Infostud grupa specijal EP001: Branislava Gajić Stanojević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u naš novi specijal. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a danas smo u gostima u Infostudu i moj sagovornik je jedna od suosnivača, Branislava Gajić Stanojević. Osoba koja je u Infostudu dvadeset i jednu godinu. Nema mnogo više od toga godina života. Brano, dobrodošla. U stvari, ja sam došao kod vas, tako da tehnički – hvala što ste nas ugostili. Šta je tvoja pozicija sada u Infostudu?

Branislava Gajić Stanojević: Trenutno, najviše se bavim vođenjem Infostud grupe kroz Upravni odbor, znači, nisam više čak toliko ni na izvršnom nivou, i vodim biznis “4 zida”, gde je neko trebalo da pogura tu našu investiciju. Tako da, to su recimo grubo dve oblasti kojima se najviše bavim. Realno, moja pozicija za ovu dvadeset i jednu godinu se menjala non-stop, i što ja kažem, radila sam sve osim sistem administracije, programiranja i računovodstva. I sasvim mi je OK da tako ostane, jer zaista, potrebe jedne male firme, potrebe sada se stalno menjaju ali meni to odgovara. Iskreno, da mi je posao isti svih ovih dvadeset i jednu godinu, ja verovatno ne bih bila tu i zato što bi mi bilo suviše dosadno, tako da, moja pozicija, pozicija Branimira, pozicija Stefana, koji su isto osnivači i tu su isto koliko i ja, se stalno menja i zavisi od potreba biznisa. I, naravno, u skladu sa svojim željama, sklonostima, i jakim snagama. 

Kako je sve izgledalo na samom početku?

Ivan Minić: Kako je sve izgledalo na samom početku?

Branislava Gajić Stanojević: Jako, jako drugačije 🙂 Na samom početku ovo je bila samo hobi priča. Prosto smo osetili da će internet postati nešto, iako puno ljudi nije verovalo u to. Odnosno, verovali su da će to biti nešto zanimljivo ali da li će biti biznis, e to je već bilo sasvim jedna drugačija priča. Tako da, to je bilo nešto što sam ja radila iz svoje studentske sobe u Studenjaku, pa nosila diskete do Studentskog centra, pošto nisam imala računa u sobi :), tako da se infostud.com u to vreme ažurirao iz Studentskog centra Studenjaka, između ostalog. Onda sam dobila cimerku koja je imala računar, pa sam dogovorila sa njom da ja koristim njen. Tako je funkcionisalo sve “na mišiće”, sve sa svojih deset prstiju, sa onim čuvenim plakatima koje smo lepili selotejpom, da selotejpom, po Beogradu i slično. I zaista da kažem, da smo mi krenuli sa nekim biznis planom? Pa, nismo. Da smo krenuli onako organizovano, kako sada se rade start-upi kada imaš ti neke investicije, odmah zapošljavaš ljude, mi to zaista nismo radili. Mi smo imali ideju, i onda smo se snalazili u hodu, radili zahvaljujući svom džeparcu, da budemo realni, i samim tim ekipa se menjala. Neko je verovao u tu priču dugoročno, neko je imao bolje prilike, neko nije verovao, i na kraju je ostala nekolicina nas koji jesmo istrajali. Sada smo firma sa 220 zaposlenih i više, ne može da se poredi sa tom situacijom, ali prosto, morali smo da prođemo kroz sve te faze – od studentskog hobija, do prvih pet zaposlenih, prvih pet kancelarija, pa onda postaješ malo veća firma sa 20 ljudi, pa imamo onda i HR, pa i 50 ljudi i to je sad neka nova faza, do faze kada smo mi zapravo grupa biznisa i sve je to decentralizovano i mnogo ovlašćenja su spuštena na te timove i taj menadžment kako i treba da bude. 

Ivan Minić: Posebno je interesantna ta faza kada ste porasli, a organizaciono to možda niste ispratili idealno, i shvatili ste to, i onda ste odreagovali i napravili jedno restruktuiranje jedne firme koje je bilo prilično, prilično interesantno. Ali, ono što bih voleo je da se dotaknemo za početak, naravno svaka dobra priča, naročito tada kada nije postojao jasan biznis iza svega, je na entuzijazam. Ako je više ljudi, onda ima veću šansu da uspe. Ako je entuzijazam jedne osobe napusti tu osobu, onda to bude dosta teže, ali u kom trenutku cela priča prerasta, po prvi put prerasta iz nečega što je samo hobi i entuzijazam u nešto što sada već jeste biznis?

Branislava Gajić Stanojević: Prva prelomna tačka je bila ta 2004. godina kada sam ja završila studije, i rekla sam – OK, ja prelazim sad kompletno u Infostud, ja ću da se posveti ovome full-time. I bilo je neophodno, zaista, da neko od nas osnivača to uradi. Jer, ovako, onako u hodu ko koliko stiže, to sve ide ali ne može dovoljno dobro da se organizuje da preraste iz jedne neformalne organizacije u stvarno biznis. Tako da, to je bila prekretnica. Tada smo uzeli prve kancelarije ovde u Subotici, ljudi su došli u kancelarije, počeli smo da zapošljavamo mali tim. To je i za mene bila jako velika škola, moja prva menadžment škola. Jesmo mi sve do tada vodili taj biznis, ali sasvim je drugačije kad sad odjednom moraš da uvedeš pravila, procedure, kažeš – “Ajmo, ljudi, mora da se rade, ajmo temo, ajmo rezultati, ajde dinamika.” Za mene je to bila jako, jako velika škola, jer radila sam jako dobre stvari, vodila sam firmu u početku u pravom pravcu, ali na loš način u smislu da što to nisam objašnjavala ljudima, nisam umela da prenesem kako treba, nego – “Idemo tamo, to je to. Ja vodim, svi za mnom.” I kao da ljudi sve to samo treba da prihvate odjednom. Pogotovo je to bio šok pošto do juče nismo tako radili. I to je bila prva velika škola koja je mene lupila po glavi kad su ljudi počeli da se bune, i onda sam ja kontala – OK, sad moram malo da učim o vođenju ljudi, ovo je neka druga priča. Onda samo počela da čitam Adidžesa (Ichak Adizes), onda sam počela da učim o tim razvojnim fazama preduzeća, onda samo skontala – OK, neke stvari moram da prepustim, ne radim ja sve najbolje u životu. I, kad je krenulo to prepuštanje, onda sam videla – pa, on je ovo uradio bolje od mene, super, meni lakše, on se razvija, firmi bolje. To su te bile te male škole. Ali, to je, kažem, bila prva prekretnica, posle je bilo drugih. 

Ivan Minić: To je bio početak Infostuda kao biznisa. E, sad, pominjala si na samom početku da je bilo nekoliko tih faza kako je firma rasla, i svaka od njih nosi sa sobom neke izazove. Kako bi ih ukratko opisala? I ako možeš negde da ih postaviš u neku okvirnu vremensku liniju i šta su neke specifične stvari koje dolaze uz svaki od tih međukoraka koji su na putu ka nekom cilju?

Od porodične firme do regionalnog lidera

Branislava Gajić Stanojević: Pa, znači, ovo je bila ta neka prva faza, uopšte da se formiramo kao firma. I kad smo to uradili, naši rezultati su skočili pet puta. Mislim, vrlo jasno. 🙂 U godinu dana, samo u tih godinu dana 2005. mi smo odjednom počeli da cvetamo, samo zato što se neko posvetio i uvela se organizacija i slično. I tih nekih, pa sad, iskreno ne sećam se koliko je to godina trajalo, ali to je faza te male firme u kojoj imaš jednu porodičnu atmosferu, svako svakoga jako dobro zna, svi smo jako bliski, svi rade sve. Ja sam kucala, ne znam, tada mailing liste, nismo imali programera u početku, da. Kada je došao programer, to je bio – vau, ovo može automatski, ovo je nova dimenzija poslovanja. 😀 Tako da, to je neka faza poslovanja, rekla bih, do 10, 15 pa i 20 ljudi, gde to sve tako funkcioniše. E, onda kada dođeš već recimo možda već do 40, polako se već javljaju specijalizacije, javlja se podela rada, to čeka zna nekada ljude i da boli, ove iz početne ekipa, jer odjednom, to što si radio više nećeš raditi, to će raditi neko drugi, a ti to možda voliš ali si bolji u ovome drugom i ne možeš da budeš na tri stolice. Tad neke stvari treba prepustiti, neka odlučivanja više nisu na svima, ne konsultujemo se o svemu. I zna to nekada da bude malo bolno, ali zahteva. To je upravljanje promenama. E, onda dolaze te faze 40, 50, 60 ljudi kada javljaju se i novi nivoi menadžmenta, jer treba. Ne možeš ti kao jedna osoba, dve osobe, da pratiš, kontrolišeš sve te ljude niti da poznaješ više svakoga tako dobro, i ti da radiš, da mu se posvetiš da bi se čovek zaista razvijao, jer ako se čovek ne razvija, on dugoročno nema motiv da ostane u firmi. I onda, sledi ta faza izgradnje menadžmenta, koja prvo ide malim koracima, to je operativno prepuštanje vođenja, ali onda moraš da učiš ljude da i razvijaju druge ljude. Specifičnost našeg rada u svo to vreme jeste što smo mi to sve morali da radimo organski, jer u to vreme mi smo bili sasvim jedna nova industrija. Niti su postojali takvi profili na fakultetima kao što sada postoje, hvala bogu. Mi smo kompletno učili ljude kako se taj posao radi, a pri tom smo ga sami učili isto tako. I onda smo učili i menadžmenti isto tako kako da radi sa tim ljudima. Međutim, jako dobra stvar jeste što smo skontali da, recimo, menadžment nije toliko specifičan za IT i ICT firme. Neke osnove menadžmenta su iste kao u drugim firmama. I tu je došlo ono otrežnjenje da mi jesmo specifični, ali nismo baš toliko i da mi možemo da učimo od drugih. I onda smo počeli zaista da učimo od drugih. Jer, ranije nam je bilo onako – “Pa, dobro, oni su proizvodnja, šta mi sad imamo mi od njih da učimo.” Nije tačno, može da se uči o prodaji, o menadžmentu, o finansijama. Znači, sve su to opšte oblasti poslovanja gde treba da koristimo iskustva drugih. E, onda su počele polako da se razvijaju zasebni biznisi, gde smo shvatili – dobro, sada Polovni automobili došli su 2008, pa to nije isto što i Poslovi Infostud. I došli su taman u pravo vreme kada je usledila ta velika kriza koja je jako udarila na zapošljavanje i kada tržište naprosto otpušta ljude, ne možeš da imaš oglasa za posao onoliko koliko ranije bez obzira koliko si dobar. Moraš da prihvatiš tu činjenicu. I onda su Polovni automobili nama pomogli da to preguramo. Počeli su da se formiraju, dakle, zasebni biznisi. Pa, su tu bila Putovanja.info, mislim sledeća, i tako dalje. Jedno vreme, mi smo to dosta držali centralizovano, tada su već i Branimir i Stefan došli u firmu i posvetili se Infostudu. Branimir je napustio svoj posao u banci, Stefan je završio studije. I, vremenom smo videli da smo ušli u petlju, da se svi za sve pitamo i svi vodimo svaki biznis, i tu smo gubili jako puno vremena. Odlazilo je puno vremena da se donesu operativne odluke. Drugo, da se mi usaglasimo, jer troje ljudi troje ćudi, pa sad tu su još i drugi ljudi, jer ne odlučujemo mi sve. Za neke operativne stvari za koje stvarno ne treba i ne moramo svi oko svega da se usaglasimo. I trebalo je vremena da sve to sazri, i, iskreno, meni na prvu loptu kada je to počelo da se pominje, nije mi se baš ni dopada ta ideja. Trebalo mi je vreme da je sažvaćem, ali smo shvatili da je to ta neka stvar koja mora da uradi jer postajemo spori. I to je nešto što svaka firma koja raste i usložnjava se ako ne uradi tu decentralizaciju na neki drugi način i reši pitanje organizacije, postaje birokratizovana, počinje da zavisi od jedne osobe ili dve, zavisi koliko ima osnivača i na kraju postaje spora, i počinje da gubi potencijalne ljude koji mogu sjajno da vode taj biznis ali koji ne žele da rade sa takvim vlasnicima ili sa menadžmentom. I to je sad dovelo do celog ovog nastanka Infostud grupe, širenja, izgradnje onda timova zasebnih i tako dalje. 

Organizacija i prednosti Infostud grupe

Ivan Minić: Da li možeš samo da objasniš ljudima, koji možda ne znaju, kako zapravo sada funkcioniše organizacija?

Branislava Gajić Stanojević: Znači, mi imamo nekoliko biznisa, tu su Poslovi Infostud sa svojom grupacijom biznisa, zatim Polovni automobili i 4zida.rs, koji se bave nekretninama. Tu je Internet prodaja guma, tu je Osiguranik. To su, znači, vrlo različiti biznisi. Kakva je sličnost između Osiguranik koji je više ekomerc biznis i Poslova? Nema puno sličnosti. Tako da svi oni imaju zasebne svoje resurse, svoj menadžment, donose svoje ciljeve, vode operativno poslovanje i slično. Sa strane toga postoji nešto što mi zovemo Centrala ili Poslovne operacije, koje pružaju podršku tim biznisima u tim nekim opštim funkcijama, kao što su sistem administracija, kao što su računovodstvo i finansije, kao što su HR, i tako dalje. Jer, jednostavno, ne isplati se nekom manjem biznisu, koji ima 20 ljudi, da ima svog HR? Zašto? Zato što, s druge strane, prednost toga što je on u Infostud grupa jeste što može da ima podršku HR koji nije 100% posvećen, ali radi sa tim biznisom i ubrzava ga u toj nekoj postavci resursa, što kao mali zasebni biznis ne bi radio bar jedno, ne znam, nekoliko godina. I iznad toga se nalazi Izvršni odbor grupe koji se bavi tim vođenjem Centrale, tih centralnih sektora koji pružaju podršku i koji se bavi strateškim vođenjem grupe, znači portfolija grupe i generalno prati pravac razvoja biznisa, krovne ciljeve, znači ne spuštamo se sad u sitnu operativu, da li menadžment ide u dobrom pravcu, da li se tim razvija u dobrom pravcu i kakvi su rezultati finansijski i nefinansijski. 

Ivan Minić: Hvala ti za ovaj presek, hvala ti za dobar uvod i za to što si prilično iskreno i otvoreno ispričala taj neki period koji je growing pains za svaki biznis, jer naravno ljudi kod nas takve neke stvari kriju, a ne treba da kriju zato što upravo u ovakvim situacijama kada pričamo, to je nešto što može da pokrene nekog novog ili olakša nekome ko je došao u ćorsokak, da se izbavi iz situacije koja prosto je prirodna i normalna stvar koja se dešava kada radiš nešto, a naročito kad radiš nešto što pre toga nije postojalo, pa nemaš odakle da naučiš, da vide ljude da nisu sami u svemu tome i da se takve stvari dešavaju. Ono što ja lično, a znamo se od samog početka, ono što ja lično najviše cenim u celoj priči to je što mi smo i prijatelji, i sarađujemo povremeno, i tako dalje, ali nismo i ne postoji sad neki interes u celoj priči, bilo kakav ali, meni je lično jako drago kad gledam ljude sa strane koje znam od kad su bili mali biznis, koji su napravili nešto fantastično na ovom tržištu koje nije, kad sanjaš o tome da praviš biznis, sanjaš neka drugačija tržišta koja su jednostavnija, ali ono što je posebno vredno osim samog rezultata, je način na koji ste došli do tih rezultata i to kakvo mesto imaju ljudi u toj celoj priči. Odnosno, da ste vi svi osnivači i dalje tu, da je gomila ljudi koji su bili među onim prvim zaposlenim i dalje tu, da su mnogi otišli posle desetak godina u možda neke druge priče, ali svi ljudi koje ja znam, doslovce, svi ljudi koji su bili deo Infostuda, pričaju sve najlepše o Infostudu a za to postoji sigurno neki razlog. I pošto znam neke od priča, ličnih i profesionalnih, voleo bih da i ti to iz svog ugla nekoga ko je bio unutra sve vreme ispričaš kako je to kada ti u startu praviš firmu od ljudi koji su ti prijatelji, u koje imaš poverenje. Jer, kao, to je neka prva osnova, da imate poverenje i odgovornost jedni prema drugima. Onda, ako na pravi način komunicirate i ako na pravi način upravljate time, dok čega treba doći, jer si sama rekla da nije to tako prirodno svima nama, to je proces, ali ako se to radi kako treba, ti ljudi budu i motivisani, i stimulisani da ostanu da se razvijaju, da naprave od nekoga ko je tu došao da radi neke poslove, de fakto pripravnika, da dođu do toga da budu danas vrlo značajni članovi grupe? Možeš li da podeliš neku takvu priču?

Ljudi kao glavni resurs Infostuda

Branislava Gajić Stanojević: Pa, da, tih priča ima puno, počevši od Sonje Ćetković, koja je tu isto, nisam sigurna, ali mislim 18 godina. Uglavnom, tu je negde vrlo blisko nama, a koja je počela tako što je prekucavala oglase iz novina. To je to. Danas je direktor Poslova, i to ne danas, već duži vreme unazad. Evo, recimo, sad nam se sa porodiljskog vratila baš i Slađa, koja je između ostalog išla sa mnom u razred u srednjoj školi, pa sam joj ja lično zaposlila da isto tako prekucava oglase, jako, jako davno. I sećam se, tada još nismo imali zvanične intervjue, sedele smo u JuFestu u Subotici, Subotičani znaju šta je to, i pričale. I ja sam joj rekla: “E, Slađo, super sve, možeš da počneš da radiš, samo molim te, moraš da skratiš nokte, jer sa takvim noktima nećeš moći da kucaš.” To su bile tako neke priče 🙂 Slađa je kasnije napredovala, vodila oglasno odeljenje, sada je došla posle dva porodiljska da radi u HR-u, zato što smo shvatili da je jedan od njenih talenata jeste da prepoznaje ljude koji dođu na nekim početnim pozicijama i onda napreduju na razvojne pozicije, da rade u razvoju ili u prodaji i tako dalje. 

Ivan Minić: Da se samo nadovežem na to kroz jednu stvar, upravo mislim da je vrlo značajno kada imaš sistem koji to sad može da podnese, veoma je veliki i imaš dovoljno iskustva, znaš te ljude, oni su već neko vreme tu, imaš dosta slučajeva gde zapravo neko krene na jednom mestu u jednoj diviziji firme, vremenom shvatite da ima neke dodatne talente i interesovanja, i vi zapravo imate mogućnost da im pružite priliku da se preusmeri što im možda više znači, što mislim da je jako vredna i značajna stvar, a da nema mnogo firmi sluha za tako nešto. Na većini mesta, posebno kada firma preraste neke okvire kad svi rade sve, pa onda u suštini i svi rade sve, nije ni bitno, da ima tu vrstu fleksibilnosti. Kako je upravo postavljen kod vas taj neki deo praćenja ličnog razvoja ljudi, razvoja ljudi, motivacije ljudi da se usavršavaju? Kako ste uopšte o tome razmišljali, pošto znam da dosta pridajete pažnje tome a zapravo ne pričate ništa o tome?

Zašto je lični razvoj zaposlenih kao jedan od prioriteta za razvoj čitave firme

Branislava Gajić Stanojević: Da, jako puno polažemo na obuke ljude, i tu je recimo zanimljivo da baš kad je bila ona kriza 2008-2009. godine, kao i mnogi biznisi mi smo morali sasečemo troškove, jer moraš da preživiš to, da preguraš. Ali, jedan budžet koji mi tada nismo sasekli bio je budžet za obuke. Jer, mi smo tada bili mali, ne sećam se tačno koliko ljudi, ali bili smo mali i ako je neko mogao da izvuče firmu i pregura taj period, to su bili ljudi i morali smo da im damo znanja i kako oni da se snađu u toj celoj priči. Tako da, definitivno Infostud je poznat po tome što uzima ljude čak često i ljude tek izašle sa fakulteta ili bez profesionalnog iskustva, i gradi ih. I ti zaista možeš da napreduješ kod nas bili u stručnom smislu bilo u nekom menadžmentskom smislu, već u zavisnosti ko je za šta. A ta prednost toga što smo sada ta grupacija jeste jako značajna. Evo naša šefica HR-a je počela kao novinar svoje vrste u nekoj redakciji koju smo imali već jako, jako davno, pa je radila u razvoju, pa je onda vodila PR i marketing u Poslovima. Sada vodi HR. I ti dobijaš zaokruženu osobu. Nema firma luksuz da baš svi prođu to uvek. Ali, nekada ti baš zaokružene osobe baš znače zato što one mogu da sagledaju biznis iz mnogo različitih perspektiva. I sad, iskreno, taj proces je malo i bolan. S jedne strane, je jako dobar za drugu, i svi su toga svesni i zato podržavaju taj proces. Ali, zna da bude bolan ako, recimo, tvoj čovek koji ti vodi neki sektor, pa se prijavi na interni konkurs da pređe u neki drugi tim, ne zato što ne voli tu gde jeste nego zato što za njega dobro da se razvija u nekoj drugoj oblasti ili u drugoj vrsti biznisa. I ti to podržiš, zato što znaš da je dobro za grupu, ali tebe interno boli jer ti dobijaš rupu u svom timu. Tako da, to su uvek tako, stvari kojima moraš da vagaš i gde jednostavno rezultat grupe moraš da postaviš iznad svojih ličnih interesa, a negde čak i iznad interesa svog biznisa. Tako da, nije to baš uvek medena priča. Nekada je i malo teška priča, ali je ispravna priča.

Ivan Minić: Naravno da je uvek ispravno kada se fokusiraš na to da ljudi budu zadovoljni, jer zadovoljni ljudi prave dobre rezultate. Sad, da li su u jednom ili drugom timu, to je, naravno, problem možda pojedinačno tog tima i tim lidera. Ali, ono što bih isto voleo da probam do objasnim, pošto fokus jeste na ljudima, i veoma je važno imati prave ljude za tako nešto. Znaš, doneti odluku da zaposliš nekoga ko je izašao tek sa fakulteta, i onda graditi tu osobu kroz period od 15 godina do neke visoke pozicije je ogroman put, ako se to desi jednom, to može da bude izuzetak i našao si jednoroga, ali ako se desi više puta, nema toliko jednoroga. Mislim, nema nijednog, ali OK. Kako vi, zapravo birate ljude, odnosno kako je postavljena cela priča, posebno što jedan vrlo značajan deo vašeg biznisa je u suštini jeste HR. Mislim, Poslovi Infostud. OK, ne bavite se vi HR uslugom selekcije, i time se bavite donekle, ali više je marketplace, ali ako neko zna tržište rada, znate ga vi već 20 godina, odnosno 15. Koje su neke vrednosti i ciljevi koje očekujete od ljudi, šta je ono na šta se fokusirate kada pravite selekciju, kada birate ljude?

Vrednosti i ciljevi Infostud grupe

Branislava Gajić Stanojević: To sad nije neka jako specifična priča, ali jeste specifično vreme kada smo mi počinjali i kuda nas je to gurnulo. Znači, to je sad ono klasično – šta znaš, kakvo iskustvo do sada imaš, takozvani “hard skills”, i sa druge strane te neke meke veštine i slično. I treće je – potencijal, koliko mi vidimo da ti možeš da se razvijaš. E sad, pošto smo mi krenuli u vreme kada je ovo bio jako inovativan biznis, niko nije znao kako se to radi, i mi smo sami učili kako se to radi, naći nekoga sa iskustvom je bilo praktično nemoguće. Tako da, u tim prvim godinama, mi smo morali jednostavno da tražimo ljudi koji nemaju iskustva ali imaju potencijal da nauče. I to je jako obeležilo prvih 10, 15 godina rada Infostuda, i naučilo nas je da prepoznajemo potencijal. Jako nas je usmerilo na to da primimo čoveka koji ima tu iskru, koji hoće. E, to je jako značajno – kad neko hoće. Džaba nekome što zna ako on čeka da mu se kaže, da mu se ukaže mogućnost za napredovanje, ako on u 4:00 svakog dana kaže mozgom “Ćao”. Da, ti ne moraš čitav svoj život da živiš posao, ali je jako jako velika razlika između ljudi koje to interesuje, koji to hoće i onih kojih samo odrađuju posao. Prosto, nas je ta činjenica da smo počeli u vreme kad smo počeli gurnula u to da mi tražimo ljude sa potencijalom, koji hoće i koji će naučiti. Sada smo već došli u poziciju kada možemo da tražimo ljude sa iskustvom, zato što ih sad već na tržištu ima i kada kombinujemo. Jer, ulaganje u ljude na ovaj način kako ga m i radimo je zaista skupo, energetski je skupo, vremenski je skupo i zahtevno. I dalje to radimo, ali nekada prosto želiš neku prečicu. Nekada za neku poziciju ti treba čovek sa iskustvom. I što se tiče tih nekih veština, recimo, to nam je uvek bilo jako bitno, jer počeli smo kao mala firma i realno si morao da se uklopiš, nije baš bilo drugog izbora. Ti kad kreneš pa masovno zapošljavaš sa velikim investicijama iza sebe, to je sasvim, sasvim drugačija priča. I to je kreiralo tu neku kulturu Infostuda koja se zadržala i dan danas, ali, iskreno, to je imalo i svoje prednosti i mane. Prednosti jesu to što mi zaista imamo dobru, domaćinsku kulturu, kao u kući kada, ne znam, imaš porodične vrednosti, mi imamo neke svoje Infostudove vrednosti koje su trenutno da smo hrabri, da smo preduzimljivi, da smo snažni kao tim i da igramo fer. Ali, recimo, u tim prvim godinama, koliko god da je bilo značajno to da imamo tu dobru atmosferu, da ljudi međusobno fino, lepo komuniciraju, da rešavamo probleme umesto da ih poturamo pod tepih, ali da ih rešavamo na jedan lep način, kasnije kako smo rasli, to je malo postalo, odnosno, imalo je svoje kontraefekte jer ljudi su počeli da budu suviše fini, počeli su da se plaše da konfrotiraju.

Ivan Minić: Još ako su iz Subotice… 🙂

Branislava Gajić Stanojević: Jeste, utiče definitivno 🙂 Pa ne, stvarno utiče. Postoji razlike u temperamentima. I onda smo shvatili, OK, sad ovo je otišlo malo kao kuda ne treba jer bilo koji ekstrem je problematičan, i došli smo do toga da super nam je svima i sve je divno, ali neki problemi stoje, neki problemi se ne komuniciraju zato što ljudi neće da se zamere, a to je isto problem. Tako da smo onda počeli da guramo u tom pravcu hrabrosti, znači hrabrosti da preuzmeš rizik, hrabrosti da izađeš direktnije i komuniciraš, i dalje ne želimo da ideš po firmi i praviš probleme svima, ali moraš preduzeti taj rizik da te možda neće uvek svako super shvatiti, da će možda trebati malo truda da se neke stvar i konflikti reše, i da je to, na kraju krajeva, posao i tebe kao zaposlenog, jer ti time gradiš svoj tim. Ako ti trpiš probleme u svom timu, ti puštaš da taj problem raste. To utiče direktno na tebe, utiče i na tvoje kolege. Zatim, to je posao i menadžmenta, i tako dalje i tako bliže. Tako da, mislim da svaka vrednost u firmi, ako ode u neki ekstrem može da postane mana. Mi i dan danas imamo taj malo problem, i zavisno od toga u kom biznisu, u kom sektoru danas radimo na tome i mislim da je jako bitno to da shvatimo i rešavamo. Baš juče, a pro po toga što si pomenuo da neki ljudi ne priznaju svoje greške, nije lako priznati svoju grešku, nekada ti se to ne sviđa, ali to je jedini način da učiš; juče sam baš gledala “The Playbok”, serijal sa saveta sportskih trenera i juče sam gledala baš Dok Rivers (Doc Rivers), trenera Seltiksa, i njegova poruka je bila: “Ja kada uđem u svlačionicu sa svakim novim timom, moja prva rečenica je bila – Ja sam Dok Rivers, ja sam čovek, ja ću grešiti.” Pa, naravno da ćeš grešiti. Svako će. I ako to prihvatiš kao neminovnost, onda ti je, iskreno, mnogo lakše u životu, a i tvojim ljudima je mnogo lakše u životu, jer sa mašinom je jako teško raditi.

Ivan Minić: Sticajem neobičnih okolnosti, zove se Dok Rivers čovek.. 

Branislava Gajić Stanojević: Izvinjavam se, nisam neki sportski tip uopšte.. 😀

Ivan Minić: Ali je dobar izbor zapravo, imao sam priliku da pričam sa njim pre nekoliko godina u Los Anđelesu, bio sam na utakmici Klipersa, on je tada vodio Kliperse. Tada su bili Teo i Bobi u Klipersima, i posle konferencije za štampu, pošto sam imao par nekih pitanja koja su bila interesantna, jer obično američki novinari nemaju pitanja koja su interesantna, valjda što svaki dan imaju priliku, pa im to nije ni toliko bitno; malo smo popričali posle toga i energija kojom taj čovek odiše je potpuno neverovatna i to kakvu je on porodicu napravio u tom timu. OK, na kraju su rezultati izostali donekle, nisu osvojili titulu, i tako dalje. Ali, zapravo, većina tih ljudi kada pričaš sa njima, a pričao sam posle sa nekim igračima, kažu da im je to omiljeni tim u kome su igrali. Jer je jednostavno atmosfera bila fantastična i svi su se međusobno podržavali i svi su bili bolji nego što su bili na drugim mestima. Tako da, to svakako jeste big dill. Svako u nekom sistemu, da bi bio zadovoljan ako ima ambiciju (OK je i ako neko nema ambiciju a odgovoran je profesionalno, naravno), ali ako hajde pričamo primarno o ljudima koji imaju ambiciju da se razvijaju ali ako to ne prati neka ambicija, nije to baš idealno. Na koji način se bavite time? Prosto interno, kako radite na tome da ljudi ispune svoje želje i ciljeve kroz vreme? Na koji način razvijate ljude u okviru firme?

Menadžement nije jedini način profesionalnog napredovanja

Branislava Gajić Stanojević: Tu je potreban dosta ličan pristup i to je nešto što menadžment mora da savlada u velikoj meri, tu sposobnost da se bude fleksibilan, da se prilagodi čoveku. I na kraju krajeva, da se pusti, u smislu da prihvati da način dolaska do uspeha nije način na koji si ti došao do uspeha, nije nužno taj način. Različiti ljudi dolaze do uspeha na različite načine. Tako da, mi radimo te razvojne planove sa ljudima  koji imaju dva segmenta. Jedan je šta je biznisu potrebno, a drugo je šta ti želiš i kakva su tvoja nadanja, aspiracije za neko vreme, i tako dalje. I onda gledamo gde tu može da se spoji. Mi ne možemo da ispunimo svaku želju čoveka, niti je to, mislim, firma ne postoji zbog toga. Ali, ako to uzmeš u obzir, ljudi budu srećniji, razvijaju se, cene mnogo više tu priliku koju su dobili, povratno priča bude mnogo bolja za biznis. Tako da, s jedne strane, to je posao menadžmenta. Sa druge strane, mi imamo taj sistem mentorstva unutar firme i to je opet ta prednost grupe i to što, ne znam, radiš u razvoju ili u marketingu, ti imaš kolege iz drugih biznisa koji isto rade na tim stvarima samo u drugom biznisu sa drugačijim iskustvom, neki imaju i više iskustva od tebe, i ti možeš da imaš svog mentora eventualno ili uvek imaš kolegu sa kojim možeš da se konsultuješ. Trudimo se tu da koristimo koliko je maksimalno moguće. Ali na kraju krajeva, uvek se svede na čoveka i opet na ono da ti hoćeš ili nećeš. Pošto, ako čovek hoće, u principu tvoj posao nekoga ko ga vodi jeste da mu budeš sagovornik i povremeno mu daješ smernice. On sam uradi većinu posla zato što hoće. Ti si tu samo da mu skreneš pažnju sa svojim iskustvom da možda će možda će brže doći ovim putem umesto ovim putem, da ga nekad pustiš da udari glavom u zid, bukvalno da ga pustiš zato što vidiš da drugačije neće skontati. Pusti ga, naučiće, više će vrednovati to iskustvo nego da je dobio zabranu, a ne veruje u tu zabranu. Tako da, u to smislu, mislim iskreno da je to dosta zahtevan posao i menadžment na taj način nije samo to da ti samo ispunjavaš ciljeve, nego baš to da umeš da radiš sa ljudima, i da, na kraju krajeva, ti je stalo do ljudi. Jer, ako ti nije stalo do tih ljudi, što bi ti ulagao tu energiju, vreme i često stres da bi ti njima pomagao da napreduju. Tako da, ako hoćeš da ideš u tom menadžment pravcu, jako je bitno da ti je stalo do ljudi i da ti u njihovom uspehu uživaš i da to tebe čini većom osobom. Sa druge strane, ono što je jako bitno, i to je recimo nešto čime ćemo se dosta baviti u Infostud grupi jeste da ljudi razumeju da menadžment napredovanje nije jedino napredovanje. A to se često dešava jer mislim da generalno postoji ta kultura, ne samo u Srbiji već svuda, a to je kultura funkcija. Mi ne polažemo mnogo na same te titule, iako postoje i razumemo to. Ali, menadžment napredovanje nije jedino napredovanje. Drugo, nije za svakoga, jer ono što sam malopre rekla – ne uživaju svi u tome. Neće svi posvetiti neke neprospavane noći reše neke probleme sa ljudima ili da ih izvedu na drugi put. To je taj baš deo toga da si ti trener. Potrebno je da se više pozabavimo time da damo ljudima jasniji razvojni put i u tom stručnom smislu, da pokažemo da to dubinsko napredovanje, znate onaj T razvoj, je jako koristan za firmu jer ne mogu svi da budu na menadžment pozicijama. Prosto, neke pozicije su zauzete. Imaš tu dobrog čoveka, nećeš ga sklanjati samo zato da bi neko drugi napredovao. A i drugo, to nije tako lako. Ali, specijalisti, seniori, sa decenijom iskustva i više, oni su ljudi koji guraju napred. Oni su neko ko može da mentoriše druge. Oni su ti koji kada daš kompleksan problem, oni razmotaju tu klupko mnogo brže, mogu da pomognu kolegama da se razviju. A često se, pogotovo kod novih generacija, ljudi dolaze sa tom vizijom – OK, za dve godine hoću da budem menadžment. Dobro, to je lepa želja, ali videćemo. Možda hoćeš, možda nećeš, možda nećeš biti spreman. Na kraju krajeva, možda to nije za tebe. I čak i ako ti se ne sviđa, ti se možda pronađeš kasnije u tom stručnom napredovanju i vidiš da je to suštinski za tebe bolje. Samo moraš da razumeš te razlike. 

Ivan Minić: Poseban izazov u čitavoj priči je to što ste vi firma koja je osnovana u Subotici. Danas imate kancelarije i u Beogradu i u Subotici, ali zapravo, gro firme zapravo jeste u Subotici, što baš i nije uobičajno za firmu koja vodi biznise koji su tržišni lideri u nekim vrlo kompetetivnim nišama. Koliko je to izazov i za vas kao menadžment u saradnji sa drugim kompanijama, ali koliko je to izazov i sa te strane zapošljavanja pošto je pul talenta definitivno ograničen i manji u odnosu na ono što je na raspolaganju u Beogradu. 

Prednosti osnivanja i razvoja firme u manjem gradu

Branislava Gajić Stanojević: Izazov je upravo sada u tom smislu zapošljavanja jer baš to, jednostavno industrija se mnogo više razvijala u Beogradu i Novom Sadu, što je potpuno logično jer su to centri ekonomske moći. I sada naš izazov jeste da tim ljudima pokažemo da je Subotica jedno kvalitetno mesto za život i da im pokrenemo ideju gde bi mogli da probaju gde bi to mogli živeti i raditi u Subotici, jer ovde, prosto je ograničeno je. Manji je broj stanovnika i to je vrlo jasno. Sa druge strane, mi radimo dosta sa Ekonomskim fakultetom ovde, sa Višom tehničkom školom da im pomognemo da formiraju te neke nastavne programe koji su onda korisni nama, ali i celoj IT zajednici, jer ono što je jako dobro je da je IT zajednica u Subotici raste. Tako da, evo sad novost je da od sledeće godine će postojati digitalni marketing, smer za digitalni marketing na master studijama na Ekonomskom fakultetu. To do sada nije postojalo, i upravo ljudi iz Infostuda su uticali na to i pomogli da se naprave ti nastavni planovi koliko je danas, i slično. Tako da, to su neki izazovi malog grada što je vrlo razumljivo. Sa druge strane, meni je jako drago što je Infostud u Subotici, odnosno centrala da tako kažem, jer mislim da je to za zemlju zdravo. Ja obožavam Beograd, ja sam tamo studirala, imam prijatelje, ja tamo volim da odem bez dileme. Ali, za svaku zemlju je dobro da ekonomska moć bude decentralizovana i da postoje više jakih gradova i više dobrih mesta na kojima ljudi žele da žive. Mi potpomažemo da Subotica bude jedan od takvih gradova, jer hraniti ovde 200 porodica ipak nije malo. Plus, to je uticalo na druge firme vremenom. Mi smo bili ovde pionir najvećem broju firmi koje zapošljavaju ljude u tim digitalnim profesijama. Sa druge strane, baš s obzirom da sam dugo živela u Beogradu, nekih 12 godina, ja jako dobro mogu da uporedim život tamo i vamo i vidim prednosti i mane. Mislim, s jedne strane, Beograd je centar, nema tu šta, svako ćete najbolje utakmice ili operu ili pozorište naći tamo. Ali, taj neki komfor života, pogotovo kada imate porodicu i u toj nekoj ste fazi, je nešto što ne možete imati u Beogradu. Odnosno, možda možete, ali manji broj ljudi može. I ja se jako dobro sećam razlike kada sam otišla u Beograd da studiram i mislila sam da se nikada ne vraćam u Suboticu. To mi je bio prvi utisak. Ali, kasnije kada je film počeo da se razvija, pa sam ja radila u Beogradu, radila sam i na nekim drugim poslovima tada, i kada uđem u autobus i tako putujem do posla i nazad, i prolazi vreme, to već postaje neka druga realnost života. Ili sada kada odem sa decom, sa porodicom u Beograd, što volim, super nam je, stvarno. Ali, posle pet dana, meni je dosta te logistike – odvozi, razvozi auto, vamo, tamo, gužva…

Ivan Minić: Gde ću da se parkiram… 

Branislava Gajić Stanojević: A, parkiranje da ne pričam. Most prelazim samo ako moram. Sad, ja znam da ljudi vrednuju različite stvari, svako bira ono što mu paše, ali prosto, veliki gradovi imaju svoje prednosti i manji gradovi imaju svoje prednosti. U kontekstu karijernog razvoja mi možemo da pokažemo ljudima da imaju prilike ovde u Suboticu, i što se tiče te neke ICT scene, i što se tiče industrijske zone koja se razvija u Subotici. Mislim da grad lepo napreduje. Ono što je isto jako, jako bitno, kada god se poželi nečega, samo sedne u auto i auto-putem Novi Sad je na 100 kilometara, a Beograd na 180 kilometara. Sa iste strane isto do Budimpešte, samo sad da korona prođe. Tako da, Subotica zaista ima nekih svojih prednosti, a tu je i taj austrougarski šarm u smislu arhitekture i neke specifične kulture koja je onako malo drugačije dinamike, i opuštenija, prijatnija. 

Ivan Minić: Da, mislim da je sa ovom celom situacijom sa korom koja traje već godinu dana, da su se malo promenili prioriteti svima, i da je taj momenat gde su ljudi zaboravili da imaju vikendice, a sad su se odjednom setili i prebacili, žive i napravili su sebi sve to tamo, to je OK kao izlet, ali mislim da to nije održivo, jer nemaš nikakvu infrastruktru za sve ono što ti je potrebno u životu. Kada si u malom gradu, manjem gradu, to nije problem. Imaš ograničeno neke stvari, naravno nije isto, ali upravo kao što si rekla, dva sata na koncert u Budimpešti, dva sata na koncert u Beograd… dođeš u Beograd, pa onda još dva sata u Beogradu do lokacije koja ti treba. 🙂 Ali, OK, prosto imaš neke mogućnosti, a ako ti je važan mir, imaćeš svoj mir, imaćeš uslove sve za to. Hvala ti!

Branislava Gajić Stanojević: Hvala i tebi.

Ivan Minić: Mislim da smo ispričali neke jako važne i vredne stvari. Svaka čast za sve što ste napravili. Neverovatno sam ponosan na vas jer vas gledam od početka i, ne samo da radite sjajne stvari, nego i radite na pravi način a to je ono što zapravo verujem da pravi ozbiljnu razliku i čini vas time što danas jeste, a to je jedan od najvažnijih kompanija, domaćih kompanija u ne samo IT, već generalno u industriji domaćih biznisa i proizvoda. Hvala vam što ste nas slušali. Vidimo se u redovnoj epizodi u nedelju i sledećoj epizodi iz Infostuda u narednu sredu.