Infostud grupa specijal EP002: Borko Rastović i Nebojša Kamber

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u drugi specijal. Danas ima dva vrlo zanimljiva sagovornika koji su dugogodišnjem odnosu kolega u okviru Infostud grupe, a jedan drugome su bili i mentori, jedan drugog su zaposlili i birali na konkursu. Danas pričam sa Borkom Rastovićem, senior developerom u Infostud Poslovima i sa Nebojšom Kamberom koji je full stack developer za biznis 4zida.rs. I ono čemu ćemo se danas baviti je kako zapravo izgleda razvoj na proizvodima koji već postoje, u masovnoj su upotrebi, vrlo su kompleksni, suštinski moraju da rade uvek, 24 sata moraju da budu dostupni, a prosto zahtevaju razvoj, zahtevaju neke nove stvari, a i, naravno, prirodno dešavaju se problemi, dešavaju se izazovi, kao se to nešto rešava na dva različita primera u okviru infostud grupe.

Za početak bih voleo samo da malo jasnije oslikamo vaše pozicije. Borko, ti si u Grupi već 15 godina. Šta je tvoj danas, šta je tvoj okvir posla koji radiš?

Razvojni put jednog programera

Borko Rastović: Pa, evo ovako. Tu sam, kao što kažeš, već 15 godina. Čini mi se da sam prošao kroz sve faze razvoja Infostuda. Imao sam sreću da ovo mi ovo bude prvi i jedini posao na koji sam konkurisao preko interneta. I, eto, nekako se desilo da sam se i zaposlio. Odnosno, da sam konkurisao preko Infostuda i da sam se zaposlio u Infostudu. I zaista smo kroz ovih 15 godina prošli kroz razne faze razvoja. Menjali smo kancelarije, čini mi se tri ili četiri puta, infrastruktura se sama razvijala od nekog hostinga u Nemačkoj, preko virutelnih mašina, pa dedicated mašina koje smo iznajmljivali, pa sada trenutno imamo sopstevene servere u Beogradu, kompletan rack sa serverima u Beogradu. I to je eto tako nekako, kroz to smo prolazili. Trenutno radim kao senior software developer. Radio sam dugo godina u PHP-u, tačnije do pre dve godine. Sada smo se, kako se Infostud Poslovi razvijaju, kao se Infostud razvija, pojavila se potreba za malo razvojem infrastrukture za prikupljanje podataka, pa se malo više orijentišem na oblast koja je vezana za data engineering, te sam se orijentisao ka toj oblasti. Malo više radim u Python-u umesto u PHP-u. Radim u timu koji ima dva čoveka :), od kojih je jedan data scientist i trenutno radimo na servisima koji bi trebalo da obrađuju malo veće količine podataka koje ćemo početi da prikupljamo. Mislim, posle ćemo pričati malo detaljnije o tome.

Ivan Minić: Dobro, ti si bio na razgovoru za posao i bio jedan od ljudi koji je radio evaulaciju kada je Nebojša konkurisao, a to kako je Nebojša konkurisao, to je posebna priča. Nebojša, šta je tvoja pozicija danas? Šta ona podrazumeva? I kako je izgledao tvoj dolazak u Infostud pre deset godina?

Kako je to kada pravnik pređe u IT 

Nebojša Kamber: Pa, nisam nikad verovao da ću se ovim baviti u životu. Pratio sam neki utabani put i završio sam prava, a sve vreme studija sam honorarno pravio sajtove, freelance. Tada ta reč nije bila toliko popularna niti je bila toliko aktuelna u medijima. I kada sam zvršio fakultet, u fazi traženja posla odlučio sam jednom da pošaljem CV i za programera, zato što samo puno vremena prvodio upravo na sajtu Poslovi Infostud tražeći posao, i video sam neke stvari koje bi se možda mogle unaprediti. I kada sam video da im je otvorena pozicija za programera, rešio sam da konkurišem. Došao sam tamo i nisu baš puno očekivali od pravnika, ali obzirom da sam tako 5-6 godina radio freelance pre toga, nekako sam im preneo da volim to što radim iako mi nije glavna struka, i da sam voljan da se usavršavam i, eto, deset godina kasnije mislim da sam se donekle usavršio.

Ivan Minić: A, kakav je tvoj utisak Borko, kako ti pamtiš taj intervju?

Borko Rastović: Pa, Nebojša je tada bio, koliko se ja sećam, on je bio najbolji kandidat za tu poziciju tada iako on nije mnogo verovao u sebe, njegova znanja, ono čime se bavio tada, pokazao je da je on najbolji kandidat i tu nije bilo nikakve sumnje kada smo uopšte razmatrali njegovu poziciju. Nismo ga posmatrali kao pravnika, neko smo ga posmatrali nekoga ko je željan se razvija u ovoj oblasti. Tu je inače i jedan od osnovnih stvari koje smo tada, a verovatno i sada, tražimo na intervjuima (sada sam malo manje uključen u pronalaženje novih kandidata), ali on je pokazao ono što je nama tada bilo potrebno u tom trenutku, što je velika stvar.

Ivan Minić: Ta neka motivacija da se dalje usavršava…

Borko Rastović: Kasnije je i pokazao koliko je dobar u svemu tome.

Ivan Minić: Nebojša, moram da te pitam kako izgleda to kada prelomiš u sebi odluku da, ne digneš ruku, ali da nešto što je vrlo uobičajna stvar, a to je završio si prava i hoćeš da se baviš pravima, ne znam zašto ali hoćeš u tom trenutku :), kako si odlučio da odustaneš od toga? Kako si odlučio da se prebaciš na nešto što ti je bio hobi i da tu tražiš svoj razvoj dalji?

Nebojša Kamber:  Pa, iskreno, desilo se spontano. Znači, to je bila web tehnologija i pravljenje sajtova i nešto što sam radio u slobodno vreme. U slobodno vreme sam čitao i blogove o tome, ne sa namerom da pravim karijeru od toga, već prosto mi je bilo zanimljivo –  “Vidi, izašla je nova stvar, hajde to da isprobam.” I kako je vreme prolazilo, shvatio sam da sve više i više mog vremena, interesovanja, poznavanja stvari je iz te sfere nego iz one sfere za koju sam završio fakultet. Tako je samo izašlo iz “kadra”. Kako je vreme prošlo na novom radnom mestu, prosto je “izašlo iz kadra”.

Borko Rastović: Mogu da kažem da sam ja završio telekomunikacije, i da ovo što danas radim nema mnogo veze sa onim što sam ja studirao u Novom Sadu. I ja sam počeo da programiram paralelno sa završavanjem svojih studija, počeo sam da radim u PHP-u, i jednostavno, kada sam završio studije, kada sam počeo da tražim posao, došlo je do toga da se pojavila pozicija na Infostudu koja me je interesovala, a to je bilo PHP programer, i to apsolutno nije bilo, nije imalo nikakve veze sa onim što sam ja radio na fakultetu. Tako da, nekako mi se čini da smo imali slične puteve. Doduše, došli smo iz različitih sfera apsolutno.

Ivan Minić: U principu, i jedan ste tu dugo, i jedan i drugi ste tu kroz ceo poces razvoja Infostuda u tehnološku kompaniju. Ti, Borko, pre svega jer si duže tu. Kako je to izgledalo? U prošlom intervjuu sa Branom, ona je promenula u jednom trenutku to da je zapravo gomila stvari se radila manuelno jer se tako radilo, nije imao niko ko to može da automatizuje, ubrza i tako dalje; i kad su došle neke automatizacije, to je u mnogome pomoglo da se ubrza cela priča. Ali, zapravo, u startu same priče, tehnologija je potpuno bila izmeštena i nešto što se radilo van same kompanije, i da bi kompanija moga da raste i da se razvija bilo je neophodno da se unutar kompanije krene graditi tim, ali to, naravno, nije bilo jednostavno, ni tada a ni danas nije, iako danas postoji više talenta na raspolaganju. Kako je to iz tvoj vizure izgledalo. OK, kada si došao, bilo je suštinski jedan proizvod. Onda se portfolio širio, tim još nije bio tim, nego je to bilo nekoliko ljudi. Kako se cela priča razvijala?

Tehnološki razvoj IT sektora Infostud grupe

Borko Rastović: Pa, evo, počeli smo sa jednim sajtom i, čini mi se kad sam ja došao, to je bio taj korporativni sajt infostud.com. Imali smo još sajt posloviinfostud.com. Posle toga je Infostud počeo da se razvija, da razvija svoje biznise i pojavili su se drugi sajtovi. Tehnološki mi smo bili centralizovan sektor, opsluživali smo i trudili smo se da opslužujemo ravnopravno sve sajtove koje je Infostud posedovao. Jedno vreme su svi ti sajtovi bili na jednom serveru, posle to ga smo eto, razvili infrastrukturu. Kako se organizacija razvijala, tako se razvijala i infrastruktura. Tako smo i mi počeli da se specijalizujemo po određenim sajtovima. Sajtovi su počeli da se razvijaju po određenim tehnologijama, da bi smo došli danas do toga da svaki od sajtova praktično ima svoj programski jezik koji je uglavnom PHP na svim sajtovima, ali nije isti varijetet PHP-a. Imamo različite baze, Poslovi su na primer na MySQL-u, 4 zida su na MongoDB, tako da, nekako smo sa tom specijalizacijom razvili, tako smo otišli u različitim tehničkim pravcima i to svi sajtovi na kojima radimo.

Ivan Minić: A, kako je izgledalo, ako pričamo sada o tome da nekakva tehnološka osnova kroz platforme je bila vrlo limitirana i, da kažemo, za to vreme korektna ali nešto što je moralo da se razvija i nadograđuje, kako su se razvijala rešenja, a kako se razvijao i strukturno to da, prosto, sada od jednog čoveka, dva čoveka, priča treba da se formira u veći tim, pa onda pojedinačne timove, pa team leadere na svakom od pojekata i, prosto, nešto što na kraju podrazumeva jednu vrlo kompleksnu organizaciju i sve to. Prosto, koje su sve ključne tačke u tom procesu razvoja?

Borko Rastović: Tu možda Nebojša može da mi pomogne. Mislim da smo u početku svi bili full stack developeri, svi smo znali PHP i Java script. Pa smo naučili JQuery i MySQL, naravno smo znali. Posle toga smo počeli da se specijalizujemo za određene stvari. Ta specijalizacija još nije završena sada. Uglavnom smo mi sada, uglavnom smo full stack većina nas, ali sada postoji potreba i da se i to, kako se organizacija razvija, kako se potrebe razvijaju, da se i mi specijalizujemo.

Nebojša Kamber:  Da, sada bi to bilo lepo, a nekada je bilo neophodno. Meni je taj momenat decentralizacije IT sektora bio preloman, jer do tada je IT sektor bio uslužni sektor i mi smo, što kaže Borko, uslužno opsluživali sve sajtove koji su bili u Infostud grupi. Ali, ti si danas radio na jednom sajtu, sutra na drugom, treće nedelje na trećem i nisu uspeo da napraviš neku dublju emotivnu vezu sa kodom base-om niti sa biznisom za koji radiš. Neke stvari, prosto, nisi ni mogao da ispratiš, jer bi neko drugi preuzeo tvoj rad posle nekog vremena. Tako da, u tom momentu nismo bili dedicated programeri, dedicated za biznis, i u tom momentu decentralizacije, tako odluka mislim da je bila super što je bila u jednom momentu i za sve biznise. Prosto, uzeli su mali IT tim i makar jedan čovek, makar dva čoveka, ali vi idete sada u taj biznis, vi ćete raditi u sklopu tog bizisa, vi ćete u sklopu tog… To su bile lične želje, to su bile malo i kompetence presudne, ali od tog momenta mislim da smo mi postali biznis dedicated developeri. I tada smo mnogo bolje osetili kako biznis diše, osetili koje su specifični problemi tog bizinisa. Tako su se i razvile nove tehnologije, jer za različite probleme imate različita rešenja. Negde je nešto adekvatno za primeniti, negde u nekom drugom kontekstu nije, ali čovek koji je dedicated na nekom projektu, radiće na njemu i danas i sutra i, daj bože, za deset, petnaest godina, i onda razmišlja i o budućnosti.

Borko Rastović: Uložiće više truda u to.

Nebojša Kamber:  Gleda kako da refaktorizuje, kako da sredi, kako da stvari učini održivim, da taj razvoj učini održivim, jer će on sutra raditi u tome.

Timski rad kao temelj bolje organizacije posla

Borko Rastović: Mi smo prošli kroz jednu vrlo nezgodnu fazu, barem je to za programere bila jako nezgodna faza u kojoj se dešavalo da smo bili i da je naše vreme bilo budžetirano u tom smislu da jedan dan smo radili tri sata za jedan sajt, pa tri sata za drugi sajt, pa je ostatak radnog vremena bio rezervisan za neki drugi sajt. I to budžetiranje je bilo jako teško za prebacivanje sa tehnologije, sa logike, sa jedne na drugu. Ja to pamtim kao jedan od težih perioda kroz koji smo prolazili. Sećam se da smo tada rekao, da mi je tadašnji šef rekao, kada sam izrazio želju da želim da radim samo na Poslovima, on mi je rekao: “Pa, ne možeš samo da radiš na Poslovima i drugi sajtovi imaju potrebe.” Ali, evo, sada smo razvojem organizacije došli do toga da možemo da radimo i da brinemo, i da nam znači ono što smo napisali, da možemo da refaktorizujemo sopstveni kod, što je za programera jako bitno u njegovom razvoju jer može tako da uči na sopstvenim geškama. Jer, na kraju krajeva, niko ne voli da gleda tuđi kod.

Ivan Minić: Dobro, naravno, da. Ali, svako mnogo znači da možeš da se fokusiraš na jednu stvar, da si nju, možda ne od nule, ali da si nju razvijao neko duže vreme i ne moraš stalno da svičuješ u glavi između stvari, da se prisećaš, da čitaš dokumentaciju, da se snalaziš. Naravno, Infostud i posao kao takav nekad zahteva i tako nešto. Kad je to incident, to je OK. Ali, kad je to modus operandi, to iscrpljuje jako puno ljude. Sa druge strane, kada si dedicated, ti u suštini nisi samo deloper, nego si ti deo tog biznisa, vrlo važan deo, jer, prosto, iako nisu svi, sve vertikale Infostuda IT ekstremno napredne, i tako dalje, sve one jesu bazirane u tehnologiji, sve one se ostvaruju i realizuju kroz digitalne kanale, i tako dalje, i vrlo je bitno šta tehnologija ima da kaže u svemu tome. Jeste, da, vrlo je važno i da taj ko dostavlja kupljeni proizvod bude kako treba, ali ako ne može da ga naruči, onda ni taj što dostavlja neće moći da uradi svoj posao, jer njegovog posla neće biti. Kako izgleda taj deo priče? Verujem da svakome ko prevaziđe one neke ulazne korake u industriju postane važno da radi u stvarima u koje veruje i za koje smatra da imaju smisla. To je, čini mi se, i vama glavna motivacija u celoj priči. Vi vaše proizvode znate u dušu. Ljude koji na njima radite, takođe. Kako prosto izgleda saradnja iz vašeg ugla Nebojša, iz tvog konkretno, kada se razvija jedan proizvod gde i biznis i tehnologija treba da sarađuju na tome da se pronađe rešenje koje će biti dobro?

Nebojša Kamber:  Pa, baš kao što si rekao. Potrebno je da verujemo u to, to što biznis proizvodi. I ja, recimo, volim da svoj kod, proizvod na kome radimo, da taj digitalni proizvod bude što približniji realnom, jer mislim da se tada dešava i manje grešaka, i lakše se testira, i može lakše da se održava na duži rok. Ali, to zahteva da neki put kada biznis predloži neke nelogične ideje ili nelogične predloge ili neodržive, da ti prosto moraš da zauzmeš stav, dati neki argumentovani protiv argument zašto misliš da to možda nije dobra ideja. I, tu mislim da pomaže dosta što se tu onda tvoj glas čuje. Kada nismo bili dedicated, taj glas se prosto izgubio, jer…

Ivan Minić: Ti si samo servis…

Nebojša Kamber:  Ti si samo sevirs, jer jedan da si radio na tome, drugi dan je naišao neko kome to nije smetalo i stvari su otišle dalje. Tako da, mislim da je tešnja saradnja, imaš veću odgovornost, ali i veću moć uticaja. I po meni je to lepa simbioza između biznisa i proizvoda.

Ivan Minić: A u tvom slučaju, pričamo o proizvodu koji je osnovni proizvod od koga je sve ovo nakon toga i nastalo, i najvažnije je, i za samu Infostud grupu ali i šire posmatrano društveni kontekst, da je to jedan od najvažnijh sajtova u Srbiji. Znači, pritiska nema gotovo uopšte. 🙂 Kako izgleda raditi na tome sa velikim timom, sa ljudima koji imaju mnogo iskustva, jer pričamo o nečemo što postoji više od 15 godina, a na tržištu koje je izuzetno zahtevno i kompetetivno, i kompleksno, sa velikom količinom podataka, gde čak i neke velike izmene nisu nešto što možeš da radiš. Kada si mali, kada te koristi 100 korisnika, baš te briga. Promenićeš sve, pa videćeš i najgora stvar koja može da se desi je da 100 korisnika to ne koristi dalje. Ali, ovde pričamo o nečemu što koriste stotine hiljada ljudi. Mislim, ja i ne znam nikoga ko se osim preko lične preporuke zaposlio na drugačiji način nego preko Infostuda. Dakle, pritiska nema uopšte… 🙂

Borko Rastović: Nema, nema nikakvog pritiska 😀 Jako je bitno kod rada u ovakvim kompanijama kao što je Infostud, i možda je jedna od najbitnijih stvari, stabilnost proizvoda na kome radimo. Možda nije bitno uraditi na najnoviji tehnološki način, ali kada se uradi, bitno je da taj proizvod funkcioniše sada i da nema pauze u funkcionisanju tog proizvoda. Recimo, mi smo imali situacije da su nam određene funkcionalnosti nisu funkcionisale poslednjih nekoliko sata radnog dana. To su neželjene situacije u kojima mi tih nekoliko sati rada u kojima su kandidati imali mogućnost da konkurišu na našem sajtu to nisu bili u mogućnosti zbog određene greške, i mi smo sve to morali da ispravimo. Nekako, osećali smo dužnost prema kandidatima, to je jednostavno i zahtev biznisa da sve funkcioniše savršeno. To nekako mogu da kažem da je jedna od stvari.

Ivan Minić:  Dobro, to je cilj kome mora da se teži, ali kada razmišljaš na način da praviš nešto što treba da radi uvek i svuda, praviš to drugačije nego kad praviš nešto treba da zasija i pokaže maksimum kratkoročno, ali za dva meseca nije bitno kako će da radi.

To i jeste negde, obojica ste u suštini se dotakli toga kao jedne važne stvari. Sad, pomenuo si, prirodna stvar je kada je nešto komplikovano, a i kada nije, na njemu rade ljudi i prosto se javljaju ljudi, i da ima raznih vrsta grešaka i raznih vrsta posledica koje greške donose. Šta su vaše omiljene greške? Šta su neke stvari koje su se dešavale i koje su vam posebno ostavile neki utisak, i šta ste naučili od njih kao ljudi su radili razvoj?

Omiljene greške i kako ih prevazići

Borko Rastović: Pa, ja mogu da kažem da ih je bilo mnogo. 🙂

Ivan Minić:  Pa, 15 godina… 😀

Borko Rastović: Pa, da. Ranije samo mogao iz periodike tih grešaka da brojim svoje godine u Infostudu. Praktično, svake dve godine se dešavalo nešto katastrofalno na sajtu, ali, naravno, to je tako. Infrastrukutra je bila komplikovanija, tim je bio manji, bila je veća mogućnost da se napravi greška. Sada se sve nekako više pokrivamo, veći je tim i jedni druge kontrolišemo. Uveli smo i sisteme kojima kontrolišemo jedni druge, verzionisanje i slične stvari. Ali, što se tiče naših grešaka, pa ja sad… Kojih bih mogao da se setim? Mi smo već pričali, vrlo smo otvoreni po ovom pitanju…

Ivan Minić: Da, da, bilo je nekoliko blog postova gde su ispračane te situacije koje, sada kada ih čitaš, prvo ti malo zaigra srce, onda kada vidiš da se sve završilo kako treba, razvaku ti se usta u kez, ali siguran sam da u trenucima kada se dešavaju, to nije nimalo prijatno.

Borko Rastović: Hm… Pa, recimo da smo prilikom puštanja novog sajta 2013. godine, hteli smo nekoliko tehnoloških inovacija da uvedemo na sajt. Jedno je bilo mail.que sistem, pomoću kojeg smo želeli da odvojimo samo funkcionisanje sajta od slanja mejlova, a sa druge strane, sistemska administracija je planirala neki prelazak MySQL sa (ovo će razumeti samo neko tehničko osoblje) MyISAM na InnoDb, i tom prilikom imali smo određenu grešku da taj naš mail que sistem se, u kratkim crtama, prilikom resetovanja i restartovanja servera InnoDb baza, autoinkrement indeksi su se resetovali na određenim tabelama i naš sistem je počeo da šalje proizvodne atačmente na proizvoljne adrese. To je zasta jedna od najgorih stvari koja se ikada desila meni lično u karijeri. Dobro, doduše, nisam bio sam. Bilo je tu dva seniora programera koji su radili na tom sistem, ali to su situacije u kojima mora da se reaguje sada i odmah, i moraju da se kontaktiraju sve uključene stranke u tome, sajt mora da se zaustavi u minut. U momentu kada smo primili informaciju da možda postoji neka greška, sajt se stavlja offline, mi pokušavamo da ispitamo, ako smo dovoljno pametni. Uspeli smo u tom slučaju da nađemo koja je greška, vrlo teško, besomučnim guglanjem, našli smo tačno gde je bio problem, ali bez te analize problema nisam siguran da bismo mogli da pustimo sajt ponovo online, bez da znamo, da razumemo da se nešto zaista dešava na njemu. To su zaista jako stresne situacije.

Ivan Minić:  Jednom u dve godine, nije to toliko strašno. 🙂

Borko Rastović: Da, jednom u dve godine ali uzme mnogo, mnogo živaca i kompletan biznis, ne utiče to samo na nas tehnološki, već utiče i na kompletan biznis i taj pritisak je prilično velik.

Ivan Minić: Pritisak, odgovornost, ali i prilika da praviš razliku i da budeš heroj kada problem rešiš.

Borko Rastović: Pa, da. I kada se ta greška prizna, što je najvažnije, da kažemo, da budemo otvoreni prema svima da se to desilo zbog nas. Eto, to su vrednosti koje mi imamo u Infostudu i na osnovu kojih ih živimo, takoreći.

Ivan Minić: Nebojša, koja je tvoja omiljena greška?

Nebojša Kamber:  Pa, bilo je među tim blog postovima baš… mi smo glavni akteri tamo. 🙂

Borko Rastović: Jer smo grešili zajedno. 🙂

Ivan Minić: Vas dvojicu su ustvari poslali zato što ste problematični? 😀 Greške se dešavaju, ali upravo taj zdrav odnos prema svemu i sposobnost da ljudi priznaju grešku, nauče na njima, krenu dalje, je nešto što pravi razliku između zdrave sredine i sredine koja možda nije toliko zdravo. Ako se ti osećaš komotno da priznaš svojim kolegama grešku i ako se oni osećaju OK sa tim jer znaju koji su tvoji kvaliteti i da to se prošto dešava svakome. Mislim, svako malo pa sad Google ne radi, pa hajde što Google ne radi, nego što ne radi život, jer život je na Google, infrastrukturno. Ili na Amazonu, i tako dalje. Dobro. Šta sam hteo da vas pitam obojicu… Obojica ste došli u Infostud kao relativno mladi i bez nekog velikog profesionalnog iskustva pre toga. Imali ste dodira sa tim, to jeste svakako bitno, ali u suštini, vi ste se kao profesionalci izgradili kroz Infostud, što da implicira da u Infostudu imaš prostora da se izgradiš, učiš, usavršavaš. Na koji način je to funkcionisalo iz tvog ugla, Nebojša?

Nebojša Kamber:  Pa, ovako. Relativno brzo pošto sam se zaposlio, skrenuta mi je pažnja da kad vidimo neku zanimljivu stručnu konferenciju ili seminar da javimo. I oda bi HR sa nadređenim procenio da li bi to moglo biti korisno i za nas i za njih, i za firmu i za pojedinca, i onda bi nas poslali. To je kod mene lično, koji inače volim i putovanja i volim da se usavršavam, bila win-win situacija. Čak, imam samo jedan set od 10, 15 razglednica iz raznih evropskih zemalja gde sam sve bio po konferencijama. Mislim da je to odlična prilika za učenje i za sve članove tima, jer kad dođeš i preneseš neko znanje ili sledeći put ode neko drugi i prenese to znanje kad se vrati, tu te prosti u trendu, drži te u toj niš u kojoj radiš da znaš što aktuelnije informacije, i što novije, bolje prakse u radu.

Borko Rastović: I osećaš se kao deo zajednice.

Nebojša Kamber:  I to isto.

Borko Rastović: Nas dvojica smo bili nekoliko puta, čini mi se možda tri ili četiri puta zajedno na konferencijama. Bili smo u Amsterdamu, bili smo u Kijevu, ne sećam se još gde smo bili, dva puta u Amsterdamu, čini mi se. Meni su to najlepša iskustva koja imam, i to zaista verujem da ljudima koji se zapošljavaju u kompaniji znači da postoji takva mogućnost, da je to jedna svakodnevna stvar kod nas, odlazak na konferencije.

Mentorski sistem u okviru Infostud grupe

Ivan Minić: Ali takođe postoji i mentorski sistem koji je predviđen da bude podrška novim članovima koji dođu, da prosto lakše prebrode te prve razvojne korake i da se lakše i bolje uklope u bolju priču. Ti si tu vrlo veliku ulogu imao, pa kako je to biti mentor. Mislim, pošto smo do sada shvatili da ste obojica problematični. 🙂 To je verovatno jedan od razloga zašto ste toliko bili simpatični na tom razgovoru na posao jednom drugom i postali ste metori… Ustvari, ti si njega prvi pokvario, jer ti Nebojša je pravnik, i kao pravnik je po defaltu ispravan čovek.

Borko Rastović: On se ugledao na mene, pa je počeo da pravi greške, očigledno. 🙂 Nema drugog objašnjenja.

Ivan Minić: Ali, lepe nove greške. 🙂

Borko Rastović: Da, nove greške, nove greške. Nisu to bile moje greške, to su bile njegove, originalne greške. 😀

Ivan Minić:  Kako izgleda postavka u oviru tima, kada dođe novi čovek, kada prepoznate osobu koja ima potencijala i ambicija i ima te neke karakteristike koje su vrlo, vrlo poželjne, ali fali malo znanja i treba malo privikavanja i treba malo razumevanja? Prosto, kako se to vodi u okviru timova?

Borko Rastović: Pa, ja nešto u poslednje vreme, poslednje dve ili tri godine nisam bio uključen u mentorisanje. Prosto, sticajem okolnosti radim drugi posao, ali čini mi se da ti radiš u timu ili vodiš tim…

Ivan Minić: Dobro, kako je Nebojšu bilo mentorisati? 🙂 Vidimo posledice. 🙂

Borko Rastović: Bio je raspoložen da uči, i to je sve što je meni bilo potrebno. Da se angažuje, da razmisli, da ne digne ruke kada naiđe na određeni problem. Čekaj, kojih još dobrih karakteristika bih mogao da se setim o Nebojši? 🙂

Ivan Minić: Nebojša, a kako sada izgleda kada si ti došao do nivoa da si mentor novim kolegama? Kako taj proces izgleda iz tvog ugla, ako si ti više u toj operativi danas? Koga si ti uspeo da pokvariš?

Nebojša Kamber:  Ima ih nekoliko. 🙂 Ali, jako cenimo tu crtu samoinicijativnog učenja, i možda sam je ja eto pokazao, ali definitivno to tražim u kandidatima. Ne toliko zbog pritiska vremena, već zbog dinamike tehnologija, zbog svega što se u našoj branši toliko brzo menja da je jako korisno da ti ne moraš stalno nekom davati domaće zadatke, već da ta osoba ima želju da sazna šta je novo, koje su najbolje prakse. I onda, nije toliko teško. Postaviš pred osobu neki izaov, daš mu sredstva da to savlada i pustiš ga da pogreši.

Borko Rastović: To se nekako i oseti. Ja to teško mogu da verbalizujem kada imam dobrog kandidata, kada mentorišem kvalitetnu osobu, ali to nekako izađe u tom funkcionisanju između nas.

Ivan Minić: Mora da im bude stalo. Mora da pokaže voljni momenat, mora da pokaže ambiciju. Ja kada banalizujem to do nivoa potpune banalnosti, mora da bude onaj lik koji kada naiđe na problem, izugugla, iscima se, pročita nešto i onda, ako baš ne nađe, dođe i pita i svako će mu dati odgovor. Svako želi da pomogne osobi koja je uradila domaći pre toga. Treba ti takva osoba. Ne treba ti osoba koja dođe do problema i kaže: “Šta ja sad da radim?” U biti tvog posla je rešavanje problema. Ako ne želiš da rešiš posao koji se rešava jednostavnim upitom na Google, možda da razmisliš o karijeri u nekom drugom poslu ili nekom poslu koji je manje, koji je u istoj industriji ali je manje zahtevan. Dotakao si se tehnoligije, i inicijalno si pomenuo da, kada razvijaš proizvod koji je za masovnu upotrebu, i koji vrlo čisti koristi najšira populacija, dakle, ne praviš proizvod za sebi slične kolege koji se lože na sve novo što se pojavi, kao što se vi ložimo jer geekovi su geekovi, praviš za najširu populaciju, praviš za to da to treba da funkcioniše na svakom uređaju, možda ne podjednako dobro, ali da zapravo radi svuda i svakome, to onda sa sobom nosi i neku zadršku u odnosu na najnovije trendove, a i razvoj same stvari je takav da, u principu, najčešće sačekaš da se malo slegnu stvari pre nego što to primeniš u celoj priči. Ali, životni ciklusi proizvoda su takvi da, prosto, se oni vremenom zanavljaju, prave se nove verzije. Postoji i postojaće infrastruktura i basa korisnika, pa je limitirano, ne možeš sada da praviš ogromnu revoluciju jer ćeš imati problem tranzicije iz jednog u drugo, ali kako zapravo izgleda planiranje i realizacija tih međukoraka i velikih koraka koji se prave za svaki od proizvoda na kojima radite?

Tehnološke inovacije ne moraju da naruše stabilnost sajta

Borko Rastović: Mi smo nekoliko puta eksperimentisali sa prepisivanjem sajta, i to je išlo i ponekad uspešno. Mislim da još uvek nismo našli odgovarajući model kako da određeni sajt, kako da uradimo tehnološki sklop na određenom sajtu a da ne ugrozimo postojeću stabilnost. Mislim da sada imamo, da smo nekako uspeli sa ovim sistemom mikroservisa, sa tom infrastrukturom mikroservisa smo uspeli da nađemo načina da ipak budemo cuting edge, ali da ne ugrozimo potpuno stabilnost. Kada smo onu našu monolitnu aplikaciju prepisali, kada smo je razbili na određene servise, onda smo, čini mi se, doživeli, pravu priliku da radimo tehnološke inovacije a da sajt ostane iole stabilan.

Ivan Minić: Nebojša, a u tvom slučaju?

Nebojša Kamber:  Pa, to su bili baš stresni momenti prepisivanja sa sajta. To baš pamtim sa početka svog rada u Infostudu. Bili su stresni što, s jedne strane, isporučujete nešto novo, nešto bolje, nadate se da ćete se ljudima dopasti jer rađena su istraživanja po kojima bi to trebalo biti kvalitetno, ali, ali uvek postoji neka zdrška – šta ako nešto ne radi, šta ako nismo nešto pokrili, ali neki scenario nam je promakao, ako nešto počne da gori u momentu kada budemo puštali? I u želji da se rešim tog stresa, jednom kada smo rešili prepisivati sajt Polovni automobili, dao sam predloga da počnemo parče po parče. Ne znam stvarno odakle mi ta analogija, ali, otprilike izgleda kao da trebate da živite u jednoj kući, a trebate i da je okrečite. I sad, kako da je okrečite a da nastavite da živite u njoj?

Ivan Minić: U mom slučaju – nikako.

Nebojša Kamber:  Pa, da… ali mi smo prosto, to je bila naša kuća u kojoj živimo i, prosto, neke stvari smo morali da menjamo i onda smo počeli sobu po sobu. Jednu sobu zatvoriš, sve stvari pomeriš ovamo, ovamo okrečiš, pa idemo dalje. Sledeću. I tako, mic po mic. Duži vremenski period moraš da živiš sa poluokrečenim stanom i duži vremenski period moraš da živiš sa hrpom stvari koje nisu na mestu gde bi trebalo da budu, ali kada se proces završi, uspešno si pregurao taj period. Nekako me to najviše podseća na to, iskreno. Sada, kada sam u  4 zida, sličnu strategiju primenjujemo i ovde.

Ivan Minić: I generalno, gledaš da osnovna funkcionalnost ne bude ugrožena, a te neke dodatne nice to have stvari mogu malo i da budu po strani, iako ne mnogo i ne bi trebalo da se to sada prolongira beskonačno. Prosto, kada radiš na živo, mnogo je stvari koje su tu osetljivo.

Borko Rastović: Ono što smo mi probali 2013. godine kada smo radili prepis sajta Poslovi, shvatili smo da ne možemo da testiramo novu aplikaciju na 20 ljudi koji su ovde testirali 24h. To je jednostavno bilo nemoguće izvesti. Shvatili smo da nove aplikacije, beta verzije, moramo da testiramo na generalnoj populaciji, mnogo veći uzorak ljudi. Da ne može ovde…

Ivan Minić: Da se simulira u kućnim uslovima.

Borko Rastović: Da, da, nemoguće je da 20 ljudi, ovde koji su 100% svog vremena angažovani na testiranju, da otkriju te greške koje će generalna populacija, hiljade ili desetine hiljada korisnika otkriti u sekundi. Eto, to je nešto što smo naučili 2013. godine.

Ivan Minić: To mi deluje kao da je zanimljivo raditi ovde i da se svašta nešto dešava, ali ono što bih voleo da vas pitam za kraj, to je da mi kažete iz vašeg ugla, sada nekom distancom od više od 10 godina u oba slučaja, šta je ono što vama najviše znači i na koji način biste nekome ko razmišlja, ko je u našoj profesiji i razmišlja o karijeri, i na nekoj prekretnici je, nije siguran šta želi dalje, a možda je i siguran da to što trenutno radi ne želi dalje, da ne želi da bude samo neko ko proizvodi samo na sat kao u sweat-shopu, već želi da se bavi nečim što ima smisla, a vas dvojica bez obzira na vaše problematično ponašanje delujete kao neko ko voli da radi to što radi zato što oseća da to što rade ima smisla, šta je to u vašem slučaju ono zbog čega ti želiš da budeš ovde i šta misiliš da treba da preneš poruku ljudima koji razmatraju da krenu putem Infostuda?

Nebojša Kamber:  Mislim da je najbitnije naći tu žicu između onog što voliš da radiš i, prosto, onoga u čemu si dobar. Najčešće su te dve stvari vrlo blizu i čini mi se, da ako to spojiš, karijera ti može ići samo uzlazno, zato što imaš ogromnu prednost nad svim onima koji ili ne vole to da rade ili nisu dobri u tome. To je neko moje viđenje.

Ivan Minić: A zašto Infostud?

Zašto Infostud a ne neka druga kompanija?

Borko Rastović: Zato što su mi dali mogućnost da napredujem, zato što su me podržali u svim mojim aspiracijama, i za unapređenje karijere koje su bile i za mene dobre i za firmu dobre. Borko je spomenio MongoDB, koji uopšte nije bio u upotrebi u firmi pre nekih sedam, osam godina, ali meni se dopala tehnologija, hteo sam da isprobam, firma me podržala, rekli su – Eto, možeš na najposećenijem sajtu, na Polovni automobili da pustiš, ali da paziš. I pustili smo, odjednom je pala poseta, katastrofa na sajtu. I ja sam mislio da je gotovo, sada sam probao novu tehnologiju i nikad više. Ispostavilo se da je to veče bio Sveti Nikola i da je zato pala poseta na sajtu, i da upošte nije imalo veze sa tim. Posle smo tu tehnologiju proširili. Evo, na 4 zida je to dominantna tehnologija.

Ivan Minić: Hoćete da kažete da ljudi na slavama ne gledaju automobile i ne komentarišu međusobno?

Nebojša Kamber:  Drastično manje. 😀

Ivan Minić: Koji je to svet, koji su to ljudi? 😀

Nebojša Kamber:  Po našim grafovima smo mogli da prepoznamo, po grafiku posete, polu smo mogli da prepoznamo kad je slava, kada igra Đoković.

Ivan Minić: Šta bi ti, Borko, poručio iz tvoje petnaestogodišnje vizure ovde? Šta ti misliš da je ono što ističe Infostud?

Borko Rastović: Čak i posle 15 godina, programeru, čoveku je potrebno da ima barem tu neku mogućnost da promeni ono što radi. Recimo, mislim da je jedna od najbitnijih stvari koja je ova kompanija pokazala za mene je da mi je omogućila da ako želim da se razvijam u nekom određenom smeru, ka određenoj tehnologiji, naći će se mesta za to. Svi smo ovde svesni toga da se biznisa mora razvijati i da tehnologija mora da se razvija. Najbitnije je to da postoji okruženje u kome postoji zainteresovanost da se određeni ljudi specijalizuju. Meni, lično, posle 12, 13 godina rada u PHP-u, želeo sam da krenem u drugom smeru, u smeru data engineering, Pythona, pa je sada to nešto potpuno novo, nešto u čemu sam trenutno junior, i to je nešto što mi mnogo znači. To je isto omogućeno za nove ljude koji dođu ovde. Naravno, sve to mora da se uklopi u okvir kompanije, neke ciljeve koje kompanija mora realizuje i koje je zacrtala. Ali, mislim da još nisam video, nisam imao takvo iskustvo da je neko došao i da nije mogao se razvija tehnološki u smeru u kome želi, nije mu bilo zabranjeno, jednostavno, kompanija mu je to omogućila. To je neka najbitnija stvar koju bih mogao da izdvojim.

Ivan Minić: E, pa hvala momci. Mislim da ste podelili neke veoma dragocene stvari i neke vrlo zdrave vrednosti na kojima ova priča počiva, i verujem da je to jedini način da neka priča funkcioniše dvadeset godina bez obzira na sve izazove i probleme koje tržište nosi sa sobom, da ako je na zdravim osnovama i ako su tu ljudi na prvom mestu, stvari jednostavno mogu da funkcionišu, rastu sa svim svojim izazovima. Ali, ako si zadovoljan, naći ćeš način da prevaziđeš izazove, naći ćeš način da se uklopiš, naći ćeš način da se nekada podrediš timu zato što će se tim nekada podrediti tebi, i u suštini, radićeš u jednom zdravom okruženju sa nekim sjanim ljudima bez obzira na to što nekada mogu da budu problematični.

Borko Rastović: Hvala i tebi, i zaista je zadovoljstvo pričati sa nekim ko zaista razume ovu prlču.

Ivan Minić: To je zajednička dijagnoza 😀

Nebojša Kamber: Da se primetiti. 🙂

Borko Rastović: Jedinstveno iskustvo za mene.

Ivan Minić: Hvala vam još jednom, hvala vam što ste nas slušali i gledali. Vidimo se u redovnoj epizodi u nedelju, a u narednom specijalu naredne srede.