiji izgubilo svoje mesto ničim izazvano izgurao je sendvič i tako neke stvari. Shvatili smo, ne libim se reći, uz pomoć ljudi iz Beograda koji su napravili brend Domaće kifilice, da tu postoji jako veliki potencijal i da tako nešto u Novom Sadu nema. Sticajem okolnosti, dok smo se mi otvorili otvorile su se u međuvremenu još dve neke kifilice gde su ljudi shvatili da toga nema pa je krenula ekspanzija kiflica po Novom Sadu i sada imamo par brendova koji rade na tom lokalu i koji se trude da pokažu svojim korisnicima da su bolji od ovih drugih i imamo neku fer borbu koja je dobra. Kiflica je realno proizvod koji je pristupačan svima, koji može da se nađe u svakom gradu čak i selu u Srbiji. Tegla’s ne može. On je vrlo specifičan, mora da bude u velikoj sredini gde imamo veliku fluktuaciju ljudi i gde imamo dosta potencijalnih potrošača. Marketing sam po sebi mora biti plasiran na nekom višem nivou u smislu produkcije i svega drugog jer je to neka priča brenda koja se prati. S druge strane Kiflicu je mnogo lakše i distribuirati i objasniti, ali i nema tu šta da se objašnjava – pokažeš nekome sliku kiflice i to je to. Potrebna je ljudima na dnevnom nivou, za razliku od proizvoda o kom smo pričali, a to je Tegla’s. Tegla’s je, kao što si i sam rekao, lep, on jeste atraktivan, ali čovek ne pomisli kada se probudi “E Tegla’s”, pomisli “Kifla, jogurt”. To je već neki deo naše istorije, mindseta koji smo napravili tokom svih ovih godina života ovde i jako je teško to izmestiti. Jednom je jedan prijatelj izjavio “Nemoj nikada pokušati čoveka koji je krenuo na pljeskavicu da pomeriš i kažeš mu da proba salatu. Jednostavno, neće ići.”

Ivan Minić: Radeći paralelno svoju IT priču, zajedno sa ovim projektima krenuo si u razvoj nečega što je, da kažemo, veza online i offline, pokušaj da se, iz ugla nekoga ko je vodio projekte i nekoga ko je razvijao biznise, te stvari spoje u jedno tako što ćeš napraviti bazu informacija i gomilu mogućnosti za vlasnike kompanije koje su ti bitne. Pričamo o projektu dečije igraonice. Zapravo, svi smo mi negde, prethodnih godina, čak i mi koji nemamo decu, skapirali da je to postao prilično unosan i ozbiljan biznis i da se stalno pojavljuju neke nove igraonice i da ljudi ulažu sve veće količine novca, da je to, uz sale za venčanja, postao drugi veliki biznis na neki način sličnog tipa. Niko zapravo nije uzeo i napravio kvalitetan portal na kome će to biti sistematizovano uz nekakvu mogućnost poređenja, mogućnost pretrage sa dostupnim svim informacijama. Mogao si da nađeš pojedinačne sajtove ili stranice tih igraonica, mogao si da nađeš možda grupe roditelja pa međusobne preporuke, pa diskusije na temu toga gde, kako slaviti rođendan i zašto baš tamo, ali mi geekovi koji volimo da uradimo research kako treba, nismo imali baš dovoljno materijala i taj materijal nije bio uporediv. Čime si se ti vodio i kako si zapravo odlučio da uobličiš taj proizvod koji se zove dečijeigraonice.net?

Vladimir Elesin: Kod nas u porodici biznis modeli dobrim delom nastaju da bi rešili neki svoj lični problem. Između ostalog jedna od stvari u nastanku, sada da se vratim, Tegla’s-a je taj što mi se smučilo da jedem kombinaciju burek, pizza, gibanica svaki dan i kao hajde da probamo nešto malo drugačije, ali da to bude brzo, ovo ono i ovo mi je zaparalo oči u uši i tako smo krenuli u projekat. Kifilica je odmah bila uz to neka priča koju smo razvijali i shvatili da je dobra i to je to. E sad, dečijeigraonice.net je portal koji je nastao bukvalno u toku jedne vožnje automobla gde smo u šestoj igraonici u koju smo ušli pokušali da smestimo dete na sat vremena da odradimo nešto jer nismo u mogućnosti da damo babi i dedi pošto ne živimo u istom gradu gde i oni, shvatili da imamo problem. Nemamo gde da dobijemo informaciju, ne znam brojeve svih igraonica niti želim da ih znam, želim jednim klikom da vidim gde moje dete može da se ostavi na pola sata, gde mogu sa njim da provedem pola sata u igraonici ili kako god. I odna sam shvatio da bi bilo jako lepo da postoji neki portal gde mi možemo da odemo i da proverimo kada i koja igraonica je slobodna, kad koja nije, možda da bukiram rođendan, da vidim specifikaciju o njoj, šta ima, šta nema, šta je dozvoljeno, šta ne. Čak je moja mašta otišla toliko daleko da sam hteo da napravim, to još uvek nije nešto što postoji, ali planiramo, da napravim jednu sekciju gde, unutar profila koji svaka igraonica ima i možeš da ga izučavaš, da unutar profila postoji dugme live video gde možeš da klikneš i, ako si već ostavio svoje dete, imaš šestocifreni kod koji se menja svaki dan i ko ostavi dete dobije taj kod i možeš da pristupiš live kameri te igraonice da pogledaš da li tvoje dete plače ili bilo šta pošto je ostavljeno tamo i nije sad da ćeš ići po gradu i gledati svoje dete na mobilnom telefonu, ali kad osetiš taj neki crv sumnje, pogotovu mame, “baš bih da vidim svoje dete” to možeš. Jednostavno smo pokušali da rešimo svoj problem i shvatio sam da je to dobar biznis model. Napravio sam istraživanje, shvatio da tako nešto ne postoji. Postojalo je na nivou direktorijuma, i idalje postoje, direktorijumi su bili internet.com. S tim bi hpočeo sa problematikom ovog projekta, pošto pretpostavljam da je to jedno od pitanja. Problem u osnovi je, što bi se u dizajnu reklo, UX, user experience ili postavljamo stvari, projekat postavljamo da se svidi krajnjem korisniku, ali se nije svideo korisnicima koji su trebali da se pretplate na portal. Ja jesam to napravio iz stavnovišta usera i kao takav je fenomenalan i svako ko je došao na sajt je rekao ovo je super, flow je jako dobar, jednostavan je za pretragu, zna se gde se šta nalazi, zna se tačno šta možeš da uradiš, ali korisnici koji su trebali da budu na samom sajtu – dečije igraonice, menadžment ili kako god, to jednostavno nije prihvatio. Mi smo i dalje u nekom offline modu. Naš marketing setup ili kako to već da definišem, srpsko preduzetništvo u koru, tu treba da dođe do, ne znam kolikog smena generacija da bi smo shvatili čekaj malo, ajmo više online, malo manje offline. I dalje smo vezani za preporuke, ako pričamo o ovom biznis modelu. Ili daćemo 20 evra nekoj devojci da deli flajere na uzorku od milion ljudi jedan će da se odazove ili ajde da radimo email kampanje, ko još otvara email. Ušli smo u taj demode režim koji je nekada radio i držimo se starih, ustanovljenih sistema kojima ćemo mi da uspemo da izgradimo nešto. I onda vrlo često shvatimo ustvari da svi ti modeli rada koji su zasnovani na tom nekom starijem vidu marketinga, ustvari izumiru sami po sebi. Ljudi misle, ok otvorio sam igraonicu sada ona će živeti sama po sebi, ljudi će ovde dolaziti po automatizmu, nemaju gde. Desiće se to s vremena na vreme, nije sporno, ali osnova svega, kao i svakog drugog poslovanja, treba ti marketing. I onda smo mi krenuli u, ajde da kažem, agresivniji napad na igraonice gde sam ja lično, pokušavajući da spoznam suštinu svesti ljudi koji imaju internet igraonice išao od igraonice do igraonice, pričao sa tim ljudima, nudio im taj proizvod. Ja sam ga patentirao znam ga u dušu. Nudio im taj proizvod i dobio sam neverovatne komentare i opet se desilo to da je Beograd jedna priča, Novi Sad druga priča. Novi Sad je bitno da li će druge igraonice moći da vide kada su nama rođendani to je highlight pitanje kod svih, bez presedana, a u Beogradu je koji sam na Googlu, niko ne pita ovo prvo pitanje. Dve totalno različite priče. I ti pokušavaš da njima objasiš da ovo će doprineti i vašem poslovanju jer neće moći doći do toga da vam neko rezerviše rođendan sada, a menadžer rezerviše u istom momentu rođendan u drugoj prostoriji i onda imate dva rođendana u toku jednog dana. Moćićete sve da pratite online i na telefonu, bukvalno celokupno poslovanje online buking sistem imate i sve vam je rešeno za mizerne novce. Shvatili smo da to prosto ne funkcioniše tako da ljudi nisu zainteresovani za iskorak ka tom nekom online svetu. Ovi koji su veliki, velike igraonice, oni nisu zainteresovani jer imaju svoj lični marketing i smatraju da je to sasvim dovoljno, reklamiraju se na televiziji i Facebooku. Manje igraonice imaju svoje Facebook profile, to je samo po sebi dovoljno. Kad neko ukuca igraonica oni iskoče prvi ili je to neko verovanje u Srba. Svi smatraju da je marketing nužno zlo i ti kada daš 20 evra nekom malom da ćeš ti onda biti prvi na Googlu. I to je neko generalno mišljenje šireg auditorijuma, malo starijeg, malo mlađeg koji baš nisu vični marketingu i razmišljanju na taj način.

Ivan Minić: Posebno zanimljiv aspekt svega je to da, zapravo imaš dve strane kojima se obraćaš – s jedne tvoji korisnici treba da budu zadovoljni informacijama koje imaju tu, s druge strane monetizacija ide od ljudi koji se oglašavaju, odnosno koji izlistavaju svoje igraonice tu. Rekao si neke probleme, ali, recimo, korisnik želi da ima sve informacije tu na jednom mestu, ako nema velike informacije tu on nema možda najvažniju informaciju koja njemu treba. S druge strane velika igraonica se vodi time da je dovoljno velika i postoji razlog zašto je velika i nije joj to neophodno. Pomiriti te stvari je jako teško. Naći nekakav modalitet da se to premosti je jako teško, a moraš da ideš sa ponudom koja je jednaka i fer prema svima. Ne možeš da ideš sa pričom ok pa onda ću ja da izlistam ove velike besplatno pa ću da jurim ove male pa šta mi bog da jer to ne funkcioniše.

Vladimir Elesin: Tako je. Šta više, mi smo počeli da, odnosno otvorili portal i napravili sistem svima za džabe, samo koristite ljudi. Mi smo vam napravili profile. Imali smo zaposlenu osobu koja je radila na tome i pravila profile za te igraonice. Oni čak ni to nisu radili. Damo ti profil, objasnimo kako se radi, napravili smo video tutorijale unutar CMS-a gde oni mogu da uđu i pogledaju kako CMS funkcioniše. Sve smo im sažvakali, samo klikni ovde i klikni accept, čak i to ti stiže na mail, otvaraš taj link i klikneš accept, no, maybe, šta god smo tamo napravili. Ni to nisu koristili. Neće. Jednostavno ne možeš da nateraš nekoga, to često koristim kao citat jednog pametnog čoveka, ne znam tačno ko je mislilac: “Ne možeš da razuveriš ljude u nešto u šta veruju bez razloga.” To je suština priče. On veruje da to njemu ne treba i ti njega ne možeš da razuveriš. A isto ako ako veruje da mu treba, ne možeš da ga razuveriš da mu ne treba jer on veruje da mu treba. To je suština problema ovde. Nismo mogli da idemo dalje jer mora da dođe do jedne evolucije unutar društva da shvatimo koliko je marketing bitan, da shvatimo da marketing ne dolazi sam po sebi, da shvatimo da se na njemu mora raditi, u njega se mora investirati. Moramo da napravimo odstupnicu. Mareketing nije od danas do sutra, mislim postoje opcije koje naravno jesu. Ali suština je da ti plaćaš nešto što će ti doneti dobro kasnije. Da napravim poređenje – sadiš orah, pa će on da nikne za 5-10 godina pa ćeš tek tada imati orah od njega, a nećeš imati u startu. Ali je to dugoročan proces gde ti moraš da budeš svestan, da moraš da gledaš malo dalje, ne samo šta će se desiti od danas do sutra, a bojim se da smo pretežno svedeni na od danas do sutra.

Ivan Minić: Šta misliš, koliko ti je značio pristup koji imaš samim tim što dolaziš iz IT i iskustvo koje imaš u svemu tome, koliko ti je značilo prilikom oblikovanja svega toga? Šta su neke, da kažemo, karakteristike tog pristupa?

Vladimir Elesin: Značilo mi je to što dolazim iz IT i značilo mi je to što imam, da kažem, neku marketinšku pozadinu jer, bez toga bi bio veliki problem. Ili bih morao to da platim, da angažujem ljude koji to znaju ili da radim po sistemu ja mislim da je to ovako dobro. Na kraju krajeva, dosta često se mi svedemo na sistem ja mislim da će ovo biti dobro pa hajde da probamo. Ne možemo tačno baš da znamo kako sve funkcioniše, ali taj deo IT je bitan iz raznih aspekata. Bitan je i zbog postavke, hajde da se IT-jevski izražavam, user flowa kako će to da funkcioniše na samom webu, bitan je s marketinške strane koga targetiramo, gde se pozicioniramo i na koji način, bitno je da to sve vizuelno lepo deluje, da ljudi znaju gde su došli, kad su došli, zašto su došli. I tu je bilo faza razvoja kod mene kao individue, kao dizajnera, kao nekog IT-jevca. Sa dizajnerima je baš problematično jer imamo određeni opseg viđenja i ja misim da je ovo dobro, i onda kada ti dođeš i kažeš, ej vidi ovo malo levo 5 piksela, hoću da se svađamo. I onda se često dešava to da ti napraviš nešto što jako lepo izgleda, ali nije baš user friendly i onda smo imali par nekih varijacija sajtova i svega toga dok nismo shvatili šta treba da se targetira i šta mi treba da napravimo. Malo smo se igrali sa time, ali definitivno da je IT uslovio i tu startnu poziciju, da ne pričam sa materijalne strane, isto tako uslovio je i to da plivamo lakše kroz to neko ludilo weba, ako ništa drugo, a offline, kako nam se kaže.

Ivan Minić: A, donos i neku analitičnost. Odnosno donosi pristup koji nije zakucan u kamenu. Kroz posao koji radiš, vrlo često rešavaš probleme, vrlo često reaguješ na povratnu informaciju koju dobiješ i vrlo često menjaš svoje mišljenje i upravo ono što si malopre rekao, razvijaš svoju svest o nečemu. Krenuo si od nečega, krenuo si sa najboljom namerom, tadašnji ti misli da je to nešto zaista sjajno, ali ti dve godine kasnije, sa iskustvom koje si stekao u te dve godine kasnije, znaš mnogo bolje.

Vladimir Elesin: Sistematičnost je reč koja se traži u suštini. Moraš da postaviš stvari kako treba. U narodu postoji jedna rečenica: “Riba uvek smrdi od glave”. Moraš da shvatiš gde je najveći problem i da se uhvatiš u koštac sa njim. Ostale probleme skloni sa strane. Nemoj kretati od najmanjeg, pa ideš ka najvećim, jer taj najveći je nedostižan, jednostavno nećeš se nikada uplesti u koštac sa njim. Često ljudi ovde pribegavaju tom nekom, da kažem, “Da stavim stvari pod tepih” – da to malo sklonimo ili neko drugi će to da odradi za nas, ili zaposliću nekoga da reši ovaj problem pa idemo dalje. Često to ne bude tako i onda ta sistematičnost u radu, u postavci stvari, prioriteta rešavanja problema, postavke novih prioriteta i svega ostalog je da nešto što se vuče iz IT-ja, ne nužno, ali jeste jako bitno, jeste to da ti moraš tačno da budeš svestan u kojoj si ti trenutno fazi tog nekog svog životnog puta, preduzetničkog ili bilo čega drugog, da bi ti ustvari shvatio, “A ha ja se krećem ka ovamo, trenutno sam u toj i toj tačci”. Kažem, nije nužno to biti IT-jevac, ali moraš da imaš neku sistematizaciju, neke vrednosti kojima težiš, gde ćeš ti da stigneš, gde se trenutno nalaziš, gde si krenuo što se kaže.

Ivan Minić: Nije nužno da si IT-jevac, ali nije loše da si inženjer. Sada iz ove perspektive, rekao si da si nakon 5 godina puta se malo vratio na ono gde si bio. Da si malo promenio prioritete u životu. Šta ti je sada glavni prioritet i šta ti je plan za dalje? Da li je ovo samo period u kome hoćeš da se malo odmoriš od svega i posvetiš porodici, pa da kreneš sa nečim novim, ili misliš da je ovaj eksperiment bio sasvim ok i da treba sada malo duže vremena provesti u nekom mirnijem okruženju?

Vladimir Elesin: Iskreno, nismo mi ni stali sad pa kao stagniramo, sad smo mirni i ništa ne radimo. Otvara se druga Kiflica, otvoriće se za 15 dana na lokalitetu gde je bio Tegla’s. Krećemo da razvijamo tu priču na mnogo većem nivou. Mimo svega toga, imam, da ne preterujem sada, u glavi 5 fenomenalnih ideja šta ću sve da odradim jednog dana kada stignem. Moj prioritet sada jeste IT, moj prioritet je da sada tu doživim neki vrhunac karijere koji sam zamislio. Realno, čak je i Džek Man je jednom dao hronologiju da u određenim godinama, odnosno u određenoj dekadi radiš određene stvari. To može da se nađe na internetu. Ali svakako ja sam sada u nekoj dekadi gde bi trebalo da dam svoj pun potencijal. Sad je gas do daske i sad radiš ono što znaš. U suštini to je IT i nešto što je bila moja pokretačka snaga. Što se tiče porodice i svega, naravno da me interesuje da imam što više vremena za porodicu, a da se što manje posvećujem poslu i nekim stvarima. To je kod svih nas usađeno – ja bih voleo da radim 4 sata dnevno i posle toga budem sa porodicom na Bahamima ispod palme. Nije nužno da ćemo svi to da ostvarimo – neki i nećemo, ali je stvar da moramo da težimo tome i kada postaviš prioritete, malo shvatiš kako stvari funkcionišu, mislim da je sada vreme u mom životu, sa mojih 35 godina da dajem gas do daske i da idem do svojih granica izdržljivosti po pitanju poslovanja, porodice, slobodnog vremena, imanja i nemanja. Mada uvek se nađe slobodno vreme za sve. Mislim da, ako postaviš stvari na pravi način, možeš da izguraš sve, samo je stvar u tome šta su prioriteti.

Ivan Minić: Uvek se nađe vremena za ono što ti je važno. Za kraj bih te pitao samo da nam kažeš koji je najbolji savet koji si dobio, pročitao, video i da li imaš možda neki zanimljiv dokumentarac, knjigu, nešto što bi preporučio nekome ko zamišlja nekakav svoj biznis put slično ili da se makar na neki način dodiruje sa onim što si ti radio?

Vladimir Elesin: Imam više saveta. Dok sam išao ovamo iz Novog Sada, razmišljao sam šta bih ja tu mogao pametno da kažem. Čitam jednu knjigu koja se zove, ako se ne varam, pošto jako slabo stojim sa nazivima, Ultimate sales machine. Jedna od osnovnih stvari u knjizi, početak otprilike je priča o čoveku koji je prodavo usisivače. Želeo je da tu svoju prodaju poveća i angažovao je marketinškog stručnjaka, konsultanta koji je pisac te knjige koji je napravio analizu njegovog tržišta i njegovog modela rada. On je bio u Americi negde, ne znam tačno koji grad, nije ni bitno, i radio je lokalno. Radio je uslužno usisavanje kuća ili ustanova. On je dostigao taj svoj neki momenat u kome je znao da će na godišnjem nivou imati toliko hiljada i da će njegov obrt biti toliki i nije mogao da ide dalje i tražio je pomoć. Čovek koji mu je dao pomoć je, kažem, pisac te knjige. Stvar je utome da osnova svega je bila ti imaš dobar biznis model, imaš sve postavljeno kako treba, ali da bi napravio iskorak, moraš da promeniš svest, moraš da shvatiš da ljudi imaju potrebu da svoj dom usisavaju mnogo više nego što ti misliš, ali moraš da im dokučiš to, da im kažeš to. Suština priče, u marketingu ne treba da idemo na način – ok hajde da damo ono što je suština priča. Znači, mi ćemo usisati vaš tepih. Ok, sem toga? Hoćete raditi još nešto? Ali kao napravimo priču i postavimo je ovako – u Americi je tokom prošle godine od strane grinja, alergija i ostalih respiratornih bolesti umrlo toliko i toliko ljudi. Da li ste znali da se u vašem tepihu nalazi toliko i toliko toga, da ukoliko tepih budete održavali dva ili tri puta godišnje umesto jednom godišnje, veća je šansa da vi i vaši bližnji preživite itd. Čovek je to prihvatio kao dobru ideju i vratio se nazad i nije uradio apsolutno ništa. On je imao tu viziju i dalje, to što mu je konsultant rekao, ali nije uradio ništa. Vratio se i posle godinu dana odlučio da mora nešto da proba, ponovo. I sproveo je u delo to što mu je čovek rekao. Triplirao je svoju prodaju. Tri puta mu je skočila prodaja u prvom kvartalu. Šta je suština priče. Mnogo toga mi imamo da kažemo jedni drugima, a mnogo malo toga mi prihvatimo i uradimo od strane ljudi koji nam to pričaju. Jako smo zadrti po pitanju toga kada imamo neki cilj i neku viziju, ne slušamo baš puno ljude oko sebe. To nije toliko loše – imaš cilj i ideš ka njemu. Ali ako si već tražio pomoć od nekoga ko je stručan u toj oblasti, onda tu pomoć iskoristi, jer verovatno je čovek tebi rekao šta trebaš da radiš, a vrlo često mi, da li zbog gega, da li zbog čega već ili zbog te zone komfora iz koje treba da iskoračimo i napravimo promenu, sebe menjati je najteže, da napravimo promenu i da prihvatimo nove stvari i nove sugestije i da neke stvari prosto okrenemo za 180 stepeni ako treba, e to jako teško. I sad, ako ste već započeli biznis i došli do momenta kada nema dalje, kada udarate u zid, pitajte ljude koji znaju i pokušajte da promenite to što su vam rekli. Nemojte se praviti pametni.

Ivan Minić: Možda to neće rešiti problem…

Vladimir Elesin: Ali, bar ćete pokušati. Još jedna rečenica za kraj, opet ne znam ko stoji iza nje ali kaže: “Ne znam da li će promena doneti dobro ili loše, ali da bi bilo šta bilo bolje ili lošije mora biti promene”.

Ivan Minić: Vlado hvala na gostovanju. Ispričali smo neke super priče. Dragi slušaoci i gledaoci, hvala i vama na pažnji i, kao i do sada, iskoristite mogućnost da nam u komentarima i porukama pošaljete vaše utiske, preporuke za nove teme i nove goste i vidimo se sledeće srede.