Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je moja drugarica Bojana Damjanović, koja danas vodi dva biznisa. A prethodno je imala interesantnu korporativnu i konsultansku karijeru, kao i neke preduzetničke poduhvate u kojima danas više nije. Mi smo se upoznali kroz Le Nonne Pasta Fresca, njen biznis koji je proizvodnja sveže testenine, koji ima jednu jako simpatičnu radnju u centru Beograda, a iza svega takođe postoji i ceo jedan drugi biznis koji je snabdevanje horeca objekata i maloprodajnih objekata. To je biznis koji, pa nekako mi se čini, možda najbolje opisuje Bojanu i to je još jedan primer kako uz vrlo posvećen rad, jako dobru pripremu i kontinuiranu i posvećenu realizaciju možete da probijete na tržištu nešto što do tog trenutka nije postojalo i što je možda u rangu cenovne kategorije koje je više od onoga na šta su ljudi navikli. A drugi biznis, drugi biznis je to da je Bojana direktorka i vlasnica licence BURO u Srbiji, modnog časopisa, lifestyle časopisa koji već pet godina pomera granice onoga što je u toj industriji bilo moguće, posebno za izdanje koje je digital only. To je preuzela pre nekih desetak meseci, nedavno su napravili fantastičan događaj i u ovih deset meseci rade neke sjajne stvari. Kako to izgleda kada ti je dosadno i želiš da probaš nešto novo pa se upustiš u nešto što je potpuno drugačije od svega što si do tad radila i kako zapravo u medijima ima smisla praviti biznis iz ugla nekog ko nije medijski čovek već biznis čovek. E, o tome ćemo pričati u ovoj epizodi. Uživajte.

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Bojana, dobro mi došla. 

Bojana Damjanović: Hvala na pozivu. 

Ivan Minić: Obično ovaj razgovor ide hronološki, ali hoću da na samom početku objasnimo šta ti sve radiš sada, zato što je to vrlo zanimljivo i aktuelno i, da kažem, drugačije u odnosu na većinu ljudi koji su ovde bili, tako da šta radiš sada? 

Bojana Damjanović: Sada, sada baš. 

Ivan Minić: Da. 

Bojana Damjanović: Danas. Pa trenutno sam vlasnik dve firme, odnosno sebe deklarišem nekako kao preduzetnicu. Moje prvo čedo je Lennone Pasta Freska, proizvodnja hrane, odnosno proizvodnja sveže testenine. Neko je zna kao malu radnju na Vračaru, neko je poznaje kroz B2B segment i saradnju sa gomilom restorana, hotela i kafea u Srbiji i drugim delom kroz organizovanu trgovinu, kroz Merkator ideja sistem. Tu i dalje radimo razvoj u smislu širenja prodaje i tog segmenta, a paralelno sa tim, pre godinu dana sam ušla u medijski svet i vlasnica sam i direktorka Burosrbije portala. 

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o tome kako je do toga svega došlo, zato što je, da kažem, put jeste negde standardni. Vrlo često ljudi prolaze to da nakon fakulteta prođu korporaciju gde dobiju strukturu, znanje i sve ostalo, ali naravno svaki put svaka pojedinka i osoba koja je bila na tvom mestu je drugačiji i naravno ima razna neka račvanja i neke odluke koje u životu donosiš koje te usmeravaju ka ishodima koje na kraju vidimo, ali svaki put počinje ovim mančmelovim pitanjem koje je nama na početku, a to je šta si htela da budeš kad porasteš.

KAD PORASTEM BIĆU

Bojana Damjanović: Pa verovao ili ne molekularni biolog, znala sam da ćeš da se smeješ. Da, ja sam bila ona ozbiljan matematičar i hemičar i biolog i spremala sam se celu srednju školu za molekularnu biologiju i u januaru, četvrta godina gimnazije, u januaru ja odlučim da uopšte neću time da se bavim, da hoću da se bavim ekonomijom. I dolazim saopštavam svojim roditeljima da to što sam se ja sve spremala i što sam gradila taj neki svoj put u tom smeru naučnika, pada sve u vodu, moji roditelji u šoku i ja im u tom trenutku kažem neću čak ni da upisujem ekonomiju, odnosno ekonomski fakultet, nego ću ja da upišem višu poslovnu školu. Kod mene u kući je bila, ne znam kako da nazovem, nemam reči za to, razočarenje od strane roditelja i sve. Ja sam rekla samo mi mene pustite, ja znam svoj put i znam kako ću da ga gradim i imajte veru u mene. I pošto sam ja tako jako uvek bila samostalna od malih nogu, imala sam poverenje roditelja, oni su me pustili. Očajni, ali stvarno očajni. Ja sam bila najbolji đak u osnovnoj školi, u srednjoj školi isto odlično sve vreme, sva takmičenja, sve što je moglo da se na opštinskom nivou, na gradskom osvoji. Imala sam taj drajv uvek, taj takmičarski, sve sam to završavala, sve kao po pe-esu, ali sam uvek volela i taj socijalni aspekt svog života, izlasci, druženja, putovanja. Ja sam u nekom trenutku shvatila da ne želim da uđem u laboratoriju i tako ja upišem višu poslovnu školu. Kako sam tamo zalutala, nemam pojma, bila sam četvrta na listi, nisam se dan spremala jer ocene sam imala da se samo upišem. U međuvremenu sam počela i da radim i onda sam paralelno studirala i radila. Posle prve godine sam se prebacila na privatni fakultet i na kraju sam i magistrirala finansije, tako da dobro su mi verovali. 

Ivan Minić: A šta se dešavalo u tom trenutku kad si prelomila? Kako si uopšte razmišljala o svemu tome? 

Bojana Damjanović: Iskreno, počela sam puno da izlazim u tom periodu i onako povuče te grad i povuče te sve što vidiš u gradu. Krenula sam da radim isto. Ja sam rano krenula da radim te neke stvari u smislu honorarnih poslova, već sa 18 godina u srednjoj školi. Pazi, rade se neke promocije, su tada bile aktuelne. Krenula sam da radim u televiziji. Proradio mi je taj neki kliker za biznis. Shvatila sam da volim novac. Jesam, materijalista sam. Volim da ga pravim, volim da ga stvaram, volim da ga trošim, naravno. Zato me i vuče da ga pravim. I nekako me je to probudilo u tom segmentu. Videla sam da stvarno biznis kao takav može da bude ultraizazovan. I to mi je napravilo neki šift u glavi. 

Ivan Minić: Kako je to bilo u odnosu na tvoje okruženje u tom trenutku? Pa potpuno atipično. Moja sestra u tom trenutku bila na farmaceutskom fakultetu. Sestra mi je pet godina starija od mene. Sve po pe-esu se radi. Svi moji drugovi tada su gledali da upišu najbolje fakultete koje su mogli, naravno državne ovde u Beogradu, koje mogu da odu u inostranstvo da studiraju. A ja sam nekako izabrala potpuno atipičan put, višu poslovnu školu u tom trenutku. I svi su stvarno bili šokirani. Ali negde posle tri godine je drugačiji bio odnos snaga. 

Ivan Minić: Kaži mi taj trenutak kad odlučiš da imaš uz sve to i neki pravi posao, ne nešto što se dešava vikendom i u neko slobodno vreme i honorarno, nego da imaš svakodnevnu obavezu u određeni broj sati i neke odgovornosti koje su realne. Kako je to bilo? 

Bojana Damjanović: Pričali smo ti i ja puno puta o celom tom karijernom putu. Ja mnogo volim izazove u životu. Krenula sam da radim tako što… Htela sam da kupim kola tada. Imala sam 20 godina. Mojim tatom sam se dogovorila, u stvari rekla sam mu da hoću da kupim kola. On mi je rekao, ti nikad nećeš ništa uštedeti znajući tebe. Sve što zaradiš potrošiš u ponedeljak. Ja sam rekla, ne, ne, ne. Molim te, veruj mi, ja ću da zaradim. On je rekao, ok. Ako ti zaradiš, ja ću da ti dam isto toliko novca koliko si ti zaradila i uštedela. Ne zaradila, nego ostavila sa strane i uštedela. Ja sam rekla da ću da radim sve sajmove koje su postojale, ali sve. Poljoprivreda, automobilizam, IT. Ne, ne znam šta sve nije postojalo. Samo ja sam ceo, od marta do maja sam radila sajmove. I jedan od sajmova koji sam radila je bio Comtrade-ov sajam, IT. I na tom sajmu sve nekako devojke su htele da budu na nekim velelepnim štandovima, koji su najbitniji, ne znam, u tom trenutku u Siemens, Ericsson. Meni je zapao neki mali štand sa SMS-om, SMS usluge. Meni je jako simpatično sve to bilo i nekako me to inspirisalo. I ja tu na tom sajmu direktora marketinga, i dan danas je taj čovek direktor marketinga u Comtrade-u, pitam da li ja mogu da volontiram. Mnogo mi se sviđa, sviđa mi se firma, sviđa mi se atmosfera, sve mi se to nekako dopada. I on kao ajde, why not? I ja tako krenem, krenem da volontiram. I volontirala sam tri meseca i posle tri meseca sam dobila da vodim baš taj projekat na čijem sam štandu bila. Godinu dana nakon toga sam postala direktor prodaje i marketinga, a dve godine od tog sajma sam postala izvršni direktor tog segmenta koji se bavi telekomunikacijama, odnosno kontentom. Tako da eto, ne znam, tako je bilo. 

VIŠA POSLOVNA ŠKOLA 

Ivan Minić: Kako je gledala viša poslovna, u trenutku kad si prvi put kročila tamo i sad treba nešto tu da se desi? Pa ja ne bih da zvučim kao snob, ali nisam pripadala uopšte tamo ni u jednom segmentu, ali sam znala svoj nekako put. I to je bila samo moja privremena stanica da ja vidim kako to da odradim. Znala sam da ću biti samo godinu dana, posle godine dana ću ja uraditi transfer taj koji sam želela i to je to. I sad kad me pitaš, sećam se bukvalno samo hodnika i to je to, ništa drugo. Ne sećam se profesora, ne sećam se predmeta, ničega. Znači, to je bila samo usputna stanica ka onome kako sam ja zamišljala da treba da moje to školovanje izgleda potpuno atipično i… 

Ivan Minić: Znači, koncept ovog više poslovna ima baš jako smisla. Problem je u realizaciji svega toga, naročito u tom nekom periodu. Mi smo tu negde, generacije, gde je to bilo baš onako na margini kao viša škola. Koliko sam čuo, sada je dosta bolje nego što je bilo. 

Bojana Damjanović: Bolonja je promenila sve. Mi smo krenuli da studiramo pre Bolonje, značajno. 

Ivan Minić: Ali da, u osnovi tebi je potrebna poslovna škola jer to nije samo jedan segment koji dobiješ na ekonomiji, nije samo onaj deo biznis znanja koji dobiješ na nekom fonu, nego je neka kombinacija svega toga koja te pripremi za realan posao. A sad, ti si prešla na FEF? 

Bojana Damjanović: Ne, ja sam na FEF i završila magistarski, a pre toga sam bila, tad je bio BK. U međuvremenu i taj fakultet promenio svoj naziv i oblik. Ali tada kada sam ja upisivala fakultet, BK i Zečević su bili cenjeni privatni fakulteti i bila je jako visoka školarina. Ja u tom trenutku nisam mogla da priuštim tu školarinu, roditelji nisu mogli da mi plate, ali sam ja znala da kada počnem da radim i kada počnem da zarađujem, da ja mogu da napravim sebi put tako da tu školarinu pokrijem. Tako da kako, sad da ti kažem da sam ja bila neki vidovnjak, ne, ali verovala sam u to i uvek sam htela taj, nekako volim privatno školstvo. Zašto? Ne znam, jer pogotovo na BK tada je stvarno sve bilo praktično. Jako su bili dobri predavači, većina predavača je bila sa državnih fakulteta i bilo je jako puno baš praktične nastave. I u tom trenutku kada sam se ja prebacila, oni su već imali nastavu za zaposlene, što je za mene bilo značajno jer smo mogli da idemo na nastavu posle posla. 

Ivan Minić: Da, imali smo par ljudi ovde koji su otprilike tu negde naših generacije i koji su prošli taj sistem na njegovom početku. I sećam se i ja jer sam ja tada negde isto gledao šta i da li sa studiranjem dalje. Znam da je u osnovi bilo formirano jako dobro, da je dosta jako kvalitetnih ljudi iz recimo Sarajeva, Banja Luke, naših ljudi koji su bili po regionu profesori, koji su se vratili u Srbiju ili našli u Srbiji utočište, da su oni dobili svoje mesto jer na redovnim fakultetima državnim nije bilo mesta za njih. Da su oni svi bili izuzetno motivisani u celoj tu priči, plus da su dovedeni neki ljudi iz prakse, iz biznisa, koji imaju svoje mesto. Da su oni među prvima krenuli da organizuju prakse u pravom smislu, te reči da ti stvarno ideš u neku firmu nešto da radiš, a ne da sediš dve nedelje da bi dobio potpis. I da je zapravo taj sistem tada bio wow. Moj prijatelj je to pričao i to je možda najbolja stvar koju sam čuo da je neko rekao klincima na početku studiranja. Profesor marketinga baš na BK, on je od mene mlađi godinu dana, znači ima to neke distance, im je rekao na prvom predavanju, ukoliko na kraju fakulteta budete morali da tražite posao, nešto niste uradili kako treba. I to je wow, zato što posebno u našim generacijama je to bilo relativno često. Već su krenuli tada da hvataju najtalentovanije ljude sa fakulteta, ali mnogo ljudi koji nisu bili tih pet ili deset posto najboljih, su završavali fakultet i onda provodili dve godine tražeći nekakav posao negde. Naročito ako nisu hteli sa ekonomije, default put je bio u banke, jer su se tada banke širile. Šta ti je bilo najzanimljivije na faksu? 

Bojana Damjanović: Ajde da kažemo taj neki praktični deo. Ja fakultet više posmatram kao nešto usputno što mi je bilo uz posao. I to je negde nešto što u stvari mislim da sad kad posmatram sa ove tačke, da mi nedostaje u celom i mentalnom sklopu i razvoju to što nisam imala prave studenske dane. I sad kad bi mene moj sin pitao da li da ide istim tim putem, ja bih mu rekla, ne moj sine, imaj prave studenske dane, budi student i uživaj u svim čarima fakulteta takvog kakav jeste. Kada idete, ceo dan radite od devet do pet i onda vam predavanja počinju od tipa pet, petnaest do osam, već nije to studentski život. I onda kao nema tih baš čari gde uživaš ti u tom periodu života, nego ti to radiš zato što znaš da moraš to da završiš jer znaš da ti treba u životu ta diploma, a plus ćeš i dobiti određeno znanje. Sad kad me pitaš šta mi je bilo najzanimljivije, bilo mi je najzanimljivije stvarno taj praktični deo koji sam ja mogla odmah u tom trenutku da primenim na poziciji gde radim. I to mi je bilo super interesantno. 

Ivan Minić: Jedna od stvari isto o kojoj bih volela da malo pričamo jeste taj moment da… Ok, rekla si Comtrade. Comtrade u glavi prosečnog slušaoca je u tom trenutku firma koja uvozi hardware. I oni ne znaju da Comtrade radi bilo šta drugo. Jeste, ne znam, 2000-ih su bili možda najglasniji u onom procesu kada je počela legalizacija softvera kao jedan od partnera koji su radili na tome, ali malo ko zna šta je još tada Comtrade sve radio. Pa daj nam neki presek toga svega. 

RAD U COMTRADE-u

Bojana Damjanović: Znači ja sam počela da radim u Comtrade-u 2003. godine. Već u tom trenutku je Comtrade imao, on je bio glavni distributer što se tiče hardware-a. Imao je razvijenu maloprodajnu mrežu i u razvoju ima da je već zauzeo određenu poziciju i softverski taj deo. Kada kažem distributerskih, se tiče hardware-a, tu naravno ulaze i licence. Oni su tad bili, mislim da su i dan danas, najveći Microsoft partneri. Ja sam radila u tom segmentu koji je bio vezan za telekomunikaciju i koji je bio više softverski deo. Iz cele te priče je nastao današnji ITSS, odnosno solution deo, nekada se zvao Spinnaker, pošto Veselin Jevrosimović, on je veliki ljubitelj brodova i onda je jednoj od svojih firmi dao naziv Spinnaker po delu broda. Tako da već tada je Comtrade duboko gazio u softvere. I u custom made softvere i u licencirane softvere. 

Ivan Minić: Sistem integratorski posao i sve to. Mislim da kao dosta ljudi to ne zna, danas je to core business i sa celim tim procesom koji se kasnije desio sa akvizicijom Hermesa i svega ostalog kao Comtrade već više od deset godina nema nikakve veze sa hardware-om suštinski. 

Bojana Damjanović: Da, ima. Deset godina sam tamo radila i to je meni možda jedan od najlepših perioda i u karijeri jer uvek kažem tamo sam prohodala. To je moje safe place i neko mesto gde bih se stvarno uvek vratila. I zato možda ja imam tu neku ružičastu sliku o korporaciji zato što sam najlepše svoje godine, tih deset godina korporativnog posla, provela tamo. Oni dan-danas rade ozbiljno hardware i možda čak core prihoda je taj segment. 

Ivan Minić: Da, ali ne rade maloprodaju više. 

Bojana Damjanović: Ne rade maloprodaju, ali rade distribuciju. 

Ivan Minić: Da, naravno. Mislim, CT Shop nema veze sa Comtrade-om. Da, on je prodat u međuvremenu. Samo je brend koji je onako ljudima drag i imalo je smisla nastaviti tu priču. Radiš u jednom sistemu koji postaje korporacija, u tom trenutku je brzo rastuća firma. Ali, naravno, jedna od onih firmi koja je pravila svoje ljude, jer gotovih ljudi na tržištu nije bilo. Što znači da, sa jedne strane, moraš malo od toga rasta da žrtvuješ, da bi mogao da se baviš ljudima, da bi oni mogli da iznesu to nadalje. Kako je to bilo, da kažem, opet učeći u praksi na realnim stvarima sa ljudima oko tebe, koji na jednom treba da uradite taj neki posao koji nije uvek baš jednostavan i nije uvek baš linearan? 

Bojana Damjanović: Ja mislim da je to bila najveća prednost Comtrade-a, pogotovo u tom trenutku, što je bilo jako puno mladih kadrova i da je tim mladim kadrovima data sloboda, ali u isto vreme su oni preuzeli odgovornost. Vlasnik nikad nije bio mikromenadžer. To je negde što ja u svojoj daljoj karijeri u preduzetništvu isto želim da primenim. U smislu, dobiješ plan, dogovoriš se za godišnji plan i ti moraš da ga završiš. Top management i vlasnik su toliko mogu da ti pomognu, ali ti si odgovoran za svoj plan i ti si odgovoran za svoje rezultate. I u tom trenutku ti shvatiš da moraš da naučiš ono što ne znaš. I baš iz tog razloga se puno kadrova nekako izrodilo dobrih iz Comtrade-a. Danas i kad pogledate, to su sve ljudi koji imaju 50 plus godina na ozbiljnim pozicijama, ne samo kod nas u Srbiji, nego i u Evropi pa i u svetu. Tako da baš je nekako bio inkubator dobrih kadrova tada, samo iz tog razloga što je prepuštena sloboda, ali smo morali svi da preuzmemo odgovornost. 

Ivan Minić: Mislim da je jako bitno i ti si isto primer toga da o zdravlju nekog okruženja, nekog sistema o korporativnoj kulturi i uopšte koliko je neko mesto dobro za ljude koji su tamo, najviše govori to koliko se dugo kvalitetni ljudi zadržavaju tamo. Ti imaš ljude koji imaju neki interni drive kao što ti, baš od prvog dana, da pokrećeš stvari i u jednom trenutku ćeš ti sigurno pokrenuti nešto svoje. To je neminovno. Ali je mnogo drugačije ako si ti tamo provela dve godine, ako si ti tamo dala deset najlepših godina svog života, si ostavila u jednom sistemu najproduktivnijih, znači da ti je bilo dobro. Znači da si bila stimulisana. Kada pogledaš na LinkedIn-u, tu se desilo dosta stvari. Desili su se neki, neki progres se desio u nekim lepim okolnostima, očigledno. I firma je napredovala i svašta nešto se tu je gradilo. Ali mnogi od tih ljudi koji su krenuli da grade taj sistem pre 30 godina, su i dalje tamo u nekom obliku ili su u dobrim odnosima. To dosta govori o firmi. To mnogo više govori o firmi nego nekakav poslovni rezultat. Jer poslovni rezultat možeš da napraviš i kao kreten. 

Bojana Damjanović: Kako da ne? Meni je gomila kolega s kojim sam ja počela da radim, koji su radili pre mene i dan danas u Comtrade-u. I ja zato mnogo volim da odem tamo na kafu, da se vidim sa njima. Drago mi je nekako kao, jer mi smo bili kao velika porodica nekako. I to je u tom periodu, početak 2000-ih, njima još koji su počeli da rade 90-ih, stvarno bila kao porodična firma. I taj je bio tretman. Ja verujem da negde i danas, bez obzira što je njih par hiljada sada i sigurno korporaciji, da i dan danas to ostalo. 

Ivan Minić: Osobno sa tim ljudima koji su dogovorili. 

Bojana Damjanović: Ja sam mislila ceo taj period rada u Comtrade-u da ću ja ceo život raditi u korporacijama. Nikad nisam pomislila da ću ja nešto svoje, jer nisam imala taj drive. Toliko mi je bilo lepo u korporaciji, mislila sam da sam ja pravi korporativni čovek. 

Ivan Minić: Primilio ti se. 

Bojana Damjanović: Da, da. Ali, eto, u stvari… 

KLJUČNE TAČKE KARIJERE

Ivan Minić: Šta su sve, da kažemo, neke ključne tačke u tih deset godina koje su se desile što se tiče tvoje karijere? 

Bojana Damjanović: Mislim da je najbitnija stvar to što je iznad mene bio neko da prepozna moj kvalitet i da mi da šansu. Eto, bukvalno to. Možda je to sreća, možda je to splet okolnosti, ali ja sam iskoristila taj moment i napravila sam, da kažem, korake u karijeri koje su doveli ovde gde sam sada, ali opet neko je to prepoznao i ja sam, na primer, najzahvalnija stvarno na tome. 

Ivan Minić: Ali imaš taj moment gde prosto ti od starta krećeš sa tim da imaš jedan mali deo kojim se baviš, pa to vremenom raste, šire se i obaveze, i ingerencije, i odgovornost. Kako se taj deo širio i kako izgledaju ti razgovori kad treba da se pređe na sledeći stepenik? 

Bojana Damjanović: Pa, ja sam postala direktor sa 23 godine i to je baš onako bilo vrlo uzbudljivo u najmanju ruku. Svako to pomeranje za stepenicu gore je za mene bio neki stvarno i lični i poslovni uspeh. Bilo mi je, da ne ispadnem da kukam, ali bilo mi je užasno teško zato što sam, zbog toga što sam mlada, što sam žensko i ajde sad bez neke skromnosti lepuškasta, morala sam mnogo više da se dokazujem, da i nešto znam i da znam taj posao i da sam ipak i pametna. Iako je možda u tom trenutku delovalo to nemoguće. Jako puno mi je napora tu trebalo i više mi je bilo naporno sa ljudima s polja, sa saradnicima s polja. Jer u tom trenutku na primer ja sam sarađivala sa starim Telekomom, stara garda Telekoma, gde nije bilo ni jednog ženskog direktora, možda jedna ili dve, uglavnom su to bili stari oni direktori, koji sa mnom nisu hteli uopšte ni da razgovaraju. I sad sedimo za stolom, ja sam direktor, pored mene sedi moj programer, on je muškarac i stariji od mene, direktor Telekoma, odnosno šef nekog sektora, priča sa njim, neće sa mnom da priča. I sad taj napor da ti nekoga vratiš na sebe, kao ulaziš bukvalno u space osobe koje se on obraća, je bio najteži, najizazovniji. Ali to su mi bile onda najveće pobede. Kad u stvari shvatiš da te neko potcenio zbog fizičkog izgleda, godina ili toga što si samo žensko, i onda na kraju se oduševi u stvari koliko neko kao mlad zna, to ti u stvari bude najveća satisfakcija. Ako mi pitaš kako je sve to izgledalo, eto tako, vrlo borbeno. 

Ivan Minić: A što su bili neke projekti koje su ti bile interesantne iz tog perioda? 

Bojana Damjanović: Sad kad se setim, taj sektor koji sam ja vodila se bavio content providingom za mobilne telefone. U tom trenutku, sad ko se seća, su bile sličice i melodije. Nisu bili smart telefoni, nego si ti mogla melodiju da skineš, pošalješ poruku i onda skineš sličicu ili screensaver i ostalo. I to je bio core tog biznisa. I u tom trenutku smo mi razvijali projekte vezane za plaćanje putem SMS-a, parking koji je sada primenjen, obaveštenja za banku i uopšte plaćanja. Tad su bile tehnologije potpuno drugačije nego sada, ali su to bili najizazovniji projekti gde ti u stvari gledaš kako će tehnologija da promeni svakodnevnicu, životnu svakodnevnicu. Tako da to su bili stvarno ti izazovi. 

Ivan Minić: I to je gotovo uvek rad sa nekim velikim sistemima koji treba da ugrade nešto vaše u nešto svoje, a u tom periodu ceo taj razvoj je dosta spor i dosta kompleksan. Mnogo je teško napraviti neku promenu, mnogo je teško napraviti neki iskorak. Mada je došlo vreme kada je mobilni telefon postao default svima. I zamenio novčanik. Da, taj trenutak kada smo počeli da plaćamo parking SMS-om je magičan. Jer u suprotnom, to je jako ozbiljan i veliki i stabilan izvor prihoda sa jedne strane za parking servis, samim tim i grad i sve ostalo. Ali ta količina smanjenja frikcije u tom procesu plaćanja je prosto neverovatna. Mislim, ja se sećam baš tad koliko često odeš u inostranstvo, vidiš da tamo to ne funkcioniše, da ne funkcioniše na taj način, nego i dalje imaš one parking metre gde kupuješ kartu, a to je sad komplikovano, užasno, i kažeš strancima, ne znam, u Budimpešti, da to u Beogradu ima već pet godina i ne mogu… 

Bojana Damjanović: I da savršeno funkcioniše. Ne samo što ima, nego funkcioniše. 

Ivan Minić: Mislim, naravno, postoji sad tu niz specifičnosti. Ni kod nas stranac ne može da plati SMS-om, zato što ne postoji način da se uradi naplata. Ali kao, okej, svi oni lokalci koji tu žive mogu da žive na jedan okej način. I kad si došao kao stranac u krajnjoj liniji, neko sa kim si, može da ti završi taj deo priče. Kako je tekao taj, da kažemo, kasniji deo priče u Comtrade-u, kada si ti već na prilično ozbiljnim pozicijama, i kako si odlučila da nešto menjaš? Zašto i kako? 

Bojana Damjanović: Negde je to sve došlo prirodno. Ostala sam trudna. Porodila sam se. I onda kada dobiješ… Ajde da kažem rano, sa 27 godina sam se porodila. Promeni se nekako perspektiva svega. Neki drugi stvari vam postanu važne. I u tom trenutku i u Comtrade-u su se desile neke isto tranzicije. Negde sam ja doživela zasićenje sama sa sobom vezano za posao. Nisam više imala toliko tih izazova. Na kraju se to pokazalo. Kod mene je najbitnije da imam izazov što se tiče posla. I ako mi daš izazov, jer sam u duši matematičar, pale mi se oni točkići i tad radim. Ako mi je sve mirno i stabilno, postaje mi dosadno. Tako da u tom trenutku sam poželela možda nešto drugo. Radila sam ceo život u toj sredini. Kao kad se zabavljaš ceo život s jednim dečkom. I kao poželiš da vidiš možda kako i nešto drugo ima. Da vidimo kako i neka druga firma funkcioniše. Više ta radoznalost i to što sam tu nekako u Comtrade-u ušla u miran neki stvarno period. Dete mi je bilo malo. Završavala sam tada master. Suprug mi je bio na doktoratu u inostranstvu. I kako se sve to završilo, bila sam spremna za neku promenu. 

TRENUTAK ZA PROMENU

Ivan Minić: I kako si zamišljala šta bi to trebalo da bude? 

Bojana Damjanović: Pa isto sam otišla iz korporacije u drugu korporaciju. Tu sam se kratko zadržala u toj korporaciji. Iz raznoraznih nekih više među ljudskih odnosa i razloga. I samo sam odlučila da moram malo i ja da napravim odstupnicu i da porazmislim sama sa sobom u stvari šta želim. Da li želim da budem u korporativnom svetu? Jer tada već kad se popneš na neke više pozicije, kad si već na tom, da kažeš, C level-u, mnogo ima u korporacijama tih igre prestola, da ih tako nazovemo. U tom trenutku mog života nije mi moj stomak govorio da je to nešto što je za mene. Da li je to bila pametna odluka ili ne, niko to ne može da zna. Ja sam u tom trenutku možda i kao izvršila to neko karijerno samoubistvo, da tako nazovemo. Svesno sam otišla u nedobrom periodu za mene i nisam htela da radim neko vreme. A tržište, pogotovo u korporativnom svetu, jako te brzo zaboravi kada nisi tu, kada nisi prisutan i ako nisi na određenim pozicijama, nestaneš brzo. Ali ja sam toga bila svesna i ne znam. Nekako sam stvarno htela da se pomerim, da porazmislim i onda su posle 7-8 meseci samo su počele da se odvijaju stvari. 

Ivan Minić: Ima taj jedan moment iz ugla inženjera, kada si ti baš jako ložiš na ono što radiš, prvo si sam, onda imaš neki mali tim, onda je taj tim super, ono to krene da raste i u jednom trenutku ti prosto prirodno, ako hoćeš da napreduješ, moraš da ideš više ka menadžmentu i što više ideš ka menadžmentu, to se više baviš politikom, a manje se baviš onim zbog čega si uopšte tu. I ono što se super desilo kroz onog gomilu ovih izuzetno uspešnih IT firmi, što se desila ta promena paradigme, da ti možeš da kažeš, ne, ne, ne, ja hoću samo ovo da radim i ja sada, iako je logično da ja idem u menadžment, ja ne želim da ulazim u to, ja ne želim da se bavim politikom, ja ne želim da sedim na sastancima po ceo dan, ja želim da i dalje radim sa mojim timom i da ću svoje najproduktivnije godine kao senior inženjer, a ne kao direktor nečega zato što mi to radimo najbolje na svetu i mi to želimo da radimo i firma te pusti da to radiš. Nekako mi se čini da klasična korporacija insistira na tome da ideš gore, a ako ostaneš na nekom nivou da je to problem. Da je to problem za sve. I plus postoji taj moment, što sam pisao u poslednje vreme od toga što sam istraživao, nekako loše korporacije, veliki, ogromni sistemi, vrlo često one koji su najmanje kompetentni guraju. Jer ako ih gurnu iz operative, oni ništa ne mogu da pokvare. I ti imaš ljude koji su napredovali u sistemu, koji su izuzetno visoko, koji su tu suštinski samo da ih sklone iz nekog realnog posla, evo ti sedi po sastancima ceo dan, pusti nas da radimo. To je vrlo neverovatno. Taj moment kod nas realno do 2000-ih nije ni postojao, jer velike firme su bile državne firme, njihova struktura nije bila korporativizovana, ni u kom smislu, ni upravljanje, ni bilo šta. Kada su došle korporacije, one su sve došle kao male ovde, pa su vremenom rasle, i sad već imamo i ovde takve primere, gde vidiš da je osoba dosta visoka i onda se pitaš kako je došla tamo, i objasni ti kako je to bilo. Šta se je desilo posle sedam meseci? 

Bojana Damjanović: Pa posle sedam meseci se je desilo to da sam ja sa mojim kolegom, sa mastera, on je u istom periodu izašao iz korporacije velike, odlučili smo da se bavimo konsultingom. Da smo shvatili u tom trenutku da on i ja imamo dovoljno znanja, a da smo jako kompatibilni i da možemo da radimo baš tu nišu koja je nas interesovala, a bavila se u najvećoj meri food processingom i retailom, da kažem. 

Ivan Minić: Što nam pravi neki segment na ovo što je kasnije došlo, ali to je negde pre deset godina. Nisam siguran koliko je u tom trenutku tržište spremno i koliko ima razumevanja za to što vi hoćete da radite. Kako je u vašem iskustvu bilo tako? 

Bojana Damjanović: Pa mi smo radili lepe projekte, stvarno. Ne mogu da kažem. Bilo je baš interesantno. To je trajalo možda sve ukupno tri godine intenzivno oko konsultinga, ali za ceo taj period od tri godine smo imali baš interesantne projekte na kojima sam ja isto jako puno naučila. Jer sam tek kroz taj posao ušla u suštinu proizvodnje kao takve. I to je meni u stvari dalo osnov i nekako vetar u leđa da posle krenem u svoj preduzetnički poduhvat baš vezano za proizvodnju hrane. 

Ivan Minić: Ja se slažem sa tobom i jedan od razloga zašto sam ja uopšte ušao u ugostiteljstvo, što je jedna od lošijih poslovnih odluka koje sam doneo u životu, jeste taj moment da sediš sa nekim ljudima, pričaš sa njima, oni ti traže savet i ti im daješ savet. Ali im daješ savet na jako nekom površinskom nivou i ne razumeš šta su suštinski problemi. Naravno, ako je savet vezan za marketing, ne mora on da ima veze sa svim onim dubinskim, što je problem u firmi, jer ako želiš da radiš konsulting kako treba, trebalo bi da razumeš celokupnu stvar. I kad kreneš da razumeš, da ideš dublje u sve to, onda shvatiš da su problemi dosta kompleksni i dešavaju se na mestima na kojima to ne očekuješ. 

Bojana Damjanović: Ne bi nikad ni pomislio da postoje. 

Ivan Minić: Da, ti možeš da napišeš savršene procedure, ali ako ih ljudi ne poštuju, nije bitno što su one savršene. Radiš u neidealnim uslovima sa neidealnim kandidatima. Ulazak u nekoliko tih offline biznisa, koliko god glupo i pretenciozno zvučalo, dobra ilustracija je prva situacija da ja radim sa ljudima koji su imali dvojke i trojke u školi. Ne zato što ih je zanimalo nešto drugo pa nisu hteli da se bave geografijom, nego zato što je to realan presek stanja. I ti njima ne možeš da daš instrukciju koju možeš da daš ljudima sa kojima si navikao da radiš. Ne možeš da podrazumevaš skoro ništa, a naročito ne ono što podrazumevaš sa svojim nekim okruženjem, sa svojim bubble-om u kome živiš. Šta su bili vaši neki interesantni projekti i neki uvidi koje si stekla u tom periodu? 

ZANIMLJIVI PROJEKTI

Bojana Damjanović: Pa baš je to možda to što si ti naveo, da odozgo potpuno drugačije izgleda i najjednostavnija firma što se tiče proizvodnje, kad se gleda odozgo, deluje potpuno drugačije kad je gledaš iz same proizvodnje. Na primer, sad posle toliko godina potpuno podržavam McDonald’s sistem, gde stvarno mislim da svako treba da prođe od, ne mogu reći od dna nekako, nije dobra reč, nego od onog samog početka svaki proces da vidi da bi mogao jednog dana da bude direktor i da bude bilo koji C level. Jer ti tek tad shvatiš koliko ti neki sitni procesi koje ti može na tom višem nivou ne vidiš ili podrazumevaš, utiču u nenormalnom obimu na krajnji neki ishod. Tako da to je za mene bila najveća lekcija nekako iz cele te priče. A uglavnom, mislim sad smešno zvuči, ali uglavnom smo radili mesno-prerađivačku industriju, klanice, tako da ništa nije fancy, što bi se reklo, nego je bio baš hard work. Ideš u klanicu, u pileću ili juneću i baviš se tranžiranjem, rascepima i ostalim stvarima. 

Ivan Minić: Ja se sećam, recimo, nama su kumovi jedno vreme proveli u Južnoafričkoj Republici i kada su se vratili početkom 2000-ih kada su se vratili svi oni koji su mislili da će sad biti dobro i napravili možda grešku u svom životu, oni su tamo, iako nisu imali prethodnog iskustva ovde, se nisu nikad bavili time, oni su tamo radili u preradi mesa. I oni su tada prvi put nama objasnili da postoje različiti delovi. Svi smo mi znali da krava ima delove, to je sve u redu, ali da u okviru tih delova postoje različiti komadi mesa koji se na različit način pakuju, pripremaju, procesiraju i sve ostalo, jer kod nas to nije postojalo. Kod nas je bilo, ne znam, but je but i to je to. Biftek postoji kao pojam, ali niko ne zna sad šta tu sve postoji od podvrsta i načina kako se radi procesiranje toga svega da bi pet godina kasnije to i ovde postalo normalno. Desi se jedan potpuni switch da sada ti imaš ozbiljan nekakav izbor ovde koji daleko prevazilazi ono što smo imali početkom 2000-ih. Jedna stvar koja mi je super bila interesantna kroz istraživanje jeste taj moment kako veliki sistemi koji se bave proizvodnjom, da li fast foodove ili slično, kako oni operišu i kako mogu da naprave nešto gde ti uvedeš osobu bez iskustva i ona za 7 dana ili za 3 dana bude potpuno funkcionalni deo sistema. Postoji nešto što se zove standardne operacione procedure. 

Bojana Damjanović: Procedure i procedure. 

Ivan Minić: Kako to zapravo funkcioniše, što ti uzmeš da čitaš i to je savršeno logično. Jer kao, nekom je trebalo mnogo godina da dođe do toga i da postavi taj set pravila i da ti sa tim pravilima zapravo okej, da, dobit ćeš možda na kraju da na 5% slabiji proizvod nego da ga radi vrhunski šef, ali imaš mogućnost skaliranja, imaš mogućnost planiranja, vrlo lakog širenja na nove lokacije, vrlo lakog regrutovanja novih ljudi jer ti treba, u suštini ti treba jedna osoba koja se bavi kontrolom kvaliteta, svi ostali mogu da budu faktički novi i na kraju će tebi proizvod biti dovoljno dobar. Kako sad, mislim, taj consulting funkcioniše i to sve traje i šta se dešava sad sa tvojim nekim daljim razmišljanjima? Je li ti i to dosadilo? 

Bojana Damjanović: Ne, ne, to mi je baš bilo interesantno, zato što u tom periodu smo radili pored ovog segmenta, radili smo segment emerging acquisition i radili smo prodaju par nekih firmi, manjih i većih, i vrlo je to bilo sve inspirativno. I potpuno sam nekako slučajno ušla u preduzetnički, da kažem, ovaj moj poduhvat. Bilo je kao ajmo ajde, eto bukvalno tako. Poklopile su se neke kockice i ja sam rekla ajde. I negde sada, to je sad prošlo sedam godina, mislim da sreća  prati hrabre. To je definitivno moto koji u preduzetništvu… 

Ivan Minić: Malo blesave, ali hrabre. 

Bojana Damjanović: Da, malo naivne i malo hrabre, ali moraš da imaš viziju, moraš da znaš šta u stvari hoćeš, ali moraš da budeš hrabar. Ne smeš da budeš hazarder, da sada ideš po svaku cenu. Moraš da znaš i kada odustaneš, kada nešto što si zacrtao nije izvodljivo i da ako još više ideš u to samo će biti gore i da trebaš da kažeš okej. Nisam uspeo, pokušao sam, nisam uspeo i sada je vreme da se sklonim od toga. Mislim da je to u preduzetništvu najbitnije, pored te stvarno hrabrosti. I tako, ne mogu da kažem da sam planski ušla u celu priču oko Le Nonne-a i proizvodnje, ali sam joj planski vrlo pristupila. Kao što sam rekla, matematičar i vrlo sam studiozna oko tih stvari. Jako volim procedure i jako volim da postoji neki, ne mogu da kažem, red više uređen sistem da bih mogla ja kao menadžer da planiram i da znam sa kojim resursima raspolažem. Da bih mogla, na primer, da znam za šest meseci, godinu dana, dve godine šta mi možemo da uradimo kao mali tim. Mnogo je teško kada imaš mali tim. Lako je kada si u korporaciji, imaš veliki tim, pa u svakom trenutku ja pozovem pravnu službu, pozovem knjigovodstvo, pozovem razvoj, pozovem magacin, pozovem procese. Svi oni mogu da urade određeni deo posla. Ti kad krećeš sam u posao, ti si sve. Ja sam u jednom trenutku bila i proizvodni radnik, i vozač, i radnica u maloprodaji, i direktorka, i radila, kako se zove, pregovarala sa sistemima, pregovarala sa restoranima, sa hotelima. Sve budeš u tom trenutku. I špediter u nekom momentu. 

Ivan Minić: Meni je baš super primer kako si ti, da kažem, uradila celu stvar sa Le Nonne-om, zato što, sa jedne strane, to je proizvod koji na tržištu ne postoji. Kad neki proizvod ne postoji na tržištu, obično postoji razlog zašto ne postoji. Ne znaju, ako ne znaju, ti moraš da ih naučiš da postoji, da ih naučiš zašto je to dobro itd. Ili možda nije dovoljno veliko tržište za nekog stranog igrača ili nešto slično, ali svakako ne postoji lokalno znanje, barem ne dovoljno, o tom proizvodu. Vrlo često kad ne postoji lokalno znanje, lokalni ljudi će ti reći, ma to nije, to ćemo ovako, ali onda nećeš dobiti proizvod koji treba da dobiješ. Od trenutka kada si negde prelomila da to hoćeš da uradiš, šta su bili naredni koraci? 

RAZVIJANJE NOVOG PROIZVODA

Bojana Damjanović: Naredni korak prvi je bio istraživanje, istraživanje, istraživanje, istraživanje. Znači posećivanje svakog mogućeg sajma koji je u tom domenu, pokušavanje da dođemo do kontakta sa proizvođačima u Italiji, pošto Italija je primarna zemlja, zemlja koja je primarna, to je njihov proizvod, pa traženje adekvatnih sirovina, traženje adekvatnih mašina. Godinu dana je otišlo u tom, mislim otišlo, godinu dana je trajao taj pripremni period do momenta otvaranja radnje, možda čak i duže od godinu dana. Meni je bilo jako bitno da mi nekako legne proizvod i da to ima smisla. Bili smo svesni u tom trenutku da je to nov proizvod i da će nam mnogo više trebati vremena da se on implementira na tržištu, da ga ljudi prihvate, ali je to bio u tom trenutku neki talas u Beogradu koji se pojavio novih malih biznisa, što u hrani, što u kozmetici, biznisa koji su nekako smisleni bili i sa strane brandinga i vizualno upakovani, ali i sa strane kvaliteta. Sve su to bili biznisi koji su imali proizvod u malo višoj cenovnoj kategoriji, da kažemo da su bili premium proizvodi, i bilo je tržište spremno na to. Kao da je bilo željno toga. Narod je već dugo već putuje, vidi po inostranstvu šta sve ima lepo. Kod nas je sve to došlo dosta kasnije zbog cele tranzicije i svega. I stvarno je tržište bilo spremno. Ja ne mogu da kažem, mi kad smo otvorili, ljudi su to jako lepo prihvatili. Cenili su taj kvalitet. Bilo je komentara zašto je kilo testenine skuplje od kila mesa, naravno, ali mi smo brzo postali, da kažem, vodeći proizvođač, odnosno, brend u tom segmentu. Zato što ih nije bilo ni mnogo. 

Ivan Minić: Šta je negde, da kažemo, osnovna razlika, odnosno, zašto je potrebna ta vrsta testenine, kada postoji toliko uvoznih testenina, koje mogu da se kupe u bilo kom marketu, u nekom najlonu, i percipirani su kao vrhunska testenina? 

Bojana Damjanović: Pa prvo i osnovno, što je to svež proizvod, što naš proizvod traje tri dana, nema aditiva, nema konzervansa, sastoji se samo od tri sastojka, to je durum brašno, koje uvozimo iz Italije, non-GMO jaje i voda. I to je to. I to je, ja mislim, najveća prednost u odnosu na bilo koju industrijsku testeninu. 

Ivan Minić: Zašto bi to trebalo da ima svoje mesto na tržištu, odnosno, jedna stvar je šta je percepcija generalne populacije. Oni mogu i ne moraju da budu korisnici toga. Od toga teško da će se napraviti biznis. Ali za koji segment tržišta jeste to negde važno, ko ima možda najveći benefit od toga što je taj proizvod u potpuno drugoj kategoriji u odnosu na one koji su iz fabrike? 

Bojana Damjanović: Mislim da su ljudi počeli da, baš u tom periodu, pre 7-8 godina, da podižu svest uopšte o važnosti ishrane kao takve. I da kažem neka osvešćena ishrana, ceo taj pokret je krenuo. Bilo im je bitno da je kvalitetna hrana. Veliki je nalet bio industrijske hrane. Izgubilo se ono što je kod nas od uvek bilo, nešto što smo isticali kao kvaliteta, to je domaća hrana. Pa meni je baka donela sa sela, pa ta domaća jaja, pa domaće pile. Nakon 2000. stvarno je puno ušlo industrija i proizvoda tog industrijskog porekla. I sigurno nekih desetak plus godina su oni imali primat. I ljudi su nekako baš osvestili iz kog razloga, zdravstvenog ili možda zato što su više počeli da putuju, otvaraju se ka svetu. Osvestili su to koliko je stvarno bitno da ti unosiš u sebe kvalitetnu hranu. Da je ono što se kaže danas, to si što jedeš. I mislim da nekako se poklopilo to osvešćivanje ljudi, da li smo i mi pomogli taj ceo pokret koji se stvorio oko tih malih proizvodnja kvalitetne hrane. Da li je on potpomogao tome, ali stvarno su se poklopile te dve stvari i dosta mojih kolega, koji u tom trenutku isto izašli iz korporacije i krenuli u male biznise, sad su napravili ozbiljno uspešne biznise. Ja sam nekako baš ponosna za to na ceo taj…

Ivan Minić: Ja mislim da je tu jedan bitan deo i taj moment da za tu vrstu proizvoda postoji tržište, jer recimo pre 7-8 godina sedimo i pričamo sa Nevenom Jokićem iz Mesare Jokić. U tom trenutku imaš ne mali broj restorana u gradu, najboljih restorana u gradu, koji su u svoj meni stavili logo Jokić Mesare, pored proizvoda koji su njihovi. Mislim da za nekog ko je proizvođač ne postoji veća čast od toga. Da ti na svom sajtu možeš da izlistaš najbolji restorani i da ti restorani žele da predstave tebe, da je tvoj logo garancija nekog kvaliteta. Da se to desilo tri godine ranije, pitanje je da li bi postojao taj meč. Da li bi bili ti šefovi u tim restoranima i u tim hotelima koji bi to prepoznali. Deo bi bio sigurno, ali da li bi to bilo dovoljno da taj biznis može da opstane, raste i sve ostalo. Nekako mislim da se desila savršena oluja i sa tvojim proizvodom, jer tvoj proizvod je deo procesa. On nije sam za sebe dovoljan. Ali on je jako dobra sirovina da napraviš vrhunsko nešto na kraju. I kvalitet i ukus i sve ostalo i potreban, ali ne i dovoljan razlog da nešto bude na kraju kako treba, ali da u tom trenutku se taman dovoljno podiže na tržište u Horeca segmentu, da više nije samo bitna ni količina, ni gramaža na meniju, niti bilo što slično, i da ne mora svaki restoran da ima meni od 50 strana u kome sve nakon 10 je isto, nego da možeš da se specijalizuješ, da praviš određene stvari, da je potpuno okej da nemaš sve što neko može da padne na pamet, ali da to što imaš te raspameti kad ga naručiš. Da se to desilo i da, da kažemo, to i dalje ide nekom uzlaznom putanjom i da ti sada 2024. u Beogradu možeš da pojedeš vrhunsko jelo iz 20 svetskih kuhinja, dok si pre 20 godina manje više bio oslonjen na tradicionalno, plus određeni deo, možda mediteransko, italijansko, ali kao, ne znam, ja sam imao, pa ne, 3, ali jedno, 27, 8 godina kad sam prvi put u Beogradu pojeo italijansku pizzu. Pre toga, to je bila pizza, ali mislim, to nije imalo veze sa Italijom nikako. I sad, kako, da kažemo, teče sam proces. Jedna od stvari koja je tu, verujem, jako bitna, jeste i taj moment da, kao, mora da ima dobar naziv, mora da izgleda na određeni način, ne pretenciozno, a opet jako lepo, jako skladno, jako dobro spakovano. Kako ste postavljali to sve i odakle ideja da se krene sa, da kažemo, i malo prodajnim objektom na startu?

Bojana Damjanović: Pa, od samog starta je bilo bitno da branding bude baš upakovan kako treba. Jer u tom periodu, isto, kao što smo rekli, desila se neka, kako si ti nazvao, oluja. Nekako je ta kritična masa ljudi, pogotovo u Beogradu, koja je počela malo više da zarađuje i bila spremna da odvoji malo više novca, tražila od domaćih proizvođača da im da više. Da im da neki, ne samo kvalitet koji je stavljen u neki celofan, nego moraš da mi daš ceo taj experience. I mi smo uhvatili taj moment i svesno smo uradili branding i, kako se zove, interior design lokala sa tom namerom da neko dođe i da ima ceo taj experience kupovine u italijanskom deliju. Znači, mi smo krenuli negde inicijalno možda sve kao da budemo na pijaci. I kao idemo na pijac, tad je Kalenić krenuo sa preuređivanjem spoljnog dela pijace, pa su bili oni mali lokali. Međutim, na kraju smo se odlučili da mora da bude ceo taj experience. Da neko dođe, da može da pogleda tu pastu, da može da je proba na licu mesta, da bude upakovana kako treba, da dobije kesu, da dobije salvetu, da bude u prijatnom ambijentu sa devojkama koje su prijatne, koje imaju uniformu i da ceo taj, opet se ja vraćam, taj shopping experience bude takav da kada on izađe, kaže, vau, što se neka ovde baš potrudio. A onda dođe kući, napravi tu pastu i kaže, vau, ovo je odličan kvalitet, vrhunski. I kad se sve to poklopi i kad se zaokruži, onda dobijete proizvod koji ne može da ne nađe svoje mesto na tržištu. Jednostavno tako. Ali nismo mi jedini. Ja sad mogu da nabrojim deset proizvođača koji su imali sličan ili isti put i danas su to ultrauspešni biznisi. 

Ivan Minić: Mislim, zajednički prijatelji su ti pomogli oko dizajna. I sad ja se redovno i čujem i vidim sa njima i znam sve projekte koje rade i ima tu raznih projekata. Kada si design studio, pričamo o Metaklinici, kada si design studio, ok, ti imaš neki svoj potpis zbog koga te ljudi angažuju, ali u principu, naročito kada imaš velike klijente, pa imaš retajnere, radiš ono što tim klijentima treba. Vrlo često to baš i nema neke veze sa onim što bi ti želeo da radiš. Ali postoji taj moment kad neko pusti, neko ko zna šta radi, da to razvije, oni imaju pa sigurno desetak nekih malih brendova koji su stvarno, svaki je takav da kad uzmeš taj branding želiš da ga uramiš na zid. I kad su počeli da rade na svemu ovome, ja sam video neko radno rešenje koje je bilo vrlo blizu ovog sad, koje je bilo preslatko, kao što je ovo preslatko, kao šta je ovo, gde je ovo, kako je ovo, kao dve ulice od nas, šta, ne razumem. I onda kada sam video da postoji, jer naravno bude mnogo takvih projekata koji nikad ne zažive, nikad se ne sretneš sa njim, ili su radili za neku drugu zemlju pa ih nikad ne možeš da ih iskusiš. Samo si ih video kako su nastali, ovo kad možeš, je baš onako jedan lep osećaj. Ali taj trenutak gde kao ja sam sa njima prolazio i radili smo zajedno neke klijente, gde ja uradim svoj domaći unapred, pa znam, odem, kažem, kao ovaj klijent će imati hiljadu i jednu zamerku, ako procenite da ne treba da radimo dalje, kao recite slobodno, ja ću da ispeglam to sve. Dok ima ljudi koji imaju poverenje i puštaju one koji su u svom poslu najbolji da svoj posao urade kako treba, uz konstruktivni feedback koji kaže, super je što si ti nešto lepo nacrtao, ali ako to ne korespondira sa onim što mi radimo, onda to ne vodi nikud. Kako je to sve na kraju spakovano, je stvarno fantastično. Ali super je ti to, spakuješ, to je sve lepo, to su te boje, to je taj branding, i radnja se otvara i šta se onda dešava? 

OTVARANJE RADNJE

Bojana Damjanović: Naše iskustvo je stvarno bilo lepo, ne mogu da kažem. Mi smo od prvog momenta počeli lepo da radimo, imali smo stvarno veliku podršku prijatelja. Ja uvek to kažem, kad imaš selo svoje iza sebe, onda nekako i kada malo klecneš u nekom trenutku, oni te podignu. I u tom prvom periodu, ja mislim da svaki preduzetnički biznis, prijatelji ti možda neće biti kupci. I ne trebaš biznis da planiraš na osnovu prijatelja kao kupaca. Ali će ti prijatelji biti ta podrška koja ti treba, pogotovo ta emotivna podrška i savetodavna podrška. I mislim da je to ključno. Nama je taj prvi period bio stvarno super. Čak smo možda se i zaleteli u tom prvom periodu, pa smo odmah posle prve lokacije krenuli da otvorimo drugu lokaciju. I to je bila greška. Dobra stvar je u celoj toj priči što ja sam ti postupak koji odmah seče. Neki mi to zameraju u poslu, ali jednostavno sam takva da kad vidim da nešto ne ide kako treba, i kada ja osetim, nekako možda sam intuitivna i volim da slušam svoj stomak, i kad vidim da to neće ići kako treba, ne puštam da prođe previše vremena, nego sečem. I ja sam tu radnju zatvorila brzo. Posle šest meseci sam ju zatvorila. I onda sam shvatila da ona ne može. Jednostavno je stalno bilo kao neko bolesno dete koje moraš da vučeš i primaran posao pati zbog toga. Baš zbog toga što smo se zaleteli i odmah otvorili drugu radnju. A u stvari ne treba. Posle toga sam shvatila i donela definitivnu odluku da idem polako, ali sigurno i da mi je skroz okej da za deset godina budem negde sa poslom gde sam mogla da budem za pet godina. Možda će neko reći da su to propuštene neke šanse, ali ne žurim nigde. Ovo je posao koje ja nisam gradila da bih ga na brzinu podigla i prodala. To je posao u koje ja stvarno verujem i to je nešto što ja mislim da i u svojim nekim poznijim godinama mogu lepo da radim. Lep je posao stvarno i to je razlog zašto sam odlučila da na taj način ga vodim. Polako. Ne treba žuriti. 

Ivan Minić: Ono što je negde važno da razumemo jeste taj moment da ti u tom poslu razvijaš pa minimum tri vertikale u isto vreme. Jedno, jeste taj najvidljiviji deo gde ljudi mogu da dođu, probaju, kupe nešto od proizvoda koje vi imate izložene, koje uvozite ili radite sa uvoznicima, koja je neka selekcija koja prati osnovni proizvod, ali da je to samo jedan mali, vrlo mali deo biznisa, važan na svoj način, ali da postoji iza toga nešto mnogo kompleksnije, odnosno da vrlo blizu te lokacije postoji proizvodnja, koja kada praviš proizvodnju ne praviš je da bi servisirala lokal od par desetina kvadrata u koji uđe 50 ljudi u toku dana. Kako je taj drugi deo bio postavljen i kako ste tu nastupili, jer opet to je proizvod koji do tog trenutka u tom obliku ne postoji na tržištu, barem neozbiljno? 

Bojana Damjanović: Pa u startu je bio plan, s obzirom da se ja bavim najviše prodajom i to je neki moj kor, ja sam prodavac, matematika, prodaje, to je sve oko brojeva. U startu je cela strategija postavljena na ta tri pilara, da kažem, maloprodaja, veleprodaja i organizovana trgovina. Ideja je bila od starta da se krene u sva tri kanala odjednom, jer svaki kanal sam za sebe ne može da da to što treba za sustainable business. Ono što ljudi vide, vide tu jednu malu proizvodnju i meni je to jako simpatično zato što onda dođu i kažu mi, pa da ti imaš jednu malu radnjicu. Ja kažem, jes, jes, jedna mala radnjica i stvarno ta radnjica je ključni segment uopšte u ovoj, kod Le Nonne, zato što je to noseće, to je ono što ljudi vide. A iza te male radnje je proizvodnja koja izbacuje četiri tone proizvoda mesečno. Četiri tone proizvoda koji se pravi većinski ručno. Koji se proda. Ne samo što se napravi, nego se proda svakog meseca. I opet ja kažem, stvarno sam ponosna na to i na ceo tim ljudi, zato što je to ozbiljan onako jedan rudarski posao. Napraviti sve to, razvesti, prodati. 

Ivan Minić: Kako je izgledala reakcija tržišta kada im se obratiš na početku? 

Bojana Damjanović: Pa u početku je bilo, što se tiče maloprodaje, bilo je mnogo lakše, zato što si u direktnoj komunikaciji sa kupcima. Oni mogu tu odmah da probaju, vide razliku, je evidentna razlika između svežeg i sušenog proizvoda, između proizvoda koji nema aditiva i onog koji ima aditiva. Najveći izazov je bio otvoriti Horeku. To je baš onako bio ključni izazov, jer u tom trenutku možda je postalo dva ili tri restorana koji su sami pravili ručno testeninu u nekim malim količinama. I generalno, tržište nije bilo edukovano kako uopšte da priprema testeninu. I onda, na primer, ja odnesem testeninu, popričam sa vlasnikom, sa kuvarom. Oni ostave da se spremi testenina i spremaju je na način kao sušenu. I onda me zovu raspala se testenina. E taj period je bio u stvari najizazovniji. Ali ja sam stvarno verovala u taj proizvod. Prvo zato što ja ga lično konzumiram i mnogo volim da jedem pastu. I kad god putujem u Italiju, prvo što ću da jedem je pasta. I sad, posle ovoliko godina, odmah vidim razliku da li je sveža testenina ili je kupovna. Nekako sam bila ubeđena da će to da prihvati naša Horeka. I stvarno je prihvatila, jako brzo. I Horeka kao takva je zajednica, kuvari su zajednica za sebe. I kad vas par kuvara prihvati i kada oni daju approved svoj, to se samo raširi među njima. I smo na kraju i dan danas funkcionišemo tako što nas kuvari zovu i ljudi iz restorana nas zovu da pošaljemo uzorke i da krenemo sa saradnjom. Dan danas, posle 7 godina, nisam zaposlila komercijalistu. Mnogi mi prebacuju što se toga tiče i smatraju da možemo mnogo više da uradimo. Ali nekako, znaš, onako ta reč od usta do usta je za mene najbolji i marketing i najbolja prodaja. 

Ivan Minić: A kako izgleda rad sa ovim trećim delom, odnosno sa velikim sistemom? 

Bojana Damjanović: Pa to je potpuno treća priča od svega. Mi smo imali stvarno isto, da kažem, neku sreću. Specifična situacija bila da je Merkator sistemu u tom trenutku hteo da se otvori ka domaćim malim proizvođačima. I potpuno je sa par nas ušao maltene u partnerski odnos. I bili su toliko fair u celom tom procesu. Mene su mnogi upozoravali, nemoj, nemoj, da ulaziš, valute plaćanja ne plaćaju 180 dana. Gomila njih je otišlo u stečaj zbog toga što su preambiciozno ušli u organizovanu trgovinu. Međutim, mi smo stvarno imali tu, tadašnja direktorka tog segmenta je isto bila vizionarka skroz. I ona je formirala neki tim ljudi koji je verovao u taj projekat malih proizvođača i potpuno neke druge ponude atipične u odnosu na ostale maloprodajne lance. I nama tu nije bio stvarno problem da se implementiramo. Najveći izazov je bio sada da mi postanemo adekvatni dobavljači za njih u smislu kontinuiteta kvaliteta, ispoštovanja procedura, ispoštovanja HASAP-a, standarda, laboratorijskih analiza, deklaracija i svega ostalo. Jer vi kad ste mali proizvođač i radite samo za sebe potpuno drugačije to se posmatra nego kada ulazite u veliki sistem. Vi morate po svim standardima da se onda prilagodite velikom sistemu i njihovim zahtevima. To je bio izazovan period, ali je isto bio ogromna lekcija za mene i dan danas kada neko od ovih novih manjih proizvođača ili čak i starih proizvođača hoće da uđe u veliki sistem, ja uvek kažem to je ono gde će vam biti najteže, ali to će vam biti najveći value posle u radu jer smo mi onda tada utegli našu firmu da potpuno posle funkcioniše bez problema. 

Ivan Minić: Jedna od, da kažemo, prekretnica za mnoge koji su krenuli u neku sličnu priču kao što je ovo tvoje, je bio Covid. Jasno. Iz mnogo razloga, jedan je naravno to što su objekti bili zatvoreni, što je kretanje bilo limitirano, ali najviše je zbog toga što je to neki period u kome je sve stalo, a nismo bili baš potpuno sigurni kada će i na koji način će da se pokrene. I mnogi su, možda kao što ti kažeš da imaš običaj da uradiš, možda isekli prerano misleći ko zna koliko će to da traje, možda bi danas ti brendovi i dalje funkcionisali i bili dobro. Kako ste vi preživeli Covid? 

Bojana Damjanović: Pa mi smo imali, nama je u suštini bila dobra situacija zbog toga što je u startu postavljeno maloprodaja, veleprodaja, organizovana trgovina i mi smo imali tu nekako da kažemo diversifikaciju rizika. I nama je radnja radila sve vreme zato što je bio prehrambeni objekat, ispred radnje bio ogroman red i nama je radnja tada isfinansirala sve ostalo. Restorani su naravno bili zatvoreni, sve stalo preko noći, ogromna su nam bila potraživanja. Nije bilo za očekivati da oni mogu da izmire ta potraživanja jer su njima stali prihodi skroz. To što si ti rekao, nismo znali kada će da se vrati sve u normalu, ali smo imali sreće da smo imali našu maloprodaju i organizovanu trgovinu. I ljudi su nastavili, kako smo već nekako ušli u naviku kod potrošača, nastavili su da kupuju proizvod, čak i više nego što je pre bilo. Tako da mi smo Covid, ne mogu da kažem, prošli neokrnjeno, ali smo ga okej prošli. Više nam je organizacija bio izazov zbog onih lockdowna i svega, ali sa biznis strane nam nije bilo toliko teško. 

IZ PASTE U SLADOLED

Ivan Minić: Otprilike u periodu kada si pokrenula ovu priču, pokrenula si još jednu relativno sličnu priču. Odnosno, radila si na još jednom brendu, koji je za malo drugačiji segment tržišta. Voleo bih da podeliš i tu priču, zato što je to isto jedan, ono, beogradski love mark koji se pojavio, koji su ljudi jako zavoleli, vrlo brzo jako zavoleli, koji sada, da kažemo, nezavisno živi neki svoj život, ali je potpuno drugačija priča, potpuno drugačiji pristup, potpuno drugačiji kanali. O čemu je reč? 

Bojana Damjanović: Da, pa meni kad je dosadno, onda uđem na novi projekat, isto kao i ti. Volim te izazove stvarno i najlepši deo u celom procesu stvaranja nekog biznisa mi je taj početak, kada se, kada je ono, oluja ideja i kada sve pokušate da postavite na noge od nule. I to je ono što meni, što me najviše inspiriše i što mi je najveći drive u poslu. I tako sam i krenula paralelno suštinski u taj novi projekat vezano za sladolede. Ono što ja mogu da istaknem kod sebe, a to je da nisam imala dobra partnerstva u svojoj preduzetničkoj karijeri, što i sopstvenim izborom, razne su tu okolnosti, jednostavno partnerstva kao takva su teška i negde treba znati kada možeš sam da izguraš nešto, a kada trebaš da izađeš i da prepustiš možda drugoj strani, zato što će ta druga strana bolje to da odradi. Taiyaki kao takav je za mene bio stvarno izazov i jedan veliki uspeh u smislu da, pored toliko sladoleda koji su u tom, to je bila ekspanzija, sećaš se, otvaranja sladoleda, artisan sladoleda, raznih sladoleda, mi smo otvorili jedan projekat koji je bio potpuno atipičan, niša u niši, i kao što si ti rekao, nekako je postao neki landmark Beograda i jako sam ponosna na to, ali ja sam u nekom trenutku shvatila da za taj projekat će biti mnogo bolje ako ja izađem iz njega. Zato sam i izašla i tako se ispostavilo da je to tačno, taj projekat sada živi, ima svoj neki lep oblik na drugom mestu, ali živi. 

Ivan Minić: Ali reci mi samo taj moment, početka te priče, kako je do toga došlo i kao opet to je nešto što ne postoji na ovom tržištu. Ok, jako je slikabilno, što je važno u ovom trenutku, jer kao u ovom trenutku kada osvane na Instagramu na pet popularnih profila, ti si rešio naravno dva meseca da će biti nekog tamo, ali kao jeste potpuno drugačiji. I da, u tom trenutku u krugu od kilometara ima deset ozbiljnih lokala sa sladoledom, koji su svi veći, neki su deo nekih lanaca koji su već popularni, neki su početak nekih lanaca, neke priče za sebe, i kao pojavljujete se vi sa, što ja kažem, ribicom sladoleda. Kao što, mislim, jeo sam ga šest meseci pre toga u Japanu i kao što da ne, ajde idemo da vidimo kako je, bilo je super, ali kao niko to nije ovde radio. Kako ste vi došli do toga, kako ste krenuli, kako ste startovali celu priču dok si bila deo svega toga? 

Bojana Damjanović: Pa suštinski, sve to ono, kao to ti si bila u Japanu, ja sam videla tu celu priču u Majamiju. Kad putuješ, gledaš, kad već uđeš u taj preduzetnički mod, ti kad putuješ, sve vidiš šta negde postoji što kod nas ne postoji. I slikaš. Stalno ti tu negde da slikaš, stalno ti tu postoji neki crvić koji radi i kažeš, ovo bi možda bilo interesantno kod nas da se implementira. I gomila ideja nije bila moguća da se implementira. Ovo je bio neki stvarno izazov u smislu da se jedan koncept koji je slikabilan, napravi, a da bude i kvalitetan. I da se upotrebe sirovine koje su stvarno kvalitetne, da nije samo došli smo, slikali smo se i to je to, nego da imamo nešto što je potpuno drugačije u Srbiji sa jako kvalitetnim sirovinama i da je održivo. Opet, ja uvek kažem, kod malog biznisa najbitnije je da je održiv. Sve tu super nešto napraviš, bum, šest meseci, ali ako ne može dalje da traje, to jednostavno nije to. I tako smo nas dve odlučile da probamo taj model koji smo tamo videli da implementiramo ovde, ali da damo opet neki naš touch, da to bude malo drugačije. I meni se čini da smo uspeli. 

Ivan Minić: Ne, ja se sećam na startu cele priče to je bio red niz ulicu i tu se čekao red. Nisam neko ko voli da čeka. Mislim, niko ne voli da čeka red.

Bojana Damjanović:  Jesi čekao? 

Ivan Minić: Jesam. Pravo. Ali, znaš, najgora stvar koja može da se desi kada čekaš red je da na kraju iskustvo ne bude kako treba. Čini mi se da je svima u tom periodu to iskustvo bilo jako dobro. Ok, prošao je inicijalni hajp, posle više nije bio toliki red. Ali nije bilo ni to da ti uđeš i da je lokal sablasno prazan, jer kad je lokal sablasno prazan nećeš ni ti ući. 

Bojana Damjanović: Ne, ne. On je imao kontinuitet uvek. Imao je svoje pikove, naravno, jer je takav tip proizvoda, ali je imao svoj kontinuitet. 

MEDIJSKA AVANTURA

Ivan Minić: Dobro. Sad imamo tu još jednu priču koja nema nikakve veze sa svim ovima, ali opet ima veze sa tim da je tebi bilo dosadno. Kako se desilo da ti kreneš u tu medijsku avanturu koju imaš s Borom? 

Bojana Damjanović: Pa neplanski, definitivno. Sad sa ove tačke kad pogledam možda je malo naivno, ali ušla sam u sve to zato što kad je Le Nonne onako postavljena i krenula u školu, kako ja rekoh, doživela neku svoju zrelost i više nije zahtevao, taj posao od mene nije zahtevao angažman u toj meri. I potpuno sam bila onako intelektualno neispunjena, eto tako da kažem. Osećala sam sve vreme da želim još nešto da radim, da želim još negde nešto da doprinesem i da sve to super što na primer sa finansijske strane biznis je odličan, nemam tu neku brigu, ali intelektualno nemam nikakav izazov. 

Ivan Minić: On ima neki svoj plato na ovom tržištu koji ne može baš tako da se dobije. 

Bojana Damjanović: Jeste, jeste. Specifično kod tog posla je što on ne može mnogo da se širi i ne treba mnogo da se širi, ali kad bi se mnogo širio, on bi izgubio tu svoju čar koju ima. Jednostavno nisu ni svi biznisi takvi da mogu da se šire u nedogled. I imala sam neki taj period od sigurno jedno godinu, možda i dve, te neke intelektualne, pa ne mogu kažem, intelektualne depresije, ali tako tog neke melanholije gde nisam bila ispunjena u tom smislu i želela sam nešto još. I razmišljala sam da li da se vraćam u korporaciju. Teško je vratiti se u korporaciju kada si banalno rečeno sam svoj gazda, ali kad naučiš da upravljaš nekako svojim vremenom i dobiješ tu lagodnost slow morninga, što je za mene stvarno najveći luksuz, da ti ujutru kada ustaneš možeš natenane, ili da odeš u gym, ili da odšetaš parkom nekim, ili, nebitno, da sediš i popiješ čaj. To mi se jednostavno… Imala sam nelagodu da sad opet moram da ustajem, da negde budem u devet, od devet do pet radim, u istom tom periodu dete mi je ulazilo u pubertet postala sam da ipak moram da budem tu. Ključno je da sam ja mama i da je to moja glavna uloga u mom životu, naravno, i da želim da budem prisutna u tim godinama i da korporacija sama po sebi je nekako otpala. I onda se spletom okolnosti koje su se desile, koje svi znaju šta se desilo, namestila situacija da ja preuzmem taj projekat i da uđem na to tržište medijsko koje do tada nisam uopšte poznavala na taj način. Ja sam kao klinka bila voditeljka na televiziji, ali to je bilo potpuno nešto onako površno. Ovaj način vođenja biznisa u medijskoj branši je potpuno neki drugi par rukava u odnosu na sve ostalo što sam do sada radila za 21 godinu karijere. 

Ivan Minić: Mislim da je jako važno i jako dobro da ljudi kao što si ti ulaze u takve projekte, zato što najveći problem medijskog biznisa je što najčešće nije biznis. Vrlo često ga niko ni ne posmatra kao biznis. Tradicionalno ozbiljni novinari, urednici to posmatraju kao nekakvu misiju i ne razumeju da od nečega treba da se kupi kisela voda i plate računi. Sa jedne i druge strane, medijski biznis koji je podržan finansijama dali vladajuće elite ili privrede ili bilo koga drugog nije nezavisan i ne može da bude ono što bi medijski biznis trebao da bude. A sa neke treće strane, opet većina tog nekog nišnog medijskog sveta opet ima neki svoj problem da su te niše često nedovoljno profitabilne, nedovoljno interesantne, da sada se dešava svašta nešto na tom nebu. Poslednjih par godina mnogo velikih brendova globalnih je došlo ovde kroz neko svoje predstavništvo, ali Bur je bio vrlo karakterističan i dalje je, ali oni su među prvima uopšte videli ovo tržište i u tom nekom smislu nisu imali direktnu konkurenciju. Da, postojali su neki igrači na tom tržištu, sad ih ima dosta više, ali to je bio, da kažemo, jedan od prvih poduhvata tog tipa koji je bio online only. Jer nekako, znaš, taj lifestyle slash fashion slash šta već sve podrazumeva, u percepciji prosečnog građanina ove zemlje, onog koji ima 35 plus, je nešto što ti listaš, neki story, Gloria, šta god. 

Bojana Damjanović: Neki print, svakako. 

Ivan Minić: Koji su odavno na nekom silasku u celoj toj priči, koji uglavnom se niko nije napravio dobru digitalnu tranziciju. Tranziciju ka tome da će biti u nekom trenutku možda digital only. Postoje neki drugi brendovi koji jesu, ali ovo je baš bilo drugačije od svega. Jer sad, ti ulaziš u tu priču suštinski u trenutku kada ona treba da dobije restart, treba da dobije neki svoj novi početak. Ti ulaziš kao neko ko, ok, zainteresovan za oblast, ali pre svega u biznisu. Kako ti postavljaš tu priču i šta su problemi sa kojima se susrećeš i kako ih rešavaš? 

Bojana Damjanović: Negde sam sada stava da mi je najveća prednost bila to što nisam bila iz medija. Evo, najiskrenije. U tom trenutku sam sumnjala u sebe i mislila sam, bože, pa mislim kako ću ja sad ovo sve da izguram, jako malo znam o celom tom biznisu. Specifična je branša, prilično je zatvorena, jako je izražena ta kompeticija i među konkurencijom do mere da kao da je neki rat. 

Ivan Minić: I dosta je jaka sujeta. Mislim, takva je oblast. Ja ću da kažem, ne moraš ti, ali jako je sujetna oblast. 

Bojana Damjanović: I ti si iz te branše. I onda ja ulazim i u nekom trenutku sam se osećala bukvalno kao Zvončica. Šta je ljudi ovo sada? Ali ja sam volela taj brend od početka, stvarno. I mislim da prethodna ekipa koja to radila, radila je odlično. Postavili su jako visoke standarde za sam brend i nekako su ljudima pokazali šta je u stvari digital lifestyle media i stvorili su naviku kod potrošača, kao što smo pričali za ove druge prehrambene proizvode. Bili su među prvima, stvarno, ali su to jako kvalitetno uradili. I kada se cela ta situacija desila, za mene je bio baš izazov sa biznis strane, kao ti sada uzimaš, prilika je da uzmeš brend koji je u tom trenutku, reputacija mu je jako narušena, ali možeš da ga uzmeš. Da sam htela da ga uzmem godinu dana pre toga, verovatno ne bi mogla finansijski to da uradim, niti bi moja prethodna ekipa, možete da, mislim, prodala, da kažem, biznis. U tom trenutku, specifično, zbog svega što se desilo, su se nekako poklopile kockice da sam imala mogućnost to da uzmem. Od uvek mi je bio lep projekat i izazovan biznis jako, baš zato što izvlačiš nešto iz minusa, krećeš od nule. Kretala sam u životu što se tiče posla, uvek kao od nule krećeš, gradiš nešto from the scratch, ali ovo je bilo baš specifično gde si ti reputaciono morao sve da to nekako opereš, da kažem najprostijim, najjednostavnijim jezikom. Baš je bilo izazovno jer sam shvatila u tom trenutku da mora da se napravi baš onako rez strog, u smislu da se pokaže potpuno nova energija, nova ekipa i nova ja kao nekog ko sada stoji u potpunosti iza tog brenda. Mnogo ljudi tu koji nisu iz mog bliskog okruženja je pokušavalo da me odvrati, smatrajući da je to nemoguća misija, da je jednostavno taj brend kao takav mrtav. Ja sam negde sa biznis logikom i iskustvom svojim, iz marketinga, iz PR-a, pogotovo iz kriznih komunikacija, znala da je to povratljivo što se kaže. Rešiv je problem. Rešiv je problem ako se na pravi način pristupi tome. Ja sam tome pristupila potpuno biznis. Zato ti kažem da je to bila velika moja prednost što sam tom projektu pristupila kao biznis projektu, a ne nečemu što je kao mediji pa je bitno za imidž ili za lifestyle. Ne, to je biznis i to je moj biznis projekat jednako kao što su Le Nonne. Ja to tako posmatram. I ovo isto proizvodnja. Kao što tamo proizvodimo testeninu, ovde proizvodimo sadržaj. A je to proizvodnja i ta proizvodnja isto mora da ima svoje procedure. Da bi krajnji proizvod bio takav da će neko da ga kupi, odnosno da ga konzumira. Vrlo jednostavno, ali možda netipičan pristup za medijsku scenu u Srbiji. 

Ivan Minić: Znači sa jedne strane imaš tu situaciju da krećeš iz problema i iz minusa, što nije strašno, ali sa druge strane imaš drugi izazov, a to je da krećeš sa visokih očekivanja. Znači ne krećeš kao pet godina pre toga, pa šta god da napraviš, dobro je. Ne, ne, ne. Sad se očekuje da će default da bude prilično visok standard. 

Bojana Damjanović: Da mora da bude. I konkurencija jaka u tom trenutku. 

Ivan Minić: I konkurencija jaka i konkurencija dolazi sve više i više. Pojavljuju se novi igrači na tržištu, gde kao količina ljudi za čiju pažnju se vi borite nije beskonačna. To je jedan relativno mali krug ljudi. I svako, s jedne strane je to sjajno, zato što te ljudi guraju da budeš još bolji, da budeš još kreativniji i sve ostalo, ali naravno kada uložiš u to bez dovoljno iskustva i bez sad neke ogromne ekipe koje će te u tom procesu podržati, da prođete kroz sve to, jeste malo teže. Pričali smo i kažeš da je sada sve to jako dobro. Mislim, videli smo nedavno da je jako dobro, ok, ali prošlo je sad već neko vreme, stvari su se stabilizovale. Kako sad gledaš unazad na taj put? 

Bojana Damjanović: Pa da, prošlo je deset meseci. Nije puno prošlo kad se gleda vremenski, ali mislim da i ljudi u branši i spolja misle da je mnogo duže, jer smo stvarno puno toga uradili. Uspeli smo da pokažemo da je brand ipak za sebe, ako ima pravi tim koji vodi taj brand, jači od neke lokalne krize i da je poenta u kvalitetu i u brandu. To je ipak licenca inostrana koja ima svoje standarde, koja ima svoj kvalitet i koja je bila jedna od prvih u digitalnim medijima. Ja sam stvarno verovala da ćemo to izgurati. Nisam mislila da će biti toliko teško, da će toliko možda vremena trebati da pokažemo stvarno ko smo i da ljudi ponovo vide Buro. Ne treba da vide Bojanu ili Miroslavu ili Stefana ili bilo koga, nego Buro kao takav, jer to je brand. I to je ono što mi komuniciramo i zato nije u jednom trenutku za ovih deset godina do sada, do eventa, koji je opet bio za uži krug saradnika, ja nisam htela da stanem ono kao ja sam ispred brenda. Ne, brand je taj za sebe koji je kvalitetan i koji priča svoju priču, a mi smo nazad, glavni odgovorni urednik Stefan i ja kao vlasnik i ceo tim naš, mi smo ti koji tom brandu dajemo život. Tako da, da, kad me pitaš kakav je bio put, interesantan, opet, nije mi bilo dosadno, to je zaključak. 

Ivan Minić: Često kad pričam sa ljudima koji su imali biznise koje su ili franšize ili licence, to je uvek ona percepcija, lako je tebi, tebi je sve rešeno, ti samo treba da vodiš to sve operativno. Sećam se prvi put kad sam imao slučaj sa tim pre 15-ta godina, da mi je tada poznanik, danas prijatelji rekao, šta pričaš bre ti mali? To je u 90% slučajeva ovo ne može, a retko kad je kako nešto treba i kako nešto može. Znači to je obično ono, fuj to, ne diraj to, pusti to. Kako je tvoje iskustvo, da kažem, jeste licenca i jeste licenca koja je prisutna na nekoliko tržišta, ali nije sad nekakav, nije McDonald’s, nije u 200 zemalja. 

Bojana Damjanović: Nije rigidno, nije, da. I nema baš toliku strukturu medije u pitanju, pa je kreativni sektor. Samim tim… 

Ivan Minić: Čini mi se da je na svakom tržištu specifičan, da nije identičan svuda. 

Bojana Damjanović: U pravu si skroz. Specifično je to što svako tržište je u stvari delom ogledalo brenda, delom ogledalo tima koji ga radi. Tako da, ko na primer prati naš brend i ko čita naš portal, videće da je kod nas najzastupljeniji segment kulture i lifestyle-a. Jer je to nekako ogledalo ekipe koje je tu. U nekom prethodnom periodu možda je to bila moda. Na nekim drugim tržištima možda je to beauty. Tako da, licenca, konkretno buro kao licenca, daje ti tu slobodu. Imaju određene stvari koje moraju, naravno, da se ispoštuju po brandbooku i po svim guidelines-ima, ali s obzirom da je kreativna industrija i da zavisi mnogo od ljudi koji je rade, nije tako u kalupu kao McDonald’s. 

Ivan Minić: Jedna stvar koja je, da kažem, ajde, bila možda najvidljivija u prethodnom periodu jeste događaj koji ste nedavno napravili. Ja izbegavam da pravim događaje na otvorenom iz opravdanih razloga. 

Bojana Damjanović: Videlo se to. 

Ivan Minić: Znači, ja prosto, juče sam bio na događaju gde si u jednom trenutku na 43 stepena, u sledećem na 17. Znači, kapiram da od nas stoji nešto, 30 danas ima upalu pluća. Jer je to prosto tako. A do poslednjeg trenutka nisu bili sigurni da li će padati kiša ili neće padati kiša i šta ćemo i kako ćemo. Jedna stvar je kad je to nešto gde ti uvek možeš da kažeš ljudima, ej, uđite samo unutra. Ili nećemo izlaziti na terasu, nego ćemo sve završiti unutra i šta god. Druga stvar je kad ti praviš nešto što je dosta, dosta drugačije. I izgleda onako kako izgleda i ima program koji ima i sve što uz to ide. Ko je imao prilike da vidi, zna o čemu pričamo. Ko nije imao prilike da vidi, hajde napravi neki intro. Šta ste to zapravo radili i kako ste to zapravo radili i kako je to izgledalo. Čisto da ljudi vide kad kažu lako je tebi ti X, Y, Z, da nije baš tako lako. 

Bojana Damjanović: Pa nikome nije lako. Možda samo neko svoj težinu nosi spolja sa manje opterećenja vidljivog, ali svi nosimo svoj teret, to je definitivno. Pa šta je specifičnost kod tog eventa? Bura je inače poznat po eventima koje je pravio, od samog launch eventa preko svih ostalih rođendanskih i novogodišnjih eventova, uvek je bio taj koji je nekako imao drugačiji koncept, pomerao malo granice i ti eventi su bili, hajde kažemo, traže se kao karta više za evente. Kad sam ja preuzela prošle godine u julu, prvo pitanje svih ljudi bilo je: “Kada će event, kada će event, kada će event?” Ja sam negde svesno odlučila da taj event ne treba tad da se desi, nego da treba da se desi kada mi stvarno pokažemo ono što smo mi i kada mi budemo na tržištu opet u top tieru. Znači, to je taj moment. To je bio sada peti rođendan. Na tom projektu se stvarno jako dugo radilo, skoro tri meseca. Ideja je bila da bude nešto do sada neviđeno. Kako svi kažu, to je do sada neviđeno. Ali mi smo stvarno hteli da pokažemo tu našu kreativnu stranu i ono što je meni bilo najbitnije je da se stvarno na tom eventu vidi naša energija i ko smo mi pojedinačno i ko smo mi kao tim, naše emocije da se vide. Da to ne bude samo još jedan prestižni, prestonički event koji je, to je to, dođu ljudi, odsede i odu, elitistički, nego da je to event sa kog će ljudi otići sa nekom impresijom, nekom emocijom. Najponosnija sam stvarno na to što smo to uspeli. Baš je bilo izazovno. Event je bio na Tašmajdanu, ko je video zna, ko nije, to je drugi ili treći put u istoriji da je Tašmajdan napunjen peskom. 200 kubika peska je uneto za tu priliku, 5 dana je unošen pesak i 3 dana je odnošen posle toga. Želeli smo da napravimo pustinjski oazu u sred Beograda, ali da to bude neki landmark grada što je Tašmajdan, kao gradski stadion. I sve je bilo pravljeno oko te ideje peščane oaze u sred grada. I ceo program koji je napravljen, i scenografija, i sve, nekako baš smo hteli da ima emociju neku i da bude ogledalo Buroa kao takvog. I taj dan, odnosno 3 dana pred događaj, kiša. Kiša kao da je oktobar u najmanju ruku. Ogromna je organizacija bila i pomeranje kao takvo skoro pa je bilo nemoguće. Da ne kažem da Tašmajdanski stadion u određenom trenutku postavlja svoju binu veliku. Ima moment tačno u junu kada se to dešava i kad se postavi bina, pola Tašmajdanskog stadiona više nije funkcionalno. Znači da mi moramo da ga održimo do tog određenog nekog datuma. I s obzirom da je bilo, ja mislim, oko 80 ljudi uključeno ukupnu produkciju, možda čak i više, jako je bilo teško pomeriti event i gledanje u nebo je bilo na svaka bukvalno dva minuta. A mislim da je aplikacija za vremensku prognozu tretirala nas kao botove otprilike koliko često smo išli da gledamo. Kiša celu noć, kiša celo jutro i Simon, glavni producent iz MTC agencije, koja nam je radila produkciju, i ja na vezi, mislim ne znam kako da kažem, mi nismo u stvari spuštali telefon, šta ćemo, kako ćemo, šta ćemo, kako ćemo i dobijamo garancije sa svih radara da neće biti posle četiri kiše. Šta ćemo, kako ćemo i ja kažem Simonu: “Sreća prati hrabre, idemo.” I on kaže: “Ma slažem se, idemo, neće biti kiše, neće biti kiše.” I nas dvoje sa tim našim afirmacijama, krenemo u sve to. Stvarno je bilo izazovno produkcijski, video si i sam, to je ogromna, ogromna produkcija iza toga bila. U nekom trenutku kada su ljudi seli, sreća je bila samo što su već doživeli taj wow efekat svega, prolaska kroz taj tunel sa peskom, sa tim baldahinima, ulazak na taj stadion, koji sam za sebe onako bio impozantan, kreće nam, ljudi sedaju za svečanu večeru, kreće deo programa gitarista sam koji svira na Tašmajdanu i kreće kiša. I ti sad u tom trenutku više ništa ne možeš da uradiš. I shvataš da 140 ljudi sedi na kiši i jede, kao da je zvezdano nebo iznad njih. I ti tu doživiš potpuno erupciju nekih emocija koje nisi očekivao. Jel te preplavi poštovanje prvenstveno od strane tih ljudi koji su gosti, emocije svih ljudi koji su u timu, poštovanje tih ljudi koji su gosti, koji su shvatili koji je napor uložen tu i koje je srce ostavljeno na terenu. I taj event je dobio onda totalno neku drugu dimenziju, da su svi otišli sa nekom nenormalnom emocijom. Nama su svima stizale poruke celu noć, sutradan, ceo dan. Danima su ljudi nam pisali koji su bili, koji nisu bili, koliko im je taj event napravio, izazvao neku emociju i napravio neki wow efekat. Ne što se tiče produkcije, bili su i skuplji eventi organizovani u medijskom sektoru i sa više produkcije i, kažem, skuplji sa više budžeta. Ali ovo je bio neki event da zbog te kiše koje, kažu, donosi sreću, baš je bio onako jedan rollercoaster emotivni.  

Ivan Minić: Vidi, jedno je sigurno, niko taj event nikada neće zaboraviti. Da. Čini mi se i iz razgovora sa par ljudi koji su bili da će ga svi pamtiti po lepo. Što je na kraju dana ono zašto se borimo kada pravimo takve stvari. 

Bojana Damjanović: Baš to. Nama je bio to cilj, da nekako se na tom eventu, da taj event dobije naš lični pečat. Svih nas, mene, kao Bojane, kao vlasnice Stefana, kao urednika, svih nas koji smo radili na tom projektu, ekipe iz event-agencije, to je stvarno dobilo taj neki lični pečat. I onda na kraju svega dobio taj pečat Buroa kao takvu da se pokaže da kod nas je iskrena emocija, to što je najveća vrednost. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Jel ti neće biti dosadno u neko vreme? 

Bojana Damjanović: Šta, imaš neku ideju? 

Ivan Minić: Imam ja razne ideje, nego brinem se sad već za tebe. 

Bojana Damjanović: Pa ne, to su kod mene ti periodi dve, tri godine dok biznis ne stane na svoje noge. Specifičnost kod ovog biznisa je što je on intelektualno baš izazovan i inspirativan, što se stalno rade drugačiji projekti, što su klijenti drugačiji, proizvodi su drugačiji i onda ekipa stalno mora nešto da smišlja drugačije, da se na specifičan inovativan način ti proizvodi upakuju u ono kako mi želimo da plasiramo i da prezentujemo našim konzumentima sadržaja. Tako da mislim da je ovaj projekat nešto što će na duže staze da me inspiriše. Ali uvek sam tu za neke nove projekte, ako imaš ideju, što da ne. 

Ivan Minić: Hvala ti mnogo. Kad smo počinjali projekat Naša Mreža, meni je bilo važno da u tih prvih nekoliko intervjua budu ljudi koji su mi super zanimljivi i biznisi koji su mi zanimljivi i ti si suštinski prvi intervju koji je izašao kao redovan intervju. Pre toga su bili Boris i Sanja iz Candy Universe-a kao nulti neki koji moraš da imaš na sajtu nešto, ne možeš da kreneš od prvog. I jedan i drugi su promovisani narednih nekoliko nedelja kako inače radimo sa intervjuima, ali i ja sam osetio da radim pravu stvar kad sam video kakav mi je prvi intervju. 

Bojana Damjanović: Hvala ti mnogo na tome. 

Ivan Minić: Reakcija ljudi je bila neverovatna. Mesecima je taj intervju sharovan i dan danas redovno vidim da neko podeli ili reels ili nešto. Pomaže što je sve u intervjuu lepo. 

Bojana Damjanović: I iskreno. Ja mislim da je iskreno. 

Ivan Minić: Naravno i to, ali ljudi su površni, lepe stvari jako dobro prolaze. Druga stvar je što je nešto što možeš da probaš. Znam dosta ljudi koji su nakon toga probali i uveli su sebi u nekakav ritual, ako rade tu negde u blizini ili prolaze, da im to bude jednom u par nedelja nešto što će raditi za sebe. Obično za sebe, sam, sa sobom, sa telefonom, svratiš i odvojiš 15 minuta u nekom prostoru koji ti je prijatan, inspirativan za ručak, jer najčešće to radimo u nekoj brzini, na stolu, pored laptopa i slično što baš nije idealan način i zbog čega smo verovatno svi u ne baš tako sjajnoj poziciji. Tako da hvala ti i na tome, hvala ti i na ovom razgovoru. Hvala ti što se cimaš iako ne moraš, jer mislim da ljudi koji se cimaju u takvim situacijama su oni koji prave promenu u ovom društvu, a da su gomila tih malih izdanaka u vidu različitih biznisa ono što će privredu da učini vremenom zdravom, konkurentnom, zanimljivom i svima nama da učini život ovde jednim boljim i prijatnijim iskustvom nego što je sad. 

Bojana Damjanović: Hvala tebi puno što si sve to prepoznao i stvarno onako sad kad sve to izgovoriš, ponosna sam na sve i onako malo sam se postidela, ali hvala ti puno. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Probajte ELe Nonne Pastafrescu, ako vam je interesantno, pratite to što radi Buro, čak i ako vas ne zanima ta oblast kao što očigledno mene ne zanima. Jako mi je zanimljiv način na koji najnapredniji igrači na tržištu koriste digitalni medijski prostor da ispričaju priče, zato što vrlo često posmatramo medije kao nešto što je jako šablonizirano i u principu jeste, osim kad nije. Kad nije, može da se stvori nešto što je zaista magično, a u suštini nije preterano komplikovano, samo zahteva da neko misli o tome i da pripremi stvari na pravi način. To kažem, zato što mislim da možemo mnogo da naučimo od vas koji ste u tom segmentu, gde je borba za pažnju mnogo veća nego na nekim drugim mestima. Hvala što ste nas slušali, to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.